Bolesti pcela skripta, Skripte od Veterinarska medicina

Preuzmite Bolesti pcela skripta i više Skripte u PDF od Veterinarska medicina samo na Docsity! 1. BOLESTI PČELA 2020 2. ISPITNA PITANJA: A. BOLESTI ODRASLIH PČELA 1. NOZEMOZA 2. AKAROZA 3. BRAULOZA 4. MAJSKA BOLEST 5. ASPERGILOZA PČELA 6. SEPTIKEMIJA 7. CCD 8. PARATIFUS 9. DIZENTERIJA 10. AKUTNA PARALIZA PČELA 11. HRONIČNA PARALIZA PČELA 12. AMEBOZA (AMEBNA BOLEST) 13. SENOTENIJAZA (APIMIJAZA, MIJAZA) B. BOLESTI LEGLA 1. TROPILELOZA 2. ETL = EVROPSKA TRULEŽ LEGLA (BLAGA TRULEŽ) 3. ATL = AMERIČKA TRULEŽ LEGLA (OPAKA TRULEŽ) 4. MEŠINASTO LEGLO 5. KREČNO LEGLO C. BOLESTI PČELA I LEGLA 1. VAROOZA 2. KAMENO LEGLO D. OSTALA PITANJA ZA USMENI: 1. TROVANJA PČELA 2. IMUNSKI SISTEM PČELE 3. BOLEST i ANOMALIJE MATICE 4. ŠTETOČINE PČELA Pitanja za praktični: 1. Nozemoza – Nosema apis, N. ceranae 2. Akaroza – Acarapis woodi 3. Varooza – Varroa destructor 4. Brauloza – Braula coeca 5. Majska bolest – metaboličko oboljenje 6. Krečno leglo – Ascosphaera 7. Kameno leglo – Aspergillus 8. Mešinasto leglo – Iflavirus 9. ETL – više uzročnika 10. ATL – Paenibacillus larvae subsp. larvae 5. 1. NOZEMOZA – BOLEST ODRASLIH PČELA Ovo je oboljenje odraslih pčela (radilice, trutovi, matica). Akutna bolest zimskih pčela i hronična bolest letnjih pčela. Kod zimskih pčela se stvaraju spore, a kod letnjih ne. Zato se dvaput godišnje proveravaju pčele na nozemozu. Ako se zazimi sa nozemozom, sve pčele mogu da uginu. Nozemoza je bolest odraslih pčela uzrokovana visokospecijalizovanom parazitskom gljivicom Nosema apis Zander i Nosema ceranae, koje nastanjuje srednje crevo pčela. Nozemoza je doskora bila svstavana u protozoe, ali poslednja saznanja su dovela do njene nove klasifikacije u gljivice. Obolenje je na listi OIE (2.02.04.) To je bolest odraslih pčela (epitel srednjeg creva matice, radilice i trutova). Naziva se i „tihi ubica” i često je veliki broj pčelinjih zajednica inficiran, a gubici mogu prevazidi gubitke kod svih ostalih bolesti pčelinjih zajednica (prisutna u celom svetu). Brojnim istraživanjima je potvrđeno da nozemoza zajedno sa virusima pčela predstavlja jedno kompleksno oboljenje koje dovodi do skradivanja dužine zivota pčela. Zimske pčele prerano uginjavaju, a mnoge od njih se posle prvih prolednih izleta iz košnice više i ne vradaju, najverovatnije zbog iscrpljenosti organizma. Akutan tok bolesti izaziva veliki mortalitet, naročito u prolednom periodu. Hroničan tok bolesti je skriven. Infekcija nozemozom ima negativne posledice na odraslu populaciu pčela, dok direktnog uticaja na pčelinje leglo nema. Pčele radilice koje unesu u svoj organizam spore nozeme, ako su mlađe od jedne nedelje obično ne proizvode matičnu mleč. Mlade matice koje su unele spore uzročnika nozemoze obično su zamenjene ved u toku jednog meseca, a ako nema uslova za zamenu matice, društva ostaju bez matice i slabe. Nozemozu, bolest odraslih pčela, uzrokuje gljivica Nosema apis Zander, koja napada epitelne delije zida srednjeg creva matice, radilice i trutova, dovodedi do poremedaja u varenju i apsorpciji hrane. Parazit opstaje tokom cele godine u zaraženom društvu, a maksimalan broj dostiže u prolede, kada je u toku intenzivno odgajanje legla. Pored Noseme apis oboljenje može da izazove i Nosema ceranae, koja je prvobitno izolovana iz indijske pčele Apis ceranae. Ove vrste parazita u srodstvu su sa uzročnikom Pebrine, Nosema bombycis Naegeli, bolesti koja se javlja kod svilenih buba. ETIOLOGIJA: gljivice Microsporidium: Nosema apis i Nosema ceranae (kod azijskih pčela) Uzročnik obolenja su N.ceranae i N. apis. Spore N.ceranae su ovoidnog oblika duge 3,9-5,3μm, a široke 2,0- 2,5 μm (slika 51), dok su spore N. Apis vede i to 5,0-7,0 μm dužine i 3,0-4,0μm širine (OIE, 2012). Spore su otporne u spoljnoj sredini (u lešu pčele žive 6 dana, u spoljnoj sredini 5-6 nedelja, u vodi prežive do 100 dana). Najpovoljnija temperatura za razvoj gljivice je između 30° i 34°C. Nosema apis razvija se isključivo u delijama epitela srednjeg creva odraslih pčela, što je potvrđeno ispitivanjima medne voljke, srednjeg i tankog creva, Malpigijevih sudova, rektuma i rektalnih papila. Infekcija nije samo tkivno, ved i delijski specifična. Ustanovljeno je in vitro da spore N. apis u mrtvim pčelama držanim na 4°C i pri 90-100% relativne vlažnosti zadržavaju svoju infektivnost najmanje 81 dan, dok spore N. apis u vodi ili osušene u posudi ostaju infektivne i posle 93 dana. Nosema ceranae je izolovana iz azijskih medonosnih pčela (Apis cerana Fabricius 1793.) u Kini. Postoji osnovana sumnja da su još neke mikrosporidije prisutne kod pčela i samo čekaju da budu takođe opisane. Mnoge vrste mikrosporidija ne mogu se razlikovati pod običnim mikroskopom. To je mogude uraditi i to uz velike teškode jedino pomodu elektronske mikroskopije. Ne može se isključiti pretpostavka da su mnogi raniji nalazi pripisivani N. apis pripadali N. ceranae ili možda nekoj drugoj vrsti. Unakrsna zaražavanja dveju vrsta pčela (Apis mellifera i Apis ceranae) su pokazala da Nosema apis može inficirati Apis ceranae, ali da se parazit pri tome razmnožava manje uspešno nego kada je u pitanju evropska medonosna pčela. Takođe se tvrdi da se Nosema ceranae bolje razmnožava kod Apis mellifera nego što je to slučaj sa Nosema apis kada je domadin azijska medonosna pčela, iako za to nisu dati detaljni podaci. EPIZOTIOLOGIJA: PER OS SPORE (hranom, vodom, nesvareni feces) Početni i krajnji stadijum je SPORA i to je infektivni oblik. Per os infekcija preko hrane, vode.... Veoma su otporne spore i izlučuju se u fecesu. spora --> ameboidna klica --> meronti --> sporonti --> spore .... Feces: nesvarena polenova zrna, pa pčele konzumiraju takav feces (način infekcije) i pčele sabiračice unose spore. Zimske pčele: pojačavaju metabolički procesi (feb, april, maj), brža je izmena epitelnih delija = AKUTNI TOK Letnje pčele: HRONIČNI TOK ( ne dostigne se stadijum spore). Putevi infekcije i širenja: Primarni izvori zaraze su izmet zaraženih pčela (sladunjavog ukusa), kontaminirana voda i hrana, zaražena matica, pčelarski pribor, spajanje ramova, širenje bolesti za vreme loših vremenskih uslova (defeciranje u košnici, nema pročisnih letova), spajanje zajednica, grabež, hvatanje rojeva, prihranjivanje zaraženim medom, upotreba nedezinfikovanog pribora. Sekundarni izvori zaraze su napajališta za pčele (posude sa vodom, barice), artropodi. Inficiranje preko usnog otvora zagađenom hranom i vodom, zatim infekciju može da izazove 1 spora (prosečna infektivna doza /ID/ je 20-90 spora po jedinki), ciklus razvoja uzročnika od spore do spore je oko 5 dana, a epitelne delija creva propadaju za 2-3 nedelje. Na vrhuncu infekcije u crevu pčele se može nadi od 30-50 miliona spora (čak i 180 mil.). Razvoj Nosema spp. se odvija unutar delija epitela srednjeg creva odraslih pčela. Pčele pojedu spore i one za kratko 6. vreme dospevaju u srednje crevo preko voljke gde isklijavaju. Kako bolest napreduje veliki broj delija srednjeg creva bude zaraženo, a kada je infekcija na vrhuncu u crevu pčela nalazi se oko 30-50 miliona spora. One zatim dospevaju u rektum i bivaju izbačene izmetom u spoljnu sredinu. Nosema spp. ne inficira pčelinje larve. Spore se šire izmetom odraslih pčela, tako što ih mlade jedinke pojedu prilikom čišdenja zaraženog sada. Uticaj bolesti na razvoj pčele/legla su sledede: inficirane pčele žive znatno krade, zbog poremedaja procesa varenja hrane, zastoj u razviju hipofarigealnih žlezda bolesnih pčela, smanjena sinteza belančevina u telu pčele, inficirane pčele skupljaju manje polena od neinficiranih, opada proizvodnja meda, opada stvaranje legla (inficirana matice polaže manje jaja). Kada su pčele u mogudnosti da slobodno lete i da defeciraju izvan društva, sada postaju čistija, a šanse da pčele dospeju u kontakt sa sporama se smanjuju. Tada inficirane pčele uginjavaju, a da pri tom ne šire infekciju, koja takođe jenjava. Iz istog razloga spore Nosema spp. se retko nađu u medu ili polenu koje pčele sakupe iz prirodnih izvora. Matice ne čiste sade tako da se one retko inficiraju u prirodnim uslovima. Trutovi se inficiraju kada ih hrane radilice koje su takođe angažovane i u čišdenju sada. Postoji statistički značajna pozitivna korelacija između hladnih, maglovitih, kišnih leta i infekcije društva nozemozom slededeg proleda, mada bi uzrok tome delimično mogao biti i usporeniji rast društava tokom kišnijih godina, kao i nepotpunije čišdenje sada. Nosema apis je kosmopolitska vrsta. U tropskim i subtropskim zemljama nema neku naročitu patološku važnost. S druge strane, u zemljama sa umerenom klimom, smatra se vrlo ozbiljnom bolešdu. Javlja se u svim delovima Evrope, naročito u centralnoj i hladnijim delovima kontinenta, gde dovodi do ozbiljnih gubitaka odraslih pčela, pa čak i celih zajednica. U Evropi je zadnjih godina dokazano i prisustvo Nosema ceranae, čak i u nekim geografski udaljenim delovima kontinenta, što ukazuje na to da ovaj pčelinji parazit nije nedavno unešen, ved da je u pčelinjim društvima hronično prisutan ved dugo vremena. Patološki podaci sa španskih pčelinjaka zaraženih sa N.ceranae pokazuju da se ne radi o brzom i kratkom trajanju oboljenja, ved nasuprot tome, o nespecifičnim simptomima kao što su postepeno slabljenje pčelinje zajednice, vedi jesenji i zimski gubici i smanjena produktivnost. Nisu zapaženi klasični simptomi nozemoze, kao što su proliv ili puzede i paralizovane pčele ispred leta. Francuzi su takvo stanje nazvali „suva nozemoza“. Ovim se objašnjava što su se poslednjih godina otkrivale spore nozemoze u uzorcima pčela bez klasičnih simptoma. U mnogim zemljama sveta vršena su istraživanja koja pokazuju da nozemoza zajedno sa varozom izaziva najvede štete u pčelarstvu. Pod prirodnim uslovima infekcija nastaje per/os kontaminiranom hranom i vodom, ili lizanjem izmeta,koji je sladunjavog ukusa kada postoji dijareja kod bolesnih pčela. Spore iz spoljne sredine u košnicu (hranu, vodu) unose pčele sabiračice. Zaražene pčele žive krade od zdravih, a zaražena matica uginjava u toku nekoliko nedelja. Glavni, pa i primarni izvor infekcije, je izmet zaraženih pčela u kome se nalazi velika količina spora N.apis. Kako u izmetu ima puno nesvarenih zrnaca polena, zdrave pčele ližu izmet bolesnih. Bolest se lako širi unutar društva kada su pčele prisiljene da defeciraju u košnici i kada je zaražena matica (koja inače defecira u košnici). Trutovi su jednako prijemljivi kao i radilice. Mlade pčele se inficiraju kada čiste delije koje su zaprljane izmetom zaraženih pčela. Prenošenje iz jedne u drugu košnicu vrši se premeštanjem okvira zaprljanih izmetom u košnicu sa zdravim pčelama (da se izvede leglo), spajanjem zajednica, paketnim rojevima, kontaminiranim medom i pčelarskim priborom. Mogud i , al i ne toliko značajni prenosioci spora su drugi insekti koji se hrane uginulim pčelama ili sadem, izvori vode u okolini košnice (bare itd.), bumbari, ose i drugi insekti. Od februara do aprila može da se javi akutno oboljenje, kada procenat uginuda može bit i i 100%. Osim akutnog toka,može da se javi i subkl inička forma bolest i (bez simptoma), što predstavlja hronični tok. Da l i de hronični (benigni) tok pred i u akutni, zavisi od delovanja nespecif ičnih faktora (druge infekcije, v lažnost, temperatura itd.). Bolest tokom l jeta jenjava jer zaražene pčele uginu izvan košnice, čime se broj parazita u košnici smanjuje. Međutim, u tom periodu je prisutna hronična infekcija jer izvestan broj spora opstaje, čime se ciklus nastavlja. Ako se zaražena zajednica zazimi, pčele uginjavaju u velikom broju posle dva, tri meseca, gde uginuda mogu biti i do 100%, pa zajednica uglavnom i ne dočeka prolede. Akutni tok se objašnjava pojačanim obnavljanjem epitelnih delija creva (najslabije je u toku zime), što pogoduje razvoju parazita. Sem toga, više mu odgovara temperatura od 30 do 34 °C nego 20 °C. Brža zamena starih pčela mladima i njihov kradi život leti usporava progresiju bolesti. Subklinički oblik bolesti može se objasniti smanjenom brzinom izmene epitela zaraženih pčela i činjenicom što tzv. letnje pčele žive krade (4 do 6 nedelja), i uginjavaju izvan košnice. Iz ovog zaključujemo, s obzirom na dužinu života letnje pčele, parazit ne dostiže svoj finalni stadijum-sporu koja je sposobna za isklijavanje. Faktor koji pospešuje bolest je postojanje istovremene infekcije amebom Malpighoamoeba mellificae i istovremeno prisustvo virusa ( pčelinji virusi X, Y i F). Specifični ritam bolesti može se objasniti na slededi način: čim pčele počnu aktivnije da se ponašaju, stvaraju se uslovi za širenje infekcije u zajednici (nastupanje ranog proleda), kada se javlja akutni tok i u to vreme invadiranost pčela dostiže svoj maksimum. U letnjim mesecima nastaje subklinički oblik koji može da potraje do 7. početka jeseni. Zbog sezonske varijacije pojavljivanja simptoma nozemoze neki autori nozemozu nazivaju „prolednim gubitkom pčela“. KLINIČKA SLIKA: AKUTNO i HRONIČNO OBOLJENJE DIJAREJA žuto-smeđe boje sve ostalo isto kao i za ostale bolesti (pčele su uznemirene, uginjavaju ispred košnice, ne mogu da polete, skupljaju se u gomilice) Šta se javlja? „Pročisni let“ = defeciranje van košnice Klinička slika: 1. pojedinačna pčela – dijareja žuto smeđe boje, nadut abdomen, žive krade, ne mogu da polete, skakudu 2. celo društvo/zajednica – veliki broj uginulih pčela ili se oko nje grupišu u grozdove, svuda je izmet Simptomi obolenja: Akutna slika bolesti javlja se u februaru, martu, aprilu, a hronična (skrivena, subklinička slika bolesti) u toku letnjih meseci. Klinički znaci na pčeli su: zadak (abdomen) je uvedan, tečan izmet (dijareja), žutosmeđe boje, neprijatnog, oštrog mirisa, puzanje i drhtanje pčela raširenih krila (zadnja krila odvojena od prednjih), nemogudnost poletanja, skupljanje u gomilice (leti), uznemirenost, a zimi veliki broj mrtvih pčela u košnici. Klinički znaci na pčelinjoj zajednici su veliki broj uginulih pčela (prolede), ramovi, sade i zidovi košnica poprskani izmetom, mali broj pčela koje se “vuku” po sadu ili podu košnice, pritiskom na abdomen feces se lako istiskuje, nesklad između veličine legla i pčela koje pokrivaju leglo (prolede), u vreme leta često je bez kliničkih znakova bolesti. Inficirane pčele ne ispoljavaju znake bolesti ali dožive samo polovinu života nezaraženih jedinki u društvima u prolede ili leto. Slika 52. Uprljan zid košnice Slika 53. Obolele pčele ispred košnice Do dizenterije uglavnom dolazi usled nakupljanja vode, pošto je ukupni sadržaj vode kod zaraženih pčela viši nego obično. Obolele pčele defeciraju u košnici koja ima karkteristačan izgled (slika 52 i 53). Pod prirodnim uslovima retko dolazi do uginuda ili ozbiljnijeg nanošenja štete društvima. Međutim, postoje podaci o značajnoj negativnoj korelaciji između prinosa meda i stepena infekcije. Dešava se da inficirane matice prestaju da polažu jaja i uginjavaju u toku nekoliko nedelja posle infekcije. Inficirana društva zimi gube oko 1.500 pčela više nego neinficirana društva iste veličine, ne uzimajudi pritom u obzir njihovu apsolutnu veličinu (što je manje društvo relativno je vedi gubitak pčela usled infekcije). PATOMORFOLOGIJA: Predilekciono mesto = DIGESTIVA (epitelne delije zida srednjeg creva). gljivica napada EPITELNE DELIJE SREDNJEG CREVA i EPITELNE DELIJE MALPIGIJEVIH SUDOVA (Nosema ceranae + napada još organa), i zato je digestivni sistem pun spora Spore su oblika ZRNA PIRINČA, i spore N. apis su vede od N. ceranae Period inkubacije je kratak (3 dana, a za N. ceranae 1 dan) Glavne promene nalaze se u srednjem crevu, a vrlo retko u epitelnim delijama Malpigijevih sudova. Nalazi se deskvamacija inficiranih delija iz kojih izlaze zrele spore, koje dalje napadaju neinficirane delije. Ekskrement je tečan, žuto-smeđe boje i u njemu se pored zrelih spora može videti i polarni filament, kao i deskvamisani epitel ispunjen sporama. Pored toga, u izmetu se često nalaze i čestice nesvarene hrane. Zbog ovih promena intestinum, a naročito srednje crevo poprima jasno belu ili beličastu, za razliku od zdravog koje je žuto ili žuto- zelenkasto. Do promene boje srednjeg creva ne dolazi odmah, ved nekoliko dana od nastanka infekcije. DIJAGNOSTIKA: SUMNJA NA OSNOVU ANAMNEZE, KLINIČKE SLIKE i PATOMORFOLOGIJE! Provera na Nozemozu se radi obavezno 2 puta godišnje (u prolede i pred zimu) UZORAK: 100 odraslih pčela (živih ili mrtvih) Dijagnostika: 1. UZORAK: odrasle pčele (broj 100), uginule, žive, bolesne, feces, med... 10. 2. AKAROZA – BOLEST ODRASLIH PČELA Ovo je oboljenje odraslih pčela (radilice, trutovi, matica). Do 9 dana starosti pčele oboljevaju, a kod matica do 12 dana starosti. Tada je anatomska građa slobodna za akarapis. Parazitira u pčeli (u trahejama). Akaroza je kontagiozno, parazitsko oboljenje respiratornog aparata odraslih pčela, čiji je uzročnik Acarapis woodi Rennie, koji je otkriven 1919. u Velikoj Britaniji. Predstavlja kosmopolitsku bolest i u Severnoj Americi se smatra epizootskom, a u ostalim delovima sveta enzootskom bolešdu. ETIOLOGIJA: AKARINA Acarapis woodi Živi samo u pčelama i ne opstaje van pčele. Obligatni je endoparazit.Bolest je ODRASLIH PČELA (radilice, trutovi, matica). Slaba segmentacija tela, nema capitulum, ima 4 para ekstremiteta. Ceo život provodi u TRAHEJI pčele. Mogu da se nađu u zglobu krila i mogu ispuniti sve vazdušne prostore. 10 jaja se polaže u traheji. jaja –(13-15 dana)—> ženka (odrasli akarapis – 2 nedelje) jaja –(11-12 dana)--> mužjaci U traheji se odvija parenje. Hrane se hemolimfom pa zato se nalaze u traheji. Aparat im je za bodenje i sisanje. Acarapis woodi Rennie je striktni parazit, mikroskopski vidljiva akarina, svetlo-žute do beličaste boje, ovalnog tela bez kapituluma. U morfologiji ženke i mužjaka postoje znatne razlike. Oplođena ženka parazita duga je 120 do 180 µm, a široka76 do 100 µm. Mužjak je dug 85 do 115 µm, a širok 57 do 85 µm. Mužjak nema respiratorni aparat, za razliku od ženke, kod koje je on formiran u vidu stigmi, koje se nalaze sa obe strane usnog dela, odakle se rasprostiru tubularne traheje u celo telo stvarajudi uvojke. Segmentacija tela nije naročito izražena, ali se ono ipak satoji od nekoliko anatomskih i funkcionalnih delova. Prednji, usni deo – gnatostoma, prednji deo trupa – podostoma i zadnji deo trupa- opistostoma. Usni aparat građen je za bodenje i sisanje. Nemaju oči. Imaju 4 para nogu. Prvi par uglavnom služi za opipanje, drugi i tredi za kretanje, a četvrti je reduciran i uglavnom služi za odupiranje prilikom okretanja u toku hoda. Noge su sastavljene od člančida, a na njima kao i na telu nalaze se dlačice različite dužine i gustine. Telo je obloženo finom kutikulom. Razvojni ciklus: Acarapis woodi ceo životni ciklus provodi u disajnim putevima (traheji) pčele. Jedini slučaj kada napušta domadina je kada oplođena ženka napušta domadina samo kako bi našla novog. A.woodi bez domadina uginjava jako brzo (par sati, 1 dan), a jedini domadin mu je medonosna pčela. Kao što je ved napomenuto, ceo životni ciklus odvija se u disajnim putevima pčele. Postoje 4 razvojna stadijuma: jaje, larva, nimfa i adult. Oplođena ženka u disajne puteve pčele prodire kroz prvi par stigmatskih otvora prvog para traheja na torakalnom delu i tu polaže jaja. Svaka ženka polaže 5-7 jaja iz kojih za 3-4 dana izlaze pokretne, mešinaste larve sa 3 para nogu. Stadijum larve traje 6-7 dana posle čega se one tranformišu u deutonimfe koje imaju 4 para nogu, a iz njih kasnije nastaju adulti. Svi stadijumi (osim jaja) se hrane hemolimfom pčele. Ceo ciklus traje najmanje 21 dan, što može da objasni zašto se bolest javlja kao oboljenje zimskih pčela. Letnje pčele žive nešto više od mesec dana i za to vreme se odigra do 2 ciklusa, dok sa suprotne strane, kod zimskih pčela koje žive i do 5,6 meseci odigra do 6 ciklusa iz kojih može da nastane više stotina parazita. A.woodi bolje izdržava niske nego visoke temperature, kao i vlažnost. Na 15°C pokreti su usporeni i neprecizbi, na 30-34°C su normalni, a pri 40°C pokreti su vrlo živahni, ali se lako zamaraju i, ukoliko nemaju hrane, brzo uginjavaju. Pored A.woodi Rennie, postoji još dve vrste iz ovog roda: A.externus i A.dorsalis. EPIZOTIOLOGIJA: Prenošenje akarapisa je DIREKTNIM KONTAKTOM pčela preko 1. para stigmatskih otvora Akarapis ulazi u TRAHEJE i hrani se HEMOLIMFOM ženka leže 1 jaje dnevno (10 ukupno) Akaroza je dijagnostikovana u Evropi, Sevornoj i Južnoj Americi, Aziji i Africi. Najvede probleme stvara u Severnoj Americi. U našoj zemlji nije dokazana. Inficiranje uvek nastaje kroz stigmatske otvore prvog para traheja i to kontaktom toraks uz toraks inficirane i zdrave pčele. Parazit napada mlade pčele zbog pogodne anatomske građe njihovih stigmatskih otvora u to doba. Infestacija može da nastane kod radilica, trutova i matica. Osjetljive su pčele od 7-9 dana, a matica može da se inficira do 12 dana starosti. A.woodi česde napada trutove u doba godine kada ih ima u košnici. Širenju krpelja u košnici odgovara prisustvo mladih pčela, a u toku hladnih dana činjenica da su pčele bliže jedna drugoj. Prenošenje iz jedne košnice u drugu mogude je samo živim pčelama (seljenje na pašu, kupoprodaja pčela, hvatanje rojeva, zaražena matica,zaletanje pčela,itd.). KLINIČKA SLIKA: Bolest se naročito javlja zimi. Zimske pčele oboljevaju jer žive duže. Može u jednoj pčeli da bude preko 100 parazita. PATOGNOMONIČNO: OTPADAJU KRILA i PČELE SU SITNE OPŠTI KLINIČKI ZNACI: pčele skakudu, podrhtavaju im krila, ne mogu da polete, ima dosta mrtvih pčela na 11. prolednom otvaranju, uznemirene su... Kako primetiti bolest? Pčele gube hemolimfu i dolazi do opstrukcije traheje. Krila im atrofiraju. Pčele ne mogu da lete (kao da skakudu, krila im podrhtavaju). Proledno otvaranje, može se nadi veliki broj uginulih pčela. Akaroza je zimski problem. Retko se uočavaju znaci bolesti kod letnjih pčela.Efekat delovanja parazita na pčelu zavisi od njegove brojnosti unutar traheje i vezan je za nastanak mehaničkih povreda i fizioloških poremedaja koji su posljedica opstrukcije vazdušnih puteva (samim parazitom ili ugrušcima hemolimfe), oštedenja zida traheje i gubitka hemolimfe. Kako se populacija parazita povedava, zid traheje koji je normalno beličast i proziran, postaje neproziran sa crnim mrljama. Zbog nedovoljnog snabdevanja mišida krila kiseonikom dolazi do poremedaja njihove funkcije. Zbog toga su pčele nesposobne da polete, nepravilno raširenih krila koja podrhtavaju (iščašenje zadnjeg para krila, fenomen poznat kao «K-krila»). Ovakve pčele mogu se videti na tlu ispred košnice.Takođe može da dođe do oštedenja i otpadanja krila. Obzirom da bolesne pčele ne lete, pa i ne defeciraju dalje od košnice, kod njih može dodi do povedanja abdomena i eventualnog izbacivanja fecesa natlu na kome leže. Kao posledica prisustva parazita može da dođe do uginuda pčela manjeg ili vedeg obima. Smrt pčela nastupa zbog prisustva parazita i njihovih razvojnih oblika u traheji, ekskremenata parazita, ugrušaka hemolimfe, pa i zbog toga što obolele pčele ne lete, ne premeštaju se u košnici pa ostaju bez hrane i toplote. U teškim slučajevima zaraženosti klinička slika akaroze u jednoj zajednici jeste veliki broj mrtvih pčela na poletaljci, ili na tlu ispred košnice, kao i žive pčele,nesposobne za let. Nekad razvoj bolesti može biti toliko usporen da pčelar i ne zapaža nikakve simptome i do 4-5 godina. Patoanatomski, posle 2-3 nedelje od iniciranja u traheji se mogu nadi prve genetracije A.woodi. Obzirom da se one dalje razmnožavaju, posle oko 8 nedelja u traheji i njenim ograncima mogu da se nadju brojne akarine i njihovi razvojni oblici. U slučajevima kada je traheja prenatrpana, ženke izlaze iz nje i smeštaju se na koren krila, ili prelaze na druge neinficirane pčele u njihove traheje. Iako se akarine u prvom redu nalaze u prvom paru traheja pčele, ponekad se mogu nadi i u njenim razgranatim delovima, kao i u trahejama glave. Jako retko se mogu nadi i u vazdušnim mehurovima abdomena i glave. Pored parazita i njegovih razvojnih oblika, u traheji se mogu nadi i njegovi ekskrementi i ugrušci hemolimfe. PATOMORFOLOGIJA: pošto su paraziti u TRAHEJI, dolazi do njene OPSTRUKCIJE u traheji se nalaze prelazni oblici parazita u vazdušnim prostorima mogu se isto nadi i ekskrementi i ugrušci hemolimfe DIJAGNOSTIKA: KOD NAS AKAROZA NIJE DIJAGNOSTIKOVANA! SUMNJA NA OSNOVU ANAMNEZE, KLINIČKE SLIKE i PATOMORFOLOGIJE! UZORAK: 100 ŽIVIH PČELA (i to najbolje žive obolele pčele jer u mrtve ulaze drugi paraziti) Koriste se 3 metode za dijagnostiku: 1. DISEKCIJA + MIKROSKOPSKI PREGLED prvog para stigmatksih otvore ili korena krila Trihineloskopsko staklo se koristi za ovaj pregled (staklo za pregled mesa). ima 2 šrafa koji se prvo ODVRNU (vedina se uspaniči i ne zna ni to da uradi). U polja se ređaju delovi pčele. GUMENI ZAPUŠAČ – na njega se stavlja pčela i drži se pincetom. Žiletom se odseče glava pčele. što tanji rez na toraksu. Taj tanak rez se koristi za pregled i taj isečak ide na trihineloskopsko staklo. Ponovi se ovo 15 puta (znači treba 15 pčela da se secne – na ispitu ne raditi svih 15, ved 3 do 5). Nakon toga se doda kap KOH na te odsečke jer razlaže HITIN i vidi se potom traheja. Nakon toga se zatvara staklo i zavrdu se šrafovi nazad. Koristi se MALO uveličanje mikroskopa. Šta se vidi na mikroskopu? Vidi se traheja, koja je prozirna kao čarapa. 2. MACERACIJA Celi toraksi (problem, mogu i spoljni akarapisi da dođu u preparat – što znači, za usmeni znati i druge akarapise osim Acarapis woodi, a to su A. externus, A. vagans, A. dorsalis) 3. BOJENJE ELISA test se isto koristi. Na osnovu kliničkih simptoma kod obolelih pčela i zajednice u celini, ne može se postaviti tačna dijagnoza. Tačna dijagnoza se postavlja mikroskopskim pregledom prvog para ili pregledom korena krila. Nalaz odraslih oblika, razvojnih oblika, jaja i ekskremenata ukuzuje akarozu. Najbolje vreme za prikupljanje uzoraka je rano prolede ili kasna jesen (od novembra do aprila), jer je tada populacija parazita brojna. Uzorak može sadržavati radilice, maticu i trutove, mada parazit preferira trutove. Potrebno je najmanje 100 živih bolesnih pčela. Diferencijalno dijagnostički dolaze u obzir i druge vrste krpelja (Acarapis vagans, A. dorsalis) koji često mogu da se nađu na toraksu zdravih pčela, ali se smatra da ne nanose štetu. 