Pojam i predmet medjunarodnog poslovnog prava-Skripta-Medjunarodno poslovno pravo-Menadzment (1), Rezime od Privredno pravo

Preuzmite Pojam i predmet medjunarodnog poslovnog prava-Skripta-Medjunarodno poslovno pravo-Menadzment (1) i više Rezime u PDF od Privredno pravo samo na Docsity! Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 1 1. POJAM I PREDMET MEĐUNARODNOG POSLOVNOG PRAVA Međunarodno poslovno pravo je skup pravnih pravila kojima se regulišu međunarodni ekonomski odnosi. To je disciplina koja se povezuje sa privrednim pravom, međunarodnim javnim pravom, međunarodnim privatnim pravom, i drugim granama prava. Za predmet proučavanja obuhvata međunarodne pravne odnose, promet roba i usluga i s tim u vezi se zaključuju međunarodni ugovori. Međunarodna plaćanja, sudstvo, privredne arbitraže su opšteg karaktera i predmet izučavanja jedne države koje se javljaju u međunarodnim poslovnim odnosima. Međunarodno poslovno (privredno) pravo predstavlja skup pravnih pravila kojima se regulišu međunarodni ekonomski odnosi. To je mlada pravna discipline koja afirmaciju dobija u zadnje vreme. Određeni autori smatraju da treba da ima status posebne pravne discipline, a postoje i oni koji smatraju da se ne može raditi o posebnoj grani prava. Razvojem međunarodnih ekonomskih odnosa međunarodnog poslovnog opštenja između poslovnih (privrednih) subjekata iz različitih država i uvećanog prometa robe i usluga na međunarodnim relacijama nužno je egzistiranje posebne pravne discipline, kao što je Međunarodno poslovno (privredno) pravo. Predmet izučavanja Međunarodnog poslovnog prava su:  međunarodni privredni odnosi, kako u sferi prometa roba tako i usluga i svi međunarodni privredni ugovori koji se u vezi sa tim prometom zaključuju između privrednih subjekata iz različitih država  međunarodna plaćanja, međunarodno sudstvo i međunarodne privredne arbitraže  međunarodne privredne i ekonomske organizacije opšteg i regionalnog karaktera  privredne organizacije jedne države koje se kao subjekti javljaju u međunarodnim poslovnim odnosima. Predmet izučavanja Međunarodnog poslovnog prava bilo bi kongentno imperativno pravo države, koja je posebno značajna kao ograničavajući faktor međunarodnih poslovnih opštenja. U imperativno pravo spadaju svi oni instituti koji se odnose na spoljnotrgovinsko, devizno i carinsko poslovanje i režim ili uslovi izvoza i uvoza, uslovi za obavljanje spoljnotrgovinskog prometa, privremeni uvoz i izvoz, obavljanje poslovnih delatnosti u inostranstvu, strana ulaganja u međunarodnom poslovnom pravu, carinska ograničenja, devizna ograničenja i dr. Međunarodno poslovno pravo izučava i norme i pravila dispozitivnog karaktera. To su pravila koja privredni subjekti svojom voljom ugovaraju i odnose se na regulisanje njihovih ugovornih odnosa. Postoji autonomija volja ugovornih partnera, ali je ona u delu međunarodnog poslovnog prava dobrim delom i ograničena. Ograničenja slobode ugovaranja i autonomija volje poslovnih subjekata u dve ili više različitih država, vrlo je često predviđena i diktirana od strane ekonomski jačih subjekata u međunarodnom poslovanju. Subjekti Međunarodnog poslovnog (privrednog) prava – kao subjekti Međunarodnog poslovnog (privrednog) prava, pojavljuju se međunarodna zajednica, država, kao i društva koja obavljaju određene privredne delatnosti. Međunarodna zajednica nije subjekt prava, pa samim tim i nije subjekt međunarodnog poslovnog (privrednog) prava. Međutim, vrlo često, međunarodna zajednica indirektno postaje značajan faktor međunarodnog poslovnog (privrednog) prava. Ujedinjene Nacije (UN) mogu neke države i da isključe od međunarodnog poslovnog (privrednog) opštenja, uvođenjem raznih mera zabrana i ograničenja uvoza, izvoza, transporta roba, vršenja usluga i sl., kao oblika sankcija za neko njihovo ponašanje koje međunarodna zajednica sankcioniše, kao nedolično i neodgovarajuće. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 2 Država je subjekt međunarodnog prava, a time i međunarodnog poslovnog (privrednog) prava. Ona stupa sa drugim državama u mnoge ekonomske i poslovne odnose, zaključuje u vezi s tim ugovore, državne sporazume, a vezi sa ekonomskom razmenom roba i usluga. Na bazi ovih ugovora, preduzeća i društva konkretizuju nizom ugovora generalne ugovore, odnosno opšte ugovore, između dve ili više država. 2. IZVORI MEĐUNARODNOG POSLOVNOG PRAVA (PRIVREDNOG, TRGOVINSKOG)  Međunarodno javno pravo  Međunarodno privatno pravo  Domaće zakonodavstvo Međunarodno poslovno pravo crpi izvore iz međunarodnog ugovornog prava, koje zaključuju određene države, bilo bilateralne ili multilateralne. Domaće zakonodavstvo se odnosi na niz zakona kao sto su Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju, Zakon o deviznom poslovanju, Zakon o preduzećima, koncesijama, stranim ulaganjima itd. Zakon koji prati materiju MPP je Zakon o obligacionim odnosima. Postoji više vrsta izvora međunarodnog poslovnog prava, kao što su na primer izvori koji potiču iz međunarodnog javnog prava (međunarodno izvori i međunarodno običajno pravo) izvori koji potiču od međunarodnog privatnog prava, izvori koji potiču iz autonomnog domaćeg zakonodavstva, izvori iz autonomnog međunarodnog trgovinskog prava kao što su tipski ugovori, običaji i uzanse, opšti uslovi poslovanja, kodifikovana prava.  Izvori koji potiču iz međunarodnog javnog prava Međunarodni ugovori se odnose na međunarodne ekonomske i privredne odnose, a predstavljaju značajan izvor međunarodnog poslovnog (privrednog) prava. Radi se o dvostranim ili višestranim ugovorima koji se u pravu nazivaju i konvencijama. Dvostrane konvencije se nazivaju bilateralnim konvencijama i njih najčešće zaključuju iz oblasti međunarodnog poslovno prava i međunarodnih ekonomskih odnosa, određena država sa drugom državom i regulišući međusobno ekonomske i privredne odnose. Za međunarodno poslovno (privredno) pravo značajni su multilateralni ili višestrani sporazumi i konvencije koje zaključuje više država međusobno, kao što je to bio Opšti sporazum o carinama i trgovini (GATT), tj. Sporazum o Svetskoj trgovinskoj organizaciji (STO), kao organizacija koja je formirana umesto GATT-a. Konvencije predstavljaju snažan izvor međunarodnog poslovnog prava i obavezne su za zemlje koje su pristupile i ratifikovale takve međusobne konvencije. Od trenutka ratifikacije ista konvencija predstavlja čak i snažniji izvor prava u odnosu na domaće zakonodavstvo i domaće propise. U slučaju sukoba (kolizije), ratifikovane konvencije i domaćeg zakona, jaču pravnu snagu ima pravna norma iz međunarodne konvencije, nego pravna norma iz domaćeg zakona. Međunarodno običajno pravo – u međunarodnom prometu roba i usluga pojavljuju se običaji, posebno oni koji se primenjuju dugi niz godina. Ovakvi običaji za dugom primenom često se kodifikuju ili prenose u druge izvore prava, na primer, međunarodne konvencije opšte uslove poslovanja. Mogu se pojavljivati običaji i uzanse za poslovanje na određenom tržištu ili u određenoj oblasti, delatnosti, kao na primer, prometni običaji. Prometni običaji se često u međunarodnim trgovinskim odnosima javljaju kao nekodifikovani i nastaju stihijno u svakodnevnoj trgovinskoj praksi. Običaji su posebno značajni kada se radi o distancionim prodajama, isporukama robe, dostavljanja robe, tehničkim rešenjima u transportnim sredstvima pri prevozu robe u međunarodnom transportu. Poslovni običaji imaju znatno širu primenu od prometnih običaja, na primer, poslovni običaji u vezi sa projektovanjem i izgradnjom objekata i dr. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 5 (državi) u određenoj oblasti uzajamna prava, povlastice i olakšice koje je ona dala ili će u budućnosti dati bilo kojoj trećoj državi. Načelo reciprociteta – tj. uzajamnosti je značajno načelo za međunarodne privredne odnose. Oovo načelo omogućava uzajamno ponašanje država ugovornica tako što jedna ugovorna strana daje određene pogodnosti, povlastice, da bi druga ugovorna strana dobila odgovarajuću povlasticu ili pogodnost. U praksi se često primenjuje kod međunarodnih trgovinskih ugovora, posebno kad se tiče olakšica pri uvozu i izvozu roba, oslobođenja od plaćanja carina na proizvode… Minimalni sistem – odnosno, minimalna pravila su skup pravila tj. njihov minimum koji određena država mora da obezbedi kao savremena međunarodna država stranim privrednim subjektima. Još nije standardizovan i često varira od zemlje do zemlje. Načelo nacionalnog tretmana – podrazumeva izjednačavanje stranih subjekata sa domaćim privrednim subjektima. Putem ovog načela strani subjekt ne može imati lošiji pravni tretman od domaćeg privrednog subjekta. Domaća država obezbeđuje stranim licima ista prava koja imaju i domaća lica. Preferencijalni tretman (klauzula povlašćenog položaja) – ovim tretmanom se postiže povlašćeno nastupanje određene države, odnosno njenih poslovnih (privrednih) subjekata i roba, poreklom iz te države, u drugoj stranoj državi, državi ugovornici. Ogleda se putem niza beneficija, pogodnosti, sniženja stopa, oslobođenja plaćanja carine… Sistem pravičnog tretmana – ili sistemske nediskriminacije tj. jednakog i pravičnog postupka za sve zemlje i njihove privredne subjekte. Ovim sistemom bi trebalo dovesti sve privredne subjekte u jednake ili približno jednake uslove obavljanja nekih delatnosti u određenim državama. Razlikuje se od sistema najpovlašćenije nacije po tome što se isti faktički primenjuje i ne zahteva se od druge države da pruži iste ili slične pogodnosti. 4. SVETSKA TRGOVINSKA ORGANIZACIJA (STO) Svetska trgovinska organizacija pojavljuje se kao „naslednica“ – sledbenica GATT-a. Od 1. januara 1995. godine stupio je na snagu Sporazum o osnivanju Svetske trgovinske organizacije kojoj su pristupile sve ranije članice GATT-a. Osnovne funkcije STO-a su: nadzor i sprovođenje multilateralnih i plurilateralnih trgovinskih sporazuma koji svi skupa predstavljaju STO, forum za multilateralne trgovinske pregovore, rešavanje trgovinskih sporova, nadzor nad nacionalnim trgovinskim politikama i saradnja sa ostalim međunarodnim institucijama. Sporazum o stvaranju STO nastao je iz Urugvajske runde pregovora i sadrži više sporazuma, kao sastavnih delova nove organizacije. Radi se o sledećim sporazumima: Finalnom aktu Urugvajske runde koji sadrži akte multilateralnih trgovinskih pregovora, Sporazum iz Marakeša o osnivanju STO, Opštem sporazumu finalnog akta Urugvajske runde o trgovini i uslugama iz 1994. god. Uz sporazum o osnivanju STO dodati su u posebnim aneksima i Sporazum o trgovini uslugama, Sporazum o trgovinskim aspektima prava intelektualne svojine, kao i Opšti sporazum o carinama i trgovini. STO nije prosto proširenje GATT-a. Između GATT-a i STO postoje i određene razlike:  GATT je predstavljao međunarodni multilateralni sporazum, dok je STO pravno lice- organizacija sa svojim sekretarijatom;  GATT se primenjivao na privremenoj osnovi, a obaveze STO su stalne i potpune;  pravila GATT-a su se primenjivala na trgovinu robom, dok se pravila STO –a primenjuju ne samo na robu već i na usluge i trgovinske aspekte prava intelektualne svojine; Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 6  GATT je imao i sporazume multilateralnog i plurateralnog karaktera dok STO ima skoro sve sporazume multilateralnog karaktera i predstavljaju obavezu za sve zemlje članice;  sistem rešavanja sporova u STO je mnogo brži i manje podesan za blokiranje u odnosu na GATT-ov raniji sistem; Osnovni organ STO je Ministarska konferencija koju sačinjavaju su predstavnici zemalja članica STO. Ista konferencija sastaje se najmanje svake druge godine gde se donose odluke o svim pitanjima. Treba istaći da Generalni savet čine sve zemlje članice STO-a. On ispoljava svoje funkcije putem organa nadležnog za rešavanje sporova na način što prati primenu procedure za rešavanje sporova i kroz telo nadležno za reviziju trgovinskih politika-koje sprovodi koristan nadzor nad politikama zemalja članica. Ministarska konferencija STO-a je osnovala još tri tela koja su odgovorna Generalnom savetu STO-a: Komitet za trgovinu i razvoj, Komitet za platno-bilansna ograničenja, Komitet za budžet, finansije i administraciju. STO pored međunarodne trgovine, pod svoj režim uključuje i poljoprivredu, tekstil, usluge, direktne investicije koje utiču na trgovinu i intelektualnu-industrijsku svojinu. STO se rukovodi određenim principima i načelima: status najpovlašćenije nacije, nacionalnom tretmanu odnosno trgovini bez diskriminacija, podsticaju razvoja i ekonomskih reformi, koncesijama u međunarodnoj trgovini. Klauzula najpovlašćenije nacije podrazumeva da sva prava, prednosti, pogodnosti, privilegije i imuniteti koje jedna strana ugovornica odobri jednom proizvodu poreklom iz određene zemlje biće odmah i bezuslovno proširene na sličan proizvod koji je poreklom iz te zemlje ili je namenjen teritoriji svake druge strane ugovornice. Nacionalni tretman podrazumeva da se takse i ostale unutrašnje dažbine kao i zakoni, propisi koji se odnose na prodaju, transport, kupovinu, stavljanje u prodaju, neće primenjivati na uvozne ili domaće proizvode kako bi se na taj način vršila zaštita nacionalne proizvodnje. STO polazi od posebne važnosti liberalizacije trgovine, koja je nužna za rast i razvoj nacionalnih privreda. Kvote u međunarodnoj trgovini su gledano generalno, nepoželjne i zabranjene. STO posebno vodi računa o podsticanju razvoja i ekonomskih reformi, posebno kod zemalja u razvoju, a zemljama u razvoju daje određeni rok za prilagođavanje, s tim što im daje i određenu tehničku pomoć. Veći deo članica STO su bile članice GATT-a, nekoliko zemalja pristupilo je kasnije kada su završile pregovore sa ovom organizacijom i potpisale Finalni akt Urugvajske runde. Procedura pristupa novih zemalja bi se ogledala u sledećem: u prvoj fazi Vlada države podnosi zahtev, mora dostaviti STO-u memorandum koji bi obuhvatio sve aspekte nacionalne trgovinske i ekonomske politike, što se odnosi na STO sporazume. Vlada stupa u pregovore sa zainteresovanim zemljama članicama STO-a u cilju davanja koncesija u sferi roba i usluga. Prilikom ponovnog stupanja naše zemlje u međunarodne organizacije posebno u STO, nužno je prilagođavanje naše zemlje zahtevima STO-a, što se pre svega ogleda u prilagođavanju spoljnotrgovinskog režima naše zemlje zahtevima STO-a, razrade legalnih mera zaštite, carinskih i vancarinskih instrumenata. 5. MEĐUNARODNI MONETARNI FOND (MMF) MMF osnovan je 1945. god. kada je i stupio na snagu Statut međunarodnog monetarnog fonda usvojen formalno 1944. god. U Breton Vudsu (SAD). Statut MMF-a je od tada menjan u dva navrata 1969 i 1978. godine. Članstvo u Fondu je uslovljeno članstvom u Svetskoj banci (Međunarodnoj banci za obnovu i razvoj), pa postoji vrlo bliska veza između ove dve organizacije. