Verovanje u sudbinu-Religija-Seminarski rad-Etnologija

Religija

Opis: Verovanje u sudbinu; Djurdjevdan; Kult zemlje; Kult drveca; Kult vuka; O kultu lara; Slicnosti Lar-krsna slava; Ikona i ikonostas; Kolzac; koljivo, vino; Seminarski rad;
Prikazivanje stranica  1  -  2  -  12
Pregleda: 1000+
Preuzimanja : 1
- univerzitet: University of Belgrade
Subject: Religija
Ubaceno datuma: 18/06/2012
Embed this document:

VEROVANJE U SUDBINU (Zecevic)

U istocnim delovima veruje se u SUDJENICE koje predstvaljaju tri devojke (trojstvo). U zapadnim delovima veruje se u USUD, koga predstavlja muskarac koji zivi daleko od ljudi; nponekad se smatralo da to sto se njemu desava da ce to ustvari biti sudbina coveka. Usud se pominje I u istocnim krajevima gde ga zovu ZDANAC. Sudjenice Su dodeljivale sudbinu 2-3 po rodjenju. Zamisljale su se kao mlade devojke,reaspletenih kosa I obucene u belo ili narodnu nosnju. Postojali su obicaji da se one odobrovolje: postavljala bi se trpeza svake od tri veceri kada se ocekuju da ce doci I na trpezu se stavljaju tri pogace I dukat. Smatralo se da one ulaze u kucu kroz kamin u ponoc sve tri veceri ( misli se zbog toga sto ih ima tri) I trece noci se odredjuje sudbina. Nase sudjenice su ostaci evropske mitologije. Verovanje u demone sudbine ima kod svih juznih Slovena. Prokopije je zapisao da Sloveni nemaju razvijen koncept sudbine, ali kad se pogleda narodno verovanje, ono se ipak razvilo. Deo tradicionalnog koncepta sudbine je fatalizam tj to je sudbina I tu se nista nemoze, preneto je u periodu koegzistencije islama I hriscanstva, samo sto po hriscanstvu covek ipak ima izbora, dok po islamu sve je volja Alahova. Horoskop se bazira na ideji da polozaj planeta odredjuje nasu sudbinu, te je I to neka vrsta predodredjenosti. I vidovnjastvo je povezano sa sudbinom, jer mora nesto biti predodredjeno da bi se videlo.

DJURDJEVDAN (6.MAJ) O sv.Djordju - rodjen je u Kapadokiji,Makedonija,krajem III veka nove ere. Bio je tribun u vojsci cara Dioklecijana. Prema crkvenoj tradiciji, rodjen je u hriscanskoj porodici I sklon hriscanstvu sto je bila nesrecna okolnost s obzirom d a j e Dioklecijan bio nehriscanski vladar. Sv.Djordje je pogubljen 300.godine jer nije hteo da se odrekne hriscanstva. Njegov kult se prvo razvija u Makedoniji,odakIe se siri I dolazi kod nas. Prvo se u XII veku javljaju ikonografske predstavejer je on bio super faca za kult licnosti: mlad vojnik zaginuo za hriscanstvo © Njegov kult prihvata pre svega viteski I aristokratski slojevi,a potom se siri I u narodne mase. Tokom srednjeg veka,zamislja se kao zastitnik ljudi,pogotovu onih koji ga slave, I na sam poziv on se pojavljuje da resi stvar. Postoje brojne legende,npr prica o Todoru (koju neznam© ). Na njegove mitske karakteristike uticala je ponajvise legenda za koju se smatra da se pojavila u XII veku,a prvi put je zapisana 1840.godine, a to je prica o Trojan-gradu (ovu znam ©). Radi se o gradu kojeg je zaposela azdaja koja je uzimala mlade devojke za zrtvu;narod je pozvao sv.Djordja u pomoci on je napola "ubio azdahu", odneo u Trojan-grad I zapovedio da svi predju u hriscansto alo hoce daq je ubije skroz,na sta stanovnici pristaju. Smatra se da se Trojan-grad nalazio kod jezera na Peshtaru. Ovo verovanje je vezano za hriscansku tradiciju,mada postoje I ona koja nisu bas po ukusu crkve©. Narodni kalendar se delio na dve polovine - zimski I letnji period : zimski pocinje s Mitrovdanom , a letnji s Djurdjevdanom kada prestaju da vaze odredjene zabrane koje su vazile u zimskom periodu. Sv.Djordje je negde I preznik stocara,negde I pastira. Nije se klala stoka do Djurdjevdana,tako da se sad po prvi put na godini klalo. Nije se jelo meso, niti koristili u ishrani nijedan proizvod od stoke. Tek od Djurdjevdana su jeli meso I muzli stoku I to na ritualni nacin. Ritualno se kolje jagnje, I smatralo se da krv jaganjca ima posebni znacaj :

