Antropologija: ispitna pitanja sa odgovorima, Ispiti od Urbana antropologija

Preuzmite Antropologija: ispitna pitanja sa odgovorima i više Ispiti u PDF od Urbana antropologija samo na Docsity! ISPITNA PITANJA I. Brak: 1.Incest tabu 2. Pravilo endogamije i egzogamije 3. Oblici braka 4. Pleme Nayar - analiza jednog netipicnog primera pravila seksualne pristupacnosti odredjenog specificnim drustvenim zahtevima/okolnostima II. Socijalizacija 1. Definicije socijalizacije I (Marfi, Parsons, Frojd, Dirkem) (tekst prof. Golubovic) 2. Definicije socijalizacije II (Inkeles, Sombart de Lo, Linton, Slezinger) (tekst prof. Golubovic) 3. Komponente i funkcije socijalizacije (sira analiza prof. Golubovic u njenom tekstu) (tekst prof. Golubovic) 4. Pojam grupne i modalne licnosti (Haviland, prezentacija, predavanje) 5. Postoji li nacionalni karakter (argumenti za i protiv) (Haviland, prezentacija) 6. Stuartova kritika pojma nacionalnog karaktera i njegovo definisanje nacionalne kulture (prezentacija, ovo nisam stigla da obradim na predvanjima, pa cete nauciti na osnovu prezentacije) 7. Istrazivanje nacionalnog karaktera Japanaca Rut Benedikt (Haviland, Sekulic) - (ananliza prednosti i mana ovakvog istrazivanja i prikaz uporednih osobina Amerikanaca i Japanaca koje daje Rut Benedikt) III. Ispitna pitanja vezana za poslednje predavanje o politickim sistemima. Za poslednje pitanje treba jos da prevedem kraci deo iz Evans Pritchardove knjige African Political Systems i to cete dobiti narednih dana. U message boxu cete naci prevod Havilanda za ostala pitanja sem prvog i drugog, a za prvo i drugo pitanje bice potrebno da se koristite zabeleskama sa predavanja! 1. Određenje političkog života u društvu u užem i u širem smislu (sadržaj sa predavanja) 2. Morganovo tumačenje i klasifikacija razvoja političke organizacije društva (sadržaj sa predavanja) 3. Necentralizovani politički sistemi - družine (Haviland) 4. Necentralizovani politički sistemi – plemena (Haviland) 5. Necentralizovani politički sistemi – uzrasne grupe, asocijacije i organizacije zasnovane na srodstvu (Haviland) 6. Centralizovani politički sistemi - poglavištva (Haviland) 7. Centralizovani politički sistemi – države (Haviland) 8. Primer faktora koji određuju lični politički autoritet u plemenskom društvu - - Logoli i Vulusu kao deo afričkih političkih sistema (iz knjige Evans Pričard, Fortes (urednici): Afrički politički sistemi.: ….) IV. Ispitna pitanja za prethodno predavanje o ritualima prelaza i o znacaju roda u organizaciji primitivnog drustva. Upravo sam u message boxu poslal prevod Havilnda koji pokriva taj deo gradiva! Ispitna pitanja: 1. Rituali prelaza (zabeleške sa predavanja i Haviland) 2. Rituali ojačavanja (Haviland) 3. Razike u prikazu položaja žena u primitivnom društvima medju muskarcima i ženama antropolozima (tekst Žarana Papić iz ridera) I 1) INCEST TABU Kulturno pravilo koje dugo fascinira antropologe i druge proučavaoce ljudskog ponašanja odnosi se na zabranu incesta. Njime se zabranjuju seksualni odnosi između roditelja i dece suprotnog pola, kao i između braće i sestara. Za antropologe je postao izazov da objasne kako univerzalnost zabrane incesta, tako i zašto se na incestualno ponašanje gleda sa takvom odvratnošću. Od svih objašnjenja koja su stekla popularnost, najjednostavnije i najmanje zadovoljavajuće je ono koje se zasniva na faktoru „ljudske prirode“ – odnosno, na instinktivnoj užasnutosti incestom. Potvrđeno je da ljudska bića, kada se odgajaju zajedno, pokazuju manji seksualni interes jedno za drugo. Međutim, sam po sebi, ovaj argument „odbijanja rađanja“ može da se zasniva na pogrešci zamene uzroka posledicom. Incest tabu obezbeđuje da deca i njihovi roditelji, koji se stalno nalaze u intimnom kontaktu, izbegavaju perspektivu kroz koju će jedni druge videti kao seksualne objekte (ali u severno-američkom društvu je 10-14% dece na uzrastu ispod 18 godina imalo iskustvo incestualnog odnosa ili u slučaju institucionalizovanog incesta, kao u slučaju poglavara imperije Inka u Peruu, od kog se očekivalo da oženi svoju sestru). Ovaj fenomen je nastojao da objasni Sigmund Freud u svojoj psihoanalitičkoj teoriji nesvesnog. Prema tom stanovištu, sin oseća seksualnu privlačnost prema majci, stvarajući rivalstvo sa ocem. (Edipovim kompleksom). Sin mora da potisne svoja osećanja ili da navuče na sebe bes oca, koji je daleko moćniji od njega. Slično tome, seksualna privlačnost koju ćerka ima prema ocu (Elektrin kokmpleks) stvara rivaltvo sa majkom. Neki psiholozi smatraju da deca na ranom uzrastu mogu biti emocionalno preplašena seksualnim iskustvima, koja će interpretirati kao činove nasilja i zastrašujuća dela agresije. Incest tabu stoga štiti decu od seksualnog pristupa starijih članova porodice. Slična ovoj je teorija po kojoj incest onemogućuje da premlade devojke zatrudne i postanu majke. Prvi genetičari smatrali su da zabrana incesta predupređuje prenošenje naslednih bolesti među krvnim srodnicima. Mada je to tačno, takođe je tačno i to da se na takav način, recimo među domaćim životinjama, mogu dobiti poboljšane karakteristike potomaka isto tako kao i one koje vode pogoršanju. Štaviše, neželjene posledice ukrštanja krvnih srodonika ukazale bi brže na postojanje naslednih bolesti nego što se ovako otkrivaju i lakše bi bile uklonjene. Međutim, sklonost partnerima koji su genetski različiti od nas povećava nivo genentskog diverziteta unutar populacije, a u evoluciji ovo obično ide u korist vrste. Bez genetskog diverziteta, vrsta biološki ne može da se adaptira na promenu okoline kada to postane neophodno. Proučavanja ponašanja životinja potvrđuju da je kulturno obrazloženje biološke sklonosti ka izbegavanju sparivanja sa srodnicima zajednička karakteristika svih relativno krupnih, dugovečnih i inteligentnih vrsta koje sporo sazrevaju. Ljudi se sasvim po svojim karakteristikama uklapaju u takve vrste životinja. To se odnosi i na druge više majmune, uključujući i one koji su najsrodniji ljudima – babune i šimpanze. Mada oni imaju malo seksualnih inhibicija, ovi majmuni izbegavaju sparivanje između braće i sestara i između majki i njihovih muških potomaka. To upućuje na zaključak da sklonost mladih da traže seksualne partnere izvan grupe u kojoj su odrastali nije rezultat samo kultrnog tabua. Istraživanja koja izgleda da ovo potvrđuju odnose se na to da deca koja su zajedno odrastala u izraelskim kibutzima (seoskoj zajednici), mada od njih to nikada nije traženo niti su ohrabrivani na to, gotovo bez izuzetka uzimaju za muža ili ženu nekog izvan svoje grupe. Međutim, teško da postoji kibutz u kome nema slučajeva heteroseksualnih odnosa među adolescentima koji su zajedno odrastali od detinjstva. Da bi se venčali, većina izraelske omladine napušta kibutz u poznim tinejdžerskim godinama radi obaveznog služenja vojske. To ih udaljava od kibutza upravo u vreme kad su najspremniji za zasnivanje braka. Najdostupniji potencijalni supružnici tako su iz drugih krajeva države. Još veći izazov za teoriju „biološkog odbijanja incesta“ predstavljaju detaljni popisi u Egiptu iz romanskog perioda koji pokazuju ne samo da su brakovi između braće i sestara bili uobičajeni, već da su favorizovani među prosečnim članovima poljoprivredne klase (ibid). Antropološkinja Nancy Thornhill je otkrila, na uzorku od 129 društava, da samo njih 57 ima specifična pravila protiv odnosa između dece i roditelja i braće i sestara (toliko o univerzalnosti incest tabua). Duplo više njih, 114, ima eksplicitna pravila kojima se kontrolišu takve aktivnosti između rođaka, ili rođaka koji nisu u krvnom srodstvu, ili pak i jedne i druge. 2) ENDOGAMIJA I EGZOGAMIJA koje su živele zajedno pre braka, nastavljaju da žive zajedno sa mužem i udajom i nemaju svoje zasebne prostorije. Mada su monogamija i poliginija najčešći oblici braka danas, postoje i drugi oblici. Poliandrija, ili brak jedne žene sa više muškaraca, poznat je u svega nekoliko društava, verovatno zato što je (generalno) životni vek muškaraca kraći i stopa smrtnosti muške dece visoka, tako da je teško da će se u nekom društvu pojaviti višak muškaraca. Kada je odnos polova balansiran, kao u Ladakhu, mnoge žene ostaju neudate. Drugi razlog zašto je poliandrija retkost, jer više nego i jedan drugi oblik ograničava potomstvo po muškoj liniji. Među Nayarima, međutim, poliandrija povećava ženski fertilitet, omogućujući stvaranje potomstva. U manje od desetak društava favorizuje se ovakav oblik braka, ali uključuje narode koji su međusobno veoma udaljeni, kao što su istočni Inuiti (Eskimi), otočani Polinezije, Tibetanci....Na Tibetu, gde postoji nasleđivanje po muškoj liniji, a oskudeva se u plodnoj zemlji, ženidba više braće jednom ženom predupređuje opasnost od fragmentovanja poseda nasleđivanjem. Za razliku od monogamije, time se ograničava rast populacije i izbegava suvišno trošenje raspoloživih resursa. Na kraju, na takav način obezbeđuje se adekvatan izvor muškog rada. Sa svojom trostrukom ekonomijom ratarstva, stočarstva i trgovine, poliandrija koja se odnosi na brak između tri brata i jedne žene veoma se ceni na Tibetu, jer omogućuje braći ko-muževima da se bave sa sve tri delatnosti. Takođe, neki put, ali veoma retko, pojavljuje se grupni brak. Čak i u novijim komunama koje čine mlađi ljudi koji traže alternativu modernim oblicima braka, grupni brak je samo prolazni fenomen, uprkos velikom publicitetu koji povremeno ima. 4) PLEME NAYAR Ovo pleme se sastoji od kasti, a imanja su držana od strane rođaka sa devojčine strane, koji žive zajedno u domaćinstvu. Domaćinstvo je sastavljeno od krvnih srodnika i samo oni koji nisu srodnici, koji nisu u istoj kasti, mogu biti spojeni. Od devojaka se očekuje da imaju više seksualnih partnera i u njihovom životu su bitna tri prelaska: • Pre nego što dobije prvu menstruaciju, pleme i porodica za devojku pronalazi idealnog dečka koji bi mogao biti potencijalni muž i spajaju ih zajedno (ne mora biti seksualnih odnosa); ta veza traje nekoliko dana • Veza momka i devojke se sastoji u tome što momak mora da joj daruje poklone 3 puta u toku godine, dok se veza ne završi (mogu imati seksualne odnose) • Kada je devojka trudna, muškarac mora da prizna roditeljstvo (daruje babice i ženu), ali nema nikakvu obavezu prema detetu ni prema ženi. Tu obavezu sada