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 7 Na čelu MMF-a je Savet guvernera sa izvršnim odborom. MMF-om rukovodi generalni direktor koji kao organ predstavlja fond o kojeg bira Izvršni odbor MMF-a. Guverner emisione banke zemlje članice MMF-a je i član Saveta guvernera Fonda. Pet zemalja ( SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske i Japan) imaju najveći broj glasova i kod njih SAD imaju najviše glasova u Fondu. Osnovni ciljevi MMF-a su razvijanje međunarodne monetarne saradnje, olakšavanje širenja i razvijanja međunarodne trgovine, održavanje razvoja proizvodnih snaga, zaposlenosti i realnog dohotka, devizne stabilnosti, uvođenje multilateralnog sistema plaćanja između država članica za tekuće transakcije sa ciljem da se eliminišu smanjivanje stepena prezaduženosti država i smanjivanje neuravnoteženosti platnih bilansa zemalja članica. Uloga Fonda je i garantovanje zemljama članicama mogućnosti pod jednakim uslovima, povremeno korišćenje sredstava Fonda, kako bi one popravile svoje platne bilanse. MMF je u početku postavio kao prioritetno pitanje utvrđivanje pariteta valuta zemalja članica kao neophodnog uslova za razvoj međunarodne trgovine i razmene uopšte. Tokom 1949. godine je urađeno značajno prilagođavanje pariteta i sprovođene su mnoge mere devalvacije u zemljama članicama. Neke zemlje su utvrdile paritete svojih valuta u saglasnosti sa MMF-om, a neke su imale „plivajuće“ kurseve svojih valuta. MMF je bio protiv ovih plivajućih kurseva i smatrao je da su te mere privremenog karaktera. Kasnije je MMF insistirao da pozajmice iz fonda budu kratkoročne i utvrdio je posebnu kamatnu skalu koja je imala za cilj da natera zemlje članice da pozajmljena sredstva ovog fonda vraćaju što pre. Svaka zemlja članica fonda ima 250 glasova i još po jedan glas za svakih 100000 US$ svoje kvote. Sistem kvota je najvažnija karakteristika delovanje MMF-a i na osnovu kvote se određuje broj glasova zemlje članice, doprinosi i povećanja tih doprinosa. Kvota održava snagu privrede određene države. Svaka država članica Fonda plaća članarinu Fondu i ona je srazmerna kvoti koja je od MMF-a određena. To daje veliku prednost u upravljanju fondom i zemljama članicama čije su kvote velike, što je bio i uzrok stvaranje posebnog kluba razvijenih zemalja, na bazi opšteg aranžmana za zaduživanje. Savet guvernera fonda određuje visinu članarine i da li će biti ista u vidu specijalnih prava vučenja ili u valuti zemlje članice. Ova specijalna prava vučenja emituje fond i raspodeljuje ih prema zemljama članicama da bi povećao postojeće rezerve. Nastala su 1969. god. Specijalna prava vučenja predstavljaju knjigovodstvenu vrednost koju MMF daje odobravanjem odgovarajućih iznosa na računima država članica. Svakoj članici državi MMF-a se na osnovu učešća u novčanom potencijalu MMF-a određuju kreditne tranše koje zemlja članica može da koristi radi popravljanja svog platnog bilansa. Ovo korišćenje sredstava fonda se vrši putem stand-by aranžmana ili direktnim vučenjem od fonda (drawings). MMF odobrava zemlji članici okvirni kredit koji ona može da koristi po određenoj dinamici u toku jedne godine. Uobičajeni vremenski period stand-by aranžmana je jedna godina, ali se na zahtev zemlje članice može produžiti ali taj rok ne može biti duži od tri godine. Prvobitna funkcija stand-by aranžmana imala je kreditnu ulogu i cilj im je bio da zemljama članicama omoguće kupovinu stranih sredstava za plaćanje. Kasnije su se u MMF-u odobravali krediti i kada su kvote zemlje članice niže od potreba, s tim što je zemljama trebalo da omogući da u granicama svojih kvota kupuju valute. Oni su imali i funkciju da povećaju kreditnu sposobnost zemlje članice. Sredstva fonda su se skoro automatski odobravala ovim zemljama članicama koje su tražile finansijska sredstava do iznosa 25% svoje kvote u cilju rešavanja svojih platno-bilansnih poteškoća. Kada su sredstva tražena do visine 100% kvote zemlje članice MMF-a, tada se fond trebao uveriti da članica vodi odgovarajući ekonomski i monetarnu politiku u skladu sa ciljevima fonda. Kada se MMF uveri o potrebi odobravanje finansijskih sredstava zemlji članici, tada ih odobrava u granicama stand-by aranžmana. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 10 carinska unija. Zajednica podrazumeva međusobno ukidanje carine između država članica i uvođenje zajedničke carinske tarife prema trećim zemljama. Jedinstvenim evropskim aktom iz 1986. god. uveden je i novi organ, Evropsko veće, koje sačinjavaju šefovi država i vlada članica, kao i predsednika Komisije Evropske zajednice. Članom 8 Jedinstvenog evropskog akta iz 1986. god. se predviđa da svaka evropska država može zahtevati da postane članica i zahtev podnosi Savetu EU, koji o tome se izjašnjava jednoglasnom odlukom. Da bi jedna država mogla da pristupi EU potrebno je da ispuni određene uslove:  geografski uslov – da se država nalazi u Evropi  ekonomski uslov – da u toj državi postoji slobodna tržišna privreda sa određenom stopom razvoja  politički uslov – da se radi o državi u kojoj postoji demokratski sistem i višepartijski parlamentarni sistem. SFRJ je imala određene sporazume o saradnji sa EU. To je bio trgovinski sporazum SFRJ i EEZ zaključen 1970. god., kada je naša zemlja dobila tretman najpovlašćenije nacije, kako u pogledu carina i dažbina koje se preuzimaju prilikom uvoza robe i tako i pri izvozu i drugim pogodnostima kao na primer, prilikom obavljanja carinskih formalnosti i carinjenja. Naša zemlja je u trgovinskoj razmeni sa EEZ imala bogatu razmenu roba, kao i veliki izvoz naših proizvoda, mesa i mesnih prerađevina i dr. Posle ukidanja ekonomskih sankcija od UN očekuje se dalja ekonomska saradnja između naše zemlje i EU. 8. AUTONOMIJA VOLJE I OGRANIČENJE AUTONOMIJE VOLJE (SLOBODE UGOVARANJA) Princip ili načelo autonomije volje manifestuje se u sledećem:  ugovorne strane su slobodne da izaberu svog ugovornog partnera, sa kojim žele da zaključe odgovarajući ugovor  ugovorne strane su slobodne u pogledu izbora vrste ugovora u međunarodnom poslovnom pravu  ugovorne strane, po pravilu, slobodno regulišu sadržinu ugovora. Načelo autonomije volje je sloboda ugovaranja i podrazumeva da ugovorni partneri slobodno odlučuju da li će zaključiti neki ugovor, sa kim i pod kojim uslovima. Predmet ugovorne obaveze mora da bude moguć, dopušten i određen. Sloboda ugovaranja ipak nije apsolutna i trpi određena ograničenja. Ograničenje volje putem prinudnih, imperativnih (kogentnih) propisa sloboda ugovaranja pretpostavlja da je predmet obaveze moguć i dopušten, određen ili odrediv. Kod nas Zakon o obligacionim odnosima predviđa da pravno lice može da zaključi ugovore u pravnom prometu u okviru svoje pravne sposobnosti. Ukoliko je ugovor zaključen suprotno ovome, bio bi nevažeći i ne bi proizvodio pravno dejstvo. Ograničenje slobode ugovaranja javnim poretkom i dobrim običajima – javni poredak podrazumeva imperativne, kogentne norme koje strane ugovornice ne mogu zaobići pri zaključenju i realizaciji pojedinih ugovora privrednog prava. Strane ugovornice ne mogu zaključivati ugovore koji bi bili suprotni javnim poredkom. Najčešća ograničenja u međunarodno privrednim odnosima, odnose se na sadržinu ugovora, na formu ugovora i na način zaključenja. Kod ograničenja autonomije volje, a koja se odnose na sadržinu ugovora putem imperativnih propisa, možemo dati primer: ugovor o pribavljanju patenta znanja i iskustva, mora da sadrži između ostalog, obavezu davaoca patenta da će primenom patenta Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 11 i znanja i iskustva proizvesti robu ugovorenog kvaliteta, kao i da za vreme trajanja ugovora primaocu stanja stavlja na raspolaganje unapređenje patenta. Forma ugovora je veoma značajna kada se radi o ovim poslovima. 9. DISPOZITIVNE I KOGENTNE (IMPERATIVNE) NORME U MEĐUNARODNIM POSLOVNIM UGOVORIMA I SPOLJNOTRGOVINSKO, DEVIZNO I CARINSKO PRAVO PRI ZAKLJUČENJU UGOVORA Ugovori koji su zaključeni u međunarodnom privrednom poslovanju su zakon za stranke i one su dužne da iste kao takve i izvršavaju. Pri izvršavanju zaključenih ugovora u međunarodnom poslovnom (privrednom) prometu, osim dispozitivno – ugovorenih normi koje su strane ugovornice potpisale, mogu se isprečiti i imperativni propisi koji su kogentne prirode i obavezni su za strane ugovornice pa se isti kao takvi moraju poštovati. Ne mogu se propisi imperativne prirode, koje je jedna država ili obe države strana ugovornica propisale, voljom strana ugovornica izmeniti ili ne biti primenjeni. Imperativni propisi koji su propisani u državama, obavezuju strane ugovornice u MPP-u i smatraju se obaveznim za zaključenje ugovora. Najbolje rešenje u ovim slučajevima je da strane ugovornice u međunarodnim ugovorima predvide zakon koji ce se primeniti na njihove ugovorene odnose pod uslovom da dođe do spora. Ako to ne učine, to je dalje dužnost suda ili arbitraže. Važno je da strane ugovornice znaju koje je pravo merodavno i koje se pravo primenjuje. Dužnost suda je da utvrdi pravo koje su strane svojim voljama to želele tj. pravo koje je najbliže u vezi sa ugovorom. Važno je mesto zaključenja ugovora, pravo mesta izvršenja ugovora (gde se izvrsava ugovor), pravo mesta plaćanja i pravo mesta državljanstva ili domicil. Norme su obavezujuće za privredne subjekte u međunarodnim odnosima a odnose se na spoljnotrgovinske propise, režime uvoza i izvoza i carinsko i devizno pravo. Autonomija volje je prilično izražena kod pojedinih ugovora. Radi se o dva potpuno slobodna privredna subjekta koji se nalaze u dve različite države. Koliko god ugovornice bile slobodne, one su isto toliko i ograničene posebnim imperativnim propisima i one to uvek imaju u vidu jer njihova sloboda nije apsolutna i ona je uvek ograničena. 10. USLOVI ZA OBAVLJANJE SPOLJNOTRGOVINSKOG ODNOSNO MEĐUNARODNOG PRIVREDNO-PRAVNOG POSLOVANJA I OBLICI SPOLJNOTRGOVINSKOG REŽIMA (KVOTA, DOZVOLA I SLOBODAN UVOZ) Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju predviđeno je da spoljnotrgovinski promet i privredne delatnosti u inostranstvu mogu da obavljaju preduzeća i druga pravna lica, kad ispunjavaju uslove koji su propisani istim Zakonom. Spoljnotrgovinski promet može za potrebe svoje delatnosti obavljati domaće fizičko lice koje obavlja privrednu delatnost – preduzetnik, kada je ono upisano u registar kod nadležnih organa, u skladu sa Zakonom o preduzećima i Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju. Preduzeće i drugo pravno lice stiče pravo da obavlja spoljnotrgovinsko poslovanje od dana upisa tog poslovanja u odgovarajući registar, pod uslovom da Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju nije drukčije propisano. Tada takva preduzeća i druga pravna lica stiču svojstvo spoljnotrgovinskog preduzeća, odnosno spoljnotrgovinskog društva. Za obavljanje spoljnotrgovinskog prometa, preduzeće, društvo i drugo pravno lice je dužno da ispunjava uslove koji su propisani saveznim zakonom kojim se uređuje njihov pravni položaj u Srbiji, kao i uslovi propisani međunarodnim ugovorima i aktima koji su doneti radi njihovog izvršenja. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 12 Svakako se zahteva da preduzeće svojim opštim aktom (statutom) utvrdi da obavlja spoljnotrgovinski promet, odnosno spoljnotrgovinsku delatnost, bilo kao jedinu delatnost ili da pored drugih delatnosti obavlja i spoljnotrgovinski promet, dalje, da se opštim aktom (statutom) utvrđuju poslovi i zadaci spoljnotrgovinskog prometa, zastupanje i predstavljanje preduzeća i zaključivanje ugovora u spoljnotrgovinskom prometu, kao i granice istih ovlašćenja, kao i da preduzeća koja se bave izvozom određenih usluga moraju imati sredstva i opermu za obavljanje tih usluga. Oblici spoljnotrgovinskih režima pri uvozu i izvozu roba - robni režimi U skladu sa Zakonom o spoljnotrgovinskom poslovanju, sve robe se razvrstavaju na sledeće oblike režimskih ograničenja uvoza i izvoza, i to kvote („K“) – u okviru koje opšte i pojedinačne kvote. U okviru opštih kvota one mogu biti po količini („KK“) i po vrednosti („KV“), slobodan uvoz i izvoz roba („LB“) i režim uvoznih i izvoznih dozvola („D“).  Režim kvota („K“) U cilju zaštite domaće proizvodnje i ostvarivanja planiranog razvoja, odnosno razvojne politike i zaštitne politike, uvoz i izvoz roba može se regulisati odrađivanjem kvota („K“). Te kvote imaju dva podoblika - količinske kvote („KK“) i kvote po vrednosti („KV“). Korišćenje kvota prati i evidentira nadležni savezni organ, a savezni organ nadležan za carinske poslove – prati i sprovodi korišćenje kvota. Roba za koju je izdato odgovarajuće odobenje o korišćenju kvote veće od pojedinačne ne može se otuđiti, dati drugom na upotrebu ili koristiti u druge svrhe u periodu od 2 godne od dana uvoza.  Režim dozvola („D“). U cilju izvršavanja međunarodnih ugovora, regulisanja uvoza i izvoza naoružanja (oružja, municije, eksploziva, reprodukcionog materijala za proizvodnju eksploziva, sportskog i lovačkog oružja) i vojne opreme, izvoza i izvoza istorijskih i umetničkih dela i pojedinih plemenitih metala, određena roba se može uvoziti i izvoziti po osnovu dozvole („D“). Opojne droge za koje dozvolu izdaje Savezno ministarstvo za rad, zdravstvo i socijalnu politiku mogu se uvoziti samo uz takvu izdatu dozvolu.  Režim slobodnog uvoza i izvoza („LB“). Sve druge robe koje se ne nalaze na ograničavajućim uvozno – izvoznim režimima se mogu uvoziti i izvoziti slobodno i bez ikakvih ograničenja. One su označene skraćenicom („LB“). 11. USLUGE U SPOLJNOTRGOVINSKOM PROMETU Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju ne daje opšti pojam usluga, ali u svojim odredbama ističe da usluge u spoljnotrgovinskom prometu mogu da obavljaju preduzeća i druga pravna lica koja su upisana u registar za obavljanje istih usluga. Zakonodavac je naveo vrste poslova koji se smatraju uslugama spoljnotrgovinskom prometu:  izvođenje investicionih radova u inostranstvu i ustupanja investicionih radova stranom licu u zemlji  usluge međunarodnog transporta robe i putnika  pomorsko – tehničke usluge na moru i podmorju i druge usluge koje su u vezi sa međunarodnim transportom (međunarodna špedicija, skladištenje, aerodromske takse i agencijske usluge u transportu i sl. )  ugostiteljske i turističke usluge  posredovanje i zastupanje u prometu roba i usluga Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 15 Firma matičnih spoljnotrgovinskih preduzeća može da sadrži oznaku: holding, koncern, kompanija, korporacija, grupacija preduzeća, poslovni sistem i matično spoljnotrgovinsko preduzeće. Pod istom ili sličnom firmom ne mogu biti upisana kod istog registracionog suda dva ili više spoljnotrgovinskih preduzeća koja vrše istu ili srodnu delatnost, čime je prihvaćeno načelo isključivosti. Na ovaj način se postiže adekvadtna zaštita pravnog subjekta u pravnom prometu sa određenom firmom. Sastojci firme spoljnotrgovinskog preduzeća  Elementi firme koja ona mora da sadrži. - Firma mora da sadrži naziv, odnosno ime pod kojim se ista pojavljuje u platnom prometu. Firma mora da sadrži oznaku koja upućuje na delatnost spoljnotrgovinskog preduzeća kao i oznaku kojom se bliže obeležava naziv spoljnotrgovinskog preduzeća. Firma mora da sadrži i sedište spoljnotrgovinskog preduzeća.  Elementi firme koja ona može da sadrži. – Za unošenje u firmu imena istorijske i druge znamenite ličnosti, potreban je njen pristanak, a kada je to lice umrlo – potreban je pristanak njegovih srodnika do trećeg stepena srodstva u pravoj liniji, odnosno uz dozvolu ili odobrenje nadležnog opštinskog organa, kada tih srodnika nema.  