Samoupravno preduzece i njegova evolucija-Ekonomika tranzicije-Skripta-Ekonomski fakultet, Rezime od Ekonomika tranzicije

Preuzmite Samoupravno preduzece i njegova evolucija-Ekonomika tranzicije-Skripta-Ekonomski fakultet i više Rezime u PDF od Ekonomika tranzicije samo na Docsity! 37 2.1. Samoupravno preduzeće i njegova evolucija 2.1.1. Nastanak i karakteristike Početkom pedesetih godina dvadesetog veka u tadašnjoj Jugoslaviji, počelo je zasnivanje jednog, po nekim karakterisitkama, doista specifičnog modela preduzeća i ekonomskog sistema uopšte. Proces je pokrenut neposredno posle sukoba Jugoslavije sa SSSR-om ili, tačnije, posle raskida Komunističke partije Jugoslavije sa KPSS i Informacionim biroom (1948. godine). Ideja samouprav- ljanja bila je, bazično, inspirisana marksističkom doktrinom ali je sadržala neke sasvim nove elemente organizacije ekonomskog sistema u odnosu na praksu tadašnjih tzv. socijalističkih zemalja ili zemalja 'narodne demokratije'. Umesto strogog, centralizovanog i planskog regulisanja privrede uspostavlja se delimična samostalnost preduzeća kao tržišnih agenata. Razume se, novo institucionalno uređenje nije moglo biti zasnovano na neizmenjenim i starim sistemskim osnovama. Ključna promena nastupa u tumačenju svojinskih odnosa – umesto državno posredovane društvene svojine koja je imala karakter centralizovanog državnog vlasništva, uspostavlja se sistem tzv. neposredno društvene svojine. Novi vlasnički (ili, možda preciznije, nevlasnički) aranžman koji će postati poznatiji pod pojmom društvena svojina (za razliku od državnog vlasništva u ostalim tzv. socijalističkim privredama) zasnivao se na nekoliko važnih osnovnih elemenata. Prvo, društvenu svojinu je trebalo da odlikuje povlačenje države iz uloge vlasnika 'sredstava za proizvodnju'. Istovremeno, međutim, umesto države se ne pojavljuje nijedan novi vlasnik – ni pojedinac, ni kolektiv, ni institucija. Neke funkcije i prava koja u privatnom ili državnom svojinskom aranžmanu pripadaju vlasniku, poput prava upravljanja, raspolaganja i sticanja (tj. prisvajanja i raspodele) poslovnog rezultata, izvode se iz rada na društvenim sredstvima, a ne iz prava svojine. Praktično, to je značilo da preduzećem upravljaju zaposleni, odnosno, radni kolektiv preduzeća, na bazi sopstvenih i autonomno donetih odluka. Ipak, važno je zapaziti da zaposleni ne postaju vlasnici preduzeća ili instalisanog kapitala već pomenuta parva imaju samo dok rade u preduzeću tj. dok rade na društvenim sredstvima. Takođe, postoji jedno važno ograničenje u poslovnom odlučivanju – zaposleni ne mogu otuđiti preduzeće ili njegove deonice i ono trajno ostaje u režimu društvene svojine, tj. njime uvek upravljaju trenutno zaposleni radnici, aktuelni članovi radnog kolektiva. Drugo, ovakav svojinski aranžman pretpostavlja, kao što je već rečeno, samostalnost preduzeća, odnosno, autonomiju zaposlenih u donošenju gotovo svih poslovnih odluka (obim i vrsta proizvodnje, obim i vrsta nabavki, cene proizvoda, plasman na tržištu itd.). Iz tih razloga preduzeće nastalo u Jugoslaviji na pomenutim principima naziva se samoupravno (dakle, preduzeće kojim upravljaju 38 zaposleni), a u široj, međunarodnoj ekonomskoj literaturi ono se najčešće naziva preduzećem kojim upravlja rad (labour-managed, za razliku od privatnih preduzeća gde upravljačke funkcije pripadaju kapitalu, odnosno, njegovom vlasniku). Ipak, samoupravno preduzeće zasnovano na društvenoj svojini nije od samog početka ni sasvim samostalno niti ima mogućnost da donosi sve važne poslovne odluke. Pritom se ne misli samo na ograničenje u pogledu otuđenja preduzeća ili (dela) njegovog kapitala (zvanog poslovni fond) već i na skup sasvim uobičajenih odluka za ponašanje jednog tržišnog agenta. Tako na primer, u početnoj fazi preduzeće je veoma ograničeno kada je reč o investicionim odlukama i odlukama o formiranju sredstava za investicije. Iako će ekonomski sistem u kome preduzeće deluje vremenom evoluirati, država u početku, zadržava pravo da ubira investiciona sredstva (akumulaciju/štednju) i da donosi investicione odluke na centralizovan način, posredstvom državnih investicionih fondova. U kasnijim fazama, kada se i stvaranje akumulacije i odlučivanje o invesitcijama znatnije decentralizuje primetićemo neka druga ograničenja. Na primer, preduzeće može da investira slobodno i da stiče prihode po tom osnovu, samo ukoliko investira u svoje pogone. Ukoliko invesitra u drugo preduzeće o investiciji se stara i poslovnim rezultatom upravlja kolektiv tog drugog preduzeća (primaoca investicije), bez učešća kolektiva-investitora. Kao što ćemo videti ova okolnost će imati poseban značaj za ponašanje samoupravnog preduzeća. Takođe, u trenutku ulaska u proces tranzicije, ova specifičnost će imati vrlo određene reperkusije na ponašanje i efikasnost samoupravnog preduzeća kada se