njime se mazu deca jer se veruje da stiti od bolesti(fuj). Prvo muzenje stoke se izvodilo tako sto se muzlo kroz "magijski krog", koje se posle koristilo u preventivnoj medicini jer se smatralo da poseduje posebnu magijsku moc. Ovaj praznik je super zaq vodjenje racuna o zdravlju stoke : stoka se kiti cvecem,zelenilom, I smatra se da se time simbolicno prenosi rodnost prirode na stoku. U ishrani, posebnost je imalo bolje ubrano na "biljni petak",dan pre Djurdjevdana, za koje se veruje sa ima posebnu magijsku moc pa se koristi I za madjije,bacanje cini I sl. Pored toga, pravio se I tzv stocni kolac ili stocni poskur, koji se sekao pre rucka ( kako dan napreduje , tako I stoka da napreduje) I deo tog kolaca se davao kao dodatak ishrani© . Delovi su davani I pastirima,koji bi uzeli to sa grumenom soli I jajetom,odneli u sumu 1 zakopali u mravinjak, pa prekrstivsi se tri put, podju nazad u selo neosvrcuci se - po nauci,to se radi da stoka nebi bila bolesna. Svaki prelomni trenutak,posebno za praznike, je vreme kada najvise deluju zle sile.,pogotovo su aktivne vestice za koje se smatra da su sebe dale za zadatak za ukradu mleko,pa se oko torova,opase magijski krug od pepela ili zrna kukuruza ili cak kokosijeg izmeta © : da bi razbila magijski krug,vestica mora da prebroji svako zrno kukuruza ili cega vec pre nego li svane, sto ova naravno neuspeva. Na Djurdjevdan seljani nisu hteli da zastite samo stoku,vec I svoje njive I useve a najvece pretnje po njih su obimne kise, grad ili susa. Ritual zastite svodi se na formiranje magijskog kruga: tri jahaca od kojih jedan nosi deo vodenicarskog kola,drugi nosi noz na koji se neko posekao,I treci nosi pile izlezeno pre Blagovesti ili zmiju,I krecu u opasavanje magijskog kruga I zaustavljaju se cetiri puta (cetiri strane sveta); kad obidju pun krug, iskopaju rupu I tu zakopaju pile,samo mu se glava ostavlja iznad povrsine zemlje ( smatra se da ce ono da zapisti ako naidju demoni I tako upozori seljane, a I da rastera demone). Ljudi su vodili racuna 1 o sebi na Djurdjevdan, posebno o svom zdravlju. Pokusavalo se da se prenese moc vegetacije I prirode koja se tek budi na ljude,pa su se ljudi kitili cvecem,opasavali se prucem drena ili vrbe, valjali se po travi.. posebna magijska svojstva davala su se vodi- ko se okupa uoci Djurdjevdana,pred sviotanje,obezbedice sebi zdravlje tokom citave godine. Kult vode Omaje - sakupi se voda koja prska sa vodenicnog kola,pa se u nju stave trave koje su ubrane na "biljni petak",te se njome umiju ujutru. I jutarnja rosa se smatrala da sprecava kostobolju. Ljubavna magija : najvise su se njome bavile devojke,a ima 1 primera za muske, u svakom slucaju ,brale su se biljke tipa navala-da bi momci navalili, zatim pomama-da bi se pomamili, bleja-da bi gledali,itd(ovo su nazivi cvetova).

KULT ZEMLJE Studije ranijih autora : Petar Bulat Mati Zemlja , Vlasta Djakovic Zemlja,obicaji I rituali. Zbog nekih cinjenica : da ljudi zavise od zemlje, da jo j se nakon smrti vracaju, je doprinelo da se stvori nekakav mitski odnos prema zemlji. U mnogim agrarnim drustvima postoje mitske predstave o zemlji, kao npr majka zemlja. Mnoge religije su u svom visem razvoju stvorile citav kompleks verovanja vezan za to : majka zemlja, velika majka idr. Prisutnaje kod mnogih evropskih I azijskih naroda, a igrala je I znacajnu ulogu I u religiji Slovena. Natprirodna svojstva zemlje koristila su se u ljubavnoj magiji I u narodnoj medicini, jer se uopste veruje d a j e dodir sa zemljom blagotvoran : postoje primeri da se deca po rodjenju stavljaju na zemlju,cak I da se detetu stavi zemlja u usta sto bi predstavljalo da se analogno prenosi zdravlje; prilikom smrti narocito onih koji tesko umiru se polazu na zemlju da bi lakse ispustili dusu itd. Verovanje je donelo I