12. TERAPIJA: IMA! MENTOL i MRAVLJA KISELINA (natopi se krpica i ubaci u košnicu) Akaroza je jedna od bolesti koja se obavezno prijavljuje i suzbija po zakonu. Dijagnostičkom ispitivanju, jednom godišnje, do kraja marta, podležu svi pčelinjaci iz kojih se stavljaju u promet pčelinje zajednice, pčelinje zajednice za uzgoj matica, sve pčelinje zajednice u oplodnim stanicama i sve pčelinje zajednice sumnjive na akarozu. Ako se utvrdi akaroza u zaraženom pčelinjaku se naređuje zabrana prenošenja svih pčelinjih zajednica u poluprečniku od 3 kilometra oko zaraženog pčelinjaka, lečenje svih pčelinjih zajednica unutar zaraženog kruga odgovarajudim lekom, kontrolno dijagnostičko ispitivanje u zaraženim pčelinjacima koje se sprovodi slijededeg proljeda, zatvaranje zaraženog pčelinjaka do završetka postupkal iječenja. Za liječenje akaroze mogu se koristiti različiti akaricidi u vidu dimnih preparata. Manje toksični za ljude su mentol i mravlja kiselina. Mentol može da se primijeni u vidu kristala od 50 g za društva u dva nastavka, koji se stavljaju u gornji dio sada i gdje trebaju ostati do 28 dana. Spoljna temperatura treba da bude iznad 18 °C, a optimalna temperatura za isparavanje mentola je 27-29 °C. Mentol ne treba stavljati u vrijeme glavne paše, a med za ishranu ljudi treba prethodno ukloniti. Mravlja kiselina u koncentraciji od 70% može da se prospe po kartonu 30x20x0,15 cm, stavljenom na podnjaču dalje od ulaza u košnicu. Naj preporučljivije je da se tretman vrši u proljede i početkom ljeta. Rigorozan tretman je preporučljiv kada su pčele jako infestirane. U preventivi treba izbjegavati postupke koji dovode do prenatrpanosti društava na ograničenom prostoru u cilju iskorišdavanja raspoložive paše, kao i spajanje zajednica nepoznatog zdravstvenog stanja. Selekcija i higijensko ponašanje u smislu izraženosti međusobnog čišdenja pčela, imaju uticaja na otpornost prema ovom parazitu AKAROZA (Acariasis apium) Akaroza je još jedna parazitska bolest sa liste OIE (2.02.01.) Uzročnik je krpelj Acarapis woodi čija je ženka duga 123-180, a široka 76-100 mikrometara. Mužjak je manji – dug je 86-116, a širok 60-85 mikrometara. Imaju slabo izraženu segmetaciju tela i nemaju oči (slika 70). Ženke krpelja se nakupljaju unutar traheja pčela radilica tokom 24 časa nakon što pčele izađu iz svojih delija, a odnos ženki i mužjaka u trahejama varira od 1:3 do 3:1. Jedna ženka krpelja polaže pet do sedam jaja, posle tri do četiri dana, a nakon slededa tri do četiri dana jaja počinju da se legu. Slika 70. Acarapis woodi Prvi mužjaci pojavljuju se posle 11-12 dana, a prve ženke posle 14 ili 15 dana. Zapaženo je, takođe, da leženje jaja može da otpočne i pet do šest dana posle njihovog polaganja i da larve ženki postaju odrasli krpelji posle daljih šest do deset dana. On uglavnom infestira traheje koje vode od prvog para torakalnih spirakula odraslih pčela. A. woodi je nađen takođe i u vazdušnim kesama glave i abdomena. Odrasli i larveni oblici krpelja se hrane hemolimfom domadina probijajudi trahealne zidove svojim rilom. On uglavnom infestira traheje koje vode od prvog para torakalnih spirakula odraslih pčela. A. woodi je nađen takođe i u vazdušnim kesama glave i abdomena (slike 71 i 72). Odrasli i larveni oblici krpelja se hrane hemolimfom domadina probijajudi trahealne zidove svojim rilom. Slika 71. A.woodi u traheji Slika 72. A.woodi u traheji Rasprostranjenost. Osim u Evropi i Americi, Acarapis woodi je nađen u Kongu, Egiptu i na indijskom podkontinentu. Smatra se da je ovaj krpelj prenesen u ove zemlje izvezenim A. mellifera iz Evrope. Nije ustanovljen u Australiji i Novom Zelandu, a izgleda da ga nema ni u skandinavskim zemljama, možda stoga što infestirane pčele ne mogu da prežive tamošnje duge zime u dovoljnoj meri, kako bi mogle da infestiraju naredne generacije mladih pčela. Razmnožavanje i širenje unutar društava: samo su odrasle pčele stare oko devet dana ostljive na infestaciju; njihova osetljivost se naglo smanjuje od trenutka kada izađu iz svojih delija sada, mada je razlog tome prilično nejasan. Matice su rezistentne na infestaciju. Broj inficiranih pčela, u pčelinjem društvu, često široko varira, što govori u prilog jednoj nestabilnoj dinamičnoj ravnoteži između mortaliteta infestiranih pčela i broja zdravih pčela koje bivaju infestirane. Kada krpelj napušta pčelu preko prvih torakalnih spirakuluma on se penje uz dlačicu, obično na toraksu i prione blizu njenog vrha sa jednom ili obe zadnje noge. Odatle svojim prednjim nogama zahvata dlačicu druge pčele koja se nađe u blizini i spušta se na površinu nove pčele. Krpelji zatim bivaju privučeni ka regionu prednjih torakalnih spirakuluma vibracijama obližnjih krilnih korenova, a onda 15. Pored ovih metoda prije su se koristile i mehaničke metode koje su podrazumevale isecanje infestiranog sada i legla sa larvama braule i mehaničko skidanje odraslih oblika braule sa matice pomodu drvenog štapida koji je premazan medom. BRAULOZA (PČELINJA VAŠ) Pčelinja vaš pripada grupi Diptera i ne predstavlja “pravog” parazita pčela, ved koristi hranu pčela ne uzrokujudi obolevanje društva. Uzročnik je pčelinja vaš Braula coeca. Ona ima zaobljeno telo smeđe-crvene boje. Toraks i abdomen nisu jasno odvojeni, ali je telo dobro segmentisano i pokriveno sitnim dlačicama koje podsedaju na svilu. Glava je trouglastog oblika i na njoj se nalaze redukovane očne mrlje, ali braula nije slepa i dobro se snalazi u tamnoj košnici (slika 89) Slika 89. B. coeca Usni aparat je specijalizovan za sisanje. Ima 6 nogu koje su jake i svaki segment ima oblik trapeza. Zadnji segment liči na češalj i ima ulogu za fiksaciju i držanje braule na pčeli. Pošto pripada klasi insekata, pčelinja vaš podleže potpunoj metamorfozi. Rasprostranjenost. Brauloza je dijagnostikovana na svim kontinentima. U nekim zemljama, gde je pčelarstvo veoma razvijeno (Francuska) suzbijanje brauloze je regulisano zakonom. Kod nas pčelinja vaš ne predstavlja vedi problem za pčelarstvo. Razmnožavanje i širenje unutar društava: Reprodukcija pčelinje vaši počinje u prolede i završava se u jesen. Pčelinja vaš može da prezimi u pčelinjoj košnici. Reprodukcija se odigrava u košnici i to uglavnom na ramovima ili čak na toraksu same pčele. Parazit se veoma brzo krede i lako prelazi sa pčele na pčelu. Braula je rasprostranjena po celom svetu i veoma brzo se širi između pčeli njih zajednica i samih pčelinjaka. Transmisija se odigrava na uobičajen način i obuhvata prvenstveno prenošenje preko infestiranih pčela (grabež, pčele tuđice, združivanje zajednica, prenošenje matice, itd.). Larveni stadijum se prenosi preko ramova sa sadem u kome larve buše tunele. Pčelar takođe ima ulogu u širenju brauloze. To se prvenstveno svodi na širenje brauloze preko meda, voska, pčelarskog materijala, odede itd. Simptomi bolesti: Pčelinja vaš nije pravi parazit pčela, ved je i štetočina, a štete koje nastaju u pčelinjoj zajednici zavise od brojnosti insekata. Ako je broj braula veoma velik može da dođe do slabljenje same zajednice i smanjenja prinosa meda u košnici. Patogeno delovanje je dvojako i svodi se na aktivnost larvi i samih odraslih oblika koji se nalaze na pčelama. Larve nakon što se izlegu iz jaja počinju intenzivno da buše tunele koji se nalaze u zidovima delija. Tuneli su razgranati i brojni, u kojima se larva pomera napred-nazad i hrani se medom, voskom i polenom. U tunelima se odigrava razvoj larvi u lutku. U toku pravljenja tunela larve braule nailaze na delije sa larvama pčela, izbuše ih, što dovodi do potpunog uništenja legla. Med gubi na kvalitetu, jer dolazi do apsorpcije vodene pare koja utiče da med postane židak, tečan i da ističe iz samog sada. Odrasle pčelinje vaši su stacionirane na pčelama i to prvenstveno na maticama, jer se one najintenizivnije hrane. B. caeca hranu uzima sa jezika pčela u vreme kada one hrane larve. Iz tog razloga pčelinja vaš se najčešde zadržava u blizini glave pčele i njenog usnog aparata. Vaš svoje maksilarne pipke uvlači između donjih mandibula pčele i određenim pokretima pipaka zaustavlja pčelu da povuče jezik u usta i tako sebi olakšava uzimanje hrane i sekreta od pčele. Najviše je infestirana matica na kojoj je jednim slučajem izbrojano čak 187 braula (slike 90 i 91). Slika 90. i 91. Braula caeca na pčeli matici Matica smanjuje polaganje jaja i sama zajednica slabi. Nekada infestacija može da bude tolika da matica čak i ugine. Na samom sadu zapažamo beličaste, razgranate tunele i med koji penuša i curi iz delija sada. Dijagnoza i terapija: Utvrđivanje stepena zaraženosti pčelinjih društava pčelinjom vaši vrši se kontrolnim tretiranjima. Zato se koristi duvanski dim. Na pod same košnice se stavi beli papir premazan sa uljem. Nakon ubacivanje mlazeva dima, papir se izvladi i vaši se broje. Ako se prilikom tretiranja utvrdi da u društvu ima 5 pčelinijh vaši na 100 pčela radilica, smatra se da je zaraženost slaba; do 15 srednja, a preko 15 jaka. Diferencijalno dijagnostički brauloza se mora razlikovati od varooze. Dijagnostika se vrši na osnovu morfoloških razlika između odraslih oblika B. coeca i V. destructor. Suzbija se pomodu letvica natopljenih sa 80 mg fluvalinata. Dimni listidi amitraza nisu pokazali efikasnost. Dimljenje se vrši pre početka glavne paše i u jesen. Pored hemijskih i sintetskih preparata danas se sve više koristi ulje timola za suzbijanje pče lije vaši. Pored ovih metoda prije su se koristile i mehaničke metode koje su podrazumevale isecanje infestiranog sada i legla sa larvama braule i mehaničko skidanje odraslih oblika braule sa matice pomodu drvenog štapida koji je premazan medom. 16. 17. 4. MAJSKA BOLEST – BOLEST ODRASLIH PČELA Metaboličko je oboljenje (nema posebnog uzročnika). Oboljevaju pčele starosti 6-13 dana (radilice) jer troše materije u velikom broju. Moraju da unose nektar i vodu, često je kiša u maju pa ne mogu da unesu i onda se javlja OPSTIPACIJA mladih pčela. Abdomen im je uvedan, tvrd, pčele izledu i uginjavaju grčevitim pokretima. Majska bolest je bolest metabolizma mladih pčela koju karakteriše opstipacija creva. Majska bolest je bolest metabolizma mladih pčela koju karakteriše opstipacija creva. Uzročnik oboljenja se uz nespecifične faktore povezuje sa bakterijijom Spiroplasma apis koja se srede u hemolimfi pčela, a koja uglavnom potiču sa površine cvetova (slika 48). Rasprostranjenost je skoro u celom svetu. Majska bolest se javlja pretežno u maju, po čemu je i dobila naziv, a predstavlja opstipaciju Slika 48. S. apis (zatvor) i uginude mladih pčela koje neguju leglo. Na nastanak bolesti utiče osim bakterija mnoštvo nespecifičnih faktora, najčešde vezanih za ishranu. ETIOLOGIJA: NEMA DIREKTNOG UZROČNIKA, AKUTNA JE BOLEST METABOLIZMA PČELA Majska bolest se javlja u vreme najvede aktivnosti, pretežno aprilu i maju, po čemu je i dobila naziv, a predstavlja opstipaciju (zatvor) i uginude mladih pčela koje neguju leglo. Nastanak bolesti, osim nespecifičnih faktora, najčešde vezanih za ishranu, povezuje se i sa prisustvom bakterije Spiroplasma apis u hemolimfi pčela, koje uglavnom potiču sa površine cvetova. EPIZOTIOLOGIJA: javlja se u prolede jer RADILICE ne unose dovoljno NEKTARA, VODE i HRANLJIVIH MATERIJA Bolest se javlja kod pčela starih 6 do 13 dana. U toku maja u košnici ima najviše legla i potrebne su velike količine hranljivih materija i vode za proizvodnju mleča. Dok je potrošnja tih materija ujednačena i količina vode dovoljna, zdravstveno stanje mladih pčela nije poremedeno. U suprotnom, sadržaj creva postaje tvrd i gust. KLINIČKA SLIKA: OPSTIPACIJA TVRD ABDOMEN OPŠTA KLINIČKA SLIKA (ne mogu da lete, umiru uz grčevite pokrete, uznemirene su) Razmnožavanje i širenje unutar društava: bolest se javlja kod pčela starih 6 do 13 dana. U toku maja u košnici ima najviše legla i potrebne su velike količine hranljivih materija i vode za proizvodnju mleča. Dok je potrošnja tih materija ujed načena i količina vode dovoljna, zdravstveno stanje mladih pčela nije poremedeno. U suprotnom, sadržaj creva postaje tvrd i gust. Simptomi bolesti: bolest se naglo pojavljuje i to samo kod mladih pčela i ima akutan tok. Obolele pčele u velikom broju (stotine i hiljade) napuštaju košnicu i pred njom uginjavaju uz grčevite pokrete (slika 49). Za kratko vrijeme može da ugine veliki broj pčela. M rtve pčele se nalaze na poletaljci i ispred košnice (slika 50). Sadržaj digestivnog trakta ima tvrdu konzistenciju i tamno smeđu boju. Slika 49. Uginule obolele pčele u grču Slika50. Uginule pčele ispred košnice PATOMORFOLOGIJA: CRNA KATRANOZNA MASA unutar pčela Bolest se naglo pojavljuje i to samo kod mladih pčela i ima akutan tok. Obolele pčele u velikom broju (stotine i hiljade) napuštaju košnicu i pred njom uginjavaju uz grčevite pokrete. Za kratko vrijeme može da ugine veliki broj pčela. Mrtve pčele se nalaze na poletaljci i ispred košnice. Sadržaj digestivnog trakta ima tvrdu konzistenciju i katranastu boju. DIJAGNOSTIKA: SUMNJA NA OSNOVU ANAMNEZE, KLINIČKE SLIKE i PATOMORFOLOGIJE! UZORAK 100 pčela Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze (maj mesec), kliničke slike (uginude mladih pčela) i patoanatomskih promena(suv i tvrd izmet). Bolest treba razlikovati od suve nozemoze, trovanja i septikemije. 20. Košnice se mogu tretirati i plamenom let lampe. Poslije primene i delovanja dezinficijensa košnice treba oprati toplom vodom i ostaviti da se osuše. Zemljišta u okolini košnica takođe treba dezinfikovati (4% rastvorom formaldehida, 10 l/m² i prekopati do dubine od 10 do 15cm. Med i pergu ne treba koristiti za ishranu pčela; med iz plodišta treba uništiti, a onaj iz medišta može da se upotrebi samo u konditorskoj industriji (neprerađen nije za ishranu ljudi). Smatra se da na pčelinjaku nema zaraze mesec dana posle sprovođenja svih navedenih mera i izvršene završne dezinfekcije. Pri radu sa sumnjivim zajednicama i zaraženim materijalom treba koristiti zaštitne naočare, rukavice i povez za nos i usta, kao mere preventive. 21. 6. SEPTIKEMIJA – BOLEST ODRASLIH PČELA ZOONOZA! Mešovito bakterijsko oboljenje udruženo sa nespecifičnim faktorima. SEPTIKEMIJA = prisustvo bakterija i toksičnih produkata u hemolimfi. Septikemija pčela predstavlja svako stanje u kojem postoji prisustvo patogenih bakterija ili njihovih toksičnih produkata u hemolimfi. 1928. godine za uzročnika bolest i opisana je bakterija Baci llus apisepticus , poreklom iz zemljišta, a 1959. preimenovana je u Pseudomonas apiseptica, koja se danas smatra sinonimom za Pseudomonas aeruginosa. Smatra se da septikemiju mogu da uzrokuju i Serratia marcescens i Hafnia alvei, i da njih prenosi Varroa destructor. ETIOLOGIJA: BAKTERIJE Pseudomonas aeruginosa, Serratia marcescens, Hafnia alvei Pseudomonas aeruginosa – dovodi do zoonoza, Gram negativna štapidasta bakterija, striktni aerob, ne stvara spore. Na 73°C propada za 30 minuta, a na 100 °C propada za 3 minuta. Sunčeva svetlost i pare formaldehida uništavaju ga za 7 sati. Vrlo je pokretan, ne stvara spore i kapsule. Boji se anilinskim bojama i dobro se razmnožava na klasičnim veštačkim hranljivim podlogama(neutralni bujon i agar). Serratia marcescens – Gram negativna štapidasta bakterija, fakultativni aerob, ne stvara spore Hafnia alvei – Gram negativna štapidasta bakterija, striktni anaerob, ne stvara spore EPIZOTIOLOGIJA: PER OS, VEKTORI (Varroa destructor), STRES, PARENTERALNO, KLIMATSKI FAKTORI javlja se od maja do oktobra (u toplim mesecima) Oboljenje se javlja kod radilica, trutova i matica, dok na leglu nema promena. U prirodnim uslovima do infekcije najverovatnije dolazi parenteralno, preko trahealnog sistema. Pojava oboljenja vezana je za izvesne stresne situacije, kao što je intenzivna prihrana ili nepovoljni klimatski uslovi za vreme perioda odgajanja legla, ali i drugi nespecifični faktori (rojenje, aktivna izgradnja sada itd.).Bolest se obično javlja od meseca maja, a slabi u oktobru. Veštačka infekcija je moguda aplikovanjem hemolimfe uzete iz zaraženih pčela. KLINIČKA SLIKA: KREČNO BELA BOJA HEMOLIMFE i DEGRADACIJA MIŠIDA – pčele se raspadaju pri dodiru (odnosno njihovi leševi) OPŠTA KLINIČKA SLIKA (uznemirene, umiru ispred košnice...) Uginude se javlja za dan i javlja se miris na trulež. Glavni simptomi su promjena u boji hemolimfe odraslih pčela, od žudkasto smeđe do krečno bijele i intenzivna degradacija mišida. Kao posljedica razgradnje vezivnih tkiva grudnog koša, nogu, krila i antena, leševi pčela se raspadaju pri dodiru(krti, suvi i lako se lome). Napadnute pčele su bespomodne, ne uzimaju hranu i ne mogu da polete, sa blagim konvulzijama pred smrt. Padaju sa poletaljke na tlo i pužu raširenih krila. Uginude nastupa najkasnije za 36 sati, obično za 1 dan. Mrtve ili umirude pčele imaju miris na trulež. U toku infekcije mogu se nadi zaražene pčele koje izgledaju kao da su zdrave. Zaražena pčelinja zajednica naglo slabi i brzo propada. PATOMORFOLOGIJA : bakterije se nalaze u HEMOLIMFI i ona je krečno bele boje = javlja se razgradnja VEZIVNIH TKIVA GRUDNOG KOŠA, NOGU, ANTENA DIJAGNOSTIKA : SUMNJA NA OSNOVU ANAMNEZE, KLINIČKE SLIKE i PATOMORFOLOGIJE! UZORAK : 100 pčela živih/bolesnih Posmatra se HEMOLIMFA. VEŠTAČKA HRANLJIVE PODLOGE (hranljivi agar, bujon, krvni agar, Pseudomonas agar, King B agar) Inkubacija u aerobnim uslovima, žuto-zelene kolonije koje fluoresciraju. Dijagnoza se postavlja u laboratoriji, izolovanjem uzročnika iz hemolimfe na veštačkim hranljivim podlogama,mikroskopiranjem, biohemijskim i serološkim ispitivanjima. Kao podloge mogu da se koriste hranljivi agar i bujon, krvni agar, Pseudomas agar, King B agar. Inkubacija se vrši na 37°C u aerobnim uslovima. Na podlogama stvara žuto-zelene kolonije koje fluoresciraju usled prisustva pigmenata (fluorescin,piocianin i pioveridin). Bakterijski razmaz za mikroskopski pregled moze se dobiti i odvajanjem krila pčele od toraksa i njegovim potapanjem u kap vode na mikroskopskoj pločici. Materijal za laboratorijsku dijagnostiku su žive bolesne pčele. TERAPIJA : NEMA ! Uništavanje i spaljivanje, med se pretapa u vosak. Preporučuje se uništavanje bolesnih pčela i njihovih leševa (spaljivanjem), a sade s leglom i prazno sade iz košnice sa bolesnim pčelama najbolje je pretopiti u vosak. Med nije za ishranu pčela. U kontroli bolesti upotrebljavan je streptomicin,ali je uzbačen iz upotrebe zbog njegove rezistencije kod uzročnika. 22. 7. CCD – BOLEST ODRASLIH PČELA CCD = COLONY COLLAPSE DISORDER (SINDROM NESTAJANJA PČELA) CCD SINDROM (COLONY COLLAPSE DISORDER SYNDROME) Ova pojava prvi put je primedena u američkoj saveznoj državi Pensilvanija novembra 2006. Naziv koji američki naučnici koriste za ovu pojavu je COLONY COLLAPSE DISORDER SYNDROME ili CCD sindrom. Ova pojava je iznenadni nestanak odraslih pčela radilica iz košnica u kojoj ostaju samo matica i mlade pčele. Pčele radilice jednostavno napuštaju koloniju i ne vradaju se. ETIOLOGIJA: Uzrok ove pojave je do danas nepoznat. Tri grupe mogudih uzroka: različiti patogeni, pesticidi ,stres povezan sa ishranom. Stresovi pčela povezani s različitim promenama u okruženju, loša ishrana i nepravilno/nedovoljno prihranjivanje pčela, patogeni mikroorganizmi,paraziti i štetočine pčela, pesticidi upotrebljavani u košnicama i onih korištenih za zaštitu bilja, te genetički modifikovana hrana (bilje). Najverovatnije je GENETSKA BOLEST koju aktiviraju patogeni (virusi, bakterije, gljlivice...) dovodi do povedanog broja ribozomalne RNK, tj. fragmenata RNK (dolazi do zastoja u prepisivanju RNK – smanjeno stvaranje proteina) Virusi koji dovode do ove bolesti su slični Picornavirusima: 1. virus deformisanih krila (DLUV) - Povezuje se sa zaraženošdu varoom, jer ga varoa prenosi na isti način kao i virus akutne paralize pčela. Kad virus preko usnog aparata varoe dospe u pčelu (ovo je način zaraze u 89% slučajeva), razmnožava se velikom brzinom. Pčele mogu da uginu još u leglu (oko 20% larvi) ili da se izlegu, i kao takve mogu da imaju deformisana krila ili da izgledaju i sasvim normalno, ali kao nosioci virusa svakako brže umiru. 2. izraelski virus akutne paralize (IAPV) - U kontinentalnoj Evropi ovaj virus se smatra glavnim uzrocnikom uginuca kod društava jako napadnutim varoom. Smatra se da varoa aktivira virus ili ga oslobada iz tkiva gde je skriven (do tog trenutka nije imao veci uticaj na život pcele). Tako se pcela inficira sistemski i brzo umire. Varoa takode može da prenese virus sa jedne pcele na drugu. Odrasle pcele kod kojih je virus aktiviran, mogu pre uginjavanja da prenesu na larve veliku kolicinu virusa koji se luce iz žlezda pcela. Takve larve uginu pre poklapanja celija legla. U Poljskoj je utvrdjena najveca prisutnost ovog virusa krajem leta i tokom jeseni, što se povezuje sa sezonskom ekspanzijom varoe. 3. virus hronične paralize 4. kašmirski virus (KBV) - Do pre samo nekoliko godina u literaturi su se nalazili podaci da se ovaj virus na pčelama Apis mellifera javlja isključivo u Australiji i Novom Zelandu. Originalno se nalazio samo kod pčela Apis cerana, ali je kasnije napravio skok između vrsta. 5. virus crnih matičnjaka (BQCV) 6. Iflavirus (MEŠINASTO LEGLO) - Virus se razmnožava u nekoliko razlicitih tkiva kod mladih larvi, koje se inace najlakše zaraze kad su stare dva dana. Larve izgledaju normalno dok se celije ne poklope. Ali, one zatim nisu u stanju da odbace poslednju larvenu kutikulu, i umiru. Larva se ne razvija u lutku i ostaje opružena. Nekoliko dana posle smrti larva dobija tamnobraon boju. Svaka stradala larva sadrži oko miligram virusa, što je dovoljno za inficiranje svih larvi u više od 1 000 pcelinjih društava. U praksi se ova bolest obicno javlja u prvoj polovini leta, retko kasnije. Pcele uglavnom otkriju obolele larve u ranim fazama (starosti 2 dana) i izbacuju ih iz košnice. Kontinuitet infekcije održavaju odrasle pcele u kojima se virus umnožava, ali ne izaziva bolest. Inficirane pcele hraniteljice šire virus hranjenjem larvi. Larve starije od dva dana prežive unošenje virusa, i izgleda da ostaju inficirane celog života. Inficirane pcele koje sakupljaju polen, jako ga zaraze virusom dok mu dodaju sekrete svojih žlezda, tako da se smatra da je on veci izazivac bolesti od samih pcela. 7. virusi povezani sa NOZEMOZOM: Nozemoza smanjuje otpornost pčela na infekciju virusima koji u pčelu prodiru preko creva. To su: virus bolesti crnih matičnjaka, filamentozni virus i Y-virus. Gljivice: 1. Ascosphaera apis 2. Nosema apis Bakterije: 1. Paenibacillus larvae subsp. larvae 25. ne može priciniti baš nikakvu štetu. Prica o izraelskom virusu akutne paralize koji je naden u skoro svim uginulim društvima (sa naglaskom na skoro, jer ako je to uzrok, onda ne može biti skoro, vec se mora naci kod svih), pada u vodu onog trena kad cujete da uopšte nije bilo uginuca kod pcelara koji se bave organskim pcelarstvom! Virus hronicne paralize pcela: Kada se cestice virusa nadu u organizmu odraslih pcela (hranom, injiciranjem ili sprejem) uzrokuju paralizu obicno sa sindromom po tipu 1. On se manifestuje treperenjem krila i podrhtavanjem tela pcela. Stotine pcela puzi po travi, jer ne mogu da lete. Cesto im je abdomen naduven, zbog gomilanja tecnosti, što ubrzava pojavu proliva i uginuca. Jako zaražena društva iznenada masovno propadaju ostavljajuci šaku pcela sa maticom. Tip 2 se manifestuje opadanjem skoro svih dlacica sa pcela, pa dobijaju crnu boju. U pocetku pcele lete, ali im uskoro druge pcele onemogucuju ulaz u košnicu i napadaju ih. Kroz nekoliko dana pocinju da podrhtavaju, ne mogu da lete i umiru. Cesto se u društvima srecu obe grupe simptoma. U Velikoj Britaniji je svojevremeno primeceno (Bailey, 1983) da opadanje zaraženosti zajednica ovim virusom ide uporedo sa smanjenjem ukupnog broja društava. Yves Le Conte (2003) je u Francuskoj primetio da je ova vrsta virusa nalažena u vrlo maloj meri kod zajednica koje su uprkos prisutnosti veceg broja varoa preživele cak cetiri godine. MASOVNO NESTAJANJE PČELA (COLONY COLAPSE DISORDER) Masovno nestajanje pčela ili "Colony Colapse Disorder" (CCD) je jedna od najneobičnijih misterija koja se ved više od jedne decenije događaju u svetu. Šta je pravi uzrok CCD-a, ni do danas se tačno ne zna. Postoje samo nagađanja te manje ili više utemeljene naučne teorije koje za iznenadni nestanak pčela „okrivljuju” brojne faktore, od pesticida, parazita, genetski modificirane hrane, pa do faktora kao što su elektromagnetno zračenje mobilnih telefona i WI-FI odašiljača. Naučnici tvrde da su signali mobilnih telefona odgovorni za naglo smanjenje populacije pčela u svetu. Studija obavljena u Švajcarskoj jasno pokazuje da signali mobilnih telefona zbunjuju pčele, koje reaguju tako što počinju dezorijentisano da lete, a zatim umiru. Deo naučnika okrivljuje komercijalne poljoprivredne pes ticide, poput klotianidina, kojeg povezuju s uginudem miliona pčela u blizini područja uzgoja poljoprivrednih kultura tretiranih tom hemijskom supstancom u različitim zemljama. Iako zabranjen u nekim evropskim zemljama, klotianidin i dalje ima dozvolu američke vladine Agencije za zaštitu okoline EPA-e, a koristi na usevima kao što su suncokret, kukuruz, pšenica i soja. Američki naučnici su počeli da rade i genetske analize svih mikroorganizama koje žive na pčelama. Oni su pronašli da pčele na sebi nose nekoliko raznih virusa, pa je pretpostavka da i jedan od njih ima veze s nestajanjem pčela. Sve nabrojano može štetno uticati na zdravlje pčela, ali nijedan faktor nije, zapravo, smrtonosna presuda pčelama. Šta je to tačno što masovno ubija pčele, još nije poznato. Na pojedinim područjima Amerike nestalo je od 60 do 70% pčelinjih društava. Ovi podaci su alarmantni zbog ogromnog značaja pčela za poljoprivredu i oprašivanja koje direktno utiče na prinos useva. Američki pčelari poseduju od 10.000 do 20.000 pčelinjih zajednica i najvede prinose ostvaruju najmom usluge oprašivanja, seledi pčele na velike rančeve, koji su uglavnom specijalizovani za određenu vrstu poljoprivredne kulture. Pošto nestaju pčele radilice nema oprašivanja vodnjaka tako da je prinos useva znatno smanjen. Zbunjuje činjenica da, iako nestaju milioni pčela, nema njihovih ostataka. Pčele se jednostavno ne vradaju u svoje košnice, negde odlaze i završavaju svoje živote na nepoznatim mestima, zbunjujudi naučnike, te plašedi pčelare i sve one koji su svesni šta ovaj mali, ali spasonosni insekt znači za čovječanstvo. Vrlo je verovatno da pčele gube orijentaciju u prostoru i ne mogu se/ne znaju se vratiti u košnice. Šta god da napada pčele širom svijeta, napada na njihov sistem orijentacije u prostoru. Pad u broju gajenih pčelinjih zajednica, koji je zabeležen u Evropi i SAD tokom protekle decenije, sada se primeduje i u Kini i Japanu. 8. PARATIFUS – BOLEST ODRASLIH PČELA Akutno obolljenje. ETIOLOGIJA: BAKTERIJA Salmonella paratyphi alvei + NESPECIFIČNI FAKTORI Salmonella je gram negativna štapidasta pokretna bakterija, fakultetivni anaerob, ne stvara spore i saprofit je u digestivnom traktu EPIZOTIOLOGIJA: PER OS, preko tela, INDIREKTNO, ŠTETOČINE (BUMBARI) Pčele se inficiraju per/os zaraženom hranom i vodom. Uzročnik može da se nađe u organima za varenje zdravih pčela kao saprofit. Za pojavu bolesti je značajno i dejstvo nespecifičnih faktora, kao što su loši vremenski uslovi u toku prezimljavanja, nedostatak vode, slabe zajednice itd. Bolest se javlja samo u jednoj zajednici ili u više zajednica jednog pčelinjaka. Infekciju iz košnice u košnicu mogu da prenose bumbari, zaražene pčele ili pčelar koji manipuliše obolelom zajednicom. Bolest se najčešde javlja u rano proljede, ali može i od aprila do septembra. KLINIČKA SLIKA: NESPECIFIČNA! (tečan izmet - dijareja, pčele uznemirene...) Prolazi samo od sebe. Obolele pčele prvo slabe i gube sposobnost za let, skupljaju se oko leta i na poletaljci gde mogu da se uoče mrlje od tečnog izmeta svetlo-smeđe boje. Abdomen bolesnih pčela je naduven, a iz njega se blagim pritiskom lako istiskuje tečan sadržaj, odakle mogu da se izoluju uzročnici. Bolest može da traje jedan ili više dana (10 do 15), a u slučaju poboljšanja vremenskih uslova i uz primenu higijenskih mera bolest prestaje. Patohistološke promene često su na peritrofnoj membrani intestinuma. PATOMORFOLOGIJA: promene na peritrofnoj membrani intestinuma 26. DIJAGNOSTIKA: SUMNJA NA OSNOVU ANAMNEZE, KLINIČKE SLIKE i PATOMORFOLOGIJE! UZORAK = 100 pčela Dijagnostikuje se HEMOLIMFA ili DIGESTIVNI Koriste se:  neutralni agar  bujon  biohemijske analize  AGID  serološke analize Dijagnoza se postavlja izolovanjem uzročnika iz hemolimfe ili digestivnog trakta živih bolesnih pčela, mikroskopiranjem, biohemijskim i serološkim analizama. DIFERENCIJALNA DIJAGNOSTIKA: Dijareja se javlja i kod bolesti:  NOZEMOZA (Nosema apis, N. ceranae)  AMEBIJAZA (Malphigamoeba mellificae)  DIZENTERIJA (metabolička bolest) Diferencijalno dijagnostički bolest treba razlikovati od nozemoze i amebijaze (nalaz spora prilikom mikroskopiranja) kao i od dizenterije pčela (nalaz nesvarenih zrnca polena u izmetu). TERAPIJA : IMA ! SEDERNI SIRUPI PREVENCIJA : dezinfekcija, uništavanje štetočina (bumbari) Bolest može da prođe spontano sa poboljšanjem vremenskih uslova i uz bolju ishranu, ali uglavnom je potrebno preduzeti određenemjere: sav pribor treba dezinfikovati, zaprljane ramove sa sadem treba ukloniti, a pčele prenijeti u nove ili dezinfikovane košnice. Antibiotsku terapiju treba primijeniti na osnovu antibiograma, u šedernom sirupu. Preventivne mjere podrazumjevaju uništavanje insekata i drugih štetočina u pčelinjaku koji mogu da prenesu uzročnika, sprečavanje grabeži, kvalitetnu ishranu (ukloniti med lošeg kvaliteta i dati šederni sirup ukoliko je potrebno prihranjivanje), higijenu napajališta i redovnu dezinfekciju pribora. 9. DIZENTERIJA – BOLEST ODRASLIH PČELA Nije kontagiozno oboljenje. Metabolička je bolest. Dizenterija (dijareja, proliv) može da predstavlja simptom više oboljenja. Nastaje isključivo delovanjem nespecifičnih egzogenih i endogenih faktora. U pitanju je nakupljanje velike količine tečnog sadržaja u crevu i nemogudnost pčela da izbace taj sadržaj izvan košnice, tako da su sade i ulaz u košnicu prekriveni izmetom. Ovo stanje se javlja u toku zime, i može biti pradeno znatnim uginudem tzv. zimskih pčela. ETIOLOGIJA: METABOLIČKA BOLEST koja se javlja zimi i nema specifičnog uzročnika EPIZOTIOLOGIJA: VELIKA VLAGA i NEPOVOLJNI FAKTORI (prekomerno uzimanje hrane, nekvalitetna hrana, unošenje previše polena, toksini u hrani, stručna greška – prevelika vlaga u košnici) Na nastanak dizenterije utiču brojni nepovoljni faktori, prvenstveno oni koji sprečavaju pčele da izađu na pročistni let. Pojačano uzimanje hrane, npr. usled uznemiravanja od strane miševa, takođe utiče na pojavu oboljenja, al i i nekval itetna hrana(medlj ikovac), hrana sa puno polena,hrana savisokim sadržajem vlage i vlaga u košnici. U svakom slučaju, kod pčela dolazi do poremedaja varenja i zadržavanja nesvarenih čestica hrane, koje povedavaju osmotski pritisak i zadrzavaju vodu u ampuli rektuma (završni deo zadnjeg creva), gde je povoljna sredina za razmnožavanje kvasaca, koji su uneti hranom još pre zazimljenja. Do dizenterije može da dođe i usled prisustva izvesnih toksina iz hrane koji remete normalni metabolički bilans vode kod pčela. Te materije mogu da potiču iz meda, vodnih sokova, nerafinisanih šedera itd. Do pojave bolesti može da dođe i usled grešaka u apitehnici kada pčelar previđe suzi leto i tako onemugudi normalno provetravanje košnice, pa se vlaga zadržava unutar nje, i onemogudi pročistni let. KLINIČKA SLIKA: IZMET u košnici ZIMI koji miriše na brašno ili mačiji izmet ABDOMENI pčele su naduveni Može se javiti i LETNJA DIZENTERIJA (kada su kišni dani) Dizenterija nije kontagiozno oboljenje. Kod obolele zajednice, svuda po unutrašnjosti košnice primeduje se izmet karakterističnog mirisa, koji podseda na miris brašna ili mačijeg izmeta. Svež izmet je tečan, i pčele umazane njim 27. ne mogu da lete, pužu i veoma su osetljive na hladnodu, pa ubrzo uginu. Delije sada podsedaju na trulo leglo. Mogu se nadi mrtve pčele unutar košnice. Abdomen bolesnih pčela je jako naduven i blagim pritiskom na njega lako se istiskuje sadržaj creva, tako da je hitinska opna između abdominalnih segmenata providnija nego što je normalno. PATOMORFOLOGIJA : poremedaj varenja, povedanje osmotskog pritiska, zadržavanje vode u AMPULI REKTUMA (završni deo zadnjeg creva), razmnožavanje kvasnica DIJAGNOSTIKA : SUMNJA NA OSNOVU ANAMNEZE, KLINIČKE SLIKE i PATOMORFOLOGIJE! BAKTERIOLOŠKI PREGLED i isključivanje ostalih bolesti (diferencijalna dijagnostika):  NOZEMOZA (uzročnik gljivica)  PARATIFUS (uzročnik bakterija)  AMEBIJAZA (uzročnik protozoa) Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze, epizootioloških podataka, klinčke slike, patoanatomskih promena i labaratorijske dijagnostike (bakteriološki pregled). Laboratorijska dijagnoza je neophodna da bi se iskljucila nozemoza (akutni tok), paratifus i amebijaza. Pregledom nativnog preparata crevnog sadržaja i odsustvom spora N. Apis se isključuje nozemoza. Nalaz velike količine čestica polena i eventualno kvasca potvrđuje sumnju na dizenteriju. Diferencijalno dijagnostički u obzir dolazi i tzv. letnja dizenterija, koja se javlja u periodu od maja do avgusta i najčešde je u vezi sa kišnim danima. TERAPIJA: IMA! Utopljavanje, šederni sirup, spaljivanje leševa, pranje ramova i zidova toplom vodom zbog vlage Ukoliko se bolest javi u toku zime, pčele (gnezdo) treba utopliti, a hranu zameniti šedernim sirupom 1:1 (eventualno kvalitetnim medom). Leševe uginulih pčela treba ukloniti i spaliti. Ramove i zidove košnice treba mehanički očistiti i oprati toplom vodom. Medikamentozna terapija se ne primenjuje. Preventivne mere se odnose na pripremu društva za prezimljavanje, odnosno treba zazimiti zdrava i jaka društva, pri čemu treba voditi računa da to bude blagovremeno i da matica nije suviše stara. U košnici treba ostaviti dovoljno kvalitetne hrane (12 do 15 kg). Pčele ne mogu da koriste velike kristale meda, pa im za zimu ne treba ostavljati vrste meda koje su sklone brzoj kristalizaciji. Takođe, u toku zime ne treba bez potrebe uznemiravati društvo, a li treba redovno proveravati aktivnost zajednice u povoljnim vremenskim uslovima. Važno je da je košnica smeštena na suvom terenu i da ne prokišnjava. DIZENTERIJA Uzrok nastanka dizenterije su isključivo delovanje nespecifičnih egzogenih i endogenih faktora. U pitanju je nakupljanje veli ke količine tečnog sadržaja u crevu i nemogudnost pčela da izbace taj sadržaj izvan košnice, tako da su sade i ulaz u košnicu prekriveni izmetom. Ovo stanje se javlja u toku zime i može biti pradeno znatnim uginudem tzv. zimskih pčela. Na nastanak dizenterije utiču brojni nepovoljni faktori, prvenstveno oni koji sprečavaju pčele da izađu na pročistni let. Ta kođe uticaj imaju i pojačano uzimanje nekvalitetne hrane sa puno polena, visokim sadržajem vlage u košnici. Rasprostranjenost: svuda u svetu. Razmnožavanje i širenje unutar društava: Dizenterija nije kontagiozno oboljenje. Kod obolele zajednice, svuda po unutrašnjosti košnice primeduje se izmet krakterističnog mirisa, koji podseda na miris brašna ili mačijeg izmeta. Svež izmet je tečan i pčele umazane njim ne mogu da lete, pužu i veoma su osetljive na hladnodu, pa ubrzo uginu. Delije sada podsedaju na trulo leglo. Mogu se nadi mrtve pčele unutar košnice. Abdomen bolesnih pčela je jako naduven i blagim pritiskom na njega lako se istiskuje sadržaj creva, tako da je hitinska opna između abdominalnih segmenata providnija nego što je normalno. Simptomi bolesti. Kod pčela dolazi do poremedaja varenja i zadržavanja nesvarenih čestica hrane, koje povedavaju osmotski pritisak i zadrzavaju vodu u ampuli rektuma (završni deo zadnjeg creva), gde je povoljna sredina za razmnožavanje kvasaca, koji su une ti hranom još pre zazimljenja. Do dizenterije može da dođe i usled prisustva izvesnih toksina iz hrane koji remete normalni metabolički bilans vode kod pčela. Te materije mogu da potiču iz meda, vodnih sokova, nerafinisanih šedera itd. Do pojave bolesti može da dođe i usled grešaka u apitehnici kada pčelar previše suzi leto i tako onemugudi normalno provetravanje košnice, pa se vlaga zadržava unutar nje. Dijagnoza i terapija: Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze, epizootioloških podataka, kliničke slike, patoanatomskih promena i labaratorijske dijagnostike (bak. pretrage). Za postavljanje dijagnoze značajno je vreme pojavljivanja, tako da se isključuje tzv. letnja dizenterija, koja može da nastan e za vreme kišnih dana u toku leta. Laboratorijskim pregledom isključuju se nozemoza, paratifus, amebijaza. Ukoliko se bolest javi u toku zime, pčele (gnezdo) treba utopliti, a hranu zameniti šederno-mednim testom (eventualno kvalitetnim medom). Leševe uginulih pčela treba ukloniti i spaliti. Ramove i zidove košnice treba mehanički očistiti i oprati toplom vodom. Medikamentozna terapija se ne primenjuje. 