Bergsonova kritika Ajnštajna putem definisanja vremena kao trajanja, Maturalni radovi od Filozofija

Preuzmite Bergsonova kritika Ajnštajna putem definisanja vremena kao trajanja i više Maturalni radovi u PDF od Filozofija samo na Docsity! Univerzitet u Novom Sadu Filozofski Fakultet Odsek za filozofiju Tema: Bergsonova kritika Ajnštajnove teorije relativiteta putem definicije vremena kao trajanja Student: Zorica Savić Novi Sad 2015. 2 Apstrakt Autor pokušava zahvatiti osnovnu nit preinačenja pojmova nasleĎenih iz tradicije u Bergsonovoj filozofiji. MeĎu tim pojmovima u tekstu se naročito ističe pojam vremena kao centralni pojam istraţivanja. Tekst pokušava da pozicionira Bergsonovu koncepciju pojma vremena u širem opsegu naspram scijentista i pozitivista i u uţem spram Ajnštajnove teorije relativiteta. Pitanje vremena će pokrenuti i pitanje prostora, ali ne kao entita koji je odvojen od njega, već kao pitanje prostornog odreĎenja vremena. Centralni pojam vremena će sa sobom povući i analizu ostalih Bergsonovih pojmova meĎu kojima su - pamćenje i élan vital, i ono što je u samom fokusu istraţivanja - problematizovanje vremena kao trajanja. Ključne reči: vreme, trajanje, pamćenje, élan vital, intuicija, Bergson, filozofija ţivota, Ajnštajn, teorija relativiteta. 5 Suština stvarnosti nije i ne moţe biti racionalna, tvrde istaknuti predstavnici ovog pravca - Šopenhauer, Niče, Bergson.1 Ipak, nauka je doţivljava kao takvu. Racionalistička filozofija ne ţeli da doĎe do jednog stanovišta koje bi u korenu bilo potpuno antinaučno, ona jednostavno ţeli da napravo otklon spram mehanicizma. Ovim otklonom, filozofija ţivota počinje da se bavi oblastima koje bi u svom pojmu bile društvene te je tim činom u ovu oblast filozofije prodro istoricizam. Filozofija ţivota na velika vrata uvodi još jedno polje nepravedno zanemarivano u racionalizmu - polje nesvesnog i podsvesnog.2 Na odmeravanju snaga svesnog i nesvesnog polja i njihovog uticaja na ţivot iznedrili su novi načini posmatranja tradicionalnih pojmova. Sada pojmovi kao što je intuicija, vreme ili sećanje predstavljaju glavni fokus istraţivanja, dok su tradicionalno oni bili istraţivani kao nešto sekundarno. Ovom linijom istraţivanja bavili su se uglavnom svi filozofi devetnaestog veka, ali je jedino Bergson sistemski izloţio. Ţivot se ne moţe posmatrati kao skup nekakvih stanja, smatra Bergson. A to upravo jeste namera koje se nauka drţi. Nauka uzima segmente ţivota, a onda ih propituje unutar specijalizovanih oblasti. Bergson insistira na povratku ka celini. Cepanjem pojma ţivota na fraktale dobijamo uvid samo u neke segmente onoga što se javlja kao celina. Ţivot kao takav jeste tok koji se ne raspada na fraktale i segmente već on jedino moţe imati impulse koji su u njegovoj osnovi načela njegovog kretanja. Ţivot je tok i celina i jedino što moţemo propitivati jeste njegovo bivanje koje je već neki proces. 1 Filozofija života je izgrađena na pretpostavkama filozofije Ničea i Šopenhauera pa tek u krajnjoj liniji možemo redi da su oni pripadnidi ovog pravca. Možemo redi da su Niče i Šopenhauer "Filozofi života" akko uzmemo pod tim pojmom tek imlikacije njihove filozofije. 