Elementi firme koja ona ne može da sadrži. – Kako predviđa naš Zakon o preduzećima, firma ne može da sadrži naziv strane države, kao i njen grb, zastavu i druge državne ambleme niti oznake koje ih podržavaju. Ona ne može da sadrži ni naziv međunarodne organizacije ni njene ambleme. Takođe, firma ne može da sadrži ni znakove za kontrolu i garanciju kvaliteta i usluga. Skraćena oznaka firme Spoljnotrgovinsko preduzeće može imati i skraćenu oznaku firme, koja sadrži skraćeni naziv, oblik i sedište spoljnotrgovinskog preduzeća. Skraćena oznaka firme upisuje se u registar, prilikom upisa u sudski registar. Korišćenje firme U svom poslovanju, spoljnotrgovinsko preduzeće koristi firmu u onom obliku u kojem je ona upisana u registar kod nadležnog registracionog suda. Sedište spoljnotrgovinskog preduzeća Zakonom o preduzećima je predviđeno, da je sedište preduzeća, pa prema tome i spoljnotrgovinskog preduzeća mesto u kojem se obavlja delatnost spoljnotrgovinskog preduzeća. Kada se takva delatnost obavlja u više mesta, sedištem spoljnotrgovinskog preduzeća smatra se ono mesto u kojem je sedište uprave. Sedište spoljnotrgovinskog preduzeća se upisuje kod nadležnog registracionog suda. Sastavni deo sedište spoljnotrgovinskog preduzeća je adresa spoljnotrgovinskog preduzeća u određenom mestu koja se, takođe, upisuje kod nadležnog registracionog suda. U određenim slučajevima, spoljnotrgovinsko preduzeće može da promeni sedište svog spoljnotrgovinskog preduzeća, odlukom organa određenog osnivačkim aktom. Osnivačkim aktom može se predvideti da se sedište može promeniti samo uz saglasnost osnivača. Značaj sedište spoljnotrgovinskog preduzeća je višestruk jer se prema njemu može odrediti nadzor određene opštine nad zakonitošću rada i poslovanja spoljnotrgovinskog preduzeća. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 16 15. UPRAVLJANJE SPOLJNOTRGOVINSKIM PREDUZEĆEM (UPRAVNI ODBOR, SKUPŠTINA, DIREKTOR, NADZORNI ODBOR) Spoljnotrgovinskim preduzećem upravljaju vlasnici tj. predstavnici vlasnika srazmerno udelu u akcijama, osim u slučaju posedovanja akcija ili udela bez prava upravljanja. U našem Zakonu o preduzećima pojavljuje se više organa u spoljnotrgovinskom preduzeću:  skupština – organ vlasnika  upravni odbor – organ upravljanja  direktor – organ poslovanja  nadzorni odbor – organ nadzora. Upravni odbor i direktor spoljnotrgovinskog preduzeća sačinjavaju upravu istog, s tim da direktor može biti i član upravnog odbora spolj. preduzeća. Zakon o preduzećima predviđa da direktor spoljnotrgovinskog preduzeća ne može biti predsednik upravnog odbora u društvenom spoljnotrgovinskom preduzeću, javnom spoljnotrgovinskom preduzeću i dr. Skupština – po Zakonu o preduzećima skupština ima sledeća ovlašćenja da donosi statut i utvrđuje poslovnu politiku, usvaja godišnji obračun i izveštaje o poslovanju, odlučuje o povećanju i smanjenju osnovnog kapitala, odlučuje o statusnim promenama, promeni oblika i prestanku spoljnotrgovinskog preduzeća, odlučuje o raspodeli godišnje dobiti i pokriću gubitaka, bira i opoziva članove upravnog odbora, predsednika, donosi poslovnik o svom radu i dr. Upravni odbor – ima sledeće nadležnosti: priprema predloge odluka za skupštinu i izvršava njene odluke, donosi opšte akte koje ne donosi skupština i priprema izveštaje o poslovanju i sprovođenju poslovne politike, priprema godišnje računovodstvene iskaze, stara se o pripremi godišnjeg obračuna, predlaže raspodelu dobiti, bira predsednika upravnog odbora, postavlja i razrešava direktora, donosi investicione odluke kad statutom nije drugačije predviđeno i daje smernice direktoru za ostvarenje poslovne politike i dr. Direktor ma sledeća ovlašćenja: organizuje i vodi poslovanje spoljnotrgovinskog preduzeća, zastupa spoljnotrgovinsko preduzeće, odgovara za zakonitost rada preduzeća, obavlja druge poslove utvrđene saveznim Zakonom osnivačkim aktom i statutom. Nazorni odbor ma sledeća ovlašćenja: obavlja nadzor nad zakonitošću rada uprave spoljnotrgovinskog preduzeća i izvršnog odbora direktora, pregleda periodične i godišnje obračune i proverava da li su u skladu sa propisima, proverava poslovne knjige i druga dokumenta da li su u skladu sa propisima i dr. U spoljnotrgovinskim društvima kapitala koja imaju više od sto zaposlenih biraju se upravni i nadzorni odbor. Predstavnici vlasnika, članovi uprave i izvršnog odbora direktora i članovi nadzornog odbora biraju se na vreme određeno osnivačkim aktom koje ne može biti duže od 5 godina. Zaposleni učestvuju u upravljanju spoljnotrgovinskih preduzeća u skladu sa našim Zakonom o preduzećima i drugim saveznim zakonima, osnivačkim aktom i statutom spoljnotrgovinskim preduzećima. U javnim spoljnotrgovinskim preduzećima i spoljnotrgovinskom društvu kapitala sa većinskim društvenim vlasništvom, predstavnici zaposlenih čine trećinu upravnog i nadzornog odbora. U društvu sa većinskim privatnim kapitalom, zaposleni biraju najmanje jednog zaposlenog u upravni i nadzorni odbor. Takođe, zaposleni u spoljnorgovinskim preduzećima imaju pravo da obrazuju savet zaposlenih. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 17 16. ZASTUPANJE, PUNOMOĆSTVO I PROKURA KOD SPOLJNOTRGOVINSKIH PREDUZEĆA Zastupanje je svako delovanje za drugog, i to delovanje za drugog u smislu zaštite njegovih ekonomskih interesa – bez obzira da li zastupnik dobija i punomoćje, da u ime i za račun ovoga preuzima takva prava i obaveze. Ovakvo šire zastupanje obuhvata tzv. indirektno zastupanje koje postoji kod ugovora o komisionu. Tako, kod indirektnog zastupanja postoji odnos zastupanja u privrednom smislu reči, jer je za takvo zastupanje karakteristično da zastupnik ulazi u određeni pravni posao za komitenta, da uz naknadu (proviziju) obavi u svoje ime i za njegov račun jedan ili više poslova koje mu komitent poveri. Tom prilikom zastupnik ne dobija punomoćje da istupa u ime komitenta. U širem smislu reči, u zastupanje spadaju i poslovi posredništva kod kojih posrednik dovodi u vezu zainteresovana lica, po osnovu naloga, a posao sklapaju zainteresovani subjekti neposredno, direktno. To isto je predviđeno i kod nas, u Zakonu o obligacionim odnosima, gde je istaknuto da se ugovorom o posredovanju obavezuje posrednik da nastoji naći i dovesti u vezu sa nalogodavcem određeno lice koje bi sa njim pregovaralo o zaključenju određenog ugovora, nalogodavac se obavezuje da mu isplati određenu naknadu, kad taj ugovor bude zaključen. Zastupanje u užem smislu podrazumeva određene oblike kod kojih zastupnik dobija konkretan nalog i punomoćje da svojom izjavom volje, u ime i za račun zastupanog preuzima određena prava i obaveza. Vidovi zastupanja se mogu posmatrati i sa drugog aspekta, od koga je pošao i naš Zakon o obligacionim odnosima. Po tom kriterijumu, zastupnik obavlja zastupanje na osnovu zakona, opšteg akta pravnog lica, akta nadležnog organa ili po osnovu izjave volje zastupanog (na bazi punomoćja), kao i sa drugog aspekta, da zastupnik obavlja poslove zastupanja kao svoju delatnost, na osnovu posebnih ugovora kao što su na primer, ugovor o komisionu, ugovor trgovinskom zastupništvu i ugovor o posredovanju. Prokura Potrebno je istaći da naš Zakon o preduzećima zadržava institut prokure kao oblika zastupanja preduzeća, pa prema tome i spoljnotrgovinskog preduzeća. Postoje dva oblika prokure: pojedinačna (individualna) i kolektivna (zajednička, skupna) prokura. Pojedinačna prokura se daje jednom ili većem broju lica, a ako je ona data većem broju lica, tada svaki prokurista ima sva ovlašćenja koja po Zakonu o preduzećima sadrži prokura. Kolektivna prokura se daje dvojici ili većem broju lica zajedno. U slučaju kolektivne prokure, pravni poslovi i radnje punovažni su, kada postoji saglasna izjava volje svih prokurista a izjave volje i saopštenja trećih lica učinjenih jednom od prokurista, smatraju se učinjenim svim prokuristima. Prokurista ne može preneti prokuru na drugo lice. Prokura predstavlja ovlašćenje za zaključivanje ugovora i vršenje pravnih poslova i radnji u vezi sa poslovanjem spoljnotrgovinskog preduzeća. Prokura ne sadrži ovlašćenje koje se odnosi na otuđenje i opterećenje nepokretnosti i stvari u spoljnotrgovinskom preduzeću. Ovlašćenja iz prokure se ne mogu ograničiti, a prokura se ne može dati samo na određeno vreme, niti se može vezivati za određene uslove. Po obimu ovlašćenja, prokura je jednaka ovlašćenjima direktora spoljnotrgovinskog preduzeća. Punomoćje i punomoćnici Zastupnik spoljnotrgovinskog preduzeća može u okviru u okviru svojih ovlašćenja dati pismeno za zastupanje spoljnotrgovinskog preduzeća. Zakon daje mogućnost da se statutom spoljnotrgovinskog preduzeća ili odlukom organa upravljanja može odrediti da zastupnik daje punomoćje i drugom licu uz saglasnost odgovarajućeg organa u spoljnotrgovinskom preduzeću. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 20 18. SPOLJNOTRGOVINSKA PRIVREDNA DRUŠTVA (DRUŠTVA KAPITALA I DRUŠTVA LICA) Stupanjem na snagu Zakona o preduzećima iz 1986. godine i u našem trgovinskom pravu i u međunarodnom poslovnom (privrednom) pravu, javljaju se nove organizacione forme poslovnih subjekata, koje su poznate kao spoljnotrgovinska privredna – trgovačka društva. Dele se na spoljnotrgovinska društva, spoljnotrgovinska društva kapitala. Ovakva podela je učinjena obzirom na to koji je element u takvom društvu preovladao, lični ili novčani (kapital). Ako su lica koja se udružuju dala prednost ličnosti sa kojom udružuju određena sredstva i rad, radi se o spoljnotrgovinskom društvu lica, a kada je prednost data kapitalu, govori se o spoljnotrgovinskom društvu kapitala. Sve zemlje Evropske unije poznaju četiri oblika preduzeća:  spoljnotrgovinska društva lica (ortačko društvo i komanditno društvo) i  spoljnotrgovinska društva kapitala (akcionarsko društvo, postoji ograničenje među osnivačima). Fizička lica mogu osnivati spoljnotrgovinska društva lica, spoljnotrgovinska društva kapitala dok pravna lica samo spoljnotrgovinska društva kapitala i spoljnotrgovinska komanditna društva, ali u svojstvu komanditora. Karakteristike spoljnotrgovinskih poslovnih društava bile bi, u skladu sa Zakonom o preduzećima, pluraritet subjekata koji čine ova spoljnotrgovinska društva, povezivanje subjekata na profilnom interesu, formiranje imovine spoljnotrgovinskih društava, njeno uvećanje ili umanjenje i odgovornost za poslovanje imovinom. Spoljnotrgovinska društva lica zasnivaju se pre svega na ličnim odnosima lica koja čine to spoljnotrgovinsko društvo, jer predstavlja zajednicu takvih lica. Prema Zakonu o preduzećima osnivači mogu biti sve domaće i sve strane osobe tj. pravna lica pod uslovima uzajamnosti. Ako je ulagač srpski državljanin koji ima boravište u inostranstvu duže od godinu dana i strano lice, mogu u skladu sa Zakonom o stranim ulaganjima osnivati mešano preduzeće u kojem je učešće stranog kapitala veće od 51%. Da bi se preduzeće osnovalo potrebno je da se sklopi ugovor o osnivanju u pismenom obliku. Propis o upisu u sudski registar kada se radi o osnivaču – stranom fizičkom licu, zahteva podnošenje dokaza o identitetu osnivača. Ako se radi o osnivanju akcionarskog društva, morao bi da se sačini ugovor o osnivanju, a ako to društvo osniva jedan član trebalo da postoji odluka o osnivanju. Za postojanje spoljnotrgovinskog trgovačkog – privrednog društva potrebna su 4 elementa: ugovor o osnivanju, ulog, učešće u dobiti i volja člana da se udruži u spoljnotrgovinsko društvo. Ugovor o osnivanju smatra se bitnim elementom za nastanak spoljnotrgovinskog društva. Svaki ugovor mora imati oznaku o firmi i sedištu spoljnotrgovinskog društva, iznos uloga, udela, odredbe o osnovnom kapitalu, odredbe o organima spoljnotrgovinskog društva, prava i obaveze osnivača i dr. Osnivački ulog je imovinska vrednost (novac, stvar i prava izražena u novčanoj vrednosti, rad ili usluge). Lični rad tj. lične usluge koje se iskazuju u novcu a koje svaki član društva unosi u društvo radi obavljanja određene delatnosti predstavljaju osnivački ulog. Ulozi članova društva postaju imovina i čine osnovni kapital društva. Pri izvršavanju obaveze prema trećim licima, kapital društva je garancija, jer dobit društva pripada samo članovima društva i na taj način dobit postaje njihova svojina. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 21 Učešće u dobiti se u ugovorima o osnivanju društva ističe kao hitan element bez kojeg takav ugovor nije ni punovažan. Učešće u gubicima može se regulisati na dva načina ili smanjenjem kapitala tj. uloga članova ili povećanjem uloga dobitnim kapitalom od strane članova. Namera i volja članova spoljnotrgovinskog društva je bitan element ugovora o društvu. Neophodno je da je volja izražena slobodno o tome da postane član nekog društva i da je nastala bez pritisaka, pretnji i prinude. 19. SPOLJNOTRGOVINSKA DRUŠTVA KAPITALA Spoljnotrgovinsko društvo kapitala prestavlja ono spoljnotrgovinsko društvo kod kojih je bitno udruživanje kapitala. Ovakva spoljnotrgovinska društva kapitala nastaju na osnovu ugovora, ali to nije jedini akt STD i ta preduzeća moraju doneti i statut spoljnotrgovinskog društva. Posle donošenja statuta i ugovor o osnivanju spoljnotrgovinskog društva gubi važnost pri delovanju spoljnotrgovinskog preduzeća osim kad sadrži odredbe kojim članovi tog društva preuzimaju neke obaveze u vezi sa odnosim u društvu. Za spoljnotrgovinsko društvo kapitala karakteristično je sledeće:  Imaju osnovni kapital i s tim u vezi propisuju najmanje sredstva sa kojima se spoljnotrgovinsko društvo osniva,  Pri osnivanju STD se ne traži postojanje više lica, mada je to vrlo čest slučaj, nego se STD može osnovati i sa samo jednim licem  Članovi spoljnotrgovinskog društva ne odgovaraju za njegove obaveze osim u izuzetnim slučajevima propisanim Zakonom o preduzećima, već STD odgovara neograničeno tj. sa čitavom imovinom za svoje obaveze,  Članovi STD snose ograničeni rizik za poslovanje STD i to sa sredstvima koje su uložili u društvo, pa se STD koriste za to da se ograniči snošenje rizika  STD mora imati statut spoljnotrgovinskog društva,  Kontrola ulaska i izlaska iz STD nije bitna karakteristika, a uspostavlja se samo onda kada se to predvidi u statutu  STD ima određene organe u kojima ne moraju biti s članovi STD, a zakon im daje isključivo pravo da obavljaju poslove pravljanja STD  Udeli STD su lako prenosivi i po pravilu bez saglasnosti ostalih članova STD mogu se prenositi, npr. prenošenjem akcija  Članovi STD ne odgovaraju prema trećim licima za obaveze istog društva, već društvo odgovara svojim kapitalom,  STD upravljaju lica koja u momentu održavanja supštine STD poseduju akcije, odnosno udele u STD. Spoljnotrgovinska društva kapitala su: spoljnotrgovinska akcionarska društva i spoljnotrgovinska društva sa ograničenom odgovornošću. U našem pravnom sistemu može se osnivati jednočlano spoljnotrgovinsko akcionarsko društvo i jednočlano spoljnotrgovinsko društvo sa ograničenom odgovornošću. Češći je slučaj da udeli spoljnotrgovinskog društva dođu u vlasništvo jednog lica, a ređe osnivanje ovakvog društva od strane samo jednog akcionara. Većina zemalja dopušta da spoljnotrgovinsko društvo nastavi postojanje kao jednopersonalno spoljnotrgovinsko društvo. Jednopersonalno spoljnotrgovinsko društvo ima sve organe koje imaju i spoljnotrgovinska društva ovog oblika. