Kriminologija skripta, Rezime od Kriminologija

Preuzmite Kriminologija skripta i više Rezime u PDF od Kriminologija samo na Docsity! 1. O INTERESOVANJU ZA ZLOCIN Medju pojavama koje nas okruzuju,, zlocin ima posebno mesto. Jos u najstarijim istorijskim izvorima srecemo se sa raznim ponasanjima koja su narusavala osnovne vrednosti na kojima je pocivala ljudska zajednica. Od Biblije, preko Hamurabijevog zakonika i rimskog Zakona dvanaest tablica, pisani tragovi covekovog postojanja ukazuju na vec formiranu svest o opasnosti od nekih delatnosti i potrebe da se drustvo od njih zastiti. Pitanje zasto ljudi nanose zlo jedni drugima predstavlja jednu od vecitih tema na koju su svoj odgovor pokusali da daju kako religija i literature, tako i filozofija i nauka. Niz disciplina pokusalo je da odgovori na pitanja vezana za zainteresovanost ljudi za kriminalitet, ali cini se da je socijalna psihologija dala najpotpunije objasnjenje. Ona sazima sve faktore interesovanja obicnih ljudi za kriminalitet u cetiri grupe: 1. Emocionalno interesovanje – predstavlja cudan spoj straha od zlocina, zelje za osvetom zbog ucinjenog nedela i nemirnih avanturistickih zelja u coveku 2. Opasnost za ustaljeni poredak etickih i drugih drustvenih vrednosti – Njegov porast jedan je od najznacajnijih kriterijuma poremecaja u drustvu koji se manifestuje u krizi pravnog sistema i morala 3. Kriminalitet nas ne moze ostaviti ravnodusnm i zbog cinjenice da predstavlja znacajan ekonomski teret za zajednicu – tj. cena kriminaliteta je izuzetno visoka. Pri tom, ne misli se samo na materijalnu stetu nastalu ucinjenim krivicnim delom, vec in a sve troskov koje zajednica snosi za izdrzavanje velikog i skupog pravosudnog organa. 4. Interesovanje za kriminalitet postoji i zbog toga sto proucavanje licnosti i zivotnog puta zlocinca prrredstavlja koristan izvor za bolje razumevanje ljudi i njihovih postupaka. 2. OSNOVNI POJMOVI U KRIMINOLOGIJI KRIMINALNI FENOMEN je najopstiji pojam i sluzi kao zajednicki naziv koji obuhvata delo i njegovog ucinioca, zrtvu, kriminalitet i reakciju do koje takva ponasanja dovode. ZLOCIN je pojedinacno kriminalno ponasanje (cinjenje ili necinjenje). Uobicajeno, zlocin se odredjuje kao akt kojim se krsi krivicni zakon. KRIMINALITET je ukupnost svih zlocina u odredjenom vremenu i prostoru. Za razliku od zlocina, on je masovna pojava. On moze biti primarni (vrsenje kaznjivog dela prvi put) i sekundarni (ponovno vrsenje dela). SOCIJALNA DEVIJACIJA je krsenje jedne drustvene norme ponasanja. I devijantnost moze biti primarna (kao posledica razlicitih psihickih i drustvenih faktora) i sekunarna (predstavlja ponasanje socijalnog devijanta ciji su zivot i identitet odredjeni odstupajucim ponasanjem). DELIKVENCIJA oznacava ukupnost u pravnom sistemu zabranjenih dela – delikata (kod nas su to krivicna dela, prekrsaji, privredni prestupi i disciplinske krivice). KRIMINALAC (ZLOCINAC) je lice koje karakterise kriminalna karijera, koju vrezujemo za ucvrscivanje kriminalnog identiteta i habituelni karakter kriminalne aktivnosti. PRESTUPNIK je lice cije delo je plod situacionih cinilaca, a ne deo kriminalne karijere ni uobicajene aktivnosti. KRIMINALIZACIJA - Razlikuje se individualna i socijalna kriminalizacija. Indivisualna kriminalizacija ili kriminogeneza je process nastajanja kriminalca cija je zavrsnica vrsenje zlocina od strane tog lica. Socijalna kriminalizacija je samo drugi naziv za krivicno pravni process u kome od drustva odredjeni subjekti se oznavaju kao kriminalno. ZRTVA ZLOCINA je osoba, organizacija ili pravni poredak koji su ugrozeni, povredjeni ili unisteni krivicnim delom. VIKTIMIZACIJA tj. viktimogeneza je proces u kome neko ili nesto postaje zrtva. VIKTIMITET je ukupnost kriminalnih viktimizacija u odredjenom vremenu i prostoru NEFORMALNA SOCIJALNA KONTROLA je skp mera kojima drustvo svoje clanove podstice na konformizam (prihvatanje opstepotvrdjenih i prihvacenih normi ponasanja). FORMALNA SOCIJALNA KONTROLA je oznaka za delatnost zvanicnih organa krivicno pravnog progona koji zakonske norme stvaraju, tumace i primenjuju. 3.PODELA DEFINICIJA KRIMINOLOGIJE PO OBIMU, PODELA PREMA ZNACENJU SPORENJA PODELA DEFINICIJA KRIMINOLOGIJE PO OBIMU SIRE ODREDBE - Ova gledista dominirala su pocetkom razvoja kriminologija al ii danas imaju svoje zastupnike. Kriminologija se shvata pre, kao zajednicki naziv za vise disciplina, no kao samostalna nauka. Unutar ove koncepcije, Gasin razlikuje tri orijentacije: 1. Prema najsiroj orijentaciji, ciji je najznacajniji predstavnik Feri, kriminologija je genusni pojam za sve krivicne nauke. 2. Pripadnici austrijske enciklopedijske skole (Gros, Grasberger, Selig) zastupaju misljenje da medju krivicnim naukama postoje samo dve: krivicno pravo koje se bavi normativnom i kriminologija koja se bavi realnom stranom kriminalog fenomena. 3. Klasicna americka skola je zastupala sire stanoviste. Najznacajniji predstavnici su Sutherland i Cressey. Po njima, kriminologija je zajednicki naziv za ti discipline a to su sociologija krivicnog prava, kriminalna etiologija i penologija. Sire glediste je uticalo na razvijanje novih smerova u ovoj nauci. Zahvaljujuci njemu Za sagledavanje domena kriminologije od izuzetnog znacaja je odrediti njene veze sa onim naukama koje se, svaka na svoj nacin, takodje bave drustveno stertnim i kaznjivim ljudskim ponasanjima. Sve takve discipline nazivamo krivicnim naukama i one su najneposrednije povezane sa kriminologijom. 1. ODNOS SA KRIVICNIM PRAVOM – Ove dve nauke su medjusobno tesno povezane. Predmet kriminologije je u velikoj meri odredjen onom zonom po drustvo stetnih ponasanja koja krivicno pravo izdvaja i sankcionise. Bez krivicnog prava, kriminologija bi ostala bez cvrstog konteksta i polazne tacke. S druge strane, krivicno pravo od kriminologije dobija neophodne podatke o razmerama i uslovljenosti tih dela sto ima izuzetan znacaj za racionalnu izgradnju sistema inkriminacija i sankcija. 2. ODNOS SA KRIMINALNOM POLITIKOM – Ove dve nauke neposredno su povezane. Jedna osmisljava konkretne aktivnosti suzbijanja kriminaliteta dok druga sluzi za proveru naucnih postavki prve. Bliska veza izmedju njih dve otezava njihovu jasnu distinkciju, a nacin na koji se kriminologija u novije vreme definise jos vise uslozava njihov odnos. 3. ODNOS SA PENOLOGIJOM – Penologija je nauka o krivicnim sankcijama i nacinu njihovog izvrsenja. Kao i sa kriminalnom politikom, relacija izmedju kriminologije i penologije zavisi od sirine domena koji se daje kriminologiji. Izmedju kriminologije i penologije postoji tesna povezanost. Postupak izvrsenja kazni ima za cilj da otkloni neke od cinilaca koji dovode do zlocina. Kada te faktore proucava kriminologija, penolosko postupanje se oslanja na njena dragocena saznanja. Kada se prihvata glediste po kome kriminologija obuhvata i mehanizam socijalne kontrole kriminaliteta, u njenom okviru se proucava i deo materije koja se smatra domenom penologije. 4. ODNOS SA KRIMINALISTIKOM – Dilema oko toga da li je kriminalistika nauka ili samo vestina, i danas je prisutna. Medjutim, najprihvatljivija je definicija Saporano-a po kome je kriminalistika naucna disciplina koja se koristi znanjima niza drugih nauka i vestina. Kriminologija i kriminalistika imaju niz dodirnih tacaka. I jedna i druga se zanimaju za pojavne oblike zlocina, faktore koje ga izazivaju i reagovanja na takva dela. Ali, sam njihov pristup ovim pitanjima se razlikuje. 7. KRIMINOLOGIJA I KRIMININOLOSKE DISCIPLINE Problem "kriminoloskih" disciplina u neposrednoj je vezi sa odnosom kriminologije sa nizom nekrivicnih nauka (sociologijom, psihologijom, psihijatrijom, antropologijom i medicinom). Proucavanjem zlocina bavili su se u pocetku istrazivaci specijalisti razlicitih nauka o coveku i drustvu koji sui z njih prenosili saznanja i istrazivacke postupke. Tako je unutar kriminologije stvoren niz disciplina koje su se nezavisno razvijale jer su, sa sopstvenog stanovista, tezile da objasne svaki pojedini slucaj kriminalnog ponasanja. Pocelo je sa kriminalnom antropologijom, tj. izucavanje specificne uslovljenosti zlocina organskom strukturom pojedinca. Od Lombrosa, kao najznacajnijeg predstavnika, preko ostalih zastupnika italijanskog pozitivizma, moze se povuci zajednick anit koja se svodi na ideju o postojanju konstitucionalnog tipa zlocinca. Na ovo ucenje nadovezalo se ono koje zlocin povezuje sa odredjenim psihickim osobinama – kriminalna psihologija. Na nju se u izvesnoj meri naslanja kriminalna psihopatologija koja polazi od teze da je zlocin izraz poremecaja uma ucinioca. Spoj kriminalne antropologije i psihologije oznacava se kao kriminalna biologija. Ona uslovljenost kriminalne aktivnosti trazi u coveku kao psiho konstitucionalnom tipu. Disciplina koja poslednjih decenija nesumnjivo vrsi najznacajniji uticaj je kriminalna sociologija. U njenoj je osnovi tvrdnja da je baza objasnjenja zlocina samo drustvo. Kriminoloske discipline se u osnovi mogu razvrstati u dve grupe: 1. Prvu grupu cine discipline koje se orijentisu na individualni pristup i imaju u prvom planu pojedinca 2. Drugu grupu cine discipline koje u centar stavljaju sredinu (bilo u smislu uze grupe kojoj prestupnik pripada ili celog drustva). 8. ZNACAJ KRIMINOLOGIJE Humanitarne nauke srecu se sa dva osnovna kruga problema. Prvi, epistemioloski, tice se pitanja u kojoj su meri ove discipline upoznale svoj predmet i koliko su to uopste u stanju. Drugi, pragmaticki, odnosi se na to da li je saznanje do koga su ove nauke dosle primenljivo u zivotu i sa kakvim posledicana. Za kriminologiju je sustinski znacajno da razvije kako saznajnu tako i prakticnu dimenziju. * Saznajna dimenzija omogucava da posmatranjem, razmisljanjem i naucnim istrazivanjem koje karakterise objektivnost i neutralnost dodjemo do jednog jezgra pouzdanih znanja. Ovom cilju teze svi kriminolozi, ali ne na isti nacin, pa se u literature navodi pet tipova ponasanja naucnika. Kriminolog moze biti: 1. Posmatrac – opisuje ono sto jeste 2. Teoreticar – trazi korelacije 3. Ideolog – diskutuje u korist ili protiv postojeceg stanja stvari 4. Prakticar 5. Metodolog – analizirira gore navedene nacine postupanja * Drugi prakticni zadatak kriminologije je da pruzi takva saznanja koja imaju implikacije na polju kontrole kriminaliteta. Ove dve dimenzije neposredno su povezane. ZNACAJ KRIMINOLOGIJE ZA KRIVICNO PRAVOSUDJE – Rezultati kriminoloskih istrazivanja mogu znacajno uticati na nacin rada pravosudnih organa. Savet Evrope ukazuje da je delovanje subjekata kriminalne politike manje arbitratno kada se zasniva na primeni rezultata kriminoloskih istrazivanja. Problem je u tome sto ti rezultati dolaze kasno, kada su znacajne odluke, sa kojima se ne moze cekati, vec donete. Ne moze se negirati da je kriminologija ukazala pravosudju probleme evolucije kriminaliteta u modernom drustvu, kao sto je kriminalitet belog okovratnika, organizovani kriminalitet, uticaj drustvenih promena na kriminalitet– PRAVOSUDNA ADMINISTRACIJA I REZULTATI ISTRAZIVANJA – Pravosudni organi predloge kriminoloskih istrazivanja cesto docekuju sa velikom dozom kriticnosto. Odnos prema njima moze se izraziti terminima kao sto su nerazumevanja, nepoverenje i otpor. PRIMENJENA KRIMINOLOGIJA – je pravac u savremenim krivicnim naukama, usmeren ka integrisanju kriminologije i kriminalne politike. Primenjena kriminologija nastala je kao reakcija na akademsku kriminologiju, razvijanu uglavnom na univerzitetima, kojoj se zamera da nema "sluha" za potrebe prakse jer ti kriminolozi biraju predmet istrazivanja po sopstvenim interesima. 9. POLOZAJ I ULOGA KRIMINOLOGA Osnovni zadatak kriminologa je istrazivanje istine. Istina, odnosno pouzdano saznanje kome tezi, uvek je povezano sa teorijom od koje se u pristupu istrazivanju polazi. Zbog stepena opstosti, u kriminoloskim istrazivanjima, mnogo vise nego u prirodnim naukama, postavlja se zahtev za obezbedjenjem objektivnosti. Kriminolog se bavi jednim od najtezih drustvenih problema, tj. pojavom koja pojedincima i celokupnom drustvu nanosi zlo. Tu cinjenicu kriminolog ne sme da zaboravi ni u jednom trenutku, ali da bi bio objektivan, on mora problemu prici kao svaki istrazivac svom predmetu, tj. bez predrasuda koje ce ga usmeriti u pogresnom pravcu. Kriminolog treba da zadrzi kriticki odnos prema zakonodavnim resenjima i praksi pravosudnih organa. Bez toga, on se pretvara u apologetu koji sluzi na pogresan nacin. U danasnje vreme, u mnogim zemljama, stvoren je utisak o kriminolozima kao vrednosno- neutralnim tehnickim ekspertima koje je moguce iznajmiti kako bi se dala naucna podloga za resenja koja namecu nosioci moci ili za opravdanje prakse organa zaduzenih za kontrolu kriminaliteta. ETICKI KODEKS KRIMINOLOGA – Kriminoloska udruzenja u nekim zemljama formulisala su posebne eticke kodekse za svoje clanove. Jedan od najpoznatijih je "Kodeks etike istrazivaca na polju kriminologije" koje je Britankso udruzenje za kriminologiju usvojilo 1999. Kodeks se sastoji iz vise delova: - Opsta upustva - Odgovornost istrazivaca prema kriminologiji - Odgovornot istrazivaca prema kolegama - Odgovornost istrazivavaca prema ucesnicima u istrazivanju - Odnos sa sponzorima 10. METOD I METODOLOGIJA Najopstije govoreci, metod je postupak upotrebljen da bi se na najdelotvorniji nacin ostvario unapred postavljen cilj. U nauci, metodom se oznacava ukupnost teoretskih spoznaja i tehnickih postupaka koje u cilju omogucavanja novih saznanja, koristimo pri istrazivanju predmeta. Iz ovoga proizilaze dva elementa izmedju kojih treba praviti razliku, a to su: 1. Saznanja o delu stvarnosti koji se proucava i logicka pravila koja to proucavanje usmeravaju 2. Tehnike koje se koriste u istrazivanju radi prikupljanja i obrade podataka. Metodologija je deo logike koji se bavi proucavanjem saznajnih metoda, odnosno opisom razlicitih postupaka i izucavanjem njihove zasnovanosti, dometa i vrednosti.Tako shvacena metodologija, sluzi kao spona izmedju dva iosnovna aspekta nauke: realnog, Razliciti pristupi prestupniku, njegovoj kriminalnoj aktivnosti i kriminalitetu uticu na sirenje lepeze istrazivackih strategija i tehnika. Zato se u literature srecemo sa velikim brojem klasifikacija kriminoloskih metoda. Neke od njih su: 1. PODELA PREMA PRIRODI PODATAKA Podatke koje kriminologija koristi mozemo podeliti na: kvantitativne i kvalitativne, pojedinacne i drustvene, prosle i sadasnje, primarne i sekundarne. Svakoj od tih vrsta podataka prilagodjavaju se istrazivacke strategije i tehnike zbog cega se razlikuju: a/ Metodi za ispitivanje kvantitativnih i kvalitativnih podataka – Jedan deo pojava koje cine predmet kriminologije mogu se meriti (u svojoj ukupnosti i pojedinacnom ispoljavanju), pa su tome prilagodjeni metodi namenjeni njihovom proucavanju. Kvantitativna kriminologija je posebno razvila statisticku analizu, a u okviru nje statistiku veza koja utvrdjuje relacije izmedju dve promenljive pojave. Postojanje druge vrste cinjenica posluzilo je kao osnov za konstituisanje drugog vidjenja predmeta kriminologije – kvalitativne kriminologije. b/ Metodi za ispitivanje pojedinacnih i drustvenih podataka – Prva grupa metoda pociva na postavci o plodotvornosti objasnjenja zlocina koje polazi od pojedinca. U tom pristupu, bioloski i psiholoski determinizam razvili su metode intervjua, psihometrijskih testova i eksperimentalne metode. Prikupljanje podataka o kriminalitetu kao drustvenoj pojavi deo je one tradicije u kriminologiji koji ima socioloski pozitivizam i stav da drustveni cinioci odredjuju kriminalno ponasanje. Ovde se primenjuju i razvijaju tehnike prikupljanja podataka o medjuodnosima, o drustvenim grupama i drustvenoj strukturi primenjujucio metodoloske zahvate kao sto su posmatranje, sekundarne analize zvanicnih statstika– c/ Metodi za ispitivanje proslih i sadasnjih podataka – Kriterijum za ovo razlikovanje je vremenski period na koji se podaci odnose. Metodi za ispitivanje proslih podataka su istrazivvanja drustvene istorije, dok su za druga, tipicni izvestaji o registrovanom tekucem kriminalu koji vode pravosudni organi svih modernih drzava. d/ Metodi za ispitivanje primarnih i sekundarnih podataka – Primarni su iodni podaci koji su prikupljeni u sklopu kriminoloskih istrazivanja. Do njih se najcesce dolazi primenom intervjua, eksperimenta i posmatranja. Sekundarne podatke cine zapazanja prikupljena od drugih pojedinaca i sluzbi sa sasvim drugim ciljevima od onih koji rukovode istrazivaci. 2. PODELA PREMA NACINU PRISTUPANJA PREDMETU Ako se podje od pocetne odredbe metoda kao nacina na koji se proucava jedan deo stvarnosti, klasifikaciju metoda bi trebalo izvrsiti upravo prema nacinu na koji pristupaju predmetu proucavanja. U tom smislu mogu se izdvojiti dve krajnosti: a/ Prva je individualisticki pristup koji proucava predmet istrazivanja kao specificnu, neponovljivu celinu – metod izucavanja pojedinacnih slucajeva b/ Drugi je, globalisticki pristup, koji polazi od potrebe da se predmetu proucavanja pridje kao klasi, vrsti, koja sa slicnim pojavama ima zajednicke crte – staticki metod. c/ Metodi srednjeg obima – Oni predmetu proucavanja ne pristupaju ni kao individualnoj, neponovljivoj pojavi, niti nastoje da je posmatraju kao deo totalne pojave. 3. ISTORIJSKE, KOMPARATIVNE I STUDIJE PREDVIDJANJA Ova klasifikacija ima nedostataka, jer nije u stanju da pokrije sve osnovne podele strategija istrazivanja. a/ Istorijske studije – Cilj studija nije samo upoznavanje sa kriminalitetomu ranijim vremenima, vec pre svega pronicanje u prave razloge pojave niza instituta i resenja koja savremeni krivicnopravni mehanizmi koriste. Prva ovakva istrazivanja odnosila su se na period velikih ekonomskih lomova koji su obelezili 18. i 19. vek b/ Komparativne studije – Uporedjivanje je metod kod koga poredimo pojedince, grupe, institucije, culture, geografska podrucja i vremenske periode. Pretpostavka njegovog izvodjenja je da su jedinice koje se posmatraju uporedne, tj. da se medjusobno razlikuju samo u manjem broju osobina. c/ Studije predvidjanja – Predvidjanje (predikcija) predstavlja jednu od najproduktivnijih istrazivackih strategija u kriminologiji. Ono sto ga odvaja od ostalih je cinjenica da ovde ne bavi realnim crtama proucavane pojave, vec na osnovu njenog poznavanja i drugih znanja pristupa se predvidjanju. Pri tom koriste se razliciti metodoloski zahvati i tehnike kao sto su statisticki, matematicki, kiberneticki– 15. KLINICKI METOD; PROGNOZA KRIMINALNOG PONASANJA Klinicki metod proucava pojedinacnog prestupnika ili njihove manje grupe i okrenut je, pre svega, izdvajanju licnih osobina kao psiho-organskog jedinstva. U obzir se uzimaju nasledni, konstitucionalni, medicinski, psiholoski, psihijatrijski i psiho-socijalni cinioci koji deluju na pojedinca, kao i mikrosocijalni cinioci koji neposredno deluju. Ovaj metod najcesce se koristi za dijagnostifikovanje problema ili abnormalnosti licnosti i u neposrednoj je vezi sa izgradnjom odgovarajuceg tipa tretmana. Mogu se razlikovati dva aspekta klinickog metoda: 1. Prvi je klinicko ispitivanje ciji je zadatak da obezbedi podatke koji se ticu pojedinca, kako bi mu se odredila odgovarajuca terapija, pretpostavile njegove reakcije na tretman i osekivana efikasnost alternativnih terapeutskih promena koji se preduzimaju u cilju menjanja pojedinca. 