2 Uzelac, M., Glavni pravci savremene filozofije, str. 84 6 Pojmovi vremena i prostora u Bergsonovoj iracionalističkoj filozofiji Posle uticaja judeo - hrišćanstva na poimanje vremena kao apsolutno odreĎenog supsrata sa preciziranim mernim jedinicama čiji je uzrok Bog, moderno doba traţi naučno objašnjenje i zasnovanost kako pojma vremena tako i pojma prostora. Prvi fatalni zaokret dogaĎa se u filozofiji Imanuela Kanta u njegovom poimanju vremena i prostora kao a priori intuicije koja omogućava da se razume empirijski svet koji nas okruţuje. Na korenima Boškovićeve teorije o kontinuiranosti vremensko - prostorne linije i na geometrijama Lobačevskog i Rimana, Ajnštajn zasniva tezu o relativnosti prostora i vremena. Relativnost prostora i vremena prvi propituje RuĎer Bošković u "Teoriji prirodne filozofije", i to u odnosu na pojam materije. MeĎutim, ograničen uslovima epohe u kojoj je ţiveo ipak ostaje samo na hipotezama o relativnosti ovih pojmova. Njegova namera se sastoji u konstrukciji zakona kontinuiteta kao jednog od fundamentalnih zakona tela i konstrukciji diskontinuiteta prostora i vremena kao poimanje razlike meĎu stvarima.3 Koncepciju o relativnosti vremena, Ajnštajn izvodi iz pojma zakrivljenosti prostora. Daleko od izvora gravitacije, prostor - vreme su u ravnoj liniji, te time časovnici otkucavaju vreme istim tempom, meĎutim, ukoliko se pribliţimo izvoru gravitacije uvidećemo da se prostor sve više krivi te će časovnici otkucavati sporijim tempom. Ovaj momenat se naziva diletacija vremena. Tehnologija posle 1960te godine razviće dovoljno perektan mehanizam koji će biti u stanju da izmeri sporije proticanje vremena. Ovim stavovima će se Bergson suprotstaviti u svom delu "Trajanje i istovremenost", premeštajući fokus interesa sa fizikalnog na ţivljeno vreme. Ono što je bitno ovde markirati jeste pojam kontinuiteta, neosporno vaţan i u Bergsonovoj percepciji vremena. Bergson ţeli da napravi otklon od pozitivističke struje. Pozitivisti su na vreme gledali kao na deljivi fenomen koji se moţe rastaviti na ono pre i na ono posle. Bergson na vreme gleda kao na jedinstveni, nedeljivi fenomen koji je kontinuiran i proteţan. Pozitivizam je smatrao antifilozofskim pravacem koji odbacuje 3 Nedeljkovid, D., "Istorija filozofije", Tom II, "Prosveta", Požarevac, 1981, str. 219. 7 sasvim neopravdano odbacuje metafiziku. To je pravac koji smera na matematičko, fizikalno i logičko konstruisanje pojmova. Bergson ne odsupa od filozofskog zasnivanja pojmova i korenito menja pogled na pojmove koji su nauci bili od ključnog značaja meĎu kojima je i pojam vremena. U svom poimanju vremena Bergson ţeli da pokaţe kako je vreme ustvari produkt svesti koja u svom osnovu jeste trajanje. Vreme nije apsolutno. Osnovni pojmovi Bergsonove filozofije - trajanje (durée) i životni nagon (élan vital) Trajanje nije pasivni kontinuitet, ono je dinamičko samoodnošenje. Moţemo odmah postaviti pitanje - da li onda Bergson odriče postojanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti? U nekom smislu moţemo afirmisati njihovo postojanje u Bergsonovoj filozofiji, ali to nisu tradicionalno shvaćeni pojmovi. Tri pojma su zapravo krucijalna za Bergsonovu filozofiju i na ta tri pojma će upravo Delez usmeriti veliku paţnju i time osvetliti Bergsonov rad, a to su pojmovi - trajanje, pamćenje i Élan vital.4 Ono što dodatno oteţava posao pri proučavanju Bergsonovog rada jeste što ove pojmove ne moţemo shvatiti kao što su bili koncipirani u tradiciji. Da bi shvatili ove pojmove i odredili njihove odnose moramo da ih posmatramo sa stanovišta Bergsonovog intuitivnog metoda. Ovim činom nismo olakšali razumevanje ovih pojmova jer ni sam metod iako precizno sprovoĎen nije precizno formulisan. Intucija kao metod