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 22 Organi spoljnotrgovinskog akcionarskog društva koje se osniva bez upućivanja javnog poziva za upis i uplatu akcije su: skupština i direktor u slučajevima koje propisuje zakon o preduzećima i nadzorni odbor. Organi spoljnotrgovinskog društva sa ograničenom odgovornošću su: direktor, upravni i nadzorni organ, može biti i skupština ako je to predviđeno zakonom o preduzećima. Do prestanka spoljnotrgovinskog društva obično dolazi iz imperativnih (zakonskih) razloga, ali mogu prestati i iz drugih razloga, npr. voljom članova STD ili istekom roka na koji je STD osnovano. Najčešći razlozi su:  kada je spoljnotrgovinsko društvu izrečena mera zabrane obavljanja delatnosti;  kad prestanu da postoje prirodni i drugi uslovi za obavljanje delatnosti;  kad se pravosnažnom sudskom odlukom utvrdi ništavnost upisa u sudski registar,  odlukom skupštine članova spoljnotrgovinskog društva;  kad ne obavlja delatnost duže od 2 godine neprekidno;  kad se broj članova društva svede na jedan, a u roku od 6 meseci se sudu ne prijavi novi član spoljnotrgovinskog društva  stečajem i dr. 20. SPOLJNOTRGOVINSKA DRUŠTVA LICA Spoljnotrgovinska društva lica se formira kao društvo intuitu personae, odnosno, pri formiranju članovi STD imaju u vidu pre svega ličnost članova STD, stoga ustupanje udela STD trećem licu podleže saglasnosti svih članova STD. Smrt, odnosno poslovna nesposonost nekog člana ST ortačkog društa zahteva izjašnjavanje svih ostalih članova u STD o nastavku postojanju STD. Nepostojanje javnih ortaka – komplementara kod ST komanditornog društva zahteva primanje novih komplementara ili statusnu promenu STD u novo STD, npr. STD sa ograničenom odgovornošću. Spoljnotrgovinsko društvo lica u našem pravu kao i u drugim pravima može se organizovati kao spoljnotrgovinsko ortačko društvo i spoljnotrgovinsko komanditno društvo. U nekim zemljama postoji ovakav organizacioni oblik spoljnotrgovinskog komanditnog društva na akcije (Italija, Nemačka, Švajcarska, Francuska), a u nekim ne (Austrija, Engleska, Mađarska). Kod spoljnotrgovinskog društva lica firma mora imati jasno navedeno ime bar jednog člana. Članovi spoljnotrgovinskog društva lica upravljaju poslovima tog društva, ali isto tako te poslove mogu poveriti i drugom licu. Značajno za postojanje ovakvog društva je i lična odgovornost članova spoljnotrgovinskog društva za njihove obaveze. Ta odgovornost proizilazi iz lične povezanosti članova, koji u STD predstavljaju određenu zajednicu. Odnos članova u društvima lica je obligacioni odnos kojem se dodaje i statusno pravo. Zakon o obligacionim odnosima naše zemlje ne reguliše pitanja koja se odnose na ugovor o ortakluku članova spoljnotrgovinskog društva lica i zbog toga je vrlo značajan Zakon o preduzećima koji posebno reguliše ortačko društvo. Ugovor o ortakluku je jedini pravni osnov, pa je neophodno dopuniti odredbe o ugovoru o ortakluku i u Zakonu o obligacionim odnosima, jer se taj Zakon primenjuje na naše spoljnotrgovinske i privredne subjekte. Bitne karakteristike spoljnotrgovinskog društva lica:  osnivaju se isključivo putem ugovora članova spoljnotrgovinskog društva i nemaju statut,  ne postoji osnovni kapital spoljnotrgovinskog društva, Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 25 ulog; prava, obaveze i odgovornosti osnivača prema STD i STD prema osnivaču; uslove i način utvrđivanja i raspoređivanja dobiti i snošenja rizika; zastupanje spoljnotrgov. druš. i zaštiti životne sredine. Osnovni kapital (osnovna glavnica) spoljnotrgovinskog društva sa ograničenom odgovornošću Osnovni kapital, tj osnovna glavnica je jedno od osnovnih pitanja koja se moraju predvideti u ugovoru. Zakon o preduzećima propisuje najmanji iznos osnovnog kapitala. Ulozi bi se mogli uplaćivati u delovima – obrocima. Pri kasnijem povećanju osnovnog kapitala, pošto je STD osnovano i upisano u sudski registar, moguće su i uplate u delovima onako kako to članovi predvide Ugovorom o osnivanju tj proširenju osnovnog kapitala STD, statutom ili odlukom organa STD koji je po statutu ovlašćen da o tome odlučuje. Ugovorom o osnivanju, članovi se ne mogu osloboditi unošenja uloga u imovinu, sem u slučaju primene pravima o smanjenju osnovnog kapitala. Članovi STD ne mogu svoju obavezu unošenja uloga u imovinu STD „prebiti“ svojim potraživanjem prema STD. Udeo koji se stiče po osnovu uloga, može pripadati jednom licu ili većem broju lica . Prenos udela – udeo se može slobodno prenositi između članova STD, a u skladu sa ugovorom o osnivanju STD. Saglasnost STD, pri prenosu udela, potrebna je i kada je član STD preuzeo obavezu i na sopstvenu činidbu. U slučaju da član STD, pri prenosu udela uz svoj udeo, stekne još jedan udeo ili više njih, onda se svi spajaju u jedan udeo. Udeo se može preneti i trećem licu. Prava i obaveze članova spoljnotrg. druš. sa ogran. odgovornošću sa statusnim promenama ovog STD Neka od prava članova ovog društva su: imovinska prava, pravo uticaja u druš. kao imaoca udela, ugovorna prava i posebna prava. Pod imovinskim pravima članova se smatraju prava u učestvovanju u dobiti i ostatku likvidacijske ili stečajne mase, posle sprovedenog postupka likvidacije ili stečaja. Pravo uticaja u društvu, kao imaoca udela podrazumeva:  pravo glasa ulagača u organima druš.  pravo na obaveštavanje članova druš.  pravo na pobijanje odluka organa druš.  pravo na tužbu actio pro sotio, tj tužbu kojom član druš. može podići zahtev druš. , tj prema drugom članu u druš. da on učini neku činidbu koju je on obavezan da učini i actio negatoria, kao pravo odbrane člana druš. protiv pravnih prekoračenja ovlašćenja od strane organa druš. Obaveze članova STdoo:  obaveza uplate uloga  obaveza sporednih činidbi  obaveza dodatnih (dopunskih) uplata  obaveza na lojalno ponašanje 23. SPOLJNOTRGOVINSKO ORTAČKO DRUŠTVO Spoljnotrgovinsko ortačko društvo je društvo lica koje se osniva ugovorom dva fizička lica ili više fizičkih lica koja se obavezuju da uz sopstvenu neograničenu solidarnu odgovornost za obaveze STD obavljaju spoljnotrgovinsku delatnost pod zajedničkom firmom. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 26 Ovo STD osniva najmanje 2 ili više fizičkih lica. To je ugovor intuitu personae i iz tih razloga ne postoji mogućnost prenosivosti udela. Ortak ne može bez saglasnosti ostalih ortaka raspolagati svojim udelom u ortačkom druš. pa ga iz tih razloga ne može ni opteretiti raznim teretima. Cilj osnivanja ortačkog STD je da ortaci poslovanjem ortačkog STD ostvare dobit. Osnivanje spoljnotrgovinskog ortačkog društva Ovo spoljno trg. druš. nastaje na bazi ugovora o osnivanju, tj ugovora između najmanje 2 ili više fizičkih lica koja se obavezuju da uz sopstvenu neograničenu solidarnu odgovornost za obaveze STD obavljaju određene ST delatnosti pod zajedničkom firmom. Na ugovor o osnivanju ortačkog STD primenjuju se pravila o ugovoru o ortakluku, kad ugovorom o osnivanju nije drukčije predviđeno Upis spoljnotrgovinskog ortačkog druš. u sudski registar Ortačko STD se upisuje u registar kod nadležnog suda u koji se unosi: firma, delatnost, sedište, zastupanje, ulog člana ortačkog STD i osnovni kapital ovog društva. Pored toga, prijava za upis u sudski registar sadrži i lično ime, zanimanje i prebivalište svakog člana društva. Ulog članova spoljnotrgovinskog ortačkog društva Zakon o preduzećima predviđa da član ortačkog STD može u ovo društvo da uloži novac, stvari, prava, rad, ili usluge. Organi i poslovodstvo spoljnotrgovinskog ortačkog društva Ortačko STD ima direktora (poslovodstvo). Funkciju direktora može obavljati jedan ili više članova ortačkog STD. Ugovorom o osnivanju ortačkog STD utvrđuje se način vršenja f-ja i drugih organa kad se i tome članovi druš. istim ugovorom sporazumeju, tj koje će druge organe imati. Još se kao organi pojavljuju:  skupština – organ vlasnika,  upravni odbor – organ upravljanja,  direktor – organ poslovođenja i  nadzorni organ – organ nadzora. Prava i obaveze (dužnosti) članova ortačkog STD:  upravljanje i vođenje poslova STD  pravo na dobit i obaveza snošenja gubitaka  pravo na informisanje  raspolaganje udelom u druš.  dužnost obaveštavanja i pravo uvida u poslovne knjige. Spoljni odnosi ortačkog STD i članova:  Zastupanje STD  Odgovornost STD za obaveze društva  Istupanje člana STD iz društva. Statusne promene oblika ortačkog STD :  Pretvaranje ortačkog STD u ST komanditno društvo  Pretvaranje ortačkog STD u ST akciono društvo  Pretvaranje ortačkog STD u ST sa ograničenom odgovornošću. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 27 Prestanak ortačkog STD:  Prestanak ortačkog STD protekom vremena – na koje je osnovano ili izvršenjem posla za koje je osnovano  Usled izrečene mere zabrane obavljanja delatnosti  Prestanak postojanja prirodnih i drugih uslova  Odlukom članova ortačkog STD (otkaz članova)  Svođenjem na jednog člana društva  Ništavnost upisa u registar  Usled njegove neorganizovanosti shodno imperativnim normama  Neobavljanje delatnosti  Spajanjem sa drugim STD ili podelom  Isključenjem člana STD ili smrću člana društva  Odlukom suda. 24. SPOLJNOTRGOVINSKO KOMANDITNO DRUŠTVO Pod pojmom spoljnotrgovinskog komanditnog društva, podrazumeva se organizaciona forma spoljnotrgovinskog društva lica koje se osniva ugovorom 2 ili više lica u cilju obavljanja ST delatnosti, pod zajedničkom firmom, kod kojih je najmanje jedno lice odgovorno neograničeno, solidarno, za obaveze spoljnotrgovinskog društva (komplementar), rizik najmanje jednog lica ograničen je na iznos ugovorenog uloga (komanditor). Komplementar može biti samo fizičko lice, a komanditor fizičko i pravno lice. Predmet uloga komanditora Ulog komanditora u ST komanditnom društvu može biti u novcu, stvarima i pravima. Ulog komanditora u stvarima i pravima, procenjuju ovlašćeni procenjivači ili samo jedan, sem kad novčana vrednost takvih stvari i prava ne prelazi iznos od 3000 US$, u dinarskoj protivvrednosti, po kursu na dan unošenja uloga – kada u procenu u tom slučaju obavljaju osnivači. Poslovodstvo u spoljnotrgovinskom komanditnom društvu Komplementar upravlja komanditnim STD i vodi poslove komanditnog STD. Komanditor ne može voditi poslove komanditornog STD. Takođe, on se ne može protiviti vođenju poslova komanditornog STD od strane komplementara, sem kad su u pitanju poslovi izvan delatnosti ovog društva. Spoljni odnosi spoljnotrgovinskog komanditnog društva i članovi Komplementari u zastupanju komanditnog STD u svemu imaju identičan status sa članovima ortačkog STD. Međutim, kada se radi o položaju i statusu komanditora ne postoji u teoriji i zakonodavstvu jedinstven stav da li on može da se pojavi kao punomoćnik ili prokurista komaditnog STD. Pravna priroda spoljnotrgovinskog komanditnog društva Spoljnotrgovinsko komanditno društvo koje pre svega nastaje kao STD intuitu personae i na osnovu međusobne povezanosti i njihovih ličnih osobina komplementara, daje prevagu o suštini ovog STD kao STD lica, jer svojstva komanditora tu nisu toliko ni izražena. Naime, komanditori u STD učestvuju sa određenim kapitalom, njihovo učestvovanje u spoljnotrgovinskom komanditnom društvu nije vezano za njihovu ličnost i njihova lična svojstva. Komanditori su isključeni iz prava upravljanja u društvu. Oni, ne mogu samostalno raspolagati ni svojim udelima Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 30 Stečajni upravnik određuje se rešenjem o otvaranju stečajnog postupka. On obavlja prava i dužnosti organa upravljanja dužnika i rukovodi poslovima dužnika kao i zastupa dužnika. On je dužan posebno: da ažurira knjigovodstvenu evidenciju do dana otvaranja stečajnog postupka, da sastavi uz saglasnosti sa stečajnom sudijom, predračun troškova stečajnog postupka i da ga podnese na odobrenje stečajnom veću obrazuje komisiju za inventarisanje, sastavlja početni bilans stečaja, stara se o ostvarivanju potraživanja dužnika, unovčava stvari dužnika i dr. Stečajni sudija je „operativni“ organ i on je nadležan po svim pitanjima u vezi sa sprovođenjem stečajnog postupka koja nisu data i nadležnost stečajnog veća. Stečajni sudije je istovremeno i nadzorni organ nad stečajnim upravnikom. Odbor poverilaca kao fakultativni organ, svoje poslove vrši na sednicama koje saziva stečajni sudija ( bilo po službenoj dužnosti, na predlog stečajnog upravnika ili većine članova odbora poverilaca). Odbor poverilaca razmatra izveštaje stečajnog upravnika o toku stečajnog postupka i o stanju stečajne mase, ima prava da pregleda posl. knjige i celokupnu dokumentaciju, ima pravo prigovora stečajnom sudiji na rad stečajnog upravnika kao i stečajnom veću na rad stečajnog sudije. Subjekti stečaja i pokretanja postupka – kao subjekt stečaja javlja se lice nad kojim se sprovodi stečajni postupak. To je dužnik koji je trajnije nesposoban za plaćanje, tj. koji je insolventan. To lice kao subjekt stečaja može biti i ST preduzeće i ST društvo. Otvaranje stečajnog postupka – stečajno veće može da odobri ili ne otvaranje stečajnog postupka. Međutim, pre nego što donese odluku o tome stečajno veće prima izveštaj stečajnog sudije i mišljenje veštaka o ekonomsko finansijskom stanju dužnika i zakazuje ročište radi raspravljanja o postojanju uslova za otvaranje stečajnog postupka. Stečajno veće na istom ročištu odlučuje, putem rešenja, o otvaranju stečajnog postupka nad dužnikom ili odbijanje predloga za otvaranje postupka. Zaključenje stečajnog postupka – stečajni sudija, kad od stečajnog upravnika primi izveštaj da su svi poslovi iz stečajnog postupka okončani podnosi stečajnom veću predlog za zaključenje stenje stečajnog postupka. Odluka o zaključenju stečajnog postupka od strane stečajnog veća objavljuje se u službenom glasniku države, kod nas „Službenom glasnik Republike Srbije“. Likvidacija Likvidacija spoljnotrgovinskog preduzeća, tj privrednog subjekta je u stvari postupak koji se odvija nad ST preduzećem koji je solventan, ali prestaje da postoji iz nekog drugog zakonom predviđenog razloga (likvidacija ST preduzeća). Kako je imovina ST preduzeća odnosno subjekta likvidacije dovoljna da podmiri obaveze preduzeća koje prestaje da postoji, to se u likvidacionom postupku „likvidiraju“ njegova prava i obaveze – ova likvidacija se sprovodi samo u slučaju kada preduzeće nema pravnog sledbenika. Postupak za pokretanje postupka likvidacije mogu podneti: osnivač, vlasnik, dužnik, sud koji vodi sudski registar – kada se radi o poništenju upisa, kao i nadležni organ lokalne samouprave – kad se radi o zabrani delatnosti, prestanku postojanja uslova, odnosno ispunjenju cilja radi kojeg je ono osnovano i kada ono nije organizovano u skladu sa zakonom. Postupak likvidacije se ne sprovodi kada postoje uslovi za sprovođenje stečaja. Postupak likvidacije otvara i sprovodi redovni sud na čijem je području sedište dužnika. Organi sprovođenja postupka likvidacije su likvidaciono veće i likvidacioni upravnik koje određuje sud. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 31 26. PRAVA INTELEKTUALNE (INDUSTRIJSKE) SVOJINE Izraz industrijska svojina s u poslednje vreme, a pogotovo sa donošenjem grupe zakona koji se odnose na ovu oblast: Zakona o patentima, Zakona i žigovima, Zakona o modelima i uzorcima i Zakona o geografskim oznakama porekla, zamenjuje se izrazom „intelektualna svojina“, jer u ostalom i „industrijska“ svojina predstavlja skup intelektualnih vrednosti proizvoda ljudskog duha kao sto su pronalasci, modeli i uzorci, robni i uslužni žigovi, oznaka porekla proizvoda i suzbijanja nelojalne utakmice na tržištu. Tu spadaju i određena znanja koja se zaštićena (know-how). Pronalazačko pravo Patenti i mali patenti Pronalazak se štiti patentom ili „malim patentom“ („ korisni model“). Patent je pravo kojim se štiti pronalazak i koji predstavlja novo tehničko rešenje određenog problema koji ima inventivni nivo i koje je primenljivo, a „mali patent“ (korisni patent), je novi institut u srpskom pravu industrijske (intelektualne) svojine kojim se štiti pronalazak koji predstavlja novo tehničko rešenje određenog problema i koje je primenljivo, ali koji ima niži inventivni nivo. Kao predmet pronalaska koji se štiti patentom može biti proizvod (uređaj, supstanca, kompozicija, mikroorganizam, biljna i životinjska ćelijska kultura), postupak kao i primena poznatog proizvoda ili postupka u nove svrhe. Predmet pronalaska koji se štiti „malim patentom“ može biti rešenje koje se odnosi na oblikovanje, konstrukciju, ili konfiguraciju nekog predmeta ili raspored njegovih sastavnih delova. Postoje sledeće podele patenata: I 1. Patent 2. Mali patent (korisni model). II 1. Poverljivi – Kod poverljivog patenta štiti se pronalazak koji se odnosi na narodnu odbranu i državnu bezbednost. Postoje i zavisni patent kojim se zaštićuje pronalazak koje se ne može samostalno primeniti bez istovremene primene drugog pronalaska koje je vremenski ranije zaštićen patentom i gde ova dva pronalaska pripadaju različitim licima. Postoje i tzv zavodski patenti, tj patenti koji su stvoreni zajedničkim radim u fabrici, zavodu, preduzeću, pa nije moguće koja su lica u timskom radu stvorila pronalazak. 