30. 11. HRONIČNA PARALIZA PČELA – BOLEST ODRASLIH PČELA HRONIČNA PARALIZA PČELA = CRNA BOLEST = CRNE PČELE = ŠUMSKA BOLEST ETIOLOGIJA: RNK virus iz Iflaviridae + NESPECIFIČNI FAKTORI bolest je naslednog karaktera Uzročnik je anizometričan virus ,elipsoidnog oblika veličine 65x22 nm. Virus sadrži RNK kiselinu i u in vitro uslovima se kultiviše na kulturi tkiva pčela. Virus hronične paralize je otporan prema hloroformu i etru, a neotporan prema visokoj temperaturi. Na 4 °C zadržava aktivnost nekoliko nedelja. U laboratorijskim uslovima virus se više umnožava u organizmu pčela na 30 °C nego ako se drže na 35 °C; međutim, on brže ubija pčele na višoj temperaturi. Veštačko inficiranje uspeva samo aerosolom kada virus prodire u organizam pčela preko traheje. Inficiranje može nastati kada se čestice virusa inokuliši direktno u hemolimfu pčele ili čak per/os. Simptomi nastupaju za 5-7 dana, a smrt dan kasnije. EPIZOTIOLOGIJA: UDAHOM u traheje, PER OS POLENOM, preko OŠTEDENE KUTIKULE, DIREKTNO preko mednog mehura, STRES, vektori (Varroa destructor).... U nekim periodima vremena hronična paraliza može biti prisutna na pčelinjacima, kao što je to bio slučaj u Velikoj Britaniji 1950. godine kada je zaraženost iznosila oko 8%, da bi 1966. pala na 2%. Interesantno je da je ovo opadanje zaraženosti išlo uporedo sa smanjenjem ukupnog broja pčelinjih društava. U Francuskoj je ova vrsta virusa nađena u daleko manjoj meri u pčelinjim društvima koja su i pored zaraženosti varoom preživela četiri godine. U našoj zemlji nije poznat intenzitet zaraženosti virusom hronične paralize, ali se pretpostavlja da je u poslednje vreme veoma nizak, što ne znači da se to ne može promeniti pod uticajem ovog ili onog faktora. Prisustvo pojedinačno obolelih pčela je evidentno, ali bez nekih vedih posledica. Do infekcije u prirodnim uslovima može da dođe preko usnog aparata (pri čemu je potrebno prisustvo velikog broja virusnih čestica) ili preko pora na kutikuli nastalih usled slomljenih ili iščupanih dlaka. Virus može da se nađe u mednom mehuru oboljelih pčela, odakle ga mogu preneti zdravim jedinkama prilikom tzv. «socijalne ishrane». Virus može bit i pr isutan duže vreme u zajednici , a da ona izgle da zdrava. Do izbi janja bolest i u takvim zajednicama dolaz i delovanjem nespecifičnih faktora koji primoravaju pčele da prekinu svoje aktivnosti u kratkom vremenskom periodu (npr. loše vrieme) i prenatrpanošdu košnice. Bolest se obično javlja kod nekoliko zajednica jednog pčelinjaka, a vrijeme pojave je obično u proljede ili ljeto. Osjetljivost na taj virus je naslednog karaktera,tako što je primedena genetska predispozicija nekih linija pčela na ovaj virus. Često se bolest javljala u šumskim predelima tako da je nazvana od strane pčelara i “šumska bolest”. Da bi došlo do infekcije mora se u organizam pčele uneti ogromna količina virusnih čestica. Profesor Jovan Kulinčevid I sar. se uspeli su da selekcijom dobiju linije pčela koje su se statistički značajno razlikovale u pogledu osetljivosti i otpornosti prema hroničnoj paralizi. Iz ovih i drugih istraživanja proizlazi da se osetljivost i tolerantnost na ovu vrstu virusa nasleđuje, što se lako može utvrditi i na samim pčelinjacima, jer se bolest najčešde javlja sporadično u stresnim okolnostima za pčelinja društva. To se može eksperimentalno dokazati: Uzeti su okviri sa leglom i pčelama iz pčelinjeg društva koje nije pokazivalo simptome hronične paralize. Formirano je više staklenih jednoramnih nukleusa koji su smešteni u neku vrstu paviljona, ali tako da su pčele mogle praviti izlete samo u okviru vedeg kaveza od plastične mreže. Pošto je vedina pčela imala iskustvo slobodnog letenja u prirodi, za njih je ograničen prostor predstavljao dramatičnu promenu i one su pokušavale na svaki način da se nađu u slobodnom prostoru. Neke su na mreži ostajale i propadale, ali se vedina vradala u nukleuse. Nakon 10–12 dana boravka pčela pod gore opisanim okolnostima, pojavilo se mnogo pčela sa simptomima hronične paralize koje su uginjavale. Pretragom pod elektronskim mikroskopom nađeno je obilje čestica virusa, dok je kod pčela iz originalnog društva koje nije pokazivalo bilo kakve simptome oboljenja, virusnih čestica bilo vrlo malo. Na osnovu svega ovoga može se izvesti zaključak da neke od stresnih okolnosti ili više njih simultano mogu izazvati pojavu oboljenja. Sve je to povezano i sa stepenom nasleđene tolerancije na ovo virusno oboljenje. KLINIČKA SLIKA: 2 oblika: 1. podrhtavanje krila i tela (nespecifični faktori) 2. ogoljene/crne pčele (specifično) 31. Bolest se ispoljava u dva oblika, koji mogu da se pojave istovremeno u zajednici, ali obično jedan od njih dominira. Kod prvog oblika dolazi do nenormalnog podrhtavanja krila i tijela oboljelih pčela. Pošto ne mogu da polete, ove pčele puze po zemlji ili uz stabljike trave ispred košnice, i l i se nakupljaju u vidu grozda u košnici, iznad sada sa medom. Abdomen im je povedan usljed proširenog mednog mjehura ispunjenog tečnošdu. Društva koja su zahvadena u vedem obimu mogu da propadnu u toku nedjelju dana, ostavljajudi maticu sa šačicom pčela na zapuštenom sadu. Drugi oblik simptoma sastoji se od pojave crnih od dlačica ogoljenih pčela. Ta ogoljenost je rezultat ponašanja zdravih pčela istog pčelinjeg društva. Posmatranjima je utvrđeno da zdrave pčele na neki način prepoznaju obolele jedinke, grickaju ih i tako ih ostave bez dlačica na toraksu i abdomenu. Takve pčele, za razliku od simptoma prve grupe, jedno vreme mogu leteti. Često gube orijentaciju, pa pokušavaju da uđu u druge košnice. U Evropi se zbog ovakvog izgleda obolelih pčela samo oboljenje naziva i crna bolest (u Nemačkoj schwarzsucht, u Francuskoj mal noir, u Italiji mal nero). U SAD–u hroničnu paralizu nazivaju hairless black syndrome. Nije isključeno da je još Aristotel opisujudi pčele sa crnim abdomenom i nazivajudi ih lopovima, ukazao na pčelinju bolest. Interesantno je napomenuti da tako obolele crne pčele pokušavajudi da uđu u svoju i druge košnice bivaju dočekane od stražarica na sličan način kao i tuđice. Obolele crne pčele za nekoliko dana izgube mod letenja, podrhtavaju krilima i abdomenom koji postaje naduven i ubrzo uginjavaju. Obolele pčele poslije nekoliko dana počinju da podrhtavaju, gube sposobnost za let i uskoro uginu.Uginude nastupa 4-6 (7) dana od pojave znakova bolesti. Mrtve pčele su ponekad pokrivene ljepljivom sluzi koja ima miris ribe. Zadnje crijevo je ispunjeno svijetlom vodenastom masom. Patohistološki je mogude videti virus u moždanom tkivu i u citoplazmi epitelih delija zadnjeg creva kod pčela. Nalaze se u vidu bazofilnih granula. PATOMORFOLOGIJA: virus se nalazi u moždanom tkivu (bazofilne granule) i citoplazmi epitelnih delija zadnjeg creva Zadnje crevo je ispunjeno vodenastom masom. DIJAGNOSTIKA: SUMNJA NA OSNOVU ANAMNEZE, KLINIČKE SLIKE i PATOMORFOLOGIJE! UZORAK = 100 PČELA Izolacija virusa (nalaz citoplazmatičnih inkluzija i bazofilnih granula u mozgu, torakalnim ganglijama i u epitelnim delijama zadnjeg creva) Biološki ogled Serum neutralizacioni test Elektronska mikroskopija Kultura tkiva PCR Pri uočavanju crnih, sjajnih pčela koje podrhtavaju, i koje druge pčele izbaciju iz košnice, može da se postavi sumnja na ovu bolest.Dijagnoza se postavlja samo u laboratoriji, primenom odgovarajudih metoda za dokazivanje i izolaciju virusa i nalazom bazofilnih granula u tkivu mozga, torakalnih ganglija i epitela delija zadnjeg crijeva. Detalnjije rečeno dijagnoza se postavlja na osnovu:  Patohistološkog pregleda-nalaz bazofilnih granula;  Biološkog ogleda- kada se prečidšeni rastvor čestica hronične paralize injecira, daje sa hranom ili poprska po odraslim pčelama, one obično obole posel 7 dana;  Serološkim metodama-serum neutralizacioni test na kunidu:  Elektronska mikroskopija;  Izolovanje virusa na kulturama delija i tkiva poreklom od pčele. Diferncijalno dijagnostički se isklučuju: akutna paraliza,ostali virusi pčela(vidi dole),trovanja itd. TERAPIJA: NEMA! PREVENCIJA: Selekcija, ne sparivati pčele u bliskom srodstvu, uništava se Varroa Protiv virusnih oboljenja ne postoji specifična terapija. Primenjuje se prihranjivanje pčela šedernim sirupom sa dodatkom vitamina, prvenstveno vitamina C, zatim nikotinske kiseline, oligoelemenata i proteina. Komercijalni šeder, u maloj količini, sadrži enzim ribonukleazu, na koji je osjetljiv virus hronične paralize. Pored upotrebe šedera preporučuje se prskanje pčela u košnicama vodenim rastvorom ribonukleaze. Neki pčelari, da bi suzbili virus hronične paralize vrše zamenu matice vidljivo obolelog pčelinjeg društva, maticom koja je odgajena na pčelinjaku gde nema ove bolesti. U svakom slučaju, to je dobra praksa jer je poznato da se sparivanjem u bliskom krvnom srodstvu (inbreeding) mogu dobiti pčele osetljive na paralizu. Dokazano je da u pogledu osetljivosti na virus hronične paralize postoji razlika između pčelinjih društava. Na tom saznanju je baziran i naučni projekat dvosmerne selekcije na tolerantnost i osetljivost na ovo virusno oboljenje koja je vršena u SAD kod 5 selekcionih generacija. 32. 35. održavati higijenu na pčelinjaku i u košnici, zatim pravilno i racionalno vršiti apitehničke postupke. Profilaktičke mere su iste kao kod nozemoze. 13. SENOTENIJAZA (APIMIJAZA, MIJAZA) – BOLEST ODRASLIH PČELA Senotenijaza se javlja kod pčela radilica u toku leta. Retko se javlja kod trutova,što se objašnjava njihovom slabom aktivnošdu. Retka je i kod matice,jer ona retko napušta košnicu,sem u momentu parenja i u vreme rojenja. Senotenijazu uzrokuje larve muhe Senotaenia tricuspis Meig, koja je raširena i u Evropi i spada u grupu muvaa mesa-sarkofagida. Ova muva nije specifično vezana samo za pčelu. ETIOLOGIJA: DIPTERA – odnosno LARVA Senotaenia tricuspis = muva mesara (Sarcophaga) Ženka je viviparna i napada radilice jer češde izlaze iz košnice Uzročnik je diptera,Senotaenia tricuspis Meig,koja predstavlja opasnog neprijatelja odraslih pčela kod kojih uzrokuju mijazu. Glava S. Tricuspis je belo-žudkaste boje sa prugom po sredini. Grudni i abdominalni deo su pepeljaste boje. Na bazi krila, uz sam grudni segment, smješteni su membranozni diskovi mlečnobele ili žudkaste boje. Na trbušnom segmentu se nalazi nekoliko mrlja tamne boje sa sivim centrom. Dužina tela muve je 5 do 8 mm. Ženka je viviparna, odnosno polaže žive larve. Broj larvi u jednoj ženki može da bude 700 do 800. Larve prolaze kroz nekoliko stadijuma razvoja. Larve prvog stadijuma duge su 0,5 do 0,8 mm i vrlo brzo se transformišu u larve drugog stadijuma, duge 9 mm. One se hrane hemolimfom pčele, koja ubrzo ugine. Larve tredeg stadijuma duge su 1 cm, beličaste boje, sa izraženim segmentima na telu. One se hrane grudnim mišidima i mekim tkivima abdomena. Pre nego što se preobraze u lutku larve mogu da pređu u drugu mrtvu pčelu i da pojedu njena tkiva. Zrela larva napušta leš pčele, puže po površini tla, a zatim se zavlači u zemlju, gdje se poslije 7 do 14 dana transformiše u odraslu muvu. EPIZOTIOLOGIJA: DIREKTNO – muva napada pčelu i polaže larve između glave i toraksa (1 na 20 min) Zapaženo je da se S.tricuspis Meig javlja često početkom maja,junu,julu i avgustu,što zavisi od klimatskih uslova. Muva se penje na krovove košniva ved u jutarnjim satima i na njima se zadržava u toku dana dok god postoji sunčeva svetlost. Više poseduje krovove košnica koje su svetle boje,kada su one postavljene na svetom mestu. Pri vedoj temperaturi (od 25-30 C) muva odlazi na osenčene košnice. Muva napada pčele sa košnoce kada one poledu,tako što se obara na njih u toku leta, kada savije zadnji deo tela i položi larvu između glave i toraksa pčele. Polaže samo jednu larvu po pčeli u razmaku od 20 min.Smatra se da muve privlači tipičan zvuk pčele kada one izledu iz košnica. Nekada,pčela može naglim promenom leta da izbegne muvu. Uglavnom se nekada mogu videti pčela i muva kako su spojene u vazduhu i kako naglo padaju na tlo. Tom prilkikom muva brzo napusti pčelu,dok pčela ostane na zemlji i nešto kasnije se vine u vazduh ponovo.Nekada,muva napada pčele sa poletaljke. Pošto bela i svetle boje privlače muve one se nekada mogu zapaziti na belim mantilima i rukavicama samog pčelara. KLINIČKA SLIKA: javlja se u TOPLIM MESECIMA „TRLJANJE“ prednjim ekstremitetima na mesto prodora larve (pčela grebačica) + NESPECIFIČNA KLINIČKA SLIKA (pčela ne može da poleti, pada na pod, abdomen naduven...) Simptomi na pčeli zapažaju se neposredno pred njeno uginude, kada je larva u grudnom segmentu, među mišidima za pokretanje krila i nogu.pčela ne može da leti, pada sa okvira na pod košnice i pokušava da izađe iz nje.Jedan od simptomatičnih pokreta pčela u kojima je larva je «trljanje» prednjim parom nogu u predjelu iza glave, na mjestu prodora larve u toraks. Takve pčele se nazivaju „grebačice“.Kod pčele koje se kredu uočava se blago naduven abdomen,neke od pčela si toliko slabe da ne mogu da dopuzr do leta. Izlazak bolesnih pčela je posebno intenziviran na u večer ili rano jutro. U prva 24 sata poslije prodora larve još nema vidljivih promjena. U naredna 24 dolazi do raspadanja mišida i stvaranja šupljina ugrudnom segmentu u kojem se nalaze larve. Kada larva pređe u trbušni dio i pojede sva tkiva, od pčele ostaje samo hitinski skelet ispunjen parazitom. Leš pčele ima miris na trulež.Zbog slabljenja muskulature nogu pčele se lako odvajaju od ramova košnice i padaju na pod košnice,gde se mogu nadi mrtve pčele. Na mestu gde larva prodire u pčelu se može nadi ožiljak u vidu crne tačkice,ovo je fenomen melanoze.Neposredno posle prodora larve se smeštaju u lobule pljuvačnih žlezda u toraksu ili plivaju u hemolimfi između njih.Posle toga larve prolaze dublje i smeštaju se između mišida toraksa i hitinoznog pokrova pčele. Ređi su primarne mijaze 36. abdomena.U mišidnim vlaknima se zapaža liza miofibrila koja nastaje o litičkih enzima larve muve,koji bukvalno mišidna vlakna pretvaraju u pihtijastu masu. Raspadanje mišida se nastavlja napredovanjem larve sve dok se toraks pčele ne pretvori u kavernu punu larvi.Posle razora toraksa larva prelazi u cavum abdominis,gde takođe uništava sva meka tkiva,sve dosk se celo telo pčele ne pretvori samo u hitinozni oklop koga ispunjavaju larve.Zrela larva uvek napušta pčelu perforacijom kroz intersegmetalne otvore. PATOMORFOLOGIJA: LARVA JEDE TKIVA! vidi se ožiljak na mestu ulaska = FENOMEN MELANOZE Larva napušta pčelu kroz intersegmentalne otvore. DIJAGNOSTIKA: SUMNJA NA OSNOVU ANAMNEZE, KLINIČKE SLIKE i PATOMORFOLOGIJE! UZORAK = 100 ODRASLIH ŽIVIH PČELA Radi se DISEKCIJA i istiskivanje larve Mikroskopiranje Postavlja se na nalazu larvi u toraksu uginule pčele. Lagano se uzme pčela, odvoji se glava pincetom u nivou prvih traheja i lagano prstima istisne larva iz toraksa pčele. Larva se stavlja na mikroskopsku pločicu i vrši se analiza morfoloških karakteristika larve (sedefasta kutikula i usni aparat koji je crn). Suve leševe pčela terba macerirati u tarioniku, pa se tek onda pod mikroskopom traži larva. Mijazu glave i abdomena je mogude utvrditi disekcijom ovih delova tela. Diferencijalno dijagnostički treba odvojiti mijazu muvama iz familije Phoride i Muscide, mijaze muva iz roda Phisocephalosa i septikemiju koja može da se javi u isto vreme kao i senoteniaza. DIFERENCIJALNA DIJAGNOSTIKA: druge Diptere (Phoridae, Muscidae, Phisocephalosa), zatim SEPTIKEMIJA TERAPIJA: IMA! 1. MEHANIČKO TRETIRANJE – postavlja se beli lavor sa vodom na krovu košnice 2. HEMIJSKO TRETIRANJE – insekticidi (ranije se koristio DDT – bojni otrov), i biti oprezan zbog trovanja pčela Postoji mehanički i hemijksi metod suzbijanja senotenijaze. Prvi podrazumeva radikalno smanjivanje parazita tako što se na krov košnice stavi beli lavor pun vode na koji muve naledu i u njemu se dave. Hemijski metod podrazumeva upotrebu organofosfata,odnosno insekticida. Pre se upotrebljavao DDT i njegov uspeh je bio veoma dobar. Treba uzeti u obzir mogude trovanje pčela prilikom upotrebe insekticida. Senotenijaza je mijaza koja se javlja kod pčela radilica u toku leta. Retko se javlja kod trutova, što se objašnjava njihovom slabom aktivnošdu i kod matice jer ona napušta košnicu samo u momentu parenja i u vreme rojenja. Uzročnik: senotenijazu uzrokuje larve muve Senotaenia tricuspis Meig koje su raširene u celom svetu. Ova muva nije specifično vezana samo za pčelu. Ženka je viviparna, odnosno polaže žive larve. Broj larvi u jednoj ženki može da bude 700 do 800. Larve prolaze kroz nekoliko stadijuma razvoja. Larve prvog stadijuma duge su 0,5 do 0,8 mm i vrlo brzo se transformišu u larve drugog stadijuma, duge 9 mm. One se hrane hemolimfom pčele, koja ubrzo ugine. Larve tredeg stadijuma duge su 1 cm, beličaste boje, sa izraženim segmentima na telu. One se hrane grudnim mišidima i mekim tkivima abdomena. Pre nego što se preobraze u lutku larve mogu da pređu u drug u mrtvu pčelu i da pojedu njena tkiva. Zrela larva napušta leš pčele, puže po površini tla, a zatim se zavlači u zemlju, gdje se poslije 7 do 14 dana transformiše u odraslu muvu (slika 92). Razmnožavanje i širenje unutar društava: Zapaženo je da se S. tricuspis Meig javlja od maja do avgusta, što zavisi od klimatskih uslova. Muva se penje na krovove košniva ved u jutarnjim satima i na njima se zadržava u toku dana dok god postoji sunčeva svetlost. Više poseduje krovove košnica koje su svetle boje, kada su one postavljene na svetlom mestu. Pri vedoj temperaturi (od 25-30 0 C) muva odlazi na osenčene košnice. Muva napada pčele sa košnice kada one poledu, tako što se obara na njih u toku leta, kada savije zadnji deo tela i položi larvu između glave i toraksa pčele. One polažu samo jednu larvu po pčeli u razmaku od 20 minuta. Smatra se da muve privlači tipičan zvuk pčele kada one izledu iz košnica. Nekada, pčela može naglim promenom leta da izbegne muvu. Ponekada se mogu videti pčela i muva kako su spojene u vazduhu i kako naglo padaju na tlo. Tom prilkikom muva brzo napusti pčelu, dok pčela ostane na zemlji. Simptomi bolesti: simptomi na pčeli zapažaju se neposredno pred njeno uginude, kada je larva u grudnom segmentu, među mišidima za pokretanje krila i nogu. Pčela ne može da leti, pada sa okvira na pod košnice i pokušava da izađe iz nje. Jedan od simptomatičnih pokreta pčela u kojima je larva je „trljanje” prednjim parom nogu u predjelu iza glave, na mestu prodora larve u toraks. Takve pčele se nazivaju „grebačice“. Kod pčele koje se kredu uočava se blago naduven abdomen. Izlazak bolesnih pčela je posebno intenziviran uveče ili rano jutro. U prva 24 sata poslije prodora larve još nema vidljivih promena. Na mestu gde larva prodire u pčelu se može nadi ožiljak u vidu crne tačkice, ovo je fenomen melanoze. Neposredno posle prodora larve se smeštaju u lobule pljuvačnih žlezda u toraksu ili plivaju u hemolimfi između njih. Posle toga larve prolaze dublje i smeštaju se između mišida toraksa i hitinoznog pokrova pčele. U mišidnim vlaknima se zapaža liza miofibrila koja nastaje delovanjem litičkih enzima larve muve, koji bukvalno mišidna vlakna pretvaraju u pihtijastu masu. Raspadanje mišida se nastavlja napredovanjem larve sve dok se toraks pčele ne pretvori u kavernu punu larvi. Posle razaranja toraksa 37. larva prelazi u cavum abdominis, gde takođe uništava sva meka tkiva, sve dok se celo telo pčele ne pretvori samo u hitinozni oklop koji ispunjava larvu. Zrela larva uvek napušta pčelu perforacijom kroz intersegmetalne otvore. Leš pčele ima miris na trulež. Dijagnoza i terapija: dijagnoza se postavlja na nalaza larvi u toraksu uginule pčele. Lagano se uzme pčela, odvoji se glava pincetom u nivou prvih traheja i lagano prstima istisne larva iz toraksa pčele. Postoji mehanički i hemijski metod suzbijanja senotenijaze. Prvi podrazumeva radikalno smanjivanje parazita tako što se na krov košnice stavi beli lavor pun vode na koji muve naledu i u njemu se dave. Hemijski metod podrazumeva upotrebu insekticida. 14. TROPILELOZA – BOLEST LEGLA Nije dijagnostikovana kod nas, ali po Bacidu može da prezimi, tako da može i da se javi. Tropileloza je bolest pčelinjeg legla uzrokovana krpeljima Tropilelaps clareae i Tropilelaps koenigrum. Uzročnik T.clarae se endemski javlja u Aziji gde parazitira kod azijske pčele Apis dorsata koja za T.clarae predstavlja prirodnog domadina. Može da infestira i zajednice evropske pčele A. mellifera, kao i druge azijske pčele (Apis laboriosa, Apis cerana i Apis florae). T.clarae je veoma raširena u Aziji i zauzima areal istočno, od Japana, Šri Lanke ,Papue, Nove Gvineje ,zatim zapadno od Pakistana (gde je 1992.god nanela ogromne štete pčelarima iz ove zemlje),Avganistana i Irana. Pored toga prijavljena je kod A.mellfere u Kašmiru, ali nije još dijagnostikovana u Evropi.Smatra se da postoji mogudnost širenja T.claare i na Evropu gde može naneti ogromne gubitke pčelinjim zajednicama A-mellifera ,slično kao što je to uradila V.destructor, koja se takođe proširila iz Azije. Tropilelaps koenigrum zauzima manji areal od vrste T.clarae. ETIOLOGIJA: ARTROPODA KRPELJ Tropilelaps: 1. Tropilelaps clareae 2. T. koenigerum 3. T. mercedesae 4. T. thaii Manji je od Varroa, izdužen, crveno-smeđe boje, ima 4 para nogu, brzo se kredu, usni aparat odraslim pčelama ne može da probije kutikulu. Hrani se hemolimfom. Vole trutovsko leglo. Tropilelaps clareae i Tropilelaps koenigrum su krpelji koji su vidljivi golim oko ,manji od V.destructor,izduženog oblika i crveno-smeđe boje. T. clareae je dug oko 1mm, a T. koenigrum oko 0,7mm.Mužjaci T.clarae su iste veličine kao i ženke,što nije slučaj kod vrste T.koenigrum. Imaju 4 para nogu,dobro su segmentirane i vrlo brzo se kredu,po čemu se razlikuju od V.destructor.. Obe vrste parazitiraju na pčelinjem leglu, a isto kao i varoa preferiraju trutovsko leglo ( juvenilni hormon ).Hrane se hemolimfom pčelinjih larvi i lutki, dok za odrasle pčele nisu opasne, jer im svojim usnim aparatom ne mogu probiti kutikulu. Odrasle pčele im služe samo kao vektori prenošenja. EPIZOTIOLOGIJA: DIREKTNO i INDIREKTNO (kao Varroa, ali ima bolji reproduktivni potencijal) Razvojni ciklus im je veoma kratak kao i kod varoe ( oko 7 dana ) . Oplođene ženke legu jaja (uglavnom 2-3 jajeta) u delije sada s leglom, posebno trutovskim, a svi razvojni stadijumi krpelja sišu hemolimfu pčelinjih larvi. Pri tome teško ošteduju pčelinje larve i lutke. Tropilelaps redovito parazitira zajedno sa varoom , pa takva zajednica brzo propada. Za razliku od V.destructor ovi krpelji imaju mnogo bolji reproduktivni potencijal (odnos 25:1 za Tropilelaps). Na odrasloj pčeli može da preživi 1-2 (maks.10 dana) dana ,a ako ne dođe do pčeelinjeg legla ne postoji mogudnost reprodukcije. T.clarae se brzo širi među pčelama i zajednicama ,na isti način kao i V.destructor (grabež,pčele tuđice,apitehnika). KLINIČKA SLIKA: NESPECIFIČNA (propadanje larvi >50%, mlade pčele su deformisane, perforirani su poklopci, mrtve larve ispred košnice.. Tropileloza dovodi do propadanja više od 50 % pčelinjih larvi ili se legu oštedene mlade pčele deformisanih krila ili sa nedostatkom pojedinih nogu. Na dnu košnice ili ispred poletaljke nalazimo mrtve pčele sa anomalijama i to posebno pčele sa deformisanim krilima i oštedenim abdomenom. Zdrave pčele izbacuju infestirane i bolesne pčele iz košnice. Ako u istoj zajednici nalazimo i V.destructor dolazi do kompeticije između dva parazita gde poebedu odnosi T.clarae. A.dorsata je stvorila imunitet protiv ovog parazita. PATOMORFOLOGIJA: Hrani se hemolimfom larvi, lutki probijajudi kutikulu, dolazi zatim i do pojave sekundarnih bakterijskih infekcija DIJAGNOSTIKA: SUMNJA NA OSNOVU ANAMNEZE, KLINIČKE SLIKE i PATOMORFOLOGIJE! UZORAK se uzima dimljenjem košnice. Identifikacija i mikroskopiranje (4 para ekstremiteta, izdužen krpelj....) 40. faecalis, Bacillus alvei i Bacillus laterosporus. Najčešde je evropska kuga mešana infekcija sa dve ili tri vrste bakterija a nekada je obolenje izazvano samo jednom vrstom bakterija. Uzročnik bolesti mogu biti nespecifični faktori: kišovita proleda i leta (duge zime kišovita proleda, ređe u toku leta), dugo zadržavanje pčela u košnici, slaba paša i paša lošeg kvaliteta (npr. nedostatak minerala u polenu), nozemoza i druge bolesti pčela, pčelinja zajednica bez matice, greške u apitehnici, mikroklimat u košnici (povedana vlažnost u košnici), pregrejanost legla ili zahlađenje legla, nepravilan odnos broja pčela i veličine legla (obezbeđenje temperature ishrane i nege legla). EPIZOTIOLOGIJA: PER OS (radilice preko hrane hranedi larve prenose sa bolesnih na zdrave) + INDIREKTNO Oboljevaju SLABA DRUŠTVA. PERAKUTNI i AKUTNI TOK su EKSPLOZIVNI, a SUBAKUTNI je tih, neprimetan pa se zato meša sa ATL. Razmnožavanje i širenje unutar društava: Infekcija dolazi preko usnog otvora larvi u otvorenom leglu, najosetljivije larve u starosti 3-4 dana. Širenje infekcije u košnici se pripisuje aktivnosti mladih pčela. Oboljevaju i uginjavaju larve otvorenog i zatvorenog legla (Slika 44) najčešde na periferiji ramova (prehlađeno leglo). KLINIČKA SLIKA: EKSPLOZIVNA BOLEST OTVORENOG LEGLA – slična je ATL po drugim kliničkim znacima (ulegnuti poklopci, tamne mrlje, izbačene larve, larve se razvlače u vidu dugih niti = Match Stick Test) Kod perakutnog toka bolest naglo nastaje i praden je izbacivanjem leševa uginulih larvi i smanjenjem broja odraslih pčela. Kod akutnog toka bolesti sporiji je razvoj pčelinje zajednice, mali broj mladih pčela, prisutne su promene izgleda poklopaca, povedan je broj uginulih larvi (slika 45). U subakutnom toku kada nema nespecifičnih faktora, dolazi do prividnog ozdravljenja koje se smenjuje sa pojavom nove bolesti. Slika 44. Promene na leglu kod EK Slika 45. Promene na larvi kod EK Simptomi bolesti: Evropska kuga je bolest larvi koja ih uništava u prva 4-5 dana. U perakutnom toku bolesti ona nastaje brzo i tada dolazi do naglog izbacivanja leševa uginulih larvi iz košnice uz smanjenje broja odraslih pčela. U akutnom toku, koji često zahvata vedi broj košnica u pčelinjaku, uz navedene simptome imamo i ispoljene kliničke simptome bolesti u vidu promena na poklopcima koji su tamnosmeđi, prokvašeni i ponekad ulegnuti. Sredu se otklopljenje delije, najčešde u sredini sada, u kojima se nalaze sasušene mrtve larve u vidu krasti boje sada (slika 46). Slika 46. Promene na sadu kod EK Slika 47. Uginula larva kod AK Obolele larve gube sedefasto belu boju i dobijaju bledo žutu, postaju gnjecave i dobijaju tamno smedju boju i na kraju se raspadaju (slika 47). Pri vadjenju se ne rastežu, a mirišu na pokvareni sir. Ako je uzročnik bolesti M. pluton/mlitave, naduvene larve, žudkaste boje, kida se hitinski omotač i crevo kod izvlačenja iz delija, larve uginjavaju po 41. poklapanju delija ako su prisustni i sekundarni uzročnici: B. eurydice, P. alvei, S. faecalis larve uginjavaju i u otvorenom i u zatvorenom leglu, mlitave su i kašasto-vodenaste konzistencije, isušivanjem nastaju ``kraste`` koje se lako izbacuju iz delija. Uginule i promenjene larve imaju karakterističan miris truljenja (kiselkasto kadaverozan). PATOMORFOLOGIJA: bakterije napadaju SREDNJE CREVO LARVI starih 3-4 dana. Spore su u obliku KAPLJICE (imaju vegetativni produžetak) DIJAGNOSTIKA: UZORAK:  LARVE  RAM SA SADEM  ISEČAK SADA SA LEGLOM (10x10 ili 10x20) MIKROSKOPIRANJE (kao ATL) KULTUROLOŠKI PREGLED (hranljivi agar) SEROLOŠKE METODE (ELISA, PCR) DIFERENCIJALNA DIJAGNOSTIKA: ATL, MEŠINASTO LEGLO, VAROOZA, PREHLAĐENO LEGLO TERAPIJA: SAMOOZDRAVLJENJE, JAČANJE DRUŠTVA, VODENI RASTVORI MEDA i ŠEDERA Dijagnoza i terapija: se vrši pregledom društava, a na osnovu kliničke slike se postavlja sumnja na obolenje. Mikrobiološka determinacija uzročnika se vrši nativnim preparatom bojenim po Giemsa i kultivisanjem na podlogama kao i molekularnom dijagnostikom. Za pregled se uzima sade sa obolelim leglom veličine 10 x 10cm. Uzorak se uvije u papir, stavi u kartonsku kutiju i sa uputom Republičkog veterinarskog inspektora ili ordinirajuceg veterinara šalje u najbližu dijagnostičku veterinarsku ustanovu. Bolest je beningnog karaktera, sanira se uz obavezno uklanjanje nespecificnih faktora, dezinfekciju košnice i opreme u košnici. Od preventivnih mera potrebno je da se društva utople, u nedostatku paše prihranjuje, suzi plodište, da pčelinja društva uvek imaju dovoljno hrane, da se matica menja na 2 godine, oprema i košnice propisno dezinfikuju. Evropska kuga legla (Evropska trulež) Evropska kuga legla predstavlja benigno,slabo kontagiozno oboljenje otvorenog i zatvorenog (ređe) pčelinjeg legla koje je rasprostranjeno po celom svetu.Bolest se pojavljuje u Srbiji i okolini.Evropska trulež nije još samo dijagnostikovana na Novom Zelandu i nekim delovima Australije. Evropska trulež je nekada predstavljala pandam „američkoj truleži“ koja predstavlja veoma kontagiozno i maligno oboljenje legla pčela. Upravo osnovi zadatak veterinara je da stekne znanje,iskustvo i da razlikuje ove dve,po kliničkoj slici, veoma slične bolesti. Evropska trulež legla predstavlja koje je prouzrokovano sa više vrsta bakterija ,što znači da se radi o mešovitoj infekciji. Bolest nastaje eksplozivno,sporadično ili enzotski i javlja se u perakutnom i akutnom obliku. Pri nastamku bolesti vrlo važnu ulogu imaju nespecifični faktori (vlaga,temperatura,slaba ishrana) tako da jednom rečju kažemo da je etiologija evropske truleži kompleksna. ETIOLOGIJA: Evropska trulež nastaje usled delovanja više bakterija i nespecifičnih faktora. Bakterije koja uzrokuju ovo oboljenje su: 1. Melissococcus pluton koji predstavlja najvažnijeg uzročnika pri nastanku evropske kuge. M.pluton (plutonium) izaziva tzv.primarnu infekciju dok učešde ostalih bakteija ima sekundarnu ulogu. M.pluton može sam da izazove bolest. To je nepokretni pleomorfan MO ,okruglastog oblika koji se javlja pojedinačno ili kao diplokok,a ponekad i u vidu lanca. M.pluton je G pozitivna bakterija koja ne stvara spore i raste na uobičajenim hranjivim podlogama (hranjivi bujon i agar). 