ono nađe u vlasnički mešovitoj privredi. Razlozi ovakvih ograničenja – osim u početnoj fazi, kada je centralizovanje akumulacije bilo prevashodno inspirisano starim oblicima državne svojine i etatizovanog odlučivanja – nalaze se u definiciji ili razumevanju kategorije društvene svojine. Budući da ovaj tip svojine ne poznaje određenog vlasnika, a da se pravo poslovnog odlučivanja izvodi iz rada, a ne iz vlasništva, investiciona ulaganja u druga samoupravna preduzeća isključuju (prema preovlađujućem uverenju, tada, vodećih teoretičara sampoupravne privrede) prava investitora na upravljanje i prisvajanje prinosa koji će biti ostvaren na bazi takvih ulaganja. Ovom pitanju ćemo više pažnje posvetiti nešto kasnije. Međutim, sve pomenute okolnosti i specifičnosti su od izuzetnog značaja za analizu ponašanja društvenih i/ili samoupravnih preduzeća u procesu tranzicije. Takođe, razmatranje evolucije samoupravnog preduzeća u jugoslovenskom ekonomskom sistemu tokom četrdesetak godina trajanja i razvoja samoupravnog sistema, ukazaće i na neke posebne uslove kada su u pitanju tranzicija i prelaz na tržišno privređivanje. Sa druge strane, neke pouke iz tog perioda mogu biti korisne i za procenu validnosti pojedinačnih predloga ili rešenja za restrukturisanje samoupravnih preduzeća tokom tranzicije o čemu će biti reči u kasnijim odeljcima ove knjige. 41 Ukoliko se držimo naše pretpostavke da ne iskazujemo posebno veličinu w imaćemo dosta jednostavnu situaciju: povećanje obaveze R će smanjiti y pa će preduzeće povećati obim zaposlenosti pošto je rad, da tako kažemo, pojeftinio. Pošto znamo da u kratkom roku* samo rad može biti varijabilan faktor, povećanje zaposlenosti će direktno izazvati i porast proizvodnje. Obrnuto, ukoliko država smanji obavezu R povećaće se y pa će rad postati relativno skuplji i preduzeće će odabrati smanjenje zaposlenosti i proizvodnje. Na slici 2.1. možemo posmatrati ovaj proces prilagođavanja pre- duzeća novim uslovima. Ako sa MPVL obeležimo krivu vrednosti marginalnog proizvoda rada, a sa y krivu vrednosti raspoloživog neto- autputa po zaposlenom tj. vrednosti koja se maksimizira, zapazićemo da se, u skladu sa marginalističkom analizom, maksi- mum krive y (kriva prosečnih veličina tj. veličina po zaposle- nom) nalazi na preseku sa krivom marginalne veličine MPVL. Tom maksimumu odgovara Lo kao ravnotežni nivo zaposlenosti. Ako, sada, povećmo obavezu R kriva y će se pomeriti naniže (raspoloživi neto- autput po zaposlenom će se smanjiti). Nova kriva y' seći će se takođe, sa krivom VMPL u tački svog maksimuma pa će ravnoteža biti određena novim, višim nivoom zaposlenosti L1. Na grafikonu se taj efekat jasno vidi pošto se optimalna tačka zaposlenosti i proizvodnje pomera udesno – sa nivoa Lo na viši nivo L1. Ovakvo ponašanje je prilično neobično: povećanje R može da se tumači kao povećanje troškova za preduzeće ali ono uprkos tome – povećava proizvodnju! Naravno, isti problem će se javiti i u obrnutom slučaju – smanjenje R tj. smanjenje troškova, podsticaće ilirsku firmu da – smanji proizvodnju! Sa druge strane, možemo reći i ovako: tačno je da su troškovi povećani u onom delu koji se odnosi na kapital (povećanje R) ali zato imamo određenu kompenzaciju u smanjenim troškovima rada (smanjeno y na nivo y'). Doduše, ovo ne treba shvatiti sasvim bukvalno: y u ilirskoj firmi nije trošak već – rezultat. Međutim, sa stanovišta upošljavanja faktora y igra sasvim istu ulogu koju igra i cena rada kod, recimo, privatnog preduzeća. * Podsetimo se da je u neoklasičnoj marginalističkoj analizi kratak rok definisan upravo pretpostavkom da nisu moguće promene u kapitalu, a ne nekim određenim vremenskim periodom. MPVL y y' Lo L1 L Din. Slika 2.1. 42 Baš zato i dolazi do razlika u reagovanju između dva ista preduzeća ali u različitom svojinskom aranžmanu – privatnog i ilirskog. Okolnost da se y smanjuje, a maksimum y' postiže uz veću zaposlenost (za razliku od preduzeća u privatnoj svojini koje imaju zadatu cenu rada sa tržišta rada), tj. okolnost da y nije parametarska već varijabilna veličina, omogućava ilirskom preduzeću da nađe novu računicu i poveća proizvodnju (u kratakom roku). Tako nešto privatno preduzeće ne bi moglo da učini pošto bi eventualni porast kamate uz nepromenjenu cenu rada doveo do ukupnog porasta troškova i nužnog smanjenja proizvodnje i zaposlenosti. Međutim, na još zanimljiviju situaciju nailazimo u slučaju promene cene proizvoda ili usluga koje prodaje ilirsko preduzeće. Na slici 2.2. prikazana je situacija u kojoj je cena proizvoda (p), recimo, udvostručena. U takvoj situaciji zapazićemo sledeći efekat: MVPL će se takođe udvostručiti (tj. svaka tačka na krivoj MVPL' imaće dvostruko veću vrednost u odnosu na odgovarajuću tačku krive MVPL). Šta će se, međutim, dogoditi sa krivom neto-autputa po čoveku? Zapazićemo da će se maksimum krive