2. Drugi aspekt povezan je sa neposrednim delovanjem i sastoji se u efektivnoj primeni terapije ili prakticnih klinickih strategija kojima se zeli poboljsati psihicko stanje ili promeniti karakter prestupnika. U kriinologiji su vremenom razvijeni posebni metodi kojima se u pojedinacnim slucajevima utvrdjuje opasnost od buduceg kriminalnog ponasanja, najcesce kod zatvorenika ili kod preddelikvenata. Kao rezultat tih ispitivanja nastale su seme prognostike poput onih koje su izradili nemacki naucnici Schid, Maywerk i Schwaab, i tablike predvidjanja od kojih su najpoznatije bracnog para Eleanor i Scheldon Glueck. Schid je podelio rad na na prognozi u nekoliko faza. U prvoj je izabrao niz od 15 antropoloskih i socijalnih cinilaca koje je zapazio kod delikvenata. Zatim je pristupio proucavanju delikvenata. Za svakog od njih je odredio koliko ovakvih obelezja poseduju, klasiorao ih prema broju osobina a zatim izracunao procenat povrata za svakog od tih grupa. Tako je odredio da je u grupi koja nije imala nijednu od ovih osobina bilo samo 3% povratnika, dok je u grupi sa 12-15 pobrojanih obelezja povrat iznosio 100%. 16. ANAMNESTICKI METODI; POSMATRANJE SA UCESTVOVANJEM Anamnesticki pristup u kriminologiji koristi sredstva kao sto su "zivotne istorije" posmatranje i posmatranje sa ucestovanjem. Metod proucavanja zivotne istorije (anamneze) sadrzi analizu pisama, dnevnika, biografija i autobiografija, kao i dubinske intervjue ili posmatranje jednog ili vise reprezentativnih subjekata. Posebna paznja posvecuje se individualnoj istoriji kako je vidi sam subject, kako je on opisuje, kao i njegovo iskustvo u odnosu na okolinu. Prvim primerom upotrebe ovog metoda smatra se studija Shaw-a o kradljivcima cije su zrtve usnuli i pijani kao i Sutherland-ovo delo o profesionalnom lopovu. Posmatranje i posmatranje sa 8ucestvovanjem unose u proucavanu zlocina i njihovih ucinilaca iskustva iz prve ruke. Poseban znacaj ima posmatranje sa ucestvovanjem koje su narocito razvili pripadnici cikaske skole u proucavanju devijantne subculture. SVESITUACIONI METOD – Poseban tip istrazivanja je kombinacija posmatranja sa ucestvovanjem i eksperimenta. Svesituacioni metod je razvio Mergen. On je u Austriji zapoceo izucavanje kriminaliteta posebne vrste prestupnika koji kao cergari lutaju sa porodicama u kolicima (karneri) Cilj je bio da priblizi socio-kriminoloske faktore dela, da opise tipove delikata, rasvetli specificnu kriminogenezu, utvrdi posebosti subkulture i predlozi kriminalno politicke mere za kontrolu ovog tipa kriminaliteta. Rezultati istraizivanja pokazali su kao oko 82% karnera kkriminalne aktivnosti. Samo 15% njih do svoje 14. godine nisu kaznjavani. 17. NENAMETLJIVA POSMATRANJA; DOKUMENTACIONA I ANALIZA SADRZAJA U humanitarnim naukama razvija se niz postupaka koji se zasnivaju na proucavanju grupa i pojedinaca na nacin na koji se ne remete njihove aktivnosti. Najvaznija crta ovih postupaka je neometanje posmatranih prisustvom istrazivaca. Polazi se od toga da ljudi svuda unaokolo ostavljaju tragove o svojim delatnostima, a pazljiv i pronicljiv istrazivac moze te izvore iskoristiti da bi stvorio pravu sliku o njima. DOKUMENTACIONA ANALIZA – Metod proucavanja dokumenata (arhivska analiza) za obejakt moze imati svaki pisani document. Tim May pravi tri klasifikacije takvih pismena: 1. Primarne (koje je zabelezio sam posmatrac); Sekundarne (ucinio je to neko drugi); Tercijalne (pomazu da se dodje do daljih podataka – indeksi, bibliografije–) 2. Javni i privatni dokumenti (razlika je u dostupnosti istrazivacu) 3. Trazeni i netrazeni (u ovu vrstu spada npr. licni dnevnik do kojeg je istrazivac slucajno dosao a moze imati znacaj za istrazivanje) U kriminologiji su u pitanju najcesce dokumenti i informacije izdate od drzavnih organa. Ovaj metod se siroko koristi. povezanosti kao varijabli. Kkako bi ispunio taj zadatak, neophodno je da utvrdi: - postoji li uopste veza imzejdu njih - velicinu ili snagu povezanosti - prirodu odnosa U tom cilju koristi se metod korelacije koji se moze odrediti kao merenje medjuodnosa izmedju dve ili vise varijabli. Njome se utvrdjuje stepen njihove povezanosti. Numericki izraz mera vezivanja, prema Pearsonsovom koeficijentu korelacije, pokazuje potpunu kolelaciju kada ima vrednost +1.00 ili -1.00. U oba slucaja radi se o istoj vrednosti a znak ispred broja ukazuje na smer korelacije, a ne na njenu snagu. Kada je korelacija pozitivna, obe varijable rastu ili obe opadaju (npr. raste broj nezaposlenih i raste broj kriminaliteta). Kada je korelacija negativna jedna pojava raste dok druga opada (npr. opada zivotni standard a kriminalitet raste).. Druga krajnost je koeficijent korelacije sa vrednoscu 0.00 i ona ukazuje na nepostojanje medjusobne povezanosti pojava koja se istrazuju. Prvi korak u proucavanju korelacije je crtanje dijagrama. On omogucava istrazivacu da utvrdi meru povezanosti izmedju varijabli na preliminaran i neformalan nacin, jer ukazuje postoji li veza i ako je ima da li je linearna ili ne. Iz postojanja korelacije se sa izvesnoscu moze zakljuciti da dve pojave kovariraju. Ali, ovim metodom se ne mogu utvrditi uzrocne veze, vec samo das u varijable u simetricnom odnosu. 23. STATISTICKE EVIDENCIJE KRIMINALITETA Tradicionalno, znacajnim izvorom sekundarnih podataka o kriminalitetu smatraju se statisticke evidencije koje vode zvanicni organi zaduzeni za njegovu kontrolu – pravosudne statistike. Mnogi kriminolozi smatraju ih najvaznijim sredstvom saznanja o zlocinu. Kriminalitet je u statistikama organa pravosudja predstavljen nizom apsolutnih i relativnih brojeva. Medju onima koji su izrazeni apsolutnim brojevima su podaci o: ukupnom broju izvrsenih dela na datom podrucju, broju izvrsenih dela odredjene grupe, karakteristikama dela, uciniocu, samom postupku, vrsti sudske odluke. Na osnovu ovih apsolutnih pokazatelja, moguce je, njihovim dovodjenjm u vezu sa drugim podacaima utvrditi njihove odnose, izrazene relativnim brojevima, medju kojima se posebno isticu: trendovi kriminaliteta, kvota kriminaliteta, casovnik zlocina, kvota osudjenih lica. S obzirom na prirodu organa koji ih prikuplja in a vrstu podataka, razlikuju se: 1. Evidencije policije – sadrze podatke o krivicnim delima koja su prijavljena policiji ili o onima koja su otkrivena od ovih organa. 2. Evidencije tuzilastva – odnose se na podignuta optuzenja protiv izvrsilaca krivicnih dela. Njih je uvek u manjem broju od krivicnih prijava, jer krivicna prijava moze biti i odbacena. 3. Evidencije suda – odnosi se na evidenciju pravnosnazno osudjenih lica Postoje i zatvorske statistike, koje sadrze podatke o licima koja se nalaze na izdrzavanju kazne lisenja slobode, ali one, stro uzev u obzir, i ne spadaju u evidencije kriminaliteta. 24. TAMNA BROJKA KRIMINALITETA U svim oblastima koje se bave masovnim pojavama, moguce je da jedan njihov deo izmakne pracenju ili proucavanju. Jedan od osnivaca kriminalne statistike Quetelet uvideo je da evidencijama zvanicnih organa izmicu neka dela, pa je sav kriminalitet podelio na poznata dela ciji su ucinioci otkriveni, registrovana dela cije izvrsioce ne poznajemo i dela koja su za zvanicne organe potpuno nepoznata. S druge strane, Ferri je zlocine delio na one koji su poznati sudu, one koji su poznati policiji i na stvarni kriminalitet. Neki autori prave razliku izmedju tamne i sive brojke kriminaliteta. Ova podela ima osnova jer doprinosi distinkciji izmedju dve srodne ali i razlicite pojave. Tamna brojka moze se odrediti kao razlika izmedju stvarno izvrsenog i zvanicno evidentiranog kriminaliteta. Siva brojka je zajednicka oznaka za sva prijavljena dela koja nisu rasvetljena. Nemacki kriminolog Hans Joachim Schneider daje sledecu klasifikaciju: - Apsolutno tamno polje – Ukupnost kaznjivih dela koja su stvarno izvrsena ali nisu organima krivicnog gonjenja poznata - Relativno tamno polje – Dela koja su poznata organima krivicnog gonjenja ali nisu rasvetljena ili njihovi ucinioci nisu optuzeni, tj. osudjeni - Tamno polje kriminalnih karijera – Mnogi osudjeni prekrsioci ucinili su mnogo veci broj krivicnih dela nego sto su organi gonjenja otkrili ili mogli dokazati. U pogledu uzroka koji dovodi do praznina i nedostatka sluzbenih evidencija, Rachman navodi dve grupe cinilaca: one koji uticu na gradjane da ih prijave policiji i one koji se ticu rada policije. Ponti daje jos potpuniju podelu faktora koji doprinose pojavi skirvenog kriminaliteta: 1. Tip dela – Neka krivicna dela je po prirodi stvari tesko rasvetliti. Radi se obicno o kriminalnim radnjama kod kojih zrtva nije opredmecena u konkretnom slucaju – zlocin bez zrtve, kao i dela za cije izvrsenje su upotrebljene posebne vestine i sredstva. 2. Neprijavljivanje 3. Drzanje organa formalne socijalne kontrole – Ovi organi zbog kadrovskih i drugih razloga nisu najcesce osposobljeni da otkriju deo krivicnih dela iz oblasti ekonomije, finansija, preduzetnistva, utaji poreza– 4. Svojstvo izvrsioca dela – Manje sanse da budu prijavljeni imaju ocevi porodice od njezenja, stare osobbe, zene, maloletnike– Isto vazi i za lica koja uzivaju drustveni ugled, vrse sluzbeni polozaj, popularne licnosti, bogati– 25. STUDIJE "SAMOOPTUZIVANJA" Studije samooptuzivanja primenjuju se u svetu vec nekoliko decenija. Njima se manjim uzorcima respodenata, obicno maloletnika, postavljaju pitanja o neregistrovanim krivicnim delima koja su izvrsili. Ove studije se mogu sprovesti putem intervjua i anketiranjem.Neka od najznacajnija ovakva ispitivanja su: - Odmah posle II sv. rata Murphy, Shirley i Witmer objavili su svoje istrazivanje o neotkrivenoj delikecniji 61 maloletnika iz oblasti Kembridz i Somervil i koji su priznali das u izvrsili 6416 kaznjivih dela od kojih je samo 95 bilo poznato pravosudnim organima. - Ispitivanjem koje je Austin Portefield sproveo medju studentima Teksaskog hriscanskog univerziteta, gde je anketirano 337 studenata is vi su priznali da su izvrsili barjedno od 55 kaznjivih dela sadrzanih u dostavljenom spisku. Postoje jos dosta primera koja ukazuju na popularnost studija samooptuzivanja u razlicitim zemljama. Njihovom upotrebom moguce je utvrditi jedan broj krivicnih dela koja ostaju nepoznata zvanicnim evidencijama a to su: zlocini bez zrtava, licna krivicna dela (ugrozavanje sopstvenih interesa), krivicna dela ugrozavanja, delikti protiv dece– 26. STUDIJE O ZRTVAMA U cilju utvrdjivanja zvanicno neregistrovane viktimizacije anketiranih primenjuju se studije o zrtvama cijim se tvorcem smatra Hans von Hentih, osnivac viktimologije. Reprezentativni uzorak se ispituje da li je bio zrtva krivicnog dela i da li ga je prijavilo policiji. Ovakve studije sup o pravilu dobijale na znacaju tek kada im je obezbedjena podrska zvanicnih organa zaduzenih za vodjenje kriminalne politike. Pri vrsenju ovakvih ispitivanja, pored odgovora na pitanje da lu su respodenti bili zdrve i kojih neregistrovanih krivicnih dela, nista manje nije ni intertesovanje naucnika za to zasto zrtve ne prijavljuju dela kojima su bile ostecene. Odsustvo prijave iskljucuje i podrsku zrtvi, cini problematicnim evaluacijiu inicijativa za prevenciju kriminaliteta. Podaci pokazuju da u najvecem broju zrtve ne prijavljuju dela zbog njihove trivijalnosti, ali istrazivaci isticu i da znacajan broj ostecenih propusta da se policiji obrati i zbog predstave o njenoj nesposobnosti ili nezainteresovanosti da se stvarno angazuje u progonu ucinilaca. 27. OCENA METODA ZA OTKRIVANJE TAMNE BROJKE Oba metoda poseduju nesumnjive konceptualne ogranicenosti, koje snazno uticu na dobijene podatke i mogucnosti zakljucivanja na osnovu njih. U tom smislu govori se o nekoliko problema: 1. Prvi problem se odnosi na iskrenost dobijenih odgovora. Ovo se smatra jednom od osnovnih teskoca. Neiskrenost u odgovorima moze ici u oba pravca. Maloletnici, u cilju samopotvrdjivanja, mogu priznati vise dela nego sto su stvarno izvrsili, dok kod starijih stid, nelagodnost i jace izrazena sumnja u zagarantovanu anonimnost utice da navedu manji broj dela od onih koji su izvrsili. Isti je problem i sa zrtvama. 2. Prigovof se odnosi i na mogucnost ispitivanog da pruzi prave podatke. Lica sa bogatom kriminalnom karijerom tesko se mogu setiti svih zabranjenih radnji koje su izvrsili. 3. Brojne su kritike nacina na koji se vrsi izbor respodenata. Ako se anketiraju mladi, to se obicno cini u skolama, pri cemu sui z ispitivanja iskljuceni oni koje bi neizostavno trebalo obuhvatiti (begunci sa casova, bolesni–). 4. Odnos ispitivaca i ispitanog. Neki od ispiticaca mogu se ponasati kao d aim je duznost da od respodenta iscupaju priznanje o izvrsenim delima. 5. Selekcija kaznjivih radnji koje ispitivac vrsi u upitniku. Kod ispitivanja pravnih zakonitosti, razmatra i legitimnost normi krivicnog prava, tako da predvidja da zakoni moraju pocivati na moralu, tj. na uskladjivanju covekove bioloske prirode i nagonom za slobodom sa zahtevima drustvenog zivota. U pogledu registra kazni, on kritikuje smrtne, infamirajuce (bescastece) i kazne konfiskacije. Po njemu, kazne treba da budu korisne i da zadovoljavaju odredjene uslove a to su: 1/nuznost; 2/ srazmernost; 3/bezizuzetna primenljivost; 4/hitnost; 5/ javnost izricanja; 6/ licni karakter. Ovim delom, Beccaria dodiruje i neka pitanja koja se smatraju kriminoloskim. U pogledu uzroka zlocina, tvrdi da je ubistvo posledica zanemarivanja osecanja samislosti, a kradja da je posledica pohlepe i oskudice. Sirenju zlocina doprinosi i podrazavanje, nekaznjavanje i mogucnost da se delom pribavi odredjena korist. On predvidja da je prevencija najbolji nacin borbe protiv neprihvatljivog ponasanja, kao i da je kaznjavanje legitimno tek ako se prethodno sveucini da do zlocina ne dodje. Beccario je izvrsio i podelu zlocina. Tu su zastupljena dva kriterijuma: Prvi je drustvena opasna dela (manje su opasna dela koja vredjaju dobra i inerese pojedinca nego ona uperena protiv drustva), a drugi je karakter dela (postoje –pravi zlocini– koji su to po svojoj prirodi i oni kojima je takav karakter nametnut zakonom). Bentham – U Engleskoj posebno je znacajan Jeremy Bentham, jedan od zacetnika utilitarizma kao filozofske orijentacije. U centar njegovog razmisljanja jeste princip korisnosti. Zadatak zakona je da omoguci blagostanje clanova zajednice, te on ima tri zadatka: prevencija zlocina, zadovoljenje ostecenog i kaznjavanje krivca. Govoreci o siromastvu, Bentham ukazuje da ljudi bez sredstava za zivor nije moguce zastrasiti kaznom, pa je zbog toga bolje pobrinuti se o otpustenim osudjenicima i materijalno pomoci svima koji su ugrozeni. Takodje, zalaze se za moralno vaspitavanje gradjana. On u cilju pravilnog usmeravanja polnog nagona predlaze pruzanje pomoci prilikom sklapanja brakova, olaksanje razvoda i toleranciju za prostituciju. U svom delu –Uvod u principe morala i zakonodavstva– navodi da covek razlikuje dobro od zla, zahvaljujuci svom moralnom culu. Po ovom teoreticaru, kaznjavanje ima za cilj: 1/ da spreci krivicna dela; 2/ da utice na ucinioca da izvrsi delo manje tezine ako ih ne predupre; 3/ da spreci zlocin na najjednostavniji nacin. Da bi se ovi ciljevi postigli, zlo koje se uciniocu zlocina nanosi kaznom, uvek treba da nadilazi prijhatnost ili dobro koje mu delo donosi. To je tzv. hedonisticki proracun. Bentham se zalaze za ekonomiju (umerenost) kazne, opozivost, popravljanje. Feuerbach i idejni prethodnici – U Nemackoj su uticaj na krivicare izvrsili predstavnici klasicnog nemackog filozofskog idealizma. *Tako je Kant ideji celishodnosti pravosudnog delovanja suprotstavio metafizicki stav po kome ono radi –samo za sebe–. Moralni poredak narusen izvrsenjem krivicnog dela, moze se ponovo uspostaviti kaznom cija pravedna odmazda uspostavlja jednakost izmedju dela i kazne (talion). Ostro kritikuje utilitaristicke ideje. *Hegel je dao mnogo razradjenije postavke retributivizma. U njegovom shvatanju prava dominira stav da je ono oblast dodira opste volje i volje pojedinaca. Osnovna crta covekove prirode je slobodna volja. Krsenje zakona on naziva –nepravo– i deli ga na neskodljivo nepravo, prevaru i zlocin. Opravdanje kazne Hegel nalazi u kretanju apsolutne ideje kroz istoriju po kome je kazna sadrzana u pojmu prestupa. Prestup je negacija prava i zakona, a kazna je negacija negacije kojom se ponistava prestup. Uz ostru kritiku utilitarizma, Hegel je dao najrazradjeniji koncept retributivne teorije. *Anselm Feuerbach je na prethodnim idejama izgradio teoriju o generalnoj prevenciji i psiholoskom prinudom. On polazi od stava da je cilj kazne da samim propisivanjem deluje psihicki na potencijalne ucinioce krivicnih dela. Da bi kazna odvracala od izvrsenja krivnog dla, ona mora biti: 1/ zakonom unapred propisana (nulla poena sine lege); 2/ pretpostavka kaznjavanja je da je izvrsen zlocin (nulla poena sine crimine); 3/ pretnja kaznom mora biti ozbiljna i njome se sankcionise svaki zlocin (nullum crimen sine poena legali). Iz ova tri stava, Feuerbach je formilusao osnovno nacelo savremenog krivicnog prava – nullum crimen nulla poena sine lege. Carrara – U Italiji, skoro vek posle dela Beccaria, Francesco Carrara izdaje –Plan tecaja krivicnog prava–. Njegovo naucno stvaralastvo, koje je pod snaznim uticajem Beccaria, zasniva se na dva principa: 1/ osnovni zadatak krivicnog prava i krivicnih nauka je sprecavanje zloupotreba od strane vlasti; 2/ zlocin je pravna a ne realna pojava. Osnov kaznjavanja je, apstraktno gledano, u samoj pravdi, a konkretno u zastiti coveka. 32. SAVREMENI NEOKLASICIZAM Stotinak godina od pocetka dominacije pozitivizma, pojavljuje se novo interesovanje za povratak na klasicne postavke u kriminologije. Iz razocarenja u preokupaciju pozitivista da utvrde –uzroke–, proistekao je pristup koji se vise bavi onim –sta vrsi posao–. Predstavnici neokasicizma zalazu se za napustanje tretmana i rehabilitacije i povratak na stari model kaznjavanja koji je izrazen u poznatoj maksim –Red i zakon–. Naglo raste broj radova koji se bave zastrasujucim efektom kazne. Dok su se teorijom zastrasivanja i istrazivanjima bavili kriminolozi i sociolozi, drugi vid klasicizma posebno je interesovao ekonomiste. U tu svrhu koriscene su ekonometrijske tehnike koje analiziraju ono sto lice izvrsenjem dela dobija i gubi. Pocelo je sa clankom Gary Becker-a, posle koga su mnogi autori primenili ovaj model kako bi zlocin izucavali kao ekonomski izvor. Obicno se dobitak i gubitak zbog kaznjavanja ne mogu izraziti u novcanim jedinicama. Vreme provedeno u zatvoru ili drustvena degradacija s jedne strane, i zadovoljstvo zbog osvete ili zbog ndmudrivanja vlasti, tesko se mogu izraziti na ovaj nacin. Potencijalni ucinioci cesto bas takve cinioce uzimaju u obzir pri odlucivanju da li da delo preuzmu ili ne, i pri tom se mogu –preracunati–. Ekonomske teorije primenu nalaze i od strane organa krivicnog pravosudja. Harris tvrdi da bi drustvo zaista moglo da eliminise sve zlocine kada bi htelo da za to plati cenu. Ona bi se sastojala u ogromnom povecanju budzeta pravosudnih organa, kao i u visokom rastu broja neosnovano optuzenih lica. Organi pravosudja treba da teze postizanju optimalnog nivoa progona kod koga je gubitak drustva najnizi. Iz obimne literature o zastasujucem uticaju kaznjavanja istice se istrazivanje objavljeno 1988. godine kada su zatvorenici pitani da li bi po izlasku iz zatvora ponovili delo za koje su osudjeni. Potvrdno je odgovorilo cak 58% zatvorenika u Kalifornici, 34% u Micigenu i 23% u Teksasu. Autor najpoznatijeg dela iz ove oblasti P. Gibbs tvrdi da za odvracanje od vrsenja dela manji znacaj ima ostrina od izvesnosti kaznjavanja. Time se vraca na cuvenu konstataciju koju je na slican nacin izrekao Beccaria. 