praksu sahranjivanja na svom posedu, svojoj njivi I to zemljiste dobija licni I sveti karakter,a preci se dozivljavaju kao kao cuvari . Narocito u severo-istocnoj Srbiji, u dvoristu i/iii na njivi stoje grobovi. Verovanje o svetom karakteru zemlje ostalo je u tragovima u NR, posebno su ocuvana verovanja da oni koji kradu zemlju da ce ih sustici kazna : tesko ce umirati, telo im se nece raspasti, zemlja ce ga izbaciti,da ce kuca opusteti.. sva ta verovanja su hristijanizovana,pa ima verovanja da onaj koji krade zemlju da ce na onom svetu tu zemlju nositi oko vrata,kao teret I kao kaznu. Posebno su tabuisane I medje,koje pored svoje prakticne imaju I magijsku funkciju jer oni treba da zastite tu neprikosnovenu zemlju. Ljudi na medji mogu biti I sahranjivani, ili se postavlja krst, sadi drvo itd. Jacina verovanja I ukorenjenost ovih verovanja u nasem narodu vide se najbolje na primeru eksproprijacije zemljista , iako su se posedi ukrupnjavali medje se nisu sklanjale. Posebna vrsta medje je potka koja predstavlja motku sa ukrasima ili je obavijena slamom I pravi se od posebne vrste drveta,najcesce je to leskovina. Ona ima religijski znacenje I predstavlja neku vrstu zabrane.

KULT DRVECA (Frejzer Zlatna grana)

Vezuje se za animisticke koncepcije jer podrazumeva predstavu o duhu/dusi drveta. U pocetku je zamisljano kao telo duha/duse, ali s razvojem predstava drvo postaje samo staniste,nekog natprirodnog duha koje ima mogucnost da se seli. Polako se prelazi od animistickog ka politeistickom konceptu: sad se razvija predstava o sumskom bozanstvu, gde sume igraju ulogu svetilista. Ali,nije svako drvo posebno postovano vec samo odredjene vrste. Drvo u kojem prebiva neka dusa naziva se senovito drvo, I ono je bilo tabuisano : nije se smelo ostetiti,nije se smelo ispod njega spavati itd. Drvo zasadjeno na grobu ima istu funkciju kao I nadgobni spomenik, jer I on u tom smislu predstavlja staniste duse pokojnika. Postoje I predstave o drvetu oko kojeg se okupljaju demoni, zvano vilinsko drvece, koje je tabuisano (postoje u pricama o vilama koje igraju kolo oko drveta). Pojedine vrste drveca su koriscene kao amajlije : hrast,glog,leska,jasenak,tisa. Drvljanik je mesto gde se nalazi poseceno drvo, I smatra se da je ono staniste duhova. Postoje I verovanja u covekovog dvojnika koji je drvo I da postoji medju njima povezanost : covek posadi drvo,najcesce orah, I ono prati sudbinu coveka( ako ga poseku,umrece covek koji ga je posadio). Predstave vezana za demone sume - kod Zecevica. Bitno je pomenuti Badnjak I Zapis ( t o ima ranije). Tumacenja Badnjaka od Trojanovica, Kulisica I Cajkanovica.

KULT VUKA Vuk se u NR dozivljava kao demonska, htonska ( vezana za podzemni svet) I totemska zivotinja. Vuku se , uopste,pripisuje magijska moc, a to zakljucujemu na osnovu njegove tabuisanosti. U nasoj NR vuk je najvise tabuisana zivotinja : od toga da se nesme loviti do toga da mu se nesme izreci nikakva uvreda. U situacijama kad vuk cini stetu selu pa moraju da ga ubiju, onda se izvode magijski rituali da bi se lovac zastitio od duha ubijenog duha : kad ga ubije,lovac baci pusku I izgovara magijsku formulu-"ne ubih te