y' naći u tački čija je vrednost više nego dvostruko veća u odnosu na maksimum y. Zašto? Odgovor je prilično jednostavan: iako je cena proizvoda/usluge dva puta veća od početne trošak kapitala se nije promenio tj. obaveza R ima istu vrednost kao i ranije. Ako se poslužimo izrazom 2.1.2.1. odnosno, ranije opisanom funkcijom cilja ilirskog preduzeća da bismo definisali ovu situaciju dobićemo: L RpYy −= 2 i jasno ćemo videti da se od dvostruke vrednosti ukupnog neto-autputa Y oduzima konstanta R iz čega sledi da se y mora povećati više nego dva puta. Ta činjenica MPVL y' y L1 Lo Lp L Din. Slika 2.2. MPVL’ w 43 međutim, proizvodi jedan sasvim neobičan efekat: iako je cena robe koju proizvodi ilirsko preduzeće porasla – ono smanjuje proizvodnju! Na slici 2.2. taj se efekat vidi tako što se tačke ravnoteže pomera ulevo, sa Lo na L1. Ako sada uporedimo ponašanje ilirskog preduzeća sa uobičajenim ponašanjem preduzeća u privatnom vlasništvu koje, pretpostvićemo, isplaćuje nadnicu w jednaku maksimumu y, a koje je u svemu jednako ilirskom preduzeću (ista proizvodna funkcija, ista cena, isti neto-autput itd.), primetićemo da porast cene u privatnom preduzeću proizvodi potpuno drukčije efekte. Naime, privatno preduzeće i posle povećanja cene svog proizvoda ima obavezu da plaća istu cenu rada kao i ranije (w) pa se zaposlenost i proizvodnja povećavaju sve do preseka krive w sa krivom MVPL' (tj. do tačke na kojoj se nadnica izjednačuje sa vrednošću marginalnog proizvoda rada). Na slici 2.2. to je prikazano kao pomeranje tačke ravnotežne zaposlenosti udesno, sa Lo na Lp. Malo slobodnije interpretirajući utvrđene reakcije dve firme možemo da zaključimo sledeće. Ako cena proizvoda preduzeća raste tu situaciju možemo razumeti kao porast tražnje za dotičnim proizvodom na tržištu. U takvoj situaciji privatno preduzeće reaguje povećanjem proizvodnje tj. ponude, a ilirsko preduzeće čini sasvim suprotno – ono ponudu svog proizvoda smanjuje! To znači da će ilirsko ptreduzeće ovakvom reakcijom još više povećati tražnju i cenu, pa stoga, još više smanjiti proizvodnju i tako redom sve do potpunog prestanka rada. Zato se u vezi sa ovakvim ponašanjem u literaturi definiše fenomen samoiscrpljivanja (self-extinction) ilirskog preduzeća (Vanek, 1970). Na osnovu gornje analize možemo zaključiti još dve važne stvari. Prvo, da ilirsko preduzeće, iako je tržišni agent, naopako reaguje na tržišne podsticaje (npr. smanjuje ponudu pri povećanoj tražnji). Ovaj zaključak se, doduše, odnosi samo na uslove kratkog roka ali će imati određene reperkusije i u okviru dugog roka. Drugo, ovde se po prvi put susrećemo sa jednim momentom koji će biti posebno važan u raspravi o razlozima i potrebi privatizacije: dva istovetna preduzeća u dva različita svojinska oblika reaguju na različit način, na iste tržišne podsticaje. Najzad, možemo, na kraju, da konstatujemo da ilirska preduzeća tj. onakva kakva odgovaraju prvoj fazi samoupravnog sistema u Jugoslaviji, ispoljavaju paradoksalna ponašanja u okviru analize kratkog roka. Ti paradoksi ilirskog preduzeća manifestuju se, kao što smo videli, neočekivanim reakcijama preduzeća kao tržišnog agenta: porast troškova ih podstiče na veću proizvodnju, a porast cene njihovih proizvoda – na smanjivanje proizvodnje. Već je pomenuto da se ove reakcije menjaju ako u obzir uzmemo promene koje su mogu dogoditi kada se u analizi pređe sa kratkog na dugi rok. Ipak, posredni uticaj kratkoročnih reakcija ili tačnije, poseban tratman cene rada (koja se menja sa rezultatom poslovanja) proizvode određene posebnosti i u uslovima dugog roka. Na ovom mestu nećemo proširivati analizu na fenomen dugog roka. Ukazaćemo samo da na dugi rok pomenuti paradoksi nestaju pošto postoji mogućnost 46 promenama. Tako se dogodilo da je od samog zasnivanja, ideja jedinstvene stope po kojoj treba izdvajati akumulaciju u odnosu na angažovana sredstva u preduzeću, trpela mnoge korekcije u zavisnosti od stanja u pojedinim delatnostima pa čak, i pojedinačnim preduzećima. Krajem pedesetih godina postojalo je već mnoštvo stopa koje su se primenjivale u različitim slučajevima što je samo dodatno deformisalo željene tržišne odnose i podsticaje. Vremenom, ovaj instrument je sve više podsećao na indirektno subvencionisanje pojedinih preduzeća (smanjivanje obaveza) odnosno, na transfere od onih koji imaju bolje rezultate (povećanje obaveza) ka lošijim preduzećima. Takvo stanje je još više pojačavalo pritisak za njeno ukidanje i za decentralizovanje akumulacije i investicija. Kada je tokom šezdesetih godina, formiranje akumulacije i investicionih sredstava prešlo u ingerenciju preduzeća, odnosno, radnog kolektiva, javilo se i jedno novo pitanje u vezi sa ponašanjem samoupravnih preduzeća. Naime, decentralizovano formiranje akumulacionih fondova nametnulo je pitanje kriterijuma tzv. interne raspodele u