33. DESNI REALIZAM Osnivac ovog neoklasistickog smera je James Wilson koji kriminologiju preuredjuje sa stanovista nove desnicarske filozofije i politike. On smatra da krivicnopravni mehanizmi moraju uloziti najznacajnije napore na otklanjanje ulicnog kriminaliteta, nasilnickih dela koja svakodnevno vrse pripadnici nizih drustvenih slojeva.Wilson polazi od toga kako je porast stope kriminaliteta nesporna cinjenica, a istovremeno i da postojece kriminoloske teorije nisu u stanju da objasne taj trend rasta. On zajedno sa Herrenstein-om pise –Zlocin i ljudska priroda– u kome razradjuje bio-socijalni pristup zlocinu. Pomocu bioloskih i psihickih faktora, objasnjavaju zasto medju pojedincima koji zive u istim uslovima neki imaju izrazeniju sklonost ka zlocinu. Medju bioloskim faktorima vracaju se proucavanju tipa telesne strukture i genetici, a medju psihickim dominantan znacaj ima uslovljavanje u porodici. Ove dve grupe cinilaca, odlucujuce uticu na to kako ce licnost proceniti nagrade i kaznjavanje koji sleduju pojedinim njihovim delima. Od znacaja u ovom pravcu jeste i kontrola kriminaliteta. Osnovni zadatak policije ne treba da bude smanjenje kriminaliteta vec stvaranje takvog okruzenja u kome kriminalitet nece moci da sveta. Da bi to postigla, policija treba da ima i ovlascenja da intervenice kada se radi o ponasanjima koja nisu kriminalna u striktnom smislu, ako takve aktivnosti uticu na povecanje stope kriminaliteta. Pod uticajem ovakvih ideja u SAD je uvedena praksa da se visestrukim prestupnicima osudjenim za trece tesko krivicno delo izrice mera dozivotnog zatvaranja (poznato pod nazivom –tri greske i van igre si–). Ovo resenje prvo je bilo usvojeno u federalnom rkivicnom zakonodavstvu, da bi 1995. bilo primenjeno u vise od polovine americkih drzava. Kritika ovog gledista istice ore svega njihovu jednostranost (odnose se samo na jedan tip kriminaliteta – ulicni). 34. ANTROPOLOSKA, ITALIJANSKA SKOLA Jos u 16. veku, Baptiste della Porta proucavao je karakter kriminalaca u nadi da ce proniknuti kakav je odnos fizickih karakteristika i tipa kriminalne aktivnosti jednog lica. Tako je u svom delu –Ljudska fizionomija– utvrdio da kradljivca mozemo prepoznati po sitnim, nemirnim ocima, ostrom vidu, gustim obrvama, malom nosu, otvrenim i velikim usnama, velikim tankim prstima. Johan Casper Lavater objavljuje 1775. godine svoje poznato delo –Fragmenti fiziognomije– u kome iznosi veze karaktera sa fragmentima lica: nosem, usima, ocima, bradom i podvaljkom. Njegova otkrca posluzila su kao osnov za nastanak nove nauke –frenologije–. Njena praksa se koncentrisala na lokalizovanje mozdanih funkcija koji se razvijaju ili upotrebom ili nasledno, a mogu se citati pomocu cvoruga na lobanji. Lombroso - Pod uticajem ovakvih shvatanja i narocito ucenja o evoluciji zivih vrstsa, osnivac antropoloske skole Cesare Lombroso vrsi brojna istrazivanja koja sazima u knjizi –Covek zlocinac–. Tu razvija svoju koncepciju koju je postavio u toku studija medicine i psihijatrije. Njegov sistem pociva na dve osnovne teze: 1/ da je genijalnost prekriven oblik epilepsije; 2/ da postoji jedan broj ljudi koji se radjaju sa zlocinackim instiktom i koji olicavaju degeneraciju ljudske vrste. Njegova teorija zato je u nauci poznata kao evolucioni atavizam. On zlocinca smatra –greskom evolucije–, –praistorijskim covekom zalutalim u civilizaciju–, –moralnim ludakom–. Atavizam se spolja izrazava kroz odredjen crte – stigmate degeneracije. Te osobine se mogu podeliti na:  telesne (nesrazmera trupa i udova, oblik lobanje, velicina usiju...) sporo reagovanje) -meyomorfnu prati somatotonicni temperament (fizicka aktivnost, agresija, neosetljivost za osecanja, hrabri). Njegovo objasnjenje bilo je kritikovano iz metodoloskih razloga. Sheldon i Elcarior Glueek su vrsili istrazivanja o vezi telesne gradje i kriminalnog ponasanja koncentrisuci se na maloletne delikvente. Dosli su do zakljucka da je delikventnost bila najizrazenija kod mezomorfnog tipa. 1972. godine pojavilo se delo ,,Delikvencija i zlocin– autora Cortesa i Gattijeva sa rexzultatima desetogodisnjih istrazivanja kojim je potvrdjena korelacija izmedju mezomorfne gradje i delikvencije, uz napomenu da to ne znaci da je delikvencija prouzrokovana telesnom gradjom./ 36. UTICAJ GENETSKIH FAKTORA U kriminologiji su se rano pojavila shvatanja po kojima su neka lica, zahvaljujuci naslednom faktoru, predisponirana za vrsenje zlocina. Ranije su proucavane kriminalne porodice i blizanci, a u novije vreme vrsena su ispitivanja o hromozomskoj nenormalnosti. Proucavanje porodicnih istorija – Ideja da se sklonost vrsenju nedozovljenih radnji prenosi sa predaka na potomke dugo su bila predmet proucavanja bioloski orijentisanih kriminologa, narocito krajem 19. i pocetkom 20. veka. Najpoznatija su ona koja je vrsio Richard Dugdale u porodici Juke i Goddard i porodici Kallikak. Medjutim, najcesci prigovori koji su se navodili bili su da su ta istrazivanja metodoloski manjkava da obezbede validne zakljucke. Kao jedini izuzeci, navode se dva istrazivanja:  Prvo, sproveli su Glueckovi. Pri izucavanju maloletnika, oni su nasli da delikventi u odnosu na nedelikvente mnogo cesce poticu iz porodica ciji su clanovi prestupnici. Izvode zakljucak da je kriminalnost oca najbolji predznak da ce i potomci krenuti tim putem.  Drugo, izvrsio je engleski psihijatar i filozof Charles Goring, koji je koristio statisticke tehnike da bi utvrdio korelacije nekih telesnih i dusevnih osobina clanova porodice i kriminalnosti s druge strane. Korelacije do kojih je dosao tumacio je delovanjem nasledja, a ne sredine. Takav uticaj se narocito mogao zapaziti kod kradja i seksualnih dela. Goringova stanovista uticala su na zakonodavstvo i kaznenu politiku. U mnogim zemljama, u cilju sprecavanja prenosenja kriminalnih sklonosti na potomke, vrsena je nasilna sterilizacija teskih zlocinaca. Izucavanje blizanaca i usvojenika – Logika od koje se polazi je da ako se sklonost odredjenom ponasanju zaista nasledjuje, onda ce se ponasanje identicnih blizanaca poklapati, dok ce kod neidenticnih blizanaca istog pola, ciji se geni poklapaju oko 50%, to poklapanje biti mnogo redje. Prvo takvo ispitivanje sprovedeno je u periodu 1881-1910 godine na 3586 blizanaca od strane Karl Christiansena u Danskoj. On je dosao do zakljucka da ukoliko jedan blizanac vrsi kriminalne radnje, verovatnoca da ce i drugi iznosi oko 35% za identicne i oko 12% za neidenticne. Sarnoff Mednick i Jan Volavka izucavali su oko 5000 blizanaca, a kasnije je taj broj porasao na 13000. Oni su zakljucili da su genetski faktori od znacaja za neke od arijabli koje su povezane sa antisocijalnim ponasanjem. S druge strane, Centar za blizance i usvojenijke Univerziteta u Minesoti, zakljucio je da oko polovine licnih crta blizanci duguju naslednim faktorima. Mednick je 1986. godine sa svojim saradnicima realizovao jednu studiju na 72000 usvojenika u Danskoj, koje je pokazalo da se ne sme zanemariti uticaj genetike na kriminalno ponasanje. Hromozomska nenormalnost – Novija kriminologija izucava i poremecaj u strukturi hromozoma i njegov uticaj na kriminalno ponasanje. Pri proucavanju otkriveni su ljudi cija se hromozomska sema XYY razlikuje od normalne (XY-muskarci, XX-zene). Ova pojava, kada je otkrivena 1961. godine nije izazvala narocitu paznju. A onda je 1965, u naucnom casopisu –Nature– objavljen tekst skotskih istrazivaca koji su proucavali 197 zatvorenika, medju kojima je bio vrlo znacajan broj onih sa XYY hromozomom. Taj rad imao je snazan uticaj na kriminologiju i za dalja istrazivanja. Najpoznatije je istrazivanje u Danskoj u kome je izucavano 31436 muskaraca rodjenih u Kopenhagenu. Samo 12 njih imalo je hromozomsku anomaliju. Istrazivaci su utvrdili da su ta lica izvrsila znatno vise krivicnih dela u odnosu na lica njihovih godina, inteligencije i socijalnog statusa. 37. PSIHOANALITICKA OBJASNJENJA Psihoanaliza je grana psihologije i metod tretmana mentalnih i emocionalnih poremecaja koja se karakterise dinamickim pogledom na sve aspekte dusevnog zivota. Njen pristup bzira se na proucavanju pojedinca kao neponovljive jedinke koriscenjem prvenstveno metoda izucavanja pojedinog slucaja, a u okviru njega tehnika kao sto su slobodne asocijacije, introspekcija i slicno. Osnovne postavke osnivaca psihoanalize Sigmunda Freuda je svrsishodnost svakog covekovog ponasanja, njegov teoloski karakter. Medjutim, pojedinac koji preduzima odredjeni akt ne mora biti svestan njegovog, cesto skrivenog cilja. To nesvesno u coveku jedan je od kljucnih pojmova Freudovog sistema misljenja. Freud smatra da je kljuc covekovog psihickog zdravlja u najranijem detinjstvu, zbog cega ukazuje na znacaj vaspitanja za suzbijanje nagona. Po Freudu, psihicka licnost ima tri dela: 1. ID (Ono) – deo psihickog aparata sastavljen od nesvesnih instikata 2. EGO (Ja) – deo licnosti koji dolazi u dodir sa okolinom i koji posreduje izmedju potreba Ida i zahteva Super-Ega. 3. SUPER-EGO (Nad-Ja) – je deo psihickog aparata koji preko Ega cenzurise delovanje Ida, Freud Super Egu pripisuje niz funkcija: samoposmatranje, savest i funkciju ideala. Iako se nisu bavili stvaranjem posebne teorije koja bi sluzila objasnjenju kriminaliteta, Freud i njegovi ucenici dotakli su se i prirode zlocina. Oni zlocin definisu kao krsenje jedne ili vise normi kroz ponasanje pojedinca. Covekovo ponasanje je vid samoizrazavanja, zato se mora nastojati da se utvrdi u koju je svrhu odredjeno ponasanje preduzeto. Psihoanaliza ukazuje na sledecaobjasnjenja kriminalnog ponasanja: ◦ Zlocinac ima antidrustveni karakter, nesocijalizovan, nije u stanju da shvati normativne zahteve sredine ◦ Zlocin kao vid neuroze – ucinilac tezi da bude oglasen krivim i kaznjen. ◦ Zlocin je posledica poremecaja u psihickoj ravnotezi, a zlocinci su emocionalno frustrirani i poremeceni pojedinci. ◦ Zlocinac pojeduje antisocijalni karakter koji se ogleda u prazninama u normativnom sisteumu, do kojih dolazi nesvesnom ohrabrivanju kriminalnih sklonosti dece od strane roditelja. ◦ Drustvena struktura generise sklonostka zlocinu pojedinca. Primeni psihoanalize, mnogo je doprinelo delo William-a Healy-a pod nazivom –Delikvent pojedinac–, koji je tvrdio da zlocin mozemo objasniti poniranjem u proslost pojedinca, posebno u njegov emocionalni razvoj. Healy veruje da se uzrok zlocina nalazi u frustracijama koje nastaju u fazi detinjstva kada dete ne moze da zadovolji svoje osnovne potrebe. 38. TEORIJE INTELIGENCIJE Ideju o niskom koeficijentu inteligencije (IQ) kao ciniocu kriminalnog ponasanja, kriminologija duguje eksperimentalnoj psihologiji i njenim uporednim proucavanjima psihickih osobina prestupnika (zatvorenika) i ostalih gradjana. Takva istrazivanja zapoceo je Henry Goddard,a rezultate objavio u poznatom delu –Slaboumnost–. Rezultati govore da je oko 70% zlocinaca bilo maloumno. Do slicnih rezultata dosao je pracenjem clanova porodice Kallikak koji su bili skloni kriminalnom ponasanju. Goddard smatra da su kriminalnost i slaboumnost izraz istog stranja degeneracije, pa zakljucuje da su maloumna lica potencijalniu kriminalci. Da bi se sprecilo da to i postanu, on predlaze da takva lica budu smestena u posebne ustanove i da im se zabrani reprodukcija. Kasnija istrazivanja opovrgla su ove tvrdnje. Simon Tulchin smatra da se izmedju kriminalaca i nekriminalaca ne moze utvrditi znacajnija razlika u pogledu inteligencije, dok je Sutherland tvrdio da su eventualne razlike u tom pogledu najcesce prouzrokovane greskama u izboru uzorka, nacinu sastavljanja pitanja i tumacenju dobijenih rezultata. Istrazivaci su nastavili sa svojim proucavanjem i utvrdili su da je IQ crnaca za oko 15 jedinica nizi od prosecnog belca pa se prelso na proucavanje odnosa inteligencije, rasne pripadnosti i kriminaliteta. Nobelovac fizicar William Shockley tvrdi da su razlike u IQ pripadnika pojedinih rasa posledica genetskih cinilaca i da se njima moze objasniti stopa kriminaliteta. Kasnije Arthur Jensen objavio je rad da se razlike u stepenu kriminalnosti izmedju rasa najbolje mogu objasniti uz pomoc razlike u IQ. Travis Hirsch i Michael Hindelang, zakljucilki su da je za predvidjanje kriminalnog ponasanja pojedinca IQ o d istog znacaja kao i klasna i rasna pripadnost. Kada se radi o odnosu delikvenata i nedelikvenata razlika se po njima iskazuje sa 8 poena manje kod delikvenata. Wilson i Herrnstein isticu da osobe nize inteligencije ne uvidjaju stetnost svojih ponasanja sto doprinosi vrsenju zlocina. Tipicnim krivicnim delima manje inteligentnih ucinilaca smatraju se nasilnicka, seksualna i laksa imovinska dela. Za inteligentnije su karakteristicna ona dela za koje je neophodna brizljiva i dugotrajna priprema. 39. SKOLA DRUSTVENE SREDINE: G. TARDE I E. DURKHEIM Krajem 19. veka dolazi do kritike antropoloske skole i bioloske orijentacije i pokusaja da se zlocin objasni delovanjem drustvenih cinilaca. Medju njima poseban je znaccaj imalo ucenje skole socijalne sredine, francuske ili lionske skole. Njeni najznacajniji predstavnici su Tarde i Dirkem. Tarde – Teorija Gabriela Tardea pretstavlja originalni spoj psihologije i jednu klasu. Istice i demoralizirajuce delovanje bede i siromastva, socijalnu nesigurnost i eksploatacija radnika. U svom delu –Stamben pitanje– Engels istice da je kriminalitet drustvena bolest i ukazuje na resavanje svih drustvenih problema pa i kriminaliteta. S druge strane Marks smatra da brzi rast kriminaliteta u odnosu na porast stanovnistva pretstavlja dokaz protivrecnosti unutar samog socijalnog sistema. Pravi put za eliminaciju kriminaliteta po njemu pretstavlja radikalna transformacija samog drustva. Lenjin je izneo niz stavova o kriminalitetu i sredstvima za njegovo suzbijanje. On uzrok vidi u eksploataciji, bedi i nevolji. U pogledu borbe protiv drustveno opasnih dela on kao prvo sredstvo predlaze organizovanje svenarodne evidencije i kontrole kao vid preventivnog delovanja. Uticaj u kriminologiji, Bonger – Shvatanja Marksa i Engelsauticala su na niz kriminologa u vise zemalja. Oni se dele u dve grupe: jedni su uzrok porasta kriminaliteta trazili u propadanju licnosti prestupnika u uslovima burzoaskog drustva, a drugi su te uzroke trazili u drustvenoj strukturi i ekonomskoj sferi. Willem Bonger u svom delu –Kriminalitet i ekonomski uslovi– izvor kriminaliteta trazi u sredini koja okruzuje coveka. On ostro kritikuje burzoasko drustvo koje stvara sklonosti i motivise na vrsenje krivicnih dela. Najznacajniji cinilac je siromastvo koje deluje ili neposredno, ili degradacijom licnosti ili u sadejstvu sa alkoholizmom. Bavio se i faktorima koji dovode do kriminaliteta pojedinih rasa i veroispovesti, narocito jevreja u Evropi i crnaca u SAD. Bonger je u svom delu –Rasa i zlocin– ovu pojavu tumacio ekonomskim i sovcijalnim uslovima njihovog zivota. U delu –Uvod u kriminologiju– izrazava sumnju u mogucnost moralne regeneracije ljudi. Moral posmatra dinamicki ali smatra da se njegova evolucija odvija sporo. 42. EKOLOSKA TEORIJA Pitanjem distribucije drusveno nepozeljnih pojava u Cikagu pozabavili su se tvorci ove teorije Clifford Shaw i Henry McKay u svom poznatom radu –Maloletnicka delikvencija i gradska podrucja–. Oni objasnjenje kriminaliteta traze u kontekstu promenjene gradske okoline i ekonomskog razvoja grada. Po njima najveca koncentracija kriminaliteta je u tranzicionoj unutrasnjoj zoni smestenoj uz biznis centralnu zonu. a smanjuje se iduci od centra ka periferiji. Oni su zakljucili da se u prelaznim sredinama devijantne i konvencionalne vrednosti takmice. Ovi autori angazovali su se i na trazenju resenje za kontrolu kriminaliteta u ovim podrucjima. Shaw je tvorac poznatog projekta za podrucje Cikaga koji se zasnivao na idejama o drustvenoj dezorganizaciji i vezivanju nivoa kriminalitea za socijalnu strukturu susedstva. 43. TEORIJA DIFERENCIJALNE ASOCIJACIJE Americki kriminolog Edwin Sutherland polazi od toga da se kriminalno ponasanje uci kroz interakciju sa drugim licima u bliskim grupama ako u njima preovladjuju prestupnicki modeli ponasanja. Kriminalitet je proizvod diferencijalne asocijacije (razlicitog povezivanja) sa kriminalnim i nekriminalnim normama. On navodi 7 pravila koja objasnjavaju sustinu ove teorije: 1. Proces koji za posledicu ima kriminalno ponasanje u sustini je isti kao onaj koji se odnosi na postovanje prava. 2. Kriminalno ponasanje odredjeno je procesom povezivanja sa onima koji vrse zlocine, bas kao i suprotno ponasanje odredjeno procesom povezivanja sa onima koji postuju zakon. 3. Diferencijalna asocijacija je specifican uzrocni process u razvoju kriminalnog ponasanja. 4. Sanse da ce lice odabrati kriminalno ponasanje odredjene su ucestaloscu i cvrstinom dodira sa obrascima takvog ponasanja. 5. Individualne razlike izmedju pojedinaca prouzrokuju zlocin samo ako pogadjaju diferencijalnu asocijaciju i cvrstinu kontakta sa kriminalnim ponasanjem. 6. Kulturni sukob je uzrok koji lezi u osnovi kriminalnog ponasanja. 7. Drustvena dezorganizacija je osnovni uzrok kriminalnog ponasanja. Ova teorija i pored kritika ima vrednosti pre svega kao sredstvo za objasnjenje podkulture prestupnika, stvaranja i delovanja grupa. 44. TEORIJA DRUSTVENOG UCENJA Ronld Akers u svom delu –Devijantno ponasanje, pristup drustvenog ucenja–, polazi od stava da je kriminalno ponasanje nauceno. Daje psiholosko objasnjenje takvog ucenja i ponovo formulise osnovnu teoriju diferencijalne asocijacije nazivajuci je –diferencijalna asocijacija - pojacavanje–. Po njemu postoje 2 vrste devijantnog ponasanja: operantno i respondentno ponasanje. Prvo je pod uticajem centralnog nervnog sistema i ono je voljno, dok je drugo prost odgovor organizma na spoljne nadrazaje i ono je nevoljno. Njegov kljucni pojam je pojacavanje. Da bismo nesto ucinili potrebno je da budemo motivisani i to nagradom (pozitivno pojacavanje – novac, hrana–) ili uklanjanjem necega bolnog iz okoline subjekta (negativno pojacavanje).I pozitivno i negativno pojacavanje imaju isti efekat a to je pojacavaju dato ponasanje. Drugi njegov pojam je kaznjavanje. Kada dogadjaj koji prati ponasanje ima za posledicu njegovo slabljenje govori se o kaznjavanju koje moze biti pozitivno (oduzimanje nekog dobra) ili negativno (sankcija u vidu izostanka nagrade). Postoji jos jedna podela pojacavanja na drustveno i nedrustveno. Ona se ne bavi pitanjem sta i kako moze biti sredstvo pojacavanja ili kaznjavanja vec su u pitanju psiho i sociokulturne varijable. Uz ulogu koju imaju u direktnom pojacavanju ponasanja ova teorija moze pruziti i modele za podrazavanje odnosno modelovanje ponasanja drugih. Radi se o slozenom procesu u kome od mnostvo cinilaca zavisi da li ce model ponasanja biti prihvacen. Model moze biti realan (stvarno prisutan) ili simbolican (pretstavljen u knjizi, na tv-u–) Poseban proces u kome u specificnim situacijama devijantno ponasanje postaje dominantno naziva se diferencijalno pojacavanje. To se dogadja kada su oba ponasanja slicna, oba nagradjena ali jedno vise. 45. TEORIJE KULTURNOG KONFLIKTA I RASKORAKA Ove teorije polaze od stanja globalnog drustva i objasnjenje kriminaliteta povezuju sa socijalnim promenama, disharmonijom, sukobima – uopste sa poremecajem drustvene strukture. Mabel Eliott jasno opisuje konfliktne odnose suprotstavljenih grupa u americkom drustvu. Kriminalitet, s jedne strane nastaje kao proizvod dezorganizacije, a sa druge, is am povrat deluje na povecanje dezorganizacije drtustva. Prema zastupnicima teorije kulturnog konflikta, sukob izmedju normi razlicitih drustvenh grupa smatra se uzrokom zlocina. Najznacajniji predstavnik ove teorije je Thorsten Sellin koji istice da razlicite drustvene grupe imaju svoje vrednosti i normativne sisteme. Pravi se razlika izmedju primarnih kulturniih sukoba (koji nastaju izmedju normi razlicitih kulturnih sistema) i sekundarnih (unutar iste kulture, izmedju razlicitih grupa). Upravo ti sekundarni se smatraju glavnim izvorom kriminaliteta. Teorija kulturnog raskoraka tvrdi da se delovi kulture menjaju nejednakim tempom, sto dovodi do disproporcija i remecenja ravnoteze kulturnog sistema u celini. Iz ovih shvatanja nastale su teorije potkultura i kontrakultura. Americka sociologija tradicionalno pravi razliku izmedju opste klulture (zajednicke za celo drustvo) i potkulture (koja se izjednacava sa normativnim sistemima podele drustvenih grupa koje su se izdvojile i individualizovale kao poddrustva unutar sire zajednice). Potkultura prema opstoj kulturi moze stajati u nekonfliktnom ili konfliktnom odnosu. Ova druga se naziva kontrakultura jer sadrzi norme dijametralno suprotne opste priznatim i sluzi za objasnjenje nastanka kriminalnog ponasanja. Sukob sa kulturom srednje klase – Najpoznatiju teoriju ove vrste dao je Albert Cohen i njome tezi da objasni pojavu prestupnickih band ii njihove kriminalne aktivnosti. Po njemu, osnovni uzrok nastanka ovih bandi je sukob vrednosti i kulturnih obrazaca koje srednja klasa kao dominantna namece i bezuspesni pokusaji radnicke omladine da te modele usvoji i pored toga sto im to ni socijalni ni materijalni status ne omogucava. Kultura nize klase – Walter Miller kulturu nize (radnicke) klase smatra za milje koji generise delikvencija gangova, orijentisanih na ulicno delovanje, a sastavljenih uglavnom od decaka. Ova potkultura pociva na sopstvenim vrednostima koje on naziva –fokusna interesovanja–. Miller ukazuje na sest fokusnih interesovana unutar kulture radnicke klase: nevolja, zilavost, prepredenost, uzbudjenje, sudbina, autonomnost. 