je,vec ova puska". Narocito je zabranjeno izgovaranje njegovog imena jer je analogno dozivanju,prizivanju. Umesto tog koristili su se sinonimi : onaj iz gore, ala,nepomenik.. Narocitoga nije trebalo spominjati za vreme jela zbog analogije izmedju otvorenih usta I vukove celjusti. Tabusanost vuka podrazumevalo je I niz zabrana vezano za poslove,posebno za poslove prerade vune ili za rad oko stoke. Ove zabrane su najprisutnije za vreme zimskog perioda, I tokom tzv "perioda vucijih svetaca" kao sto su sv.Arhandjel, sv.Sava, sv.Andrej,sv.Ignjat,sv.Nikola, sv.Dimitrije. Za njih se veruje da upravljaju vukovima, narocito za vreme oko Badnjeg dana I Bozica,Nekrstenih dana ( period izmedju Badnjeg dana I Bogojavljanja) I Bogojavljenje.Postoje zabrane za upotrebu nekih predmeta,uopste zubastih I ostrih predmeta : greben-za grebanje vune, makaze, sve u smislu analogije sa vucijom celjusti. Takodje je zabranjeno cesljanje 1 brijanje kod ljudi. Analogija izmedju Ijudskih usta I vucijih je takodje prisutna u zabranama vezana za upotrebu mesa u ishrani,I uopste stocarskih proizvoda. Posebne zabrane se vezuju za zenske poslove : prerada vune,pletenje. Tkalacki zev je deo razboja za tkanje I izaziva simbolicku asocijaciju na vuciji zev. Znaci da bi se sprecili negativni aspekti toga ( priroda : kultura) u preradi vune tj da vuk nepojede ovcu, ti poslovi se zabranjuju. Nezavisno od ovoga, vrsi se 1 namerno "sklapanje vucijeg zeva": obicaj sa polaznikom na Bozic u Gruzi, gde mu se oko glave obmota povesmo-kolicina vune koja se obmotava na preslicu, da mu se nebi otvarala usta. Ovo je povezano 1 sa kultom mrtvih,posto se 1 pokojnicima to vezivalo da im se nebi otvarala usta.Postoji izvesna ambivalentnost,sobzirom da je istovremeno prisutan strah od demonske snage I metode da se to njegovo svojstvo iskoristi na najbolji moguci nacin : vucija kost ili zub se koristi kao amajlija, "vuciji zev" se koristi u ritualima, I kao I u narodnoj medicini. Oni bi trebali da prenesu destruktivnu snagu vuka na coveka,ima dakle I apotropejsku funkciju I znacaj. Vuk se dozivljava kao bice izmedju dva prostora : ovog I onog sveta. On po tome sprecava prelaz bolesti iz onog u ovaj svet, I njegove amajlije se koriste najvise kod trudnica pri porodjaju,kod dece. Poistovecuje se deo sa vukovom snagom,pa se pored novorodjencetove glave stavljaju vuciji zubi. Takodje postoji I obicaj davanja imena : Vuk,Vukasin,Vukoje,Vukadin I dr.Vrsi se I provlacenje dece kroz "vuciji zev" (deo rezboja za pletenje vune) je najrasprostranjeniji obicaj koji ima vise funkcija : da bi dete ostalo zivo,zastita od zla,bolesti uopste,da bi imalo apetit kao vuk.. U nekim krajevima se kupaju u vodi koja je prosuta kroz vuciji zev. Postoje I obicaji u kojima se vrsi progledavanje,gledanje kroz vuciji zev, prisutan na Kosovu , I radi se o crnoj magiji da bi se nekome nanelo zlo, gleda se kroz zev I izgovaraju formule tipa neka se izjedu kao vuci tj da bi se svadjali. Macevi zvani Vukovac uvozeni su iz Nemacke ,imali su na sebi lik vuka koji je oznacavao esnaf koji g a j e proizvodio,dok ovde dobija religijsko I simbolicko znacenje kao I magijska svojstva : smatralo se da stiti vlasnika od ljudi I demona,da zadaje ubojite udarce,sluzio je 1 kao instrument za pronalazenje lopova kod plemena Kuca, cak se I stavljao pod jastuk nerotkinjama.Ljubinko Radenkovic je obicaj provlacenja kroz zev povezao sa zenskim polnim organom,ne samo u kontekstu simbolicnog umiranja I ponovnog radjanja,vec posto vuk simbolizuje granicu izmedju sveta ljudi I sveta demona , Radekovic uopste povezuje usta, pre svega otvorena,sa zenskim polnim organom,a zatvorena sa muskim. Povezanost sa tkackim zevom,u kontekstu zenske domace radinosti,povezuje se sa zenskim polnim organom, a cunak se povezuje sa muskim,pa tkanju odgovara cinu penetracije pri sexualnom odnosu sobzirom da cunak prolazi kroz tkacki zev. Mnogi autori smatraju da se kod nas moze govoriti o

vuku kao totemskoj zivotinji - Srebrica Knezevic,Vojin Matic,Cajkanovic I Kulisic. Ali to nije u potpunosti prihvatljivo : religijski I socijalni aspekti moraju biti u skladu tj religijski da su Ijudi I totemska zivotinja u srodstvu, a socijalni da je lik totema mablem grupe;stoga ako oni postoje zajedno onda se moze govoriti o totemizmu. Kod nas postoji samo religijski aspekt koji ne izlazi iz animistickog okvira. Autori povezuju totemizam,pre svega u pricama o vukodlaku, jer se u totemskim drustvima covek posle smrti pretvara u totemsku zivotinju. Ono sto smeta jeste sto se nasa verovanja vezana za vukodlaka poklapaju sa predstavama o vampiru,I ta veza sa mrtvima nije dovoljna kao sto misli Cajkanovic,koji to dalje povezuje sa pogrebnim povorkama npr Vucari. U prilog tezi o totemizmu ide obicaj orodjavanja sa vukom, simbolicko sklapanje kumstva,bratimstva, a osnovna funkcija je zastita od vuka. Ova vestacka veza ima istu snagu kao I krvno srodstvo. Vuk kao htonska zivotinja vezana je sa dovodjenjem u vezu vuka I podzemni svet u nasoj NR. U svim mitologijama vukovi su htonski povezani sa lunarnim kultom tj sa predstavom da mrtvi borave na mesecu. Kulisic pokazuje da kod nas postoji ta veza vuka sa lunamim kultovima sto pokazuju predanja kod nas I kod Bugara : gospodar vukova je Krivegan,hromo bice,a proucavanja su pokazala da su hroma bica imaju veze sa lunarnim kultovima I simbolicno predstavljaju mesec u opadanju. Cajkanovic tvrdi da se u vreme politeizma on biop zamisljan kao bozanstvo I to kao vrhovno bozanstvo,kao bog mrtvih,kao donator I kao mitski predak srpskog naroda. S razvojem religije on je antropomorfizovan,ali predstava vuka I dalje igra znacajnu ulogu, a s hriscanstvom pojavljuje se I kod svetaca koji zamenjuju paganska bozanstva ( sv.Sava, sv ArhandjeL). Svi praznici zimskog I prolecnog perioda , vreme kad se po evropskoj mitologiji pojavljuju mrtvi samim tim I bozanstva , su bili tabuisani 1 prepuni raznih ritala. Kulisiceva teza ,na neki nacin I Cajkanovicevo vidjenje, da se kroz kult vuka moze pratiti razvoj I rekonstruisati narodnu religiju, a Kulisic kao marksista na to dodaje da se moze vezati I sa promenom drustveno-ekonomske formacije tj osnove : vuk kao totem vezan je za lovacko-sakupljacaka drustva, zemljoradnicka I stocarska drustva se povezuju sa prvim zoomorfnim bozanstvima ...