2. Nepoverljivi. III 1. Osnovni – štiti osnovni pronalazak 2. Dopunski – štiti dopunski pronalazak. Osnovna mu je karakteristika da titular mora biti isto lice oje je titular osnovnog patenta. IV 1. Zavisni – njime se štiti pronalazak koji se ne može primeniti, a da se ne upotrebi već ranije stvoreni pronalazak. Titulari ovih patenata s različita lica. 2. Nezavnisni Uslovi za zaštitu pronalaska – Zakon o patentima predviđa određene uslove koji moraju biti ispunjeni na dan podnošenja prijave za zaštitu pronalaska, tj na dan priznatog prava prvenstva Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 32 prijava, a to su: da pronalazak mora biti nov, da ima inventivni nivo i da mora biti primenljiv. Pravo na zaštitu pronalaska ima pronalazač, odnosno njegov pravni sledbenik, ili pod zakonskim uslovima poslodavac, odnosno njegov pravni sledbenik. Takođe, i strana fizička i pravna lica u pogledu zaštite pronalazaka u našoj zemlji uživaju ista prava kao i domaća lica, kad to proizilazi iz međunarodnih ugovora ili iz načela uzajamnosti. Patent traje 20 godina, a mali patent 10 godina od datuma podnošenja prijave. Dopunski patent ne traje duže od osnovnog. Danom smrti fizičkog lica, odnosno, prestankom postojanja pravnog lica koje je nosilac patenta/malog patenta, to pravo prestaje da postoji, ukoliko nije prešlo na naslednike, odnosno pravne sledbenike. Pravo znakova razlikovanja Modeli i uzorci – pod modelom se podrazumeva pravo kojim se štiti novi spoljni oblik određenog industrijskog ili zanatskog proizvoda, tj njihovog dela dok je uzorak pravo kojim se štiti nova slika ili crtež koji može da se prenesi na novi industrijski ili zanatski proizvod tj njegov deo. Predmeti i uslovi zaštite – oblik tela, slika ili crtež, su novi kad se bitno razlikuju od onih koji su ranije prijavljeni i od onih koji su pre podnošenja prijave, bilo gde u svetu i na bilo koji način učinjeni dostupnim javnosti. Osim kod onih za koje je prijava povučena pre objavljivanja rešenja kojim se priznaje model tj uzorak. Da li su prijavljeni oblik tela, slika i crtež novi ne utiče činjenica da su oni u periodu najviše 6 meseci od dana podnošenja prijave postali dostupni javnosti. Pravo na zaštitu predmeta modela, uzorka ima autor ili njegov pravni sledbenik, tj poslodavac u slučajevima predviđenim zakonom o uzorcima i modelima. Sadržina sticanja i obim modela, uzorka - nosilac modela, uzorka ima isključivo pravo na ekonomsko iskorišćavanje zaštićenog spoljnog oblika, slike ili crteža i da to pravo uskrati svakom trećem licu koje nema njegovu saglasnost. Promet i prestanak prava – model, uzorak ili pravo iz prijave može biti predmet ugovora o prenosu prava, licenci, zalozi, franšizi i sl. Taj se ugovor mora sačiniti u pismenoj formi i isti se upisuje u odgovarajući registar kod nadležnog saveznog Zavoda. Licenca – nosilac modela ili uzorka, tj podnosilac prijave može ustupiti pravo korišćenja modela, uzorka ili prava iz prijave, ugovorom o licenci koji se sastavlja u pismenoj formi i sadrži naznačenje ugovornih strana sa brojem modela , br. prijave, vreme trajanja licence i visinu naknada kada je ista ugovorena. Žig Žig je pravo kojim se štiti znak koji u prometu služi za razlikovanje robe ili usluga jednog pravnog ili fizičkog lica od iste ili slične robe, odnosno usluge nekog drugog pravnog ili fizičkog lica. Žig može biti:  Individualni  Kolektivni Kolektivni žig imaju pravo da koriste više lica za obeležavanje svoje robe/usluga u prometu. Korišćenje kolektivnog žiga od strane korisnika, može se učiniti samo na način predviđen opštim aktom o kolektivnom žigu. Pod žigom, u smislu zakona o žigovima, ne smatraju se: pečat, štambilj i punc (službeni znak za obeležavanje dragocenog materijala, mera i sl. ). Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 35 2. Tehničko-tehnološko unapređenje, 3. Zaštita i unapređenje životne sredine. Predmet koncesije: 1. Istraživanje ili eksploatacija mineralnih sirovina, 2. Izgradnja, održavanje i korišćenje telekomunikacija, 3. Rekonstrukcija, modernizacija i korišćenje već postojećih komunalnih objekata. Rok trajanja koncesije: 30 godina. Postupak i način davanja koncesija: Predlog za dobijanje koncesije podnosi se Vladi republike Srbije, preko agencija i sadrži:  predmet,  visinu ulaganja,  rokove,  predlog o visini naknade itd. Donošenje i sadržina akta: Koncesioni akt donosi vlada i objavljuje se u Službenom glasniku (predmet, rok, način davanja, uslove itd.). Koncesija se daje na osnovu javnog postupka licitacije. 28. SLOBODNE ZONE (I CARINSKE) U svetu se mogu sresti različiti termini za slobodne zone: slobodne zone , slobodne carinske zone, slobodne ekonomske zone, izvozne prerađivačke zone, spoljno – trgovačke zone itd. Svi ovi termini za slobodne zone označavaju posebne pogodnosti i olakšice koje jedna država daje najčešće stranoj robi, koje omogućavaju uvoz strane robe bez plaćanja carine i drugih dažbina, poreza, taksa. Država na čijoj se teritoriji nalazi slobodna zona ima poseban ekonomski interes za razvoj ovog instituta jer se postiže značajan razvoj domaće privrede; veća proizvodnja; veće upošljavanje domaće radne snage, razvoj domaćih saobraćajnih kapaciteta i dr. Kod nas, dopunom carinskog Zakona 1963. godine one su nazivane carinskim zonama; a kasnije donošenjem posebnog Zakona o slobodnim carinskim zonama su uvedena dva odvojena instituta sa različitim terminom i tretmanom slobodnih carinskih zona. Slobodne zone bi trebalo da budu u pravom smislu slobodne, proizvođačke, eksportne zone, a carinske bi predstavljale poseban institut sa posebnim merama carinskog nadzora i posebnim olakšicama carinskog postupka. Slobodne zone su otvorene za strana ulaganja, izdavanje beneficija stranim ulagačima '' otvorena vrata''; carinske zone predstavljaju deo carinskog područja naše zemlje gde se primenjuju posebne mere carinskog zakona i olakšice u carinskom postupku. Slobodne zone su vrlo značajan privredno – ekonomski institut i u svetu se mogu podeliti na dva osnovna tipa: tip potpuno slobodnih institucija i tip institucija sa ograničenim funkcijama. Kod oblika slobodnih zona potpuno slobodnih institucija dozvoljeno je osim skladištenja robe i obrade i prerada robe uz mnoge carinske i necarinske pogodnosti. Kod drugog tipa nije dozvoljena industrijska proizvodnja, već su one više lager skladišta za smeštaj i čuvanje robe pod carinskim nadzorom. U prvi tip slobodnih zona spadale bi zone u: Kopenhagenu, Veneciji, Trstu, Ševionu, a u drugi tip zone; Malme, Štokholm, Pirej, Kil i dr. Postupak za osnivanje preduzeća i društva za upravljanje slobodnom zonom odvija se u skladu sa zakonom o preduzećima na osnovu osnivačkog akta. Osnivački akt sadrži: firmu Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 36 i sedište preduzeća, firmu osnivača i adresu, kada se radi o fizičkom licu, ime, adresu, matični broj osnivača, delatnost preduzeća, osnivački ulog itd. Poslovanje u slobodnim zonama je bez ikakvog ograničenja i izvoz i uvoz roba i usluga. Korisnik zone i preduzeća za upravljanjem zonom:  Mogu devizna sredstva, ostvarena poslovanjem, držati na deviznom računu kod ovlašćene banke u zoni, ili kod druge ovlašćene banke.  Stranac (inostrano lice) može biti vlasnik 49%, a ostalo – vlasništvo domaćeg lica (51%) Prestanak rada slobodne zone – Kada se utvrdi da u 3 uzastopne godine ne ostvaruje godišnji izvoz u inostranstvo od 50% od ukupne vrednosti proizvedene robe i izvršenih usluga. I onda vlada može da, na predlog nadležnog ministarstva (Ministarstvo finansija) donese odgovarajuću odluku o važenju rada slobodne zone. Zbog perspektive razvoja domaćih slobodnih zona bilo bi potrebno raditi na izgradnji slobodnih zona kod nas i raditi na poboljšanju putne mreže (Subotica - Novi Sad - Beograd, Beograd – Lapovo - Niš itd.) Značajna bi bila izgradnja puta Niš - Bar i dogradnja putne mreže Bar – Beograd - Subotica. Slobodna zona se osniva na području koje ima pomorsku luku, vazduhoplovno ili rečno pristanište koje je otvoreno za međunarodni saobraćaj i na magistralnim putevima, koji su uključeni u mrežu evropskih puteva. U skladu sa zakonom o slobodnim zonama smatra se da će ekonomski biti opravdano osnivanje slobodne zone, ako se obezbedi izvoz iz osnovane zone najmanje 30% godišnje proizvedene robe. Jedan od motiva za strana ulaganja u određenoj zoni je prvenstveno stabilna politička situacija u toj zemlji gde se zona nalazi pa i u širem regionu. Takođe je bitna stabilnost pravnih propisa i Zakona koji će garantovati određenu pravnu sigurnost. 29. NEKE OPŠTE KARAKTERISTIKE I PITANJA KOJA SE ODNOSE NA ZAKLJUČENJE MEĐUNARODNIH UGOVORA Ugovori u MPP-u koje zaključuju dve ugovorne strane ili više ugovornih strana iz dve ili više različitih država. Javljaju se kao distancioni ugovori. Kod ovih ugovora ugovorne strane najčešće se nalaze u 2 ili više različitih država. Međunarodni privredni ugovori se sa razvojem proizvodnje, transporta i drugih ekonomskih i međunarodnih korporacija javljaju se u vidu tipskih, formularnih i standardnih ugovora. Ima nekih tipskih ugovora koji se pojavljuju u vidu standardnih ugovora, gde su ostavljene određene praznine, gde se ugovorne strane mogu dogovarati kod uslova prevoza. Mnogi ugovori koji postoje u privrednom pravu jedne zemlje, javljaju se i u međunarodnom privrednom pravu. Međunarodni privredni ugovori se sa razvojem proizvodnje, transporta i jačanjem ekonomskih međunarodnih korporacija, javljaju u vidu tipskih formularnih i standardnih ugovora. Oni su najčešće adhezioni ugovori tj. ugovori po pristupu. U takvim slučajevima ponuđeni može da prihvati ili ne prihvati unapred date uslove iz ponude. Ponuđeni ne može da menja ništa iz ponude, jer u suprotnom prvobitni ponudilac ne mora da prihvati ponudu. Prvobitni ponudilac kao ekonomski jača strana unapred diktira uslove ugovora. Kod tipskih ugovora su moguća odstupanja od ponuđenih ugovornih elemenata. Međunarodni ugovori u pomorskom saobraćaju - sadrže:  Ime i nosivost broda koji će obavljati prevoz,  ime brodara i naručioca prevoza,  dan i krajnji rok do kada se brod prijavljuje radi ukrcaja tereta. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 37 Međunarodni tipski ženevski ugovori Njih je sačinila Evropska komisija Organizacije Ujedinjenih nacija. To su najčešće ugovori iz oblasti investicione opreme i za kupoprodaju žitarica. Osnovne karakteristike:  Izrađeni su na međunarodnom planu i što radnim grupama pri izradi ugovora učestvuju i zemlje-izvoznice i zemlje-uvoznice..  Ugovor je zaključen kada su se strane ugovornice u potpunosti usaglasile o svim bitnim elementima iz ugovora,  Trenutak zaključenja ugovora – teorija prijema, teorija otpreme, teorija izjave u teoriji saznanja. 30. NADLEŽNOST SUDOVA I MEĐUNARODNA ARBITRAŽA U MEĐUNARODNOM POSLOVNOM I PRIVREDNOM PRAVU Međunarodni privredni ugovorni odnose sa elementima inostranosti dovode ne samo do sukoba Zakona nego i sukoba jurisdikcije tj. nadležnosti sudova. Sporovi koji nastaju u vezi sa nepokretnostima, spadaju u nadležnost sudova one države gde se ta nepokretnost nalazi. Sporovi u vezi sa industrijskom svojinom – intelektualnom svojinom vezuje se za nadležnost sudova one države gde su ovakva prava izdata. Ovakva rešenja o isključivoj i apsolutnoj nadležnosti domaćeg suda zemlje u kojoj je patent ili intelektualna svojina registrovana, predviđena su i pariskom konvencijom o zaštiti industrijske svojine. Sporovi koji proističu iz obligaciono pravnih odnosa čiji su predmet pokretnosti spadaju u domen isključive nadležnosti pravosuđa određene države. Nadležnost sudova se najčešće određuje prema domicilu ili prema boravištu tuženog iz razloga što se u mestu tuženog može obaviti i izvršenje jer se u tom mestu najčešće nalazi imovina, a time će i presuda biti efikasnije izvršena. Tako se nadležnost suda za pravna lica, određuje prema domicilu, sedištu preduzeća, firme tuženika, a u nekim zemljama i prema nacionalnoj pripadnosti pravnog lica. Nadležnost sudova u ugovorima međunarodnog privrednog prava može biti određena i sporazumom ugovornih stranaka. U međunarodnim trgovinskim odnosima i ugovorima, ugovorne strane sve više ugovaraju nadležnost arbitraže, umesto nadležnosti suda. Ugovorne arbitraže u međunarodnim privrednim ugovorima su daleko fleksibilnije pri rešavanju nastalih sporova, nego sudovi koji rešavaju po krutim pravilima. U međunarodnim privrednim ugovorima su češće arbitražne klauzule kojima se ugovara nadležnost određenih profesionalnih arbitraža. Elastičnost i fleksibilnost međunarodnih arbitraža se ogleda u tome što one nastoje da donesu određene odluke po načelu pravičnosti. Arbitri deluju po principima pravičnosti i nisu obavezni da se kruto pridržavaju propisa, kao što bi to činio nadležni sud. Na taj način arbitri nalaze poštena i pravična rešenja i donose odluke na međunarodnim trgovačkim običajima nezavisno od nacionalnih propisa. Arbitražna klauzula u međunarodnim trgovačkim ugovorima označava da ugovorne strane žele da eventualne sporove rešava ugovorena arbitraža, jer imaju više poverenja u arbitre koji dobro poznaju međunarodnu trgovinu. Evropska Konvencija o arbitraži predviđa da arbitri mogu odlučivati na bazi pravičnosti, kada su dobili takvo ovlašćenje od ugovornih strana i kada je dozvoljeno po zakonu po kojem arbitraža donosi odluke. Ugovorne strane arbitražnog sporazuma mogu da budu domaća pravna i fizička lica i inostrana pravna i fizička lica. Ugovorne strane se slobodno sporazumevaju i predviđaju: da arbitraži poveravaju konkretan trgovački spor; sedište arbitraže; broj arbitra; jezik; pravilnik o postupku. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 40 suda, ali ona ostaje u državi dužnika. Hipotekarni zalogoprimac ima pravo da namiri svoje potraživanje iz vrednosti založene nekretnine pre drugih poverilaca. Hipoteka se često koristi kao sredstvo obezbeđenja vraćanja dugoročnih i srednjeročnih kredita koji se koristi za izgradnju većih investicionih objekata.  Ugovorna kazna – određena suma novca ili neka druga vrednost koja je predviđena ugovorom. Plaćanje ugovorne kazne se plaća u sledećim situacijama: kada jedna ugovorna strana ne ispunjava svoju ugovornu obavezu ili je ispuni sa zakašnjenjem. Predviđa se samo za nenovčane naturalne obaveze. Ugovorna kazna proizvodi sledeća pravna dejstva: kada je ugovorna kazna predviđena za ne ispunjenje obaveze, tada poverilac ima pravo da traži od dužnika ispunjenje obaveze ili da plati ugovornu kaznu, ako je ugovorna strana neuredno ispunila svoju obavezu, poverilac ima pravo da traži ispunjenje ugovora i plaćanje ugovorne kazne, u slučaju neispunjenja ili neurednog ispunjenja obaveze dužnika, a ako poverilac nije pretrpeo štetu, ima pravo da naplati ugovornu kaznu, itd.  Penali – iznosi koje je obavezna da plati u određenim zakonskim slučajevima, ugovorna strana koja ne ispuni ili neuredno ispuni svoju obavezu. Penali i ugovorne kazne imaju velike sličnosti, ali postoje i razlike: penali se predviđaju imperativnim normama, imaju pravno dejstvo nezavisno od volje ugovornih strana, stranka koja je ovlašćena da zahteva naplatu penala ne može odustati itd.  