2. Bacillus alvei je G pozitavan štapid koji ima sposobno da izazove slične promene kao i Penibacillus larve. B.alvei je peritrih, ima slabu motilnu sposobnost i pravi bledožute kolonije sa neravnim rubovima na uobičajenim podlogama. Stvara subterminalne spore koje su sa elipsoidnog oblika sa vegetatvnim produžetkom (klijanje).Razmožava se samo u mrtvim larvama i uglavnom se uočava pod mikroskopom sa M.pluton. 3. Bacilus laterosporus je G pozitivan štapid koji gradi unilateralne spore. Pokretan je aerob ,o čijoj patogenosti su još podeljena mišljenja. 4. Enterococcus faecalis i Enterococcus feacium su G pozitivne koke koje se pojavljuju samo ako u obolelim larvama postoji M.pluton,tako da govorimo o etiološkom patognomoničnom znaku za evropsku kugu. Morfološki su veoma slične sa M. Pluton ,ali se razlikuju serološki i bohemijski. Karakteristično je da svojim razmožavanjem stvaraju kiseo,jak i odorana mirispa je evropska kuga dobila sinonim „kiselo leglo“.Javljaju se pojedinačno,u obliki diplokoka iki streptokoka.Nepokretni si aerobi i fakulatativni anaerobi. 5. Achromobacter eurydicae je Gram negativna,stapidasta,nepokretna bakterija koja ne stvara spore i kapsule.Striktni je aerob. Živi kao saprofit u crevu larvi,što znači da je uslovno patogena bakterija i njena uloga u razvoju bolesti zavisi od primarne infekcije sa M.pluton. Pored navedenih bakterija još se spominje uloga Paenibacillus apiarius-a koji se može izolovati iz mrtvih larvi. EPIZOOTILOGIJA: Bolest nastaje naglo i iznenadno (ekpslozivna zaraza) i često je uslovljena delovanjem spoljašnih faktora izvan košnice (makroklimat) i samim faktorima u košnici (mikroklimat). Javlja se s proleda i jeseni. Nespecifični faktori uslovljavaju nastanak bolesti 42. jer dolazi do opšteg pada imuniteta i kondicije pčelinjih zajednica. Najčešdi faktori koji potpomažu nastanku bolesti su: smanjena temperatura u košnici,povedana vlaga,neizbalansiran odnos broja pčela i legla,društva bez matice,loša ishrana-deficit u proteinima,greške u apitehnici itd..... Pored toga neke bolesti (varoza) i trovanja pčela pesticidima potenciraju nastanak evropske truleži legla. Bolest se javlja najčeške tokom dugog i kišovitog proleda (mart) i početkom ljeta kada pčele nemaju dovoljno paše. Dugotrajna i hladna zima sa lošom prihranom takođe uslovljava nastanak bolesti. Oboljevaju kako radiličke i trutovske larve stare 3-4 dana, jer tada dolazi do promene ishrane larvi (mleč-polen). Širenje infekcije pripisuje se mladim pčelama koje instiktivno žele da uklone bolesne larve, što dovodi do toga da se infektivni agens (Melissococcus pluton) iz creva larve zadržava na njihovim delovima tela. Kasnije dok te iste pčele hrane neobolele larve dolazi do infekcije koja nastaje per/os. Postoje podaci da su larve matice otpornije. Bolest je benigna i često dolazi do samoozdravljenja čim se poprave uslovi sredine. Pored ovih faktora još i štetočine, zatim kontaminirani pčelarski materijal i pčelari mogu širiti infekciju između pčelinjih zajednica(kao i kod američke kuge). KLINIČKA SLIKA I PATOANATOMSKE PROMENE: Evropska trulež se javlja perakutnom i akutnom toku. Promene se najčešde zapažaju na otvorenom leglu tako da se vide odmah na larvama,a ponekad na zatvorenom leglu kada se zapažaju promene na poklopcima. Perakutni oblik protiče bez simptoma,dok kod akutnog oblika zapažamo promene na larvama,poklopcima i leglu uopšte. Oboljenje se može javiti u pojedinim košnicama u jednom pčelinjaku ili čak u više pčelinjaka na jednom području. U košnici se pored promena na leglu zapaža slabljenje zajednice, a da bi stvari bile komplikovanije nekad pčelari bolest ne primete.(slabije infekcije,jača zajednica) Kada je u pitanje prosta infekcija sa M.pluton dolazi uglavnom do promena na otvorenom leglu, a sve to prati naglo razmožavanje M.pluton –a u srednjem crevu larve. Kada larva ugine uzročnik prestaje sa deljenjem. Takve larve su naduvane,postaju žudkaste da bi na kraju dobili tamnu braon boju(slika).Pored promene u boji zapažamo abnormalnosti u položaju larve u deliji.Larve su sklone topljenju i kroz hitin se vide creva i trahealni sisitem. Kada takve larve izvučemo iz delija hitinski omotač se kida, a njihovo crevo je puno žudkasto-beličaste tečnosti i gasova. Larve na kraju (posle 3 dana) postaju tamno-mrke boje(crne) i potpuno suve tj. dobijaju izgled kraste. Mrtve larve su pastozne i granularne konzistencije.Često se oseda kiselkast i odbojan miris. Kod zatvorenog legla se zapažaju ulegnuda na poklopcima,što je ređi slučaj.Nekad larve prežive i postaju lutke,ali su zakržljale tako da ih pčele izbacuju iz košnice. Na leglu ne oboljevaju sve larve ,tako da se dobija slika izmešanosti između zdravih,obolelih i mrtvih larvi. Ponekad kada u leglu prevladavaju sekundarci,a posebno B.alvei ,javlaju se slične promene kao i kod američke truleži legla,odnosno larve uginjavaju više u zatvorenom leglu,postaju mlitave i kašasto-vodene konzistencije. Leš larvi postaje rastegljiv u vidu smeđe niti. DIJAGNOZA I DIFERENCIJALNA DIJAGNOZA: Dijagnoza se postavlja na osnovu epizootiološke situacije (eksplozivan nastanak u rano prolede),kliničke slike i patoloških promena (promene na otvorenom leglu) i labaratorijske dijagnostike. Anamneza,epizotiološka situacija,klinička slika i patološke promene nisu uglavnom dovoljne da bi dali tačnu dijagnoz i samo su dovoljne da posumnjamo da se radi od ovoj bolesti .Izolovanjem uzročnika iz larvi postavlja se konačna dijagnoza. U labaratoriju se šalju larve,odnosno ceo ram sa sadem i leglom ili samo isečak sada sa karakterističnim promenama veličine 10x10 ili 10x20 cm. U labaratoriji se radi mikroskopiranje,kulturološki pregled i ponekad serološke metode. Preperati za mikroskopski pregled se prave od leševa i creva uginulih larvi i boje se po Gramu. Tada pod mikroskopom zapažamo istovremeno G pozitivne i G negativne bakterije,zatim bacile sa svojim sporama i koke. Pored bojenja po Gramu u literaturi se spominje boljenje negrozinom,zatim karbolfuksinom, ali samo ako se radi i prostoj infekciji. Tada vidimo pod mikroskopom kopljaste koke koje odgovaraju M.pluton. Kulturološki pregled se vrši na uobičajenim podlogama,ali za M.pluton je karakteristična podloga koja sadrži: 1 g glukoze, 1.35 g kalijum dihidrogen fosfata (KH2PO4), 1 g cisteina, 2 g agara, and destilisane vode do 100 ml.Ovu podlogu su prvi primenjivali Baley, Hornitzky i Smith. Od seroloških metoda je preporučena sendič ELISA, mogud je i PCR. Ove metode su selektivne samo za M.pluton. Diferencijalno dijagnostički treba isključiti:  Američku trulež – na osnovu kliničke slike, patoloških promena mikroskopskog i kulturološkog pregleda;  Mešinasto leglo - ne nalaze se pod mikroskopom MO i nalazom tzv. mešina;  Prehlađeno leglo - nema bakterija i promene se javljaju na ivici sada tj.rama;  Varoza – nalaz na larvama Varoe destructor  Trovanja - labaratorijskom dijagnostikom. TERAPIJA I PROFILAKSA: Terapija se izvodi uz istovremeno popravljanje uslova u pčelinjim zajednicama,odnosno moramo otkloniti delovanje nespecifičnih faktora. Pre antibioterapije vrši se samo prihrana pčela šedernim sirupom i pogačicama uz istovremeno dodavanje vitamina i minerala. Biranje antibiotika za terapiju se vrši samo na osnovu antibiograma jer se radi najčešde o mešovitoj infekciji. U literaturi se preporučije najčešde oksitetraciklin hidrohlorid koji se daje zajedno sa prihranom 10-ak dana. U nekim zemljama je zabranjena upotreba antibiotika zbog rezidua u medu. Antibiotici se ne daju za vreme medenja i skupljanja nektara. Ako se bolest pojavila potrebno je izvršiti dezinfekciju. (košnice,material za pčelarenje) Pored terapije važno je da pčelinje zajednice uvek imaju hrane,pčelari moraju utopljavati leglo,sužavati plodišta,zatim da pčelinje društvo imaju mladu maticu i na kraju pčelari ne trebaju u slabim vremenskim uslovima vršiti radove na pčelinjaku. Ako se bolest pojavila potrebno izvršiti dezinfekciju. (košnice,material za pčelarenje) 45. One prenose ovu bolest i kada skupljaju med iz zaraženog sada, koje se nalazi na otvorenom mestu ili ako je ved izvrcan med koji u sebi sadrži spore, a nalazi se na mestu pristupačnom pčelama. Vrlo često bolest se prenosi čak i na velike udaljenosti selidbom i prodajom zaraženih društava. Razmnožavanje i širenje unutar društava: larve mlađe od 53 časa se inficiraju peroralno sporama koje su prisutne u uloženoj hrani. Starije larve nisu osetljive i kod njih se vrlo retko bolest razvije. Spore isklijavaju u vegetativni oblik odmah posle ulaska u digestivni trakt larve i nastavljaju da se umnožavaju sve do konačne smrti larve. Čim larva ugine formiraju se nove spore. U jednoj deliji sa uginulom larvom može da se nađe oko 2,5 milijarde spora (OIE, 2000). Infekcija larvi u otvorenom leglu nastaje alimentarnim putem posredstvom pčela radilica - negovateljica i čistačica. Pčele čistačice čiste delije i pripremaju ih za polaganje jaja tako da dolaze u kontakt i sa inficiranim larvama. Spore dospevaju na njihovo telo i širi se u nove delije. Posredstvom pčela negovateljica spore dolaze u hranu mladih pčela (mleč za ishranu mladih larvi i mešavinu meda i polena kojim se hrane starije larve u otvorenom leglu). Povoljni uslovi deluju na sporu i ona po činje da klija u vegetativni oblik, raste i razmnožava se u leglu i dovodi do uginuda larve. KLINIČKA SLIKA: specifično se javlja u JESEN! Nakvašeni poklopci, ulegnuti poklopci. Rupice na obodu, raštrkanost, larve gnjecave, nakon 2 meseca formira se KRASTA na dnu delije. Potrebno je 3 nedelje nakon infekcije da se jave kliničke promene na leglu (skoro mesec dana). Simptomi bolesti: Odmah po poklapanju delija inficiranih larvi i prestanku njihove ishrane (obično šestog dana), spore isklijavaju u vegetativne oblike i preko endotelnih delija ulaze u hemolimfu i ostale organe larve (Goodwin I Eaton, 2002; Dobrid, 2002). Tada nastaju promene oblika, boje i konzistencije tela larvi i smrt larvi. Promene se dešavaju u poklopljenom leglu i nakon unošenja zaraze u pčelinjem društvu ne vide se gotovo nikakve promene. Prvi vidljivi znakovi bolesti su promene na poklopcima delija i prošarano leglo (slike 35 i 36). Slike 35. i 36. Prošarano leglo Ove promene nastaju kao posledica promena na zaraženim larvama, a ogledaju se u vidu: promene boje, konfiguracije i integriteta poklopaca i rasporedu zaleženih i nezaleženih delija (Lolin,1985). Kod sveže infekcije poklopci su limun žute boje, ali ved posle nekoliko dana onipostaju tamniji sve do tamno mrke boje. Na poklopcima se uočavaju i tamne mrlje u sredini, pa deluju kao da su nakvašeni. Na poklopcima se često uočavaju i rupice nazubljenih ivica (slika 38), koje nastaju kao posledica procesa čišdenja delija od strane pčela. Same pčele nastoje da očiste zaražene delije i izbace "trulu masu" od uginulih larvi i na taj način praktično raznose spore uzročnika po celom društvu. Ka ko proces napreduje i sasušivanje larve postaje jače, poklopci se uvlače ka unutrašnjosti delije (slika 39). Ako se posmatra leglo u celini, ove promene se najbolje uočavaju u jesen, kada ostaje praktično samo zaraženo leglo jer matica više ne polaže jaja (Goodwin i Eaton, 2002). 46. Slika 38. Poklopci su uvučeni, tamnije boje, nazubljenih ivica Slika 39. Obolela larva s probušenim poklopcem tamne boje Napredovanjem procesa kada se larve skroz isuše dolazi do pojave da delija izgleda kao „prazna” (kada je proces stariji od dv a meseca). Kada se pogleda obolelo leglo u celini vide se raštrkane poklopljene delije. Hronološki, u početku larva gubi belu boju i sedefasti sjaj i postepeno prima svetložudkastu boju. Za nedelju dana posle smrti, larva dobiva sivožudkastu boju čak do svetlosmeđe boje. U slededoj nedelji ona pada na donju stranu delije, postaje tamnije boje i gubi kolutidivu građu, te se larva pretvara u gustu lepljivu masu koja se razvlači u krade niti (slika 40). Tri do četiri nedelje posle smrti, larva poprima izrazito smeđu boju i još više postaje rastegljiva (slika 41). Slika 40. Rastegljivost uginulih larvi kod AK Slika 41. Sasušena larva na dnu delije kod AK Ovaj proces se završava za oko 25 do 30 dana od početka infekcije (Bayleu, 1981). Posle jedan do jedan I po mesec od uginuda larve, tečna masa je delimično suva i drži se uz delijsku stranicu u obliku jezička (slika 42). Ona se postepeno sasušuje i dobija izgled crne krastice koja se čvrsto drži podloge (slika 43). Slika 42.Uginula larva kod AK Slika 43. Delimično sasušena larva Promene u pčelinjem društvu kao celini - iako od američke kuge ne oboljevaju odrasle pčele, promene se uočavaju na pčelinjem društvu kao celini. Život pčele je kratak i u letnjem periodu iznosi maksimalno do 42 dana. Stoga je njihova izmena u društvu veoma intenzivna, pa se nedostatak novih mladih pčela vrlo brzo zapaža. Zato u slučajevima kada bolest jače zahvati društvo, ono naglo slabi i tako mali broj pčela ne može da izvršava redovne i obavezne poslove (neguje preostalo mlado leglo, hrani i zagreva leglo, stražari i čuva društvo itd) pa ono veoma brzo ugine. Istovremeno ovako oslabljeno društvo postaje meta grabeži od strane okolnih 47. jakih pčelinjih društava. U ranoj fazi bolesti (do dva meseca) ova masa je rastegljiva, a kasnije se suši, prijanja uz zid delija i pretvara se u tamnosmđu krastu koja se teško uočava na dnu delije i to je važno za procenu starosti procesa. PATOMORFOLOGIJA: bakterija napada SREDNJE CREVO LARVI, tu isklijavaju spore kada se leglo zatvori jer se smanjuje conc. šedera u intestinumu. Dolazi do HIDROLIZE LARVE i pune su spora (>2,5 milijardi spora). DIJAGNOSTIKA: UZORAK:  LARVE  RAM SA SADEM i LEGLOM  ISEČAK SADA SA LEGLOM (10x10 ili 10x20) MATCH-STICK TEST (Ropinesov test) sa palidrvcetom Bojenje i mikroskop – boji se samo opna spore (liči na ušidu od igle) PCR DIFERENCIJALNA DIJAGNOSTIKA: ETL, MEŠINASTO LEGLO, VAROOZA TERAPIJA: NEMA! Spaljivanje, uništavanje. Dezinfekcija terena, preoravanje, gašeni kreč. Dijagnoza i terapija: pregledom društava, na osnovu kliničke slike se postavlja sumnja na obolenje. Mikrobiološka determinaci ja uzročnika se vrši nativnim preparat bojenim po Giemsa i kultivisanjem na hranljivim podlogama kao i molekularnom dijagnostičkom polymerase chain reaction/PCR/ metodom. Za pregled se uzima sade sa poklopljenim leglom veličine 10 x 10cm. Uzorak se pakuje u papir i zatim stavlja u kartons ku kutiju. Za slanje uzorka na analizu neophodan je uput Republičkog Veterinarskog inspektora ili ordinirajuceg veterinara i slanje sto hitnije u najblizu veterinarsku dijagnostičku ustanovu. Uzročnik se može nadi u medu tako da se i on po potrebi dostavlj a na pregled (Plavša i sar., 2001; 2002; 2005; Stojanov i sar., 2000). Terapija ne postoji. Lečenje je zabranjeno. Kada se ustanovi obolenje, moraju se poštovati mere propisane zakonom, prvo se humano “uguše” pčele pomodu sumpora, a zatim se vrši spaljivanje pčela zajedno sadem i medom iz ramova, voskom i svim otpatcima iz košnice. Nove košnice, ukoliko treba sačuvati, očistiti ih od ostataka voska i propolisa, opaliti i izvršiti njihovu dezinfekciju (sastrugati dletom ostatke voska i propolisa, opaliti brenerom let lampe i dezinfikovati košnicu 2% vrudim rastvorom NaOH (živa/masna soda) koju ostavimo da deluje oko 6 sati, a iza toga isperemo i osušimo). Ne postoji antibiotska preventiva, ni terapija bolesti kod američke kuge pčelinjeg legla. Med je neupotrebljiv kod američke kuge pčelinjeg legla. U slučaju pojave bolesti američke kuge pčelinjeg legla preduzimaju se stroge mere kontrole i karantina. Po sanaciji obolele pčelinje zajednice od američke kuge pčelinjeg legla koja je sprovedena na adekvatan način p od nadzorom veterinarske službe/inspekcije, u naredna dva meseca preduzimaju se mere kliničkog pregleda svih ostalih zajednica pčelinjaka u kom je dijagnostikovana bolest, kao i pčelinjih zajednica pčelinjaka u prečniku od tri kilometra od obolelog pčelinjaka. Kod pregleda pčelinjih zajednica preduzimaju se sve mere opreza i dezinfekcije, odnosno dobre higijenske prakse. Ukoliko u naredna dva meseca, od pojave bolesti na pčelinjaku, nije bilo novih slučajeva sumnje ni dijagnostike američke kuge pčelinjeg legla, kako na zarazenom pčelinjaku tako ni na pčelinjacima u prečniku od tri kilometra oko zaraženog pčelinjaka, smatra se da su pčelinje zajednice slobodne od američke kuge pčelinjeg legla i da se može vršiti promet istih. Sumnja na bolest je obavezna za prijavljivanje. Pčelaru sleduje nadoknada za sanirana društva, samo ukoliko se obolenje prijavi na vreme (proces u starosti do dva meseca, starost procesa se utvrđuje pri postavljanju konačne dijagnoze u laboratoriji) Američka kuga legla (Američka trulež, opaka trulež, Pestis apis) Američka kuga pčelingeg legla je teška i kontagiozna bolest larvenog stadijuma medonosne pčele (A.melifera) i drugih podvrsta pčela (Apis spp.) koja se lako širi i uporno održava u pčelinjacima. Američka kuga je enzootskog karaktera u početku, koja kasnije svojom upornošdu u održavanju i laganim širenjem u pčelinjaku i okolini, dostiže razmere panzootije. Raširena je svuda po svetu tako da možemo redi da predstavlja globalni problem u pčelarstvu. Bolest je prijavljena skoro u svakoj opštini u Srbiji. Američka kuga legla je svrstana na listu B ,naročito opasnih zaraznih bolesti životinja Svetske kancelarije za epizootije (OIE) I obavezno se prijavljuje po ZAKONU nadležnim organima. Bolest se prvo pojavila na američkom kontinentu, gde je opisana od strane američkog naučnika Whitea, 1906. godine. Bolest se karakteriše sa kliničkim zajednicama na poklopljenom leglu, promenama na poklopcima i larvama.Odrasle pčele ne oboljevaju. ETIOLOGIJA:Uzročnik američke kuge legla je Paenibacillus larvae subs. larvae. P.larvae predstavlja G pozitivnu štapidastu bakteriju koju karakterišu posebne mikrobiološke osobine. Morfologija. Razlikujemo dve forme P. larvae:  vegetativnu - pokretnu formu  sporu - nepokretnu formu; 50. 17. MEŠINASTO LEGLO – BOLEST LEGLA Ovo je bolest ZATVORENOG LEGLA. Benigno oboljenje virusne prirode. Virus = Iflavirus. Pčele stare 1 dan oboljevaju. Jako mnogo virusa u larvici koje su osetljive. Samoozdravljenje je često. Hipofaringealne žlezde pčela stare 1 dan se inficiraju virusom. One prestaju da rade i skupljaju polen i krade žive. Virus napada epidermalne delije i žlezde kutikule. Sprečava nastanak enzima HITINAZE – razlaganje kutikule u kome se nalazi larvica (nema razlaganja te kutikule) i larvica je zarobljena u čauri. „Vreda ispunjena tečnošdu“ – ako je mala infekcija, ni ne primeti se. Na leglu: pčele načele poklopce Dijagnoza: ili leglo ili mešilice Virusna bolest, iksključujemo bakterijsku infekciju (bojimo preparat), elektronska mikroskopija, serološki test (precipitacija), biološki ogled. ETIOLOGIJA: VIRUS Iflavirus – jednolančani pozitivno naelektrisan RNK virus bez peplosa replikacija se odvija u citoplazmi ETPIZOTIOLOGIJA: DIREKTNO ili INDIREKTNO (preko opreme) Oboljevaju larve i radilice stare 1 dan. Larve ne mogu predi u lutku zbog toga što virus deluje na enzim HITINAZU. Larve ostaju zarobljene u opni i izgledaju kao mešine. Radilice prilikom izbacivanja larvi unesu virus, manje uzimaju hranu i uginjavaju (može dodi do samoozdravljenja ako je društvo jako). KLINIČKA SLIKA: oštedeni poklopci na ZATVORENOM LEGLU i larve su izgleda MEŠINE. Manje pčela, ulegnuti poklopci, izbačene larve ispred pčelinjaka mešinastog izgleda PATOMORFOLOGIJA: promene u HIPOFARINGEALNIM ŽLEZDAMA RADILICA STARIH 1 DAN i LARVE MEŠINASTOG IZGLEDA Virus deluje na enzim HITINAZU i prestaje da se razlaže kutikula/opna larve, dolazi do nakupljanja vode. Izmenjene su EPIDERMALNE DELIJE i ŽLEZDE KUTIKULE. DIJAGNOSTIKA: SUMNJA NA OSNOVU ANAMNEZE, KLINIČKE SLIKE i PATOMORFOLOGIJE! UZORAK:  LARVE  RAM SA SADEM I LEGLOM  ISEČAK SADA SA LEGLOM (10x10, 10x20 cm) RAZMAZ (Gram, Fimza) – radi se da bi se isključila bakterijska infekcija AGID BIOLOŠKI OGLED PCR ELEKTRONSKA MIKROSKOPIJA TERAPIJA: Ojačavanje društva ili uništavanje ako je preslabo. Mešinasto leglo (Sackbrood) Mešinasto leglo je bolest poklopljenog legla i mladih pčela radilica uzrokovana virusom. Ova bolest, iako blage naravi, predstavlja zarazno oboljenje pčelinjeg legla, koje nanosi znatne ekonomske štete u pčelinjim zajednicama, pa prema tome i u pčelarstvu. Za oboljenje su karakteristični specifični simptomi bolesti koji se teško uočavaju. Osnovna karakteristika je da ne dolazi do preobraze pčelinjih LARVE u LUTKE. Virus je utvrđen kod pčelinjih zajednica zaraženih VAROOM, što ukazuje na to da Varroa može prenijeti virus u hemolimfu pčele, koje hranjenjem zaražavaju lutke. Pojava bolesti je najčešde sporadična, javlja se u proljede (maj, juni).. Ako su pčelinje larve inficirane ovim virusom 4 dana nakon poklapanja, ne prelaze u stadijum lutke, ved ostaju opružene u deliji sa glavom prema poklopcu delije. Telo larve se puni vodnjikavom masom, tako da larva postaje slična mešini. U toj vodnjikavoj masi ima mnogo čestica virusa, tako da bi se teoretski moglo zaraziti 1.000 pčelinjih društava. Naravno, to se u praksi uglavnom ne događa. Ova vrsta virusa opstaje u toku perioda bez legla u odraslim pčelama, ne nanosedi im vidljive štete. ETIOLOGIJA: Uzročnik je RNK virus veličine oko 30 nm, šestougaonog oblika. Virus mešinastog legla prvi je identifikovao White u SAD i dokazao da se radi o filtrabilnom agensu.Sličan je picorna virusima. Ovaj virus je raširen po celom svetu, a najčešde se srede u Istočnoj Australiji, prisutan je u Velikoj Britaniji, a identifikovan je i u našoj zemlji. Interesantno je napomenuti da je ovo jedan od najranije 51. identifikovanih virusa. Još je White (1917) u SAD–u otkrio da bolest pčelinjih larvi izaziva materijal koji propuštaju filteri, što je značilo da nema veze sa bakterijama. Odrasle pčele otkrivaju larve u ranim stadijumima bolesti i odstranjuju ih iz društva . Tokom ove aktivnosti one u sebi ingestiraju infektivan materijal i nakon 24 časa od infekcije veliki broj virusa je prisutan u njihovim hipofaringelnim žlezdama. Inficirane pčele, negovateljice, verovatno šire virus prilikom hranjenja larvi. Larve uginjavaju, a tečnost koja se stvara u uginulim larvama toliko je infektivna da samo jedan leš larve može da inficira preko 3000 zdravih larvi..Virus se razmožava u epidermalnim delijama i žlezdama kutikule usled čega izostaje stvaranje hitinaze neophodne za razlaganje kutikule ,tako da se lutka ne može osloboditi čahure pa se između opni nakuplja tečnost. U uginulim larvama virus može da opstane oko nedelju dana. EPIZOOTIOLOGIJA: Kao što je rečeno bolest se javlja sporadično i uglavnom je benignog karaktera. Bolest se javlja na poklopljenom leglu sa retkim uginudima,jer zdrave pčele otklanjaju brzo uklanjaju uginule larve tako da se bolest retko manifestuje. Naime,pčele po instinktu izvlače bolesne larve ispod poklopaca,a ako je jača infekcija onda možemo zapaziti specifične promene. Pčele koje izvlače obolele larve mogu se same inficirati jer usisavaju tečni infektivni sadržaj larve. Posebno su prijemljive jednodnevne radilice,kod kojih se virus nalazi u hipofaringealnim žlezdama. Ovakve pčele su latentno inficirane i predstavlaju izvor infekcije.Starije pčele su otporije,ali i one mogu prenositi infekciju. Ovakva situacija ima i paradoksalni efekat,jer kada bi mlade pčele bile otporne na virus,one bi ga čak brže širile među larvama i na taj način izazvale vedu štetu.Uglavnom ne dolazi do propadanja cel zajednice,iako virus duže vreme može biti prisutan. Smanjenje otpotnosti pčela usled nespecifičnih faktora može imati ulogu da se bolest klinički izrazi. Pčelar može virius prenositi među zajednicama ili pak pčelarnicima,preko pčelarskog materijala. KLINIČKA SLIKA I PATOANATOMSKE PROMENE: Promene na leglu- nepravilno raspoređeno poklopljeno leglo, poklopci oštedeni (rupice nepravilnih rubova ili istrgnuti), prisustvo tamnih mrlja, blaga ulegnutost poklopaca. Kada skinemo poklopce u deliji se nalaze mrtve larve koja se lako izvlači iz delije i ima oblik mešine. Promjene na larvama- gube kolutičavost i postaju mlohave-između kožice i tela larve nakuplja se prozirna tekudina boje dilibara koja kasnije postaje zamudena i gromuljičasta- propali organi postaju kašasti- u početnom stadijumu oboljenja prljavožuta boja larve- u kasnijem toku crna boja. Promene na odraslim pčelama- ne uzimaju pelud – nemogudnost proizvodnje matične mleči, ne dolazi do razvoja masno bjelančevinastog tkiva- neotporne na stres (niske temperature u toku zime)- ne izgrađuju sade- ubrzano postaju sakupljačice- nestaju iz košnice u dobi od tri sedmice i uginjavaju u prirodi. Specifičan znak je pojava crne boje na području glave oboljele larve. Ponekad u ljeto dolazi do „samoozdravljenja“ ,jer su pčele brojnije u odnosu na leglo,kada bolesne larve izbaciju iz košnice. Najčešde su ipak promene na larvama koje imaju boju dilibara,nemaju miris,i nisu viskozni ili rastegljivi,bez segmentacije su ,lako se izvlače iz delije ,jer košuljica ostaje intaktna. Kasnije usled desikacije prelaze u oblik kraste koja ima oblik čuna. DIJAGNOZA i DIFERENCIJALNA DIJAGNOZA: Tačna dijagnoza se postavlja pregledom obolelog legla. Na analizu se dostavlja komad promjenjenog legla veličine 10 x 20 cm umotan u papirnu ambalažu. NE: polivinil ambalaža i staklo. Dijagnoza podrazumeva: a) isključiti bakterijsku infekciju (pravljenje razmaza i bojenje po Gramu ili Giemsi) b) imunodifuzijom u gelu c) biološkim ogledom na zdravim pčelinjim zajednicama kojima se daje sterilan filtrat dobijen od uginulih larvi d) elektronskom mikroskopijom Diferencijalno dijagnostički u obzir dolazi američka kuga legla i kompleks blage truleži. TERAPIJA I PROFILAKSA:Ukoliko je bolest u jačem stepenu zahvatila pčelinju zajednicu preporučuje se uništavanje kompletne zajednice.Prihranjivanje šedernim sirupom sa antibiotikom u maju mesecu,odnosno vrši se tzv.nadražajno prehranjivanje.Radi se se dezinfekcija ramova,preseljivanje zajednica itd...Treba suziti leglo-plodište. 52. 18. KREČNO LEGLO – BOLEST LEGLA BENIGNO oboljenje OTVORENOG i ZATVORENOG LEGLA. Ovo je gljivična bolest legla čiji je uzročnik Ascosphaera apis. Pored ove gljivice potrebni su i nespecifični faktori (vlažnost, niska temperatura....). Oboljeva samo leglo. Infekcija: larve unesu spore putem kontaminirane hrane. Javlja se češde leti (jun, jul, avgust). Ingestija spora --> poklapanje legla --> uginude larvi Znači, može per os da se unesu spore i preko površine tela. Ako je per os: u digestivi se javlja isklijavanje mjicelijuma koji probija digestivni trakt i prožima larvu (prorasta kroz nju). Larve: bele, mekane, glatke --> suve, micelijum sazreva, krte i lomljive. Micelijum prožima i čitavo leglo (mesto u deliji i preko poklopca). Krte, posute brašnom, krečom. Postoji muški i ženksi micelijum (beličasta boja ako je samo jedan). Fruktifikacioni organi – nalaze spore (zelenkaste boje, leglo kao obraslo mahovinom ako su oba pola u pitanju). Ako je preko površine tela: micelijum prorasta larvu = MUMIFICIRANE LARVE (sivkasto zelene). Dijagnoza: leglo, ram sa leglom, isečak sada sa obolelim leglom/larvicama, larve. Larve lako ispadaju iz legla. Mikroskopski pregled mumificiranih larvica (pravi se preparat). Slično je nozemozi. U epruvetu stavljamo larvice, prelijemo fiziološkim rastvorom i štapidem izgnječimo. Kap na pločicu i posmatramo. Ukoliko je pozitivno, videdemo MEŠKOVE ispunjene sporama. Ciste braon boje (puknu tokom pripremanja) – ispunjene žudkastim meškovima sa sporama. Znači velika CISTA sa više MEŠKOVA u sebi, a unutar meškova su SPORE. Cista je braon, mešak je žudkast. Terapija: jačanje društva, prehranjivanje, čišdenje (med, šeder, vitamini). Nema nikakvih antibiotika ni za šta, ne čitaj knjigu. ETIOLOGIJA: HETEROTALIČNA GLJIVICA Ascosphaera apis (ima muški i ženski micelijum) + NESPECIFIČNI FAKTORI EPIZOTIOLOGIJA: DIREKTNO, PER OS, INDIREKTNO (INFEKTIVNE SU SPORE)! Spore se unose preko površine tela, hranom, vodom, opremom. javljaju se promene i na larvama i na leglu. KLINIČKA SLIKA: javlja se LETI različite slike od načina infekcije: 1. ako je PER OS: larva se zarazi sporama i kroz nju prorasta MICELIJUM. Kod odraslih su spore u SREDNJEM CREVU, MEDNOM MEHURU i MLEČU 2. ako je preko POVRŠINE TELA: leglo je kao posuto krečom, larve su krte i lomljive; bela ili zelena boja micelijuma PATOMORFOLOGIJA: nalaz SPORA i MICELIJUMA (MEŠKOVI) – braon cista u kojoj su žuti meškovi, a u njima su spore DIJAGNOSTIKA: UZORCI:  LARVE  LEGLO  RAM SA LEGLOM  ISEČAK SADA SA LEGLOM (10x10, 10x15) MIKROSKOPSKI PREGLED ZASEJAVANJE NA PODLOGE (PDA, Saburo, YGPSA...) DIFERENCIJALNA DIJAGNOSTIKA: KAMENO LEGLO (Aspergillus je uzročnik, kao maslačak izgled), Pericystis alvei (klamidiospore, napada samo polen, ne i larve) TERAPIJA: IMA! Davanje meda, šedera, vit C ili uništavanje, zamena. 