46. MERTONOVA TEORIJA ANOMIJE Durkheimov pojam anomije su u americkoj socioloskoj orijentisanoj kriminologiji razradili mnogi autori medju kojima se istice Robert Merton. On anomijju odredjuje kao drustveno stanje, kao tip drustvene strukture. Svako drustvo postavlja odredjene ciljeve kojima teze njihovi clanovi. Ovi ciljeni nisu potpuno dostupni svima, posebno licima nizeg socijalnog statusa. Na osnovu odnosa izmedju ciljeva i institucionih sredstava, Merton daje svoju podelu oblika ponasanja ili prilagodjavanja pojedinaca datim drustvenim uslovima. Postoje sledeci modeli devijantnog ponasanja: 1. Inovacija – svojstvena pripadnicima nizih slojeva. Pojedinac usvaja odredjene kulturne norme ali odbacuje sredstva za njihovo ostvarivanje. Do dobara dolazi na nelegitiman nacin, vrseci zlocin. 2. Ritualizam – svojstveno pripadnicima sredjeg sloja. Oni nisu u stanju da postignu proklamovane ciljeve, zbog cega odustaju od njih, ali se zato skoro ritualno pridrzavaju propisa. 3. Povlacenje – karakterise pojedince i grupe koji su usvojili kulturne ciljeve i institucionalna sredstva, ali nisu u stanju da postignu uspeh. Zbog toga tu situaciju resavaju napustanjem. Oni su clanovi drustva samo formalno, a u stvari su van individualisticki orijentisana. 51. INTERAKCIONIZAM I TEORIJA ETIKETIRANJA Teorija socijalnog interakcionizma i etiketiranja presla je u kriminologiju iz sociologije i socijalne psihologije. Tannenbaun je 1938. tvrdio da je pojedinac devijantan zato sto je izvrsio delo koje je drustvo oznacilo devijantnim. 1951. je Lemert, a kasnije 1963. Howard Becker su razradili ovu ideju polazeci od stava da je devijantnost kvalitet koji lezi u ponasanju i medjuodnosu izmedju onog ko delo vrsi i onog koji na njega reaguje. Devijanti su lica koja svojim ponasanjem dolaze u sukob sa dominantnim drustvenim grupama. Teorija etiketiranja je konkretizacija opste teorije socijalnog interakcionizma. Reakcije dominantne drustvene grupe sastoje se u odabiru, etiketiranju i stigmatizaciji (zigosaju) drugih. Na pitanj zasto pojedinci i drustvene grupe jedni drugge zigosu odgovor se trazi u psihickim ciniocima:  mehanizam projekcije (unutrasnja napetost i negativizam se smanjuju zigosanjem drugih)  tehnika neutralizacije (krivica se prenosi na druge sto omogucava da se odredjena slika sacuva o sebi)  zigosanje predstavlja cin moci pojedinca ili grupe. Prestupnici su lica koja organi krivicnog gonjenja proglase takvim. Najznacajnija podela na konformiste i devijante kada se radi o krsenju normi. Neka lica su etiketirana kao prestupnici a da to ne zasluzuju. Polazeci od toga da izmedju prestupnika i neprestupnika nema razlike (osim sto su prvi osudjeni u krivicnom postupku) Chapman izvlaci zakljucak o favorizovanju visih klasa i razvija teoriju zrtvenog jarca. Downes i Rock izdvajaju 5 cinilaca cije dejstvo u procesu etiketiranja odlucujuce:  Drustvena razdaljina stigmatizatora i stigmatizovanog  Vidljivost devijantnog ponasanja  Postojanje zrtve  Motivi devijantnog ponasanja  Drustveni ugled koji devitant ima u odnosu na stigmatizatora. U skladu sa mehanizmom etiketiranja stvara stereotip kriminalca kao lica koje pripada nizim slojevima. Predstravnici ove teorije ukazuju na to da policija hvata a sudovi osudjuju one izvrsioce koji odgovaraju sterotipu kriminalca. Za objasnjenje ljudskog ponasanja od znacaja je i kategorija sekundarne devijacije. Ona se moze posmatrati na dva nivoa: opstem (drustvenom) i posebnom (individualnom) i u oba slucaja posledica je procesa pojacanja amplifikacije. Na drustvenom nivou amplifikacija se svodi na to da je drustvo u manjoj meri spremno da prihvati razlike u ponasanjima. Na individualnom planu amplifikacija se ogleda u ciklicnom procesu koji nastupa posle primarne devijacije i kaznjavanja. Zasluge ove teorije leze u metodoloskoj oblasti iz cega proistice njen doprinos realnijem sagledavanju razmera prestupnickog ponasanj. Mehanizmi stigmatizacije i sekundarna devijacija mogu koristiti za razumevanje nekih tipova zlocina. 52. RADIKALNA KRIMINOLOGIJA Krajem 60-ih godina pod uticajem ideja frankfurtske kriticke skole razvio se na Zapadu novi kriminoloski pravac koji se oznacava kao kriticka, nova radikalna kriminologija. Njegovi zastupnici suprotstavili su se individualistickoj orijentaciji i funkcionalistickom pristupu kriminaliteta. Originalnost koncepta radikalne kriminologije ogleda se u shvatanju kriminaliteta. Tako Herman i Julia Scwendiger kriminalitet definisu kao krsenje politicki definisanih prava, i to prava na pristojnu ishranu i smestaj, na ljudsko dostojanstvo i samo odredjenje. Nagel kriminalitet deli na konvencionalni (obuhvata uobicajena krivicna dela iz krivicnog zakona) i nekonvencionalnim (dela protiv medjunarodnog prava i obicaja, terorizam, trgovina ljudima...). Bitno pitanje kojim se bavi ova teorja je i znacenje kriminaliteta u burzoaskom drustvu. Quinney kriminalitet deli na : 1. kriminalitet represije i dominacije – karakteristican je za burzoasko drustvo. Tu spadaju dela prekoracenja kontrole, ona koja vrse organi izvrsne vlasti, multinacionalne kompanije i razni oblici ekonomske, rasne i polne dominacije. 2. Kriminalitet eksploatisanja – njega cine : - krivicna dela prilagodjavanja – to su uglavnom imovinska krivicna dela - krivicna dela otpora – predstavljaju vid klasne borbe Posebna paznja posvecena je odnosu klasne svesti i kriminaliteta. Tako da na vec postojecu tvrdnju ,, da su kriminalitetu medju deklasiranim slojevima narocito skloni lumpenproleteri – oni vezuju dve grupe krivicih dela : grabezna (ugrozavaju bogate) i licna (ugrozavaju pripadike sopstvene klase). Njihov kriminalitet objasnjava se time sto su odvoje od rada, prepusteni oskudice i dovedeni u polozaj da se osecaju suvisnim i odbacenim. Zahvaljujuci ovoj teoriji predmet kriminologije danas obuhvata i oblast reagovanja drustva na kriminalitet. (→ ima nastavak na 204 – 211 str.) 53. FEMINISTICKI PRISTUP Tradicionalno zlocinacko ponasanje smatra se muskom pojavom. To dokazuju i kriminalne statistike po kojima je mnogo veci broj muskaraca od zena koja vrse krivicna dela. Objasnjenj za to je krajem 19. veka postavio Ferrero sa osnivacem kriminlogije Lombrosom. Njihova konstatacija je da je prostitucija za zene ono sto je zlocin za muskarce. Upravo od neprihvatanja tog stava pocinje kritika feministkinja. Po njima akademska kriminlogija je jedno od posledica muskog seksizma i da je zena, cak i kada dolzai u sukob sa zakonom, manje interesantna od muskarca koji se nalazi u istoj situaciji. Kriminologija se njome bavi samo kao prostitutkom a i tada dolazi do neravnopravnosti polova jer se njihovi muski klijenti ne smatraju devijantima. Feministkinje ulazu napore kako bi utvrdile da li su podaci o manjem ucestvovanju zena u vrsenju kriminaliteta stvarni ili se mogu tumaciti kao deo muskog kavaljerstva. Prve opvakve studije su delo ,, Sestre u zlocinu– Frede Adler u kome je ona dokazivala da su promene u kriminalitetu zena posledica promena u drustvenom polozaju zena. Od znacaja je i delo Rite Simon ,, Zena i zlocin – u kome se tvrdi da je kriminalitet zene posledica porodicnog, drustvenog i radnog statusa. Ovaj pravac pokrece vazan krug pitanja na koje danasnja kriminologija treba da da odgovore. Prvo 5takvo pitanje je da li postoji neravnopravan tretman polova. Mnogi poznavaoci krivicnog zakonodavsrva tvrde da u vecini drzava postoji zastitnicki odnos zakonodavca i sudije prema zeni, te je kaznena politika prema njima blaza. Struje u savremenom feminizmu su: 1. LIBERALNI FEMINIZAM – Pociva na liberalnoj tradiciji koja se bori za ravnopravnost zena i njihovom pravu izbora. 2. SOCIJALISTICKI FEMINIZAM – Po njima, obavezna crta kapitalistickog drustva je polno potcinjavanje, koje je mnogo znacajnije od klasnog potcinjavanja. 3. RADIKALNI FEMINIZAM – Izvor patrijarhalnosti i potcinjavanja zene od strane radikalnih feministkinja vidi se u agresivnosti muskaraca i kontrolisanju zenske seksualnosti. 4. FEMINIZAM OBOJENIH ZENA – Sojourner Truth ukazala je belim borcima za prava zena koko se pogledi crnkinja ne poklapaju sa njihovim. I kasnije se jasno pokazivalo kako je taj pokret koji odrazava ideje zena bele rase srednje klase ne pogadja vitalan interes crne klase: da se oslobodi trostrukog potcinjavanja – polnog, klasnog i rasnog. 54. FENOMENOLOSKA DIMENZIJA KRIMINALNE POJAVE Kod deskripcije kriminalne pojave, potrebno je koncentrisati se na njenu statistiku, dinamiku i tipologiju pojavnih oblika. 1. STATIKA kriminalnog fenomena izrazava se kroz strukturu ponasanja koja se zajednickim imenom oznacava kao kriminalitet. 2. DINAMIKA se bavi promenama u njihovom obimu i distribuciji. Ona se moze odnositi na kretanje kriminaliteta u jednoj drzavi, regionu ili gradu. 3. TIPOLOGIJA pomaze da se razlicite vrste kriminalnih ponasanja i njihovih ucinilaca, na osnovu zajednickih osobina, svrstaju u grupe, cime se omogucuje lakse proucavanje. Statika i dinamika kriminaliteta koriste uglavnompodatke iz zvanicnih statistickih evidencija. Iz njih se moze dobiti masa izuzetno vaznih saznanja o kriminalnom fenomenu. 55. PODACI O KRIMINALITETU U SVETU Brojni medjunarodni skupovi, narocito oni odrzani pod okriljem UN, Medjunarodnog udruzenja za kriminologiju i Interpola, ukazali su na zabrinjavajuce stanje kriminaliteta u vecini zemalja. Uporedjivanje podataka iz kriminalnih statistika razlicitih drzava cesto je nemoguce, pre svega zbog razlika u krivicnim zakonodavstima. Ali i pored toga, u literaturi je uobicajeno da se, bar za neka dela, nevedu uporedni podaci. Ti uporedni podaci imaju visestruki znacaj: pomazu izgradnji teorija, doprinose uzajamnom upoznavanju i ucenju inovacija, pomazu izgradnji kriminologije. Poredjenje podataka iz sluzbenih statistika – UN jednom u 5 godina, INT 58. STRUKTURA I TENDENCIJA KRIMINALITETA U RS: kriminalitet punoletnih lica i maloletnika Kada je u pitanju RS uporedjenje je praceno uz mnogo otezavajucih elemenata jer je usled posledica ratnih dejstava doslo do promena u stanovnistvu. Kriminalitet punoletnih lica – Ovaj deo bavi se podacima koji se odnose na prijavljena i osudjena lica starija od 18 godina. Kod krivicnih prijava dat je njihov broj teritorije, distribucija po polu i starosti ucinilaca. Analiza presudjenog kriminaliteta bavi se istim pokazateljima ali i fazama izvrsenja dela, saucesnistvom, sticajem, povratom, bracnim stanjem , skolskom spremom i td. RAdi se o podacima koji su sadrzani u evidencijama koje je vodio Savezni zavod za statistiku. Jedna od kriminoloskih konstanti je da stopa krivicnih dekla u velikim gradovima daleko premasuje one u drugim tipovima naselja. Beograd je najveca urbana celina i unjemu je porema procenamanaseljeno oko 1/5 ukupnog broja stanovnika. U periodu 1981-1998 primecuje se smanjivanje prijavljenih punoletnih lica kod dela protiv drustvene imovine i sluzbene duznosti, a raslo je ucesce prijavljenih lica protiv privatne imovine i za dela iz posebnih krivicnih zakona. Ako se delima protiv privatne i drustvene imovine dodaju i dela protiv privrede dolazi se do podatka da je u bivsoj SRJ oko 70% punoletnih lica bilo prijavljeno za krivicna dela kod kojih dominira koristoljublje kao motiv. Posmatranje podataka o zenama prijavljenim za izvrsenje krivicnih dela pruza priliku za proveru poznatih pravilnosti u kriminologiji a pre svega one po kojoj je vrsenje uglavnom muski posao. U posmatranom periodu zene su cinile manje krivicnih dela (ispod 10%), a njihov udeo se sve do 1994. smanjivao. U vezi sa promenom svojinskih odnosa 90-ih godina raste ucesce zena kod krivicnih dela protiv privatne imovine a opada po pitanju drustvene. Kada se radi o ucescu pojedinih starosnih grupa, nasa statistika sva punoletna lica deli u sledece grupe: 18-20, 21-24, 25-29, 30-39, 40-49, 50-59, i 60+. Najveci broj prijavljenih lica krece se u rasponu 20-29 godina. Ovo ne vazi za zensku populaciju jer je kod njih najveci broj izmedju 30-39. U periodu od 1981-1998, najveci broj punoletnih lica bio je osudjen 1984. dok je u 1992. zabelezen najmanji broj osudjenih, a od tada belezi se stalni postepeni rast. I kod analize osudjenih lica potrebno je utvrditi teritorijalnu distribuciju, tj. koliko je icesce osudjenih od strane sudova u Beogradu. U ovom periodu oni su cinili oko 10% u odnosu na ukupan broj osudjenih. Nasa pravosudna statistika razvrstava sve ucinioce i po udaljenosti mesta izvrsenja dela u donosu na prebivaliste ucinioca. Vise od 4/5 svih dela za koja su punoletna lica bila osudjena izvrseno je u istoj opstini u kojoj lice ima prijavljeno prebivaliste. Struktura dela za koje su punoletna lica oznacena krivim i osudjenim ukazuje na to da je najvise bilo onih za dela privatne i drustvene imovine, dela protiv privrede, protiv zivota i tela. Ucesce zena u ukupnom broju osudjenih lica u ovom periodu iznosila je oko 8%. Sto se tice uzrasta najvise je bilo onoh ozmedju 20-29 godina. Kriminalitet maloletnika – Jedini podaci koji su za ovu kategoriju posebno prikupljeni su oni koji se odnose na bracnost roditelja, porodicne prilike i zanimanje maloletnika. U periodu 1981-1998. broj prijavljenih maloletnika bio je najveci 1993. U pogledu ucesca maloletnika u ukupnom broju prijavljenih ucinilaca bio je ispod 5%. Kada se posmatra odnos broja krivicnih prijava najveci broj njih bio je podnet u centralnom delu Srbije. Krivicne prijave protiv maloletnika u Beogradu iznosio je oko12%. Maloletnici su najcesce izvrsavali imovinska krivicna dela dok su sva ostala krivicna dela bila zastupljena sa 15%. Medju maloletnicima prijavljenim mali broj cine maloletnice (4%). Sto se tice uzrasta maloletnika moze se zakljuciti da su od svih maloletnih izvrsilaca, 2/3 bili stariji maloletnici. U ovom periodu zapaza se da je najvise maloletnika bilo osudjeno 1994. i od tada se belezi blagi pad sve do 1998. kada se belezi porast. 59. PROGNOZIRANJE KRIMINALITETA KAO MASOVNE POJAVE Prognoziranje kriminaliteta kao masovne pojave pociva na ideji da kretanje kriminaliteta mozemo predvideti pod odredjenim uslovima. U tu svrhu u mnogim zemljama daju se prognoze njegovog razvoja. Prema kriterijumu vremenskog perioda za koji se prognoziranje vrsi mogu se podeliti na: kratkorocne (3-5 god.), sredjerocne (6-10), dugorocne (10+) i ekstremno dugorocne (15+). Prema podrucju na kome se njegovo kretanje predvidja moze se podeliti na: lokalne, nacionalne, regionalne, kontinentalne. Prema obuhvacenosti kriminalne aktivnosti koja se prognozira: totalne (obuhvata kretanje svih vrsta kriminaliteta), i parcijalne. Osnovni uslov za validnost ovakvih prognoza je poznavanje stvarnih razmera kriminaliteta i faktora koji ga izaziva. Jedno od prakticnih pitanja koje se pritom pojavljuje je kako u ovim slucajevima identifikovati prediktore tj. faktore predvidjanja. Neki autori smatraju da se pri ovakvim istrazivanjima izdvajaju 3 faktora koji najbolje mogu predvideti kretanje kriminaliteta u jednoj zajednici, a to su: - starosna struktura stanovnistva – smatra se da su muskarci u uzrastu 14-24, najzainteresovaniji za vrsenje krivicnih dela, - broj motornih vozila – ovaj faktor sluzi kao indikator bogatstva drustva, a cesto je i sredstvo ili objekt izvrsenja krivicnog dela, - stepen prilagodjenosti gradskom zivotu – ovaj cinilac posebno se povezuje sa gustinom stanovnistva, cije povecanje znaci vise potencijalnh izvrsilaca, zrtava, prilika– 60. TIPOLOGIJA DELA I UCINIOCA Svaka k;asifikacija zahteva da se unapred jasno odredi kriterijum podele i da ga se naucnik dosledno pridrzava. Kod klasifikacije slozenih pojava kao sto su zlocini i njihovi ucinioci nije dovoljno primeniti samo jedan kriterijum podele. Italijanski autor Ponti predlaze 4 podele dela i njihovih ucinioca. 1. Zakonska klasifikacija – krivicni zakoni odredjuju koja se dela u odredjenom trenutku id atom drustvu smatraju kriminalnim. U posebnom delu krivicnog prava grupisana su pojedina od tih dela prema objektu kome se pruza krivicnopravna zastita. Tako se na osnovu podele krivicnih dela mogu razlikovati politicki, privredni, saobracajni kriminalitet– Ovu podelu treba shvatiti uslovno. Pre svega odredjene vrste kriminaliteta ne poklapaju se sa grupama krivicnih dela u posebnom delu. Drugi razlog uslovnosti ove podele je cinjenica da se krivicnopravne norme sve vise nalaze u dopunskom krivicnom zakonodavstvu. Kada se radi o uciniocima krivicnih dela, krivicni zakoni vecina drzava pa i nase dele ih prema tome da li su bili u stanju da shvate znacaj dela i upravljaju svojim postupcima na: uracunljive, smanjeno uracunljive i neuracunljive. 2. Klasifikacija prema drusrtvenoj sredini – Sredina u kojoj se odvija delo bitno utice na njegove crtekao sto je u velikoj meri prethodno uticala i na njegovog ucinioca. Uzimajuci u obzir ovaj kriterijum moguce je govoriti o njihovom daljem razvrstavanju u zavisnosti od: - Tipa podkulture – podkultura poseduje sopstveni normativni sistem, a njeni clanovi odredjene navike i obicaje. Mogu se razlikovati podkulture nasilnika, band ii narkomana. - Privrednog ambijenta – prestupnistvo je u neposrednoj vezi sa privrednim prostorom u kome se odvijaju ekonomski, finansijski, robin i drugi tokovi. Medju delima koja su sa njim povezana poseban znacaj ima kriminalitet belog okovratnika. - Politickog okruzenja – u ovom ambijentu mogu da se zapaze 2 vrste dela, ona koja se takvim smatraju tradicionalno i zlocini zloupotrebe vlasti. - Porodicne sredine – porodica je postala predmet intenzivnog proucavanja poslednjih godina zbog sve veceg broja krivicnih dela koja se vrse u njenom ambijentu. 3. Klinicka klasifikacija – Ova podela zasniva se na kriterijumu normalnosti, tj. nenormalnosti prestupnika u sudsko-medicinskom, psiholoskom i socijalnom smislu. 