preuzima ženina porodica. Ona kasnije može biti i sa ostalim muškarcima, i to sa više njih (poliandrija/sandbaham muževa; do 12-orice). Po njima brak ne mora da znači osnivanje nove porodice ili uspostavljanje ekonomskog odnosa između ljudi suprotnog pola. III 1) DEFINICIJE SOCIJALIZACIJE I,II (Marfi, Parsons, Frojd, Dirkem, Inkeles, Šombart de Lo, Linton, Šlezinger) Socijalizacija se opisuje kao proces prenošenja osnovnih osobina, veština, znanja, umeća i načina finkcionisanja u društvu sa jedne generacije na drugu generaciju. Kaže se za ljudsko dete da je najmanje sposobno za funkcionisanje u zajednici, da je potpuno zavisno od svojih roditelja. Dete se kroz proces socijalizacije uči osnovnim oblicima ponašanja u društvu, osnovnim postulatima kako treba da se odraste i postane pravi čovek. Socijalizacija nije proces koji se odvija samo na prvom stepenu, ona je karakteristična za moderna društva i za starije generacije. U svom životu čovek promeni mnoštvo poslova, i na svaki se mora naviknuti na adekvatan način (npr. pojedinac je radio prvo kao advokat, ali usled slabog posla postao je građevinski radnik, i on mora da se prilagodi tom novom poslu, tj. da prilagodi svoje mogućnosti i sposobnosti novoj vrsti posla kojom se bavi). Različiti teoretičari, istraživaci, drugačije definišu pojam socijalizacije. Po Marfiju, proces socijalizacije se definiše kao postupak formiranja društvenog karaktera funkcionisanja pojedinca, odnosno da se prenose one veštine koje će pojedincima značiti za život u društvenoj sredini. Društvo je to koje stvara neke potrebe kod omladine, društvo može da usmeri članove nagrađivanjem i kažnjavanjem, ono menja ponašanje pojedinaca tako da oni misle u skladu sa društvenim normama. Prema Parsonsu, socijalizacija se definiše kao postupak prenošenja osnovnih vrednosti i normativnih elemenata koje pojedinac usvaja, i koje se prenose u samu ličnost. Glavni deo Parsonsove perspektive je vrednosni koncenzus, koji se ogleda kroz zajedničke vrednosti i ciljeve u društvu, kojima pojedinci treba da teže. Samo tako se donosi dobrobit celoj zajednici, i to je po Parsonsu ono što deca treba prvo da nauče. Prema Frojdu, dete se nalazi u nekoj vrsti antagonističkog odnosa sa svojim roditeljima. Roditelji moraju da disciplinuju detetove biološke nagone, kako bi postali društveno prihvatljivi. Frojd je u svojim analizama razvoja dece, definisao nekoliko stadijuma razvoja. Jedan od tih stadijuma je analni stadijum, u kome dete ima želju da zadovolji svoje potrebe izbacivanja nepotrebnih materija, kroz mokrenje i stolicu. U tom periodu dete se uči kada i gde treba da obavlja svoje potrebe, kako bi postalo društveno prihvatljivo (kao kad se dete uči da pere ruke posle igranja napolju, ili da pere ruke pre jela i sl.). Dirkem je definisao socijalizaciju kao proces usađivanja osnovnih veština, osećanja, ideja i navika koje su bitne za dete i izražavanje u grupi. Socijalizacija treba da poseduje mehanizam kojim se omogućuje integracija deteta, kao i sprečavanje stvaranja anomije kod deteta; smatra se kao pokušaj da se privikne pojedinac na uslove životne sredine. Prilikom integracije deteta, uvek se mora obratiti pažnja na ličnost samog deteta. Na to kako on sebe gleda, kako zadovoljava svoje potrebe i da bi se uopšte detetu omogućio proces socijalizacije, prvo mora da se shvati i razume kako funkcioniše, pa tek onda i u kom smeru treba da se razvija vaspitanje. Još jedna jako bitna definicija je definicija samog Inkelsa, po kojoj se socijalizacija smatra jako važnim sredstvom za prenošenje kulture na nove članove, kao i na razvoj kontrole (super ega). Sa stanovišta ove definicije, socijalizacija se shvata kao proces koji je spoljašnji individui i proces samog doživljaja socijalizacije. I naravno, treći aspekt je rešenje ova dva problema, a to je rezultat oba procesa. Definicija Pola Šombarta de Loa, predstavlja socijalizaciju kao proces prenošenja odgovarajućih veština i zauzimanje određenih uloga koje će biti važne samom detetu za normalno funkcionisanje u zajednici, ali i uloga koje odrasli moraju da obavljaju kada stupe u određene grupe. Ralf Linton definiše socijalizaciju kao funkciju društva koja treba da osposobi individue za obavljanje određenih funkcija u društvu, i da te funkcije obavljaju što je najbolje moguće za društvo. U međusobnoj interakciji, individue se moraju prilagoditi i spoljašnjim faktorima, ali i unutrašnjim faktorima. To stvara neku vrstu različitih iskustava (npr. deca koja su otvorenija ponašaće se na jedan način, za razliku od dece koja nisu otvorena, povučena u sebe). Proces formiranja ličnosti nastaje iz interakcije pojedinca i njegove okoline. Šlezinger kaže da u društvima u kojima su uloge potpuno stereotipirane i sužene, dolazi do izdvajanja grupnog uticaja, naspram individualnih karakteristika i razvoja. Jedan od najvažnijih karakteristika je postojanje neslobodnog društva gde se sve uređuje kako grupa kaže, a manje kako pojedinci kažu. Time se ograničava sloboda pojedinaca. 2) KOMPONENTE I FUNKCIJE SOCIJALZACIJE Socijalizacija se može shvatiti kao složen proces pomoću kojeg se vrši prelazak iz biološke organizacije deteta u psihološku organizaciju deteta, pri čemu dete stiče ono osnovno za funkcionisanje u društvu. Proces socijalizacije se moze shvatiti na različite načine, u zavisnosti od samog pojedinca/individue. Za nekog, socijalizacija može da bude neka vrsta društvenog pritiska, elementa pritiska koji guši pojedince i koji ne dozvoljava razvijanje sopstvene individualnosti (kao što je bio slučaj sa autoritarnim državama), odbacivanje društvene individualnosti, koji vodi ka društvenom fenomenu celine. Za neke je proces socijalizacije igra uloga, priprema za obavljanje budućih poslova pojedinaca. Na taj način pojedinci stiču određene veštine, znanja i sredstva koja će im korisiti za obavljanje određenih uloga. Treći oblik socijalizacije može da bude neka vrsta selektivne socijalizacije, u kojoj individua ne reaguje direktno na uticaj spoljašnjosti, i na taj način se formira dvostruki uticaj, socijalni sa jedne strane (koji individui omogućuje bolju integraciju u zajednicu) i individualni (koji joj ne dozvoljava da zaluta). Dve osnovne komponente socijalizacije su: • Socio-kulturni sistem: ekološka dimenzija (gustina populacije, rasprostranjenost, veličina populacije), ekonomski (oblici proizvodnje i usluge), politički (distribucija političke moći, kulturni sistem vrednosti). Ovi elementi određuju šta je u kojoj meri dostupno pojedincima, kako se može uticati na razvoj pojedinaca, i u kom pravcu će ići prenošenje društvenih normi i uticaja na same pojedince. • Sistem ličnosti: genotipske dispozicije deteta, struktura motivacionog sistema koja uključuje lične stavove i sisteme vrednosti. Ono što je važno prilikom objašnjenja ovih faktora je značaj adaptacije deteta. Ako mi uzmemo razvoj deteta i uticaj spoljašnjih faktora porodice, sve to utiče na dete. Ono postaje poslušno, odgovara na sve zahteve roditelja, na sve što roditelji postave, ali je sputano u razvoju svoje ličnosti, dete nema dovoljno sredstava da razvija svoju sopstvenu individuu, ona postaje sputana. To nije samo karakteristično za decu, već i za odrasle osobe. Ako odrasla osoba potupno prihvata zahteve socijalizatora, onda dolazi do zaostatka u razvoju sopstvene ličnosti pojedinaca. Funkcije socijalizacije se ogledaju kroz prihvatanje određenih normi; nije samo dovoljno da pojedinac dobije uticaj spoljašnje sredine, da prihvati elemente socijalizacije. Bitno je i to u kojoj meri pojedinac shvata zašto nešto prihvata kao korisno ili odbacuje kao nepoželjno. Da bi prihvatio neku normu, pojedinac mora da doživi tu normu kao jedan bitan aspekt društva, da doživi tu normu kao potrebu, da bi došlo do motivisanosti i da bi počeo da je sprovodi. Još jedna od funkcija socijalizacije je razvoj super ega, kritičkog elementa svesti. Super-ego se može shvatiti kao savest, kao unutrašnja samokontrola. On ne nastaje prostom identifikacijom sa roditeljima, već je nešto što nastaje u samom pojedincu i što podrazumeva razvoj ličnosti deteta, i deluje kao posebna pokretačka sila. Kada se shvati osnovna funkcija razvoja ličnosti, dolazi se do tačke razvoja u širem smislu. Ono što je osnovna funkcija socijalizacije je da se individua ne prilagodi samo sredini, već da prvo upozna sebe, da nauči kako da preko sebe uspostavi adekvatan odnos u društvu sa drugim osobama. U današnjem društvu se nekako pokušava izbeći taj individualni apekt razvoja socijalizacije, i okreće se ka tome da se zadovolji prvi segment koji vodi ka jedinstvenom sistemu kontrole pojedinaca, sistemu koji zadovoljava ono postojeće. Ono što čini socijalizaciju su agensi socijalizacije. Agensi socijalizacije su, osim porodice kao najosnovnije, i vršnjaci, škola, kolege, odnosno radno okruženje, crkva. Socijalizacija se ogleda kroz različit uticaj na polove, uzraste, strukture. Ne očekuje se od polova ili uzrasta da se ponašaju na isti način, niti od strukture. Neko mora da se ponaša u skladu sa jednim položajem, a neko u skladu sa drugim. Proces socijalzacije je i kulturno determinisan, ne mora da znači da nešto što je kulturno prihvatljivo u jednoj kulturi, bude kulturno prihvatljivo u drugoj kulturi. Tako da postoji kulturna različitost. Na vrhuncu II svetskog rata, Geoffrey Gorer je pokušao da utvrdi dublje razloge koji bi mogli da objasne kontrast između prorodičnog života u Japanu prožetog ljubaznošću, koja ostavlja utisak na svakog posetioca, i velike brutalnosti i sadizma koje su Japanci ispoljili tokom rata. Pod velikim uticajem Freuda, Gorer je tražio razloge ovakvog ponašanja u načinu vaspitavanja japanske dece za uredno vršenje nužde, za koje se verovalo da je ekstremno strogo i zastrašujuće. On je smatrao da upravo zato što japansku decu teraju da kontrolišu svoj stomak i creva mnogo ranije nego što su se stvarno dovoljno razvili telesni mišići i neurološki aparat koji je za to potreban, oni odrastaju frustrirani sa potisnutim besom. Kao odrasle osobe, Japanci su zato bili u stanju da ispolje svoj bes kroz surovost u ratu. U sred rata, Gorer nije bio u mogućnosti da sprovede terensko istraživanje u Japanu. Međutim, kada se rat završio, ova hipoteza je proverena i pokazalo se da je ona bila samo mit. Prema deci se