preduzeću. Ostvarenu vrednost neto-autputa (tzv. dohodak preduzeća) trebalo je alocirati na potrošne (lični donhoci) i štedne (akumulacione) fondove. Kako je ova tema krajem šezdesetih godina dominirala domaćom literaturom ubrzo se došlo i do prvih empirijskih rezultata. Osnovni nalaz ovih istraživanja ukazivao je na relativno pravilno ponašanje preduzeća. Porast vrednosti neto-autputa po zaposlenom bio je praćen porastom plata po zaposlenom ali i izdvojenih sredstava za akumulaciju po zaposlenom. Pritom je uočeno da štedni (akumulacioni) fondovi rastu brže od porasta platnih fondova ukoliko vrednost neto-autputa raste (sve računato po zaposlenom). Prilikom pada vrednosti neto-autputa događaju se slična kretanja ali u obrnutom smeru: akumulacija po zaposlenom brže opada od ličnih primanja (Korać et al. 1972). Ovaj nalaz možemo da formalizujemo na jednostavan način: Ako pretpostavimo da je A iznos ukupno izdvojene akumulacije, te da je a iznos akumulacije po zaposlenom, odnosno A = aL, onda možemo da akumulaciju po zaposlenom prikažemo kao funkciju vrednosti neto-autputa po zaposlenom ili a = a (pY /L) . (2.1.3.1.) S obzirom na empirijske nalaze da akumulacija po zaposlenom (a) raste/opada i to brže od rasta/opadanja vrednosti neto-autputa po zaposlenom gornja funkcija bi morala da ima pozitivan (veći od nule) i prvi i drugi izvod, odnosno: a ' > 0 i a '' > 0 Treba napomenuti da ovakvo ponašanje samoupravnog preduzeća ne bi trebalo da predstavlja iznenađenje. U stvari, ono je saglasno sa fenomenom sklonosti štednji (ili potrošnji). Svaki subjekt koji raspolaže nekim dohotkom, po pravilu, se ponaša na sličan način: ukoliko njegov dohodak raste on povećava svoje potrošne fondove 47 ali, istovremeno, povećava i štednju i to brže nego što raste njegov dohodak. Slična je situacija i u slučaju smanjivanja dohotka: štednja opada brže od potrošnje, odnosno, pada dohotka. Ovaj fenomen je moguće uočiti kod pojedinaca, kod pojedinih privreda i zemalja, a ovde se manifestuje na primeru kolektiva samoupravnog preduzeća. Pošto je raspoloživ dohotak kolektiva ostvarena vrednost neto-autputa i pošto odluke o njegovoj raspodeli donose članovi kolektiva, odnosno zaposleni, razumljivo je da se kao mera raspoloživog dohotka uzima vrednost neto-autputa po zaposlenom (slično kao što se u jednoj privredi uzima vrednost društvenog proizvoda po stanovniku). Međutim, kako se već i može naslutiti ovakvo ponašanje kolektiva moraće da ima određenog uticaja i na definiciju funkcije cilja. Koristeći se našim početnim izrazom (2.1.2.1.) možemo u njemu zameniti veličinu R iznosom izdvojene (ušteđene) akumulacije: L ApYy −= . (2.1.3.2.) Imajući u vidu da je A = aL, ovu funkciju cilja možemo da definišemo i na sledeći način: ( ) L LLpYapYy /−= (2.1.3.3.) da bi se jasnije videlo da je A funkcija pY/L. Ako sada, uzmemo u obzir karakteristike funkcije a možemo ponešto zaključiti i o mogućem ponašanju samoupravnog preduzeća koje donosi decentralizovane odluke o akumulaciji. Zamislimo da se cena proizvoda samoupravnog preduzeća udvostručila. Znajući da se akumulacija po zaposlenom povećava brže od vrednosti neto-autputa po zaposlenom lako ćemo zaključiti da se maksimalno y' može postići na nivou nižem od dvostruke vrednosti prethodnog maksimuma y. Naime, pošto će se a povećati više od dva puta sledi da će se y povećati manje od dva puta. To znači da bi se tačka ravnotežne zaposlenosti morala pomeriti udesno na grafikonu sličnom slici 2.2. tj. da će preduzeće reagovati na povećanu cenu svog proizvoda/usluge – povećanjem zaposlenosti i proizvodnje. Na taj način novi oblik samoupravnog preduzeća prevazilazi problem paradoksalnog ponašanja ilirske firme. U poređenju sa svojim privatnosvojinskim blizancem samoupravno preduzeće će ipak imati neke specifičnosti: pošto će se y i sada povećati u odnosu na početno stanje (mada manje od porasta cene) nova tačka ravnoteže će biti na nižem nivou zaposlenosti i proizvodnje od one koja će predstavljati ravnotežu privatne firme (koja i dalje plaća rad po parametarskoj ceni rada w). Međutim, reakcija 48 samoupravnog preduzeća na tržišni podsticaj će biti očekivana tj. aktivnosti će se pomerati u istom smeru (povećanje proizvodnje) u kome je to i neophodno da bi se postigla razumna tržišna alokacija faktora. Nažalost, ovim nisu prevaziđeni svi problemi samoupravnog preduzeća i tržišne alokacije faktora. Zamislimo dva preduzeća koja ostvaruju istu akumulaciju po zaposlenom ali nemaju jednak odnos kapitala i zaposlenih. Takva konfiguracija je savršeno moguća ukoliko se kao ciljna funkcija pojavljuje y definisano na način kao u izrazu (2.1.2.4.). To će se dogoditi uvek onda kada dva preduzeća imaju jednak pY/L ali nemaju istu vrednost kapitala po zaposlenom (K/L). Podsetimo se da smo naglasili da društvena svojina, ne poznajući konkretnog vlasnika kapitala, onemugućava