Kada se pri raznim etnografskim istraživanjima postavlja pitanje pripadnosti srpskom narodu, jedan od osnovnih kriterijuma je vera, odnosno proslavljanje krsne slave. Ovaj običaj se održao kroz vekove, i, iako izvorno nije srpski, postao je simbol srpstva i svega što je srpsko. O nastanku i razvoju krsne slave se vodi mnogo polemika.

Jedna od najranijih teorija je da je u pitanju crkveni, hrišćanski običaj. Po ovom verovanju, krsna slava je nastala tako što je crkva proslavljala određenog sveca kao zaštitnika zajednice. Tokom vremena dešavalo se da crkva nije mogla da finansira velike proslave, pa su ulogu domaćina preuzimale određene porodice, ispočetka samo najbogatije, a tokom vremena postao je običaj da svaka porodica proslavlja krsnu slavu za sebe. Po drugoj teoriji koja vezuje krsnu - porodičnu - slavu za crkvu, ona je vezana za ime koje je dobio prvi predak određene porodice koji je kršten. Sve teorije koje povezuju krsnu slavu sa crkvom, odnosno sa hrišćanstvom, su odbačene iz dva razloga: prvo, običaj nije poznat svim pravoslavcima, pa čak ni samo balkanskim pravoslavcima; drugo, praktikuju ga i neki muslimani i katolici. Rasprostranjenost običaja se ne može povezati sa trenutnim rasporedom religija, očigledno je da se uzrok i nastanak moraju tražiti u daljoj prošlosti, u vreme dolaska hrišćanstva. Najverovatnije je d a j e običaj proslavaljanja krsnog imena zapravo hristijanizovan obred prehrišćanskog perioda. Ovaj stav zauzima o obrazlaže Skarić, a razrađuje ga Truhelka. Po njihovom shvatanju, krsno ime je u vezi sa kultom Lara, odnosno predaka.

O kultu Lara

U mnogim primitivnim kulturama postoji običaj sahranjivanja mrtvaca pod kućom. Na našim prostorima se pod sojenicom (ispod kuće) sahranjivao osnivač porodice i njegovi najbliži srodnici, dok se već njihovo potomstvo sahranjivalo u odvojenoj kapeli. Potomci su poštovali svoje praoce, a naročito prvog, osnivača familije. Kult praotaca - kult predaka - se prenosio na mlađa pokolenja. Ovaj kult je osnova svakoj religiji.

Rimljani su verovali da se čovek sastoji od duše, tela i genija. Telo je komponenta koja je čisto materijalna, koja se sahranjuje i vremenom postaje prah. Duša je komponenta koja posle čovekove smrti ide kod Boga na suđenje. Genij, treća komponenta, može da bude ostatak prehrišćanskog verovanja u dušu, jer se smatra da on ostaje u nevidljivoj vezi sa kućom i potomstvom. Najčešće prebiva u ognjištu, i zahteva da mu se iskazuju pažnja i poštovanje, a zauzvrat štiti kuću i ukućane od nevolja. Po smrti domaćina, njegov genij se uvrštava u red kućnih bogova koji bdiju nad srećom potomstva. Tokom vremena se u opštem kultu predaka ističe kult rodonačelnika - osnivača porodice, gospodara, ili, na etrurskom, Lara.

Postepeno se izgubilo sećanje na antropomorfnost pretka i pripisuju mu se božanski atributi. Tako nastaje Lar, jedno od tri božanstava za koja se verovalo da prebivaju u kućnim ognjištima i predstavljaju božanstva - zaštitnike kuće i porodice. Tokom vremena veza Lara i kuće postaje slabija, a jača veza između Lara i porodice, on postaje porodično, a ne kućno božanstvo.