niko ne ponaša tako da ih zastrašuje ili surovo kažnjava. Nisu ni svi Japanci bili brutalni i surovi u ratu; neki jesu, ali jesu i neki severni Amerikanci. Takođe, učestvovanje velikog broja Japanaca u pokretima za mir na Dalekom Istoku nakon rata ne uklapa se u ratnu sliku o njihovoj brutalnosti. Gorerova studija, zajedno sa drugim, poput studije Benedict i LaBarrea, najznačajnije su bile ne zato što su nam otkrile važnost kontrole probavnog procesa kod Japanaca za razumevanje nacionalnog karaktera, već zbog toga što su ukazale na opasnosti generalizacija zasnovanih na siromašnoj evidenciji i opasnost primene pojednostavljene individualističke psihologije na objašnjenje kompleksnih društvenih fenomena. Delo Ruth Benedikt nastalo je neposredno pre bacanja atomskih bombi („Mališa“ i „Debeljko“) na Hirošimu i Nagasaki. U samim naučnim krugovima, postoji polemika oko toga koji je stvarni razlog za pisanje ovog dela. Delo je naručeno od strane Američke vojne službe 1944. godine („Hrizantema i mač“), i tada je unajmljena Ruth Benedikt da istraži Japansku zajednicu. Ono što je rečeno prilikom istraživanja jeste da je ovaj rad trebao da posluži za ispitivanje Japanske javnosti nakon poraza u ratu, i da uvrdi koja bi se vlast, odnosno koji bi se oblik vlasti najbolje mogao prilagoditi Japanskom narodu (istraživanje je sprovedeno nad japanskim zatvorenicima u kratkom vremenu u roku od 3 meseca). Međutim, postoji jedna karakteristika koja je skrivena od očiju javnosti, a za koju naučnici sumnjaju da je istinski zadatak ovog dela, a to je da se ovim ispitivanjem nacionalnosti Japanaca stvori dovoljno uslova da se opravda bacanje bombi na Japan. Amerika bi na taj način oprala ruke od agresije, kao i uvek, prikrivajući svoje ideje o napadu, na osnovu hirovitog Japanskog naroda koji se nikada ne bi predao. Posledice koje je bombardovanje izazvalo ostaju za ceo život. Ne zna se broj generacija koje će patiti od posledica bombardovanja, što od bolesti što od mutacija. U samom delu postavljeno je pitanje postavljanja cara Hirohita na vlast, odnosno zadržavanje tog tradicionalnog Japanskog uticaja. Je prihvatanje svih zločina koje su Japanci počinili nad civilnim stanovništvom, ratnim zarobljenicima i posebno ženama. Ono što se zamera Ruth Benedikt je pismo nakon bombardovanja Japana, u kome ona uopšte ne pominje bombardovanje Japana. Jedni su je kritikovai, ali Margaret Mid je ipak pokušala da odbrani svoju koleginicu i mentorku, pravdajući to da je Amerika delom bacila ove bombe da bi pokazala svoj položaj u društvu i demonstrirala silu koju poseduje, a Ruth Benedikt je htela da vidi uticaj bombe na Japance. Ali bilo joj je neomoguceno da u sklopu njenog istraživanja do kraja istraži sve uticaje. Sa druge strane, neki smatraju da je ona upravo svojim aktom ne pominjanja bombi pokušala ovaj čin da smatra ratnom neminovnošću i da je to Amerika teškog srca uradila. Nacionalni karakter Japanaca objašnjava preko različitih osobina Japanaca i Amerikanaca, odnosno njihovo predstavljanje kao dve suprotne strane. Postavljeno je pitanje šta se može smatrati pod nacionalnim karakterom. Ruth Benedict je pokušala da pokaže kako se nacionalni karakter razvija kroz različite zajednice. Da li možemo shvatiti kulturni aspekt kao skup jedne kulture u malom, da je ličnost u kojoj se oslikavaju neke zajedničke osobine upravo kultura u malom, tj.ličnost u kulturi i kultura u ličnosti. Ličnost je kao proizvod kulture, a kultura se interpretira u osobinama ličnosti. Ono što je zanimljivo u vezi sa ovim delom, jeste objašnjenje kritike samog dela. Kritika smatra kako se kultura ne može shvatiti samo kao jedan pristup jednostavnosti, kao nešto što nastaje kombinacijom ličnosti i društva i kako je statična. Kultura nije statična, kultura je promenljiva, ona je pokretna. Ličnost u kulturi nije jednostavna, ona je i te kako slojevita. Ono što se zanemaruje u određenju Japanaca, je što se smatra da je položaj samuraja u prvoj fazi uticao na ponašanje Japanaca u Drugom svetskom ratu. Japanci su kritikovani kao neki žutaći, koji treba da izađu iz te svoje 2000-godišnje tradicije zaostalosti i da krenu napred, kao po ugledu na američko drustvo. Međutim, ne može se tvrditi da je nova reforma nastala tako jednostavno. Tvrdi se da je do reforme došlo po ugledu na zapadno društvo, da je vremenom došlo do ujedinjavanja trgovaca i uglednih porodica samuraja po porodičnim linijama, i da je to učinilo da se razbiju promene u društvu. To je bilo po ugledu na zapad, po modelu ujedinjenja stvaranja buržoazije. Sa jedne strane, izostavljeno je da su se te veze prema porodičnim elementima održavale unazad vekovima, ali da to nije imalo nekog uticaja; zapostavljeno je da je novim reformama omogućeno samurajima tek da prežive, da mogu da funkcionišu u jednom društvu. Ono što se ne pominje jeste pravi položaj žene kao zadovoljavanje nekih osnovnih poteba. Organizovanje života u Japanu je prikazano na jedan hijerarhijski model, na osnovu nekog šireg društvenog konteksta. Hijerarhijski položaj se ogleda i kroz položaj žene, i kroz položaje drugih u zajednici. Za Japance se ne može reći da nisu radni, itekako su radni i predani poslu. Za njih ne postoji neuspeh, sve što se smatra neuspehom može se kazniti. Žena u Japanu ima hijerarhiski položaj. Gejše jesu u jednom sistemu prostitucije, ali nikada jedna prostitutka koja nije gejša nije mogla to postati. Postajanje gejše je išlo iz generacije u generaciju, gde je jedna starija učila mlađe poslu. Gejša nikada nije mogla da postane supruga. Konkubina koja se moze prihvatiti nikada nema prava kao žena, a druga žena nikada nema prava kao prve žene, pa čak i u slučaju njene smrti. A žena nikada nije mogla da zameni majku. Ovaj odnos je hijerarhijski i to se pamti za Japance. Komparacije koje pravi sa Amerikancima: • Značaj slobodnog tržišta i jednakosti u Americi, i to što su oni stvorili bogatstvo ni iz čega, a kod Japanaca je veličanje ekonomije i privrede koja počiva na principima hijerarhije (zaštita bogatih i aristokratije) kao kritika onih koji su novopečeni bogataši, jer po tradiciji oni to nisu trebali da steknu. • Kod Amerikanaca dug je nešto subjektivno, ispravno ali u odnosu na sadašnjost, dok je kod Japanaca dug deo sistema hijerarhije i nešto što se okreće prošlosti i precima. • Osveta kao i samoubistvo se smatraju samo vrednostima u nekim ekstremnim slučajevima, dok je to kod Japanaca nešto jako važno, osveta kao deo duga koji se mora ispuniti, i samoubistvo kao cin kojim se čisti okaljan obraz,nešto najsvetije za Japance. • Kod Amerikanaca postoji taj aspekt da se može, ali i ne mora voditi briga o roditeljima u starosti i njihovim potrebama, oni se prepuštaju sami sebi na brigu. Dok kod Japanaca je sveto da se mora brinuti o onima koji su ti podarili život i vodili brigu za tebe ceo život, nekada stariji odlučuju u porodici. • Amerikanci mrze takse i poreze i ne vole da im se država meša u sve, dok je kod Japanaca poštovanje države i njenih organa nešto osnovno, manja sukobljavanja se rešavaju otporom javnosti. • Obaveza uzvraćanja usluge nije ukorenjena kod Amerikanaca, dok je u Japanu to osnova, bez koje se može izdržati. Na uslugu se vraća uslugom, na poklon se vraća još većim poklonom. • Neuspeh i nekompetentnost nije toliko osporavana, dok kod Japanaca postoji proces srama ako se ne ispune neki uslovi, ako se neko pokaže kao sramotan ili nekompetetan za neki posao, onda je on kritikovan od strane društva. • Zadovoljavanje čulnih potreba nije samo zbog njih, već se gledaju kao sredstvo očuvanja života, dok Japanci gledaju na zadovoljstva kao nešto zbog njih samih, ne kao nešto od čega život zavisi. • Pojam vrline je gledan kao nešto što je u Americi sloboda odabira pojedinca, dok u Japanu je to nešto sa čim se čovek mora susresti kao nešto na osnovu čega će ispuniti neku obavezu, ili poštovati neki sistem hijerarhije u društvu. • Za Amerikance supruga postaje centralno mesto kada se skopi brak kao zajednica, dok kod Japanaca supruga nikada ne može biti ispod roditelja kao još mnoge druge… III 1) ODREĐENJE POLITIČKOG ŽIVOTA U DRUŠTVU U UŽEM I U ŠIREM SMISLU Politička organizacija predstavlja konstituisanje moći u vlasti. Politički život se može podeliti na: • Uži pojam politike: institucije, društvena organizacija, institucionalizacija vlasti, legalne distinkcije moći; • Širi pojam politike: fenomen odnosa moći i društva – strukturabilni elementi organizacije moći i distinkcije moći, običaji i kulturni milje „habitus“. Totemizam je uspostavljanje veze između dva opozitna klasifikatorna sistema, od kojih je jedan životinjski (vrste), a drugi ljudski (klanovi). Dirkem je prvi uočio da sistem totemizma nije samo religiozni sistem, već može biti vezan za celu grupu (društvo je koren sposobnosti čoveka za mentalne kapacitete; neophodnost socijalne organizacije). Levi-Stros je potencirao urođeni mentalni kapacitet kako bi se organizovalo jedno društvo, a Hegel je razlikovao dva politička sistema (centralizovan – poglavištva i država; i necentralizovan – plemenske i srodničke organizacije). Za konstituisanje moći je važan monopol nad informacijama, a pismenost se razvija pojavom modernog društva. 