BERGSON-skripta-Politicke nauke, Rezime od Filozofija

Preuzmite BERGSON-skripta-Politicke nauke i više Rezime u PDF od Filozofija samo na Docsity! BERGSON (1859.-1941.) I BIOGRAFIJA - Francuz - do WWII bio jedan od najuticajnijih francuskih mislilaca van teritorije Francuske - iz idejnih razloga je iz jevrejstva prešao u rimokatoličanstvo - njegova misao se može povezati sa delom Plotina - u gimnaziji se pokazao kao darovit đak (uspešno je rešio zadatak koji je postavio Paskal), nakon toga predavao je u gimnaziji, pa u školi francuske elite i u College France - 1914. godine je postao francuski akademik (što je značajno, jer Francuska ima ograničen broj akademika) 1928. je dobio Nobelovu nagradu za književnost - glavna dela: „Ogled o neposrednim datostima svesti“ „O smehu“ (u ova dva dela vidi se uticaj prirodno-naučnog psihologizma) „Dva izvora religije i morala“ II OSNOVNE KARAKTERISTIKE BERGSONOVE FILOZOFIJE U ranim fazama njegova misao je (kao i mnogih toga vremena) bila pod uticajem dostignuća prirodnih nauka1. U ovo vreme populariše se sintagma „činjenica života“, u kojoj se iskazuje to pozitivističko insistiranje na činjenicama, odn. onim što je objektivno dato. Pozitivizam je i u direktnoj vezi sa pojmom senzualizma2 u svom izvornom značenju. Kasnije, Bergson uviđa ograničenost pozitivizma i okreće se iracionalizmu, i kaže da suština stvarnosti nije sama po sebi racionalna. On razvija tezu o spontanosti svesti – svast nastaje sama iz sebe, ona nema materijalni izvor i izolovana je od uticaja mehanizama funkcionisanja mozga. Ovakvim stavom Bergson pokušava da pruži otpor tadašnjoj tendenciji svođenja duhovnog na fizikalističko. On pravi i ponovni okret ka metafizici, čime se još jednom suprodstavlja duhu svoga vremena (više se priklanja Paskalu i „logici srca“, nego Kantu). III FILOZOFIJA ŽIVOTA Njegova filozofija života nastala je kao reakcija na pokušaj univerzalizovanja onog što se tiče duha i pozitivnog. Bergson, pre svega, nastoji da sačuva autonomiju života. Naime, napredovanjem nauke se i specijalizuju, pa se gubi veza sa celinom, i ljudi, iako se razumeju u svakakve pojedinosti, gube tu vezu sa celinom. On je uvideo da teoriji preti opasnost da se u okviru nje same javi dualizam, pa da se posredstvom nje i sama realnost počne cepati na fraktale, što bi bilo pogubno po celinu. Povratak na život je pokušaj da se ta celina očuva. Šta je život? Život se, po Bergsonu, ne može posmatrati kao agregat različitih sistema, koji funkcioniše kao mehanizam uređen po analogiji sa aparatima (kao što to čini anatomija). U izvornom značenju reči „bića“ (kao nečeg statičnog) i „bivanja“, on život povezuje najpre sa bivanjem koje 1 pozitivizam – tendencija da se metode tehničkih nauka direktno primenjuju i na društvene; uverenje da sve ono što nije opipljivo, što je stvar spekulacije i nagađanja treba odbaciti; ono što duh otkriva zapravo nas sprečava u tome da otkrijemo ono što je bitno. U osnovi samim odbacivanjem spekulativnog mišljenja, pozitivizam je direktno udario na filozofiju). 2 senzualizam – saznajno-teorijsko stanovište po kome su izvor saznanja čula označava neki proces, tok. Sam život proizvodi impulse koji ga pokreću, on je samopokretljiv. Bergsona odlikuju i intuicionizam, dinamički spiritualizam, vitalizam i monizam3. IV PSIHOLOGIJA I SVEST U prvom periodu Bergsonovog stvaranja, uticajna struja bio je i psihologizam4. Stoga je isprva tvrdio da psihološki fenomeni imaju svoj intenzitet, koji se može izmeriti, ali je kasnije promenio mišljenje rekavši: “Život nije merljiv!“. Psihologija je pokušala da izdeli tok svesti, pa je dobijene delove gledala kao tačke koje su homogene. Bergson smatra da je tako nešto nedopustivo, jer se deobom ne opisuje suština svesti, odn. njen tok (koji je daleko više od zbira pojedinačnih slika). Istina je najviši kriterijum nauke, a ne korisnost. Smatra da kada postoji čovekova moć da čovek izvan razuma sazna suštinu stvari (razum nije poslednje sredstvo saznanja). Kako duhovnu realnost stvarno spoznati? Duhom – koji je vrsta stvarnosti i saznajna moć, a isto se spoznaje istim. Duh je samoreflektujuća sila. Subjekt saznanja je ŽIVOT – ona je stvarnost koja na svim nivoima obuhvata sve. Razum se kreće samo po površini, a intuicija prodire u dubinu stvarnosti. Pristup stvarnosti kroz intuiciju, koja je oruđe filozofije da prodire u suštinu stvarnosti, u život. Život se ne ogleda u onom što je merljivo, merljivo je redukcja života, a on se nalazi ispod površine. Kada razvijemo intuitivnu empatiju možemo da saznamo život kroz proces autospoznaje (jer je intuicija najrazvijeniji oblik života). Život spoznaje sam sebe, posredstvom svoje najviše moći – INTUICIJE. V ODNOS PROSTORA I VREMENA Na ovoj razlici prosora i vremena uspostavlja se težište Bergsonove filozofije. Pokušao je obnavljanje filozofije prirode. Ključno pitanje Bergsonove filozofije je vreme. Vreme je po njemu osnovna kategorija duševnog života, a duševnost je viša manifestacija života. Prostor je samo dimenzija u kojoj se čovek kreće, radi... Razum, čije je svojstvo da se zadržava na površini, bavi se prostorom, dok se intuicija bavi svim onim što se može uporediti sa vremenom. To je ujedno i razlika između neautentičnog i autentičnog, odn. nižih i viših oblika realnosti. Odnos nauke i filozofije. Nauka, kojoj je uzor geometrija, bavi se pozitivnim, površnim i koja se svodi na uspostavljanje odnosa, oslanja se na razum. Filozofija se ne bavi relativnim, već apsolutnim, onim što je samorodno, neuslovljeno tj. životom. Razum nije prilagođen da uvidi život, taj tok, ali intuicija jeste. Čovek samo kada se unese, prebaci i zagleda u dubinu može da razume suštinu. Predmet nauke su statični oblici. Nauka, čak i kada proučava kretanje teži da ga svede na stanje; ono što je pokretljivo svodi na nepokretno, jer se najbolje snalazi u nepromenljivom. Prva pretpostavka nauke je da su stvari homogene, odn. da se stvarnost može izdeliti na celine koje su homogene. Pretpostavka je da je prostor homogen, pa se analogijom, ova pretpostavka 3 monizam – tumačenje čitave stvarnosti u odnosu na jedno načelo (u Bergsonovom slučaju to načelo je život) 4 psihologizam – psihologija je težila da se ostvari kao egzaktna nauka, i da tok svesti objani fizičkim zakonima redukcionizam – redukovanje duha na telesnost