4. Klasifikacija prema motivu – Motiv se moze odrediti kao pokretac odredjene covekove delatnosti. Kada se radi o kriminalitetu kao osnovni motive izdvajaju se: koristoljubljem seksualno zadovoljstvo, agresivnost, strast, igra, zabava, ideologija. Motiv igre i zabave pomaze da se razume ludicki kriminalitet u koji spadaju dela koja ucinilac preduzima u zelji da pre svega sebi priredi zabavu. Takva dela koja moogu spadati i u najteze tesko je razumeti vez uzimanje u obzir ovog motiva. Zlocini mrznje – Ponti u svojoj klasifikaciji nije uzeo u obzir jos jedan snazan motiv ljudskog delovanja a to je mrznja. On je generator mnogih krivicnih dela zbog cega savremena kriminologija izdvaja posebnu vrstu krivicnih dela – zlocini mrznje, a to su dela koja se vrse iz mrznje, odbojnosti ili negativne nastrojenosti izvrsioce prema grupi ili kolektivitetu kojima zrtva pripada. Delo se prema zrtvi preduzima zbog njenog stvarnog ili pretpostavljenog pripadanja pdredjenoj rasi, etnickoj grupi, polu, religiji i seksualnoj orijentaciji. 61. NASILNICKI KRIMINALITET: pojam, koreni nasilja, i oblici Pojam i koreni nasilja – Jedna od bitnih crta kriminalistickih statistika u vecini zemalja je porast zlocina sa elementima nasilja u poslednjim decenijama. Na pitanje sta je nasilnicki kriminalitet i koja dela u ovu kategoriju spadaju, dominira glediste poo kome je cine ona dela kod kojih se radi postizanja odredjenog cilja, koristi napad na zrtvu ili se njime preti. U pogledu odgovora koji se na ovo pitanje daju razlikuju se sledeci pristupi: - Bioloski i psiholoski – odlikuje ih teznja da covekovu agresivnost povezu sa ciniocima kao sto su struktura mozga, genetske deformacije, niska inteligencija– - Instingtivisticki – odlikuje ih to da ponasanjem coveka pa i agresivnosti upravljaju nagoni poput polnog (libido) i nagona smrti (thanatos). - Subkulturni – ukazuju da se znacaj socijalnih cinilaca na covekovu agresivnost ne moze zanemariti. Oblici – Nasilnicki kriminalitet deli se na 2 osnovne grupe: tradicionalnog oblastima i na slican nacin. Znacajno je da ova lica retko bivaju gonjenja zbog faktickog imuniteta koji kao ugledni poslovni ljudi uzivaju ali i zbog ceste dileme da lki se mogu odrejdeni akti podvesti pod neku od postojecih inkriminacija. Stete koju ova dela nanose su ogromne. One se ne sastoje samo u velikim materijalnim gubicima, vec mogu imati za posledicu i povredjivanje pa cak i smrt velikog broja ljudi. Poslednjih decenija ekoloski delikti predstavljaju jedan od najkarakteristicnijih oblika ispoljavanja kriminaliteta korporacija. Krseci propise koji u regulisu odlaganje opasnog otpada i koriscenje prljavih i opasnih po okolinu tehnologija, multinacionalne kompanije pocele su ih iz razvijenih zemalja prebacivati u nerazvijene pri cemu izbegavaju preduzimanje mera za zastitu covekove okoline. Neki od onlika kriminaliteta belog okovratnika: KORUPCIJA – se moze definisati kao devijantno ponasanje koje je povezano sa specificnim motivom a to je da se pribavi privatna dobit na racun javnog ovlascenja. Iako je ova definicija najprihvatljivija u velikom broju definicija korupcije, ne sme se izuzeti i to da je korupcija moguca i u vezi sa vrsenjem ovlascenja koja nisu javna. U pogledu klasifikacije, najznacajnija je podela na korupciju u uzem smislu (krivicna dela protiv sluzbene i druge duznosti) i u sirem smislu ( razlicit ponasanja od koji su neka na granici zakonito ali su suprotna poslovnom moralu). Vukovic navodi da u nasoj zemlji postoje tri vrste korupcije: 1) Dodatno placanje javnom sluzbeniku radi dobijanja prava ili za ubrzanje njegovog ostvarivanja; 2) podmicivanje radi krsenja zakona – sticanje prava koja prema pozitivnom pravu ne bi pripala tom licu; 3) podmicivanje u toku donosenja ili izmena zakona kako bi se ishodila resenja koja odredjenom licu odgovaraju. KOMPJUTERSKI KRIMINALITET – Primena racunara u mnogim oblastima dovela je do takvih promena, da sve vise autora govori o radjanju novog informatickog, kompjuterskog kriminaliteta. Kompjuterski kriminalitet je prvi definisao August Bequai oznacavajuci ga kao vrsenje krivicnih dela kod kojih se racunar pojavljuje kao orudje ili objekt zastite. Na osnovu ove definicije, ali i definicija koja su se pojavljvivala kasnije, danas se moze govoriti o dvema definicijama kompjuterskog kriminaliteta: 3. Sira, po kojoj u ovaj kriminalitet spada bilo koje krivicno delo povezano sa upotrebom ili funkcionisanjem racunara 4. Uza, po kojoj je to poseban vid inkriminisanih ponasanja, kod kojih se racunarski sistem pojavljuje ili kao sredstvo izvrsenja ili kao objekt krivicnog dela, ukoliko se delo na drugi nacin ili prema drugom objektu ne bi uopste moglo izvrsiti ili bi ono imalo bitno drugacije karakteristike. Moze se govoriti o vise vrsta kompjuterskog kriminaliteta: 1. aukcije na Mrezi 2. Prevare u investiranje 3. Prevare finansijskih ustanova 4. Prevare sa kreditnim karticama 5. Piramidalne finansijske seme 6. Neisporuka placene robe ili neizvrsenje placene usluge. 64. ORGANIZOVANI KRIMINALITET Jedan od najopasnijih i u isto vreme najmanje poznatih vrsta kriminaliteta jeste organizovani krimalitet. Izdvajaju se dva pristupa definisanju organizovanog kriminaliteta:  Siri pristup – Organizovani kriminalitet je delatnost kriminalnih organizacija. Ako postoji kriminalna organizacija, postoji i organizovani kriminalitet.  Uzi pristup – Po ovom pristupu za postojanje organizovanog kriminaliteta nije dovoljno samo postojanje kriminalne organizacije. Navode se 4 uslova da bi se neka delatnost nazvala organizovanim kriminalitetom, a to su: 1. Organizaciona dimenzija (postojanje kriminalne organizacije) 1. Organizovanje delatnosti u cilju sticanja i maksimizacije profita (posluju kao kriminalne korporacije) 2. Upotreba nasilja u cilju ocuvanja pozicije prvenstva ili monopola, radi sirenja profita, ali i finansiranje ubistva u cilju sprecavanja primene prava ili donosenja politickih odluka koje ih ugrozavaju. 3. Korupcija policijskih, sudskih, politicko izvrsnih vlasti. Delatnosti koje spadaju u organizovani kriminalitet mogu se podeliti na one koje se vrse legalno i nelegalno. Od legalnih poslova koje kriminalno podzemlje kontrolise izdvajaju se: manipulacija robom na luckim dokovima, kontrola sindikata, promet nepokretnosti, prodaja odece, distribucija mesa... Od ilegalnih izdvajaju se: trgovina narkoticima, posredovanje u zaposljavanju uz obavezu izdvajanja dela zarade za organizaciju, kockanje, ucene, reketiranje... Sve veca paznja posvecuje se i pranju novca. Pranje novca definise se kao proces kojim neko prikriva postojanje, ilegalno poreklo ili ilegalnu upotrebu prihoda, da bi ga zatim prikazao tako da on izgleda legitivmno. Sve kriminalne grupe koje ucestvuju u delatnostima organizovanog kriminaliteta mogu se podeliti na nacionalne i medjunarodne. Nacionalne su one koje svoje aktivnosti obavljaju u okvirima drzavne teritorije. Kada se radi o suzbijanju organizovanog kriminaliteta, mnoge drzave se angazuju na izradi zakonskih akata kojima bi trebalo efikasnije da se suprotsteve ovom kriminalitetu. Najveci problem predstavlja cinjenica da njihovi organizatori, zbog razvijenog mehanizma korumpiranja nosilaca vlasti, bivaju fakticki abolirani od krivicnog gonjenja. Zbog toga mnogi autori konstatuju da drustva koja zele da se oslobode organizovanog kriminaliteta moraju biti u stanju da se pomire sa tim da to imati posledice na prirodu socijalnih, politickih, ekonomskih i kulturnih odnosa, koji ce biti stavljeni na probu. Transnacionalni organizovni kriminalitet – Za razliku od cestog negiranja postojanja nacionalnog organizovanog kriminaliteta, skoro da nema drzave koja osporava de se i njena teritorija koristi za delatnosti koje spadaju u transnacionalni organizovani kriminalitet. Za ovu vrstu kriminaliteta koriste se i drugi izrazi kao sto su: medjunarodni organizovani kriminalitet, multunacionalni sistemski kriminalitet, prekogranicni organizovani kriminalitet. Transnacionalne kriminalne organizacije koje se najcesce pominju su: Mafija, tj. Cosa Nostra, japanske Jakuze, kineske Trijade, kolumbijski narkokarteli, africke organizacije... Osnovne aktivnosti transnacionalnih kriminalnih organizacija su:  krijumcarenje droga  krijumcarenje oruzja i municije  trgovina ljudima  prostitucija  krijumcarenje i ilegalna trgovina kulturnim dobrima  falsifikovanje novca  ilegalno unosenje opasnih materija  pranje novca  korupcija Poslednjih godina 20. veka i pocetkom 21. veka svest o opasnosti ovakvih dela dovela je do toga da se na medjunarodnom planu izrade mehanizmi efikasnije kontrole ovog kriminaliteta. Tako je 1994,. godine na Medjunarodnoj konferenciji o pranju novca stvorena –mreza protiv pranja novca– i odredjeni su prioriteti. U Palermu 2000. godine usvojena je Konvencija UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminaliteta i dopunski protokoli o pravnoj pomoci. Trgovina ljudima – Ovo je jedna od najopasnijih delatnosti transnacionalnog organizovanog kriminaliteta i sastoji se u dovodjenju ljudskih bica u ropski status koji podrazumeva vlasnistvo na njiima. Ovakve delatnosti bile su predmet vise konvencija na medjunarodnom planu: Medjunarodna konvencija o suzbijanju trgovine belim robljem, Konvencija o ropstvu, Medjunarodna konvencija o suzbijanju trgovine ponoletnih zena... Obicno se kao zrtve trgovine ljudima pominju zene i deca, ali to mogu biti i muskarci. Zenama se uglavnom trguje radi navodjenja na prostituciju, decom iz istog razloga ili usvajanja ili koriscenja za prosjacenje. Muskarci su predmet trgovine radi iskoriscavanja za najrazlicitije, cesno najopasnije ali slabo placene poslove. Kada se govori o nasoj zemlji, ona je u brojnim medjunarodnim dokumentima oznacena uglavno kao drzava tranzicije. Manji deo belog roblja ostaje na ovom tlu. Takodje nije zanemarljiv ni broj nasih gradjana koji su zrtve trgovine ljudima koja se odvija na Zapadu. 65. POLITICKI KRIMINALITET Znatan deo kriminaliteta neposredno je povezan sa politickim odnosima u drustvu. U politicki kriminalitet spadaju ona dela koja ugrozavaju unutrasnju i spoljnu bezbednost zemlje. To su npr. izdaja zemlje, oruzana pobuna, spijunaza, a osoben tip ovog kriminaliteta predstavlja terorizam. Ono sto predstavlja jednu od posebnosti politickog kriminaliteta jeste reativnost vrednovanja. Odavno je primeceno da je kod ovih dela – i pored opasnosti koju za drustvo predstavljaju, amoralnost manje vidljiva i nije univerzalno prihvacena od svih gradjana kao kod obicnog kriminaliteta. Smatralo se da lica koja vrse ovakva krivicna dela su u osnovi konvencionalni prestupnici cija bitna crta jeste ubedjenost u istinu i opravdanost svojih ubedjenja. Ovo se narocito odnosilo na ideoloski zasnovana dela protiv naroda i drzave koja su predvidjala godnjenja za ovakve delikte u svim situacijama u kojima se grupa na vlasti smatrala ughrozenom necijim delovanjem. Vremenom iskristalisao se stav da je je ugrozavanje bezbednosti zemlje kaznjivo samo ako se vrsi protivpravnim nasilnim aktima i time je zona kaznjivosti za ovakva dela suzena. Bavljenje krivicara samo ovakvim delima kao politickim deliktima trajalo je do donosenja Deklaracije o osnovnim principima pravde za zrtve zlocina i zloupotrebe moci, 1985. godine. koja je ukazala da milioni ljudi sirom sveta pate zbog zlocina i zloupotrebe moci . Od tada sve vise autora skrece paznju na ovaj do tada zanemareni vid kriminaliteta. Na osnovu kriminoloskih teorija moze se uociti raznovrsnost sa kojom su autori razlicitih orijentacjia pokusavali da razumeju zlocin. U tom smislu, nuzno su se osvrtali i na cinioce koji do njega dovode. Sva ta mnogobrojna objasnjenja mogu se podeliti u dve velike grupe:  Prvu grupu cine ona tumacenja koja zlocin i kriminalitet pokusavaju da povezu sa dejstvom jednog osnovnog ciniooca. Ta orijentacija moze se oznaciti kao monokauzalisticka ili monofaktorska. Veliki broj autora antropoloskog, psiholoskog i socioloskog pravca pripada ovoj grupi. Klasican primer je ucenje osnivaca kriminologije Lombrosa.  Drugu grupu cine ona tumacenja koja se oslanjaju na ravnopravno tretiranje niza raznovrsnih faktora. Ta orijentacija oznacava se kao multikauzalisticka ili multifaktorska. Osnivac tog gledista je Ferri koji je dao prvi znacajan pokusaj integracije raznovrsnih cinilaca kriminaliteta. Originalno shvatanje o uzrocnosti kriminaliteta zastupao je osnivac kriminologjie na nasim prostorima prof. Milan Milutinovic. Njegova koncepcija postavljena je u knjizi –Kriminalitet kao drustvena pojava–. Ona polazi od osnovnog stava da na kriminalitet uticu sledeci cinioci:  protivrecnost izmedju drustvenih potreba i mogucnost njihovog zadovoljenja  teznja za sticanjem profita i bogacenjem  licni interesi i individualisticka psihologija. 69. POKUSAJ OBJASNJENJA KAUZALITETA Na vidjenje uslovljenosti zlocina i kriminaliteta od znacaja je Izestaj predsednicke komisije za primenu zakona i pravosudnu administraciju iz 1967. godine. Iovaj izvestaj sluzi kao uvod i razmisljanje o kauzalnosti kriminalnog fenomena zato sto na izvanredan i kompletan nacinukazuje sa kojim se sve problemima susrecemo pri njihovom proucavanju. Pre svega, treba razdvojiti uzrocnost pojedinacnog kriminalnog ponasanja od kauzalnosti kriminaliteta. Potpuno je jasno da se jednim ciniocem ne moze objasniti svako pojedino delo niti njihov totalitet. Nijedan cinilac ne moze sam za sebe da objasni zlocin. U Izvestaju se ne pominju jos dva momenta koji mogu uticati na kauzalno objasnjenje kriminalnog fenomena. Prvi se tice izvrsenih a neregistrovanih zlocina. Drugi momenat tice se toga da se mora voditi racuna da je cinjenica da je razmatranje uzroka kriminaliteta jedno od onih pitanja, u kojima u velikoj meri dolazi do izrazaja ideologizacije. Sve ovo dovodi do jednog pristupa uzrocnosti kriminalnog fenomena koji se cini racionalnim, a koji u isto vreme ne zadire u filozofske probleme determinisma pojava, posebno ljudskog ponasanja. Ovim pristupom se ne negira ocigledna prouzrokovanost zlocina kao pojave. Svako kriminalno ponasanje izazvano je spojem dve grupe cinilaca: licnim crtama pojedinca i spoljnim ciniocima. Njihovo dejstvo nema istu snagu kod svih dela. Kod nekih pretezan je uticaj individualnih, kod drugih spoljasnjih faktora, a kod nekih oba ova faktora deluju sa pribliznim intenzitetom. 70. SPOLJNI AMBIJENTALNI CINIOCI: dejstvo kriminogenih faktora u razdovljima relativnog drustvenog mira i socijalnih potresa Postoje brojni kriminogeni faktori koji izvan pojedinca deluja na lice da izvrsi odredjeno kaznjivo delo. Te cinioce moguce je podeliti u dve grupe. Prvu grupu cine prirodni, fizicki cinioci (klima, meteoroloski faktori, doba dana, gustina naseljenosti...). Druga grupa spoljnih cinilaca su mnogobrojni drustveni faktori (kriza vrednosnog sistema, rat, religija, polozaj coveka u drustvu, siromastvo...). Medju socijalnim ciniocima postoji odredjeni red. Postoje dva stanja u kojima se ljudska zajednica u svom razvoju nalazi. Prvo je stanje drustvenog mirovanja, u kome se i eventualne promene odvijaju mirno. Za razliku od njega postoje razdoblja vekih socijalnih potresa i kriza koja iz osnova menjaju ustaljeno stanje. Dejstvo kriminogenih faktora u razdobljia relativnog drustvenog mira – Ova razdoblja karakterise postojanje jednog dominantnog normativnog sistema koga prihvata vecina clanova zajednice. Postoje odredjena –pravila igre– i mehanizmi koji stite njihovo postovanje. Na kriminalno ponasanje uticu pre svega: 1. STATUS POJEDINCA I USKRACIVANJE SANSEOD STRANE DRUSTVA – Cak i drustva koja sebe smatraju najdemokratskijim daleko su od realizacije stvaranja ravnopravnosti ljudi i socijalne stratifikacije. Kriminalno ponasanje pojedinca cesto je odraz revolta zbog nemogucnosti da se takav status promeni ili je cesto specifican oblik prilagodjavanja. 2. ZLOCIN KAO IZRAZ POLITICKOG BUNTA – Vecina politickih sistema danas radi ono sto se moze nazvati –zatvarenjm alternativa–. Bez obzira na razne ideoloske i slicne razloge koji se u tom cilju koriste, sustina se sastoji u suzbijanju onih pokreta i ideja koja se smatraju neprihvatljivim, cak i kada se njihovom ostvarenju tezi demokratskim sredstvima. Ova dela svrstavaju se u siru grupu koja se oznacavaju kao kriminalitet protesta i navode se niz aktivnosti ovog tipa (strajkovi, blokade puteva, unistavanje imovine i sl.) 3. POSTOJANJE RAZLICITIH KONTRAKULTURNIH GRUPA – U svim drustvima postoje grupe ciji clanovi usvajaju normativni sistem koji manje ili vise odstupa od onog koji je dominantan. Za kriminologiju su narocito vazne one grupe ciji je normativni sistem u odnosu nanajvaznija dobra suprotan vazecem. To su razlicite kriminalne grupe, maloletnicke bande, grupe narkomana... 4. NEDELOTVORNOST MEHANIZAMA SOCIJALIZACIJE: PORODICA I SKOLA – Socijalizacija se svodi na proces u kome se na mlade prenose osnovne tekovine jednog kulturnog sistema. Time im se omogucava da se bezbolno integrisu u drustvo. Dve su institucije tradicionalno zaduzene za ostvarenje ovog zadatka: porodica i skola. Problemi nastaju onda kada ove dve kljucne ustanove nisu u stanju da svoju funkciju (a to je vaspitanje mladih) ostvare. 5. UTICAJ MEDIJA - U pitanju su sredstva pomocu kojih se potencijalno sirokom krugu ljudi prenosi saznanje u najsirem smislu (stavovi, podaci). U takva sredstva spadaju stampa, radio, film i televizija. Buduci da su mladi najpodlozniji njihovom uticaju, nije svejedno kakve sadrzaje mediji donose. 6. DELOVANJE MEHANIZAMA DRUSTVENE REPRESIJE – Jedna od, na prvi pogled tesko shvatljivih, protivurecnosti u kriminologiji je mogucnost da oni koji su prevashodno zaduzeni da suzbijaju zlocin, svojim zakonitim radom uticu na njegovo vrsenje. Jedna takva moguvnost jeste i rad krivicnog zakonodavca. Neki autori tvrde da on moze u zavisnosti od resenja koja u zakonu usvoji, doprineti porastu broja zlocina. Namece se i pitanje da li boravak u zatvoru moze dovesti do toga da osudjenik ponovo izvrsi krivicno delo. Odgovor zavisi od intenziteta i oblika u kojima zatvor deluje na to lice. Dejstvo kriminogenih faktora u razdobljima socijalnih potresa – Nasuprot stanjima relativne drustvene stabilnosti, povremeno se taj ustaljeni poredak narusava naglim i temeljnim promenama koje dovode u krizu citav drustveni mehanizam. To su razdoblja turbulencije (nemira i bura). U tim prelaznim epohama na vrsenje zlocina utice niz cinilaca: 1. NAGLE PROMENE EKONOMSKE STRUKTURE: KRIZE I PRIVREDNI LOMOVI – Iskustva vecine zemalja u razvoju pokazuju da su razdoblja nagle promene ekonomske strukture istovremeno i doba velike nestabilnosti i porasta kriminaliteta. Ljudi gube sigurnost i osecaju da im je egzistencija ugrozena, a sa druge strane primecuju da raste broj nedopustenih dela, koja organi formalne socijalne kontrole jednostavno ne stizu da gone. Pojavljuje se i korupcija pomocu koje se obezbedjuje fakticki imunitet od progona. Sve to ima posledice na celokupni pravni sistem i ravnopravnost gradjana. Slicno je i dejstvo ekonomske krize i privrednih lomova. Takva stanja dovode do pada zaposlenosti a samim tim i do pada zivotnog standarda. 2. MIGRACIJE – Migracije su seobe veceg broja ljudi iz ejednog socio- kulturnog ambijenta u drugi, obicno iz ekonomskih razloga. Kriminalitet stranaca predstavlja poseban problem u nizu zemalja. Medjutim, ne moze se kriminalitet stranaca objasniti problemima migranata i njihovom neprilagodjenoscu. Veliki broj kriminilaca prelazi izjedne zemlje u drugu da bi vrsio krivicna dela pod povoljnijim uslovima (anonimnost, bogatija sredina...). 3. RATOVI I REVOLUCIJE – Revolucije su razdoblja rusenja starog poretka i njegove zamene novim, dok je rat sukob dve oruzane formacije. Zajednicka crta oba dogadjaja je snazna negacija vrednosnog sistema u kome je drustvo pre njih pocivalo. U ovakvim okolnostima, usled oslobodjenja ljudske agrasivnosti do koje dovodi legitimizacija nasilja, cesto se omogucuje pojava monstruoznih zlocina nad neduznim ljudima. Upravo iz tog razloga medjunarodna zajednica je uticala da se u nacionalna zakonodavstva unesu odredbe o zlocinima protiv covecnosti i medjunarodnog porava. 