2) MORGANOVO TUMAČENJE I KLASIFIKACIJA RAZVOJA POLITIČKE ORGANIZACIJE DRUŠTVA Morgan je dao najjednostavniju šemu evolucije društva: • horda • klan akefalna društva genitalna društva • rod (društva koja nemaju zajedničke upravne f-je) (društva zasnovana na krvnom srodstvu) • bratstvo • pleme • savez Po njemu su besklasna društva matrilinearna društva. Rod prvi nasleđuje, pa srodnici po muškoj liniji, pa deca. Bratstvo je udruživanje više rodova, a pleme je udruživanje više bratstava. Plemena postaju kefalna, imaju složeniju društvenu organizaciju, mogu da imaju labavu segmentiranu strukturu i da organizuju zajedničke delatnosti kada imaju neki interes. Sve dok su društveno sakupljačka, plemena nemaju osnovu za formiranje jednog jakog društva. Kada se pleme teritorijalno učvrsti (kada se stvori ratarsko društvo), tada ono postaje jako. Genitalna društva postaju negenitalna. Postoji nekoliko faza u razvoju plemena: • Savet (skupština) - koja odlučuje o ključnim stvarima • Dvojni poglavar – razdvajaju se vojna i upravna funkcija unutar organizacije • Potupno izdvajanje izvršne od zakonodavne vlasti 3) NECENTRALIZOVANI POLITIČKI SISTEMI Sve donedavno, mnogi narodi koji ne pripadaju zapadnoj kulturi nisu imali poglavare sa jasno ustanovljenim pravima i obavezama niti su imali fiksirane oblike vlasti i uprave, u onom smislu kako ove termine upotrebljavaju oni koji žive u modernim državama. Umesto toga, među tim narodima, brak i srodstvo predstavljali su osnovne principe socijalne organizacije. Ekonomije ovih društava su pre svega ograničene na osnovno održavanje života, a stanovništvo je malobrojno. Vođe nemaju stvarnu moć da nametnu pridržavanje društvenih i običajnih pravila, ali ako se neko sam njima ne prilagodi, može postati meta društvenog prezira, ogovaranja ili čak odbacivanja. Važne odluke obično se donose kolektivno dogovorom odraslih članova, često uključujući žene kao i muškarce; oni koji imaju drugačije mišljenje mogu se odlučiti na drugi vid akcije (u odnosu na većinu), ako su spremni da preuzmu rizik društvenih posledica koje iz toga proizlaze. Ovakav oblik političkog organizovnja omogućuje veliku fleksibilnost, koja u mnogim situacijama omogućuje uspešno prilagođavanje. Družine Putem pozjamica, tonowi postiže političku moć. Drugi stanovnici sela se usklađuju sa njegovim zahtevima, jer mu duguju (često bez kamate), a ne žele da time dođu u situaciju da moraju da vrate novac. Oni koji još nisu napravili pozajmicu od tonowi-a možda će poželeti da to učine u budućnosti, tako da i oni žele da očuvaju atmosferu dobre saradnje. Drugi izvor podrške za tonowi-a su učenici koje on prima u svoje domaćinstvo radi obuke. On im obezbeđuje ishranu, smeštaj i daje im šansu da nauče poslovnu mudrost tonowi-a i prilikom odlaska dobijaju pozjamicu kako bi mogli da se ožene; zauzvrat, oni preuzimaju ulogu tonowi-evih glasnika i čuvara. Čak i kada napuste njegovo domaćistvo, ovi muškarci su vezani za tonowi-a snažnim osećanjima i zahvalnošću. Političku podršku tonowi dobija i od rođaka, prema kojima ima različite dužnosti. Tonowi funkcioniše kao vođa u čitavom nizu situacija. On predstavlja grupu kada se uspostavlja kontakt sa drugim selima ili strancima: on je posrednik i sudija prilikom svađa među njegovim sledbenicima. Tonowi-ev uspeh proizilazi iz njegovog uspešnog odgajivanja svinja, jer su svinje u fokusu celokupne ekonomije Kapauku-a. Kao i sve druge vrste kultivisanja i pripitomljavanja, odgajanje svinja zahteva kombinaciju snage, veštine i sreće (kao i pravljenje kanala za isušivanje i navodnjavanje, pravljenje ograda, mostova, za šta je potreban udružen napor cele zajednice). Zbog toga se politička struktura kapauku-a često menja; kako jedan čovek gubi bogatstvo i moć, drugi ih dobija i postaje tonowi. Ove promene čine celokupnu političku organizaciju fleksibilnom i onemogućuju bilo kog tonowi-a da zadrži političku moć predugo. Organizacije zasnovane na srodstvu U mnogim plemenskim društvima, kao i kod Kapauku-a, organizaciona jedinica i sedište političkog autoriteta je klan, asocijacija ljudi koji veruju da imaju zajedničko poreklo. Unutar klana, stariji ili vođe regulišu zajedničke poslove i predstavljaju klan u kontaktima sa drugim klanovima. Kao grupa, starci u svim klanovima formiraju savet koji deluje unutar zajednice i za zajednicu u njenom odnošenju prema drugima. Kako svi članovi koji čine neki klan obično ne žive u jednoj zajednici, klanska organizacija omogućuje zajedničke akcije sa članovima drugih zajednica kada je to neophodno. Drugi oblik plemenske rođačke veze koji omogućuje političko organizovanje je segmentarni sistem formiran na osnovu porekla. On je veoma sličan načinu delovanja klana, ali je relativno redak, nije toliko raširen. Najbolji primer se može naći u istočno-afričkim društvima kao što su Somalci, Dinke i Nueri iz Sudana: stočarski veoma mobilni nomadi koji su raštrkani na velikoj teritoriji. Za razliku od drugih istočno-afričkih stočara (kao što su Masai, na primer), oni nemaju organizacije bazirane na uzrasnoj osnovi koje bi presecale članstvo u grupi na osnovu istog porekla. Ekonomija segmentarnog plemena je tek nešto iznad nivoa samoodržanja. Proizvodnja je minimalna, a radna snaga je dovoljna tek da obezbedi ono što je najneophodnije. Kako sve skupine zasnovane na istom poreklu proizvode ista dobra, one su međusobno sasvim nezavisne i u pogledu korišćenja dobara, kao i usluga. Politička organizacija u segmentarnim grupama na osnovu zajedničkog porekla obično je neformalna: oni nemaju niti sedišta vlasti niti vođe, mada stariji članovi plemena imaju naglašen lični autoritet. U svojoj klasičnoj studiji segmentarne organizacije na osnovu zajedničkog porekla, Marshall Sahlins opisuje kako to funkcioniše među Nuerima. Prema Sahlinsu, segmentacija je normalnan proces plemenskog rasta. To je takođe socijalno sredstvo povremenog udruživanja fragmentovanog plemenskog društva zbog neke posebne akcije. Segmentarne grupe na osonvu zajedničkog porekla mogu se posmatrati kao substituti za fiksirane političke strukture koje pleme ne može trajno da uspostavi. Među Nuerima, koje čini oko 250 000 ljudi koji žive u močvarama i savanama Sudana, ima oko 20 klanova. Svaki od njih je patrilinearan i usitnjen do maksimalnog broja segmentovanih loza. Svaka od njih povratno gradi veću segmentarnu grupu na osnovu načina vođenja zajedničkog porekla; veće grupe se segmentuju u manje, a manje u najmanje. Najminimalniju grupu na osnovu načina vođenja porekla čini grupa koja računa poreklo od jednog dede ili pradede. Ovi segmenti su kod Nuera međusobno ravnopravni i ne postoji pravo vođstvo ili politička organizacija iznad nivoa minimalnih autonomnih ili primarnih segmenata. Celokupna nadstruktura ovih grupa nije ništa više do alijansa (udruživanje), koja je aktivna samo kada postoje konflikti na nivou najsitnijih segmenata. Ako dođe do ozbiljnog sukoba među članovima različitih najsitnijih segmenata, članovi svih drugih segmenata staće na stranu onoga sa kim su u najbližim rođačkim vezama, te se problem na taj način povezuje sa grupama na višim nivoima zajedničkog porekla. Ovakav sistem političke organizacije poznat je kao komplementaran ili sistem balansiranih suprotnosti. Prepirke među Nuerima su česte i mogu voditi do širenja zadevica i nasilja. Ovaj mogući izvor društvenih poremećaja smanjuje se delovanjem „vođe u leopardovoj koži“, koji nije stvarno vođa i poglavica već nosilac ritualne dužnosti uspostavljanja pomirenja. On nema političku moć i smatra se da nije umešan u mrežu odnosa na osnovu porekla. Sve što on može da učini je da nastoji da ubedi zavađene loze da plate nadoknadu u „krvi stoke“ umesto oduzimanjem ljudskog života. Njegovo posredništvo pruža šansu svakoj strani da se dostojanstveno povuče pre nego što se umnože ubistva, ali ako učesnici sukoba iz nekog razloga ne žele da naprave kompromis, vođa u lepoardovoj koži nema nikakav autoritet da ih prisili na dogovor. Organizacije zasnovane na uzrastu Sistem uzrasnog rangiranja omogućuje plemenskom društvu sredstva za političko organizovanje koje prevazilazi rođačke grupe. U okviru ovog sistema, mladi se iniciraju u uzrasne grupe, nakon čega prelaze u naredne uzrasne grupe u procesu starenja. Uzrasne grupe i mreže presecaju teritoriju i grupe zasnovane na srodstvu i stoga mogu biti važno sredstvo političkog organizovanja. Takav je slučaj sa Tiriki plemenom iz istočne Afrike. Kod njih, uzrasna grupa ratnika čuva zemlju, dok stariji kao sudije rešavaju sukobe. Najstarija uzrasna grupa predstavlja ritualne starce, od kojih se traži savet koji se odnosi na dobrobit svih Tiriki-ja. Tako su politički poslovi plemena distribuisani u rukama različitih uzrasnih grupa i njihovih predstavnika. Stočari istočne Afrike, sa sličnim uzrasnim grupama generalno gledano prolaze manje sukoba nego oni u segmentirano organizovanim grupama na osnovu zajedničkog vođenja porekla. Asocijacije Asocijacije zasnovane na zajedničkom interesu koje funkcionišu kao integrativni politički sistemi unutar plemena mogu se naći u mnogim delovima sveta, uključujući Afriku, Melaneziju i Indiju. Dobar primer za takvu organizaciju predstavlja organizacija koja je funkcionisala u 19.veku među ravničarskim Indijancima u USA, kao što su Čejeni. Osnovna politička i teritorijalna jedinica kod Čejena bila je družina, ali je u celom plemenu postojalo sedam militantnih udruženja, ratničkih klubova; ovi klubovi su funkcionisali u različitim područjima. Dečak je mogao biti pozvan da se uključi u neko od ovih društava kada bi stekao status ratnika, čime bi se poistovećivao sa posebnim oznakama tog društva, njihovim pesmama i ritualima. Uz vojne, ova društva su imala i ceremonijalne i društvene funkcije. Svakodnevna rutina čejenskog ratnika sastojala se u tome da nadgleda kretanja po kampu, da štiti kolone u kretanju, i da nametne pravila koja ograničavaju individualni lov kada je celo pleme u lovu. Uz to, svako ratničko društvo imalo je svoj repertoar plesova koje su njihovi članovi izvodili u posebnim ceremonijalnim prilikama. Kako je svaka čejenska družina imala ista ratnička udruženja sa identičnim imenima, ova društva su služila tome da integrišu celokupno pleme za vojne i političke namene. 