kod Bergsona ima više slojeva značenja. Ipak, i kao takva predstavlja jedan od najrazvijenijih metoda u filozofiji.5 Intuicija u psihologiji znači neposredan uvid, predosećaj6, razvijanje intuicije kao metoda značilo je odbaciti pozitivističku osnovu nuţnog logičkog zaključivanja i direktno sagledati ono što je predmet istraţivanja. Intuicija nije samo produbljeni instinkt koji negira moć intelekta. Bergsonova ideja jeste da intuitivistički metod ujedinnjuje intelekt i 4 Delez, Ž., "Bergsonizam", Narodna knjiga, Alfa, 2001, str. 5. 5 Ibid. 6 Karl Gustav Jung. 10 čista heterogenost.13 Ovom tematikom, Bergson se ozbiljnije bavi kada razmatra Ajnštajnovu teoriju relativiteta. Bergson i Ajnštajnova teorija relativiteta Bergsonovo delo "Trajanje i Istovremenost" je posvećeno razmatranju i kritikovanju Ajnštajnove teorije relativiteta. Pre ovog dela, Bergson je već konstruisao pojmove koji će biti vaţni za poimanje Ajnštajnove teorije. 1889 godine u svom delu "Ogled o neposrednim datostima svesti" već raspravlja o spomenutom pojmu trajanja koji će revitalizovati u "Trajanje i Istovremenost" 1922 kada se bude susreo sa Ajnštajnom.14 Bergson se zanima za Ajnštajnovu posebnu teoriju relativiteta, u kojoj će mu pojmovi vremena i prostora, kao i pojam referentnog sistema a zatim i pojmovi kontrakcije i ekspanzije biti u fokusu istraţivanja. Iako mu odaje priznanje za učinke njegove teorije i divi se kako je ova teorija uspela da promeni jedan ustaljeni način mišljenja, Bergson je podvrgava kritici. Kritikujući Ajnštajna, sam postaje predmet oštre kritike. Pojam trajanja koji je koncipirao već u svojim ranijim delima, ovde opet dovodi u prvi plan. Podsećajući da svi osećamo trajanje kao neprekidni tok našeg unutrašnjeg ţivota. Naše trajanje koje osećamo jeste trajanje i nas i stvari koje nas okruţuju. U tom toku mi ţivimo istu simbiozu sa stvarnošću u kojoj smo ali i koja nas okruţuje. Sva iskustva koja se dogaĎaju ona se moraju dogaĎati u istom vremenu. MeĎutim, to nije isprekidani niz iskustava u kojima ţivimo. To su iskustva koja se u nekom svom kontinuitetu stapaju jedna u druge čineći time jedno iskustvo koje zahvata jedno vreme. Bergson iznosi zamisao opšteg vremena jednakog za sve stvari. Ova Bergsonova utemeljena pretpostavka se u mnogome razilazi sa teorijom relativiteta. 13 Tadid, I.,Bergsonovo poimanje Einsteinove teorije relativnosti, str. 516. 14 Ibid. 11 Prva tačka raskola je upravo u pristupu samim pojmovima. Bergsona zanima filozofska koncepcija, dok se sam Ajnštajn pita o razlici značenja vremena za filozofa i za fizičara. Dok u početku Ajnštajnov stav deluje kao sasvim pomirljiv stav izmeĎu fizike i filozofije, tj. da je data sloboda i jednoj i drugoj pri tumačenju pojmova, on ipak radikalizuje ovakav stav zaključivši da ne postoji nešto što bi bilo "vreme filozofa", već da postoji psihološko vreme koje se u svojoj biti razlikuje od fizičke koncepcije vremena. Ono što će proizaći iz ove rasprave su dva pojma vremena, dva različita pristupa ovom pojmu i njegova dva različita čak suprotna tumačenja. Iz prethodnog pasusa smo uvideli da Ajnštajn ipak priznaje postojanje psihološkog vremena, dakle neki segment i Bergsonove misli, ali mu se suprotstavlja na temelju tumačenja istovremenosti. Ajnštajn u potpunosti odriče intuitivnu prirodu istovremenosti smatravši da taj pojam mora imati potpuno logičko značenje.15 Bergson napada termin istovremenosti koji postavlja teorija relativiteta. Prema ovoj