Kapara – određena suma novca koju dužnik daje poveriocu prilikom zaključenja međunarodnog ugovora. Proizvodi sledeća pravna dejstva: služi kao obezbeđenje da ugovorna obaveza bude uredno izvršena od strane koja je dužna da preda kaparu, a i od druge strane. Iznos kapare se uračunava u izvršenje ugovora, ako je ispunjenje ugovorne obaveze nemoguće zbog čega nije odgovorna nijedna strana, tada se kapara vraća i ako je davalac kapare odgovoran za neispunjenje, primalac kapare ima pravo da je zadrži, itd.  Odustanica – izvesna suma novca ili neka drugu vrednost koju jedna ugovorna strana daje drugoj ugovornoj strani u slučaju da odustane od ugovora. Strane ugovornice mogu ugovorom odrediti rok do kojeg mogu odustati od ugovora. Postoji još vrsta obezbeđenja ugovora u međunarodnom poslovnom (privrednom) pravu kao što su : avans, akontacija, zatezna kamata, bankarska garancija, itd. 33. PROMENE U UGOVORIMA U MEĐUNARODNOM POSLOVNOM PRAVU Promene u ugovorima u međunarodnom poslovnom (privrednom) pravu mogu nastati voljom samih stranaka ili nezavisno od volje stranaka. Stranke mogu sporazumno da izvrše promene u već zaključenom ugovoru i to promenom ugovornih strana (poverioca ili dužnika) i promenom sadržine zaključenog ugovora (promena prava i obaveza stranaka). Do promene poverioca dolazi putem ustupanja potraživanja zaključivanjem posebnog ugovora između poverioca i trećeg lica. Na osnovu ovog ugovora dotadašnji poverilac (cedent) prenosi na svog poverioca (cesionara, treće lice) potraživanja koje ima prema dužniku (cezusu). Cedent mora da obavesti dužnike o izvršenom prenosu, a ugovor je punovažan uz suglasnost dužnika. Cesionar stiče prema dužniku sva prava koja je imao raniji poverilac zaključivanjem ugovora o cesiji potraživanja. Takođe može doći do promene dužnika na osnovu zaključenog ugovora između dužnika i trećeg lica, kojim dužnik prenosi svoje obaveze. Ovaj ugovor proizvodi pravno dejstvo kada se saglasi poverilac i u tom slučaju dotadašnji dužnik postaje jemac da ce treće lice izvršiti svoje obaveze prema poveriocu. Promena sadržine ugovora voljom ugovornih strana – sporazumne izmene u sadržini ugovora moraju da budu u istoj formi u kojoj je bio zaključen prvobitni ugovor. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 41 Promena sadržine ugovora voljom jedne strane ugovornice – ovo se događa samo kad jedna ugovorna strana odustaje od ugovora, kada je ona na taj odustanak ovlašćena zakonom, trgovinskim običajima, uzansama ili na osnovu ugovora. Ugovorna strana može odustati od ugovora uz plaćanje odustanice i kad poverilac odustaje od ugovora zbog toga sto dužnik nije ispunio svoje obaveze ili ih je neblagovremeno i delimično ispunio. Promena sadržine ugovora povredom ugovornih obaveza – ovo se dešava kad dužnik uopšte ne izvrši svoju obavezu, izvrši je sa zakašnjenjem, ne izvrši na ugovoreni način i izvrši neovlašćenom licu. Tada dolazi do promene sadržine ugovora na osnovu zakona, uzansi ili običaja. Promena se sastoji u tome sto dužnik pored glavne obaveze dobija i druge obaveze: plaćanje zatezne kamate, penala itd. Promena sadržine ugovora zbog promenjenih okolnosti – strana kojoj je otežano ispunjenje obaveze tj. strana koja zbog promenjenih okolnosti ne može ostvariti svrhu ugovora, može zahtevati da se ugovor raskine. Strane ugovornice polaze od toga da se ugovor može izvršiti pod okolnostima koje su postojale u vreme zaključenja ugovora. Ugovorna strana može da zahteva izmenu ili raskid ugovora usled promenjenih okolnosti ako ispuni sledeće uslove: da su se okolnosti koje su postojale u momentu zaključenja ugovora izmenile usled vanrednih događaja; da strane u momentu zaključenja ugovora nisu mogle da predvide vanredne događaje; zbog vanrednih događaja ispunjenje ugovora za jednu ugovornu stranu postalo je otezano i izvršenje ugovora bi prouzrokovalo velike gubitke; da ugovorna strana ne snosi krivicu za postojanje vanrednih događaja. U ovim slučajevima ugovorne strane sporazumno mogu izmeniti odredbe ugovora u pogledu sadržine, načina ispunjenja, vremena itd. Promena sadržine ugovora usled promene propisa – pri promeni imperativnih (prinudnih) propisa vrlo često dolazi i do promene u već zaključenim ugovorima. Prinudni propisi utiču na zaključene ugovore, npr. propisi o kvalitetu proizvoda, uvoz – izvoz robe itd. U tom slučaju dužnik treba da preduzme sve radnje kod nadležnih organa da bi izvršio svoje ugovorne obaveze, u suprotnom smatraće se da je do neizvršenja došlo usled više sile. Promena sadržine ugovora usled više sile – da bi se događaj smatrao visom silom treba da sadrži određene elemente: da se nije mogao predvideti u momentu zaključenja ugovora; da se nije mogao izbeći; da je taj događaj trajno ili privremeno onemogućio izvršenje ugovornih obaveza. Pod višom silom se smatraju: zemljotres, suša, poplava, ratovi, politički neredi, štrajkovi, itd. U ovakvom slučaju svaka ugovorna strana snosi štetu koju bi pretrpela zbog više sile. Dužnik je obavezan da obavesti poverioca o nemogućnosti izvršenja svoje obaveze. Promena sadržine ugovora usled prestanka jedne ugovorne strane – ako je kod jedne ugovorne strane otvoren stečajni postupak ili postupak likvidacije, to dovodi do promene sadržine ugovora koji je zaključen pre otvaranja stečaja ili likvidacije. Sva potraživanja poverilaca prema stečajnom dužniku smatraju se dospelim, bez obzira na ugovorni rok. 34. PRESTANAK UGOVORA U MEĐUNARODNOM POSLOVNOM PRAVU Ugovori u međunarodnom poslovnom( privrednom) pravu mogu prestati usled volje ugovornih strana, ali i nezavisno od njihove volje. Prestanak ugovora usled ispunjenja – najčešći način prestanka ugovora u međunarodnom poslovnom pravu, odnosno sa ispunjenjem prestaje i ugovor. Svaka ugovorna strana koja je ispunila svoje ugovorne obaveze, ima pravo da trazi od druge strane pismenu potvrdu o ispunjenju obaveze. Prestanak ugovora sporazumom ugovornih strana – ugovorne strane se mogu sporazumeti o raskidu ugovornog odnosa. Mogu se sporazumeti da raskid ugovora deluje samo u budućnosti, tako da svaka ugovorna strana zadržava sto je primila do trenutka raskida ugovora. Ugovorne strane se mogu sporazumeti da raskid deluje unazad retroaktivno i u tom Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 42 slučaju ugovorne strane vraćaju sto su dobile do momenta raskida ugovora. Ugovorne strane se mogu sporazumeti da raskid deluje i od zaključenja ugovora, pa se smatra da ugovor nije ni zaključen. Prestanak ugovora kompenzacijom – ugovori mogu prestati i kompenzacijom tj. prebijanjem uzajamnih potraživanja ugovornih strana. U tom slučaju neophodni su sledeći uslovi: da su međusobna potraživanja istorodna, da se vrednost može izraziti u novcu i da su potraživanja dospela. Do kompenzacije potraživanja može doći sporazumom stranaka ili odlukom suda, na osnovu zahteva jedne ugovorne strane. Prestanak ugovora konfuzijom - ugovor može da prestane kada dođe do spajanja ili pripajanja privrednih subjekata, prenosom potraživanja, preuzimanjem duga itd. Na ova način je ugovor prestao konfuzijom ugovornih strana tj njihovim sjedinjenjem. Prestanak ugovora voljom jedne ugovorne strane – ugovor može da prestane i zbog volje jedne ugovorne strane, ako je ugovorom dato pravo jednoj ugovornoj strani da može odustati od ugovora uz plaćanje odustanice i kada poverilac odustane od ugovora zato sto dužnik nije ispunio svoju obavezu ili je ispunio delimično itd. Prestanak ugovora zbog propasti predmeta – ugovor u međunarodnom poslovnom pravu može da prestane i usled propasti predmeta ugovora osim ako su predmeti određeni po rodu, pa se sa propašću određene stvari može izvršiti ispunjenje ugovora drugom stvari. Ugovor može prestati i iz drugih razloga. 35. UGOVOR O MEĐUNARODNOJ PRODAJI ROBE Ovaj ugovor predstavlja pravni posao gde se prodavac obavezuje da ce isporučiti robu kupcu, nad kojom kupac stiče pravo svojine uz isplatu određene cene prodavcu. Ugovor o međunarodnoj prodaji robe je dvostran, teretan i komutativni pravni posao. Privredni subjekti koji se nalaze u dve različite države i profesionalno obavljaju privrednu delatnost pojavljuju se kao ugovorne strane. Bitni elementi ovog ugovora su: roba i cena, rok izvršenja, uslovi izvršenja, ambalaža. Nebitni elementi: kvalitet robe, mesto vreme i način isporuke robe, osiguranje robe, skladištenje robe itd. I nebitni elementi ugovora postaju bitni ukoliko na njih insistira jedna od ugovornih strana. Ugovor o međunarodnoj prodaji robe u međunarodnom poslovnom pravu ima obligaciono pravno dejstvo, gde prodavac ima obavezu da izvrši isporuku robe a kupac da plati ugovorenu cenu. Predmet ugovora o međunarodnoj prodaji robe jeste konkretna i postojeća roba koja je sa svojim karakteristikama u momentu zaključenja ugovora određena, a može biti i roba koja ce se sa sigurnošću u budućnosti proizvesti. Količina robe predstavlja masu robe koju je prodavac u obavezi da isporuči kupcu, a ugovorom se tačno navodi broj komada određene robe, težina, dimenzija, zapremina sa oznakom jedinice mere (litar, kilogram, metar itd.). Količina se može utvrđivati na vise načina: merenjem, vaganjem, prebrojavanjem. Troškove merenja snosi prodavac. Količina isporučene robe utvrđuje se u mestu i u vreme kada je prodavac dužan da izvrši isporuku. U slučaju da prodavac ne pozove kupca da prisustvuje utvrđivanju količine robe ili kupac iz drugog razloga nije bio prisutan, pretpostavlja se da je isporučena ona količina koju je utvrdio kupac u svojem skladištu. Kvalitet robe podrazumeva skup mnogih svojstava o robi: hemijska, fizička, estetska, tehnička itd. Pored kvaliteta robe i trgovačkog naziva robe navodi se i marka proizvoda: automobil marke „Fiat“, tip, karakteristike motora, godina proizvodnje ili na primer kafa Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 45 sertifikat, a druga ugovorna strana se obavezuje da isplati ugovorenu naknadu za obavljenu kontrolu. Ugovor o kontroli robe ima sledeće karakteristike:  to je ugovor o vršenju međunarodnih privrednih i međunarodnih trgovinskih usluga;  strane u ugovoru su privredni subjekti u obliku preduzeća i društva koja se po pravilu nalaze u dve različite države;  kontrolna organizacija, kontrolor, je stručna organizacija koja kontrolne poslove obavlja u vidu zanimanja. Postoje dve osnovne vrste ugovora o kontroli: 1. ugovor o kontroli količine i kvaliteta robe – gde se kontrolor obavezuje da izvrši kvalitativno i kvantitativno proveravanje robe. 2. ugovor o preuzimanju robe – gde se kontrolor obavezuje da izvrši kontrolu ali i da preuzme robu iz neke zemlje u ime i za račun komitenta. Ugovor o međun. kontroli zaključuje se tako sto naručilac kontrole zahteva da druga ugovorna strana obavi ugovorenu kontrolu robe, obično u drugoj državi, i da izda sertifikat, za čega se nalogodavac obavezuje da plati određenu naknadu. Smatra se da je ugovor zaključen kada je postignuta saglasnost volja kod ugovora o kontroli robe i usluga. Ovaj ugovor spada u neformalne ugovore tj. on je adhezioni ugovor koji se sastavlja na bazi opštih uslova poslovanja kontrolnih organizacija. Kontrolor sastavlja isti takav ugovor. Dakle, to je formularni ugovor i zaključuje se na posebnim formularima. Bitni elementi ugovora o kontroli robe i usluga su predmet: predmet ugovora, cena, provizija kontrolora. Predmet ugovora su usluge koje kontrolor treba da izvrši komitentu vezane za robu. Kontrolor ima vise obaveza:  da izvrši kontrolu robe ili kontrolu robe sa preuzimanjem na vreme i na način na koji je ugovoreno;  kontrolor je obavezan da postupa po nalozima komitent i ako utvrdi da je neki od naloga nepravilan treba da upozori komitenta jer u suprotnom odgovara za naknadu štete;  on mora da štiti interese komitenta u odnosima prema trećim licima;  on mora da po završetku kontrole izda sertifikat, jer se na osnovu njega utvrđuje da li je treće lice uredno i saobrazno izvršilo svoju obavezu, a što može biti jako značajno kod smanjenja cene itd.;  kontrolor ima obavezu da obezbedi robu od zamene; obavezan je da čuva uzorke određeno vreme (6 meseci);  da izvrši obračun komitentu. Obaveza naručioca, komitenta: da isplati naknadu za obavljenu kontrolu i da naknadi troškove kontrole ako ih je uopšte bilo. Naknada se najčešće ugovara u ugovoru o međunarodnoj kontroli robe i usluga. 38. KOMISIONI POSLOVI U MEĐUNARODNOM POSLOVNOM PRAVU Pod ugovorom o komisionim poslovima u međunarodnom poslovnom pravu podrazumeva se ugovor o međunarodnim privrednim uslugama, gde se jedna ugovorna strana, komisionar obavezuje da uz određenu naknadu (proviziju) obavi u svoje ime, a za Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 46 račun druge ugovorne strane (komitenta, nalogodavca), jedan ili više poslova koje mu poverava komitent. Predmet ugovora može biti prodaja i kupovina robe, investicija, HOV, prevoz, osiguranje i sl. Prednosti koje dobija komitent putem komisionih poslova u međunarodnom prometu roba i usluga su:  Da komitent može nabavljati robu direktno od velikih proizvođača i da plaćaju mnogo manje cene  Da komitent može stupiti u poslovni odnos i sa onim preduzećima sa kojima ne bi želeo javno poslovati  Da komitent može doći do dela kupovine cene i pre nego što se roba proda. Vrste ugovora:  Prodajni komision – komisionar preuzima na sebe obavezu da nastoji da roba (HOV) koje pripadaju komitentu proda nekom trećem licu. Ova vrsta komisiona je najčešća u praksi.  Kupovni komision – kada se komisionar obaveze da kupi određenu robu za račun komitenta. Komisionar ovde nastupa u svoje ime, a za račun komitenta. Može kupovati robi i HOV.  Komision u međunarodnom transportu – ovde se komisionar obavezuje da u svoje ime, a za račun komitenta zaključi ugovor u međunarodnom prevozu robe sa vozarom. Tokom vremena, ova vrsta komisiona se razvila u poseban ugovor, a to je Ugovor o međunarodnoj špediciji.  Komision sa klauzulom „star del credere“ – kod ovog komisiona, komisionar se, za razliku od običnog komisiona, se obavezuje da će da zaključi ugovor sa trećim licem i da garantuje da će treće lice da ispuni obavezu iz ugovora. Ukoliko se dogodi da treće lice ne ispuni svoju obavezu, da sam ispuni umesto trećeg lica, kao jemac takvu obavezu, tj da komitentu nadoknadi štetu nastalu zbog ne ispunjene obaveze trećeg lica. Za ove ugovore nije predviđena nikakva forma, tj mogu se zaključiti pismenim putem, usmeno ili na drugi način. Ovi ugovori se zaključuju na osnovu prethodno upućenog naloga, koji može biti:  Limitativni – kada komitent zahteva da se komisionar pridržava svih bitnih tačaka naloženog posla  Demonstrativni – kada komitent određuje uslove komisionara koje je on dužan da ispuni  Fakultativni – kada komitent prepušta komisionaru da zaključi posao prema svom najboljem nahođenju. Ugovorne strane kod ovog ugovora su komisionar (privredni subjekt registrovan za obavljanje ovih trgovinskih usluga) i komitent (pravno ili fizičko lice). Obaveze komisionara:  izvršavanje komitentovih naloga  zaključenje ugovora sa trećim licem  zaštita komitentovih interesa  obaveštavanje komitenta  čuvanje poslovne tajne Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 47  vođenje knjiga  obračun sa komitenti Prava komisionara:  pravo na proviziju koja se utvrđuje ugovorom, običajem, tarifom  pravo na naknadu troškova Obaveze komitenta:  obaveza plaćanja naknade – provizije  obaveza naknade troškova Založno pravo komisionara – komisionar ima pravo zaloge na stvarima koje su predmet ugovora o komisionu, dok se iste nalaze kod njega (ili se nalaze kod trećeg lica, a ono ih drži za njega) ili kada ima u rukama ispravu pomoću koje može da raspolaže sa stvarima. Tada komisionar ima pravo da iz vrednosti tih stvari naplati svoja potraživanja, pre ostalih komitentovih poverilaca i to po osnovu svih komisionih poslova sa komitentom, kao i po osnovu zajmova i predujmova ( akontacija) datih komitentu, bez obzira da li su nastala u vezi sa tim stvarima ili nekim drugim. Komisionar ima pravo prvenstva naplate iz potraživanja koje je izvršavajući nalog stekao za račun komitenta. Odnosi sa trećim licima – komitent ima pravo da zahteva ispunjenje potraživanja iz poslova koje je komisionar zaključio za njegov račun sa trećim licem, kada mu ih komisionar ustupi. Samostalno ostupanje komisionara – u ovom slučaju, komisionar može (umesto trećeg lica) kupiti robu od komitenta, prodati svoju robu komitentu, tj izvršiti komitentu uslugu koja je bila predviđena komitentovim nalogom. 