4) CENTRALIZOVANI POLITIČKI SISTEMI U družinama i plemenima, politički autoritet nije centralizovan, a svaka grupa je ekonomski i politički autonomna. Politička organizacija izražava se kroz srodstvo, uzrast i zajedničke interese grupe. To su male relativno homogene populacije, i ljudi koji ih čine su tokom celog života angažovani najvećim delom na istoj vrsti aktivnosti. Kako društveni život u njima postaje složeniji, kako brojčanost stanovništva raste i tehnologija napreduju, a podela rada i trgovačke mreže utiču na stvaranje viškova, povećavaju se mogućnosti da neki pojedinci ili grupe uvećaju svoju moć kontrole. U takvim društvima, politički autoritet i moć koncentrišu se u rukama jednog čoveka – poglavice – ili pomoću grupe pojedinaca – ili u vidu države. Država je oblik organizacije koji se može naći u društvima gde svaki pojedinac mora na regularnoj osnovi da stupa u kontakt sa velikim brojem ljudi koji imaju različite interese, a nisu ni u srodstvu ni u bliskim odnosima. Poglavištva Poglavištvo je regonalna politička organizacija unutar koje se dve ili više lokalnih grupa organizuju pod vlašću jednog pojedinca – poglavice – koji je na čelu hijerarhijske organizacije društva. Individualni status u takvoj političkoj zajednici određen je bliskošću pojedinca sa poglavicom. Oni koji su mu bliži su zvanično superiorniji i zadobijaju drugačiji tretman od onih na nižim rangovima. Ustanova poglavice je obično doživotna i nasledna, i prelazi sa muškarca poglavice na sina njegove sestre, u zavisnosti od toga da li se poreklo vodi matrilinearno ili patrilinearno. Za razliku od vođe u družinama i grupama na osnovu zajedničkog porekla, poglavica je obično stvarni nosilac vlasti, i njegov autoritet služi za ujedinjenje ljudi u svim poslovima i svim prilikama. Na primer, poglavica može da raspodeljuje zemlju među članovima svoje zajednice i da regrutuje ljude za vojnu službu. Poglavištva imaju prepoznatljivu hijerarhiju koja se gradi putem viših i nižih predstavnika vlasti koji kontrolišu veće i manje podeoke društva. Takvo uređenje faktički podrazumeva lanac komandovanja, koji povezuje lidere na svakom od nivoa. Njime se grupe povezuju sa poglavištvom kao vrhovnim telom, bilo da se ono nalazi u kolibi od blata i izmeta ili u mermernoj palati. Poglavica kontroliše ekonomske aktivnosti ljudi. Tipično poglavištvo je redistributivni sistem: poglavica kontroliše viškove ili čak i radnu snagu društva. Na taj način, on može tražiti procenat pirinča od seljaka, koji će on redistribuisati po celom društvu. Na sličan način, on može regrutovati radnu snagu za izgradnju sistema navodnjavanja, palate, ili hrama. Poglavica može posedovati velika bogatstva i preneti ih na svoje potomke. On može nagomilati zemljišne posede, stoku i luksuzna dobra koja su proizveli specijalizovani proizvođači i učiniti to osnovom svoje moći. Štaviše, visoko rangirane porodice unutar poglavištva mogu se uključiti u iste vrste aktivnosi i iskoristiti svoje posede za potvrdu svog statusa. Jedan oblik ovakve politčke orgaizacije može se naći među Kpelle-ima u Liberiji u zapadnoj Africi. Među njima postoji klasa povlaštenih poglavica, od kojih svaki predsedava jednim od Kpelle poglavištva (danas su to distrikti u Liberiji). Glavni tradicionalni zadatak poglavica je da rešavaju sporove, čuvaju poredak i „lekove/vradžbine“. Uz to, oni su danas plaćeni službenici liberijske države, obavljajući medijatorske poslove između vlasti i naroda. Druge nagrade koje poglavice dobijaju uključuju pravo na sakupljanje taksi unutar poglavištva, pravo na obezbeđivanje radnika za rad na plantažama gume, na deo prihoda sakupljenih na sudu i u upravi, poseban iznos žita po domaćinstvu i poklone od ljudi koji dolaze tražeći usluge i posredovanje. Da bi se održao na toj uzvišenoj poziciji, poglavica ima na raspolaganju uniformisane glasnike, pismene službenike i simbole bogatstva: mnogo žena, izvezenu odeću i oslobođen je manuelnog rada. U hijerarhijskim rangovima ispod svakog Kpelle poglavice nalaze se niži vladari: po jedan na svaki distrikt unutar poglavištva i po jedan za svaki gradski region sem najmanjih gradova. Svaki od njih je neka vrsta poslanika za poglavicu koji je na višem rangu od njega i služi kao veza između njega i nižih rangova. Za razliku od vrhovnih poglavica i poglavara distrikta, koji su relativno povučeni, namesnici gradova i regiona su dostupni ljudima na lokalnom nivou. Tradicionalno su poglavištva posvuda nestabilna. To se događa zato što niži poglavari nastoje da zauzmu mesto viših ili mesto vrhovnih poglavica borbom za premoć. Na prekolonijalnim Havajima, na primer, rat je bio način da se osvoji teritorija i da se zadrži moć: značajne poglavice započinjale su bitke jedni protiv drugih kako bi zauzeli položaj vrhovnog poglavice svih ostrva. Kad bi jedan poglavica pobedio drugog, gubitnik i cela njegova porodica ostali bi bez celokupne svojine i mogli su se smatrati sretnim ako bi preživeli. Novi poglavica bi postavio svoje sopstvene sledbenike na pozicije sa značajnom političkom moći. Kao posledica toga, postojao je veoma mali kontinuitet u postojećoj upravnoj i religijskoj administraciji. Država Bogata osoba, bilo da je akumulirala svoje bogatstvo nasleđem ili ličnim naporima, ima prilike da ostvari prestiž i uticaj kako unutar, tako i izvan svog klana. Na prvom mestu, s obzirom da može svakodnevno da ukaže gostoprimstvo i posluži pivo, njegovo domaćinstvo postaje mesto za okupljanje starijih iz susedstva. Pored toga, on ostvaruje i konkretniji uticaj na neke pojedince u svom klanu pozajmljujući im kozu ili ovcu za žrtvovanja, žensku telad prilikom ženidbe, ili korpu žita ako im ponestane hrane. Osoba koja često dobija ovakvu pomoć i potporu dobija i obavezu da podržava i hvali svog darivatelja, da mu se pokorava vršenjem sitnih usluga ili, ako ne može da vrati dug, da ponudi ozbiljnije usluge čuvajući stoku dobrotvora, uređujući njegovu baštu i popravljajući i održavajući njegovu kolibu. Tradicionalno ovakav tip sluge, koji se može videti u bogatim domaćinstvima, čine ratni zarobljenici, ili su to udovci bez dece ili oni koji su pozajmili kredit a ne mogu da vrate. Pored toga, organizujući gozbe za ceo klan, posebno ubijanjem vola i deljenjem njegovog mesa, bogata osoba stiče popularnost među članovima klana. Svojim pravom da rasporedi meso, on može dati prednost onima koji ga uvažavaju i onima koji ga podržavaju kada se rapravlja o poslovima klana. Na kraju, kako se pri tom pozivaju i stariji, tj. starešine iz drugih klanova, bogate osobe time postaju na neki način i predstavnici svog klana. Kada gosti iz drugog klana zauzvrat sami organizuju volovsku gozbu, izvraćaju im pozivom ili im se šalju pokloni u mesu i pivu, a deo toga se deli svim članovima klana. Tako oni dobijaju mogućnost da steknu uticaj u svom klanu čak i kad sami ne organizuju gozbu, već dobijaju poklone. c) Značaj Omugasa-e Kod Vugusu-a, glavni starešina klana zove se avagasa, tj. čovek koji govori ljubazno i mudro i koje može da navede druge da ga saslušaju i da se urazume kada inače žele da započnu svađu ili borbu. Posedovanje ovih osobina obično se navodi kao najvažniji kvalitet da bi neko postao vođa. Dečaka-pastira koji rano počne da pokazuje da je pametan i da ima sposobnost da povede svoje vršnjake u različitim aktivnostima kojima se deca inače posvećuju, stariji izdvajaju i nazivaju ga budućim omugusa, i rado prihvataju da sedi među njima i sluša priče iz prošlosti. Kada ostari, on postaje omuseni, što znači da mu se ljudi poveravaju i traže od njega utehu kada se sakupljaju nakon sahrane kako bi raspodelili imovinu preminulog, kako bi odlučili ko treba da nasledi udovice i da reši zaostale dugove. Smrt svakog člana klana je krizni momenat za očuvanje mira u samom klanu i među klanovima, budući da po pravilu vodi optuživanju za vračanje kao uzrok smrti. U takvim situacijama, dužnost je omuseni-ja da smiri optuživanja ukazujući da su svi ljudi rođeni i da svi moraju umreti i da ne treba stvarati uzajamna zameranja i optužbe za vračanje, jer će to samo povećati tugu koja ih je ophrvala. Omuseni obično ukrasi svoj govor prisećanjem na velika i značajna dela klana, savetujući i opominjući da treba živeti u skladu sa tom tradicijom i zaboraviti sitne zadevice u interesu mira. Slično ovome, od omugase se očekuje da zagovara jedinstvo kada dođe do javnih svađa koje se rešavaju pred starešinama oluhia. Kada se desi ubistvo i kada sukobljene strane počnu da optužuju jedna drugu spremni da započnu borbu, on ih ubeđuje da daju i prihvate kompenzaciju. Stepen do koga on uspe u svojim nastojanjima, određuje koliko će biti uvažen kao vođa. d) Reputacija ratnika Uspeh u ratnim pohodima bio je sredstvo za sticanje bogatstva, a i samo ratništvo po sebi je donosilo prestiž. I među Vugusi-jima i među Logoli-jima imena poglavara klana u prošlosti bila su povezivana sa ratnicima i njihovim delima, a njihov uspeh je meren brojem ubijenih neprijatelja i glavama stoke koje su u tim pohodima stekli. Stari ljudi govore da je vođa biran zbog svoje hrabrosti i sposobnosti da navede druge da ga slede u napadu (a ne zbog uverenja da ima magijske moći). Vođstvo u borbi je više nego bilo koja druga osobina uvažavano i služilo je za uspostavljanje hijerarhije među klanovima. e) Posedovanje magijsko-religijskih vrlina Obično su privatna žrtvovanja precima vršili predstavnici loze najstarijih sinova, ali je ovu dužnost mogao da obavlja i svaki otac ili stariji brat, ako je imao karakterne osobine koje su ga činile prikladnom osobom. Potrebno je da ga uvažavaju zbog njegove ljubaznosti i poštenja; neophodno je da je prerastao doba „seksualnih želja“ i da je osoba koja može da „nahrani druge“. On mora biti osoba bez embala, nedostataka i poroka u svom prošlom i sadašnjem životu, da bi duhovi prihvatili njegovu žrtvu. Starija osoba u klanu koja poseduje ove osobine u velikoj meri naziva se omusalisi munene („onaj koji prinosi žrtve“) i njega zovu da obavi značajna privatna žrtvovanja, a među Logoli-ma i ovwali, javnu žrtvu plemenksom pretku ili božanstvu. Njegova titula nije nasledna, već zavisi od ličnih kvaliteta. Među različitim „ekspertima“ tumač snova i izazivač kiše imali su određenu političku moć. Mogli su uticati ne samo na pojedince, već i na čitavu grupu. Tumač snova je konsultovan da predvidi ishode ratnog pohoda, korisnost migratornog kretanja grupe, mogućnost izbijanja epidemije kao i u sličnim stvarima koje su od opšteg značaja. Izazivač kiše je na sličan način imao značaj zbog svoje sposobnosti da zadrži kišu i da izazove kišu, ne samo uopšteno, već i da je usmeri na posebne bašte i imao je ulogu izvršnog tela u rešavanju sudskih poslova. Međutim, ova dva eksperta predstavljali su kategorije za sebe. Njihovo znanje se sticalo nasleđivanjem tajnih bajalica i vradžbina, i oni su ih koristili nezavisno od svog klana – a u slučaju izazivača kiše, čak nezavisno i od celog plemena. Njihovo naročito znanje nije im davalo ovlašćenja i moć izvan sasvim određenih delatnosti. f) Uzrast Starost je predstavljala najopštiji preduslov za sticanje političkog vođstva i društveno je obeležavana kroz instituciju uzrasnih rangova na osnovu obrezivanja. Uvažavanje primogeniture za regulisanje nasledstva starosti je davalo najveći značaj u odnosu na bilo koje druge veze srodstva. U stvarima koje se tiču grupe, uvek je najviše uvažavano mišljenje najstarijeg člana srodstvene grupe. Odrasli sinovi pokazivali su više