da preduzeće investitor može da upravlja i stiče neki dohodak ukoliko je investicija plasirana u drugo preduzeće. Takvom investicijom će upravljati i na osnovu rada na tim, investiranim sredstvima, sticaće dohodak zaposleni koji na tim sredstvima rade tj. kolektiv preduzeća u koje su investiciona sredstva plasirana. Prema tome, samo investicija uložena u sopstveno preduzeće daje pravo kolektivu-investitoru, budući da će on raditi na tim sredstvima, da njom upravlja i samo mu ona može doneti neposrednu korist. Iz teroije rasta, međutim, znamo da je tehnološka matrica privrede nerastaviva, te da povećano ulaganje na jednoj tački sistema, ukoliko nije praćeno odgovarajućim, proporcionalnim rastom na drugim tačkama sistema ne može dati očekivani rezultat. Najjednostavnije problem se može objasniti na sledeći način. Ukoliko želimo da angažujemo više sredstava za proizvodnju u odnosu na ranije stanje moramo negde nabaviti ta srerdstva i sve dodatne inpute koji odgovaraju povećanim sredstvima za proizvodnju, kao i/ili odgovarajuću tražnju za povećanom proizvodnjom koja se na osnovu novih sredstava očekuje. Ako u sistemu ne postoji odgovarajuća dodatna količina inputa i/ili tražnje ničija povećana ulaganja ne mogu dati nikakav rezultat. Šta više, prema teoremi proporcionalnog rasta, svi elementi sistema, bez obzira na ulaganja koja vrše, moraće da svedu svoj realni rast proizvodnje na nivo najslabijeg (u pogledu rasta) elementa sistema. Zašto? Prosto zato što je matrica privrede nerastaviva i svako, u krajnjoj liniji, zavisi od svakog pojedinog privrednog aktera. Dakle, možemo uložiti akumulacije koliko hoćemo u neko preduzeće ali ako ne možemo da tim sredstvima kupimo realne inpute ili ne možemo da prodamo proizvode ne možemo ni očekivati porast vrednosti neto-autputa. Imajući ovo u vidu možemo zaključiti sledeće o ponašanju samoupravnog preduzeća kakvo smo do sada imali u vidu. Prvo, ukoliko preduzeće izdvaja akumulaciju u skladu sa veličinom pY/L ono ima računa da tu akumulaciju investira u sopstveno preduzeće pre svega ako može da ostvari realni rast po stopi A/K tj. istoj onoj po kojoj uvećava vrednost kapitala uz ostale nepromenjene uslove (u svakom drugom slučaju efikasnost korišćenja sredstava će opadati). 51 Međutim, polovinom sedamdesetih godina javila se ideja da bi preduzeća ipak mogla, po osnovu svojih ulaganja, da učestvuju u ostvarenom rezultatu i izvan sopstvenog preduzeća. Gledano iz današnje perspektive ta ideja je bila vrlo bliska modelima zajedničkih ulaganja kapitala u drugim tržišnim privredama, pa čak i modelu akcionarstva, uprkos nekim ograničenjima. Pritom, treba zapaziti da se nije izlazilo iz okvira društvene svojine (prava na učešće u poslovnom rezultatu imaju i dalje zaposleni u kolektivu u koji se investira ali i zaoposleni u kolektivu- investitoru i ta prava im traju samo dok su zaposleni). Ideja je najzad, bila regulisana i zakonom (Zakon o udruženom radu, 1976), istina, pod prilično mimikrijskim nazivom 'učešće u zajedničkom proizvodu' i 'učešće u zajedničkom dohotku'. Suština ovog aranžmana sastojala se u tome da su preduzeća investitori mogla da ulažu sredstva u druga preduzeća i da stiču deo dohotka po tom osnovu (tj. deo vrednosti neto-autputa preduzeća u koje su sredstva plasirana) ali samo dotle dokle im se investirana sredstva, eventualno, ne vrate. Jedna mogućnost je pretpostavljala zajednički projekat dva ili više preduzeća ('zajednički prihod') slično zajedničkom ulaganju, a druga je razmatrala mogućnost prostog ulaganja sredstava u drugo preduzeće ('zajednički dohodak') slično akcionarskom ulogu. Bez obzira na to što su ova rešenja nepotrebno komplikovana – aranžman traje do povraćaja sredstava, nejasni kritetrijumi učešća u 'zajedničkom prihodu' i 'dohotku' itd, što je sve uticalo na vrlo skromnu primenu novih mogućnosti i to pretežno u obliku pozajmice – ipak je ova promena omogućila da se preduzeća drukčije odnose prema svojoj štednji i sredstvima za investicije. Sada je uistinu postalo moguće da se razmišlja o ciljnoj funkciji koja bi istovremeno omogućavala maksimizaciju i lične potrošnje i akumulacije. Ipak, preostaje problem da se takva ciljna funkcija analitički definiše ili barem opiše. Problem je, naime, u tome što preduzeća ne znaju a priori koliki deo vrednosti neto-autputa treba da ide za akumulaciju, a koliki za plate. Na tržištu, preduzeća prisvajaju celovitu veličinu tzv. dohodak tj. vrednost neto-autputa, a njegovu raspodelu treba da izvrše sama. Međutim, ponešto se, uprkos tome, može definisati na precizniji način. Podsetimo se oba oblika ilirske ciljne funkcije (2.1.2.1.) i (2.1.2.2.) i funkcije samoupravnog preduzeća u početnoj fazi decentralizacije akumulacije (2.1.3.2.). U oba slučaja imamo veličinu akumulacije koja se izdvaja iz vrednosti neto-autputa. U ilirskom slučaju ona je fiksna