U starija vremena poštovanje predacima - mrtvima - se iskazivalo time što se od svakog obroka ostavljalo nešto hrane za mrtve, a postojali su i posebni, sveti dani, koji su se posvećivali hranjenju duša mrtvih. Ovo treba imati na umu jer je krsna slava, po

mnogim svojim elementima, zapravo ostatak, hristijanizovani oblik obreda kojim se odaje pošta mrtvom pretku, odnosno Laru.

Rimljani su Lara predstavljali malim drvenim kipom, koji je bio porodično vlasništvo. U početku se nalazio kod ognjišta, gde mu je prilikom svakog obroka odvajano nešto hrane. Sa razvojem rimske države od agrarne do gradske, figura Lara dobija posebnu prostoriju, nazvanu lararijum. Osim drvenog kipa Lara ovde su na slikama često predstavljeni i genij domaćina kao i likovi raznih predaka. Kult Lara se u provinciji brzo raširio među seljačkim i malograđanskim stanovništvom.

Sličnosti Lar - krsna slava

Lar je staro porodično božanstvo, vezan je isključivo za porodicu i prati je pri selidbi, a prenosi se sa oca na sina. Krsni svetitelj kod nas ima iste osobine: prenosi se porodično i predstavlja zaštitnika određene porodice.

Drveni kip koji predstavlja Lara kod Rimljana i ikona kod seljaka koji slavi krsnu slavu su od neprocenjive vrednosti. I jedan i drugi bi pre ostali bez njive, kuće i celokupnog bogatstva nego što bi prodali kip, odnosno ikonu.

Jedna od najvažnijih analogija je zabrana braka. Naime, i kod Rimljana i kod onih koji slave krsnu slavu postoji zabrana stupanja u brak dve osobe čije porodice slave istu slavu, jer se to smatra incestom. Stoga su zabeleženi slučajevi gde čitave porodice menjaju sveca zaštitnika.

Ovo se dešavalo u Crnoj Gori, gde je jedna porodica rasla do statusa plemena, koje celo slavi istu siavu; u ovakvoj situaciji nisu se mogle uzimati žene iz istog plemena, već se moralo pregovarati sa drugim, često neprijateljski raspoloženim plemenima. Stoga se kao logično rešenje nametala mogućnost da jedan deo porodice/plemena promeni sveca - zaštitnika, i time se odvoji od prvobitne porodice. Takođe, dešava se, mada jako retko, da neka porodica promeni svetitelja usled nesreća i nevolja koje je snađu, jer dolaze do zaključka da njihov zaštitnik ne radi dobro, te da je bolje naći drugog.

Ono što je zanimljivo je da se krsna slava ne slavi upravo u onim delovima Balkana koji su najranije došli pod rimsku vlast (Makedonija); isto tako, ako bi se povukla granica među narodima koji slave krsnu slavu i koji je ne slave, to bi bila ista granica koja je razdvajala istočno od zapadnog rimskog carstva, i, ranije, Helene od Rimljana. Po Truhelki, Rimljani su uvideli značaj i superiornost grčke kulture, pa na tim prostorima nisu ni insistirali na nametanju sopstvene.

Krsna slava

Krsna slava predstavlja proslavljanje jednog određenog sveca, zaštitnika porodice. Prenosi se sa oca na sina i vezuje se za crkvu. Međutim, ovaj običaj je u hrišćanstvu gotovo nepoznat - katolici i protestanti ga ne praktikuju (osim katolika u Dalmaciji), a kod pravoslavaca se, osim kod Srba, javlja samo još u Slavoniji i Bosni. Način proslavljanja se razlikuje od mesta do mesta, delimično izmenjen usled stranih uticaja, a delimično usled smanjenja broja članova domaćinstva. Elementi koji su uvek prisutni u proslavljanju su:

1

mnogim svojim elementima, zapravo ostatak, hristijanizovani oblik obreda kojim se odaje pošta mrtvom pretku, odnosno Laru.

Rimljani su Lara predstavljali malim drvenim kipom, koji je bio porodično vlasništvo. U početku se nalazio kod ognjišta, gde mu je prilikom svakog obroka odvajano nešto hrane. Sa razvojem rimske države od agrarne do gradske, figura Lara dobija posebnu prostoriju, nazvanu lararijum. Osim drvenog kipa Lara ovde su na slikama često predstavljeni i genij domaćina kao i likovi raznih predaka. Kult Lara se u provinciji brzo raširio među seljačkim i malograđanskim stanovništvom.

Sličnosti Lar - krsna slava

Lar je staro porodično božanstvo, vezan je isključivo za porodicu i prati je pri selidbi, a prenosi se sa oca na sina. Krsni svetitelj kod nas ima iste osobine: prenosi se porodično i predstavlja zaštitnika određene porodice.