poštovanja i bili su poslušniji prema najstarijem stricu nego prema sopstvenom ocu, a nakon očeve smrti, njegova vlast i autoritet nisu odmah bili prebacivani na najstarijeg sina, već na očevog najstarijeg živog brata. Vlast i autoritet koja je išla uz starost bila je ojačana i kultom predaka. Jedno od pravila bilo je da samo stara osoba ima potrebne preduslove da obavlja žrtve, jer je za to potreban um oslobođen seksualne želje i sa osobinama koje inače pripadaju starosti, kao što su mudrost, blagost i oslobođenost od pohlepe i ljubomore. Druga stvar je verovanje da duhovi pamte kako su se prema njima ophodili kada su bili živi i da se odnose prema svojim živim rođacima u skladu sa time. Zato su se stari ljudi više nego drugi plašili potencijalnih briga od pogrešnog tretiranja duhova, što im je značajano pojačavalo autoritet. Njihova moć da prokunu, pogotovo na samrtnoj postelji, bila je najmoćnija kazna sa kojom su raspolagali. Pregled različitih načina kako se sticao uticaj u klanu i plemenu pokazuje da oni nisu bili međusobno isključeni. Što je vođa imao više ličnih kvaliteta, njegov autoritet je bio veći u široj društvenoj grupi. Mada je primarno bilo vezano za organizaciju patrilinearne srodstvene grupe, liderstvo je, kao što smo videli, moglo da bude prošireno na ceo klan ili čak na više klanova kanalima bogatstva, ratništva i žrtvovanja. Ako je u klanu postojalo više ljudi sa različitim kvalitetima vođe, liderstvo se delilo među njima, ali nije vodilo institucionalnom razdvajanju sudije, sveštenika i ratničkog vođe. Ukoliko bi posedovao potrebne kvalitete, ratnički vođa bi, kad bi ostario, postajao arbiter u javnim raspravama i pozivali bi ga da obavi žrtvovanja, jer je on uvećao moć klana i umilostivio pretke. Podela vlasti i autoriteta postojala je samo u tom smislu što su sa jedne strane postojali starci koji su sudili i obavljali žrtve i paralelno sa njima aktivni ratnici koji su se borili. Stoga je politička vlast ostala neartikulisana. Ona nije bila povezana sa jasno definisanim pravima i privilegijama, kao što je to slučaj u institucionalizovanim poglavištima. Vodeći starci i starešine klana ili pot- klana bile su prosto osobe čije je mišljenje o stvarima od opšteg interesa imalo težinu oluhia i koje su zvali da obave žrtve. Oni nisu imali nikakva posebna prava vezana za svoju ulogu, kao što bi bilo sakupljanje taksi, uspostavljanje zakona, pozivanje ratnika na pljačku ili dozvoljavanje ili odbijanje strancima da borave na teritoriji klana. Nije postojao poseban izraz za vođu klana ili plemena, ali je vodeći starac ili starešina nazivan mnogim imenima kojima se inače nazivaju uvažene osobe. Napokon, nije postojalo ni posebno naimenovanje ili inauguracija vođe klana ili pod-klana. Tek kada bi bio izabran vođa u ratnom pohodu, on je među Logoli-ma bio obrijan i namazan ghee-em u prisustvu staraca klana i bio je predstavljen od strane starog ratnika noseći ukrase za glavu od kauri-školjki, vrpce napravljene od majmunske kože, i ogrtač istkan od delova kože različitih životinja. Ta ceremonija je, sem ukazivanja na poseban položaj ratničkog vođe, imala magijsko značenje. Prstenje, retko perje, narukvice, metalne grivne i koplja predstavljali su insignije koje su ceremonijalno davane ratničkom vođi kao znak priznanja i uvažavanja njegovog položaja. Ove stvari je osoba koja ih je dobila čuvala sve do starosti, a zatim bi one prelazile njegovom najstarijem sinu ili zaslužnom nasledniku unutar klana. Ove insignije rukovodećeg položaja su pre bile magijska sredstva nego regalije kojima se jasno definiše status i nisu se spolja razlikovale od sličnih ukrasa koje su nosili starci. Njihov broj nije bio ograničen niti rangiran po važnosti. IV RITUALI I CEREMONIJE Mada nisu svi rituali religijske prirode, oni imaju centralnu ulogu u religijskim aktivnostima. Religijski rituali predstavljaju način kako ljudi uspostavljaju kontakt sa natprirodnim; oni su religija u akciji. Ritual nije samo sredstvo za jačanje socijalnih veza ili oslobađanje od tenzija, već predstavlja jedan od načina kako se u mnogobrojnim slučajevima obeležavaju krize, kao što je smrt, olakšavajući pojedincima da ih podnesu i ublažujući njihovu razornost. Antropolozi su klasifikovali nekoliko različitih tipova rituala, a među njima i rituale prelaza, koji se odnose na različite momente u životnom ciklusu, kao i rituale ojačavanja, koji su vezani za krizne momente u životu grupe i služe povezivanju među njenim članovima. 1) RITUALI PRELAZA U jednom od klasičnih antropoloških radova, Arnold Van Gennep analizira rituale prelaza koji pomažu pojedincu da prođe krucijalne krize u životu, kao što rođenje, pubertet, venčanje, roditeljstvo, uspinjanje na društvenoj lestvici, profesionalno opredeljivanje i smrt. On je smatrao korisnim da podeli sve ceremonije vezane za ove životne krize u tri stupnja: separacija (odvajanje), prelaz, inkorporacija (ponovno uključivanje). Pojedinac bi prvo bio ritualno isključen iz društva kao celine, zatim izolovan tokom nekog perioda i na kraju ponovo uključen nazad u društvo u svom novom statusu. Van Gennep je opisao ritual inicijacije muškaraca kod australijskih Aboridžana. Kada stariji odluče da je vreme za inicijaciju, dečaci se izdvajaju iz sela (separacija), dok žene plaču i ritualno izražavaju svoje opiranje. Na mestu koje je udaljeno od kampa, sakupljaju se grupe muškaraca iz različitih sela. Stariji pevaju i plešu, dok se oni koji se iniciraju ponašaju kao da su mrtvi. Vrhunac ovog dela rituala je telesna operacija, kao što su obrezivanje ili vađenje zuba. Antropolog A.P. Elkin komentariše: „Ovo je delimično nastavak drame smrti. Vađenje zuba i obrezivanje su simbolički akti „ubijanja“ mladića: nakon ovoga on se ne vraća u kamp i obično ne sme da ga vidi ni jedna žena. On je mrtav za uobičajeni život plemena.“. Na ovom prelaznom stupnju, mladiću mogu otkriti neke ceremonije i on može dobiti razne instrukcije, ali najvažniji element je potpuno isključenje iz društva. Osoba koja se inicira mora naučiti ono što se smatra da treba da znaju svi odrasli muškarci: on zapravo prolazi skraćeni i zgusnuti kurs odrastanja. Trauma koja se doživljava je pedagoško sredstvo kojim se osigurava da će on naučiti i zapamtiti sve što je potrebno: u nepismenim društvima, perpeturianje kulturne tradicije zahteva efektivne metode učenja. Pri povratku u zajednicu (inkoproracija, ponovno uključivanje), mladića koji se inicira dočekuju ceremonijama, kao da se vratio iz mrtvih. Ovim se društvo u celini čini svesnim novog statusa pojedinca – čini ga spremnim da od njega očekuje da se ponaša na određen način i da se ono prema njemu ophodi na određen način. Na taj način se jasno definišu prava i obaveze. Osoba koja prolazi inicijaciju je oslobođena problema koje imaju, na primer, tinejdžeri severne Amerike u dobi kada nisu ni odrasli ni deca, kada njihov status nije jasno definisan. Dečake na ovaj način ne pripremaju samo za odraslo doba, već i za ulogu muškarca. Na primer, u njihovom društvu, hrabrost i izdržljivost smatraju se važnim vrlinama muškarca, a bol vađenja zuba ili obrezivanja pomažu da se one ukorene. Rituali ženske incijacije pomažu da se Mende devojke u zapadnoj Africi pripreme za ulogu žene. Kada dobiju menstruaciju, devojčicu izdvajaju iz društva da bi više nedelja ili meseci provela u izolaciji. Tokom tog perioda, one bacaju dečju odeću, mažu telo belom glinom, i oblače se u kratke suknje od niti i ukrasnih kuglica. Kad uđu u fazu prelaza, one takođe prolaze operaciju uklanjanja klitorisa i dela spoljašnjih usana vagine, za šta se veruje da povećava njihov potencijal za rađanje. Sve dok se ne vrate nazad u društvo, moralnim i praktičnim odgovornostima vezanim za vaspitanje dece podučavaju ih iskusne žene iz Sande udruženja, organizacije kojoj će pripadati i devojke koje se iniciraju jednom kada se njihova obuka završi. Sama ova obuka nije teška, jer velikim delom uključuje pevanje, plesanje i pričanje priča, a devojčice koje prolaze inicijaciju veoma dobro hrane tokom tog perioda. Na taj način, one stiču pozitivnu sliku o ulogama žene i snažni osećaj sestrinstva. Isključivo muško proučavanje izvesne kulture je obično nepotpuno. Etnografi-muškarci koriste muškarce kao izvore obaveštenja i posmatraju delatnosti muškaraca ili delatnosti koje uključuju oba pola, ali retko one u kojima učestvuju jedino žene. Pri školovanju antropologa u središtu pažnje je bilo iskorenjavanje onog vida etnocentrizma koji podrazumeva nesvesne pretpostavke o višoj vrednosti u odnosu na nezapadne narode. Npr. kada arheološki nalazi otkrivaju prevlast boginja, odgovarajuća svetovna premoć žena se poriče, uprkos prihvatanju svetovne vrhovne vlasti muškaraca kad se utvrdi da preovlađuju bogovi. Istovremeno se tvrdi da je patrijarhalni sistem univerzalan, jer većina antropologa ponavlja da moć nisu imale žene, već njihova braća. Visok položaj žene kod sakupljačko-lovačkih i ratarskih naroda temeljio se na njihovim presudnim ekonomskim, religioznim i medicinskim uslugama (mada se takva društva ne mogu nazvati matrijarhatom). Dok patrijarhalno poimanje vlasti među plemenima kaže da učešće žena u velikom delu društva nužnog rada ih nije svelo na praktično ropstvo, već im je pribavljalo moć odlučivanja srazmernu njihovom doprinosu. Prema Dejvidu Keplenu i Robertu Menersu, svrha zarad koje se preduzimaju istraživanje i opisivanje odrediće da li je jedan etnografski prikaz izražen domorodačkim kategorijama, kategorijama antropologa, ili nekim spojem ovih dveju kategorija. U muškim etnografijama australijskih domorodaca preovlađuju kategorije antropologa (društva se prikazuju kao da u njima vladaju muškarci, a žena ima podređen položaj). Kejberi i Gudejl uspevaju da kategorije antropologa spoje sa kategorijama domoroca i njihova teorija i metodologija kao da proizilaze iz „dvostruke svesti“ (osetljivost etnografa-žena u pogledu naučnog manipulisanja ljudma). Kejberi kaže da antropologija kao nauka mora imati svoje zakone i apstrakcije, ali su ljudska bića sklona da se pokažu kao nepodatna naučnom manipulisanju. Podaci o australijskim domorocima su poticali od terenskih istraživača-muškaraca i tako je nastalo viđenje australijskih žena kao piona u muškom svetu razmene, koje imaju jednoličan život, dok ih muževi stalno