55. TERAPIJA: KISELINE (mravlja, oksalna), ETARSKA ULJA (timol, emntol)... RAMOVI MAMCI. ISECANJE TRUTOVSKOG LEGLA. Varooza (Varoosis, varoatoza) Uzročnik ove bolesti pčela i legla prvi put je opisan 1904. godine na ostrvi Javi, gde je ustanovljen u trutovskom leglu Apis cerana. U pitanju je krpel j , Varroa jacobsoni (destructor), koji je veoma raš i ren u gotovo svim delovima sveta gde se može nad i i Apis mellifera. Parazitira tokom cele godine, hranedi se hemolimfom pčela, larvi i lutki. Često se nalaze podaci da je V. destructor drugi naziv za V. Jacobsoni. Međutim, od 18 tipova V. Jacobsoni kojoj je domadin Apis cerana samo dva tipa postala su parazit Apis mell ifera . Oba tipa pripadaju V. destructor , koja se razl ikuje po vel ič ini (veda je) i reproduktivnim karakteristikama od V.jacobsoni. Ipak svi rezultati do kojih se došlo istraživanjem V. jacobsoni uglavnom mogu da se primijene i na V. destructor. ETIOLOGIJA: Varoa je vidljiva golim okom, tamno-smeđe do crvenkaste boje. Na pčelama se nalaze samo ženke, koje su vrlo pokretne i lako prelaze sa pčele na pčelu. Telo je ovalno, dorzo-ventralno spljošteno prekriveno čvrstim kutikularnim omotačem koji obezbeđuje zaštitu od mehaničkih oštedenja ili povreda koje može naneti domadin ovog parazita, odnosno pčele radilice iz kaste negovateljica. Na telu postoji šest pari ekstremiteta: helicere, pedipalpi i 4 para ekstremiteta za hodanje. Ambulakre ekstremiteta za hodanje su prilagođene za pričvršivanje na telo domadina. Kod mužjaka, helicere imaju i ulogu u kopulaciji. Odrasla ženka Varroa krpelja je duga 1.045 – 1.135 mm, a široka 1.515 – 1.666 mm. Telo ženke je ovalnog oblika, a hitinski omotač je gladak, crvenkasto braon do tamno braon boje. Na prednjoj strani tela je usni aparat za bodenje i sisanje, kojim probijaju hitinski omotač pčela i uz pomod mišida ždrela sišu hemolimfu svog domadina. Ženke krpelja se privršuju na odrasle pčele između abdominalnih segmenata ili telesnih regiona, kao i na drugim mestima koja im omogudavaju laku ishranu hemolimfom. Ovakav način ishrane iscrpljuje pčele, dok novonastale ranice povedavaju podložnost sekundarnim infekcijama. Mužjaci su znatno manji od ženki (dužina tela je 0.752 – 0.928 mm, a širina 0.707 – 0.883 mm) i imaju okruglasto telo prekriveno slabim hitinskim omotačem belo–sive ili žudkaste boje. Usni aparat mužjaka i mišidi ždrela su slabo razvijeni, te ne mogu da sišu hemolimfu pčela. Zreli mužjaci se ređe mogu videti jer se obično nalaze samo u leglu. Varoa na adultnoj pčeli obično ostaje 7 dana pre ulaska u nepoklopljenu deliju sa larvom. Međutim, kada u košnici nema legla, varoe na odraslim pčelama mogu ostati mnogo duže. Samo mali broj ovih krpelja biva uklonjen i ubijen od strane pčela radilica. Proučavanja su pokazala da varoe mogu da prežive odvojeno od pčela i pčelinjeg legla uz dohranu samo 5 1/2 dana, ali na adultnim pčelama mogu da prežive znatno duže, obzirom da uspešno preživljavaju duge periode bez legla tokom oštrih zima. Nekada se smatralo da se krpelji mogu hraniti fekalijama, lepljivim sastojcima delija sada ili larvi pčela, kao i ostacima hrane larvi, ali se danas pouzdano zna da je za normalno formiranje i polno sazrevanje ženki krpelja Varoa destructor neophodna hemolimfa larvi, prvenstveno trutovskog, ali i radiličkog legla. Do hemolimfe dolazi probijajudi hitin između segmenata abdomena. Čim pčela ugine, varoa je napušta, a bez domadina preživi najduže 1 dan. Mada su varoe uočavane i na drugim insektima (i nekad čak na pčelarima neposredno nakon rada sa košnicom), reprodukcija krpelja se može obavljati samo u leglu medonosne pčele. Razvojni ciklus: Adultna ženka varoe napušta adultnu pčelu i ulazi u radilička i trutovska legla stara 5 – 6 dana i to pre zaklapanja satnih delija i invadira ili radiličku deliju oko 20 sati pre njenog poklapanja ili trutovsku deliju 40 sati pre poklapanja, pri čemu treba naglasiti da varoe preferiraju trutovsko leglo. Nakon ulaska u deliju, ženka krpelja dopuzi do dna satne delije i potopi se u larvinu hranu. U prva 4 sata nakon poklapanja delije, varoa napušta larvinu hranu i počinje da se hrani hemolimfom protonimfe pčele. Simptom koji jasno reflektuje ishranu varoe u leglu jesu “bele tačke” na zadnjem kraju protonimfe domadina. “Bele tačke” predstavljaju u stvari feces varoa koji može da se uoči i na zidovima satnih delija nakon izlaska adultne pčele iz nje. Celokupno razvide Varroa krpelja odvija se u poklopljenim delijama sada. Ženka krpelja prvi put polaže jaja 60-70 sati nakon poklapanja delije. Najčeše polaže 5-6 jaja u deliji, pri čemu se iz prvog, obično, razvija mužjak, a iz ostalih ženke. Tokom daljeg razvida, od jajeta do zrele jedinke, krpelji prolaze kroz dva juvenilna stadijuma, protonimfu i deutonimfu. Najpre se iz jajeta razvija protonimfa. Protonimfe mužjaka su manje od protonimfi ženki, omotač im je slabije sklerotizovan i imaju manji broj dlačica na štitu. Pred presvlačenje, protonimfa jedno vreme miruje, a onda se presvlači i preobražava u deutonimfu, koju odlikuje izraženiji polni dimorfizam. Deutonimfa se presvlači i preobražava u mladu jedinku krpelja. Od momenta oplođenja jajne delije pa do razvoja polno zrele ženke prođe oko 15 dana, a do formiranja polno zrelog haploidnog mužjaka prođe svega 5 – 6 dana. Nejčeše samo 4-5 položenih jaja (1 mužjak i 3-4 ženke) ima dovoljno vremena da kompletira svoj razvide, odnosno dostigne polnu zrelost pre izlaska pčele domadina iz satne delije. Polno zrele ženke krpelja oplode se unutar zatvorene satne delije, nakon čega mužjaci uginu. Osim mužjaka, uginu i ženke krpelja koji ne sazru pre otvaranja satne delije.Oplođene ženke krpelja izlaze iz satnih delija prilikom izleganja mladih adultnih pčela na kojima parazitiraju. Uoči zimovanja, ženke krpelja sa adultnih pčela prelaze u leglo i razvojni ciklus se ponavlja. Vedina ženki varoe (80%) jaja polaže samo jednom u toku svog životnog ciklusa, a samo 20% dva i više puta. Reproduktivni potencijal je u vedini slučajeva ograničen količinom jaja položenih prvi put. Verovatnoda drugog polaganja se povedava samo pri velikoj zaraženosti legla, kada u delije dospeva velika količina ženki koje nisu iscrpile svoje reproduktivne sposobnosti tokom prvog polaganja jaja. U zimskom periodu varoe su uglavnom na adultnim pčelama, dok u prolede počinju ulaziti u leglo, a leti se njih 80 – 90% nalazi u leglu, a samo oko 10% na pčelama. Razvoj Varroa krpelja je sinhronizovan sa fazama razvoja larvi, lutki i mladih jedinki radilica i trutova. Optimalna temperatura za razvoj je približna temperaturi pčelinje zajednice. Kao stenotermna vrsta razmnožava se u uskom temperaturnom opsegu (od 31 do 37.5°C) i pri stabilnoj vlažnosti vazduha (60–80%). Pri temperaturama do 31°C i iznad 37°C smrtnost dostiže skoro 100%. Za svaku ispitivanu 56. temperaturu brzina razvoja varoe je manja u radilikom leglu u odnosu na trutovsko. Takođe je uočeno da pri istim temperaturama, varoa češde polaže jaja u trutovsko nego u radiličko, a različita je i brzina razvoja, smrtnost jaja varoe, kao i plodnost ženki. Temperatura trutovskog legla je pogodnija i za odlaganje jaja i za njihovo razvide. Pored temperature, na ovu pojavu utiče i različit hormonalni status hemolimfe radilica i trutova - hemolimfa radilica je lošija hrana za ženke varoe od hemolimfe trutova zbog drugačijeg sadržaja i odnosa hormona. U laboratorijskim uslovima bez hrane varoa može da preživi 8 - 10 dana. Na temperaturi od 2°C nastupa klinička smrt u kojoj može da opstane do 72 sata. Na temperaturi od 42°C i vlažnosti vazduha 50 – 60% živi oko 6 sati, a na 47°C živi svega oko 15 minuta. Varoe koje se izlegu od marta do avgusta žive 20 – 45 dana, a one koje se izlegu kasnije žive od dva do deset meseci. Upravo ovi krpelji koji žive duže od šest meseci nanose najvede štete pčelinjim društvima, jer dva do tri puta polažu jaja koja se izvode na leglu zimskih pčela. EPIZOOTIOLOGIJA: Poslednjih četrdeset godina Varroa je rasprostranjena na svim kontinentima, izuzev Australije i centralne Afrike, a njen areal se i dalje povedava zahvaljujudi komercijalnom transportu pčela i matica (prenošenjem pčela brodovima i avionima), migratornim aktivnostima pčelara i sl. Izvori infekcije su najčešde zaražena pčelinja društva, obolelo leglo, matice i prirodni rojevi. Društva invadirana varoom, koja nisu tretirana, obično uginjavaju za 3-4 godine, ali u velikom broju slučajeva varoa može biti samo sekundarni uzrok za nastala uginuda pčelinje zajednice. Izrazito slaba društva propadaju znatno brže. Prenošenje krpelja vrši se kontaktom zaražene i nezaražene pčele. Unošenje V.destructor u zdrave pčelinje zajednice najčešde se dešava prilikom kupoprodaje zaraženih rojeva, spajanjem zajednica, putem grabeži, zaletanjem infestiranih pčela u druge košnice, na paši (kada se nalaze na istom cvijetu), trutovima, osama itd. Brzom razvitku bolesti često doprinose i pčelari raznim nepravilnim postupcima, kao što su pojačavanje zajednice dodavanjem zaraženog legla, spajanje slabih zaraženih i nezaraženih zajednica, i neke nepravilne manipulacije kojima mogu da se stvore uslovi za nastanak grabeži. Zavisno od gustine pčelinjaka, parazit može da se u roku od 3 meseca rasprostrani na područje prečnika oko 11km. To se objašnjava time što rojevi i trutovi odlaze i do 5,6 km daleko iz košnica iz kojih su izleteli. Utvrđeno je da je potrebno oko 8 godina da se parazit proširi na sve pčelinje zajednice jednog područja. Ženka krpelja radije polaže jaja u trutovske delije. U rano prolede broj parazita je najvedi u radiličkom, a leti u trutovskom leglu. Kritičan period za nagli tazvoj varoe je kraj jula, kada se ona prestankom razvoja trutovskog legla razvija u radiličkom i direktno utiče na razvoj zimske pčele. Bržem umnožavanju parazita u jednoj zajednici naročito pogoduje smanjenje temperature oko legla (ispod 35°C), a to se dešava kad zajednica oslabi iz bilo kog drugog razloga. Dok je broj parazita mali, leglo se normalno razvija, a pčele normalno rade. Tek kada se nađe 10-20 parazita po larvi, razvoj legla postaje poremeden. Uporedo sa tim raste i broj parazita u košnici, kada se javljaju i kliničke manifestacije bolesti. Veliki značaj varoze u pčelarstvu ogleda se i u tome što je V.destructor jedan od najvažnijih vektora virusnih bolesti kod pčela. Stepen zaraženosti pčelinjeg društva varoom je u direktnoj vezi sa pojavom bolesti virusne etiologije. Jaka invadiranost društva dovodi do slabljenja pčelinje zajednice, i praktično se može redi da krpelji dovode do pada “imuniteta” pčelinjeg društva. Među najznačajnijim virusnim bolestima pčela u čijem prenošenju značajnu ulogu ima pčelinji krpelj Varroa destructor, i koje nanose velike štete pčelinjim društvima, a koje su dijagnostikovane u mnogim zemljama sveta su: paraliza pčela (akutna I hronična), mešinasto leglo, bolest deformisanih krila, bolest oblačnih krila, bolest izazvana Kašmir i Apis iredescentnim virusom. KLINIČKA SLIKA I PATOANATOMSKE PROMENE: Simptomi se uočavaju i na leglu i na odraslim pčelama, odnosno, kliničke promene su zastupljene na svim članovima pčelinje zajednice jer se varoa hrani hemolimfom pčela, a razvojni oblici hemolimfom larvi i lutki. Pčelinje larve napadnute varoom pokazuju znake nemira i dešava se da se prevremeno ispruže, a nekad su tako uznemirene da izmile iz delije i padnu na podnjaču. Jako napadnuto leglo uginjava u raznim stadijumima razvoja. Na poklopcima zatvorenog legla mogu se uočiti promene u vidu ulegnutih poklopaca beličaste boje, poklopci sa užim ili širim rupicama sa pravilnim ivicama. Invadirane lutke gube u težini za oko 15-20% pa, iako se razvjiu u mladu pčelu takve pčele su sitne. Ukoliko je pčelu u razvoju napala jedna varoa ona je za 6,6% lakša, a ukoliko ih je napalo 6 ili više varoa tada je lakša za 25%. Posledica smetnji u razvoju legla je izleganje mladih pčela kod kojih se uočavaju nepravilno razvijeni delovi tela, nepravilan položaj krila, nedostatak jednog krila, patrljci umesto krila (naročito kod trutova), promene na abdomenu tako da on deluje kao iskrzan. Pčele koje su zaražene varoom dosta teško poledu i pokazuju uznemirenost, pokušavaju da polete, ali ne uspevaju. Mogu se nadi da puze po travi, ispred košnica po pčelinjaku, prevrdudi se na leđa i posle izvesnog vremena uginjavaju. Ukoliko se blagovremeno ne pristupi uništavanju varoe, napadnuta pčelinja zajednica može biti uništena. U početku bolest protiče lagano i neprimetno, i ne odražava se na produktivnost pčelinje zajednice. Prvi klinički simptomi se uočavaju nakon dve do tri godine. Čim stepen infestiranosti premaši 5% počinje nagli porast populacije parazita u kosnici, sa dinamikom uvedanja 5- 10 puta u narednom kvartalu i tendencijom stalnog rasta, ali manjom dinamikom. U jesen stepen infestiranosti pčelinjeg drustva krpeljom varoa postepeno raste, sa jedne strane zbog povedane reprodukcije varoe, a sa druge, zbog smanjenja broja pčela, zbog čega se povedava relativni broj napadnutih pčela. Kod sIabijih pčelinjih drustava tok bolesti je relativno kradi. Razlog tome su povoljniji uslovi za razvoj varoe (niza temperatura) i poremeden odnos među brojem pčela i krpelja u korist parazita. Drugi činilac je smanjena odbrambena (imunoloska) sposobnost slabih drustava zbog iscrpljenosti, prerade vedih količina šedernog sirupa, eventualnog prisustva drugih uzročnika bolesti i poremedene mikroekološke ravnoteže u kosnici. Najnoviji rezultati ukazuju da pčelinja zajednica propada kada u njoj ima 5.000 do 6.000 krpelja varoe. Dejstvo varoe na pčele, osim broja parazita i njegovih razvojnih stadijuma, povezano je s mehaničkim oštedenjima, gubitkom proteina hemolimfe i s toksičnim efektima parazita. Osim toga, krpelj podstiče razvoj virusne infekcije koja je do tada bila u latentnoj formi i prenošenje bakterijskih i gljivičnih infekcija. Naročito je značajna veza između varoe i virusa akutne paralize pčela, koji izaziva uginude larvi i lutaka, sa simptomima koji su bili zamjenjivani sa onima kod evropske i američke kuge legla. Poslije uginuda pčele parazit je napušta i prelazi na 57. drugu, živu, ukoliko se nađe u blizini. Kod zaraženih larvi i pčela utvrđeno je da dolazi do promjene hemijskog sastava kutikule, što može da bude posledica stresa i/ili nedostatka proteina hemolimfe. DIJAGNOZA I DIFERENCIJALNA DIJAGNOZA: Postojanje bolesti dokazuje se identifikacijom uzročnika. Da bi detektovali varou i procenili njenu populaciju u košnici, važno je znati razlikovati krpelje od drugih objekata slične veličine i oblika. Varoa se nekada može zameniti sa delidima u otpadu košnice i tamno braon flekama na stranama delija starijeg sada sa leglom ili sa malim parčidima propolisa. Fleke de obično biti sasvim nepravilnog oblika, dok je varoa glatka i zaobljena i ukoliko se okrene na leđa i pregleda izbliza jasno de se videti ekstremiteti. U početnom stadijumu, kada je broj parazita na pčelama mali, bolest se teško otkriva (obično se manifestuje posle nekoliko godina, i to kada je u zajednici zaraženo 20-30% pčela). Pri vedoj infestaciji, parazita je mogude uočiti na pčelama ili podnjači, naročito posle tretmana dimnim preparatima. Za sigurnu dijagnostiku treba u laboratoriju poslati uzorak živih pčela. (u jesen) iz sredine gnezda, radiličko i trutovsko leglo (u proljede i leto) ili otpatke sa poda košnice (u zimu). Žive pčele stavljaju se u dobro zatvorene staklene posude. Uzorkovanje pčela za postavljanje dijagnoze: Proučavanja su pokazala da varoa nije ravnomerno rasprostranjena po košnici i da distribucija zavisi od doba godine. Očigledno, kada nema legla u košnici, svi krpelji su na adultnim pčelama i metode pri kojima se uzorkuju pčele mogu biti veoma precizne u predviđanju ukupnog broja krpelja u košnici. Kada je prisutna velika količina legla u košnici u prolede i rano leto, najvedi procenat krpelja bide na leglu pre nego na adultnim pčelama. Suprotno, kada količina legla opada u kasno leto i jesen, veliki broj krpelja bide na adultnim pčelama, činedi da izgleda kao da je došlo do velikog povedanja populacije krpelja. Dva puta je veda verovatnoda da se varoa nađe na adultnim pčelama uzetih iz plodišta nego na adultnim pčelama uzetih iz medišnih nastavaka. Da bi se dobio dobar prikaz broja krpelja raspoređenih na adultnim pčelama, pčele treba uzeti sa najmanje tri rama sa leglom. Terenske metode za dijagnostiku varooze: Vizuelni pregled adultnih pčela, vizuelni pregled legla, metoda rolovanja sa etrom, metod ispiranja varoa sapunicom ili alkoholom naprašivanje sa šederom, metod nadimljavanja duvanskim dimom, metoda primene žičane podnjače i metoda primenom Apistan-a, Bayvarol-a i mravlje kiseline. Ovim metodama utvrđuje se prisustvo varoe i stepeni infestiranosti zajednice, na osnovu čega se kasnije utvrđuje određeni tretman pčelinjih zajednica. Diferencijalno dijagnostički u obzir dolazi američka kuga pčelinjeg legla, brauloza i tropileloza. Poslednjih godina primijedena je bolest kod legla sa simptomima između američke kuge i mešinastog legla. Utvrđeno je da je kod obolelog legla prisutna infekcija s jednim, a obično sa više virusa. Međutim, oboljenje se javlja kod društava koja su infestirana varoom, a u nekim slučajevima i sa A. tracheae. Primedeni su znaci slabljenja zajednica, zamena matica, pčele koje puze ili potpuno nestajanje pčela u ranu jesen (iako je društvo u prolede izgledalo zdravo). Kompleks tih simptoma nazvan je «sindrom parazitskog krpelja». Oboljele larve uginu u kasnom stadijumu larve ili u stadijumu prije lutke, ispružene u deliji, sa malo podignutom glavom. U ranom stadijumu infekcije one su bele boje (ali više mutne nego sjajne) i djeluju spljoštene. Kasnije larve mogu da dobiju sive ili braonkaste mrlje. Stadijum pred lutku ugine posle poklapanja, a poklopci mogu biti perforirani ili ga pčele mogu potpuno ukloniti. Kada larva ostane u deliji, pri pokušaju izvlačenja sa čačkalicom nema rastezanja (kao kod američke kuge,) ali su ostaci loptastog izgleda. Pčelinja uš, Braula coeca, ima 3 para nogu, dok varoa ima 4 para. Drugi krpelji mogu da se lako razlikuju od varoe. Parazitski krpelj, Tropilaelaps spp., izaziva slične posljedice po pčelinju zajednicu kao i varoa. Crvenkasto-smeđe je boje, telo mu je nešto izduženije nego kod varoe i mnogo brže se krede. TERAPIJA I PROFILAKSA: Varooza predstavlja veliki problem u pčelarstvu. Borba protiv varoe zahteva sistematsku primenu više metoda, čime se, uglavnom, njihov broj drži pod kontrolom. Bitno je da se sa tretmanom počne na vreme, jer primena isključivo hemijskih sredstava u jesen, kada nema legla, nije dovoljna. Protiv tog krpelja mogu da se kombinuju apitehničke, fizičke, hemijske, biološke i selekcijske metode, a na izbor utiče i procjena broja parazita udruštvu. Apitehničke metode su efikasne u toku letnog perioda, iako zahtevaju dodatni rad. Pozitivna strana je što te metode izbegavaju upotrebu hemijskih sredstava i posledičnu kontaminaciju pčelinjih proizvoda, a negativna je što remete normalan razvoj društva, pčele se izlažu stresu i često je smanjen prinos meda. Manipulativni tretmani podrazumijevaju slijedede postupke: isecanje trutovskog legla,korišdenje ramova građevnjaka, upotreba „ramova mamaca“ u aktivnoj sezoni, formiranje veštačkih rojeva bez legla od mladih pčela koje nisu izletale i njihovo tretiranje akaricidima, odstranjivanje krpelja koji padnu na dno košnice, korišdenje anti varoznih podnjača. Fizičke metode podrazumevaju delovanje toplote. Toplota (hipertermija): ptimalna temperatura za radilice je u rasponu od 15 do 36°C, a za maticu je 26 do 34 °C. V. destructor odgovara 32,6 °C, što ima u trutovskom leglu (30-34 °C). Međutim, kako se temperatura sredine podiže sa 21 na 34,5 °C, temperatura koja odgovara krpelju takođe se podiže na 34,2 °C. Metoda hipertermije zasniva se na činjenici da krpelj pri temperaturi do 46 do 48°C ne može da opstane na pčel i, a da pčele mogu izvesno vreme da podnesu tu temperaturu. Za uništvanje varoe najviše se primjenjuju hemijska sredstva. Međutim od više desetina ispitivanih i primjenjivanih preparata samo nekoliko je pokazalo visoku efikasnost. Zadimljavanje (fumigacija).Ovaj način primene hemijskih preparata se najčešde koristi. U tu svrhu koristi se veliki broj preparata, od lišda duhana do sintetskih preparata. Od sintetskih preparata najčešde su u upotrebi oni na bazi amitraza. Fumigacija može da se vrši stavljanjem 2 kapi amitraza na listid po nastavku, a spoljna temperatura ne smije da bude niža od 10 °C. Tretman ne smije da se vrši 14 dana pred pašu ikada su okviri puni meda, pa se preporučuje tretman u jesen. Dimni listidi se moraju primenjivati u više navrata, jer je delovanje dima kratkotrajno. Doziranje se vrši u skladu sa uputstvom. Listid se zapali na jednom kraju i stavi ispod poklopne daske na okvire, na podnjaču ili između nastavaka. Pre ubacivanja listida treba zatvoriti sve otvore na košnici, koji treba da budu zatvoreni dok listid ne izgori, a sama fumigacija se vrši predveče, kada je vedina pčela u košnici. Za neke preparate, npr, na bazi malationa i tediona nije predviđeno zatvaranje leta. Preparat na bazi brompropilata (Folbex VA) nalazi se u vidu gotovih traka za fumigaciju. 60. pčele, ali koristi i hranu namenjenu pčelama. Ako pčeleinju larvu napadne samo jedna varoa ona je lakša za 6,6%, dok kod napada šest i više varoa, larva je lakša za 25%, tada se rađaju oštedene pčele koje brzo uginu (De Jong, 1983). Životni vek napadnute pčele je skraden, a trutovima je smanjena sposobnost parenja. Negativan uticaj uočava se i na higijenskom ponašanju zajednice, prer adi rezervne hrane, čak i slabijim obavljanjem stražarske službe. Mlade pčele invadirane parazitom imaju slabije razvijenu mlečnu žlezdu što sprečava da se mlada pčela bavi duže brigom oko legla, pa ona ranije postaje pčela sakupljačica. Uz ove negativne efekte varoe na pčelinju zajednicu, posebno ukoliko se ne provodi lečenje i suzbijanje ovog paraz ita, sekundarna infekcija od strane virusa, bakterija i gljivica znatno pogoršava status zdravstvenog stanja zajednice. Preventiva se sastoji u pčelarenju na adekvatnim prostorima i odgovarajudim terenima, ranom otkrivanju bolesti, ne spajati slaba i jaka društva bez kontrole, pažnji kod kupovine društava sa strane, kontroli efikasnosti po medikamentoznoj terapiji. Dijagnoza i terapija: Živi krpelji se obično nalaze u zatvorenom leglu, ali se jedan broj takođe nađe skriven među abdominaln im segmentima odraslih pčela, tako da ih, bez obzira na njihovu veličinu, nije lako zapaziti. Za pregled se uzimaju žive pčele iz sredine gnezda i šalju se u dobro zatvorenoj staklenoj ili plastičnoj posudi (Slika 69), najmanje 250-300 pčela po košnici. Uginuli krpelji, koji spadnu sa odraslih pčela, mogu se videti na podnjači košnice. Ovi otpaci se sakupe pomodu vedeg lista belog papira, koji se ostavi na podnjači nekoliko nedelja pre pregleda (ili preko cele zime). Kontrola ove bolesti i pradenje nivoa zaraženosti su od neprocenjivog značaja za opstanak pčela. U toku sezone može se vršiti pregled najmanje 100 delija trutovskog legla i ako je % zaraženosti < 5% - nije potreban hitan tretman, ako je % zaraženosti > 5-8% - treba tretirati, a ako je zaraženost 10% - neophodan je hitan tretman nekim od bioloških metoda suzbijanja varoze. Načina i sredstava u borbi protiv varoe, danas ima sve više, ali nažalost ni jedno sredstvo ni metoda nisu u mogudnosti da potpuno unište varou. Rad sa pčelinjim zajednicama mora biti stalan, zaraženost društava mora biti stalno kontrolisana, inače društva vrlo brzo propadaju. Neophodno je kombinovati odgovarajude postupke. Stalnom kontrolom zaraženosti pčelinjih društava otkrivamo društva koja su otpornija na V. destructor, pa je veoma značajno da se vrši odabir i uzgajaju matice otporne na V. destructor. Biološki metod terapije svodi se na redukovanje broja parazita pre i u toku pčelinje paše: isecanje i izbacivanje trutovskog legla, postavljanje okvira građevnjaka, isecanje prvog i zadnjeg radiličkog legla, izdvajanje radilačkog legla i formiranje novih zajednica, gajenje pčela tolerantnih na varou. Medikamentozna terapija- registrovani preparati u veterinarskoj medicini u zemljama članicama EU sa najčešde korišdenim aktivnim materijama I vererinarsko medicinskim nazivima preparata: amitraz (Apivar, Varidol, Varolik,…), fluvalinat i taufluvalinat (Apistan trake, Varotom, Gabon PF90,..), comaphos (Perizin, Checkmite, ..), tymol (Apigard gel, Thymovar, Api Life Var (tymol, eucalyptol oil, camphor, levomentol), flumetrin (Bayvarol), formic acid (Furmitom, Formidol, MAQS, oxalic acid (Apibioxal), 61. 20. KAMENO LEGLO – BOLEST PČELA I LEGLA PAZI DA NE MEŠAŠ SA KREČNIM! Ovo je bolest OTVORENOG LEGLA i PČELA. Ovo je ZOONOZA, i nezgodnija je bolest. Uzročnik je Aspergillus flavus link, A. fumigatus, A. niger. Teške pneumonije kod životinja i ljudi. Postoji i Aspergiloza pčela/odraslih nakon 3,4 nedelja (pazi da ne mešaš sa tim isto!) Ista patogeneza kamenog legla je kao i kod krečnog legla. Infekcija per os i preko površine tela. Nespecifični su faktori. Nakon infekcije larivce su uznemirene, za 5-6 dana uginjavaju. Dolazi do prorastanja micelijuma. Larvice su kao kamenčidi. Kada se protrese ram čuje se da zveckaju. Pregled: larvice (mumificirane), komad sada sa obolelim leglom Preparat: isto kao kod krečnog legla. mumificirane larvice u epruvetu, doda fiziološki rastvor, štapidem se isitni i doda kap na pločicu. Šta se vidi? KONIDIOSPORE SA STERIGMAMA! (kao maslačak) UNIŠTAVANJE LEGLA!!! MED SE OBRAĐUJE! ETIOLOGIJA: GLJIVICE Aspergillus flavus link, A. fumigatus, A. niger EPIZOTIOLOGIJA: DIREKTNO i INDIREKTNO, PER OS – SPORE su infektivne KLINIČKA SLIKA: Larvice su kao kamenčidi, čuje se zveckanje rama, micelijum prerasta, izgleda kao mahovina. Pčele su uznemirene, puzedi napuštaju košnicu. PATOMORFOLOGIJA: KONIDIOSPORE sa STERIGMAMA (izgled maslačka) – za razliku od krečnog DIJAGNOSTIKA: UZORAK:  LARVE  ISEČAK SADA SA OBOLELIM LEGLOM (10x10, 10x20) Larve se stavljaju u epruvetu + fiziološki rastvor --> maceracija --> mikroskopiranje KULTURELNO ISPITIVANJE (Saboro ili PDA) DIFERENCIJALNA DIJAGNOSTIKA: KREČNO LEGLO (meškovi), Penicillium nitatum (crvene larvef) TERAPIJA: UNIŠTAVANJE! NEMA! Uništava se leglo i med se obrađuje. Kameno leglo (Stonebrood) Kameno leglo predstavlja retku, malignu, bolest pčelinjeg legla i odraslih pčela uzrokovana gljivicama iz roda Aspergillus flavus niger. Inače, ove gljivice mogu inficirati i neke druge insekte, a ponekad prouzrokovati respiratorne bolesti kod životinja kao i kod čovjeka. Jedina zoonoza medju bolestima pčela. Larve uginule od kamenog legla mogu biti poklopljene i nepoklopljene. U početku, oboljela larva ima belu boju dok se kasnije pretvara u sivu ili zelenkasto žutu i postaje vrlo tvrda (kao kamen). ETIOLOGIJA: Telo glj ivice (micelijum) sastoji se iz končastih hifa, na čijem kraju se nalaze spore iz kojih mogu da nastanu nove kolonije. Za razmnožavanje je potrebno dovoljno vlage i određena temperatura koja za vedinu plijesni iznosi 20-30°C, a za pripadnike vrsta Aspergillus i viša od 37°C. Ove gljivice su veoma rasprostranjene u prirodi. Spore su okrugle ili nepravilno sfernog oblika, veličine 2x3 do 5x7 µm. Boja spora može da bude beličasta, limunastožuta ili tamnozelena, a boja kolonija, zavisno od vrste uzročnika i starosti procesa, žutosiva ili masl inasto mrka. Spore i hife su osjetlj ive na toplotu – temperatura od 60°C ubija ih za 30 minuta. EPIZOOTIOLOGIJA : Glavni nespecifični faktor za nastanak bolesti je povedana vlažnost u košnicama i slaba društva (za nastanak oboljenja kod sisara i ptica takođe pogoduje loša kondicija i oslabljenost organizma delovanjem neke druge bolesti). S obzirom na to da se spore nalaze svuda, pčele ih unose u košnicu polenom i nektarom, a mogu ih imati i na nogama, dlačicama i drugim dijelovima tijela. Hranjenjem larvi pčele prenose spore na leglo, gdje se obično prvo i zapaža oboljenje koje se u tom slučaju naziva kameno leglo. Inficiranje obično nastaje unošenjem spora u digestivni trakt, retko preko kutikule. Širenju spora, osim preko pčela, doprinose i kontaminirani dijelovi košnice i pčelarski pribor. Moguda je veštačka infekcija.Međutim, ne zna se nešto određeno o načinu širenja ove gljivice. Sigurno je da to pčelari čine prenošenjem zaraženih okvira iz jedne košnice u drugu. Sasvim je mogude da i prihranjivanje sa medom koji potiče iz zaraženih košnica može doprinijeti širenju kamenog legla. Najvjerovatnije da pretjerana upotreba antibiotika uništava normalnu mikrofloru kod pčela i doprinosi nastanku kamenog legla.Pretjerana vlaga na pčelinjaku i slaba ventilacija u košnicama, kao i prihranjivanje šedernim sirupom koji sadrži previše vode, može doprinijeti razvoju gljivičnih oboljenja 62. KLINIČKA SLIKA I PATOANATOMSKE PROMENE: Spore ovih gljivica mogu klijati na spoljnjem omotaču pčelinje larve, ali glavno zaražavanje ide preko organa za varenje. Unutrašnjiorgani se brzo pune micelijama koje probijaju kutikulu (kožu) larve blizu zadnjeg dijela tela da bi potom za 2-3 dana obuhvatile cijelu površinu larve. Gljivice mogu proklijati i u odrasloj pčeli i razviti se na sličan način kao u larvi. Zaražene pčele gube mod letenja, postaju nemirne i hodaju široko dižudi noge. Pred uginjavanje napuštaju košnicu, pa pčelar vrlo teško opaža znakove bolesti.Larve ugiinjavaju 5 ili 6 dana ,odnosno kada se potpuno ispruže. U nepoklopljenom leglu je vidljiv „filc“ od micelijuma,koji ispunjava ceo prostor u deliji oko larve.Dolazi do fruktifikacije , a kada micelujum sazri larve podsedaju na male „kamenčide“.Kod poklopljenog legla micelijum prolazi kroz poklopce koji izgledaju kao prekriveni mahovinom. Delije i larve,odnosno ove skupine slične mahovini su pune spora aspergilusa. DIJAGNOZA i DIFERENCIJALNA DIJAGNOZA: Dijagnoza se postavlja u labaratoriji mikroskopskim pregledom i kulturelno. Za mikroskopski pregled uzimaju se delovi leševa pčele potopljenih u kap 50% glicerola ili u fiziološkom rastvoru. Ovako dobijena suspenzija predstavlja nativni preparat. Izolovanje Asperilus flavus se izvodi uglavnom na Sabourand agaru. Pri radu treba biti oprezan i obavezno nositi zaštitnu masku jer je aspergiloza ili krečno leglo zoonoza. Diferencijalno dijagnostički treba isključiti krečno leglo, infekciju Penicilliumom (kada su mumificirane larve crnkasto – zelenkaste boje) i drugim aspergilusima (niger, fumigatus) koji imaju drugačije morfološke osobine. TERAPIJA I PROFILAKSA: Nema nekog specifičnog preparata za tretiranje pčelinjih zajednica koja su napadnuta gljivicama ove vrste. Aspergiloza pčela ili kamenno leglo se retko javlja, međutim, s obzirom na to da je u pitanju zoonoza, bolest opasna po čoveka, u slučaju pojave potrebno je poštovati propisane veterinarsko-sanitarne mere i pristupiti uništavanje zaražene zajednice (pčele, leglo, tj. okviri sa sadem, utopljavajudi materijal ...). Ispražnjene košnice treba prvo mehanički očistiti (leševe i otpadni materijal spaliti) a zatim ih, kao i sav pribor dezinfikovati. Košnice se mogu tretirati i plamenom let lampe. Poslije primene i delovanja dezinficijensa košnice treba oprati toplom vodom i ostaviti da se osuše. Zemljišta u okolini košnica takođe treba dezinfikovati (4% rastvorom formaldehida, 10 l/m² i prekopati do dubine od 10 do 15cm. Med i pergu ne treba koristiti za ishranu pčela; med iz plodišta treba uništiti, a onaj iz medišta može da se upotrebi samo u konditorskoj industriji (neprerađen nije za ishranu ljudi). Smatra se da na pčelinjaku nema zaraze mesec dana posle sprovođenja svih navedenih mera i izvršene završne dezinfekcije. Pri radu sa sumnjivim zajednicama i zaraženim materijalom treba koristiti zaštitne naočare, rukavice i povez za nos i usta, kao mere preventive. 