veličina R ili iK, a u kasnijoj fazi radi se o varijabilnoj veličini A. Polazeći od zahteva novog modela mi možemo formalno prepisati izraz (2.1.2.2.) ali uz saznanje da je sada akumulacija određena stopom α koja je promenljiva (i zavisi od poslovnog rezultata) i veličinom K koja je nepromenljiva, u kratkom roku. U tom slučaju ciljna funkcija će dobiti sledeći oblik: 52 L KpYy α−= (2.1.4.1.) Pored ovoga mi znamo da treba očekivati neki oblik istovremenog maksimiranja i y i α. Sledeći tu ideju možemo da zaključimo sledeće: (i) uvek kada se pY menja, menjaće se obe veličine y i α i to u istom pravcu; (ii) u ravnoteži, individualni y-i i α-e moraju biti jednaki prosečnim (ravnotežnim) veličinama koje važe za čitavu privredu (obeležićemo ih supskriptom o ) tj. y o i α o . (iii) Ukoliko nema drugih ograničenja, odnosno, ukoliko se lična potrošnja i akumulacija tretiraju u preduzeću na isti način (tj. kao podjednako važni elementi ciljne funkcije), možemo pretpostaviti da će obe veličine i y i α imati iste stope rasta što implicira da relacija y/α mora biti uvek konstantna ili, na osnovu (ii): o oyy αα = (2.1.4.2.) Primećujemo da se prosečne veličine ličnih primanja po zaposlenom i akumulacije u odnosu na kapital ne znaju unapred: one su posledica individualnih odluka svih preduzeća. Isto tako, preduzeća ne znaju koliki deo treba usmeriti u štednju, a koliki u plate. Njima su poznate samo tri veličine: pY, K i L (tj. dohodak – vrednost neto-autputa, angažovani kapital i rad). Stoga se može pretpostaviti da će oni štedne i potrošne fondove formirati na osnovu svojih procena o tome šta bi bilo korisno za njihovo poslovanje. Ipak, mi možemo da kažemo ponešto o formalizaciji ciljne funkcije i modela ovakvog samoupravnog preduzeća. Ako pretpostavimo da će se u privredi, na osnovu svih odluka o raspodeli koje preduzeća donesu, uspostaviti neka proporcija između štednje i potrošnje u nacionalnom neto-autputu i označimo sa Λ udeo ličnih primanja u vrednosti neto-autputa cele privrede, relaciju (2.1.4.2.) možemo napisati na sledeći način: ( ) ( ) PL K Yp K L Ypyy o o oo o o oo o o = Λ− Λ = Λ− ∗ Λ == 11αα (2.1.4.3.) gde je poYo vrednost nacionalnog neto-autputa. Na taj način smo definisali jednu veličinu P uz pomoć poznatih veličina formiranih na tržištu (tj. Ko, i Lo) i uz zadato Λ . Veličina P je naročito podesna za definisanje međusobnih odnosa y i α. Direktno, iz gornjeg izraza vidimo da je y = αP ili da je ukupni platni fond u preduzeću yL = αLP. 53 Kako je po definiciji pY = αK + yL, možemo napisati: pY = αK + αLP = = α (K+LP) i definisati α na sledeći način: LPK pY + =α (2.1.4.4.) Ovako definisana veličina α oslonjena je na poznate veličine sa kojima preduzeće ima posla: pY, K i L, te na veličinu P koja je poznata ako je zadato Λ . Znamo da je veličina Λ , u stvari, jedan element namenske raspodele u privredi tj. udeo fonda plata u vrednosti nacionalnog neto-autputa. Međutim, kako ćemo videti u sledećoj operaciji, ta egzogena varijabla daje i neke informacije o očekivanoj raspodeli neto-autputa u pojedinačnim preduzećima. Ako u ciljnoj funkciji (2.1.4.1.) zamenimo α izrazom (2.1.4.4.) dobićemo:       + −=+ − = LPK K L pY L LPK KpYpY y 1 (2.1.4.5.) Znajući da je zarada po zaposlenom jednaka vrednosti neto-autputa po zaposlenom umanjenoj za iznos akumulacije, lako ćemo zaključiti da je izraz K/(K+LP), u stvari, udeo akumulacije u vrednosti neto-autputa (što se direktno vidi iz krajnjeg desnog izraza ciljne funkcije (2.1.4.5.). Gornji nalaz je značajan zbog toga što može da ukazuje na ponašanje preduzeća povodom tržišnih podsticaja, Zamislimo, kao što smo radili i u slučaju ilirskog modela i (prvog) modela preduzeća sa decentralizovanom akumulacijom, da se cena (p) – udvostručila. Kako će preduzeće reagovati u tom slučaju? Iz izraza (2.1.4.5.) i (2.1.4.4.) jasno je vidljivo da će se i zarade i akumulacija, takođe, udvostručiti. Sećajući se slike 2.2. lako ćemo zaključiti da bi ovakvo samoupravno preduzeće, ponovo, pokazivalo neke neobične osobine. Naime, zbog istovremenog udvostručenja i zarada i akumulacije (štednje) preduzeće ne bi ni reagovalo na promenu cene pošto bi se tačka maksimuma y pomerila tačno iznad početne tačke ravnotežne zaposlenosti (i proizvodnje) Lo. Nema nikakve sumnje da ovakvo ponašanje samoupravnog preduzeća ne bi bilo dobro. Sada smo istina, izbegli paradoksalno ponašanje ilirske firme koja smanjuje ponudu kada se poveća tražnja (cena) ali smo dobili preduzeće koje ne reaguje na tržišni podsticaj (u kratkom roku). Međutim, iz modela šezdesetih godina (početak decentralizacije akumulacije) znamo da se u stvarnosti, samoupravna preduzeća ne odnose na istovetan način prema platnim i akumulacionim fondovima. Ovi drugi brže rastu ili se smanjuju u odnosu na rast ili smanjenje vrednosti neto-autputa. Naša relacija (2.1.4.2.) koju smo definisali na osnovu gornje pretpostavke (iii), očigledno nije uvažila ovu činjenicu! 