zlostavljaju. One imaju vrednost tražene robe. Ali Kejberi i Gudejl opisuju važnu ekonomsku ulogu domorotki, kao i to da određuju prirodu njihovih duhovnih uloga, opovrgavajući muško stanovište da su žene isključene iz stanja svetosti. Malinovski kaže kako polovina društva primorava žene da obavljaju teže poslove i da je odnos žene i muža, odnos gospodara prema robu, dok Montegju kaže kako su žene pripitomljene krave. Žene pribavljaju najveći deo hrane za porodicu, jer je lov nepredvidljiv, a količina mesa koju donose muškarci neizvesna. One takođe obaraju sitnu divljač, same biraju put, same su sebi gospodarice, svoju veštinu stiču od starijih žena. Ženski poslovi nisu ništa prisilniji od muških. Meso muškarac mora da nabavi kako god zna, isto koliko i žena mora da ide u potragu za drugom hranom. Oni čak ponekad zajedno odlaze u lov i ribolov, ali obično svoje delatnosti obavljaju odvojeno. Odeljivanje poslova se prenosi u ritualnu sferu. Postoje fiziološke razlike među muškarcima i ženama, tj. „anatomija je sudbina“. Neki tvrde da religiozne društvene uloge muškaraca odražavaju njihove tehnološke veštine, dok jednostavniji postupci koje primenjuju žene, teže da uproste njihove ličnosti. Ali Kejberi kaže da veštine muškaraca ne povećavaju značaj njihovih ekonomskih delatnosti, dok alatke koje prave žene zadovoljavaju najveći deo prehrambenih potreba grupe. Žene imaju pravo na vlastitu imovinu i mnoge artikle koje prave razmenjuju sa muškarcima i drugim ženama, sa kojima razmenjuju tajne koroborije1. Od 1840. godine pa nadalje, mnogi muškarci proučavaju bračni život žene i iznose groznu sudbinu mlade devojke izručene starcu. Poligamija se upražnjava na varvarski način; muž ima određen višak prava spram svoje žene. Mladi oba pola imaju slobodne odnose pre braka, a ako devojka zatrudni (što je dozvoljeno samo nakon puberteta, posle menstruacije), muškarac postaje socijalni otac deteta. Devojčin budući muž se zadržava u logoru njenih roditelja, gde bolje upoznaju jedno drugo. Kad devojčica počne da se približava pubertetu, starice pevaju pesme da bi je dovele do polne zrelosti, a uoči prve menstruacije izvode tajne rituale kako bi je pripremile za brak. Vorner izjavljuje da je muškost povezana sa ritualnom čistoćom (sveto načelo), a ženskost sa nečistoćom (svetovno načelo). Prema njemu, pleme Murngin povezuje nadređeni položaj muškarca sa svetom čstoćom, a podređenost žene sa svetovnom nečistoćom i isključivanjem iz ceremonija. Veruje se da bi moć menstrualne krvi mogla da naudi muškarcima, tako da se muškarci sklanjaju sa puta svakoj ženi koja ima menstruaciju. Ali Kejberi kaže da muškarci nikada nisu izražavali gađenje prema ženi koja ima menstruaciju. U plemenu Tivi, antropolozi-muškarci tvrde da muškarci dominiraju svim ugovaranjima brakova, a žene su investiciona dobra. Kažu da je najteže dobiti prvu poklonjenu suprugu. Gudejl ukazuje na jaku vezu između zeta i buduće tašte. Zet postaje odgovoran za zadovoljavanje potreba i želja svoje tašte, sve dok on ili ona ne 1 Plesovi, tj.plesne pantomime Australijanaca koje prikazuju događaje iz lova i rata. Muškarcima je zabranjen pristup, a žene imaju priliku za šale i začikivanje. Ove dramatične priredbe organizuju i vide sredovečne žene i starice. umre. Ako ne zadovolji taštu, ona može da poništi bračni ugovor (devojčin otac nema pravo glasa). Mlade žene koje su udate za starca često imaju ljubavnike i zbog razlike u godinama, često ostaje udovica i obično se ponovo udaje. Stareći, žena se udaje za sve mlađe muškarce i sve je probirljivija. Ako nadživi braću, sinovi joj mogu ugovoriti brak, mada su udovice iz plemena Tivi prilično glasne i čvrste i niko im ne može nametnuti tuđu volju. One ne samo da ugovaraju sopstvene brakove, već i brakove svojih sinova. Primitivni narodi svuda gaje veliko poštovanje i strahopoštovanje prema ženinim reproduktivnim funkcijama. U plemenima Kmberli se fiziološki odnos majke i deteta priznaje i majci se ukazuju posebno poštovanje i ljubav. Veruje se da pojedinac od majke nasleđuje telo, krv i meso. Majke i udate ćerke se uzajamno posećuju darivaju, a kad majka ostari, sinovi i ćerke se staraju o njoj. Ešli Montegju kaže da se stvarno iskustvo rađanja deteta umanjuje, a društvene implikacije rezultata se preuveličavaju i otkrio je da je rađanje deteta kod Australijanaca za ženu beznačajna stvar. Kejberi se ne slaže sa ovim stanovištem i kaže da majka decu smatra posledicom, a ne razlogom braka. U društvima sakupljača i lovaca, žene namerno prave razmak između porođaja ili izvršavaju nekoliko pobačaja kako im ne bi ometalo ljubavni život. Kad je duhovni život u pitanju, antropolozi-muškarci tvrde da su jedino muškarci sveti i da se njihova svetost vremenom povećava, dok žene izjednačavaju sa zlom i opasnošću. Krejberi i Gudejl kažu da i žene i muškarci imaju istu duboku ukorenjenu veru u totemske pretke, a ravnopravni odnosi polova se odražavaju u mitovima koji prikazuju muške i ženske totemske pretke kako od početka postoje zajedno. U mitu o stvaranju sveta u plemenu Tivi, žensko božanstvo je stvorilo zemlju, drveće, životinje, a u patrijarhalnim mitovima je naglasak na tome da je bog-muškarac najpre stvorio muškarca. Stareći, žene Australijanke postaju samosvesnije i imaju veću moć i autoritet. Podučavaju mlađe devojke ekonomskim veštinama i vode ženske obrede i tajne koroborije. One su čuvari mitova, odgovorne su za prenošenje plemenskog zakona i običaja, i jedna od sila koje omogućuju stabilnost i kontinuitet života plemena. • Androcentrizam naučnika-muškaraca ima za posledicu jedan etički pogled koji ih čini slepim za realnosti domorodačkog života. On sprečava naučnike-muškarce da sagledaju da domoroci u potpunosti priznaju važnost ekonomskog doprinosa žena tako da one srazmerno ovome sudeluju u drugim institucijama; preuveličavaju značaj političke moći i tehnologije za domoroce; prenose shvatanje da fiziološke razlike između polova određuju sve razlike polnih uloga; vezuju nečistotu žene za menstruaciju, tvrde da je položaj majke i supruge podređen i poistovećuju žene sa zlom o opasnošću, ili umanjuju značaj ritualnog života za žene. Mnogi antropolozi-muškarci nisu volji da iskorene svoj etnocentrizam kojeg čine androcentrizam i seksizam (koji dovode do pogrešnog tumačenja i iskrivljavanja položaja i uloga žene u nezapadnim kulturama). • Etnografi-žene prikazuju muškarce i žene kako žive zajedno, u ravnopravnom partnerstvu, gde su zajamčeni prava, samopoštovanje i dostojanstvo pripadnika oba pola. Političke institucije nisu posebno razvijene i povezane su s ekonomskim opstankom, gde središnju ulogu igraju žene. Pokazuje se da Australijanke imaju kontrolu nad reproduktivnom funkcijom. Pošto su odnosi žena i muškaraca isprepleteni, iskrivljavanje uloga muškaraca i žena vodi iskrivljavanju slike celokupnog društvenog sistema. značenja ili odobravanja, odnosno negodovanja nekog proizvoda, što vodi ka sitemu oglašavanja, reklama koje počinju da ističu važnost nekih proizvoda i da stavljaju akcenat na njihovo značenje, ulazeći na taj način u svet svih ljudi, preokupirajući njihovu dokolicu i pretvarajući je u ono što je utisnuto u proces prodaje. Svaka roba u početku svog procesa stvaranja predstavlja neki tekst, neku početnu stranu od koje se kreće. Naša roba je kao proizvod industrijalizovana, jer su elementi populane kulture industrijalizovani. U retkim se slučajevima dešava da pojedinac može da stvara sopstvenu kulturu, ali takva autentična kultura u kapitalizmu ne postoji. Ovo ne znači da popularna kultura ne postoji kao samostalna, da nije pod uticajem industrijskog konteksta, već da populaciona kultura nastaje kao oblik snalaženja. Ono što se proizvede u industrijskom društvu postaje predmet razmišljanja, ono što nudi kapitalizam postaje predmet razmišljanja i odlučivanja, na osnovu čega gradimo popularnu kulturu. Da bi se nešto smatralo popularnom kulturnom robom mora da zadovolji neke kontradiktorne potrebe. Osim privlačnih osobina, ona mora da zadovolji i neke ekonomske elemente. Što je neki proizvod u širokoj potrošnji on će se više proizvoditi i time donositi dobit, a samim tim je i privlačan ljudima. U samom sistemu prodaje i distribucije neke robe gleda se uticaj kapitalizma. Kapitalizam pokušava da nametne svoj uticaj kroz sistem potrošnje i vrednosti, ali zbog raznolikosti društva ne uspeva uvek u tome. Kapitalisti rade na tome da sistem bude podređen njihovoj proizvodnji i popularizaciji proizvoda, ali društvena raznolikost ide u suprotnom koraku. Nekada pokreti femistikinja, ili pokreti za ljudska prava, su nešto što deluje suprotno od zahteva društva. U popularnoj kulturi pojedinci moraju da se suočavaju sa onim što im je svakodnevni izvor, da se na osnovu toga snalaze i iz toga izvlače sve ono što je njima bitno, sve ono što je za njih važno i jasno definisano, odnosno na osnovu ponude tražiti neko zadovoljstvo. U modernom poznom kapitalizmu sve je roba, bez kupovine sistem ne može da opstane, ne može da funkcioniše i deluje na sebe. Svi mi se snalazimo u sitemu proizvodnje i potrošnje, a samom kupovinom nečega, to postaje roba, to postaje nešto što je bitno za pojedinca i važno za sve. U svakom trenutku, svako moze biti potrošač i kupac. Istrazivanja kažu da svaki trideseti razgledač postaje kupac; moderni svet tržnog centra se navikava na to. Svako od nas može postati kupac nečega a da toga nije svetan, svako od nas jednog trenutka ulazi u svet ogledala, pokušavajući da u tim slikama vide sebe kao deo nečega šireg. Čak i onaj koji krade, nekada ne krade samo da bi prodao to što krade, već uživa u nekom trenutku posedovanja nečega što je bitno za sistem. Da bi nešto postalo popularno mora da postoji jedan segment društvene popularnosti. Nije isto sedeti u velikoj loži ispijati sampanjac sa viskoim zvaničnicima i gledati utakmicu. Mnogo je bolje obući dres, izaći u masu i navijati; tada se ima osećaj popularnog. 