71. LICNOST PRESTUPNIKA Postoje tri premise koje su od kljucnog znacaja za razmisljanje o odnosu licnosti autora dela i njegove prestupnicke aktivnosti, a to su:  progresija u kriminalnoj aktivnosti  zlocin kao nacin zivota 75. VIKTIMOLOSKA DIMENZIJA KRIMINALNE POJAVE Za kriminologiju od izuzetnog znacaja je proucavanje zrtve. Ona utice na nastanak krivicnog dela ili oblika njegovog ispoljavanja. Njena odluka da delo prijavi cesto odlucuje hoce li se pokrenuti mehanizam krivicnog pravosudja i njegov ucinilac kazni. Zrtva krivicnog dela i sva problematika sa njom u vezi usla je u kriminologiju sredinom XX veka kada je objavljeno delo –Zlocinac i njegova zrtva– autora Hansa von Hentiga. On se u ovom delu sa nezadovoljstvom osvrce na odnos krivicnog prava prema zrtvama, navodeci da krivicno pravo ne uzima u obzir odnose ucinioca sa zrtvom. On navodi da postoje i slucajevi u kojima je zrtva na neki nacin odgovorna za provociranje kriminalnog ponasanja. Kasnije javljaju se ideje o potrebi izgradnje viktimologije (ili kao posebne grane kriminologije ili kao samostalne naucne discipline). Ako se podje od koncepcije o kriminologiji kao jedinstvenoj nauci, optimalno je resenje da se saznanja o zrtvama zlocina integrisu u kriminologiju. Pojedini teoreticari (Gulotta, Katherine Williams...) isticu da proucavanje zrtvava ne sme biti odvojeno od proucavanja ucinioca krivicnog dela, jer to moze uticati na to da prestupnik lakse izbegne odgovornost ili da sud zanemari socijalne potrebe dela. Rizik viktimizacije nije na isti nacin rasporedjen medju gradjanima. Postoje neke crte licnosti koje su u korelaciji sa odredjenim vrstama zlocina. Te crte nazivaju se viktimogene predispozicije. One se mogu podeliti na razne nacine. Najznacajnija je podela na: 1. Biofizioloske (uzrast, pol, fizicko stanje zrtve) 2. Socijalne (profesija, status, bogatstvo, nacin zivota) 3. Psihicke (polni nagon, seksualna devijacija, pohlepa, preveliko poverenje...) Razumevanju zasto su odredjene drustve vise izlozene riziku da budu zrtve zlocina narocito je doprinela –Teorija o zivotnom stilu– ciji su autori Hindeleng, Gottfredson i Garofalo. Oni su ovu cinjenicu vezali za stil zivota kojim se moze objasniti razlicit nivo viktimizacije pojedinaca. U pitanju su svakodnevne akticnosti. Zivotni stilovi su odredjeni sa 3 bitna elementa: 1/ drustvena uloga pojedinca u drustvu; 2/ polozaj u drustvenoj strukturi; 3/ racionalne odluke o tome koja su ponasanja zeljena. Podela zrtava – Ova podela je od znacaja za kriminologiju. Mendelsohn je prema uticaju na nastanak dela, zrtve podelio na:  Potpuno neduzna zrtva  Zrtva sa manjom krivicom  Zrtva koja je podjednako kriva kao i prestupnik  Zrtva koja je vise kriva za delo od ucinioca  Zrtva koja je jedina kriva Potpuniju podelu zrtava dao je Gulotta, koji razlikuje: 1. Lazne zrtve: a) Zrtve simulante (neko lice se izdaje zazrtvu iako je potpuno svesno da viktimizacije nije bilo (npr. zbog osvete, ucene...)) b) Umisljene zrtve (zrtve su ubedjene u taj svoj status, to su lica koja pate od paranoje ili histerije) 2. Stvarne zrtve: a) Slucajne zrtve (lica koja svojim delovanjem nisu doprinela sopstvenoj viktimizaciji) b) Zrtve saucesnici (tu se razlikuju: zrtve zbog neopreznosti, alternativne zrtve, zrtve provokatori i namerne zrtve). 76. –DELIKTI BEZ ZRTVE– Edvin Schur je prvi skrenuo paznju na brojna krivicna dela cija je zajednicka osobina da nemaju zrtvu u tradicionalnom smislu. Naime, radi se o ponasanjima koja spadaju u kategoriju –mala prohibita–. Ona nisu zlocii po sebi vec voljom zakonodavca. Postyoje odredjene osboine kod dela bez zrtve, a to su:  lica koja su akteri dela, deluju saglasnoscu volja  akteri dela ne prijavljuju ga policiji, ali to mogu uciniti drugi  sami akteri dela ne smatraju da su njime osteceni, iako drugi tako misle  iako ova dela sadrze saglasnost volje, zeljena dobra i usluge su zakonom zabranjeni Od dela koja u ovu kategoriju spadaju, najznacajnija su: 1. Opijanje i zloupotreba droga 2. Skitnja i prosjacenje 3. Kockanje 4. Prostitucija 5. Delikti maloletnickog doba (bezanje od kuce, besposlicenje...) Veliki deo ovakvih ponasanj ne smatraju se kriminalnim, cak ni kaznjivim u svim drustvima. U nekim zemljama ona su kaznjiva a u nekim su izostavljena iz krivicnog zakonodavstva. U nasem pravnom sistemu navedena ponasanja uglavnom nisu krivicna dela, ali postoje i ona koja su kaznjiva zakonom. 77. IMIDZ ZLOCINA I MITOVI O NJEMU Poznato je kako je broj ljudi koji su u drustvu svesni stvarnih razmera i znacenja kriminaliteta kao pojave izuzetno mali. Novija dela ukazuju na zapanjujucu cinjenicu. Na zlocin vrlo cesto manje uticu rezultati naucnih istrazivanja nego slika (imidz) stvorena o zlocinu, kriminalitetu i njihovoj kontroli. Steven Box analizira mehanizam pomocu koga se kod laika stvara pogresna slika. Tipican –neprijatelj drustva– je mladji muskarac, neobrazovan, nezaposlen i pripadnik je etnicke manjine. Ova definicija prosecnog –opasnog kriminalca– koja pociva na mitu je ideoloska tvorevina koja je povezana sa onim sto Quinney zove –drustvena realnost zlocina–. Tvorci mitova o zlocinu su mediji, a Sutherland ih smatra njihovim najvecim i najjacim proizvodjacem. Nacin izvestavanja, izbor vesti dana, svesna iskrivljavanja, senzacionalizam samo su neki od gresaka medija. Oni nisu jedino odgovorni za nastanak mitologije koja se plete oko zlocina. Poslujuci na trzistu, njihov jedini kriterijum je tiraz i to prirodno vodi sirenju tabloida i zute stampe. Jedan od vaznih elemenata mehanizma stvaranja mitova je izazivanje utiska kako je problem kriminaliteta dobio razmere epidemije. Takvim preterivanjem izaziva se kod gradjana osecaj ugrozenosti (straha). Da bi ostvarili svrhu, mitovi moraju da imaju sledece elemente:  Identifikovanu i naciljanu precizno odredjenu devijantnu populaciju;  Neduzne i bespomocne zrtve;  Hrabre i cedne heroje;  Ozbiljnu pretnju ustanovljenim normama, vrednostima i tradicionalnom stilu zivljenja. Ovaj poslednji element u Velikoj Britaniji poznat je pod nazivom –moralna panika– i u njenom stvaranju u prvi plan se izdvajaju mediji. 78. NEFORMALNA REAKCIJA NA ZLOCIN Strah od zlocina – Strah od zlocina moze se definisati kao racionalno ili iracionalno stanje panike ili uznemirenosti kod nekog lica koji su izazvani verovanjem da je u opasnosti da bude viktimizovana zlocinom. Mnogi faktori uticu na pojavu straha od zlocina. Coleman smatra da na osecanje straha uticu dve grupe cinilaca:  Makro faktori (ekoloski): ranija dela, pogodnosti za zlocin, organizacija zajednice, sredina u kojoj se zivi, zapazanje cinilaca...  Mikro faktori (licni): licno saznanje o viktimizacji drugih, sredstva koja ima na raspolaganju, zdravstveno stanje... Smatra se da se ne treba izjednacavati dve stvari: strah od zlocina koji je emocionalan i pretpostavljeni rizik viktimizacije koji ukljucuje i kognitvne (saznajne) elemente. Po njoj zene su zastrasenije od muskaraca, kao i starije osobe od mladjih. STOKHOLMSKI SINDROM – Otmica je specifican oblik kriminalne delatnosti u kojoj su izmesani: ucenjena vlas, talac i medijskim izvestajima impresionirana javnost. Kod taoca se zbog toga odvija specifican proces koji tece paralelno sa otmicom:  Pocetnu fazu karakterise gnev i prezir prema otmicarima  Strah od smrti  Bekstvo od realnost  Razmatranje mogucnosti bekstva Ovaj emotivni ciklus stvara psihopatolosko stanje koje se naziva Stokholmski sindrom. Nakon oslobadjanja talaca, oni se podvrgavaju detaljnom posmatranju pri cemu se mogu primetiti neobicne reakcije: plase se policije, stite otmicare, cak i pokazuju zahvalnost . Smatra se da Stokholmski sindrom karakterisu sledece crte:  pozitivne emocije talaca prema otmicaru  negativne emocije talaca prema vlasti  klima saradnje izmedju talaca i otmicara Neformalna kontrola od strane zajednice – Za neformalnu socijalnu kontrolu od znacaja je delo –O drustvenoj podeli rada– u kome Emil Durkheim istice znacaj drustvene solidarnosti razlikujuci njena dva osnovna tipa:  Mehanicki (koji pociva na stanju svesti koja je zajednicka svim clanovima istog drustva i njen izraz je represivno pravo)  Organska (proistice iz podele rada i njoj odgovara restitutivno pravo) Moderna drustva karakterise odsustvo stvarne solidarnosti izmedju clanova, sto je narocito karakteristicno za vece gradove. To je jedan od razloga sto je u tim gradovima nekaznjivih ponasanja u materijalno-krivicnom zakonodavstvu. Radi se o oznacavanju odredjenih dela kriminalnim jer se, zbog stepena drustvene opasnosti koju nose, pojavljuje potreba da budu suzbijana krivicno-pravnim sredstvima. Ranije se obicno govorilo o potrebi sirenja inkriminacija u obblastima: delikti u privrednoj sferi, teroristicki napadi, otmice, povreda prava na privatnost, kumpjuterski kriminalitet... Poslednjih godina javlja se razmatranje mogucnosti uvodjenja novih inkriminacija i u oblasti genetskog inzenjeringa (stvaranje ljudskih klonova, biogenetski zahvati, stvaranje genetski modifikovane hrane...). Velika paznja posvecuje se genetskom izenjeringu. U tekstu koji nosi naziv –Kriminologija i genetski modifikovana hrana– Walters ispituje opravdanost i efekte upotrebe ovakve hrane. On ukazuje na krajnje ozbiljne probleme sa ovakvom hranom, od kojih se izdvajaju zdravstveni problemi (pogubno uticu na ljudsku genetsku strukturu, rizici vezani za imunitet...) i problemi zivotne sredine (promena genetske strukture ostalih zivih bica). 81. SUSTINA KAZNE KAO SANKCIJE I SVRHA KAZNJAVANJA Sustina kazne kao sankcije – Od nastanka krivicnog prava do danas, u registru krivicnih sankcija dominirale su kazne, kao sankcije kojima se autoru krivicnog dela preti nanosenjem fizicke ili dusevne patnje. One pocivaju na krivici odnosno takvom obliku psihickog odnosa ucinioca prema svom delu koji zasniva njegovu odgovornost za to delo. Nacini kaznjavanja menjali su se tokom istorije. Bogatstvo pojavnih oblika ne moze zamagliti osnovnu cinjenicu – da se kaznom prestupnik lisava onih dobara koja se smatraju dovoljno znacajnim da bi ovaj shvatio u kojoj meri drustvo ne odobrava njegovo delo. Od stepena razvoja drustva zavisili su i oblici sankcija. U nekima, nije bilo dovoljno da zlocinac bude ubijen, vec je lisenje zivota vrseno tako da mu se nanese sto vise patnje. Sa prelaskom iz Srednjeg u Novi vek, drustvo dugo nije smatralo da je dovoljna kazna lisenja slobode coveka, vec se nastojalo da mu se i uslovi zivota dodatno otezaju. Svrha kaznjavanja – Kada se govori o svrsi kaznjavanja rec je o tome sta drustvo zeli da postogne kaznom, odnosno lom koje nanosi prestupniku. U osnovi pred kaznu se mogu postaviti dva cilja. Ona moze biti sredstvo da se uciniocu uzvrati za ucinjeno delo Takav pristup naziva se retributivnim. Ona je sredstvo odmazde i cesto nosi element kaznenog simbolizma. Drugi model ima u vidu buducnost a ne proslost. Kazna se izrice da bi se sprecilo ubuduce vrsenje krivicnog dela. Takav pristup je preventivni pristup. Prevencija ima dva oblika: opstu ili generalnu (utice se na druge da ne vrse krivicna dela) i posebnu ili specijalni (deluje na osudjeno lice). 82. NACINI ODREDJIVANJA KAZNI I PRAVILA O NJIHOVOM ODMERAVANJU U krivicnom zakonodavstvu u poslednja dva veka isprobana su oba modela zakonskog odredjivanja kazni. Posle Francuske revolucije uvodi se model apsolutno odredjenih kazni, koji za svako izvrseno istovrsno delo predvidja istu kaznu. Dve decenije kasnije uspostavlja se model relativno odredjenih kazni kod kojeg zakon odredjuje okvire u kojima se moze odmeriti kazna, u zavisnosti od objektivnih (tezina dela) i subjektivnih (opasnost ucinioca) okolnosti. Na taj nacin tezi se primeni dva bitna principa krivicnog prava: legaliteta u izricanju kaznje i individualizacije (prilagodjavanje kazne licnosti uciniocu). U sistemu relativno odredjenih kazni, koji danas dominira, za ocenu stepena u kome se ovaj princip uvazava, od znacaja su sledeci kriterijumi:  koliko vrsta kazni zakon predvidja i propisuje za ucinioce krivicnih dela;  koliki je raspon kaznenih okvira  u kojoj je meri sudovima omogucen izlazak iz kaznenih okvira i primena drugih vrsta sankcija osim propisanih  koliko su precizne direktive zakona za izbor kazne. Nacelo zakonitosti u vecoj meri je ostvareno kada je za delo zaprecen manji broj sankcija, kada su kazneni okviri uzi. S druge strane, princip individualizacije svodi se na zahtev da se na ucinioca primeni ona sankcija kojom se najbolje moze ostvariti svrha kaznjavanja, pa toj logici odgovara mogucnost izbora izmedju vise vrsta sankcija a time i siri okviri. Iz toga proizilazi da nije lako podmiriti sve zahteve oba principi, ali istovremeno nije ni sporno da njihovo istovremeno postojanje. Zbog toga postoje dva nacina njihove koegzistencije: 1. Izbegavanje ekstenzivnog odredjivanja kaznjivih ponasanja u Posebnom delu i s tim u vezi sirokih okvira zaprecene kazne - Trebalo bi u zakonu predvideti razlicite njihoce modalitete sa kaznama ciji su okviri uze odredjeni. 2. Odredjivanje pravila o odmeravanju kazne – U tom pogledu moguca su dva resenja: da se olaksavajuce ili otezavajuce okolnosti navedu izricito ili da se navedu okolnosti koje sud moze uzeti u obzir pri odmeravanju. Nas zakonodavac usvaja ovo drugo resenje. 83. NASTANAK MODERNE POLICIJE O vremenu nastanka moderne policije kakvu danas poznajemo, u nauci ne postoji saglasnost. Najcesce se tvrdi da je prvi model moderne policije ustrojen u Engleskoj, kada je 1829. godine usvojen Zakon o Metropoliten policiji. Usvajanju ovog zakona prethodilo je vreme kada je Engleska bila haoticna drzava u kojoj je pravni poredak srusen, a London kao glavni grad bio je leglo poroka i kriminaliteta. Nakon usvanja ovog Zakona doslo je do radikane promene, kada su konstituisani –Pileri– (drugi naziv im je bio –Bobiji–) koji su bili policijske snage metropole i prvi policajci u Engleskoj sa stalnom platom. Njihov osnovni zadatak je bio prevencija zlocina. Na ovim idejama stvorena je prva moderna policija, ciji se model prvo prosirio na SAD, Kanadu i Australiju a zatim i na ostale zemlje. Od kada je policija nastala, predmet je brojnih proucavanjima. O malo kojoj instituciji je receno toliko opaski . Izricali su ih predstavnici najrazlicitijih idejnih opredeljenja – od utopista, anrhista do marksista. Mnogi od njih su tvrdili da policija uopste nije potrebna. Drugi su, pak, tvrdili da bi bez nje doslo do haosu. Kriminolozi ne mogu da vrse eksperimente da bi proverili ovakve stavove, ali zato mogu da prouce situaciju koja je spontano nastala 1969. godine u Montrealu kada 17 sati nije bilo policajaca (bio je strajk izazvan nezadovoljstvom niskih plata). Za to reme desio se haos, brojne pljacke i nasilje. Cak 2 osobe su bile ubijene a 48 su bile tesko povredjene u tim nemirima. 84. VRSTE I OBLASTI POLICIJSKE AKTIVNOSTI Delatnost policijskih organa prema tome da li se odvima pre ili posle izvrsenog krivicnog dela moze biti:  Profilakticka (ante delictum)  Represivna (Post delictum) U kriminologiji je uobicajena i podela tih aktivnosti prema tome ko ih inicira:  Reaktivna (cine je gradjani)  Proaktivno Velika paznja se posvecuje represivnom delovanju policije. Od kada je formirana pa do danas, centralna delatnost policijskih organa je odrzavanje reda, zastrasivanje potencijalnih prestupnika i hapsenje onih koji su vec izvrsili kaznjivo delo. Sve policije u svetu, pored ovih, obavljaju i jos neke poslove koji su, ali i ne moraju sa ovim biti u vezi. Tako se u Izvestaju nacija o stanju zlocina i pravosudja koji je 1988. godine u Vasingtonu izdao Biro za pravosudnu statistiku, kao 4 osnovne delatnosti policijskih sluzbenika navode: 1. Primenu zakona 2. Odrzavanje reda 3. Prikupljanje podataka 4. Pruzanje pomoci Iako znacaj ovih delatnosti nije sporan, istrazivanja pokazuju jednu nepovoljnu tendenciju a to je da policija sve manje vremena provodi na poslovima kontrole kriminaliteta a sve vise pruzanju siroko shvacenih –servisnih– usluga. Pojedini autori konstatuje i da gradjani u nasoj zemlji imaju rasirenu naviku da se obracaju za pomoc ili da obavestavaju policiju o stvarima koje su izvan nadleznosti i mogucnosti ovih organa. U nasoj zemlji, krug poslova koje obavlja policija obuhvata uglavnom ono sto te sluzbe rade i u drugim zemljama. 85. STRATEGIJA POLICIJSKOG DELOVANJA Poslednjih decenija, pre svega pod uticajem rastuceg straha kod gradjana zbog porasta najopanijih formi kriminalne aktivnosti, pojavljuje se niz novih pristupa angazovanju policije u kontroli takvih ponasanja. Delovanje uz saradnju lokalne zajednice – Radi se o pristupu koji promovise na saradnji zajednice zasnovanu strategiju orijentisanu da deluje kako na uzroke kriminaliteta i nereta, tako i na strah od zlocina. Prvi cilj ovakvog delovanja je da podigne stepen bezbednosti, a time i kvalitet zivota u lokalnim zajednicama. Za postizanje tog cilja neophodno je uspostaviti saradnju policije i lokalne sredine. To podrazumeva da policajci treba da budu rasporedjeni tako da duze vremena pokrivaju isto podrucje kako bi mogli da uspostave veze poverenja sa svim gradjanima koji to zele i obezbede svakodnevna saznanja o dogadjajima na lokalnom nivou. Strategija policijskog delovanja uz saradnju lokalne zajednice nudi niz obecavajucih prednosti: snizavanje nivoa kriminaliteta i devijaija, podizanje kvaliteta zivota, poboljsanje odnosa policije i lokalne zajednice... Dugorocni cilj je da se stvore jake samodovoljne zajednice koje su poslove i zadatke pri kojima je u razdoblju 1998-2002. doslo do ometanja i sprecavanju pripadnika policije. Prema tim podacima, najveci broj ometanja i sprecavanja odigrao se prilikom odrzavanja i uspostavljanja narusenog javnog reda i mira, pri legitimisanju, kontroli saobracaja i privodjenju. U odnosu na upotrebljena sredstva, najcesce se radilo o fizickoj snazi, motornom vozilu i vatrenom oruzju. Stres i potkultura policajaca – Zbog opasnosti kojima je izlozen, poziv policajaca spada medju emocionalno i psihicki najteze poslove danasnjeg doga. Stresogene situacije kojima su izlozeni, uticu i na njihovu okolinu, pre svega porodicu. Americki istrazivac Elsenberg time objasnjava i podatak da je od svih zanimanja najvisa stopa razvoda zapazena upravo kod brakova policajaca, a nas autor Milovanovic navodi i faktore koji doprinose porodicnim problemima policajaca:  menjanje rasporeda rada  emocionalna iscrpljenost  negativno drustveno vrednovanje poziva koji obavljaju  preterana zastita supruge i porodice  problem –odsustva emocij–  seksualni problemi  problemi identiteta  problemi sa decom. Kao specificna grupa izlozenosa opasnostima, izazovima i posebnim normama ponasanja, policajci izgradjuju sopstvenu potkulturu kao znacajan oslonac delovanja. Nene bitne crte suL  Velika solidarnost izmedju clanova grupe  Zatvorenost, koja je prirodna posledica specificnosti posla i statusa. Ova potkultura sastoji se od podrske odredjenim vrednostima, shvatanja sopstvenog statusa i perspektiva i prihvacenost kolektivnog identiteta grupa. Peter Manning je uakazao na 10 pretpostavki na kojima pociva policijska potkultura: 1. Ljudima se ne moze verovati – oni su opasni 2. Iskustvo je vaznije od teoretisanja 3. Morate uciniti da vas ljudi postuju 4. Svi mrze policajce 5. U sistem pravosudja ne moze se imati poverenje 6. Ljudi koje ne kontrolisete, krse zakone 7. Policajci moraju biti dostojni postovanja i efikasni 8. Oni mogu najuspesnije identifikovati zlocin i zlocinca 9. Policija sprovodi zakone 10. Ostrije kaznjavanje odvracuje zlocince od ponavljanjea gresaka. 