teoriji, istovremenost nije apsolutna jer se razlikuje od referentnog sistema u kome se tela nalaze. Odnosno, dva tela mogu biti u svezi istovremenosti tek ukoliko su u nepokretnom referentnom sistemu. Bergson premešta fokus rasprave sa termina istovremenosti na ono na šta se odnosi taj termin smatravši da je ispravno ako govorimo o bliţim a ne o daljim dogaĎajima kao što je slučaj u Ajnštajnovoj teoriji. PItanje je dakle o pojmu blizine i daljine dogaĎaja na koje se vreme upućuje. Ovo pitanje dalje prenosi u mikro svet gde ono što je blizu izgleda daleko i u čemu moţemo videti da istovremenost koja nam se činila apsolutnom upravo na ovom mestu se pokazuje kao relativna. 16 Dakle, dva pojma vremena proizašla iz ove rasprave su - razumsko vreme koje se moţe kvantitativno odrediti i vreme svesti, tj. ţivljeno vreme. Zbog tvrdnji koje je izneo protiv Ajnštajnove teorije, sam Bergson je bio predmet kritike mislilaca i naučnika epohe u kojoj su Ajnštajnove teorije dominirale na polju i fizike i filozofije. Barreau, Metz, de Broglie i Genovesi samo su neki od mislioca koji su smatrali da je jedna od kardinalnih Bergsonovih grešaka insistiranje na filozofskom pristupu pri ispitivanju fizičkih pojmova. Jedni smatraju da Bergson greši jednostavno 15 Ibid., 525. 16 Ibid. 12 zato što nije dovoljno razumeo teoriju relativiteta, dok su drugi poput Genovesi dosta oštriji smatravši da "nije dovoljno reći da Bergson nije razumeo teoriju relativiteta, već je nije ni mogao razumeti".17 Evidentna činjenica je da Bergson napušta projekat filozofskog razmatranja Ajnštajnove teorije pod pritiskom kritike, a ova rasprava predstavlja još jedan dokaz tome kako i filozofija i nauka iako su se tematski i metodski odvojeni jedna od druge, ipak obe proučavaju samu stvarnost svaka na svoj način, i na tom putu često dopunjuju jedna drugu a još češće se sukobljavaju. Zaključak U svom ranijem stvaralaštvu, Bergson je itekako bio pod uticajem razvitka nauke svoga doba. Najveći uticaj na njega je imala biologistički usmerena psihologija. Iako će krenuti drugim putem u kasnijem filozofskom radu, i dalje će ključni pojmovi biti upravo oni nasleĎeni bilo iz psihologije ili biologije, u kraćem rečeno pojmovi uzeti iz naturalističke filozofije. (ţivotni elan, svest, intuicija, sećanje itd.) Dok će u početku odbacivati metafiziku, kasnije će se upravo pribliţiti metafizičkom modusu mišljenja što se naročito očituje prilikom njegovog bavljenja intuicijom bića. Svoj misaoni put Bergson traţi na razmeĎi dve dominantne struje u Francuskoj - s jedne strane snaţan uticaj pozitivizma, a sa druge spiritualizma. Ne moţe se reći da je Bergson pripadao ni jednoj ni drugoj. Bergsonova filozofija je upravo u meĎuprostoru ovih uticaja. Nije ţeleo da se prikloni pozitivizmu i odbacivao je mogućnost bilo kakve logičke metode, zamenjujući je intuicijom, no opet nije se dao predati ni spiritualizmu. Bio je protiv bilo kakve nauke koja bi ţelela kvantitativno obuhvatiti bilo celu ili neki segment stvarnosti, pa se ni psihologija nije dala provući bez kritike. Naročito je kritikovao veoma popularan pokušaj kod psihologa te epohe da izmere sadrţaje svesti smatravši pritom da se osećaj koji je sadrţan u svesti ne moţe izmeriti. Metode pozitivističkih nauka, eksperimentalna psihologije i fizike su nedovoljne i neprimenljive 17 Genovesi, A., Bergson e Einstein, Dalla percezione della durata alla concezione del tempo, Franco Angeli, Milano, 2001., str. 94.