65. tako da su pčele prinuđene da poseduju samo lipu. 22. IMUNSKI SISTEM PČELE Imunski sistem pčele je drugačiji nego kao kod kičmenjaka. HUMORALNI i CELULARNI IMUNITETdeluju ZAJEDNO (PRINCIP DUALIZMA) – znači kod njih je imunitet samo UROĐEN, nije SPECIFIČAN! Imunološki sistem insekata i imunološki odgovor medonosne pčele (Apis mellifera) Tokom evolucije i filogenije insekata stvoren je vrlo efektivan i uspešan imuni sistem koji se u mnogim pogledima razlikuje od imunog sistema kičmenjaka tj.sisara. Insekti predstavljaju najbrojniju grupu beskičmenjaka koji poseduju vrlo raznolike i široke areale životnih staništa (od pustinje Sahare pa do najvisih vrhova Himalaja) koji ne omoguduju uslove za život sisarima i mnogim drugim vrstama iz carstva životinja. Pored toga što insekti imaju veliki broj predatora kao i potencijalnih patogena, njihov imunološki sistem, kao jedan od najuspešnijih sistema adaptacije današnjice načinio , ih je evolutivno modnom grupom živih bida. Kod insekata temelj odbrane je upravo prepoznavanje „stranog“ od „sopstvenog“ koji ima nekoliko ključnih tačaka: prepoznavanje,eliminacija, detoksikacija i ukljanjanje agensa.Sistem imunološke odbrane nije savršen kao kod sisara ali ipak funkcioniše na principu dualizma sto znači da u odbrani protiv infektivni i neinfektivnih agenasa učestvuje celularni i humoralni imunitet. Naravno jos jednom je važno napomenuti da evolutivno složen i kompleksan imuni sistem sisara vodi poreklo od imunog sistema insekata i upravo zbog toga imaju nekoliko dodirnih tačaka,ali ključna i najvažnjija razlika je u tome što je imuni odgovor insekata samo urođen i nije specifičan. Imunološka organizacija i imunološki odgovor kod insekata Poznato je iz biologije insekata da je kod medonosne pčele krvni sistem otvorenog tipa tj. da se sastoji od mnogobrojnih lakuna koje su sastavni deo telesne duplje –miksoocela i koje su međusobno odvojene mnoštvom pregradama ili dijafragmama. Osnovu imunog sistema insekata upravo čini sam krv pčele,koja se u ovom slučaju naziva HEMOLIMFA. Hemolimfa je tečni medijum koji je sastavljen iz plazme koja je bezbojna i cirkulišudih populacija čelija koje se nazivaju HEMOCITI. Plazma je sastavljena iz mnogih proteina,polipeptida ,masti i drugih organskih materiaja i njena uloga je opšte rečeno da održava homeostazu organizma (transportna,metabolička,imunološka). Krajnji produkti metabolizma iz hemolimfe,kao i druge štetne materije, preko Malpigijevih sudova dospevaju u tanko crevo,odakle se sa fecesom izbacuju u spoljnu sredinu. Još davne 1930-te godine je primedeno da se imuni odgovor insekata manifestuje u vidu celularnog i humoralnog imuniteta. Međutim važno je shvatiti činjenicu da ove dve celine ne smemo da odvojimo jer se imunološki sistemi dopunuju i intereaguju. Vedina ovih sistema je opisana i shvadena naglim razvidem molekularne biologije i genetike (PCR). Svi sistemi koji su opisani pronađeni su I najčešde opisani kod vrste Drosophila melanogaster .Svi sistemi koji de biti opisani važe i za medonosni pčelu Apis mellifera sa pojedinim razlikama koji če biti naglašeni (razlike u AMP -ovima). Humoralni imunološki odgovor U humoralnoj odbrani učestvuju mnogi polipeptidi i enzimske reakcije koje deluju nespecifično i vrlo efikasno uklanjaju patogena (bakterija,virus).Za razliku od sisara kod insekata ne postoje antitela kao ni memorijski imuni odgovor.U humoralne mehanizme spadaju : 1. Melanizacija; 2. Koagulacija hemolimfe i 3. Antimikrobni peptidi tzv. AMP; Melanizacija predstavlja stvaranje crnog pigmenta melanina,čiju sintezu kataboliše enzim fenoloksidaza koja se konvertuje u svoju aktivnu formu preko niza reakcija gde osnovnu ulogu imaju serin proteaze. Neaktivni proenzim profenoloksidaza se sintetiše u hemocitima i nakon aktivacije koja je nastala uglavnom usled oštedenja delija fenoloksidaza se transportuje u kutikulu oko oštedenja kutikule ili čak u inkapsulirane parazite. Nakon toga dolazi do deponovanja melanina u patogenu područje koji deluje antiparazitski ili stimuliše sanaciju oštedenja. Prilikom stvaranja melanina koji se deponuje u inkapsulat dolazi do stvaranja kvinona i superoksidnih anjona koji ubijaju patogena.(najčešde asfiksija parazita) Takva mesta na kutikuli izgledaju kao crne čvrste kapsule. Ovaj vid humoralnog odgovora je direktno povezan sa celularnim odgovorom tj.hemocitnom inkapsulacijom kod infekcija parazitima,protozoama i gljivicama odnosno kada god dodje do inkapsulacije patogena. Koagulacija hemolimfe se zasniva na aktivnosti samih hemocita i njegovih enzima Ca-zavisne transglutaminaze koja aktivira kaskadu reakcija i aktivaciju proteina koagulacije.Koagulacija hemolimfe ima i imunološki značajnu ulogu jer serin proteazne kaskade katabolišu intermedijarne koagulacione faktore (faktor B i defenzinu sličan prokoagulacioni protein) koji imaju antimikrobno dejstvo. Smatra se da od 66. ovakvog sistema lančanih reakcija vode poreklo današnji sitem komplemena i koagulacioni sistem sisara. Melanizacija je takođe povezana sa koagulacijom hemolimfe. Antimikrobni peptidi(AMP) su grupa raznovrsnih polipetida koji cirkulišu hemolimfom i imaju jako antimikrobno dejstvo.Sintetišu se u crevi,pljuvačnoj žlezdi,epidermu a najvedi izvor ovih peptida čini masno telo (ima ulogu jetre kod sisara). De novo sinteza ovih polipetida predstavlja najvažniji deo humoralnog odgovara na infekciju. Kod različitih vrsta insekata ne samo što postoje različite koncentracije ovih molekula ved se razlikuju i po specifičnosti dejstva na pojedine infektivne agense. Kod Drosophile je opisan najvedi broj ovih peptida dok medonosne pčele opisan manji broj ovih molekula. Apisimin , himenoptecin,apidecini i abecini su opisani samo kod medonosne pčele. Najvažniji antimikrobni peptidi insekata,pa i medonosne pčele su: 1. L i z o z i m predstavlja muramidazu ,enzim koji vrši hidrolizu β 1,4 glikozidne veze između N-acetil glukozamina i N-acetil muraminske kiseline u delijskom zidu samih bakterija. Iz navedenog mozemo da zaključimo da lizozim ima baktericidnu aktivnost samo protiv G + bakterija i da deluje na taj način što dezintegriše peptidoglukan u zidu bakterije što konačno dovodi do konačne bakterijske lize. Kod medonosne pčele lizozimi su zastupljeni u opsegu 5-25 µg/ml hemolimfe kod larvi i adultnih pčela, odnosno 5- 10 µg/ml u hemolimfi lutke Aktivnost lizozoma pčele drastično se povedava tokom infekcije. 2. C e k r o p i n i su familija polipeptida koja je pronađena kod mnogih insekata i koji imaju jaki baktericidnu aktivnost protiv mnogih G + , G - bakterija i protiv nekih gljivica . Posebno izraženo dejstvo imaju protiv G - na taj način što reaguju sa lipidnom membranom bakterijske delije i formiraju kanale kroz koje prolazi natrijum i voda i na taj način dolazi do osmotske lize. Imaju dobro izraženo dejstvo na: E.coli, Salmonella i druge G negativne bakterije. Sinergisti su sa lizozimom. Izolovan je veliki broj cekropina iz različitih vrsta insekata tako da smo sve cekropine podelili u subtipove : cekropini A,B i D. Navedeni cekropini se razlikuju po hemijskoj strukturi i proteinskoj konformaciji. 3. D e f e n z i n i su vrlo efikasni protiv G pozitivni akterija kao što je S.aureus koja je izolovana iz ljudskog organizma.Imaju slbo dejsvo protiv G negativnih bakterija. Izolovani su iz mnogih familija insekata (himenopter,lepidoptere). 4. A t a c i n i su aktivni protiv G negativnih bakterija tako što inhibišu sintezu proteina delijske membrane bakterija. Bogati su aminokiselinom glicinom. 5. D i p t e r i c i n i su samo opisani kod diptera i deluju sami a G negativne bakterije sličnim mehanizmom kao i atacini. Antimikrobni peptidi izolovani samo iz medonosne pčele su:  H i m e n o p t e c i n je izolovan iz pčele i deluje litički na G pozitivne i G negativne bakterije.  A p i d e c i n i i a b e c i n predstavljaju najvažnije AMP-e pčele i postoje 2 klase ovih AMP-a koji se stvaraju i neaktivnom obliku- proapidecini.Deluju na G negativne bakterije (E.coli i njene mutante) i predstavljaju najvažniji faktor humoralne odbrane odrasle pčele. Bogati su prolinom i deluju tako što menjaju permebilnost same membrane delije. Apidecini se aktiviraju prodiranjem bakterije u orginizam pčele i ved nakon 8 časova mogu se nadi u hemolimfi njihove vede koncentracije. Abecin je veliki inducibilni prolinom-bogat peptid (4.0 kDa) umerenog dejstva na Gram negativne i Gram pozitivne bakterije. Na kraju je važno napomenuti da nije konstantna koncentracija antimikrobnih peptida u organizmu insekta. Koncentracija zavisi od, ne samo od vrste insekta, ved i od stepena razvoja. Larve pčela imaju vedu koncentraciju od odraslih pčela. Najvažnije je redi da su oni inducibilni tj. da nastaju imunim odgovorom koga prati mnoge kaskadne reakcije kao odgovor na infekciju ili povredu insekta. U ovim raekcijama maju ulogu hemociti i faktori koagulacije hemolimfe.Postoje teorije i mišljenja da se ovi polipetidi mogu primeniti u kliničke svrhe. Ćelijski imunološki odgovor Iako humoralni imuni odgovor insekata predstavlja nezamenjivu karikiku u urođenom imunitetu postoje neke infekcije gde oni nemaju vedu ulogu u odbrani organizma. Iz prethodnog smo videli da humoralne reakcije deluju nespecifično i da imaju dobro antibakterisjko dejstvo (posebno AMP). Međutim prilikom infekcije gljivicama,parazitima AMP nemaju vedi značaj. Izuzetak je reakcija melanizacije i sistem profenol oksidaze koja ima antigljivičnu i antiparazitsku ulogu. Zapaženo je da prilikom infekcije medonosne pčele sa nekim vrstama gljivica: Ascosphaera apis, Aspergillus sp., Aureobasidium pullulans, Trichoderma lignorum, Mucor hiemalis, Rhizopus i Torulopsis humoralni imuni sistem nema vedi značaj, jer medonosna pčela ne poseduje antifungalne polipeptide, a sistem profenoloksidaze je očito nedovoljan i specijalizovann je za parazite. U takvim slučajevima dolazi do delijskog imunog odgovora koga čine: 1. Fagocitoza 2. Inkapsulacija antigena 3. Formiranje nodula; U delijskom imunom odgovoru najvažniju ulodu imaju različite populacije HEMOCITA. Fagocitoza je proces gde hemociti prepoznaju ,prilaze, „gutaju“ infektivni agens (bakteriju, gljjivicu,protozou) i spajaju je sa svojim lizozomima koji je degradiraju. Za razliku od sisara gde su jasne pojedinosti ovog procesa kod insekata to nije slučaj. Nemaju svi hemociti sposobnost fagocitoze,ved samo pojedini subtipovi hemocita odnosno granulociti i plazmociti. Prvo dolazi do hemotakse,prepoznavanja,spajanjae antigena sa hemocitom koji obuhvata antigen (bakteriju,virus) uvlači je u svoju citoplazmu i gradi fagozom. Odmah nakon toga dolazi do spajanja fagozoma i hemocitnog lizozoma gde se dobija fagolizozom. Digestivni enzimi lizozoma tj.lizozim,fosforilaza,ribonukleaza razgrađuju 67. bakteriju,gljivicu ili protozou. Neke MO su stvorili mehanizam odbrane od hemocitnog lizozoma,tako da i u ovom slučaju se MO razmožava u lizozomi što dovodi do lize hemocita. Kako hemociti prepoznaju svoje mete? Ovo pitanje još potpuno nije razjašnjeno,pošto insekti ne poseduju imunoglobuline koji vrše opsonizaciju antigena. Neke studije su dokazale da fagociti insekta poseduju integralni protein membrane fagocita-receptor prepoznavanja koji internalizuje sa mnogim bakterijama i potpomaže fagocitozu,ovaj transmembranski receptor je nazvan Eater receptor. Druge studije su pokazale da fagociti poseduju LPS prepoznavajudi receptor (LPR) i na taj način reaguje sa G negativnim bakterijama, odnosno njihovim lipopolisaharidom. Inkapslulacija antigena nastaje kada su antigenske partikule vede od 10 nm kada ne može dodi do fagocitoze.Ovaj sistem je specijalizovan za parazitske infekcije. Inkapsulacija predstavlja multicelularni mehanizma odbrane gde više hemocita opkoljavaju parazita u cilju imobilizacije jaja parazita,larve i nematoda i onemogude njihovo raznošenje i razmožavanje po organizmu.Prilikom toga procesa formira se kapsula od nekoliko slojeva hemocita koji se u ovom slučaju nazivaju lamelociti. Inkapsulacija je povezana sa sistemom profenol oksidazom i melanizacijom.U kapsuli se deponuje melanin tako da kapsula dobija crnu boju. Još je nejasno koje enzimske reakcije indukuju formiranje kapsule i međusobnu interakciju hemocita,ali se zna da hemociti poseduju adhezivne molekule –integrine koji imaju najvažniju ulogu u ovom procesu. Formiranje nodula je pradeno masovnom deliskom reakcijom gde se hemociti nakupljaju i podležu agregaciji s ciljem da zarobe bakteriju. Noduli se ne mogu nalaziti u cirkulaciji,ved samo u tkivima,tako da mogu podledi i inkapsulaciji. Insektni lektin koji se naziva skoleksin (izolovan iz vrste Manduca sexta) ima ulogu u formiranju nodula.Skoleksin luče delije epiderma insekta nakon infekcije sa MO ili same povrede.Opisani su i drugi protein koji imaju ulogu u formiranju nodula. Iz vrste Ceratitis capitata izolovan je protein koga luče hemociti I koji potpomaže nodulaciju samo E.coli. Ostali faktori koji imaju ulogu u odbrambenom sistemu Pored humoralnog i deliskog imunog mehanizma postoje i drugi faktori koji utiču na tok i ishod infekcije. Opšte rečeno sam građa insekta ima ulogu i pruža parcijalnu odbranu od infektivnih agenasa. Konstitucionalni odbrambeni mehanizmi, kao što su hitinska kutikula (koja funkcioniše kao barijera između unutrašnje i spoljašnje sredine) ili intestinalna mikroflora, kod svake pojedinačne pčele omogudavaju zaštitu od zaraznih bolesti. Proventrikularni zalistak omogudava pčelama filtriranje spora unetih hranom, tako da ima ulogu mehanizma fiziološke otpornosti prema bolestima. Ovi individualni mehanizmi, zajedno sa kratkim životnim ciklusom pčela i brzom zamenom zdravim jedinkama, mogu ograničiti širenje infekcija među pčelama unutar samog pčelinjeg društva. U biološke mehanizme odbrane koji ograničavaju širenje bakterijsko-glivičnih infekcija i ektoparazita u pčelinjim društvima spadaju i posebni oblici ponašanja: higijensko i negovateljsko. U pčelinjem društvu veliki značaj ima antimikrobno dejstvo meda, nektara i polena koji imaju mogudnosti inhibicije razvoja mnogih saprofitnih bakterija i gljivica u uskladištenoj hrani i sposobnost da unište neke patogene mikroorganizme. Sekrecije iz egzokrinih žlezda medonosne pčele sadrže biološki značajne sastojke. Produkti lučenja hipofaringealnih žlezda mladih radilica sadrže proteine koji deluju bakteriostatski i baktericidno na veliki broj vrsta bakterija. Tako su u mleču identifikovane 10-hidroksi-2-decenoična kiselina i glukozo-oksidaza sa baktericidnim dejstvom. Navedena jedinjenja mogu takođe inhibirati ili odložiti rast mnogih gljivica, na primer Ascosphaera apis. Poznati su i drugi primeri kod različitih vrsta insekata,ali kod medonosne pčele gore navedeni faktori imaju vrlo važnu ulogu. Antiimunološki efekat MO na organizam insekta Bakterije,virusi, paraziti tokom evolucije i međusobnim životom sa insektima stvorili su različite mehanizme odbrane protiv imunog sistema domadina. Najbolje je da te primere prikažemo na primeru medonosne pčele (Apis mellifera). Jedan od najboljih mehanizama odbrane same pčele je sama molekularna mimikrija, zatim morfološka diferencijacija bakterija iz S u R formu. Poznato je da neke bakterije luče ekstracelularne proteaze koje uništavaju antimikrobne peptide,zatim razmožavanje bakterija u lizozomu samih hemocita. Penibacilus larvae luči značajnu klasu imunoinhibitora klase A (InA). Interesantan je primer da neki paraziti da bi zbegli inkapsulaciju prilikom ubacivanja larve u telo insekta istovremeno inficiraju insekta sa polidnavirusom koji vrši jaku imunosupresiju. 23. BOLEST i ANOMALIJE MATICE Matica sa svojim biološkim osobinama igra najvažniju ulogu u pčelinjoj zajednici. Prethodno navedena oboljenj a bakterijske, parazitske i virusne etiologije od kojih obolevaju radilice i trutovi, veoma često su prisutna i kod matice. Kod matice se uz ove bolesti javljaju i druga specifična oboljenja i anomalije koja se javljaju isključivo kod matica. Matice mogu da obole od svih bolesti od kojih boluju pčele radilice i trutovi, pa se i mere koje se koriste za lečenje pčelinjeg društva koriste i u lečenju matica. Međutim, kod matica se javljaju i oboljenja organa za razmnožavanje, što može da uspori nošenje jaja ili dovede do njegovog potpunog prestanka.Matica najčešde oboleva od nozemoze i tada predstavlja opasnost za cello pčelinje društvo, jer izbacuje izmet po košnici doprinosedi širenju bolesti. Kod mladih matica obolelih od nozeme može odmah posle sparivanja da dođe do začepljenja jajovoda.Poznato je da braula može najviše da ošteti maticu,jer se matica najbolje hrani. BOLESTI MATICE: 1. MELANOZA = bolest ovarijuma 70. Voskovi moljci-plаmenci Uzаnokrili plаmenci (Phycitidae) Veštice – sumrаčnice (Sphingidae) Smotovci (Tortricidae) 3. TVRDOKRILCI (Coleoptera) Mаjci (Meloidae) Cleridae Slаninаri (Dermestidae) Pritvorice (Pinidae) 4. DVOKRILCI (Diptera) Obične muve (Muscidae) Osolike muve (Syrphidae) Grаbljive muve (Asillidae) Grbаve muve (Phoridae) Pčelinje vаši (Braulidae) Muve mesаre (Sarcophagidae) 5. JEDNAKOKRILI RILAŠI (Homoptera) Lisne vаši (Aphididae) Štitаste vаši (Coccoidea) VILINSKI KONJICI (Odonata) BOGOMOLJKE (Mantodea) UHOLAŽE (Dermoptera) MREŽOKRILCI (Neuroptera) Mrаvinji lаvovi (Myrmeleontidae) DRVNE VAŠI (Psocoptera) BESKRILNI INSEKTI (Apterigota) 6. PAUCI I KRPELJI PAUCI (Arаneа) KRPELJI (Acarinа) Vаroа Acarapis Woodi 7. KIČMENJACI (Vertebrata) VODOZEMCI (Amphibia) GMIZAVCI (Reptilia) PTICE (Aves) SISARI (Mammalia) Voskovi moljci Najvede štetočine pčelinjeg sada su veliki voskov moljac Galleria mellonella L. i mali voskov moljac Achroea grisella. Fabr. Odrasli leptiridi ne nanose štete ved njihovi razvojni stadijumi kao što su larva i lutka. Ti kokoni ošteduju i drvene dijelove okvira i košnica. Pored ove dvije vrste moljca postoji i niz drugih štetočina koje se pojavljuju na sadu i pčelinjim proizvodima, ali nisu toliko destruktivni, kao što je to slučaj sa voskovim moljcima. Mnogo ljudi izvan pčelarstva smatraju voskovog moljca korisnim, pa ga neki gaje i prodaju njegove larve kao mamce za sportski ribolov. Veliki voskov moljac je ipak najveda štetočina kada se radi o pčelarstvu kao privrednoj grani. Čim pčelinje društvo previše oslabi ili ugine, moljac je tu da sve razori , jer je za njegov optimalni razvoj i enormno umnožavanje najbolja i jedina hrana sade iz koga su se izvodile pčele. Rasprostranjenost Veliki voskov moljac se može nadi skoro u svakom mjestu gde se drže pčele. Rasprostranjenost ove pčelinje štetočine je ograničena njenom nesposobnošdu da podnese niske temperature. Ovaj moljac nanosi male ili nikakve štete pčelinjacima i rezervnom izgrađenom sadu na visokim nadmorskim lokacijama i u sjevernim predjelima Evrope. Suprotno tome, u južnim i vlažnijim regionima veliki voskov moljac je stalna opasnost za pčelare. Potrebno je samo malo nepažnje pa da od lijepo izgrađenog sada ostane samo paučina, kokoni i izmet proždrljivih larvi. Odrasli leptir ne pravi štetu jer se ne hrani. Biologija voskovog moljca Pun ciklus razmnožavanja voskovog moljca traje od četiri nedjelje do šest mjeseci. Kada se razvide produži, neka vrsta stagniranja odvija se u predlutkinom stadijumu. Kada se iz kokona izlegu mužjak i ženka, imaju pepeljastu boju. Ženka je veda od mužjaka. Sparena ženka velikog voskovog moljca snese oko 300 do 600 jaja, ali pojedine ženke mogu položiti i 2.000 jaja. Mali voskov moljac zaleže 200 do 300 jaja. Jaja velikog voskovog moljca su rozikasto krem bijele boje. Teško ih je vidjeti golim okom. Nalaze se položena u grupicama od 50 do 150 komada. Ženka moljca obično položi jaja u pukotinu i udubljenja odakle ih pčele teško mogu ukloniti. Pošto se izlegu, larve se hrane medom, voskom ili polenom ako su svi ovi proizvodi dobavljivi. U košnici sa pčelama, larva buši tunel do središta osnove sata i tu se razvija zaštidena, a ako je to ispod poklopljenog legla, nanosi štetu samom leglu. Larve veoma brzorastu i ako nema odbrane pčela, u stanju su za 10 do 15 dana unište sve sade u košnici. Kao rezultat metabolizma larvi dolazi do povedanja temperature u centru košnice, što jako pospješuje destruktivnu mod moljca. Tome doprinosi splet paučine koja se formira u procesu masovnog razmnožavanja moljca. Paučina nastaje u procesu ispredanja 71. kokona. Na mlađem sadu i satnim osnovama voskov moljac se teško održava i ne razmnožava, ali je zato starije sade, koje sadrži dosta keratinoze koja ostaje poslije presvlačenja lutki pčele, idealan substrat za voskovog moljca. Okviri sa medom u sadu i tek izvrcani okviri, ako nisu zaštideni, postaju brz plijen voskovog moljca. To isto važi za polen u sadu i polen koji je dobijen iz hvatača. Suzbijanje voskovog moljca Sadašnje metode suzbijanja voskovog moljca mogu se podijeliti u dvije kategorije:1) načini rada sa pčelama uz korišdenje prirodnih mogudnosti za suzbijanje štetočine u košnici i sadu van košnice i 2) primjena hemijskih sredstava. Prvi način uključuje slijedede elemente pčelarske prakse: a) Održavanje jakih društava sa uvijek odgovarajudom rezervom hrane; b) Suzbijanje pčelinjih bolesti ili stanja koja mogu značajnije uticati na vitalnost društva; c) Uklanjanje otpadaka voska sa podnjače jedanput godišnje. Najbolje je to uraditi pri prvom pregledu. Ne ostavljati okvire sa sadem nezaštidene; d) Zamijeniti one matice čije pčele pokazuju nizak stepen higijenskog ponašanja, a takva društva su obično i najosjetljivija na napade voskovog moljca; e) Izbjegavati kad god je to mogude da pčelinja društva budu izložena trovanju pesticidima, pošto takva društva obično ostanu bezvelikog broja pčela. Što se tiče zaštite rezervnog sada i pčelinjih proizvoda, pčelari se najviše oslanjaju na hemijska sredstva iako se tu mogu koristiti:toplota, hladnoda, vazdušno strujanje i neke vrste mikroorganizama kao što su bakterije (Bacillus turingiensis).Da bi se moljac uništio sa svim svojim stadijumima razvida, neophodno je sade ili druge pčelinje proizvode izložiti na -6,7C u toku 4,5 sata ili na -12,2C za 3 sata. U toku 2 sata moljac de biti uništen na -15C.Prazno rezervno sade može se izložiti temperaturi ne višoj nego 48-49C u toku 24 sata što de uništiti moljca a i spore nozemoze.Ako se rezervno sade u nastavcima obezbijedi mrežom na dnu i na vrhu i izloži strujanju vazduha moljac, se ne može održati pa je to dobar način zaštite. Od hemijskih sredstava kod nas se dosta primjenjuje dioksid (SO2) koji nastaje spaljivanjem sumpora u prahu ili sumpornih šipki. Tose postiže ako se sumpor zapali na žaru u prostoriji gdje se čuva rezervno sade. Prostorija mora dobro dihtovati. Koristi se oko 50 gr sumpora na 1m3prostora. Ukoliko se sade drži u nastavcima, njih treba naslagati jedan na drugi, pa u praznom nastavku na vrhu upaliti sumpor i sve odmah zatvoriti. Mora se biti pažljiv i osigurati se od izbijanja požara. Sumporni dioksid ne uništava jaja moljca pa postupak treba ponavljati svakih dvadeset dana dok vremenom ne zahladni. U posljednje vrijeme kod nas se javljaju u prodaji hemikalije u tečnom stanju koje se prema uputstvu proizvođača prilično uspješno primjenjuju. Kad god koriste hemikalije za zaštitu od moljca, potrebno je sade dobro provjetriti prije nego što se stavi u košnice. To isto važi i zadruge pčelinje proizvode. Ni u kom slučaju ne treba držati rezervno sade u prostoriji gdje vise tus-trake ili ima nekih drugih insekticida, jer vosak lako apsorbuje mnoge hemikalije, tako da prilikom dodavanja sada u košnice može lako dodi do trovanja pčelinjih društava. Opnokrilci- HYMENOPTERA (ose,stršlljeni,pčelinji vuk) Od avgusta pa sve do u jesen dok su aktivne, ose (Vespa vulgaris) se pokušavaju uvudi u košnice da bi došle do meda. Sem toga, ubijene pčele im služe za ishranu legla. Za razliku od pčela, kod osa samo matice prežive do sledede sezone. Ose su veliki sladokusci i ne prezaju ni od nasilnog ulaska u košnicu, ali se pčele stražarice najčešde uspješno suprostavljaju tome .Ako su društva iz nekog razloga oslabila, ta odbrana može biti nedovoljna tako da ose, ako se pojave u vedem broju, mogu uništiti pčelinje društvo. Zbog toga osinja i stršeljnska gnijezda, bilo da su u zemlji, ili na nekom drugom mjestu, treba uništavati čim se otkriju rano u sezoni. To se najbolje izvodi sprejom, koji se takođe može upotrebiti i protiv stršljena (Vespa cincta-crabro). Samo treba imati u vidu da je ubod stršljena mnogo opasniji od uboda pčele i ose, pa se treba dobro zaštititi prilikom uništavanja ove štetočine pčela. Svi poslovi oko uništavnja moraju se obavljati nodu kada su ose i stršljeni u gnijezdu. Za hvatanje osa mogu se koristiti razni mamci, između ostalih do polovine puna flaša piva u koje se može kapnuti malo sirdeta i dodati jedna kašičica šedera. Ubrzo, čim dođe do vrenja, ose budu privučene i one ulaze u bocu gdje se utapaju. Pčele ne privlači sadržina boce, pa nema opasnosti za njih.Posebno treba naglasiti opasnost koju stršljeni predstavljaju u avgustu i spetembru kad ih ima mnogo. Dolijedu na pčelinjak i vješto hvataju pčele u letu odnosedi ih u svoje gnijezdo. Pored hemikalija protiv stršljena se uveče i u toku nodi može primijeniti plamen i uznemireni stršljeni ulijedu gdje nalaze svoju smrt. Kako ose, tako i stršljeni, mogu se hvatati u posebne klopkice napravljene od žičane mreže u vidu lijevka. Klopke se postave kasno uveče tako da se u toku slijededeg dana u klopci nađe veliki dio odraslih osa ili stršljenova. U planinskim predjelima u košnice se takođe uvlači i jedna vrsta bumbara, tako da se u junu ispred košnice može videti po neki bumbar koga su pčele ubile. Ti bumbari pokušavaju da dođu do meda iz košnice. Pčelinji vuk, osa kopačica (Philanthus triagulum F.) jeste predator pčela izletnica, nešto je manji od obične ose, ali ima vedu i deblju glavu obraslu belim čekinjama.Poseduje mo}no razvijen torakalni region, vitko telo i jake mandibule.Živi na peščaanim brežuljcima, gde pravi duboke hodnike u kojima ženka polaže jaja u tela mrtvih pčela, čiji organizam služi tek izvedenim larvama kao hrana.Pčelinji vuk hvata pčele izletnice na cvetovima i, pošto ih parališe, odvlaši ih u svoje hodnike. Jedina mera zaštite pčela od ovog veoma opasnog predatora je preseljenje pčelinjaka na mesta gde ih nema ili ih ima malo. AZIJSKI STRŠLJEN Azijski stršljen (Vespa velutina) je invazivna vrsta insekta koja se iz Azije 2004. godine naselila prvi put u oblasti Bordoa (Francuska), a do današnjih dana proširila se na teritorije Belgije, Španije, Portugala, Italije i Grčke gdje čini značajne štete pčelinjim zajednicama. Ovi stršljenovi ubodom napadaju pčele izletnice na povratku u košnicu. Uplašene takvom vrstom napada one ostaju u košnici, ne izle du i onda se suočavaju sa nedostatkom hrane. Krajem sezone stršljenovi pokazuju tipične masovne upade u košnicu prilikom čega lako orobe slabe zajednice, ubiju ih i nesmetano se nastave hraniti tijelima pčela i rezervama hrane u košnici. Pčele za ovakve napade nemaju prirodne mehanizme odbrane. 72. Mravi - Mutilli (Mutilla differens,M. europea) Ima mnogo vrsta mrava koji se vide oko košnica i na košnicama, a ponekad se nađu i u pčelinjem gnijezdu. Ako se košnice češde ne otvaraju, može se i čitav mravinjak formirati ispod poklopca ili u utopljivajudem materijalu. Neke vrste mrava mogu postati pravi problem za pčelinje društvo, jer rado uzimaju med iz košnice, a da bi do meda došli napadnu i same pčele. Vedina mrava se zadovoljava mrtvim pčelama i otpacima ispred košnice, ali je činjenica da prisustvo mrava na pčelinjaku iziritira vedinu pčela. Na lokacijama gdje nema mnogo mrava obično se ne preduzimaju neke posebne mjere protiv mrava koje sporadično zapažamo, ali u šumskim područjima i zapuštenim pčelinjacima, postolja na kojima se nalaze košnice treba u vidu uske trake premazati tovatnommašdu. Još je bolje stopide nogara od metala i drveta staviti u konzerve napunjene do pola upotrijebljenim motornim uljem.Da bi se mravi odvratili od pčelinjaka, putanje kojima se kredu treba posuti petroleumom, a mravinjake rasturiti. Ukoliko problem samravima potraje, mravinjaci se sigurno uništavaju ugljendisulfidom. Da bi se to postiglo, u sredini mravinjaka treba napraviti dubljurupu i u nju sasuti kašiku ugljendisufida i potom rupu zatvoriti. Otrovna isparenja hemikalije ubrzo de uništiti mrave. Mravi se mogu uništavati i drugim insekticidima koji se nalaze u prodaji i to često u vidu spreja. Samo ni u kom slučaju ne treba upotrebljavati sprej na košnici ili u samoj blizini košnice, jer se na taj način mogu teško oštetiti i uništiti pčelinja društva. Inače, treba naglastiti da su mravi korisni insekti i ako ne prave probleme, ne treba ih uništavati. Pauci (Arachnida) Na svakom pčelinjaku, ako se dobro zagleda oko košnice, lako de se otkriti paukove mreže. Pauci u svojim razapetim mrežama hvataju pčele koje se sa punim mednim voljkama vradaju iz paše. Kada pčela padne u mrežu, brzo postaje plen skrivenog pauka. Neke vrste pauka napadaju pčele dok one sakupljaju nektar i polen na cvetovima. Ako se hoda po polju mogude je na cvjetovima nadi pauka sa umrtvljenom pčelom. Jedini način borbe protiv pauka je skidanje njihovih mreža i ubijanje samog pauka na pčelinjaku. Triunguline Larve ovih Coleopterae su paraziti pčela. Sišu hemolimfu iz abdomena pčele,usled čega dolazi do uginjuda pčela. Ženka polaže jaja u zemlju,odnosno u rupu duboku nekoliko centimetara koju sama iskopa. Posle 23,24 ili 34 dana izlaze iz jaja larve. Larve imaju dugačko telo,prekriveno hitinom i malo splošteno.Torakalni deo nosi 3 para nogu,a abdomen ima 9 segmenata. Mlade larve izvesno vreme provredu na zemlji ,a kasnije se kače na travu odakle se napadaju pčele. Uz pomod svojih trostrukih kandzi one se kače na pčelu,koja ih unosi u košnicu gde se dalje razvijaju uz larve same pčele.Dolazi do oštedenja pčelinjih larvi ,jer s ehrane njihovom hemolimfom.Krajem maja ili juna mogu se videti mrtve pčele na letu.Na jednoj pčeli može da bude 10-15 larvi ovih parazita,što dovodi do kovulzija samih pčela koje se zapažaju ispred košnice.Nekada, pčele uzlete i češu se sa nogama i prave pokrete da se oslobode parazita.Protiv Triungulina se koriste isti insekticidi,kao i kod brauloze. Slaninar,Ptinus fur Link i pčelomorac Slaninar (Dermates lardarius L.) je tvrdokrilac veličine do 7,5 mm, crne boje,sa širokom poprečnom prugom, koji se u različitim razvojnim fazama može nalaziti na sadu u košnici ili van nje, a štete na sadu nanose larve koje se u njemu razvijaju.Slaninar,pored što razara sade prenosi i uzročnike nozemoze,američke truleži….. Slično slaninaru, štete na sadu nanosi Ptinus fur Link, takođe tvrdokrilac veličine oko 4 mm, čiji adulti i larve, osim sada, ošteduju i druge proizvode životinjskog porekla.Ovaj insekt je omnivor,hrani se biljnim i životinjskim materijama.KAko adulti,tako I larve proždiru krzno,kožu,laneno platno,vosak…. Pčelomorac (Trichodes apiarius L.)napada slabe pčelinje zajednice. Naime, ženke polažu jaja na cvetove biljaka sa kojih ih pčele zajedno sa polenom unose u košnice. Larve po izvođenju iz jaja dospevaju do sada i razaraju ga. Hrane se pčelama, larvama i košuljicama lutki koje padaju na dno košnice. Žabe (Rana spp.) su tako|e predatori pčela lovedi ih prilikom povratka sa paše. U cilju zaštite preporučuje se nisko košenje pčelinjaka, kao i uklanjanje svih gomila cigli i kamenja, gde bi se žabe mogle skloniti tokom letnje žege. Miševi i rovčica (Mus spp. Apodemus spp.) Gdje god ima miševa, a to je oko zgrada ili ako je u blizini stočna hrana, miševi su potencijalne štetočine koje mogu naneti velike štete pčelinjim društvima i sadu u košnici. Miševi su za pčele najopasniji zimi. Oni se najčešde uvlače u košnice u jesen kada vrijeme zahladni i ako ih pčelar ne osjeti, provedu celu zimu u košnci. Tu izgrade gnijezdo, jedu med i pčele, grickaju sade i, što je najgore,uznemiravaju pčelinje klupko. Takvo društvo loše zimuje i slabo izađe iz zime. Sem toga, vedi broj okvira bude ošteden i zaprljan i mišijom aktivnošdu.Da bi se otklonila opasnost od miševa, najbolje je da pčelinjak bude čist, bez otpadaka, travuljine, trulog lišda, raznog krša i dr. Lasice i neotrovne zmije se hrane miševima, pa zbog toga ih ne treba ubijati ili progoniti sa pčelinjaka.Mačke, mišolovke i otrovne mamce treba koristiti za suzbijanje ovog nezgodnog glodara. Miševi, a još više pacovi, mogu napraviti velike štete gde se drži rezervno sade i ostali materijal.Da bi se miševima sprečio ulazak u košnice, treba na vrijeme u oktobru, postaviti češljeve na leta košnica kroz koje pčele mogu prolaziti, ali ne i miševi.U toku zime treba paziti da se otvori na češljevima ne zablokiraju mrtvim pčelama i tako onemogudi izlet pčela.Ako se rovčica nađe na pčelinjaku, može društvo oštetiti više nego i miševi jer se hrani pčelama. Pošto je njeno tijelo veoma elastično,u stanju je da se provuče na otvore kroz koje miš ne može prodi. Njeno prisustvo lako se primijeti na letu košnica po masi izgrickanih pčela. I zbog rovčice se moraju postavljati češljevi. Ako je treba uništiti na pčelinjaku, najbolje je gredicu ispod košnice ili parče daske namazati plastičnim ljepkom na koji se rovčice lako uhvate.Ako miš, a 75. Slika 1. Kranjska pčela (A. mellifera carnica) /https://upload.wikipedia.org/ Domada karnika se odlikuje relativno dugim jezikom, visokim kubitalnim indeksom i kratkim hitinskim dlačicama. Hitin joj je svetlo- braon boje, a telo obraslo hitinskim dlačicama sive boje, u literaturi poznata „sivka“ (Konstantinovid, 1965; Mladenovid i sar., 2004). Preživljava u malim zajednicama i ima buran proledni razvoj, što omogudava dobar potencijal i odličnu kondiciju pčelinjih zajednica za prve pčelinje paše počev ved od aprila, a najveda mana joj je značajno izražen rojevi nagon (Gregori i sar., 2003). Italijanska žuta pčela (A. mellifera var. ligustica) - je geografski najraširenija rasa pčela u svetu (Slika 2). Njeno poreklo je srednja Italija. Raširena je u mnogim zemljama sveta, naročito u SAD. Odlikuje se žutom bojom kutikule, kod radilica su samo 2 do 3 trbušna segmenta egzoskeleta žuta, a matica je cela žuta. Sklona je grabeži, ima izražen nagon za rojenje mada nešto slabiji nego kod kranjske pčele. U severnijim/hladnijim krajevima ne prezimljava najuspešnije, a u toku zime troši dosta hrane. Ova rasa pčela ima jako dobar proledni razvoj i pri jakim pašama daje izvanredne prinose meda. Slika 2. Italijanska žuta pčela ( A. mellifera var. ligustica) (https://upload.wikipedia.org) Tamna evropska pčela (A. mellifera var. mellifera) – rasprostranjena je severno i zapadno od Alpa, u Skandinavskom region i Rusiji (Slika 3). Ova rasa pčela je u prošlosti u Evropi bila najrasprostranjenija (Goetze, 1964). Ove pčele su krupne, sa kratkim jezikom za razliku od karnike i kavkaske rase pčela (Shepard, 1986). Za vreme pregleda košnice pčele su nemirne i razmile se po košnici, a pri vađenju okvira iz košnice brzo ga napuštaju što otežava pregled. Često su i veoma agresivne. Sporije se razvijaju u prolede, a veoma su sklone rojenju. Prinosi meda su značajno manji nego kod karnike i italijanske pčele. Neotporna je na bolesti. Slika 3.Tamna evropska pčela (A. mellifera mellifera) (https://upload.wikipedia.org) Kavkaska pčela (Apis mellifera caucasica) – rasprostranjena je na planinskim predelima Kavkaza u Rusiji i Gruziji (Slika 4). 