89. IZDVAJANJE ZA POLICIJU I NJENA EFIKASNOST Prvi prigovor koji se istice policijskim organima tice se cinjenice da se od 60-ih godina proslog veka u policijske organe u mnogim drzavama sve vise ulaze, a da to ne prati podizanje efikasnosti njihvog rada. Od svih organa krivicne represije, policija drzavu najvise kosta. Pored kupovine neophodne tehnicke opreme, znacajna sredstva ulozena su u otvaranju novih ranih mesta. Tako je npr. u SAD u periodu 1960-1975 broj zaposlenih porastao za 49%, a u isto vreme zabelezen je i visoki rast kriminaliteta (teski kriminalitet je porastao za 120%). Iako se tacan odnos broja policajaca prema broju stanovnika u mnogim zemljama smatra tajnom, orijentacioni podaci mogu se naci u brojnim publikacijama. Napoznatija je knjiga –Prirucnik o policijama u svetu– iz 1986. u kojoj se navode sledeci podaci a ukazuju na to koliko gradjana dodje na jednog policajca: Nemacka 612, Italija 363, Francuska 314... Naveden je i podatak za tadasnju Jugoslaviju i iznosio je 440. Uspesnost rada policije moze se realnije sagledati posmatrajuci broj nerasvetljenih krivicnih dela, odnosno onoih za cije se postojanje zna ali nisu otkriveni njihovi pocinioci. Jedan od kriterijuma angazovanosti policije kod nas je i to koliko se ona pojavljuju kao subjekat koji podnosi krivicnu prijavu, Kod punoletnih lica oni to cine u vise od polovine slucajeva. Od ukupnog broja krivicnih prijava protiv maloletnih lica najvise ih je podneto posredstvom policije, pri cemu je polovina onih koji ona sama otkriju, a ostalo su prijave drugih subjekata. Svi ovi pokazatelji mogu posluziti kao posredan kriterijum efikasnosti rada policije. 90. BIROKRATIZACIJA I POLITIZACIJA POLICIJE Birokratizacija – Neki pisci smatraju da je birokratski karakter policije jedan od najvaznijih crta ove organizacije. Tako se u delu –Sociologija zlocina– policija definise kao birokratska organizacija sa centralizovanim upravljanjem u kojoj zaposlena lica vrse poslove bezbednosti tokom celog svog radnog vremena. Problem se javlja kada ova karakteristika dobije patoloske razmere. Porast broja zaposlenih dovodi do pojave niza poslova koji nisu ni u kakvoj vezi sa osnovnom delatnoscu. Umesto da se pospesuje osnovna delatnost, dolazi do organizacije, stalno uvecavajuci broj u sustini nepotrbnih aktivnosti. Kada se obaviju karakterom tajnovitosti stvara se pretpostavka da su neophodni, pa dolazio do njihovog stalnog sirenja. Tajnovitost se postepeno prenosi na citavu sluzbu sto se moze negativno odraziti na saradnju sa gradjanima. Pojedini teoreticari na ovaj nacin tumace podatke o odsustvu korelacije izmedju brojcanog narastanja policijskih organa i rasta kriminaliteta. Politizacija – Policijski organi deo su sistema represije koji bi trebalo da sluzi svim gradjanima, jer ga oni kao poreski obveznici izdrzavaju. Dominantnim drustvenim grupama, medjutim, veoma je stalo da ih stave pod svoju kontrolu jer ih smatraju najpogodnijim sredstvom za odrazavanje stabilnosti i poretka. Zbog toga postoji opasnost da ovi organi postanu simbol autoriteta vlasti i da se pretvore u zastitnike onih koji poseduju moc. Ovu ideju izrazavaju mnogi autoru. Po njima jedan od osnovnih problema je kako obezbediti poredak u drustvu a da postupanje bude zasnovano na legalitetu i legitimnosti. 91. PREKORACENJE I ZLOUPOTREBA OVLASCENJA Kada se govori o nepravilnostima u radu policijskih organa, potrebno je razlikovati situacije prekoracenja i zloupotrebe ovlascenja. U prvom slucaju odredjena sredstva i postupci nisu upotrebljeni u skladu sa pravilima kojima je regulisana njihova primena, dok u drugom slucaju se koriste u svrhe koje nisu povezane sa sluzbom. Kriminoloska dela cesto sadrze stav da se sustina policijskog delovanja sastoji u upravo u primeni neophodne prinude diktirane situacionim ciniocima. I pored strogih pravila o njegovoj upotrebi, sredstva prinude koju primenjuju policijski organi povremeno postaju jedna od tema za koju se javnost izuzetno zanima. Povod su uvek slucajevi brutalnog delovanja koje nije bilo neophodno za ostvarenje cilja policijske intervencije. Policijska brutalnost ispoljava se u razlicitim prilikama i u specificnim oblicima. Neopravdana primena nasilja moze biti uperena protiv pojedinca ili protiv mase, a njen intenzitet varira od verbalnog napada, preko fizickog zlostavljanja, do lisenja zivota. Prema momentu u kome je doslo do prekoracenja ovlascenja, mogu se razlikovati 2 situacije: 1. Od trenutka zapocinjanja operativne delatnosti predjene su granice u kojima je primena sredstava prinude dozvoljena 2. Kada dolazi u toku, inace zakonito zapocete, akcije. Ovo je u praksi cesce. Mnogi su se bavili pitanjem zasto do prekoracenja ovlascenja dolazi. Ti razlozi mogu se svrstati u 4 grupe:  Pogresna procena situacije i neophodnih koraka koje treba preduzeti  Potreba da upotrebom sile se povrati autoritet  Emocionalni, tj. licni odnos policajca prema delu ili uciniocu  Specificna interakcija policijskih organa i nosilaca drustvene moci Poseban vid zloupotreba i prekoracenja tice se odnosa policije prema pritvorenicima. U praksi su poznati brojni smrtni slucajevi lica u policijskom pritvoru. Pored ovih tezih vidova prekoracenja ovlascenja, postoje i drugi koji ne ostaljaju neposredno teske posledice, ali takodje uticu na eroziju poverenja gradjana. Radi se o raznim oblicima neovlascenog zadiranja u privatni zivot, prisluskivanje, povreda tajnosti poste, elektronski nadzor... Koriscenje agenta provokatora: zasticeni svedok – Posebno je zanimljiva praksa koriscenja agenata provokatora koja nije regulisana u pravu. Mnoge policije sveta licu za koje pretpostavlja da vrsi krivicna dela salju provokatore koji, snabdeveni odgovarajucom opremom za snimanje, treba da obezbede dokaze o izvrsenom delu. Obicno se radi o delima koje nije lako na drugi nacin dokazati, ali u praksi pojedinih zemalja nisu retki slucajevi da se ovo koristi i za druga dela kao npr. verbalna politicka krivicna dela. 92. KORUMPIRANJE POLICIJE Korupcija je jedna od kriminalnih pojava koja u danasnje vreme sve vise pogadja institucije vlasti. Ta pojava nije zaobisla ni policiju, koja, da apsurd bude veci, je upravo zaduzena za efikasan progon onih koji zele da iz polozaja i ovlascenja koje poseduju izvuku licni karakter. Varijacije u kojima se podmicivanje izvodi su ogromne: od primanja novca koji prekrsilac saobracajnih propisa daje do takvog stepena korumpiranosti citavih sluzbi koji omogucava kriminalnim organizacijama da kontrolisu rad policije u pojedinim gradovima. Najlaksi vidovi korupcije gradjani mogu zapaziti skoro svakodnevno (poput besplatnog pica, rucka...). Karijera korumpiranog policajca u velikoj meri zavisi od dva cinioca: 1. Prvi je sredina u kojoj se krece. Specificna potkultura policajaca moze sa svoje strane ohrabrivati da se zapocne sa najlaksim oblicima primanja mita ali i snazno da deluje na suzbijanje takvih pojava. Odnos zaprecenih i izrecenih kazni – Krivicni zakonodavac odredjuj (putem opsteg i posebnom maksimuma i minimuma) granice u kojma sudija moze odmeriti kaznu. Na taj nacin omogucava se sudiji da prilagodi kaznu tezini dela i licnim crtama ucinioca. (→ detaljnije str. 369-371, nebitno) 95. NEZAVISNOST SUDSTVA Jedna od pretpostavki normalnog funkcionisanja citavog pravnog sistema je garantovanje, od strane drzave, nezavisnosti sudstva u odnosu na sve institucije i pojedince. Garancije se pre svega ticu slobode da u konkretnoj krivicnoj stvari donesu odluku na osnovu zakona i svog sudskog ubedjenja, nezavisno od bilo kakvog uticaja sa strane. Osnovna nacela koja se ticu nezavisnosti sudstva sadrze odredbe :  o iskljucivom pravu sudskih organa da odluce o svojoj jurisdikciji  o nemogucnosti da se odluke sudova podvrgavaju reviziji od strane drugih organa  o pravu svih da im sude redovni pravosudni organi u zakonom uredjenim postupcima  o duznosti sudova da sudske rasprave vode pravedno i da postuju prava stranaka  o duznosti drzave da obezbedi sredstva da bi sudovi normalno obavljali funkciju Ustavne norme stvaraju pretpostavke za realizaciju ideje nezavisnosti sudstva. Kako navodi Grubac, u praksi ovo je –tabu tema politickog zivota zemlje–. On navodi da su otvoreni neposredni pritisci retki, ali da postoje drugi, finiji i neprimetni metodi uticaja. Iskustva vecina zemalja govore da je teznja drustvenih grupa koje poseduju mov a uticu na odluke sudskih organa skoro univerzalno pravilo. Zato Ustav i zakoni trebaju da omoguce stalnost i sigurnost sudijama, a stvar je i njihove profesionalne etike i licnog postenja da li ce pred takvim izazovima popustika. Kod najcesca vrsta pritiska na dusije su javna prozivanja zbog ogluke donete u konkretnoj krivicnoj stvari. Kada se radi o pokusajima uticaja na sudske odluke, ukazuje se na jos tri situacije: 1. Pritisak javnog mnjenja koje u najrazlicitije svrhe, povremeno zahteva osudu ili oslobodjenje, nezavisno od dokaza i krivice. 2. Napadi na sudije od strane teroristickih organizacije koji teze da na ovaj nacin izazovu haoticno stanje ugrozavanjem jednog od najvaznijeg mehanizma funkcionisanja drzave – primene zakona. 3. Pravom regulisano ovlascenje dato predstavnicima izvrsne vlasti da biraju sudije najvisih sudova u cijim je rukama u nekim zemljama moguce da se utice na praksu ostalih sudova. Tako npr. Americki predsednik je ovlascen da odredi lice koje ce zauzeti upraznjeno mesto sudije Vrhovnog suda SAD. 96. NASTANAK KAZNE ZATVORA I PENITENCIJARNIH USTANOVA Nastanak prvih kazenih zavoda u neposrednoj je vezi sa pojavom kazne lisenja slobode u registru krivicnih sankcija. Kazna zatvora, odnosno ogranicenje slobode prestupnika odlukom suda u postupku u kome je utvrdjeno da se radi o uciniocu krivicnog dela,nastala je na prelazu iz srednjeg u novi vek. I pre toga bilo je praktikovano lisavanje slobode prestupnika. Mnogi srednjovekovni gradovi imali su lokalne tamnice, obicno vrlo male, u koje je moglo da stane 3-4 lica. Obicno su korisceni za treznjenje pijanaca ili su u njih smestani kriminalci kako bi se obezbedilo njihovo prisustvo do izricanja presude, odnosno do izvrsenja smrtne ili telesne kazne. Danasnji zatvori poticu od ustanova u kojima su krajem srednjeg veka bila smestana lica koja je trebalo popraviti. U Engleskoj krajem 17. veka nastaju radni domovi u kojima je boravila masa skitnica, bivsih seoskih radnika oteranih sa zemlje, ali i drugih lica o kojima se niko nije hteo starati. Krajem 18. i pocetkom 19. veka kazna lisenja slobode javlja se kao posebna mera u registru krivicnih sankcija, a sa njom i zatvori kao ustanove za njeno izvrsenje. Kao razlozi pojave ove kazne i njenog brzog usvajanja kao sredstva za kontrolu kriminaliteta navode se:  Nastojanje da se nadje zamena za brutalne smtne i telesne kazne;  Promena u skali drustvene vrednosti  Njome se istovremeno kontrolise i disciplinuje. 97. STANJE U PRVIM ZATVORIMA I NJIHOVI REFORMATORI Uvodjenje kazne zatvaranja predstavljalo je ogroman napredak u odnosu na stari i srednji vek. Ali ono je vec u prvim decenijama njenog postojanja otvorilo niz problema od kojiih je osnovno bilo pitanje organizovanja njenog izvrsenja. Iako ni u drugim zemljama nije bilo stanje bolje, u Engleskoj je ono posebno bilo porazavajuce. Zatvori su postali mesta za mucenje osudjenih, za unistavanje njihovog fizickog i mentalnog zdravlja. Pored veoma losih higijenskih i zdravstvenih uslova, ocajnom stanju prvobitnih zatvora doprinosio je i sistem zajednickog izdrzavanja kazne. Svi osudjenici zatvarani su bez ikakve selekcije u zajednicke prostorije. Time su razlicite kategorije zatvorenika nejednakog stepena moralne povarenosti i drustvene opasnosti stavljani u uslove zajednickog zivota. I zatvorsko osoblje predstavljalo je problem. Ono je bezosecajno i okrutno sprovodilo krajnje surov i nehuman postupak. Sve to doprinelo je da se drustvo toliko razocara u tu meru da se pomisljalo i na povratak na stari sistem telesnih i smrtnih kazni. Howard – Howard je 1773. godine izabran za serifa oblasti Bedforshir i odmah uvidja stanje u lokalnom zatvorui. On je zatrazio da mu se odobre dodatna sredstva za prepravljanje zgrade i pobljosanje uslova zivota zatvorenika. Na to vlasti su odgovorile da je vec dovoljno sredstava ulozeno u tu svrhu. Howard se posvetio detaljnom izucavanju zatvora. Prve rezultate tog izucavanja objavio je 1777. u knjizi –Stanje u zatvorima Engleska i Velsa–, gde je kao jedini utesan zakljucak izneo da engleske zatvore nisu krasila sredstva za torturu kakva je vidjao u Francuskoj i Italiji. Najvaznija oblast angazovanja Howarda bilo je iznalazenje novog uredjenja zatvora, osmisljavanje discipline i poboljsanje higijenskih i sanitetskih uslova zatvorenika. U tu svrhu on je predlozio:  Odvajanje zena od muskaraca (u razlicite ustanove, a ako to nije moguce onda u posebne delove zatvora).  Mlade i primarne prestupnike treba u nocnim casovima odvojiti u zasebne celije kako bi imali privatnost i vreme za razmisljanje dok bi danju radii u zajednickim radionicama  Redovno provetravanje i svakodnevno ciscenje celija, koje treba najmanje 2 puta godisnje kreciti. Frey – Tri godine posle pojave Howardovog cuvenog dela rodjena je poznata engleska humanistkinja Elizabet Frey. Pod uticajem kvekerske religije ona je usvojila 12 dece i osnovala skolu za siromasnu mladez u kojoj ih je ucila citanju i drugim stvarima korisnim za zivot. Prvi put je posetila jedan zatvor 1813. godine i ta poseta delovala je potresno. U pocetku pomoc koju je organizovala gospodja Frey svodila se na prikupljanje odece za zatvorenika, a od 1817. godine pocela je razgovore sa osudjenicima da bi ih motivisala da ucestvuju u obrazovanju svoje dece. Uskoro je i otvorila skolu u koju su isli i drugi maloletnici koji su bili smesteni u zatvoru Newgate. Skola je radila uspesno a Frey se sve vise zblizavala sa osudjenicima. U zatvoru je organizovan i Komitet zena, a vesernica je pretvorena u radionicu pa su uskoro bile obucene i da same iizradjuju odecu i druge predmete. Nekoliko godina kasnije Frey je dosla na ideju da osudjenice iz svih ustanova u Engleskoj prebaci u Novi Juzni vels (danasnja Australija). Licno je ucestvovala i organizovala transport vise od 12000 zena u 106 brodova. Frey je u svom delu koji je objavila 1927. ukazala da je nada u buducnost jedan ood osnovnih sredstava uticaja na ponasanje zatocenika. Bentham – Jeremy Bentham bavio se zatvorskom arhitekturom i disciplinom. Svoja razmisljanja objavio je u svom delu 1791. u kome predlaze model zatvora u kome je moguce ostvariti stalni nadzor nad osudjenicima. Blokovi celija su sbog toga smesteni zrakasto oko centralnog tornja iz koga straza svakog trenutka posmatra se dogadja u svakoj celiji. U pocetku se zalagao za odvajanja u samice, a kasnije iz ekonomskih razloga prihvatio je model izdrzavanje kazne u malim grupaka. Veruje da bi rad mogao predstavljati sredstvo ublazavanja teskoca zatvorskog zivota, pa podstice uvodjenje radionica. 98. SISTEMI CELIJSKOG OSAMLJENJA: sistem samica i sistem cutanja U sistemu celijskog osamljenja osudjenici kaznu lisenja slobode izdrzavaju odojeno – u celijama. Pod uticajem ideja reformatora i po ugledu na neke starije ustanove, nastaju u SAD, a kasnije i u nekim evropskim drzavama koji se nisu pridrzavali dosledno osnovnoj ideji. Zato se pravi razlika izmedju strogog i ublazenog rezima, odnosno izmedju sistema samica i sistema cutanja. Sistem samica – nastao je kao plod napora Pensilvanskog drustva za zatvore koje je bilo pod snaznim uticajem religiozne sekte Kveker. Oni su odlucujuce uticali da se u Pensilvaniji donese zakon o gradnji ustanove u kojoj ce biti realizovana ideja pojedinacnog zatvaranja. Tako je nastao cuveni Istocni zatvor u Filadelfiji. Kvekeri su smatrali da se i najokoreliji zlocinac moze preobraziti u moralnog coveka pomocu usamljenickog zivota i religioznog i moralnog vaspitanja (citanje religiozne literature i razmisljanje o zlocinu). Fizicka i duhovna izolacija bila je sprovedena sa rigoroznom doslednoscu u svim situacijama (Svaka celija imala je zasebno dvoriste za setnju, bila je iskljucena svaka mogucnost da vide nekog od ostalih osudjenika). Jedini ko je imao pravo da udje u celiju bio je svestenik. Uvodjenje ovog nacina izdrzavanja kazne pokrenulo je brojne polemike. Kao prednost navodjene su: sprecavanje medjusobnog Pozitivisticka pobuna stavila je pod znak pitanja tradicionalno shvatanje o kazni kao sredsvu ispastanja i kajanja. Iskljucivo interesovanje za prestupni cin vodilo u odvajanju kazne od licnosti ucinioca dela i njeno svodjenje na akt odmazde. Restributivni sistem imao je za posledicu da su se od po sebi dobrih subjekata stvarali zli, od zlih jos gori, sto je doprinelo porastu kriminaliteta, narocito recidivizma. Pozitivisti zahtevaju da se kazna prilagodi licnosti ucinioca i stoga predlazu primenu adekvatnog tretmana u cilju njegove socijalne readaptacije. Resocijalizacija je shvacena kao ideja da je cilj kazne prevaspitanje prestupnika i njegovo osposobljavanje da postuje drustvene norme, da bi se na toj osnovi ponovo ukljucio u zajednicu i postao njen koristan clan. Zastupnici resocijalizacije isticu da se pred kaznu lisenja slobode postavlja zahtev da se osudjenik ospozobi za zivot. Lisenje slobode treba da sluzi –ucenju slobode– kako bi osudjenik posle izdrzane kazne bio sposoban da zivi postujuci zakon i da se stara o svojim potrebama. Ovako shvacena resocijalizacija je u tesnoj vezi sa pojmom penitencijalni tretman koji se definise kao skup svesnih i nesvesnih postupaka usmerenih ka ostvarenju cilja kazne – prevaspitavanje osudjenog lica i njegovo osposobljavanje za zivot na slobodi. 