56 smo naišli još u prvom, ilirskom modelu, još uvek ne možemo da zaključimo da smo rešili sve probleme koje može da proizvede samoupravno preduzeće. Prvo, sistem koji smo makar i u vrlo apstarktnom obliku opisali u odeljku 2.1.4. nije, u stvarnosti, funkcionisao u jugoslovenskom ekonomskom sistemu. Već je rečeno da se mogućnost zajedničkih ulaganja dva ili više preduzeća skrivala pod zapetljanim pojmovima poput 'zajedničkih prihoda i dohodaka' no, to nije bio i najveći problem. Veći problem je bio nedostatak jasnih kriterijuma i merila za ulaganje sredstava i raspodelu ostvarenog rezultata što je proizvelo niz nepotrebnih teškoća u definisanju uzajamnih odnosa investitora i preduzeća u koje se sredstva ulažu. Može se reći da su se nove mogućnosti svele isključivo na jedan običan vid pozajmice ili kredita – sredstva se ulažu u drugo preduzeće, a prinos se ostvaruje u formi kamate do povraćaja sredstava. Stoga nije ni bilo nekih ozbiljnijih praktičnih iskustava sa ovakvim modelom preduzeća. Možda bi sa tim u vezi trebalo reći da se, danas, ne vide neki principjelni razlozi zbog kojih model nije dalje razvijen u pravcu akcionarskih odnosa između preduzeća (a unutar društvene svojine). U takvoj konstelaciji preduzeća su se mogla javiti kao (institucionalni) vlasnici deonica ili udela u kapitalu u drugim preduzećima1. Time bi se postigla jasnija slika odgovornosti za društvenu svojinu i, verovatno, bolji mehanizmi kontrole u vezi sa problemom korišćenja i upravljanja društvenim kapitalom. Sa druge strane, sačuvao bi se društvenni karakter svojine utoliko što bi ovakva svojinska prva bila vezana za preduzeće kao instituciju tj. njima bi upravljali i koristili efekte ulaganja i upravljanja oni koji rade u tim preduzećima. No, o tome će još biti reči kada budemo govorili o procesu ulaska društvenih preduzeća u vlasnički mešovitu privredu. Drugo, i to je pitanje koje nas ovde najviše interesuje, do sada nismo diskutovali problem zainteresovanosti preduzeća za štednju. Ponešto je rečeno u vezi sa potrebom investiranja u uslovima relativne samostalnosti preduzeća i nastupa na konkurentskom tržištu ali nije detaljnije analizirano pitanje bazičnih motiva za štednju (akumulaciju) u samoupravnim kolektivima. To pitanje je na jedan zanimljiv način, prvi put, analizirano u radovima dvojice američkih naučnika E. Farbotna (Furubotn) i S. Pejovića (istarživača poreklom sa 1 Iako naizgled neobično ovakvo rešenje – međusobno vlasništvo između preduzeća nije nepoznato i predstavlja jedan vid institucionalnog vlasništva. Baš u vreme o kome govorimo takvo vlasništvo je bilo dominantno među velikim kompanijama japanske privrede. Međutim, i u novije vreme, u procesu tranzicije, nešto slično se može videti u privredi Slovenije: najveći akcionari u pojedinim preduzećima su, po pravilu, druga preduzeća. Ako se ima u vidu da je slovanačka privreda jedna od najuspešnijih i, svakako, najrazvijenija privreda u tranziciji, možemo zaključiti da je ona na valjan način iskoristila pogodnosti koje je pružao prethodni (samoupravni) sistem iz koga je izašla i krenula putem tržišne privrede, upravo za prelazak na tržišni sistem (tranziciju). Osim toga, prelazak ove vrste morao je delovati mnogo bezbolnije i sa manje šokova u odnosu na druge zemlje. 57 ovih prostora; v. Furubotn & Pejovic, 1970). U svojoj analizi oni su pošli od modela koji je, u osnovi, sličan ilirskom preduzeću. Međutim, za razliku od ilirskog modela koji se oslanja na funkciju cilja zasnovanu na maksimizaciji dohodnih tokova (tj. veličine y kao ostatka vrednosti neto-autputa po zaposlenom, njih dvojica su u model uvela i svojinski ili imovinski motiv. Ta vrsta rezonovanja bi se mogla opisati na sledeći način: ako je u privatnosvojinskom aranžmanu profit za vlasnika, pre svega, sredstvo za uvećavanje sopstvene imovine, zbog čega ne bismo pretpostavili da zaposleni na sličan način odlučuju u vezi sa sticanjem svojih dohodaka u preduzeću u kome ostvaruju samoupravna prava. Ako bismo pošli od te pretpostavke naši zaključci o ponašanju, motivaciji i odlukama kolektiva zaposlenih u preduzeću bi se unekoliko razlikovali od dosadašnjih nalaza. Naime, u tom slučaju, na dohodak zaposlenih ne bi trebalo gledati samo sa aspekta njegove potrošne funkcije (što su obično činili analitičari samoupravne privrede). Dohotke zaposlenih bi trebalo posmatrati i kao potencijalni izvor njihove individualne štednje i to štednje koja bi mogla da posluži za formiranje i uvećanje njihove imovine u bilo kom vidu – trajna potrošna dobra, obična potrošnja ali i ulaganja u neke profitonosne poslove. Kada se na ovaj način posmatraju dohoci zaposlenih brzo se dolazi na ideju da zaposleni, u stvari uvek, mogu da biraju između dve vrste ulaganja. Naime, oni mogu da biraju između