39. UGOVOR O MEĐUNARODNOM OTPREMANJU (ŠPEDICIJI) Ovim Ugovorom se obavezuje međunarodni špediter da radi otpreme/dopreme određene stvari iz ili u inostranstvo zaključi u svoje ime, a za račun nalogodavca, međunarodni ugovor o prevozu i druge međunarodne ugovorwe koji su potrebni za izvršenje prevoza robe, a nalogodavac se obavezuje da izvrši određenu nadoknadu. Špediter je samostalna privredna i uslužna delatnost. Špediter je organizator otpreme i dopreme stvari svim prevoznim sredstvima i na svim prevoznim putevima. Vrste špedicije: unutrašnja i međunarodna; nepotpuna, potpuna, fiksna i skupna ili zbirna. Pod unutrašnjom špedicijom podrazumeva se otprema ili doprema robe koja se obavlja unutar granica jedne države, pod međunarodnom špedicijom podrazumeva se otprema ili doprema robe dve ili više država. Nepotpuna međunarodna špedicija je gde međunarodni špediter preuzima na sebe obavezu da otpremi ili dopremi robu svoj klijenta iz jedne u drugu državu ali ne preuzima obavezu da izvrši međunarodni transport robe već sa vozarem zaključuje poseban ugovor o međunarodnom prevozu. Potpuna međunarodna špedicija je kada međunarodni špediter pored špeditnih poslova preuzme i obavezu međunarodnog prevoza robe. Fiksna međunarodna špedicija je kada komitent plaća međunarodnom špediteru fiksni iznos koji pokriva proviziju, troškove za špediterske usluge kao i vozarinu i ostale transportne troškove. Zbirna međunarodna špedicija je ona gde međunarodni špediter vrši istovremeno otpremanje i dopremanje robe koja pripada njegovim različitim komitentima i to u istom prevoznom sredstvu. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 50  mešovita odgovornost – predstavlja kombinaciju prethodne dve odgovornosti, prema kojem ako bi se moglo ustanoviti na kom delu puta je nastala šteta, primenjivao bi se sistem mrežaste odgovornosti, a ukoliko se to ne bi moglo učiniti, primenjivao bi se sistem jedinstvene odgovornosti organizatora kombinovanog prevoza. Prema Konvenciji UN o međunarodnom multimodalnom prevozu robe, reguliše se i gubitak robe, te se smatra da ako roba nije isporučena u roku od 90 dana od dana kada je trebala biti isporučena smatra se izgubljenom. Tako da se shodno Konvenciji UN organizator multimodalnog prevoza smatra odgovornim za štetu usled gubitka ili oštećenja robe, a njegova odgovornost može se ograničiti na iznos koji ne prelazi 920 obračunskih jedinica. Konvencija predviđa i postupak prigovora i tužbe, tj. prilikom prijema robe od prevozioca , primalac može da postupi na dva načina: Da zajedno sa vozarom utvrdi stanje robe posle obavljenog prevoza i sačini zapisnik U slučaju da prevozilac odbije da potpise zapisnik o utvrđenom stanju, primalac je tada obavezan da stavi pismene prigovore na gubitak i oštećenje robe. Kada se radi o nevidljivim nedostacima na robi prigovori se mogu staviti u roku od 6 dana od dana prijema robe, a vidljivi nedostaci prijavljuju se prvog dana. 42. UGOVORI – POSLOVI O TURISTIČKIM USLUGAMA U INOSTRANSTVU Pod ovim ugovorima se smatraju oni ugovori gde se jedna ugovorna strana (davalac turističke usluge) obavezuje da drugoj ugovornoj strani (korisniku usluge) da određenu vrstu usluge (smeštaj u hotelu, turističkom objektu, ishranu, obezbeđenje putnih isprava, organizovanje putovanja i dr.), s tim što korisnik preuzima obavezu da davaocu turističke usluge plati ugovorenu naknadu. U našoj zemlji ugostiteljske i turističke usluge spadaju u red usluga u spoljnotrgovinskom prometu i njih obavlja preduzeće i drugo pravno lice koje je upisano u sudski registar za obavljanje turističkih poslova sa inostranstvom. Kod svih turističkih usluga sa inostranstvom u velikom broju slučaja postoje dva pravna osnova: 1. između davaoca i korisnika usluge 2. između davaoca usluge i nekog trećeg lica. Prema trećem licu davalac turističke usluge može da istupa: u svoje ime i za svoj račun (posrednik), u tuđe ime i za tuđ račun (zastupnik), ili u svoje ime i za račun korisnika usluge (komisionar). Ovi ugovori spadaju u red neformalnih ugovora. Tako se ugovor smatra zaključenim kada stranke ugovornice postignu saglasnost bilo na koji način o bitnim elementima ugovora. U međunarodnom turističkom prometu ovi se ugovori zaključuju u pismenoj formi iz razloga ne samo lakšeg dokazivanja i njegove sadržine, nego i iz razloga kontrole od strane državnih organa. Kao strane u ugovoru javljaju se davalac i korisnik turističke usluge sa inostranstvom. Kao davalac turističke usluge pojavljuje se preduzeće ili društvo koje obavlja ovakvu delatnost za koju su registrovani kod nadležnog suda. Kao predmet ovog ugovora mogu se pojaviti na primer: ugostiteljske usluge, turističko- agencijske usluge, organizovanje turističkih putovanja i izleta, organizovanje posete kulturnim, sportskim, privrednim ili drugim priredbama, itd. Pod cenom se podrazumeva naknada za pružanje turističke usluge koju korisnik turističke usluge plaća davaocu usluge. Ova naknada je određena sporazumom ugovornih strana. Postoji više vrsta ovakvih ugovora, i to: Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 51 1. Međunarodni ugovor o angažovanju ugostiteljskih kapaciteta (međunaordni ugovor o alotmanu) – zaključuje se između turističkih agencija i ugostiteljskih organizacija. Ugovorom se ugostitelj obavezuje da u toku određenog vremena (npr. turist. sezone) stavi na raspolaganje turističkoj agenciji određeni broj ležajeva u nekom objektu i pruži ugostiteljske usluge licima koje uputi agencija i plati joj određenu proviziju, a ova se obavezuje da će ih popuniti, odnosno da obavesti u određenom roku ugostitelja kada nije u mogućnosti da to učini i da za pružanje usluga plati cenu za angažovanje i korišćenje hotelskih kapaciteta. Ugovor o alotmanu se zaključuje pismeno i to na određeni vremenski period. 2. Ugovor o organizovanju putovanja – se zaključuje između turističke agencije i putnika, i tu se razlikuju dva ugovora:  ugovor o organizovanju putovanja – gde se organizator međ. putovanja da pribavi putniku skup usluga koje se sastoje od: prevoza, boravka i drugih usluga koje su sa njima vezane, a putnik se obavezuje da organizatoru plati jednu ukupnu cenu  posrednički ugovor o međunarodnom putovanju – gde se posrednik obavezuje da u ime i za račun putnika zaključi bilo ugovor organizovanju međ putovanja, bilo ugovor o izvršenju jedne ili više posebnih usluga koje omogućuju da se ostvari neko međ. putovanje ili boravak, a putnik se obavezuje da za to plati određenu naknadu. 43. MEĐUNARODNI UGOVOR O VIŠIM OBLICIMA PRIVREDNE SARADNJE Međunarodni ugovor o transferu tehnologije (licenca) – 47. pitanje Međunarodni ugovor o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji – 45. pitanje Međunarodni ugovor o franšizingu – 46. pitanje Međunarodni ugovor o forfetingu – 46. pitanje Međunarodni ugovor o lizingu – 44. pitanje Ugovor o međunarodnom faktoringu – 46. pitanje 44. MEĐUNARODNI UGOVOR O LIZINGU Posebna vrsta ugovora u kojem se jedna ugovorna strana – davalac lizinga, obavezuje da ustupi određenu stvar na korišćenje i da obavi određene radnje. Razlikuje se od Ugovora o zakupu, jer se zakupodavac ne lišava svojine na svojoj stvari, dok je kod lizinta to često situacija. Razlikuje se kod Ugovora o prodaji, jer se kod prodaje javlja i prenos svojine na stvari, dok kod lizinta u momentu zaključenja to nije slučaj. Bitno je da davalac određenu stvar ustupi na privremeno iskorišćavanje primaocu lizinga koji se nalazi u nekoj drugoj zemlji. Jedna od najčešćih podela lizinga je na: međunarodni finansijski lizing i međunarodni operativni lizing itd. Carić: Vrste međunarodnog lizinga: 1. Prema osobinama:  Međunarodni lizing potrošnih dobara,  Međunarodni investicioni lizing, Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 52  Međunarodni lizing pokretnih i nepokretnih stvari. 2. Prema dužini trajanja ugovora:  Kratkoročni  Dugoročni 3. Shodno položaju davaoca međunarodnog lizinga:  Lizing preko lizing društva  Međunarodni koncern lizing  Proizvođački lizing  Međunarodni proizvodno – finansijski lizing  „Sale-and-lease-back“ lizing Međunarodni ugovor o lizingu se smatra specijalnim ugovorom međunarodnog privrednog prava. Postoje shvatanja da je ugovor o međunarodnom lizingu mešovit ugovor i da se u njemu nalaze elementi drugih međunarodnih ugovora, npr. ugovor o zakupu, prodaji i krediti. Značaj ugovora o međunarodnom lizingu u privredi je što omogućava pribavljanje savremene opreme i drugih stvari određenim privrednim subjektima, koji često nemaju dovoljno finansijskih sredstava da ih nabave. Njihov značaj je u tome što korisnik ovog ugovora može da se koristi savremenom tehničkom opremom i tehnologijom i omogućava mu se da u oblasti nauke, tehnike stiče potrebna znanja. Međunarodni ugovor o lizingu je dvostruko obavezan ugovor. Obaveze davaoca međunarodnog lizinga su ustupanje stvari tj. opreme korisniku lizinga na korišćenje a uz plaćanje određene cene zakupa. Davalac međunarodnog lizinga ima obavezu održavanja i servisiranje objekata lizinga, zamene istrošenih stvari. Davalac međunarodnog lizinga je obavezan da obuči stručni kadar primaoca lizinga. Osnovna obaveza korisnika međunarodnog lizinga je da plaća naknadu tj. zakupninu u skladu sa međunarodnim ugovorom o lizingu. Najčešće se ugovara plaćanje naknade za korišćenje lizing dobra na šest meseci ili godina dana, unapred. Korisnik je takođe obavezan da iskorišćava lizing objekta na dogovoreni način i u skladu sa namenom. Takođe, on snosi troškove transporta i poremestvari po isteku ugovora kao i troškove osiguranja, plaćanja taksi drugo. 45. MEĐUNARODNI UGOVOR O DUGOROČNOJ PROIZVODNOJ KOOPERACIJI Međunarodni ugovor o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji je takav ugovor gde ugovorni partneri (kooperanti), koji se nalaze u dve različite države, obezbeđuju tehnički, tehnološki, energetski i ekonomski optimalnu proizvodnju i razmenu proizvoda koja je predmet kooperacije. Ista se proizvodna kooperacija može sastojat iz više elemenata, kao što su: zajedničko programiranje razvoja, zajedničko ostvarivanje proizvodnje, međusobne isporuke proizvoda i sastavnih delova proizvoda. Međunarodna proizvodna dugoročna kooperacija podrazumeva saradnju kooperanata iz najmanje dve različite zemlje, pri proizvodnji određene vrste proizvoda ili na delovima proizvoda koji se kasnije finaliziraju i ugrađuju u jedan jedinstven proizvod. Naš Zakon o spoljnotrgovinskom poslovanju predviđa da preduzeće i drugo pravno lice u okviru svoje proizvodne delatnosti može sa stranim licem, proizvođačem da zaključi ugovor o dugoročnoj proizvodnoj kooperaciji, na osnovu odobrenja od nadležnog saveznog organa. Da bi ugovor bio odobren od nadležnog saveznog organa potrebno je da se ispune četiri uslova:  da je ugovor zaključen u pismenoj formi Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 55  Sa uslugama i kreditiranjem,  Pravi i kvazi Ugovor o međunarodnom faktoringu je takav kreditni bankarski posao kojim se bančin klijent obavezuje da na faktora (banku) prenese postojeća ili buduća potraživanja prodaji robe, međunarodnog vršenja usluge, zaključenih sa kupcem korisnikom usluge, a faktor banka se obavezuje da uz proviziju i naplatu troškova naplati potraživanja i da kreditira klijenta i vrši druge faktoring usluge. Faktor banka može preuzeti obavezu da obavlja i razne uslužne poslove kao što su marketing, vođenje poslovnih knjiga, utvrđivanje boniteta kupaca i dr. Ovaj ugovor je veoma složen, ima elemente ugovora o cesiji, ugovore o delu, ugovore o zastupništvu, ugovor o korisniku i gde je cilj ovog ugovora kreditiranje kratkoročnih izvoznih poslova, gde je banka faktor garancije za naplatu potraživanja i za potrebe komitenta obavlja pravne, komercijalne i knjigovodstvene poslove. Ovaj ugovor je veoma značajan za mala i srednja preduzeća kao i preduzeća u osnivanju zbog toga što tako dolaze do značajnih finansijskih sredstva, a samim tim i do modernizacije procesa proizvodnje. Vrste: 1. Otvoreni međunarodni faktoring (izvoznik prenosi na faktora svoje potraživanje koje ima prema kupcu i dužan je da o tom prenosu potraživanja obavesti inostranog kupca i pozove ga da kupovnu cenu isplati banci-faktoru). 2. Zatvoreni faktoring (izvoznik prodaje banci robu za gotovinu i banka se u svojstvu prekrivenog principala pojavljuje preko istog izvoznika i preprodaje robu inostranom kupcu na kredit). 3. Pravni faktoring 4. Kvazi faktoring 5. Domaći faktoring 6. Međunarodni faktoring. 47. MEĐUNARODNI UGOVORI O TRANSFERU TEHNOLOGIJE Međunarodni ugovor o transferu tehnologije predstavlja ugovor u kojem davalac tehnologije ustupa pravo na privredno iskorišćavanje prava intelektualne svojine kao i nezaštićenih prava zajedno sa opremom i tehnološkim postupcima koji su povezani sa datim znanjem i uz potrebnu tehničku pomoć i to korisniku tehnologije, a koji se obavezuje da za to plati naknadu. U predmet ugovora spadaju sva prenosiva prava i intelektualne svojine kao sto su: patent, model, uzorak, žig, znanje, iskustvo, kao i nezaštićeno pravo industrijske svojine i razne kombinacije zaštićenih i nezaštićenih prava. Osobine ugovora: međunarodni ugovor o transferu tehnologije je dvostrano obavezan jer prava i obaveze postoje za obe ugovorne strane, za davaoca tehnologije i korisnika tehnologije. Pismena forma je bitan uslov. Pored pismenog zaključivanja ovog ugovora isti Zakon predviđa da se ovakav ugovor mora prijaviti nadležnom Saveznom organu u roku od 30 dana od dana potpisivanja i smatra se punovažnim tek od dana upisa u registar koji vodi nadležni savezni organ. Ugovor o pribavljanju patenata, znanja i iskustva mora da sadrži: obavezu davaoca patenta, znanja i iskustva da ce primenom doći do ugovorenog kvaliteta; obavezu davaoca patenta, znanja Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 56 i iskustva da njihovo korišćenje nije štetno za zdravlje i život ljudi i životnu sredinu; klauzulu u ugovoru da se stavljanjem u promet ne povređuju prava trećih lica. Ugovor o međunarodnom transferu tehnologije se razlikuje od ugovora o zakupu u tome sto je ovaj prvi ličnog karaktera a drugi nije. Predmet zakupa se vraća sopstveniku po isteku ugovora, a kod međunarodnog transfera tehnologije to je po pravilu nemoguće. Međunarodni ugovor o transferu tehnologije se razlikuje i od ugovora o ortakluku iz razloga što kod ortakluka, ugovorne strane – ortaci imaju zajednički cilj, a kod ugovora o transferu tehnologije svaka ugovorna strana ima svoj cilj. Vrste ugovora o transferu tehnologije  Prema vremenu dele se na vremenski ograničene i neograničene ugovore o transferu tehnologije. Ugovorne strane mogu zaključiti ugovor svojom voljom na određeno vreme ili na neodređeno vreme.  Ograničavanje na prostor – teritoriju ili da takvo ograničenje ne postoji – prostorno ograničen i neograničen ugovor.  