76. Slika 4.Kavkaska pčela (A. mellifera caucasica) (https://upload.wikipedia.org) Razlikuje se siva i žuta varjanta ove pčele. Kavkaska pčela je veoma slična po veličini i obraslosti siv im dlakama domadoj karniki, ali u pogledu razvoja, naročito prolednog razvoja, ona je znatno sporija i punu snagu dostiže polovinom leta. Nema jako izražen n agon za rojenje. Sklona je grabeži i nema dobru mod orjentacije. Osetljiva je na hladne zimske dane. U košnicu unosi mnogo propolisa i njime lepi okvire što otežava sam pregled društva. ANATOMIJA PČELA Telo pčele se sastoji od glave, grudi i zadka koji su jasno izdifirencirani (slika 5). Vanjski deo kože sastoji se od hitina koji je čvrst i daje oblik pčeli, a pojedini kolutidi tela spojeni su međusobno tankom kožicom što omogudava pokretanje. Slika 5. Vanjska građa pčele (http://blog.dnevnik.hr/apikultura/2013/01) Na glavi se nalaze važni organi: oči, pipci i usni aparat. Pčele imaju dva složena oka za gledanje na daljinu i tri prosta oka (ocelle) za gledanje u košnici. Čulo vida: na glavi medonosne pčele nalaze se i oči i to na čeonom delu tri prosta oka (ocelli), namenjena za gledanje u košnici i ona uglavnom reaguju na intenzitet osvetljenja. Složene oči nalaze se sa strane glave i sastoje se od velikog broja faceta ili omatidija (ommatidia). Najmanji broj omatidija je kod matice, samo 3.000 do 4.000, dok radilice imaju između 4.000 i 5.000, a trutovi čak od 7.000 do 8.000 omatidija. Vidno polje svake omatidije je malo i predstavlja samo delid slike, koja postaje jasna tek kada se sakupi informacija iz svih omatidija složenog oka i nastane mozaična slika. Pčela je poludaltonista, jer razlikuje belu, plavu i deo žute boje. Sve ostale boje vidi kao jednu od njih ili sivu, dok crvenu boju vidi kao crnu. Takodje, pčela dobro vidi u ultraljubičastom delu spektra, posebno kada se reflektuje sa kruničnih listida i tada pčela nepogrešivo prenos i ostalim pčelama informaciju o pravcu i daljini paše. Pčela razlikuje oblike, pri čemu vedu razliku pravi između komplikovanijih oblika. Olfaktorni organi: na glavi pčela se nalaze jedan par pipaka pomodu kojih pčele razlikuju pojedine mirise koji im u pr irodi služi za orjentaciju. Ako se pčelama uklone pipci nesposobne su za život i propadaju. Čulo sluha je takođe smešteno na antenama pčela, na drugom antenalnom članku. Za orijentaciju medonosne pčele od velikog značaja je i nekoliko miliona malih kristala – magnetita smeštenih u prednjem delu abdomena pčele koji su raspoređeni tako da stvaraju prirodno magnetno polje.Ovi kristali omogudavaju pčeli da reaguje u odnosu na magnetno polje Zemlje i tako se bolje orijentiše u prostoru. U gornjem delu glave smeštena je mlečna žlezda koja luči matičnu mleč u starosti od 6. do 12. dana (samo kod radilica). Na grudima pčele pričvršdeni su organi za kretanje, po strani dva para krila i dole 3 para nogu. Grudni mišidi svojim radom pokredu krila. Pčele radilice mogu da lete brzinom do 30 km/h, a trutovi do 50 km/h. U grudima je smeštena i grudna žlezda koja luči slinu. Na nogama pčele u košnicu donose polen i propolis. Organi za kretanje: na grudima se nalaze i tri para člankovitih nogu, pri čemu je prvi par najkradi, srednji par nešto duži, a zadnji 77. par nogu je najduži. Noge se sastoje iz pet članaka: kuk (coxa), butni valjak (trochanter), but (femur), golenjača (tibia) i stopalo (tarsus). Međutim, samo stopalo (tarsus) takođe je građeno iz pet članaka od kojih je prvi basitarsus veoma dugačak i četiri manja koja čine metatarsus. Poslednji članak stopala noge završava se kandžicom sa kojom pčela, pogotovo kod prvog para nogu, čisti svoje antene. Na samom kraju stopala nalaze se jastučidi napunjeni vazduhom, a koji pčeli omogudavaju da se krede po glatkim površinama. Prednji par nogu na sebi imaju poseban polukružni izrez obrastao dlačicama i namenjen čišdenju antena. Na golenjači prednjih nogu sa unutrašnje strane nalazi se i četkica koja pčelama služi za čišdenje očiju, dok na stopalu imaju četkicu za prikupljanje polena. Srednji par nogu sličan je po građi prvom paru, ali sa dodatkom ostrige i služi za skidanje i prenošenje voštanih ljuspica. Zadnji par nogu veoma je važan za sakupljanje polena i u tu svrhu su golenjača i prvi članak stopala posebno građeni. Golenjača (tibia) je u donjemdelu, sa zadnje strane, udubljena, po čijoj ivici su raspoređene hitinske dlačice i predstavlja polenovu korpicu (corbicula). U ovim korpicama pčele prenose polenske »loptice« mase od 15 do 18 mg u košnicu. Na gornjem delu prvog članka stopala nalazi se mamuza (arcus) kojom pčela sakupljeni polen gura u polenovu korpicu na golenjači. Krila pčela: Na drugom i tredem segmentu grudi sa gornje strane, smeštena su dva para krila (prednja i zadnja), koja pčelama radilicama omogudavaju da lete brzinom do 30 km/h i trutovima do 50 km/h. Krila su potpuno spljoštene kožne vredice i za vrem e mirovanja priljubljena su uz telo pčele. Prednja krila su veda i polaze iz drugog grudnog segmenta, dok su zadnja krila manja i polaze iz tredeg grudnog segmenta. Krila pčele su prožeta hitinskim nervima i oni su međusobno spojeni poprečnim nervima (žbice) i tako se obrazuju delije krila. Na gornjoj strani zadnjih krila raspoređene su kukice koje se pri uzletanju pčele zakače za žlebove donje ivice prednjih krila. Medonosna pčela u letu u jednoj sekundi načini krilima oko 200 pokreta. U zadku su smešteni organi za probavu, za izlučivanje, srce i otrovna žlezda sa žaočnim aparatom. Na kolutidima zadka radilic a smeštena je sa gornje strane neparna mirisna žlezda, a sa donje strane smeštena su 4 para voštanih žlezda koje luče vosak u starosti 12.-18. dana. Unutrašnja građa pčela je slična kao i kod drugih insekata i prilagođena je načinu života i potrebama pčela (slika 6). Slika 6. Poprečni presek tela pčele (https://i.pinimg.com/20.10.2016) Sistem organa za probavu – usni aparat medonosne pčele prilagođen je za srkanje i grickanje. Sastoji se od gornje usne ( labrum), gornje vilice (mandibula), donje vilice (maxilla) i donje usne (labium). Gornje vilice pčele koriste da sa njima raskidaju prašnike, hvataju predmete ili da popunjavaju pukotine propolisom i sl. Donje vilice u vidu sare štite donju usnu. Donja usna sastoji se od brade (mentum), podbratka (submentum), jezika (glossa) i para usnenih pipaka. Jezik je valjkastog oblika i sužava se prema kraju. Sastoji se od hitinskih prstenova i obrastao je dlačicama. Na samom vrhu jezik je kašikasto proširen (labellum) što medonosnoj pčeli omogudava uzimanje tečne hrane. Pčela prednjim čeljustima uzima čvrstu hranu i progriza poklopce sada, a tečnu hranu uzima složeno građenim stražnjim delom usnog aparata koji se formira u dugo rilce. Hrana dalje prolazi jednjakom koji se na početku zadka proširuje u medni želudac. On služi kao rezervoar u kojem pčela donosi u košnicu nektar i vodu. Zapremina mednog želuca 50 mm 3 . Pod uticajem fermenata iz sline ovde počinje proces razlaganja složenih šedera iz nektara u jednostavne šedere koji se nalaze u medu. Na prelazu iz mednog mehura u crevo nalazi se među crevo koje propušta dalje samo toliko hrane koliko je pčeli potrebno za osnovne metaboličke potrebe letenja. Ostatak hrane iz mednog mehura pčela predaje u procesu socijalne izmene hrane drugim pčelama ili ga odlaže u delije sada kao rezervnu hranu. Najvedi i najvažniji deo probavnog sistema je srednje crevo, koje je dugo oko 10 do 12 mm kod radilica, 13 mm kod matice i kod truta oko 19 mm. Zid srednjeg creva građen je od dva mišidna sloja spolja, a unutra je sloj epitelnih delija. Te delije luče probavne sokove i resorbuju hranljive materije. Na prelazu iz srednjeg u tanko crevo uliva se stotinjak uskih cevčica (Malpigijevi sudovi) koji imaju funkciju bubrega. Dalje se nastavlja rektalno crevo koje je znatno prošireno, a njegovi zidovi su naborani i elastični pa mu se zapremina prema potrebi može povedati 3 do 4 puta u slučaju dugih, hladnih zima kada nema pročisnog leta, jer je poznato da u košnici balega samo matica i teško bolesne pčele. Na prednjem delu sluzokože rektuma nalaze se rektalne žlezde koje luče razne oksidaze koje sprečavaju truljenje materija u crevu. Krvni sistem kod medonosne pčele je otvorenog tipa. Hemolimfa teče kroz sistem krvnih sudova i telesnih šupljina. Srce pčele smešteno je u trbuhu i njegov zadnji deo počinje od petog trbušnog segmenta. Cevastog je oblika i podeljeno je na pet komorica, 80. ( http://celldivisionandreproduction.weebly.com/; https://beespotter.org//1/9/2004) Prema podacima iz literature jedan trut može da da oko 1,5 do 3,0 mm 3 spermatozoida, a tek oplođena matica u svom polnom organu ima oko 6 do 20 mm 3 spermatozoida. Na svadbenom letu matica se zadržava oko 13 minuta, a ako neme oplodnje zadržavanje je samo 8 minuta. U semenoj kesici matice spermatozoidi ostaju do kraja njenog života, a njihova ishrana se vrši preko žlezde (Glandula apendiculares). Matica koja se ne oplodi sa trutom za 3 do 4 nedelje gubi polni nagon, prestaje da izlede iz košnice. Posle 6 do 8 nedelja počinje da nosi neoplođena jaja iz kojih se razvijaju trutovi, te se naziva matica trutuša. Posle uspešno obavljenog parenja sa trutovima, u jajnicima matice počinju se stvarati jaja i posle 3 do 4 dana matica počinje nositi. Oplođena matica uz povoljne pašne prilike i u periodu najvede aktivnosti pčelinjeg društva može prosečno sneti 1200 do 1500 jaja na dan, a selekcionisane matice uz izrazito povoljne uslove mogu sneti i do 3000 jaja dnevno. Težina snesenih jaja može dostidi dvostru ku težinu njenog tela. Radi toga pčele radilice posebnu pažnju poklanjaju matici, stalno je okružuju i celog života intenzivno hrane samo matičnom mleči. Nošenje jaja je osnovna i jedina uloga matice. Ona živi do 5 godina, ali najvedu aktivnost postiže u prve 2 godine života. Posle toga njena aktivnost slabi, te se u savremenom pčelarstvu zamenjuje sa novom maticom. Matica nosi oplođena i neoplođena jaja. Iz oplođenih jaja razvijaju se ženski članovi društva, radilice i matice, a iz neoplođenih, muški članovi, trutovi. Matica počinje nositi jaja pri kraju zime (druga polovina januara i/ili u februaru), i kako dani postaju topliji matica povedava broj snesenih jaja. Najveda dnevna produkcija jaja je u najintenzivnijem delu godine, maj i jun, u našim klimatskim uslovima. Posle toga intenzitet polaganja jaja opada do potpunog prestanka polovinom oktobra. Trutovi su polno razvijeni mužjaci, a njihova glavna uloga je oplodnja matice. Oni imaju zdepasto telo, dužine 15 do 17 mm, a mase oko 0,2 g. Grudni deo tela im je jako razvijen, čime se obezbeđuje brzo i dugo letenje, zavisno od mesta gde se vrši sparivanje sa maticama, tzv. sparivališta. Samo najbrži trutovi stižu do matice i izvrše oplodnju. Trutovi se u pčelinjem društvu pojavljuj u u prolede, posebno u periodu rojenja-kraj aprila-juna. Broj trutova u jednom pčelinjem društvu se krede od nekoliko stotina do nekoliko hiljada, zavisno od starosti matice, stanja društva, kvaliteta sada, pašnog priliva (hrane) i dugih spoljnih faktora. Trutovi izlaze iz košnice u starosti od 4 do 7 dana radi orjentacije, a polno sazrevaju sa 14 dana. Žive od 20 do 30 dana, retko do 60 dana. Krajem leta, druga polovina avgusta, kada prestaje nagon za razmnožavanje i odgajanje matica, pčele trutove izbacuju iz košnice i oni iznureni od gladi uginjavaju. Radilice su ženski članovi pčelinje zajednice (Slika 12) sa nedovoljno razvijenim polnim organima. Njihovi jajnici imaju samo 3 do 30 jajnih cevčica u kojima se u normalnim uslovima u pčelinjem društvu ne razvijaju jaja. One su i najmanji članovi u pčelinjoj zajednici. Veličina radilice je oko 12 mm, a masa oko 0,1 g. Broj radilica u pčelinjoj zajednici je različit zavisno od doba godine i on se krede od 20.000 do 50.000. Najvedi broj radilica je aktivnom period godine, od maja do avgusta, kada može da bude i preko 50.000 što zavis i od plodnosti matice i uslova za razvoj pčelinjeg društva, posebno pašnih priliva (nektara i polena). Uloga pčela radilica u p čelinjem društvu je podeljena prema starosnoj dobi (Šema 4). Životni vek pčela radilica je kratak, u letnjim mesecima žive 4 do 6 nedelja, a u zimskom periodu kada miruju radilice, žive od 7 do 8 meseci (Savidi i sar., 1991). Slika 12. Radilica Podela rada u pčelinjoj zajednici – u dobro razvijenoj, jakoj, pčelinjoj zajednici nalazimo, zavisno od doba godine i veličine košnice, od 20.000 do 50.000 pčela radilica. One besprekorno obavljaju sve poslove u pčelinjoj zajednici prema ukazanim potrebama i njihovoj starosti (Šema 4). Mlade pčele radilice u starosti od tri do pet dana obavljaju čišdenje delija sada i delova košnice, odmah posle toga, od šestog dana strosti, one hrane starije pčelinje larve mešavinom meda, polena i vode, a u to vreme i same jedu puno polena što im omogudava razvoj mlečnih žlezda i lučenje mleča. Sa matičnom mleči one hrane mlade pčelinje larve i maticu. Kada nestane legla (kraj oktobra- novembar) umesto mlečnih žlezda razvija se masno-belančevinasto tkivo koje pčeli omogudava duži život, sve dok se u košnici opet ne pojavi leglo. 81. Šema 4. Razvoj i uloga pčela u različitim fazama života http://www.u-pcelara-maradik.org U starosti od 12. dana kod pčela se razvijaju voskove žlezde pa one grade sade ako u košnici ima praznog prostora. Dobro ih je iskoristiti postavljanjem praznih satnih osnova u pčelinju zajednicu. Uz proizvodnju voska, pčele radilice u ovoj starosti greju leglo, preuzimaju hranu od starijih pčela sakupljačica, te je prerađuju i skladište kao rezervnu hranu u sade, ventiliraju košnicu, kao i druge poslove ukoliko se ukaže potreba. U starosti od 18. do 21. dana, pčele radilice sve se više primiču letu i pomalo izledu iz košnice, osmatraju okolinu i obavljaju funkciju stražarica. U početku pčele lete u blizini košnice pokušavajudi da upamte njen položaj. Nakon toga postaju pčele sakupljačice i iz prirode donose nektar, polen, vodu i po potrebi propolis (Šema 4). U potrazi za hranom pčele lete oko 1,5 km, mada mogu i dalje, ali dalji letovi nisu rentabilni jer se potroši previše hrane za rad mišida za letenje. Pčelinji otrov se za vreme razvoja i života pčele u košnici nakuplja u otrovnom mehuridu, a pčele ga luče prilikom uboda. Mlade pčele obrasle su hitinskim dlačicama, koje im daju svetliju boju, radom i starošdu sve više se gube dlačice, pa dolazi do izražaja crna boja hitinskog omotača. Boja pčele je i rasna karakteristika, tako je kranjska pčela sive boje, talijanska žute, dok je srednje-evropska pčela crne boje. Za vreme aktivnog perioda, april-septembar, pčela živi prosečno 6 nedelja, a tokom zime pčele žive 6 do 7 meseci i zadržavaju funkciju koju su imale pre početka zime, sve do ponovnog proljetnog razvoja kada jedna stara pčela odneguje minimum 1,3 mlade larve ako je dobrog zdravstvenog stanja. U prolede društva se razvijaju u zavisnosti od: 82. broja pčela u košnici: Na količinu legla i proledni razvoj društva veliki uticaj ima snaga društava u vreme zazimljavanja, količina i kvalitet hrane koja se pčelama ostavi za zimu, ali i vrsta hrane (šederni sirup, mešavina meda) kojom se društvo stimulativno prihranjuje, primena vitaminskog kompleksa koji se koristi u prolednoj prihrani, starosti i kvaliteta matice, zdravstvenog stanja matice i radilica i drugih faktora. zaliha hrane: Od prisustva dovoljne količine hrane pre svega zavisi količina izlučenog mleča u mlečnim žlezdama pčela negovateljica. Od kvaliteta i količine hrane zavise sposobnosti matice da leže jaja, što je u pozitivnoj korelaciji sa brojem pčela po društvu i snagom društva. spoljne temperature: Na ovo pčelar može najmanje da utiče, to jest obavezan je da maksimalno ispuni sve ostale uslove (mlada matica, snaga društva, odsustvo bolesti, dobra košnica) kako bi pčele bile same u stanju da se izbore sa nepovoljnim uslovima spoljne sredine. priliva prirodne hrane: U našim agroekološkim uslovima sigurno ne postoji lokacija za pčelarenje na kojoj medonosna pčela tokom cele aktivne sezone (februar-oktobar) ima dovoljnu količinu cvetova sa kojih može da sakupi hranu (nektar i polen). Jedan od načina obezbeđenja dovoljne količine nektara i polena je selidba pčela na obilne paše (bagrem, livada, lipa, suncokret i dr.). Kod proizvodnje matica mora se obratiti pažnja na pomodna društva koja se nakon naseljavanja oplodnjaka neguju i redovno prihranjuju. Osim selidbe dotok prirodne hrane u košnicu može se rešiti setvom pojedinih medonosnih biljaka (ul jana repica, facelija, heljda i dr.) u blizini pčelinjaka i nadoknade bespašnog perioda koji se obično javlja između cvetanja voda i cveta nja bagrema, kao i pojedinih letnjih meseci, posebno posle suncokreta, kada je neophodana dodatna stimulacija matice da ne smanjuje ili prekida nošenje jaja i produkciju zimskih pčela. U delomičnom ili potpunom nedostku hrane matica smanjuje ili potpuno prekida nošenje jaja, što može da ima značajne posledice i smanjenje broja pčela, posebno u periodu rađanja zimskih pčela. Kao što se vidi iz Šeme 4. da bi jedna pčela postala izletnica, koja donosi nektar, polen i vodu neophodno je da prođe najmanje 42 dana od momenta njenog rođenja. Ovo je veoma važno saznanje u pčelarskoj tehnologiji, stoga svaki pčelar mora da vodi računa o stanju paše, dnevnom unosu nektara i polena, kako bi na vreme reagovao dodatnom prihranom. Pčelinje društvo, iako organska celina za sebe, čiji članovi ne mogu opstati pojedinačno, ipak se ne može smatrati ni jedinko m, a ni populacijom. Umesto toga, pčelinje društvo je neka vrsta porodice (Šema 2), sastavljene od majke (matice), nekoliko očeva (trutovi čija je sperma smeštena u spermateci matice) i njihovog potomstva (pčele radilice). Preciznije rečeno, pčelinje društvo je neka vrsta super porodice koja se sastoji od nekoliko podporodica. U slobodnoj prirodi matica se obično spari sa 10-15 trutova (a može i više), koji su najverovatnije različitog porekla. Matica je majka svih porodica, dok je svaki trut otac samo jedne porodice (Ruttner, 1980). Svaki trut, svojom spermom, daje određeni identitet svakoj svojoj derki, pčeli radilici i zbog toga de dve pčele radilice iz iste podporodice biti sličnije nego one iz različitih podporodica (Cornuet, 1991). REPRODUKCIJA PČELA U pčela postoje dva nivoa reprodukcije: Reprodukcija na individualnom nivou (parenjem matice i zaleganjem jaja) Mlada matica kada je sposobna za parenje izlede iz košnice između 12 do 17 časova po vedrom i toplom danu. Ovaj izlet naziva se svadbeni let prilom koga se matica udaljava od košnice do 2 km. Oplodnja sa vrši sa više trutova (10 do 20 trutova), nekada i više, na prostoru zaštidenom od vetra na visini do 30 m. Matica svojim feromonima privlači trutove. Prilikom oplodnje polni organ truta ulazi u vaginalno predvorje matice i ubacuje spermatozoide u polni organ matice. Posle akta oplodnje polni organ truta se prekida, a sam trut pada na zemlju i brzo uginjava. Matica u našim klimatskim uslovima gajenja počinje nositi jaja krajem januara - početkom februara. U to vreme legla je malo, u početku veličine dlana i nalazi se u sredini zimskog klubeta u kome je temperatura 35 0 C. Dolaskom toplijih dana klube se raspusta, matica povedava broj zaleženog legla u koncentričnim krugovima na centralnom ramu, a kasnije prelazi i na susedne ramove. Broj snesenih jaja u početku je malen, svega nekoliko desetina zaleženih delija. U centru se nalazi najstarije poklopljeno leglo, a prema periferiji sve mlađe larve i na kraju u poslednjem krugu se nalaze zaležena jaja. Kad se iz centralnog dela izlegu mlade pčele, matica se vrada i u te delije polaže jaja. U prolede matica svakim danom nosi sve više i više jaja, što dnevno može da iznosi i do 1500 pa i do 2000. Slika 13. Tek položeno jaje u deliji sada http://dunamaisebeekeepers.com/ Tek sneseno jaje stoji okomito u sredini delije sada (Slika 11). Bele je boje i dužine 1,3 do 1,5 mm, a široko oko 1/3 mm. Drugi dan 85. U slučaju paviljonskog načina pčelarenja (uglavnom sa Alberti Žnideršič tipom košnica), radi lakše orijentacije pčela, prihvatljivo je da kao orijentiri posluže košnice ili leta različitih boja, različiti geometrijski oblici iscrtani ili postav ljeni iznad leta košnice i sl. Lokacija pčelinjaka (u toku vegetacije) treba da obezbedi pčelama pristup onim biljkama koje im daju dobru nektarsku i polensku pašu. Pčelinjak treba da bude udaljen najmanje 100 metara od autoputa, železničke pruge i aerodroma, odnosno 15 metara od kategorisanog puta. Minimalna udaljenost od šederana i drugih pogona koji vrše proizvo dnju i preradu poljoprivredno-prehrambenih proizvoda je 500 metara, a od ostalih industrijskih pogona najmanje 100 metara. Pčelinjak treba da bude udaljen najmanje 20 metara od objekata za boravak ljudi i gajenje životinja, i u svakom slučaju leta košnica ne smeju biti okrenuta prema tim objektima. U svakom slučaju, bez izuzetaka, pčelinjak treba da bude udaljen najmanje 100 metara od predškolskih i školskih ustanova, internata, igrališta i drugih sportskih terena za decu i odrasle. REGISTRACIJA PČELINJAKA Prilikom registracije poljoprivrednih gazdinstava u Ministarstvu poljoprivrede i zaštite životne sredine Republike Srbije dobija se broj registrovanog poljoprivrednog gazdinstva (BRPG). Gazdinstva na kojima se drže i uzgajaju životinje registruju se i kod Uprave za veterinu Ministarstva poljoprivrede, pri čemu se dobija HID – identifikacioni broj gazdinstva („Holding ID“ broj). Slika 18. Košnice obeležene HID pločicama Prema „Pravilniku o načinu obeležavanja pčelinjih društava i registraciji pčelinjaka“ („Sl. glasnik RS“ broj 54/2010) vrši se registracija pčelinjaka. Na osnovu registracije dobija se identifikaciona pločica sa jedinstvenim identifikacionim brojem, kojom se obeležavaju košnice na pčelinjaku (Slika 18). KOŠNICE I PČELARSKI PRIBOR Košnica je namenjena za smeštaj, život, razmnožavanje pčelinjeg društva i odlaganje rezervne hrane. Sa druge strane ona omogudava čoveku da na prihvatljiv način dođe do pčelinjih proizvoda. Savremena košnica mora da zadovolji dva glavna uslova: dobru biološku funkciju društva i racionalan rad čoveka. Ona je najvažniji deo opreme i od njenog kvaliteta jednim delom zavise rezultati pčelarenja. U našem regionu su do polovine prošlog veka od primitivnih košnica najzastupljenije bile trmke (vrškare), pletare (rojevnjače) i dubine. Savremene košnice nazivaju se košnice sa pokretnim ramovima. Savremena košnica treba da omogudi: potpuno normalan biološki proces života i rada pčelinjeg društva u uslovima što približnije prirodnim; da potpuno štiti pčelinje društvo od atmosferskih nepogoda i padavina; podešavanje zapremine prostora prema potrebama pčelinjeg društva; održavanje stabilne temperature zimi i leti u ekstremnim uslovima, pri čemu je njeno kolebanje slično kao u prirodnim staništima, bez naglih promena; dobru izolaciju od vlage i sprečavanje prodiranja vlage u unutrašnjost košnice; pokretljivost svih osnovnih delova, jednostavnost i lakodu manipulacije i zaštitu pčelinjeg društva pri tome; sprečavanje ulaska neprijatelja pčela; odvajanje plodišta i medišta radi preduzimanja različitih tehnoloških postupaka i intervencija, tako da se može raditi samo sa delom u kome se interveniše, kada se vrši lečenje i prihrana (Svatok i Daljevid, 2004). U svetu su se najbolje pokazala dva tipa košnica za gajenje pčela i to Dadant Blatt (DB) i Langstroth Rut (LR) košnica (slike 19 i 20), a u našoj zemlji koriste se i Alberti Žnideršič (AŽ), Fararova košnica, pološka i druge. Za pregled i rad sa pčelama neophodna je adekvatna oprema. Alati koji se koriste u radu sa pčelinjim zajednicama moraju se 86. održavati čistim i dezinfikovati posle svake upotrebe. Svaki pčelinjak (selekcioni i oplodna stanica i dr.) treba imati zaseban set alata i opreme za pregled, i te setove ne mešati i ne prenositi sa jednog na drugi pčelinjak. Oprema i alati koji se koriste na selekcionom pčelinjaku zahtevaju posebne mere opreza. Najosnovnije za pčelara je da se opremi pčelarskom dimilicom, pčelarskom kapom (pčelarskom bluzom ili kombinezonom) i pčelarskim nožem. Pčelarska dimilica služi da se u njoj stvori dim pomodu koga se pčele smire i tako izbegavaju nepotrebni ubodi, a povedava efikasnost rada. Pčelarska kapa štiti lice i glavu čoveka od uboda pčela. Pravi se od platnenog šešira u čiji obod se ugrađuje žica, preko koje pada til. Najbolja boja tila je zelena ili crna, jer se oči ne umaraju. Til ne sme biti bele boje. Uz kapu ide i pčelarska bluza ili kombinezon koji štiti telo pčelara od uboda. Pčelarski nož služi za otvaranje košnica i predstavlja gvozdenu polugu, dužine 30 cm i širine 3 cm, koja je na jedno m kraju proširena i zaoštrena, a na drugom kraju je povijena pod uglom od 90° i takođe proširena i zaoštrena. Služi za otvaranje košnice, odvajanje nastavaka košnice, razdvajanje i vađenje okvira iz nastavaka, struganje i čiščenje okvira itd. Nož sa urezom za vađenje eksera naziva se amerikaner. OBJEKTI NA PČELINJAKU Osim košnica, na pčelinjaku treba da postoji i objekat ili odgovarajudi prostor gde se vrši proizvodnja, manipulacija i skladištenje pčelinjih proizvoda, zatim prostorije gde se vrši pranje i dezinfekcija opreme i alata, kao i toaleti, odnosno kupatila. Strukture objekta treba da budu građene od trajnih materijala i da budu lake za održavanje, čišdenje i pogodne za dezinfekciju. Površine zidova i delova pregrada treba da budu svetle boje, napravljene od nepropustljivih, vodootpornih materijala bez toksičnih efekata na proizvod, pogodni za čišdenje, i da se, prema potrebi, posle čišdenja i pranja mogu dezinfikovati na odgovarajudi način. Zidovi i odeljci treba da imaju glatku površinu do visine koja odgovara operaciji koja se izvodi u prostoriji. Podovi treba da budu konstruisani da obezbede adekvatnu drenažu, lako prikupljanje i odvod otpadnih voda posle pranja i čišdenja. Tavanice i visede elemente iznad glave treba konstruisati i uraditi da se minimizira taloženje prljavštine, kondenzacija i stvaranje plesni na površinama istih. Svetiljke za osvetljenje treba zaštititi tako da proizvod n ije kontaminiran eventualnim lomom stakla. Prozori treba da budu laki za čišdenje, da budu konstruisani da minimiziraju stvaranje prljavštine i da budu opremljeni mrežama za zaštitu od insekata. Gde je to neophodno, prozori treba da budu fiksirani. Vrata treba da imaju glatke, neabsorbirajude površine i da budu laka za čišdenje i dezinfekciju. Svi spoljašnji otvori moraju biti tako konstruisani i održavani da sprečavaju ulazak štetočina, kao što su muve, ptice, pacovi i miševi. Objekat mora imati toalet i/ili kupatilo, koji nije u direktnoj komunikaciji sa proizvodnim delom (nema ukrštanja puteva), a sa odgovarajudim uslovima za održavanje lične higijene. Objekat/prostorija za vrcanje meda mora biti čista i na odgovarajudi način uređena. Objekat/prostorija ako nije u pčelinjaku ne može biti u sklopu stambenih prostorija i mora imati odvojen ulaz od dvorišta. Zemljište oko objekta mora se održavati na način koji de sprečiti stvaranje nehigijenskih uslova i kontaminaciju. Sve puteve, travnate površine, kanale, mesta za parking kao i mesta za odlaganje otpada treba održavati u čistom stanju kako ne bi predstavljali izvor kontaminacije. Unutrašnji dizajn i raspored