4) KRITIČKA, MULTIKULTURALISTIČKA I MULTIPERSPEKTIVISTIČKA STUDIJA KULTURE Sadržaj kulture može se interpretirati na različite načine, ali da bismo mogli da uđemo u suštinu same poruke koju nosi neki tekst, moramo se podruditi da priđemo kritički tekstu. U tekstu postoji mnogo poruka koje nose sadržaj politike, ideologije, stavova koji su značajni za javnost. Kritičke studije ispituju oblike ugnjetavanja i dominacije i stvaraju neku vrstu normativnih elemenata na osnovu kojih se ovi oblici mogu kritikovati. Prvo treba definisati pojam klase, roda, pola, etničke pripadnosti, seksualnosti i pokušati objasniti kako ovi fenomeni dovode do konstrukcija indentiteta u modernim društvima, ali ako moze da dođe do stvaranja novih indentiteta. Kritičari društvene kulture odavno napadaju dominantnost odnosa eksploatisanja, ali i poziciraju otpor i borbu usmerenu prema toj vrsti odnosa. Kritikovanje društva ostvaruje se pomoću uspostavljanja demokratskih odnosa, koji su protivprimer odnosima eksploatisanja. Ono što kritičke teorije definišu jesu norme i vrednosti na osnovu kojih se suprostavljaju eksploatorskom odnosu. One pozitivno podstiču one fenomene koji promovišu borbu protiv svakog oblika ugnjetavanja. Međutim, teoretičari kritičkih studija pokušavaju da povežu svoje teorije sa praksom, i potpomognu procesu otpora, odnosno razvoju kontrateorija. Kritičke teorije mogu da transformišu svoje učenje, što ih ne vodi ka dogmatizmu, već većoj fleksibilnosti i otvara mogućnost usvajanja novih oblika proučavanja društva i sredine, kao i prisustvo kontra teorija koje nekada mogu biti korisne i od kojih se može dosta preuzeti. Ona koristi tekstove medija u kontekstu posmatranja društvene dominacije i postavljanje sistema kontra sukoba i borbu. Multikulturalistička perspektiva je jednim delom kulturna; bavi se istraživanjem pojmova kulture, rase, etničke pripadnosti, pola, roda, seksualnosti koji su u prošlosti tumačeni na pogrešan način. Kritički multikulturalistički pristup uključuje analizu odnosa dominacije i ugnjetavanja, načina na koji deluju stereotipi, otpora društveno obeleženih grupa, kao i načina na koji se ove grupe trude da sebe predstave u boljem svetlu i da pobiju elemente moći. Multikulturalistički ovde predstavlja pojam za otpor prema svim oblicima stereotipnosti. Stereotipi se odnose na neku vrstu loše predpostavke da se neko društvo, neka zajednica prikazuje na jedan način, odnosno da se ponašanje uzima kao loše ili društveno neprihvatljivo. Multikulturallističke teorije bore se protiv etiketa, žigosanja ljudi i grupa kao stoke. Njene studije vode ka analiziranju društvenih odnosa, predstavljanju roda, pola, klase, etniciteta, seksualnosti u svom širem obliku, ali i objašnjenju toga šta dovodi do homofobije, razizma, seksizma, klasizma. Multikulturalistička studija upravo veliča postupke potlačenih masa, ugnjetavanih i društveno diskriminisanih masa, ali i utiču da se u modernom dobu izvrši jedan vid preispitivanja društva, koje će voditi ka razumevanju položaja i prisustva ove organizacije. Multikulturalizam se shvata kao jedna posebna vrsta buntovnog sukobljavanja u društvu. Buntovno je ono što vodi borbi za ostvarivanje prava i sloboda svih ljudi, zadovoljavanju njihovih potreba i ciljeva. Multikulturalzam predstavlja zaista potpunu otvorenost prema potlačenim grupama i narodima, onim koji su diskriminisani i otuđeni od naroda, ali i teži da se bori za njihova prava i mogućnosti ispoljavanja svojih načela. Ove teorije pokušavaju da izbegnu jednu vrstu separatičnosti, dognmatizma i da okrenu objašnjenu osnovnih društvenih pojmova, jer svi ti pojmovi su na neki način društveno povezani u celinu. Iako se pojam multiperspektivističke studije kulture na prvi pogled čini nekako oštrim, nezgrapnim i odbojnim, u suštini ove teorije su i elementi kritičkih i multikulturalističkih studija koje obuhvataju široki spektar tekstualnih i kritičkih strategija uz pomoc kojih se određeni sadržaj interpretira, kritikuje i dekonstruiše. Da bismo mogli da izbegnemo jednostranost i jednostavnost predmeta kojim se bavimo, moramo uzeti u obzir širu društvenu sliku i sagledati predmet kroz širi kontekst, odnosno uključiti još neki pogled i perspektivu. To je značajno zbog stvaranja kvalitetnijih sadržaja i podataka, odnosno boljeg razumevanja teksta, kulture, zajednice. Ako želimo da analiziramo tekstove medijske kulture, moramo obratiti pažnju na definisanje pojmova kao što su klasa, rod i pol, i proučiti ih kroz više uglova. Što je više perspektiva, biće bolja analiza sadržaja i sredine. Markistička analiza je jedinstvena, ali ako se dopuni sa feminističkom ona ima novi pogled, koji se bitno razlikuje od prošlog, sa druge strane ako se ova teorija dopuni nekim strukturalnim teorijama onda će analiza biti još složenija. Da bi se neki element analize uklopio u sadržaj moramo ukljuciti određeni istorijski kontekst i usklađenost sa istorijskim dešavanjima. Nekada je bitno kako će publika da interpretira neku vrstu teksta i to se koristi u analizama propagadnih materijala. Kao što se u kampanjama koriste razne metode analize, da bi se privukli glasači, odnosno odbranio neki sistem koji se zastupa. 1) ŠTA JE POSTMODERNIZAM Postmodernizam je pravac koji se razvija u kulturi, umetnosti, književnosti i filozofiji dvadesetog veka. Možemo ga razumeti kao proces suočavanja sa svetom rapidnih promena, sa svetom u kome promene vode ka destabilnosti sistema. Današnji svet otišao je toliko daleko, promene su svakodneve i brze. Postmodernizam se shvata kao transformacija postmoderne kategorije, kao mogućnost transformacije istorije. Društvene promene koje su počele sa erom postmodernizama tiču se promena načina društvenog reprodukovanja, socijalne integracije odnosno prebacivanja težišta sa reprodukcije na potrošnju. Rast proizvodnje sa početka dvadesetog veka, modernizacija, i urbanizacija učinile su da je došlo do povećanja radnje snage, pritiska na tržište, ali i proizvodnje većeg broja proizvoda. Sa proizvodnjom većeg broja proizvoda različitog karaktera, razvila se i potrošnja. Sada se potrošnja ogleda kroz nešto što nije nužno, kao zadovoljavanje osnovnih potreba, već kao društvo potrošača. Porast potrošnje u industrijalizovanim zemljama uticao je da se te zemlje okrenu potrošnji i da se postave kao dobra tržišta za proizvode. Proizvodi više nisu bili merilo ishrane, zadovoljenja potreba koje su nuzne, već potrebe koje su nametnute društvu. Sada je bitno postalo to ko ima bolju marku na sebi, ko nosi markiranu odeću ili vozi kola dobrog kvaliteta i cene. Ljudi su se klasifikovali na te načine, a potrošački svet je postao svet dokoličarstva. Dokolica je postala osnova za praširanje proizvoda, jer stvaranjem veštačkih, krivih potreba, utiče se na moć kupovine. Danas je rad postao prepoznatljiv kao rad iz fotelje, moguće je sedeti za laptopom ili tv i kupovati. To je jedna vrsta zaglupljujućih karaketristika. Nekadašnji rivalitet između proizvođača preneo se na rivalitet potrošača, koji se utrkuju ko će imati lepši i bolji proizvod u svom vlasništvu. Period postmodernizma počeo je 60-ih godina, početkom velikih društvenih promena. Do početka 60-ih godina došlo je do zaokreta u društvu, došlo je do reformi koje su praćene nemirima, generacije baby boomera su počele da iščezavaju, nije došlo do povećane stope rađanja, i fertilitet je opadao. Sa druge strane boric za zaustavljanje ratova u Vijetnamu, boric za položaj i emancipaciju žena, kao i ekonomsku proizvodnost žena. Postomoderni period tog vremena doneo je jedan kulturni zaokret, došlo je do vremena polarizacije odnosa, sukobljavanja sa zemljama bliskog istoka, širenje nekog oblika moći na te zemlje kao i recesije velikih razmera. Sve zemlje u razvoju propatile su u ovom periodu; obnova posle stanja u Drugom svetskom ratu je uzela maha, morala je stati izazvana mnogim naftnim krizama. Svet postmoderne epohe postao je svet neodlučnosti, transformacija i brzih odluka, svet ratne nadmoći koja je pretila uništenju čovečanstva. Legitmitet u donošenju odluka nije postojao više, sve je podložno tržištu i sprovođenju tržišnih pobeda. Više nisu bile potrebne bilo kakve revolucije da bi se desila neka promena. Nije više bilo potrebno dizati velike pobune, sada su za to postojali posebni obaveštajci, obučeni ljudi, profesionalci koju su dizali pobune. Status UN postao je beskoristan. Nije se više postavljalo pitanje donošenja nekih odluka o napadu na neke zemlje, postavljalo se pitanje posledica i šta posle raditi. UN je izgubio svoju ulogu u društvu, i prepustio se sistemu moćnika i kontrole. U društvu su počele da se razvijaju posebne tehnike kontrole pojedinaca, tehnike preko kojih se društvo može kontrolisati, kao program TIA američkog društva koji je trebao da obezbedi sigurnost svih članova društva, ali u stvari iza njega se krije maska kontrole svačijeg života, kontrole društvenog sistema svakog od nas. Današnji postmoderni svet doneo je na tlo nove sukobe, sukobi koji se odigravaju između vlasnika lanaca narkotika, droge, krinimala u kojima direktno učestvuje vlast. Svako društvo moralo je napraviti iskorak napred kako bi se rešili problemi sa proizvodnjom. Morali su se uspostaviti društveni uslovi kako bi se neka struktura proizvodnje uspostavila. Jedan od primera kontrole je nastanak MMf-a. MMf je jedna pod- kategorija UN, koja je trebala da raspolaže novcem i da daje pozajmice. Organ koji je viši od njega je Svetska banka, koja je izgubila status kontrole od drzava, i nalazi se u rukama moćnika, država koje imaju silu, jer one određuju koje će svote novca odlaziti u kase zemalja u razvoju. Ova taktika vodi ka restruktuiranju jedne zemlje, kako bi se omogućili adekvatni uslovi za lak ulazak i protok stranog kapitala, ali da se iz toga izvuče maksimalna dobit iz jedne zemlje i njenih građana. Postmodernizam kao pravac razvio se i u kulturi umetnosti, u kulturi umetničkog duha. Sa jedne strane to je spoj novih pravaca, spoj jednog formalizma, oslobađanje formi, oblika, boja zvuka. Novi oblici arhitekture su na različite načine opisivani i građeni, gradnja ovih oblika vidi se po raznolikosti oblika koji postoje u ovom sistemu, šarenolikosti oblika, što nepravilnih ili pravilnih, a svedoci smo postojanosti različitih građevina u našem svetu. Postmoderno društvo donelo je nove promene, donelo je nove korake u reformama i donelo je nove preokrete u društvenom svetu. Novi pogledi na svet, težnja da se nauka transformiše, težnja da se razviju različiti oblici zaštite pokreta, transformacija religije kroz postojanje new age zajednica, transformacija seksualnih orijentacija, isticanje različitih epiteta života i sl.