ulaganja u društvenu štednju i investicije i individualnu (privatnu) štednju i investicije. Da li će se opredeliti za jednu ili drugi opciju zavisiće od ekonomskih koristi koje oni mogu da očekuju u okviru jednog ili drugog izbora. Kako takav mehanizam može da funkcioniše? Zamislimo da se, u preduzeću, ostvaruje neka vrednost neto-autputa po zaposlenom od, na primer, 500 novčanih jedinica. Neka je minimalna nadnica w = 300, dodatna = 100 (ili y u celini = 400), a 100 jedinica ostaje za štednju ili potencijalne investicije. Da bi se ovakva shema raspodele i zaista mogla ostvariti potrebno je da preduzeće (kolektiv) donese odgovarajuće odluke. Međutim, zaposleni mogu da rezonuju na sledeći način. Ako se uspostavi ovakva shema raspodele ušteđenih 100 jedinica postaju društvena svojina koja može doneti neke koristi u budućnosti svim zaposlenim (na primer, porast y, s obzirom na konkurentsko jačanje preduzeća na tržištu, modernizaciju ili slično, ostvarenu dodatnim investiranjem). No, ako bi se svih 500 jedinica vrednosti neto-autputa podelilo kroz plate zaposlenima tada bi oni mogli da privatno uštede 100 jedinica tj. da uvećaju svoju individualnu (privatnu) imovinu za taj iznos ne menjajući svoje potrošne navike i sklonosti. Za koju će se opciju zaposleni oprediliti u ovakvom slučaju? Kao što smo već naglasili, to će zavisiti od koristi koje donosi jedna od dve opcije, a koje oni mogu da sagledaju u trenutku donošenja odluke. Ukoliko za, recimo pet godina, ulaganje u društvenu svojinu u iznosu od 100 novčanih jedinica može doneti korist u vidu 58 povećanja y za više od 100 jedinica (svedeno na sadašnju vrednost) onda će se svi zaposleni čiji je vremenski horizont za odlučivanje pet ili više godina (što znači da vide sebe u istom preduzeću, ne idu u penziju ili sl.), opredeliti za ulaganje u društvenu svojinu. Takvu odluku će oni doneti zato što će im ulaganje u društvenu svojinu doneti više prihoda nego da su jednokratno povećali lična primanja. Međutim, ovaj primer se može iskomplikovati ukoliko zaposleni maju mogućnosti da jednom uzeta sredstva kroz povećana lična primanja ne samo uštede već i investiraju u vidu privatne investicije. U tom slučaju ušteđena sredstva će donositi, osim jednokratnog uvećanja imovine, i neke dodatne prihode. U uslovima društvene tj. ukinute privatne svojine takvih mogućnosti neće biti previše. Ipak, ako zamislimo da ušteđeni novac zaposleni drže u banci i da banka, za takav štedni depozit obezbeđuje bar neku pozitivnu kamatu, možemo govoriti o jednom vidu privatnog investiranja. Kakve će odluke zaposleni doneti u ovakvom slučaju? Prevashodno, to će zavisiti od odnosa između visine kamatne stope i eventualnih dobiti na koje zaposleni mogu računati ako novac ulože u društveno preduzeće u kome rade u datom vremenskom periodu. Na primer, ako banka daje godišnju (realnu) kamatu od 5%, posle godinu dana zaposleni će imati 105 novčanih jedinica u svom vlasništvu. Ako pak, preduzeće uložena sredstva može da uveća čak za 20% naspram 5% od kamate, to znači da će posle godinu dana ono biti u prilici da isplati plate uvećane najviše za 20 jedinica. U toj situaciji zaposleni će raspolagati (individualno, privatno) sa imovinom od tek dvadeset dodatnih jedinica. Dakle, uz vremenski horizont od jedne godine zaposleni će optirati u korist povećanja plata i na osnovu njih, u korist privatnih ulaganja iako je prinos na ta ulaganja manji (u našem primeru čak četiri puta tj. samo 5% : 20%)! Ako je, međutim, vremenski horizont udaljeniji, potrebno je uporediti ukupne koristi iz jednog i drugog načina ulaganja u novom periodu posmatranja. Poslužićemo se, opet, našim primerom. Posle, recimo, pet godina ukupna imovina zaposlenih, ako su 100 jedinica uložili u banku, iznosiće 127,67 jedinica (105 posle prve godine, 110,25, posle druge, 115,76 posle treće i 121,55 posle četvrte godine). Naspram toga i pod istim uslovima tj. uz pretpostavku jednokratnog ulaganja od sto jedinica ali u društvenu svojinu, stoji potencijalni prihod od 20 jedinica posle prve, ali i (44 posle druge, 72,8, posle treće, 111,51 posle četvrte) 153,81 posle pete godine. Dakle, iako u prve četiri godine ulaganje u banku donosi veći porast imovine zaposlenih ipak, tokom pete godine, ulaganja u društvenu svojinu postaju ekonomski atraktivnija. Kakve su konsekvence ovakvog rezonovanja. Lako ćemo zaključiti da su zaposleni, doista, pred dilemom da li da ulože raspoloživa sredstva u preduzeće u kome rade ili da taj novac podele kroz lična primanja i privatno štede (i investiraju). U našem primeru, svi oni čiji je vremenski horizont dalji od 4-5 godina opredeliće se za investiranje u društvenu svojinu. Međutim, oni sa kraćim horizonrom posmatranja opredeljivaće se za veće plate i privatnu štednju. Oni to neće raditi ni zbog kakvog drugog razloga osim zbog svog ekonomskog interesa.