prostorija treba da dozvoli dobru higijensku praksu u proizvodnji, uključujudi zaštitu protiv međusobne kontaminacije, ukrštanje puteva između i tokom rada sa proizvodima. PROLEDNI PREGLEDI PČELINJEG DRUŠTVA Nakon perioda zimskog mirovanja neophodno je obaviti pregled pčelinjih društava, a zatečeno stanje evidentirati. Postupci koji se preduzimaju od ranog proleda trebaju da omogude maksimalan razvoj pčela, kako bi bile u stanju da iskoriste najznačajniju glavnu medonosnu pašu bagrema. Za pregled pčelinjaka pčelar treba da pripremi adekvatnu odedu, pčelarski kombinezon ili pčelarsku bluzu, bele boje. Pčelarska kapa može biti sastavni deo kombinezona/bluze, ali postoje izuzeci kada se pčelarska kapa koristi odvojeno. Poželjno je da se za rad na pčelinjaku nabave i koriste bele duboke čizme. Pčelarski nož treba očistiti od prethodnog korišdenja. Spremiti materijal za zadimljavanje, sa untrašnje strane konusnog zatvarača na dimilici očistiti rupe koje se od smole i gareži mogu nakupiti i smanjuti ili sprečiti prolazak dima. U toku pregleda pčelinjih društava ne smeju se praviti nagli pokreti, a sa pčelama se mora raditi pažljivo, bez njihovog neopreznog gnječenja i ubijanja. Prvi delimičan pregled pčela, bez otvaranja košnica, obavlja se uglavnom na početku marta kada su dnevne temperature više od 12 o C (Mladenovid i Svatok, 2004). Ovaj pregled ima za cilj da se indirektnim putem utvrdi prisustvo matice u košnici sa pčelama i obnovi utopljavajudi materijal. Izvodi se po lepom danu, priđe se košnici, kucne se u stranicu plodišta, prisloni uvo sa te strane i oslušne ponašanje pčela. Kod društava u kojima su matice prisutne, pčele jako zabruje na početku, ali se brzo smiruju. Kod obezmatičenih zajednica brujanje pčela traje dugo i ne stišava se tako brzo. Bezmatke treba evidentirati i čim klimatske prilike dozvole treba ih sanirati spajanjem (ukoliko su zdrave) sa jačim pčelinjim društvima. Ako ima izleta pčela posmatra se ponašanje pčela. Ako se pčele pri izlasku iz košnice zadržavaju na poletaljci, lutajudi po njoj, a pri povratku ponavljaju ovo ponašanje, takvu košnicu sa pčelama treba zabeležiti i čim klimatski uslovi dozvole pregledati. Loš predznak stanja u košnici su mrtve pčele na letu, poletaljci i ispred košnice. Pregledati utopljavajudi materijal u zbegu košnice i ako je 87. vlažan zameniti ga novim. Glavni proledni pregled se obavlja kada krene cvetanje kajsije i džanarike, po lepom i sunčanom vremenu. Ovaj pregled ima za cilj utvrđivanje prisustva matice, legla, rezerve hrane, jačine društva, zdravstveno stanje i čišdenje podnjače. Nakon izvršene pripreme košnici na pčelinjaku treba pridi sa zadnje ili bočne strane. Pre otvaranja košnice, kroz leto se dimilicom ubaci 2 do 3 dima. Pri razdvajanju nastavaka ubaciti još 2-3 dima u košnicu kako bi se pčele udaljile. Pregled treba raditi brzo da se pčelinje leglo ne bi prehladilo. Matica se ne traži ved se na osnovu legla u sadu konstatuje njeno prisustvo u košnici. Ako je radilično leglo u svim fazama razvoja znak je da se matica nalazi u košnici. Pojava raštrkanog trutovskog legla može ukazati na lošu maticu ili lažne matice. Takva društva se saniraju spajanjem sa jačim društvima preko novinske hartije. Količina hrane – meda u ovom periodu treba da je od 8 do 10 kg i da je u mednim vencima raspoređena na 6 do 8 okvira. Ako hrana nedostaje pčelinjem društvu dodati ram sa medom do poslednjeg okvira sa leglom. Ako ramova sa rezervnim medom nema, dodaje se šederna pogača iznad ramova sa leglom. Jačina pčelinjeg društva procenjuje se na osnovu ulica između ramova zaposednutih sa pčelama. Slaba društva imaju 3-4 ulice pčela, srednja 5-7, a jaka preko tog broja. Iz košnice se izbacuju ramovi sa starim (crnim), plesnivim ili oštedenim sadem. Umesto njih se dodaju ramovi sa pravilno izgrađenim radiličkim sadem iz rezerve, tzv. remont sada. Zdravstveno stanje legla se proverava na osnovu izgleda poklopljenog legla i ponašanja pčela. Poželjno je otvoriti i proveriti nekoliko delija sa zatvorenim leglom. Ako su podnjače košnica od punog drveta treba iz rezerve uzeti jednu podnjaču i kod prve košnice izvaditi staru i podbaciti podnjaču iz rezerve. Kada se podnjača očisti podbacuje se pod narednu košnicu. Trunje sa podnjače sakupljati na jedno mesto, upakovati u najlonsku vredu i bezbedno ukloniti. Kod dubokih žičanih podnjača treba izvudi uložak od lesonita ili lima i očistiti ga, a potom vratiti u pripadajudu žičanu podnjaču. Od početka cvetanja kajsije pčele se mogu stimulativno prihranjivati u večernjim satima sa po pola litra šedernog sirupa svako drugo veče. Sva zapažanja po pojedinačnom društvu beleže se u pčelarskom dnevniku. Početkom aprila, pčele počinju sa konstantnim izletom iz košnice. Sa pojavom vodne paše u košnici se skladišti polenov prah u delijama ramova do legla. Matica je blokirana, nema dovoljno prostora za polaganje jaja i preduzimaju se mere za proširivanje legla. Pčelinje zajednice sa intenzivnim razvojem, pažljivo se proširuju dodavanjem po jednog rama sa izgrađenim sadem do poslednjeg rama sa leglom. U toku ovog pregleda nastavlja se sa uklanjanjem lošeg sada iz košnice, koje se odvaja za pretapanje. U ovom periodu se ne žuri sa proširivanjem društva ukoliko spoljna temperatura varira i nodu pada ispod 10 0 C, jer u takvim slučajevima može dodi do prehlade pčelinjeg legla. Kod košnica nastavljača (Langstrot Rut-LR) se gornji nastavak, u kome se razvija društvo u prolede, povremeno okrene za 180 0 C, jer pčele ne trpe med iz medne kape ispred sebe i nastoje da ga prebace u zadnji deo ramova. Na taj način vrši se tzv. „automatsko“ prihranjivanje. Kod društava u Dadant Blat košnicama (DB) vrši se zakretanje pojedinačnih ramova sa leglom za 180 o . Nakon nekoliko dana, društvima koja se intenzivno razvijaju može se dodati ram sa satnom osnovom do poslednjeg rama sa leglom. Izvađeni ram može se smestiti u donji nastavak kod LR košnice pri čemu se iz košnice izvadi još koji ram sa starim ili loše izgrađenim sadem i odvaja se za pretapanje. Izgradnja novog sada najpravilnije teče u toku vodne „tihe“ paše, pri novom unosu polena i nektara. Nova satna osnova se ne dodaje u centar košnice, odnosno legla, jer se na taj način leglo može predvojiti, zato se po pravilu uvek stavlja do poslednjeg rama sa leglom. Dok se još radi na razvoju pčelinjeg društva, u toku dodavanja satnih osnova, može se pčelarskom viljuškom otvoriti poklopljeni med sa ramova u donjem LR nastavku. Pošto pčele ne trpe med ispod sebe one de ga prebacivati u gornji nastavak i na taj način vršiti „automatsko“ stimulativno prihranjivanje stvaranjem pojačanog utiska priliva hrane iz prirode. Kod DB košnice se može otvarati poklopljeni med zaostao na starim ramovima i dodati pčelama preko zbega da ga očiste. Proširivanje plodišta i «deblokada» matice se u toku aprila vrši nekoliko puta u zavisnosti od jačine pčelinjeg društva i sezone. Dobra praksa je da se do bagremove paše košnici sa pčelama dodaju 3 satne osnove. Kada u gornjem nastavku LR košnice bude 7-8 ramova sa leglom, znak je da se društvo dobro razvilo i da može održavati konstantnu temperaturu. Tada se gornji plodišni nastavak spusti na podnjaču, na njega se postavi matična rešetka, a na vrh se postavi dotadašnji „prazan“ donji nastavak. U njega se stavlja po ram sa zatvorenim leglom i medom koji se izvade iz donjeg plodišnog nastavka. Izvučena dva rama, sa leglom i medom, utiču da pčele brže pređu u gornji nastavak. Matična rešetka, koja je postavljena između nastavaka, ostaje u košnici sve do kraja poslednje paše u sezoni. Kod DB košnice se u vremenu kada dostignu 8 ramova sa leglom (oko 20. aprila) postavljaju matične rešetke, a do 1. maja se završi i sa dodavanjem polumedišta. SELIDBA NA PAŠU Vreme dodavanja matičnih rešetki i medišta ili polumedišta u zavisnosti od tipa košnice, pripreme su za neposredno blisku bagremovu pašu. Ukoliko se ona ne nalazi u blizini pčelinjaka, košnice sa pčelama se sele na ovu pašu. Selidba pčela na medonosnu pašu zahteva i neophodnu pripremu košnica nastavljača i pčelinjih društava koja se sastoji u slededem: dobiti pristanak od vlasnika parcele na koju se pčele doseljavaju, rezervisati novu lokaciju, srediti teren na lokaciji gde se košnice sa pčelama doseljavaju, pripremiti propratne dokumente o selidbi pčela, višak meda iz košnica iscediti, obezbediti dobru ventilaciju u košnici (mreža u zbegu i podnjači) da ne bi došlo do ugušenja legla i pčela, fiksirati sve pokretne delove košnica, u večernjim časovima pre selidbe zatvoriti sunđerom leta košnica, a odmah po dolasku na novu lokaciju otvoriti leta. Košnice nastavljače mogu se seliti na pašu sa dva nastavka, dok se na samoj paši po potrebi dodaje tredi ili više nastavaka. Kod košnica ugrađenih na prevozna sredstva nije potrebno dodatno učvršdivati košnice, nije 90. 21), kao i pčelinje leglo. Slika 21. Kaste pčela (matica, radica i trut) Postoji veliki broj parazita, bakterija, gljivica i virusa, koji napadaju pčel inje zajednice svuda u svetu. Ove bolesti medonosnih pčela nanose svake godine velike gubitke pčelarstvu. O značaju ovih bolesti najbolje govori podatak da je OIE uvrstila 7 bolesti pčela u svoju legislativu - Manual of Diagnostic Tests and Vaccines for Terrestrial Animals. U ovom odeljku demo se osvrnuti na značajnija oboljenja koja ugrožavaju pčelinje zajednice i način kako izvršiti prepoznavanje, uzorkovanje i terapiju ovih obolenja. Za postavljanje konačne dijagnoze infektivnih bolesti odraslih pčela, pčelinjeg legla, kao i bolesti i anomalije matice u obzir se moraju uzeti: -epizootiološka anamneza, klinička slika, patomorfološki nalaz i laboratorijska dijagnostika. Sumnja na određenu bolest se postavlja na osnovu epizootiološke anamneze, kliničke slike i patomorfološkog nalaza, a konačna dijagnoza se potvrđuje validnim laboratorijskim metodama. Zarazne bolesti pčela imaju veliki ekonomski značaj i od brzine i tačnosti postavljene dijagnoze zavisi i efikasnost preduzetih mera i terapije u njihovom suzbijanju i iskorenjivanju. OBUKA PČELARA I ZAPOSLENIH U PČELARSKOJ PROIZVODNJI U OTKRIVANJU BOLESTI Sprovođenje dobre proizvođačke i higijenske prakse u pčelarstvu zahteva edukaciju svih učesnika u procesu proizvodnje. Predmeti rada u pčelarstvu kao i njihovi proizvodi se koriste u polinaciji, ishrani, farmaceutskoj i kozmetičkoj industriji. Da bi pčelarenje bilo što uspešnije, da ne bi došlo do pojave bolesti pčelinjih zajednica, odnosno fizičkog, hemijskog i biološkog onečišdavanja pčelinjih proizvoda, neophodna su odgovarajuda znanja u oblasti tehnologije pčelarenja, zdravstvene zaštite pčela i higijene namirnica. Pravovremena primena dobre proizvođačke i dobre higijenske prakse utemeljena je na osposobljavanju radnika za sve postupke u proizvodnji na selekcionom pčelinjaku i rukovanju sa medom i drugim pčelinjim proizodima. U proizvodnji na selekcionom pčelinjaku, proizvodnji, preradi i prometu pčelinjim proizvodima mogu raditi osobe koje imaju znanje o tehnologiji pčelarenja i higijeni namirnica. Zato se mora pripremiti okvirni plan različitih osposobljavanja za rad u pčelarstvu sa poštovanjem procedura dobre pčelarske prakse. Obaveza je i dužnost radnika na pčelinjaku da redvno prati zdravstveno stanje pčela, radi kontrolne preglede, pokrede inicijativu, preduzima mere i prijavljuje sumnju na bolesti pčela i pčelinjeg legla nadležnoj veterinarskoj službi. Takođe je u obavezi da u okviru interne kontrole (samokontrola) uzima uzorke meda i ostalih pčelinjih proizvoda i dostavlja na laboratorijski pregled prema planu i programu koji je sam napravio, a čime de dokazati ispravnost proizvodnje i kvalitet proizvoda. Podsedanja radi, po Zakonu o bezbednosti hrane, za kvalitet i higijensku ispravnost proizvedene hrane odgovoran je isključivo njen proizvođač. Za sve ove vrste i prirode posla neophodno je sačiniti i sprovoditi plan edukacije i voditi zapise o istoj. MATERIJAL ZA LABORATORIJSKO ISPITIVANJE PAKOVANJE I SLANJE U toku gajenja pčela na selekcionim pčelinjacima i rada sa društvima posebnu pažnju treba obratiti na zdravstveno stanje pčela i legla. U redovnim okolnostima poželjno je godišnje uraditi dvokratnu laboratorijsku kontrolu pčelinjih društava (broj društava koji de biti podvrgnut laboratorijskoj kontroli zavisi od trenutnog stanja na pčelinjaku): Prvi pregled u prolede – slabe pčelinje zajednice i klinički sumnjiva na bolest podvrgnuti laboratorijskom pregledu da bi se utvrdio zdravstveni status pčelinjaka i preduzele neophodne mere u cilju saniranja stanja i pripreme pčelinjih društava za kvalitetnu proizvodnju (polinacija, medobranje, itd.). Pregled u jesen – slaba pčelinja društva i klinički sumnjiva na bolest podvrgnuti laboratorijskom pregledu da bi se utvrdio zdravstveni status pčelinjaka, odnosno preduzele neophodne mere u cilju pripreme pčelinjih zajednica za adekvatno zazimljavanje. Kod postojanja sumnje na pojedine bolesti pčela i pčelinjeg legla za laboratorijski pregled se uzorkuje (uzima/priprema) slededi materijal: Promenjeno pčelinje leglo u sadu najmanje dimenzije 10x10 cm (američka kuga pčelinjeg legla, evropska kuga pčelinjeg legla, varoza, tropileloza, gljivične i virusne bolesti legla). Leševi i/ili žive (žrtvovane pčele) najmanje 30 jedinki (varoza, nozemoza). 91. Sastrugan feces sa površine ramova i zidova košnice (nozemoza). Materijal sa podnjače u prolede (Aethina tumida i Tropilela sp.) Uzorke sada pčelinjeg legla, leševa pčela i fecesa pakovati u papir, novinsku hartiju, kartonsku ili eventualno drvenu ambalažu. Uzorke živih pčela pakovati u staklene/plastične tegle. Pakovanje i slanje materijala u plastičnim vredama, aluminijumskoj foliji, voštanom papiru, limenim i staklenim posudama treba izbegavati jer ovi materijali mogu oštetiti biološki materijal i učiniti ga nepodesnim za ispitivanje. VIRUSNE BOLESTI Virusne bolesti obuhvataju vrlo veliko i najmanje poznato područje iz patologije pčela. Ubrzani razvoj i primena molekularnih dijagnostičkih metoda u poslednjih desetak godina dovela su do novih saznanja o ovim bolestima i omogudila njihovu pravovremenu dijagnozu. Dosad je izdvojeno dvadesetak pčelinjih virusa, a njihovo utvrđivanje ima sve vede značenje zbog sve učestalije pojave virusnih bolesti. Virusne bolesti pčela vrlo često prolaze kao prikrivene infekcije, te im se zbog nedostatka klinički vidljivih znakova bolesti često ne pridaje dovoljno pažnje. Najnovija saznanja pokazuju da postoji jako međusobno delovanje pčelinjih virusa i ostalih patogenih mikroorganizama u pčelinjoj zajednici. Sve to dovodi do zaključka o velikom uticaju virusa na povedane gubitke i propadanje pčelinjih zajednica. S druge strane viremije pčela su tesno povezane sa infekcijom pčelinjim krpeljom Varroa destructor koji je glavni biološki i mehanički prenosilac virusa (uz sva svoja patogena delovanja). Virusi se u pčelinjem društvu prenose horizont alno i vertikalno, a izbijanje bolesti je najčešde uzrokovano stresogenim faktorima koji dovode do slabljenja društva. Virusnim bolestima se u poslednje vreme pridaje velika važnost i u raspravama o mogudim uzrocima kolapsa pčelinjih zajednica u obliku iznenadnog „nestanka“ pčela. Radi boljeg upoznavanja sa virusima pčela u šemi 6. smo prikazali najnovija saznanja vezana za taksonomiju pčelinjih virusa zasnovanu na podacima datim od strane International Committee on Taxonomy of Viruses (http://ictvonline.org/virusTaxonomy 11/11/2011). Šema 6. Taksonomija pčelinjih virusa Bolest Prenošenje Domadini Taksonomija (familija/rod) Genom Nuklearna sekvenca Mešinasto leglo horizontalno sade i odrasle pčele Iflaviridae/ flavirus +ssRNK NC_002066. 1 Akutna paraliza pčela horizontalno vertikalno ? sade i odrasle pčele Dicistroviridae/ Aparavirus +ssRNK NC_002548. 1 Hronična paraliza pčela horizontalno kontaktno vertikalno ? odrasle pčele nije određen +ssRNK (RNK1 i 2) NC_010711.1 (RNK1) NC_010712. 1 (RNK 2) Virus deformisanih krila horizontalno vertikalno sade i odrasle pčele Iflaviridae/ flavirus +ssRNK NC_004830.2 Virus crnih matičnjaka horizontalno sade i odrasle pčele Dicistroviridae/ Aparavirus +ssRNK NC_003784. 1 Kašmirski virus pčela horizontalno vertikalno ? sade i odrasle pčele Dicistroviridae/ Aparavirus +ssRNK NC_004807. 1 Pčelinji virus duginih boja nepoznato odrasle pčele Iridoviridae/ Iridovirus dsDNK nepoznata Virus oblačastih krila nepoznato vazduhom sade i odrasle pčele nije određen +ssRNK nepoznata Pčelinji virus X horizontalno odrasle pčele nije određen +ssRNK nepoznata Pčelinji virus Y horizontalno odrasle pčele nije određen +ssRNK nepoznata 92. Filamentozni virus horizontalno odrasle pčele nije određen dsDNK nepoznata Egipatski pčelinji virus nepoznato odrasle pčele nije određen +ssRNK nepoznata Pčelinji virus Arkanzas nepoznato odrasle pčele nije određen +ssRNK nepoznata Izraelski virus akutne paralize horizontalno vertikalno ? sade i odrasle pčele Dicistroviridae/ Aparavirus +ssRNK NC_009025. 1 Kakugo virus horizontalno vertikalno sade i odrasle pčele Iflaviridae/ flavirus +ssRNK NC_005876. 1 Varoa destruktor virus-1 horizontalno vertikalno sade i odrasle pčele Iflaviridae/ flavirus +ssRNK NC_006494 Virus spore paralize pčela horizontalno sade i odrasle pčele Iflaviridae/ flavirus +ssRNK NC_014137. 1 CBPV i pripadajude čestice horizontalno kontaktom vertikalno odrasle pčele nije određen +ssRNK nepoznata MEŠINASTO LEGLO Ovo je virusna bolest pčela za koje su najprijemčivije larve stare oko dva dana. Uzročnik: je Iflaviridae/ flavirus, šestougaonog oblika i prečnika 30 nm. Termolabilan je (gubi patogenost za 10 minuta ako je suspendovan u vodi na 59 o C, a u medu na 70 o C). U medu držanom na sobnoj temparaturi ostaje virulentan do tri meseca. U tečnosti koja se stvara u uginulim larvama ostaje virulentan do nedelju dana. Rasprostranjenost: Bolest je globalno proširena. Razmnožavanje i širenje unutar društava: ovo je kontagiozno obolenje, često benignog karaktera, koje se može javiti i u vidu enzootija naročito tokom leta. Širenje bolesti se najčešde vrši preko kontaminiranog meda, zaletanjem pčela u druge košnice, grabežom, rojenjem, ili sam pčelar prebacivanjem ramova iz jedne košnice u drugu, priborom, a u širenju veoma značajnu ulogu ima i V. destructor. Pčele koje izvlače uginule i obolele larve i izbacuju ih iz košnice istovremeno usisavaju i njihovu tečnost. Kod ovih radilica se ved posle 24 sata virus nalazi u hipofaringialnim žlezdama i postaju latentno inficirane. One ispoljavaju promenu u ponašanju – gube želju za uzimanje polena i uginjavaju brzo (slika 22). Bolest se širi lagano. Slika 22. Obolele pčele Slika 23. Sade kod mešinastog legla Simptomi bolesti: se primeduju na poklopljenom leglu u vidu nepravilno raspoređenom poklopljenom leglu na kome su oštedeni poklopci (probušeni ili istrgnuti) ili su sa tamnim mrljama i blago ulegnuti (slika 23). U delijama se nalaze mrtve larve mešinastog oblika. Virus se razmnožava u epidermalnim delijama i žlezdama kutikule što za posledicu ima da lutka ne može da se oslobodi čaure pa se između endokutikule nakuplja tečnost. Kada lutka ugine i raspada se, kutikula ostaje sačuvana i liči na mešinu ispunjenu tečnošdu. Telo menja boju počevši od glave i postaje prvo žudkasto, zatim smeđe ili sivo-smeđe (slike 24 i 25). 95. VIRUS CRNIH MATIČNJAKA (BQCV) Uzročnik je RNK virus iz familije Dicistroviridae Rasprostranjenost: virus je prisutan u celom svetu. Razmnožavanje i širenje unutar društava: pojava virusa je zabeležena sa pojavom Nosemae spp. i varoze. Virus se širi preko radilica koje hrane maticu. Simptomi bolesti: Virus crnih matičnjaka manifestuje se pojavom crne skrame na zidu matičnjaka u kome se nalazi mrtva predlutka ili lutka matice (slika 29 i 30). U ranom stadijumu, obolela predlutka liči na mešinasto leglo i ima više bledo žutu boju, a tečni deo sadrži mnogo čestica virusa. Ovaj virus može ugroziti one pčelare koji se bave masovnom proizvodnjom matica, a ne vode dovoljno računa o higijenskim uslovima. Slika 29. i 30. Matice obolele od virusa crnih matičnjaka Dijagnoza i terapija: Virus crnih matičnjaka se dokazuje metodom RT-PCR. Ne postoji adekvatna terapija obolenja. KAŠMIRSKI VIRUS PČELA (KBV) Uzročnik je RNK virus iz familije Dicistroviridae. Rasprostranjenost: prvobitno, ovaj virus je izolovan iz uzoraka odraslih pčela A. cerana koji je iz Kašmira dospeo u Rothamsted. Razmnožavanje i širenje unutar društava: ako se kašmirski virus ubrizga u odraslu pčelu ili utrlja preko kutikule veoma brzo se multiplicira i pčele uginu posle 3 dana, što predstavlja najvažniji način infekcije. Virus dodat hrani pčela ne izaziva nikakve promene. KBV prenosi se preko V. destructor sa pčele na pčelu i na taj način širi se između pčelinjih zajednica. Simptomi bolesti: ne postoje simptomi koji garantuju da je zajednica zaražena ovim virusom, ali treba posumnjati kada društva slabe bez vidljivog prisustva bolesti legla, kada je povedan broj umirudih pčela u unutrašnjosti ili pored i ispred košnice, gde se pčele trzaju uz nekoordinisane pokrete (slike 31 i 32). Slike 31. i 32. Pčele obolele od Kašmirskog virusa Dijagnoza i terapija: KBV se dokazuje metodom RT-PCR. Ne postoji adekvatna terapija obolenja. PČELINJI VIRUS DUGINIH BOJA (AIV) Uzročnik je DNK virus veličine oko 150 nm. Spada u familiju Iridoviridae. Naziv je dobio po boji koja se javlja kod 96. prečišdenog preparata u vidu kristalne mase, koja gledano pod mikroskopom podseda na dugine boje (slika 33). Slika 33. AIV virus Rasprostranjenost: pronađen je u A. cerana iz Kašmira i severne Indije, ali se može umnožavati i u medonosnoj pčeli A. mellifera. Razmnožavanje i širenje unutar društava: uzročnik se razmnožava u raznim vrstama tkiva (ovarijum, hemolimfa) odraslih pčela. Predpostavlja se da se prenosi preko ektoparazita V. destructor. Simptomi bolesti: obolele pčele izgube mod letenja, bauljaju ispred košnica i skupljaju se u grupe dok ne uginu. Upravo zbog ovakvih simptoma kod A. cerana se kaže da on izaziva uklupčavajudu bolest. Smatra se da obolela legla propadaju za 2 meseca od pojave prvih simptoma. Dijagnoza i terapija: KBV se dokazuje metodom RT-PCR. Ne postoji adekvatna terapija obolenja. BOLEST OBLAČASTIH KRILA (CWV) Uzročnik je virus je veličine oko 17 nm, poseduje jednočlanu RNK i trenutno nije svrstan ni u jednu familiju virusa. Rasprostranjenost: Virus oblačastih krila je nađen u pčelama Evrope, Egipta i Australije. Razmnožavanje i širenje unutar društava: u prirodnim uslovima do infekcije dolazi aerogenim putem preko prvog para traheja. Simptomi bolesti: inficirane jedinke vrlo brzo uginjavaju, a može dodi do izumiranja pojedinih društava ako je u pitanju težak oblik infekcije. Ova vrsta virusa kod zaraženih pčela može izazvati gubitak providnosti krila, posebno onda kada su pčele jako inficirane (slika 34). Za nastanak bolesti značajnu ulogu igraju nespecifični faktori kao i stepen invadiranosti sa V. destructor. Dijagnoza i terapija: KBV se dokazuje metodom RT-PCR. Ne postoji adekvatna terapija obolenja. PČELINJI VIRUS X Uzročnik je virus je veličine oko 19 nm, poseduje jednočlanu RNK i trenutno nije svrstan ni u jednu familiju virusa. Rasprostranjenost: virus nađen u Velikoj Britaniji, Severnoj Americi i Australiji. Razmnožavanje i širenje unutar društava: virus se najčešde javlja tokom zime, a povezan je sa infekcijom društava amebom Malpighamoeba mellifica, koja inficira malpigijeve sudove izazivajudi umnožavanje i širenje virusa. Simptomi bolesti: Inficirane jedinke vrlo brzo umiru, a može dodi do izumiranja pojedinih društava ako je u pitanju težak oblik infekcije. Dijagnoza i terapija: virus se dokazuje metodom RT-PCR. Ne postoji adekvatna terapija obolenja. PČELINJI VIRUS Y Uzročnik je virus je veličine oko 17 nm, poseduje jednočlanu RNK i trenutno nije svrstan ni u jednu familiju virusa. Rasprostranjenost: virus je nađen u Velikoj Britaniji, Severnoj Americi i Australiji. Razmnožavanje i širenje unutar društava: virus se najčešde javlja u maju i junu, a povezan je sa infekcijom društava Nosema spp. Simptomi bolesti: virus napada epitelno tkivo debelog creva pčela. Inficirane jedinke vrlo brzo umiru, a može dodi do izumiranja pojedinih pčelinjih društava ako je u pitanju težak oblik infekcije. Dijagnoza i terapija: virus se dokazuje metodom RT-PCR. Ne postoji adekvatna terapija obolenja. FILAMENTOZNI VIRUS PČELA (F VIRUS) Uzročnik je Bacilovirus, koji je sličan DNK virusima. Rasprostranjenost: virus je nađen u Velikoj Britaniji, Severnoj Americi i Australiji. Razmnožavanje i širenje unutar društava: Umnožava se u masnom jajnom tkivu odraslih pčela, a takođe i u hemolimfi koja kod jako zaraženih jedinki postaje mlečno bele boje. Virusna infekcija se javlja od maja do septembra. Simptomi bolesti: simptomi su nespecifični, ali izaziva značajne gubitke odraslih pčela. Dijagnoza i terapija: virus se F virus se može izolovati iz hemolimfe pčela koja je puna virusnih čestica, a dokazuje se elektronskom mikroskopijom i metodom RT-PCR. Ne postoji adekvatna terapija obolenja. Osim navedenih vrsta virusa postoji još nekoliko koji su otkriveni ali nisu ispitani u potpunosti tako da se njihov razvoj, patogeneza i raširenost još uvek nisu poznati. Od njih de mo navesti sledede: EGIPATSKI PČELINJI VIRUS Ova vrsta virusa je izolovana od odraslih pčela iz Egipta a kasnije identifikovana iz odraslih pčela koje su poticale od uginulih pčelinjih društava u bivšoj Jugoslaviji. Ako se mlade larve pčele inficiraju ovim virusom, uginjavaju za 8 dan a. PČELINJI VIRUS ARKANZASA Virus iz Arkanzasa izolovan je iz odraslih pčela u koje je injeciran ekstrakt polena, koji je uzet od pčela pri povratku u košnicu. Injecirane zdrave pčele uginule su posle 15–25 dana. 97. IZRAELSKI VIRUS AKUTNE PARALIZE Ovaj virus napada pčele svih starosti i kasti i izaziva treperenje krila, abdomen i grudni deo postaju tamni, a zatim sledi paraliza i uginude. Nađen je u SAD, Izraelu, Francuskoj, a verovatno je raširen i u drugim državama Evrope i sveta. KAKUGO VIRUS Kakugo virus (KV) je opisao Fujiyuki (Fujiyuki et al., 2004) kao virus sposoban za povedanje agresivnog ponašanja pčela. On je pustio gigantske stršljene (Vespa mandarinia japonica) na pčele stražarice, a onda je analizirao pčele koje su napadale i one koje nisu i otkrio je da je u mozgu agresivnih pčela bio virus koga je nazvao Kakugo, što znači "spreman za napad" na japanskom jeziku. Zbog velike sličnosti između KV i virusa deformisanih krila (DWV) (gotovo da se genetski ne mogu razlikovati) treba razjasniti da li ovo predstavljaju dve različite varijante istog virus i da li virus deformisanih krila (DWV) može da izazove sličnu promenu ponašanja pčela kao Kakugo virus. VAROA DESTRUKTOR VIRUS-1 Varoa destruktor virus-1 prisutan je samo kod pčela inficiranih sa Varoa destruktor (Ongus, 2006). Ovo potvrđuje i činjenica da ovog virusa nema u područjima gdje je nema varoze (npr. Kenija i severna Švedska). VIRUS SPORE PARALIZE PČELA Ovo je najnoviji virus pčela koji trenutno nije svrstan ni u jednu familiju virusa, ali genomske karakteristike sugerišu da de verovatno pripadati rodu Iflaviruses. Simptomi bolesti su različiti od onih pri akutnoj ili hroničnoj paralizi pčela. Kod ove bolesti pčele pokazuju paralizu prednjih nogu nekoliko dana pre smrti. Bolest je nazvana virusom spore paralize pčela kako bi se razlikovala od relativno brze progresije bolesti koje je mogude vidjeti kod infekcije virusima akutne i hronične paralize pčela. Postavljena je i teorija da bi ovaj virus mogao biti odgovoran za neke mnogih neobjašnjenih gubitaka kolonija. SEPTIKEMIJA PČELA Septikemiju pčela predstavlja svako stanje u kojem postoji prisustvo patogenih bakterija ili njihovih toksičnih produkata u hemolimfi. Uzročnik oboljenja je bakterija Bacteria apiseptica, a mogu da je uzrokuju i Serratia marcescens i Hafnia alvei, česte su mešane infekcije. Bolest prenosi V. destructor. Razmnožavanje i širenje unutar društava: oboljenje se javlja kod radilica, trutova i matica, dok na leglu nema promena. U prirodnim uslovima do infekcije dolazi parenteralno, preko trahealnog sistema. Pojava oboljenja vezana je za stresne situacije, kao što je intenzivna prihrana ili nepovoljni klimatski uslovi za vreme perioda odgajanja legla kao i drugi nespecifični faktori (rojenje, aktivna izgradnja sada, itd.).Bolest se obično javlja od maja, a slabi u oktobru. Simptomi bolesti: su promena u boji hemolimfe odraslih pčela od žudkasto smeđe do krečno bele boje i intenzivna degradacija mišida. Kao posledica razgradnje vezivnih tkiva grudnog koša, nogu, krila i antena, leševi pčela se raspadaju pri dodiru (krti su, suvi i lako se lome). Inficirane pčele su bespomodne, ne uzimaju hranu i ne mogu da polete. Padaju sa poletaljke na tlo i pužu raširenih krila. Uginude nastupa najkasnije za 36 sati, obično za 1 dan. Uginule ili umirude pčele imaju miris na trulež. Zaražena pčelinja zajednica naglo slabi i brzo propada. Dijagnoza i terapija: dijagnoza se postavlja u laboratoriji, izolovanjem uzročnika iz hemolimfe. Materijal za laboratorijsku dijagnostiku su žive i bolesne pčele. PARATIFUS PČELA Uzročnik oboljenja: Salmonella paratyphi alvei. Oboljenje je akutnog toka i uzrokovano je sa delovanjem nespecifičnih faktora. Razmnožavanje i širenje unutar društava: pčele se inficiraju per/os zaraženom hranom i vodom. Uzročnik može da se nađe u organima za varenje zdravih pčela kao saprofit ali do pojave bolesti dolazi dejstvom nespecifičnih faktora, kao što su loši vremenski uslovi u toku prezimljavanja, nedostatak vode, slabe zajednice itd. Infekciju iz košnice u košnicu mogu da prenose bumbari, zaražene pčele ili pčelar koji manipuliše obolelom zajednicom. Bolest se javlja od aprila do septembra, ali najčešde u rano prolede. Simptomi bolesti: obolele pčele prvo slabe i gube sposobnost za let, skupljaju se oko leta i na poletaljci gde mogu da se uoče mrlje od tečnog izmeta svetlo-smeđe boje. Abdomen bolesnih pčela je naduven, a iz njega se blagim pritiskom lako istiskuje tečan sadržaj, odakle mogu da se izoluju uzročnici. Bolest može da traje jedan ili više dana (10 do 15), a u sluča ju poboljšanja vremenskih uslova i uz primenu higijenskih mera bolest prestaje. Dijagnoza i terapija: dijagnoza se postavlja izolovanjem uzročnika iz hemolimfe ili digestivnog trakta živih bolesnih pčela, mikroskopiranjem, biohemijskim i serološkim analizama. Bolest može da prođe spontano sa poboljšanjem vremenskih uslova i uz bolju ishranu. Od apitehničkih mera sav pribor treba dezinfikovati, zaprljane ramove sa sadem treba ukloniti, a pčele preneti u nove ili dezinfikovane košnice. Preventivne mere podrazumevaju uništavanje insekata i drugih štetočina u pčelinjaku koji mogu da prenesu uzročnika, sprečavanje grabeži, kvalitetnu ishranu (ukloniti med lošeg kvaliteta i dati šederni sirup ukoliko je potrebno prihranjivanje), higijenu napajališta i redovnu dezinfekciju pribora.