Drveni kip koji predstavlja Lara kod Rimljana i ikona kod seljaka koji slavi krsnu slavu su od neprocenjive vrednosti. I jedan i drugi bi pre ostali bez njive, kuće i celokupnog bogatstva nego što bi prodali kip, odnosno ikonu.

Jedna od najvažnijih analogija je zabrana braka. Naime, i kod Rimljana i kod onih koji slave krsnu slavu postoji zabrana stupanja u brak dve osobe čije porodice slave istu slavu, jer se to smatra incestom. Stoga su zabeleženi slučajevi gde čitave porodice menjaju sveca zaštitnika.

Ovo se dešavalo u Crnoj Gori, gde je jedna porodica rasla do statusa plemena, koje celo slavi istu slavu; u ovakvoj situaciji nisu se mogle uzimati žene iz istog plemena, već se moralo pregovarati sa drugim, često neprijateljski raspoloženim plemenima. Stoga se kao logično rešenje nametala mogućnost da jedan deo porodice/plemena promeni sveca - zaštitnika, i time se odvoji od prvobitne porodice. Takođe, dešava se, mada jako retko, da neka porodica promeni svetitelja usled nesreća i nevolja koje je snađu, jer dolaze do zaključka da njihov zaštitnik ne radi dobro, te da je bolje naći drugog.

Ono što je zanimljivo je da se krsna slava ne slavi upravo u onim delovima Balkana koji su najranije došli pod rimsku vlast (Makedonija); isto tako, ako bi se povukla granica među narodima koji slave krsnu slavu i koji je ne slave, to bi bila ista granica koja je razdvajala istočno od zapadnog rimskog carstva, i, ranije, Helene od Rimljana. Po Truhelki, Rimljani su uvideli značaj i superiornost grčke kulture, pa na tim prostorima nisu ni insistirali na nametanju sopstvene.

Krsna slava

Krsna slava predstavlja proslavljanje jednog određenog sveca, zaštitnika porodice. Prenosi se sa oca na sina i vezuje se za crkvu. Međutim, ovaj običaj je u hrišćanstvu gotovo nepoznat - katolici i protestanti ga ne praktikuju (osim katolika u Dalmaciji), a kod pravoslavaca se, osim kod Srba, javlja samo još u Slavoniji i Bosni. Način proslavljanja se razlikuje od mesta do mesta, delimično izmenjen usled stranih uticaja, a delimično usled smanjenja broja članova domaćinstva. Elementi koji su uvek prisutni u proslavljanju su:

1

-ikona - paljenje sveće - lomljenje krsnog kolača - panaija (koljivo, žito) - vino kojim se kolač ili koljivo preliva - dizanje u slavu - pomen mrtvima

Ikona i ikonostas

Kao što je već rečeno, Lar je kod Rimljana bio predstavljen izrezbarenim drvenim idolom. Rimljani su mu mesto nalazili u atrijumu, gde je dobijao po zdelicu svakog obroka; u kasnijem periodu Lari se smeštaju u posebnu prostoriju, samo za njih, nazvanu lararij, gde se dodaju i genij domaćina i lilcovi drugih predaka, najčešće na slikama, te tako lararij postaje neka vrsta ikonostasa. U ovome postoji paralela sa našim kućama: glavno mesto na zidu zauzima ikona porodičnog svetitelja, zatim neka druga sveta slika (npr Bogorodica), pa slike vladara i fotografije roditelja. Crkva se žestoko borila protiv ovog običaja, i to je trajalo sve dok se nije postigao kompromis: svetkovanje je dozvoljeno, ali da se predstava Lara zameni predstavom nekog hrišćanskog svetitelja. U vreme kad su se Sloveni doselili na Balkan, krsna slava je već preuzela ulogu larizma, pa su oni, primajući hrišanstvo, preuzeli i slavu takvu kakvom su je našli.

Krsna sveća

Domaće ognjište je svojevremeno predstaljalo žrtvenik, mesto gde obitavaju kućna božanstva i gde se odvijaju svi bitniji obredi, te se i obred kojim se slavi Lar odvijao kod ognjišta (svetog mesta). Kad je slava sa ognjišta preneta u lararijum, morala se preneti i vatra, pa makar u simboličnom obliku, pa se plamen prenesi u vidu sveće. To je razlog zašto je sveća nezaobilazan element slave: ako je plamen ognjišta stanište božanstava, jedini način da ona prisustvuju slavi u njihovu čast (ukoliko se ne odvija pored ognjišta) jeste da se plamen prenese na mesto odigravanja obreda. Sveću su još stari Rimljani kitili raznim cvećem, a i kod nas se održao običaj da slavska sveća mora biti okićena.