Prema intenzitetu ustupljenog prava: isključivi i neisključivi ugovori. Isključivi ugovori se pojavljuju gde se korisniku transfera tehnologije daje isključivo pravo korišćenja predmeta ugovora za vreme trajanja ugovora, a kod neisključivih ugovora to pravo se daje većem broju lica. Obaveze davaoca tehnologije – jedna od osnovnih obaveza je da preda predmet međunarodnog ugovora o transferu tehnologije u cilju iskorišćavanja, korisniku tehnologije u određenom roku, uz to davalac tehnologije je obavezan da korisniku preda i svu dokumentaciju, ugovorenu opremu i alate sa uputstvima za korišćenje. On takođe garantuje i tehničku izvodljivost i tehničku upotrebljivost predmeta ugovora. Obaveza korisnika tehnologije – je da predmet ugovora iskorišćava na ugovoreni način, u ugovorenom roku i u ugovorenim granicama. Ako to ne poštuje tada on odgovara za neadekvatno izvršenje ugovora u skladu sa opštim pravilima građanskog prava. Obaveza korisnika tehnologije je i da plati naknadu za ustupljenu tehnologiju. Oblici plaćanja naknade utvrđuju se ugovorom. Korisnik je u obavezi da tehnologiju čuva i adekvatno korist. Podlicenca – prema našem Zakonu o obligacionim odnosima, sticalac isključive licence može pravo iskorišćavanja predmeta licence ustupiti drugome. Ugovorom se može predvideti da sticalac ne može davati podlicencu nekom drugom ili je ne može dati bez dozvole. Do prestanka ugovora o transferu tehnologije može doći usled: prestanka ugovora protekom vremena, smrti, stečaja, likvidacije. 48. MEĐUNARODNI UGOVOR O KREDITU Ugovor o međunarodnom kreditu je takav bankarski posao kod kojeg se banka (domaća ili strana) obavezuje da korisniku kredita stavi na raspolaganje određen iznos novčanih sredstava, na određeno ili neodređeno vreme, za neku namenu ili bez utvrđene namene, a korisnik kredita se obavezuje da banci plaća određenu kamatu i dobijeni iznos vrati na vreme i način kako je utvrđeno u ugovoru. Ugovorne strane su domaća ili strana banka koja se pojavljuje u svojstvu poverioca, kreditora, zajmodavca i druga ugovorna strana je domaći lili inostrani bančin klijent u svojstvu zajmoprimca, dužnika. Predmet ugovora je određena suma novca. Ovaj ugovor predstavlja adhezioni, pismeni i formularni ugovor. Sva važnija pitanja u vezi sa sadržinom ugovora su odštampani unapred na posebnom formularu od strane banke, a klijent samo potpisuje i zaključuje ugovor. Međutim, ugovor o kreditu mora da bude zaključen u skladu sa zakonskim propisima, bankarskim opštim uslovima poslovanja i objavljenim uslovima za davanje kredita. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 57 U slučaju da je kredit korišćen suprotno njegovoj nameni, ako je korisnik insolventan ili ne plaća rate pri otplati kredita, međunarodni ugovor o kreditu banka može da otkaže i pre isteka ugovorenog roka. Takođe, korisnik kredita može odustati od ugovora pre nego što je počeo da koristi kredit, može da vrati kredit pre isteka roka ali da obavesti banku, i tada banka ne obračunava kamatu za vreme od dana vraćanja kredita , a do dana kada je kredit trebalo da bude vraćen po ugovoru. Postoji dosta vrsta ugovora o međunarodnim kreditu, a oni se dele prema nekim od sledećih kriterijuma:  prema dužini kreditnog odnosa: kratkoročni, dugoročni, srednjoročni  prema karakteru poverioca: javni i inostrani krediti  prema delatnosti dužnika: turistički, zanatski, ugostiteljski i dr.  prema obliku međunarodnog kredita u kojem se daju: robni ili komercijalni i novčani  prema ekonomskoj nameni: proizvodni i potrošački  prema vrsti obezbeđenja vraćanja međunarodnog kredita: lični i pokriveni  kamatni ili beskamatni ugovori o kreditu  prema svrsi i f-ji koju ostvaruju: opšti i namenski  prema načinu vraćanja: jednokratni, obročni i amortizacioni  prema f-jama i njihovoj nameni: investicioni, kratkoročni i potrošački Neke osobine pojedinih vrsta (oblika) međunarodnih kredita: 1. Međunarodni investicioni krediti – najčešće se odobravaju pravnim licima, privrednim subjektima, preduzećima, društvima u privredi ali se mogu odobravati i pravnim subjektima u vanprivredi. Međunarodne banke daju investicione kredite za ulaganje u privredne neprivredne investicije. Kada se daju u privredne svrhe, daju se za ulaganja u osnovna i trajanja obrtna sredstva. Ovi krediti se daju na osnovu konkursa. Prilikom odobravanja kredita, međunarodna banka zahteva od investitora da pruži dokaze o svojoj solventnosti i likvidnosti. Banka je obavezna da vodi računa o sigurnosti svojih plasmana prilikom donošenja kredita i o kreditnoj sposobnosti dužnika. Kamata kod ovih kredita može imati redovne i interkamatne 3. Kratkoročni međunarodni kredit – onaj kredit koji banka daje na osnovu depozita po viđenju ili kredit dobijen na drugi način, a kojim se utiče na količinu novca u opticaju (u unutrašnjem platnom prometu). Ovi krediti se daju na drugi način, a kojim se utiče na količinu novca u opticaju u unutrašnjem platnom prometu. Daju se sa rokom vraćanja od jedne godine i daju se daju se korisnicima kreditima u različite svrhe. 4. Potrošački krediti – krediti koje banke odobravaju građanima po posebnim propisima i služi za ličnu potrošnju građana i to u okviru jedne zemlje. Davaoci potrošačkih kredita pored banaka su i preduzeća, kada se radi o kupovini robe koju oni proizvode. Turističke organizacije takođe daju ove kredite. Ovi krediti se odobravaju samo radi kupovine robe domaće proizvodnje. Potrošački krediti se najčešće daju radi kupovine potrošačkih dobara; 5. Robni krediti – odobravaju ih privredna preduzeća, društva i druge organizacije pri isporuci svojih roba i za obavljanje određenih usluga. Ovaj ugovor se pojavljuje kao prateći ugovor, uz neki drugi ugovor o prometu roba ili usluge. Davalac kredita može dobiti od banke i finansijski kredit da bi mogao finansirati proizvodnju roba. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 60 postoje i oni akreditivi gde se isplata prezentiranih akreditivnih dokumenata vezuje za određeni rok. Kod ovih akreditiva, dokumenta takođe treba da budu podneta unutar određenog roka ali se njihova isplata ne obavlja odmah već tek po isteku određenog perioda. Akreditivi domicilirani u zemlji i u inostranstvu – kod akreditiva čije mesto plaćanja je u zemlji domaćeg uvoznika ili domaćeg izvoznika, onda se radi o akreditivu domiciliranom u zemlji, ako je isplata kod banke u zemlji inostranog uvoznika ili inostranog izvoznika, onda je akreditiv domiciliran u inostranstvu. Akceptni dokumentarni akreditivi – su oni akreditivi kod kojih se zahteva akceptiranje trasirane menice od strane akreditivne ili konfirmirajuće banke ili nekog drugog trasata. To će biti na primer slučaj kad jugoslovenski kupac kupuje od inostranog prodavca robu na poček, s tim što do visine fakturisanog iznosa vuče menicu na neku poznatu banku iz prodavčeve zemlje koja će takvu menicu uz predaju određenih robnih i transportnih dokumenata akceptirati i u roku honorisati. da bi se ovaj akcept dobio od neke poznate banke u zemlji prodavca najčešće se događa u iznetom slučaju da na primer jug. kupac otvori akceptni akreditiv a preko korespondentne jug. banke prodavčevoj zemlji. Negocijabilni akreditivi predstavljaju posebnu vrstu akreditiva koji se vrlo često praktikuje u trgovini sa zemljama Dalekog Istoka gde kupčeva banka na Dalekom istoku ovlašćuje svoga korespondenta u Evropi na primer da otkupljuje trate koje će prodavac vući na svoga kupca gde je banka po čijem se nalogu otvara negocijabilni akreditiv u obavezi prema svom korespondentu da mu pribavi pokriće za izvršene isplate. Paking akreditivi i akreditivi sa crvenom ili zelenom klauzulom – paking akreditiv se najčešće javlja kod zemalja Južne Afrike, Australije, Novog Zelanda, Azije i drugih u trgovini sa vunom, pamukom, pirinčem i čajem kod kojih nije razvijeno kreditiranje izvoza i kod njih se omogućava da korisnik akreditiva može da podigne kod lokalne banke jedan deo akreditivnog iznosa u vidu avansa – akontacije u cilju pakovanja i pripreme robe radi otpreme pri izvozu. Reeksportni akreditivi služe za obavljanje reeksportnih poslova. Reeksportni poslovi podrazumevaju višestrano obavljanje uvoza i izvoza određene robe iz jedne u drugu zemlju a preko određene tranzitne zemlje. Ti reeksportni poslovi u međunarodnoj trgovini omogućavaju trgovinu često između onih zemalja čiji međusobni bilansi sa aspekta plaćanja ne dozvoljavaju neograničenu trgovinu ili trgovinu u oba pravca. Podakreditiv (Back to back credits, Contre credits, credit secondary, Gegenakreditiv, credito supsidario) Podakreditiv predstavlja oblik prenosivog akreditiva, s tim što se on javlja u slučajevima kada nije dozvoljeno prenošenje kreditiva sa jednog na drugog korisnika. To može biti u slučaju kada se prodavac nije dogovorio sa kupcem o otvaranju prenosivog akreditiva ili kada je ovaj otvoren, ali sadrži klauzule koje ne odgovaraju stranom liferantu ili kada prodavac neće da otkrije kupcu inostranog proizvođača ili isporučioca robe. Podakreditiv se otvara na osnovu prvobitnog akreditiva pod istim uslovima sem cene, datuma utovara i važnosti. Ciljevi koji se postižu prenosom akreditiva mogu se realizovati i otvaranjem podakreditiva pod kojim se podrazumeva dokumentarni akreditiv koji po nalogu prodavca na osnovu posebnog sporazuma o pokriću izdaje banka u korist drugog korisnika. Glavni akreditiv je finansijska podloga prodavcu za otvaranje podakreditiva. Prodavac koristi neki već postojeći akreditiv koji je otvoren u njegovu korist kao finansijsku podlogu za otvaranje drugog akreditiva na način da on sva svoja prava naplate po prvom akreditivu ustupa banci koja treba da ga finansira. Glavni akreditiv i podakreditiv se potpuno pravno samostalni i odvojeni i stoga podakreditivna banka, posebno zbog karaktera pokrića mora da vodi računa da honoriše samo ona dokumenta koja mnogo ne odstupaju od glavnog akreditiva, da bi ih kasnije mogla naplatiti od banke koja je izdala glavni akreditiv. Kad podakreditivna banka isplati akreditiv koji je izdala, onda ona poziva Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 61 prodavca da svojom fakturom zameni fakturu korisnika iz podakreditiva i iskupljene dokumente prezentira akreditivnoj banci iz glavnog akreditiva. 50. TOVARNI LISTOVI I ISPRAVE ZA MEĐUNARODNI PREVOZ ROBE Skladišnica Skladišnica predstavlja ispravu koju izdaje javno skladište (u nekim slučajevima i slobodna carinska skladišta), a koja služi kao dokaz da je primljena na čuvanje roba od ostavioca (deponenta) koja je označena u toj ispravi i na osnovu nje depozitar javno skladišti i obavezno je da robu izda licu koje je prema istoj legitimisano da je primi. Skadišnica, kao hartija od vrednosti ima veliki privredno – pravni značaj, posebno za međunarodni promet roba. Pomoću nje se na simbolički način sa njenom predajom vrši prenos stvarnih prava na robi. Znači, dovoljno je preneti skladišnicu – prostom predajom, pa da roba dođe u posed novog vlasnika ili da prenosom dela skladišnice – varanta roba koja je uskladištena bude na taj način i založena kod određenog zalagača. Skladišnicu mogu da izdaju javna i carinska skladišta. U našem pravu, shodno Zakonu o obligacionim odnosima, skladišnica se sastoji iz priznanice i založnice (varanta). U nekim državama Evrope, posebno u Francuskoj, postoje i neke posebne vrste varanta: industrijski, petrolejski i hotelski varant. Teretnica (konosman) Konosman ili teretnica je posebna isprava u pomorskom prevozu koja služi kao dokaz, kojom brodar potvrđuje da je primio određenu robu i određene količine radi prevoza, na određenom putu u pomorskom transportu, tj da je zaključio ugovor o pomorskom prevozu, kojom ispravom teretnicom (konosmanom) obavezuje da će robu predati ovlašćenom licu imaocu teretnice u luci opredeljenja. Na osnovu teretnice, može se utvrditi vrsta i količina robe koja je predata na prevoz brodaru do određene luke opredeljenja. Vrste teretnica (osnovne):  Teretnica na ime  Teretnica na donosioca  Teretnica po naredbi Vrste teretnica:  „čista i nečista“ teretnica  teretnica „ukrcana na brod“ i teretnica „ primljeno radi ukrcaja“  „direktna“ i „naslovljena“ teretnica  „grupna“ ili „skupna“ teretnica  lučka teretnica  elektronska, tj. elektronička teretnica Tovarni list Tovarni list je prevozna isprava koju izdaje vozar kojim se potvrđuje da je on primio na prevoz određenu robu i sluzi kao dokaz da je zaključen ugovor o prevozu robe u domaćem ili međunarodnom transportu. Vozar se obavezuje da robu, po tovarnom listu, preveze do određenog mesta uz naplatu vozarine od pošiljaoca, kao naknade za izvršenu uslugu prevoza. Međunarodno poslovno pravo – Skripta s.m. 62 Pored toga, vozar se obavezuje da u određenom mestu destinacije gde je prevoz okončan imaocu tovarnog lista ( po njegovom prezentiranju), isporuči prevezenu robu. Vrste tovarnih listova:  Prenosivi – u novije vreme se javlja prenosivi tovarni list koji glasi na donosioca ili po naredbi određenog primaoca robe i koji ima svojstva HOV. U međunarodnom vodnom, železničkom, drumskom i vazdušnom saobraćaju se izdaje međunarodni tovarni list koji takođe, najčešće, ima svojstva HOV jer predstavlja prenosivu ispravu.  Neprenosivi – neprenosivi tovarni list glasi na ime primaoca robe i kao takav nema osobine HOV. Kod većine zemalja danas u svetu, neprenosivi tovarni list češće se javlja u pojedinim vidovima saobraćaja i isti ne predstavlja HOV. Njegova osobina je da on služim kao dokaz o zaključenom ugovoru o prevozu, pa su ovakve isprave koje služe samo radi dokaza nekog prava, ne smatraju HOV. Prema vrsti saobraćaja, postoje:  Tovarni list u železničkom saobraćaju  Tovarni list u drumskom saobraćaju  Tovarni list u vazdušnom saobraćaju  Tovarni list u pomorskoj i unutrašnjoj plovidbi  Isprave za kombinovani prevoz robe 51. MEĐUNARODNI UGOVOR O STRANIM ULAGANJIMA I KONCESIJAMA Zakon o stranim ulaganjima predvideo je da strana lica radi obavljanja delatnosti u našoj zemlji mogu, pod uslovima reciprociteta, ulagati sredstva u preduzeća i druge oblike organizovanja u cilju obavljanja delatnosti, kao i osnivati preduzeća. Zakonom o stranim ulaganjima restriktivno su predviđene određene oblasti kao sto su: proizvodnja i promet oružja, javno informisanje, sistem veza, kao i na područjima koja su određena kao zabranjene zone u kojima strano lice ne može samo ili sa drugim licem osnivati preduzeće. Ugovor o stranom ulaganju je dvostrano obavezan, teretan, formalan, pismen. Kao ugovorne strane pojavljuju se domaci i strani ulagači. Kao strano lice pojavljuje se pravno lice sa sedištem u inostranstvu i fizičko lice sa boravištem u inostranstvu. Sadržina ugovora: označenje ugovornih strana; označenje preduzeća u koje se ulaze i koje vodi poslove za račun ugovorenih strana; ciljevi tj. poslovi koji su predmet ugovora; vrsta i visina uloga;način raspodele dobiti i pokrića gubitka; trajanje ugovora; način vraćanja uloga; upravljanje poslovanja; uslovi i način raskida ugovora; rešavanje sporova itd. Zakonom se predviđa da su ugovarači dužni da autentičan tekst ugovora o ulaganju na srpskom jeziku, kao i izmene i dopune, prijave Saveznom ministarstvu za ekonomske odnose sa inostranstvom u roku od 30 dana od dana potpisivanja. Ulog stranog lica može biti u devizama, uslugama, stvarima, imovinskim pravima, hartijama od vrednosti i dinarima koji se mogu transferisati u inostranstvo. Strani ulagači imaju jednak i ravnopravan položaj u pogledu prava i odgovornosti na jugoslovenskom tržištu sa domaćim privrednim subjektima( princip nacionalnog tretmana stranog lica). Sporovi koji nastaju po osnovu stranih ulaganja rešava nadležni sud ili ugovorena arbitraža. Naš Zakon o stranim ulaganjima predviđa mogućnost da strano lice može dobiti dozvolu (koncesiju) radi korišćenja privrednog bogatstva ili dobra ili za obavljanje delatnosti od