101. INDIVIDUALIZACIJA U IZVRSENJU KAZNE Nacelo individualizacije svodi se na zahtev da se izvrsenje kazne prilagodi licnosti osudjenog, da se sa licem lisenim slobode postupa adekvatno njegovim moralnim i prevaspitnim mogucnostima. Princip individualizacije je u tesnoj vezi sa opservacijom osudjenih lica, njihovom klasifikacijom i kategorizacijom penitencijalnih ustanova, jer se prva javlja kao pretpostavka individualizacije, a druga i treca kao sredstvo za njeno ostvarenje. Izucavanje (opservacija) licnosti osudjenika – je primena naucnih metoda kriminoloskog proucavanja licnosti osudjenog u cilju odredjivanja adekvatnog tretmana. Ovakvo posmatranje primenjuje se odmah na pocetku izvrsenja kazne radi odredjivanja dijagnoze situacijeu kojoj se nalazi osudjenik i prognoze njegove readaptacije. Pri tom dominira multidisciplinovani pristup i ekipni rad tima strucnjaka koji sprovode medicinsko – psiholoska i socijalna ispitivanja primenjujuci metode svih humanitarnih nauka Posle zavrsetka ispitivanja svih aspekata licnosti osudjenika, dolazi do stvaranja opsteg suda o njemu – kriminoloske ekspertize, od cije validnosti zavisi uspeh postavljenog programa. Opservacija se nastavlja i u toku procesa resocijalizacije, kako bi se prema osudjenom licu u svakoj fazi ovog procesa mogao primeniti najadekvatniji postupak. Klasifikacija osudjenih lica – je neposredno povezana sa njihovom opservacijom i resocijalizaciom jer je sprovodjenje individualistickog tretmana nemoguce bez adekvatne penitencijarne klasifikacije ovih lica. Klasifikacija se zasniva na horizontalnom i vertikalnom razvrstavanju osudjenih lica. Horizontalno razvrstavanje je rasporedjivanje osudjenika upucivanjem u pojedine vrste ustanova, Vrsi se na osnovu objektivnih i spoljasnjih obelezja ovih lica. Vertikalno razvrstavanje vrsi se u samim ustanovama podelom osudjenika u manje grupe u cilju odredjivanja i primene odgovarajuceg tretmana, a zbog toga sto je bazirana na njihovim unutrasnjim, subjektivnim crtama. Kategorizacija penitencijalnih ustanova – Logicna posledica usvajanja koncepta individualizacije i klasifikazije osudjenika je potreba stvaranja sirokog kruga specijalizovanih penitencijarnih ustanova u kojima bi se u potpunosti sprecili stetni uticaji medju njima i primenjivali posebni tretmani. Ustanove opsteg tipa sa velikim brojem osudjenika pokazale su se kao nepodobne za ostvarenje ovih ciljeva. U vecini zemalja, pa i u nasoj, istovremeno postoje ustanove i jedne i druge vrste. Na osnovu preporuka Standarnih minimalnih pravila i Evropskih zatvorskih pravila, u vecini zemalja naseg kontinenta ustanove se mogu podeliti prema sledecim kriterijumima:  Polu (muskarci i zene odvojeno izdrzavaju kazne)  Uzrastu (odvajaju se maloletni od punoletnih)  Statusu lica lisenog slobode (osudjena lica se smestaju odvojeno od neosudjenih)  Duzini kazne (obicno se kratkotrajne kazne izdrzavaju u posebnim ustanovama ili odvojenim odeljenjima)  Zdravstvenom stanju lica (telesno i dusevno bolesni se smestaju odvojeno)  Povratu (povratnici se zatvaraju odvojeno od ostalih)  Stepenu obezbedjenja (ustanove mogu biti zatvorenog, poluotvorenog i otvorenog tipa) 102. HUMANO POSTUPANJE SA OSUDJENICIMA Sredinom 20. veka pocinje da se realizuje ideja o normalizaciji zivota zatvorenika koja znaci teznju da se njihov zivo sto vise priblizi uslovima zivota na slobodi. S njima se mora postupati covecno, smanjujuci na najnizu mogucu meru neprijatnosti borabka u ustanovi i ponizavajuce postupke. U izvrsenju kaze lisenja slobode unosi se niz novih elemenata koji doprinose normalizaciji uslova u kojim zive: 4. dolazi do zakonskog normiranja osudjenickih prava i duznosti 5. primenjuju se tretmanske mere koje umesto pasivne poslusnosti daju izvesnu inicijativu osudjenicima 6. uvodi senaknada za rad i dozvoljava slobodno raspolaganje delom zarade 7. omogucava se slobodnije kretanje a za pojedine kategorije i tzv. rezim polu slobode 8. preduzimaju se mnogobrojne mere u cilju pripremanja osudjenika za zivot na slobodi 9. celijska izolacija svodi se na izuzetak i nejtezu disciplinsku meru 10. cine se pousaji da se porodica ukljucuje u proces resocijalizacije 103. OSPORAVANJE KAZNE ZATVORA I NJENOG CILJA Osporavanje kazne zatvora – Uvodjenjem kazne zatvora pokazuje se na njene brojne nedostatke i probleme koji bi oni mogli izazvati. Kao najznacajniji navode se :  zatvor sprecava sudsku vlast da kontrolise i proverava primenu kazni  mesajuci osudjenike zatvor uspostavlja homogenu zajedicu zlocinaca  dajuci osudjenicima skloniste, hranu, odecu a cesto i posao, zatvor ponekad nudi sudbinu bolju od sudbine na slobodi  iz zatvora izlaze ljudi koji njihove navike i bezcasce kojim su obelezeni zavek osudjuju na kriminal. Cilj lisavanja slobode – Od nastanka pa do danas ova kazna prosla je kroz mnoge transformacije, ali bez obzira na to njeni ciljevi su:  Zastita drustva izolacijom prestupnika – sve vreme ono je nastojalo da se izvrsenjem ove mere zastiti od ucinilaca najtezih dela bar za vreme dok su smesteni u kaznene ustanove.  Kaznjavanje – lisenje slobode sankcionise nedopusteno ponasanje prestupnika oduzimanjem nekih njegovih prava i taj cilj je nesporan bez obzira na model izvrsenja.  Resocijalizacija – kao cilj istice se tek poslednjih decenija. 104. NEGATIVAN UTICAJ KAZNE ZATVORA NA OSUDJENIKA Na Drugom kriminoloskom kongresu 1950. skrenuta je paznja da boravak u zatvoru stetno deluje na telesno zdravlje i psihu osudjenog lica, kao i na njegov socijalni status. U FIZICKOM POGLEDU jos u proslom veku primeceno je da nedostatak kretanja, vazduha, svetlosti, sanitarne i higijenske prilike u zatvoru dovode do niza bolesti, narocito tuberkuloze. Danas je bar u vecini zemalja nesto bolje, mada postoje podaci da veliki broj osudjenika i dalje nema elementarne higijenske uslove u celijam, nedostaju i prostori za setnju i rekreaciju, zbog cega je njihovo zdravlje ugrozeo. U PSIHOLOSKOM POGLEDU zatvor visestruko deluje negativno na osudjenika zbog mnogobrojnih neugodnosti. Ogranicenje zivotnih aktivnosti na uski i ogradjeni prostor predstavlja ogromnu promenu i njihovom zivotu koju najcesce dozivljavaju kao ponizenje i degradaciju. Posledica je gubitak samopouzdanja i emocionalna napretost. Zatvorski rezim s jedne strane ima za posledicu zaostavanje neprijateljskog stava prema drustvu, a sa druge, kod njih se razvija dvolicnost, lukavost i podmuklost kojim se taj stav prekriva. Na osudjenike posebno tesko deluje prekid veze sa spoljnim svetom. U pocetku on izaziva tezak sok, a kasnije se kod nekih primecuje emocionalna atrofija, a kod nekih unutrasnja okamenjenost. Kod nekih, zbog slabljenja vere u buducnost i moralne snage nastaje strah od zivota na slobodi koji se vise i ne zeli (prizonizam). Postoji jos mnostvo deprivacija (lisavanja) kojima su zatvorenici izlozeni : 4. lisavanje heteroseksualnih odnosa koje izaziva citav niz seksualnih devijacija 5. nemogucnost koriscenja mnogih materijalnih dobra, sto posebno tesko pogadja lica naucena na to 6. lisavanje osecaja sigurnosti. U DRUSTVENOM POGLEDU kazna zatvora ostvaruje stetno dejstvo pre svega kroz probleme sa kojim se srece osudjenikova porodica. Oni se ne manifestuju samo u teskocama mateijalne prirode, vec i kroz ugrozavanje bracnih veza i emotivne probleme. 105. PROBLEM TRAJANJA KAZNE ZATVORA U ovom pogledu kritici su podvrgnute i kratke kazne zatvora (najcesce se smatra da su to do 6 meseci ili do jedne godine) i dugotrajne (preko 10 godina). Na stetnost kratkih kazni ukazuje se od pocetka primene prevaspitnog tretmana. Kazne koje su kratke ne ostavljaju dovoljno vremena za sprovodjenje tog tretmana, sto stvara niz negativnih efekata i zato se nastoji da se takve kazne zamene nizom nezatvorskih mera. Poslednjih decenija pojavljuje se teznja reafirmacije kratkih kazni zatvora, te stupa sledeca logika: ,, kada vec bekstva osudjenika zasnovano na postojanju fizickih prepreka i naoruzanih strazara. Takve, zatvorske kaznene ustanove u kojima je razradjen sistem unutrasnjeg i spoljasnjeg obezbedjenja su i danas u vecini zemalja najcesci tip institucija u kojima se izvrsava kazna lisenja slobode. Spoljasnje obezbedjenje zasniva se na visokom zidu, na cijim se krajevima nalaze kule sa naoruzanim strazarima, a u novije vreme i raznovrsna sredstva koja sluze za signalizaciju bekstva. Unutrasnje obezbedjenje zasniva se na kontroli i evidenciji kretanja osudjenika, zakljucavanja vrata i postavljanju resetaka na prozore. Pored ovih ustanova, u nekim drzavama kao njihova podvrsta postoje i tzv. zatvori sa maksimalnim obezbedjenjem gde su mere usmerene na sprecavanje bekstva bile jos razvijenije Ranije su za gradnju takvih zatvora korisceni prirodni uslovi zbog cega su pravljeni na nepristupacnim mestima (npr. najpoznatiji je Alkatraz), a poslednjih decenija obezbedjenje se usavrsava koriscenjem najsavremenijih elektronskih sredstava. Za razliku od zatvorenih, poluotvorene ustanove karakterise postojanje odredjenog materijalnog obezbedjenja koje ne predstavlja stvarnu prepreku za bekstvo osudjenika, dok se osnovna duznost straze svodi na kontrolu kretanja, zivota i rada zatvorenika. Kod nas se ove ustanove javljaju posle II sv. rata. Osudjena lica se u toku dana, van kaznene ustanove angazuju na razlicitim radnim zadacima, a nakon isteka radnog vremena vracaju se u zatvore. Pod uticajem ideja kojima je prozet moderni sistestem izvrsenja kazne, nastale su i otvorene ustanove, koje su osoben tip kaznenih zavoda sa stanovista stepena njihovog obezbedjenja. Ove ustanove karakterise to sto se odstupa od klasicnih zatvorskih ustanova, te se osudjenicima dozvoljava da izadju izvan zidina zatvora. Kod nas prva odeljenja otvorenog tipa pojavljuju se 1964. u Sremskoj Mitrovici i Pozarevcu, a kasnije i u Nisu. 111. POJAM OTOVRENIH USTANOVA Na Prvom kongresu UN za sprecavanje zlocina i postupanja sa prestupnicima, data je definicija otvorenih ustanova: Otvorene ustanove karakterise odsustvo materijalnog i fizickog obezbedjenja od bekstva (zidovi, brave, naoruzani strazari...) kao i rezim zasnovan na dobrovoljnoj disciplini osecaju odgovornosti osudjenika prema zajednici u kojoj zive. Otvorene ustanove imaju dva bitna obelezja: ustvo materijalnog i fizickog obezbedjenja od bekstva; institucionalni rezim koji se u njima provodi. Ovaj rezim zasniva se na poverenju i dobrovoljnom potcinjavanju disciplini bez strogog i stalnog nadzora osudjenika. Otuda se kao pretpostavka pojavljuje kod osudjenika razvijen osecaj odgovornosti, pre svega u odnosu na sredinu u kojoj zive, zahvaljujuci cemu ne beze iz nje iako za to postoji mogucnost. Bitna karakteristika tog rezima je veca sloboda zivota i rada bez stalne kontrole i nadzora od strane osoblja ustanove. Osnovna razlika otvorenih i zatvorenih ustanove, je u tome sto kod zatvorenih osudjenici pasivno se potcinjavaju nametnutim pravilima,a zadrzavaju se u zavodima upotrebom sile, dok se kod otvorenih svesno i dobrovoljno potcinjavaju disciplini ostajuci u njima zahvaljujuci psihickim podsticajima. Rezim otvorenihustanova moze se primeniti kao prelazni oblik izmedju rezima u zatvorenoj ustanovi i zivota na slobodi, a moze se primenikti i kao jedini oblik rezima koji se primenjuje prema osudjenicima odredjenih kategorija. 112. IZBOR OSUDJENIKA ZA OTVORENE USTANOVE Jasno je da u otvorenim ustanovama ne moze biti smestena celokupna polulacija osudjenika, te se shodno nacelu individualizacije postavlja pitanje izbora osudjenika za ove ustanove. U ove ustanove treba upucivati samo lica koja su podobna da koriste rezim poverenja, a da ga ne zloupotrebe. Kako rezim otvorenih ustanova pruza mogucnost za bekstvo osudjenika i povecava rizik od njihovog medjusobnog mesanja i kvarenja, opravdano se smatra da su za odredjene kategorije lica pogodnije ustanove zatvorenog tima. Prema shvatanjima koja dominiraju u savremenim krivicnim naukama, kriterijumi za izbor osudjenika koji ce biti upucen u ove ustanove bi trebalo da bude prvenstveno licnost osudjenika i njegova sposobnost da se prilagodi otvorenom rezimu, zbog cega se kao njegova nuzna pretpostavka pojavljuje svestrana opservacija osudjenika. Vrsta izvrsenog dela ili trajanje kazne bili bi u drugi plan, a tek potom bi se u obzir uzeli i neki spcificni faktori (mesto gde se ustanova nalazi, mentalitet osudjenika...). Postoji jedinstveno glediste u pogledu toga da se u zavisnosti od crta licnosti, u ove ustanove salju pre svega: lica koja vrse kr. delo prvi put i za laksa kr.dela; slucajne i nehatne krivce; starije osudjenike; one slabijeg zdravlja. Nasuprot njima, u ove ustanove ne bi trebalo da se nadju lica koja predstavljaju veliku opasnost za drustvo kao sto su visestruki povratnici i profesionalni zlocinci, teske varalice, psihicki devijantne osobe, hronicne alkoholicare, seksualne prestupnike... I Prema preporukama I Kogresa UN, licnost osudjenika treba da bude osnovni kriterijum za njihovu klasifikaciju, sa nizom modaliteta u vise zemalja. Tako npr. U Holandiji je osnovni kriterijum nivo inteligencije, sposobnost vodjenja samog sebe i odupiranje iskusenjima. 114. ALTERNATIVE KAZNI ZATVORA: pojam i vrste Na V Kongresu UN preporuceno je drzavama da smanje poverenje u lisavanje slobode kao krivicnu sankciju i istovremeno povecavaju upotrebu alternativa za one prestupnike koji ne moraju biti zatvarani. Ova kazna trebalo bi da se ogranici samo na one prestupnike koje je neophodno neutralisati u interesu javne bezbednosti i zastite drustva. Na 8. Kongresu UN opet je ukazano na tazloge koji govore u prilog uvodjenja alternativa i opet je apelovano na zemlje da pojacaju trazenje za poudanim nezatvorskim merama koji bi omogucile smanjenje zatvorske populacije. Norman Bishop u literaturi i u dokumentima UN izraz alternative zatvora koristi da oznaci nekoliko vrsta mera: 1. One kojima se pre sudjenja pokusava spreciti izvodjenje prestupnika pred sud 2. Posebne mere nezatvorskog karaktera izrecene od suda 3. Sredstva kojima se za vreme trajanja zatvaranja nastoje otkloniti negativne posledice lisavanja slobode. Ovaj autor pravim alternativama smatra samo drugu vrstu. Zbog toga, on posebnu paznju posvecuje nezatvorskim merama koje deli na:  Alternativne mere uz kontrolu ili nadzor (uslovna osuda, uslovna osuda sa zastitnim nadzorom, rad u korist zajednice...)  Alternativne mere koje ne ukljucuju kontrolu ili nadzor (sudska opomena, odlaganje izvrsenja presuda, novcana kazna, naknada stete...)  Kombinovane mere (kombinacija bezuslovnog zatvora i nezatvorske mere) Alternativne mere mogu se definisati kao mere kojima se otklanja mogucnost izricanja kazne zatvora prestupnika kako bi se izbegli njegovi negativni efekti, pod uslovom da sud proceni da takva mera odgovara prirodi i tezini dela, licnosti ucinioca i stepenu opasnosti koju je pri njegovom izvrsenju ispoljilo. Nase zakonodavstvo poznaje sledece alternative: uslovnu osudu, sudsku opomenu, mere bezbednosti, vaspitne mere i novcanu kaznu. 115. RAD U KORIST ZAJEDNICE, KUCNI ZATVOR I ELEKTRONSKI NADZOR RAD U KORIST ZAJEDNICE - postoji u znatnom broju evropskih zemalja i privlaci veliku paznju izazivajuci istovremeno i sporove. Sustina mere sastroji se u osudi prestupnika da odredjen broj sati (obicno izmedju 40-240 h)provede u neplacenom radu u korist drustva. U vecini zemalja nastoji se da se ovom merom zameni i zatvor preko 6 meseci (npr. u Engleskoj do 12 meseci, u Francuskoj do 18 meseci). U jednom broju zemalja ovo je nezavisna glavna sankcija, u drugim se vezuje za uslovnu osudu, a u nekim kao sto je Francuska postoje oba modaliteta. Obicno je za njegovo sprovodjenje zaduzena nacionalna sluzba probacije. U osnovi ove mere je ideja da se rad moze iskoristiti reparatorno i kao sankcija. U literaturi se istice da se ovoj meri mogu naci niz prakticnih i teorijskih zamerki. Prakticnim se smatra teskoca da se pronadju ovakvi drustveno korisni poslovi, da se prestupnik natera da ga vrsi i cena izvrsenja ove mere. Na nacelnom nivou postavlja se problem prinudnog rada koji je zabranjen medjunarodnim konvencijama i oduzimanje posla nezaposlenima na ovaj nacin. KUCNI ZATVOR I ELEKTRONSKI NADZOR – Kucni zatvor je mera kojom se, prema vladajucem shvatanju, nastoji da se smanji zatvorska populacija, da se umanje troskovi izvrsenja kazni i omoguce razni oblici vaninstitucionalnog tretmana odredjenih lica. Nastala je pre svega u Americi i Italiji. U SAD ideja je bila da se primeni prema uciniocima laksih krivicnih dela, najvise na lica koja su vozila pod dejstvom alkohola. Smatralo se da kontrolu kretanja tog lica ne bi trebalo da vrsi osoblje zaduzeno za probaciju iz prakticnih i nacelnih razloga. Zato je ona bila poverena volonterima iz njegove okoline koji bi javljali o svakom pokusaju lica da se udalji. Posledica toga bila bi smestanje u zatvor.Razvojem elektronike omogucio je da se kontrola vrsi putem racunarskog sistema koji je preko telefonske linije bio povezan sa odasiljacem koji je osudjenik bio duzan neprestano da nosi. U praksi ovo se pokazalo ko lose. Nadzor od strane volontera mnogi su smatrali – Trojanskim konjem za zadiranje u privatnost– , a elektronski nadzor se pokazao kao vrlo skup. I pored ovih primedbi, pvaj program je nastavljen a abroj nadziranih lica je rastao. U Italiji je 1986. uvedena mera kucnog zatvaranja i to kao alternativa kazni zatvora ne duzoj od 2 godine ili kao nacin izdrzavanja ostatka zatvorske kazne istog trajanja a izdrzava se u sopstvenom stanu, na drugom mestu namenjenom licnom boravku ili u prostoru namenjenom javnom staranju i pomoci. Ova mera se ne moze izreci osudjenom za koga je ustanovljena veza sa organizovanim kriminalitetom ili je delo plod svog dela. Smatra se da je ova mera humaniji odgovor na kriminalitet sa minimalnim elementima odmazde. Pravi se razlika izmedju restitucije i reparacije. Restitucija podrazumeva vracanje dobra ili novcanu kompenzaciju stete nanete zrtvi. Reparacija ima siri cilj a to je da ukaze mogucnosti priznanja drustvenih prava zrtava i popravi drustvenu stetu izvrsenjem krivicnog dela. Ideja restorativne pravde polazi od potrebe da se zalece stete i povrede nastale na drustvenim vezama kao posledica zlocina. U fokusu su odnosi izmedju zrtava dela, prestupnika i zajednice. Polazi se od sasvim razlicite logike od one koja dominira pravnom pogledu na krivicno pravosudje. Drustvo se smatra skupom ljudi koji objedinjuju zajednicke ideje cije postovanje obezbedjuje drzava putem pravosudnog mehanizma. Nasuprot takvom gledanju stoji restorativni koji drustvo vidi kao mnostvo suprotstavljenih interesa i vrednosti koji onemogucavaju stvaranje univerzalnog zakona koji bi vazio za sve ljude. Restorativnu oravdu karakterisu 3 bitna principa:  zajednica na sebe prima sukob (princio inkluzije zlocina),  obezbedjena je materijalna i simbolicna reparacija zrtve i zajednice,  prestupnik se reintegrise u drustvu. Na osnovu ovih ideja razvijaju se reintegrativni programi i to koriscenjem modela diverzifikacije (skretanje krivicnog postupka). 120. DVA PRISTUPA POSTUPKU PREMA MALOLETNICIMA Prema ovoj kategoriji ucinilaca krivocnog dela danas postoje 2 osnovna pristupa: Model blagostanja- koncentrise paznju na licnost prestupnika i polazi od pretpostavke neophodnosti njegove reedukacije i rehabilitacije. U tom cilju stavlja se naglasak na primeni sankcije koje koriste maloletniku i omogucavaju da se obrazuje, sve u svrhu popravljanja. Sankcije se primenjuju za njegovo dobro i pritom se polazi od osnovni nacela: 2. pri odmeravanju u obzi se ne uzimaju ni vrsta ni tezina dela niti naneto zlo, 3. duzina trajanja kazne ne moze se fiksirati pri izicanju jer se unapred ne zna koliko ce trajati proces reedukacije i rehabilitacije, 4. ovi procesi imaju vise sanse ako se sprovode u ustanovama u kojima su maloletnici odvojeni od dotadasnje sredine, 5. sankcije izricu sudovi specijalizovani za maloletnike, 6. ne treba preterivati sa pruzanjem ustavnih prava i garancija jer to moze ugroziti program reedukacije rehabilitacije. Model pravde – fokusira se pre svega na delo a manje na licna svojstva. Zato osnovni celj nije rahabilitacija po svaku cenu vec njegovo reintegrisanje u drustvo. Zbog tohga:  primenjene sankcije moraj biti proporcionalne izvrs3enom delu,  trajanje sankcija mora biti jasno odredjeno pri izricanju, bez obzira gde se izvrsenje sankcije odvija,  kazna zatvora moze biti primenjena samo kao krajnje sredstvo,  kod laksih dela, ako je to moguce, treba nastojati da se postupak skrene u nepenalnom pravcu,  postovanje ustavnih porava i garancija je bitan princip. 121. KONTROLA KRIMINALITETA KAO GLOBALNI PROBLEM Ono sto je najveca novina u pogledu kontrole kriminaliteta danas jeste sto je to pitanje podignuto na nivo svetskog problema. Suprotstavljanja najopasnijim vidovima kriminaliteta nije vise pitanje koje se tice samo pojedinacne drzave. Kod najtezih oblika zlocina protiv covecnosti i medjunarodnog prava stvoren je stalni Medjunarodni krivicni sud cime su mu drzave prenele deo svoje jurisdikcije. Kada se radi o drugim transnacionalnim oblicima ugrozavanja bezbednosti drzave su takodje, na osnovu pristupanja medjunarodnim konvencijama duzna da gone izvrsioce taakvih dela. Druga karakteristike konktrole zlocina u danasnjim uslovima je saradnja drzavama u suzbijanju kriminaliteta (razmena podataka, pruzanje pravne pomoci...) Treca bitna crta je stalno trazenje najdelotvornijih sredstava koja moraju imati u vidu iskustva drugih i da su prilagodjena konkretnim uslovima date sredine.