Kolač

Lomljenje krsnog kolača je važan, odnosno nezaobilazan element proslavljanja krsnog imena, međutim, nije element isključivo ovog praznika. Lomljenje hleba ili pogače se javlja u svakodnevnom životu, ali i u mnogim drugim svečanim obredima. Sta je onda toliko posebno kod slavskog kolača? Po Truhelki, u doba sojenica, prvo žito se prinosilo kao žrtva kućnom laru, što je doprinosilo povezanosti kućnog i poljskog lara. U vreme kad se rimska država izdigla iz agrarne u gradsku, više nije bilo moguće, ili bar ne lako, prinositi žito u izvornom obliku, pa su rimljani počeli da prinose ovu žrtvu u vidu kolača. Kod nas se kolač lomi u svim krajevima, ali na različite načine: nekad su ga lomili domaćin, naslednik (najstariji sin), gost i još neki član domaćinstva (po pravilu

1

muški). U novije vreme porodice su mnogo manje, retko je čak i da se svi skupe za proslavljanje slave. Stoga je kriterijum pri odabiru osoba koje učestvuju u lomljenju mnogo blaži, često su to i deca, i osobe ženskog pola. U nekim krajevima kolač lomi samo domaćin, po, pre pečenja urezanom, krstu. U nekim krajevima kolač se pre lomljenja poliva vinom.

Koljivo

Koljivo - ili žito - u nekim krajevima zamenjuje kolač, dok u nekim ide uporedo sa njim. Koljivo se u narodu sprema u prilikama kad se čini pomen mrtvima. Može se smatrati žrtvom podzemnim bogovima i žrtvom za pokoj duše umrlih, koji mogu da daju ili oduzmu plodnost, da donesu dobro ili zlo, zavisno od toga kako se njihovi živi potomci ponašaju prema njima, da li ih paze ili zanemaruju (pažnja se ogleda u odvajanju jela i pića za mrtve).

Vino

Još kod Grka je vino bilo najvažniji rekvizit kod htonskih obreda. Sada se vinom preliva koljivo ili kolač, i svaki učesnik obreda sa punom čašom nazdravlja svetitelju. Vino koje se koristi u obredima koji prate proslavljanje krsnog imena u nekim krajevima se naziva punje - isto kao i vino koje se koristi pri htonskim obredima. Međutim, mnogo je verovatnije da reč ima šire značenje koje se nalazi u primorju: vino za svečane obrede, sakralno piće (ne vino samo za htonske obrede).

U slučaju da porodica ne može sebi da priušti celu proslavu, ono što ne sme zaobići je paljenje krsne sveće, spominjanje svetitelja, pozivanje sveštenika, prelivanje panaije i pomen precima koji su im slavu preneli. Osim pomena svetitelja, sve ostalo se čini i za pomen mrtvima.

Svaki od ovih elemenata je prisutan i u mnogim drugim obredima, ili pak u svakodnevnom životu. Stoga Skarićeva definicija slave kao «skupa svečanih momenata kojima se želi nešto proslaviti» nije pogrešna, ipak, izgleda donekle nedovoljna. Truhelka kaže da je «slava hristijanizovana forma latinskog kulta Lara, koja je sa maloazijskim iseljenicima ilirske narodnosti došla u italiju, odatle rimskim uplivom na balkan, gde se na povoljnom ilirskom substratu snažno razvila i nsuprot hristijanizacije i slaviziranja zemlje do danas očuvala».

U poslednje vreme ovaj običaj se sve manje i manje praktikuje, u čemu zasigurno ima i dosta uticaja komunističke ideologije, kao i sve većih migracija sa sela u grad i menjanja organizacije porodice (sad u istoj kući živi samo najuža porodica). U nekim krajevima ovi razlozi nisu bili dovoljni da bi slava u potpunosti nestala, već se samo menjao oblik proslave. Pitanje je i koliko je puta u prošlosti običaj koji mi danas zovemo krsna slava menjao svoje značenje i ideološku/religijsku osnovu. Ipak, to je jedan od retkih u tolikoj meri očuvanih običaja, i stoga je potrebno posvetiti mu više pažnje u istraživanjima.

Literatura:

Vladislav Skarić, "Postanak krsnoga imena", u O krsnom imenu, Prosveta, Beograd, 1985.

Milan Budimir, "Vladislav Skarić: Postanak krsnoga imena", u O krsnom imenu, Prosveta, Beograd, 1985.

Veselin Čajkanović, "Vladislav Skarić: Postanak krsnoga imena", u O krsnom imenu, Prosveta, Beograd, 1985.

Ćiro Truhelka, "Larizam i krsna slava", u O krsnom imenu, Prosveta, Beograd, 1985.

1

Sadržaj:

O kultu Lara 0

Sličnosti Lar - krsna slava 1

Krsna slava 1

Ikona i ikonostas 2 Krsna sveća 2 Kolač 2 Koljivo 3 Vino 3

Literatura 4

5

Docsity is not optimized for the browser you're using. In order to have a better experience please switch to Google Chrome, Firefox, Internet Explorer 9+ or Safari! Preuzmite Google Chrome