Download filozofija politike, skripte za pripremu ispita and more Exams Philosophy of Law in PDF only on Docsity!
FILOZOFIJA POLITIKE
1. LEGALITET
2. LEGITIMITET
3. POJAM USTAVA
4. SOLON, KLISTEN I PERIKLE
5. PLATON - DRŽAVA
6. PLATON - ZAKONI
7. ARISTOTELOVO SHVATANJE PRAVEDNOSTI
8. ARISTOTEL - POLITIKA
9. ARISTOTEL - OBLICI DRŽAVNOG UREĐENJA
10. ARISTOTELOVA KRITIKA PLATONOVE DRŽAVE
11. TOMAS HOBS - LEVIJATAN
12. LOK - PRIRODNO STANJE
13. RUSO - DRUŠTVENI UGOVOR
14. RUSOOVO I KANTOVO RAZLIKOVANJE „OBLIKA UPRAVLJANJA“ I
„OBLIKA VLADAVINE“
15. KANTOVA POLITIČKA FILOZOFIJA
16. ALEKSIS DE TOKVIL I PROBLEM TIRANIJE VEĆINE
17. DŽ.S. MIL
18. MAKS VEBER "PRIVREDA I DRUŠTVO"
LEGALITET O legalitetu je moguće govoriti na dva načina:
- u užem, pravno-pozitivističkom smislu, i
- u širem, pravno-filozofskom i političko-filozofskom smislu U prvom smislu, legalitet se razmatra u okvirima jednog datog konkretnog sistema prava, ili načelno, u okviru neke hjerarhije pravnih normi; a u drugom: u kontekstu niza filozofskih, etičkih, političkih učenja i društvenih, političkih, ekonomskih i drugih činjenica koja utiču ili trpe uticaj datih pravnih propisa. Tako legalitet predstavlja i načelo modernih pravnih sistema i jednu od temeljnih ideja pravne i političke filozofije. U užem, pravno-pozitivističkom smislu, načelo legaliteta se ispoljava u dva oblika: i) kao zahtev/obaveza da pravni akti manje pravne snage budu u saglasnosti sa pravnim aktima više pravne snage (→ formalna zakonitost) ii) kao obaveza organa uprave, sudstva i drugih organa sa javnim ovlašćenjima da rade u skladu sa zakonima i drugim na zakonu zasnovanim opštim pravnim aktima ( → materijalna zakonitost) i ovo načelo legaliteta obezbeđuje pravnu sigurnost i izvesnost. U instrumente ostvarivanja ovog načela spada princip nullum crimen, nulla poena sine lege = da se kao krivično delo može smatrati samo ono što je unapred zakonom kao takvo određeno i da se može izreći samo kazna koja je zakonom za takvo delo bila predviđena, u vreme kada je delo učinjeno. Ovaj princip je toliko važan da se u pravu on sam nekada naziva načelom legaliteta (zakonitosti). Princip da zakoni i drugi propisi, osim vrlo izuzetno ne važe retroaktivno, to jest, vremenski unazad, takođe je bitan za načelo zakonitosti. Međutim, njegovo ostvarivanje i zaštita ne postižu se samim proglašavanjem; da bi se poštovanje načela legaliteta bolje postiglo, radi kontrole zakonitosti, uvode se razne mere: dvostepenost ili više stepenost postupka; takođe i ustanove upravnog spora i ustavnog sudstva… Princip legaliteta u pravno-pozitivističkom smislu mora se uvrstiti u minimum kriterijuma koje jedan pravni poredak treba da zadovolji. I od strane većine pravno-filozofskih škola to se tako i smatra, ali one od prava traže i više nego što je puka usklađenost normi niže pravne snage sa onima više pravne snage, i da se fizička i pravna lica i državni organi pridržavaju zakona. U širem smislu, princip legalnosti zahteva da pravni poredak počiva na određenim humanističkim etičkim vrednostima i političkim principima koje štiti i omogućuje da se ostvare, približavajući pravo i pravedno. On podrazumeva načelo vladavine prava , vladavinu zakona a ne ličnosti ili tela, i u ovom kontekstu princip legaliteta deluje kao faktor ograničavanja vlasti. A samom pravu omogućava da bude što racionalnije i zasnovano na izvesnim univerzalnim vrednostima – koncepcija prirodnog prava, ili danas: univerzalnih ljudskih prava i pretpostavki za njihovo ostvarivanje. Tako shvaćen, princip legaliteta podrazumeva vezanost pravom svih, pa i najviših nosilaca vlasti i isključuje ličnu vlast ili monopol vlasti raznih elita, avangardi, vođa, neformalnih grupa i vanustavnih faktora društvene moći. Sa druge strane, ovako shvaćen, princip legaliteta predstavlja više jedan asimptotički ideal nego stvarnost. Jer, politička moć iznalazi uvek nove oblike i mogućnost da svoj uticaj ostvari, a univerzalne pravne norme da mimoiđe. U tom smislu, i istorijsko iskustvo i savremena pravna i politička nauka i praksa, potvrđuju da postojanje ustava već time ne garantuje da će postojati i u ustavnost u pravno-filozofskom, političkom i sociološkom smislu; isto tako, postojanje zakona, još ne znači da je uspostavljena zakonitost, čak i ako se ti propisi sprovode u život.
Uopšte, sukob između političke volje sa jedne strane, i prava ili osećanja pravde, jedna je od karakteristika istorije, ali i jezgro pravne i pravno i političko-filozofske problematike i tradicije.
- protivrečnost između nametnutog poretka i autentične ljudske slobode predstavlja glavnu liniju razdvajanja po kojoj sve značajnije mislioce možemo podeliti na one koji su favorizovali jednu ili drugu stranu ovog antinomičnog para kategorija i pojava. Platon i Aristotel Platon je prvobitno nastojao da zasnuje idealnu zajednicu na principu vladavine mudrosti kao najviše vrline, vladavinu filozofa-upravljača, smatrajući da je tako istovremeno moguće izmiriti etiku i politiku. To je osnovna ideja i sadržaj njegove Države. U Državniku je takav sistem još uvek smatrao idealnim, ukoliko bi se uspelo pronaći mudrog državnika; takvog ne bi trebalo ograničavati nikakvim zakonima, jer oni uvek znače prosek, a natprosečne ljude ne bi trebalo sputavati osrednošću. Ali, pošto je zaključio da su mudri i sposobni upravljači koje ne bi trebalo ograničavati nikakvim pravilima retki, i da bi možda čak i oni podlegli strastima, Platon je u Državniku izložio drugo po redu najbolje uređenje, u kojem bi i obični ljudi mogli dobro upravljati. Činili bi to na taj način što bi u zakone uneli ono što rade mudri državnici u drugim zemljama. Stičući iskustva, Platon je morao sve više da napušta svoje ideale. Preokret do kojeg je došlo u njegovim shvatanjima izražen je u Zakonima. Platonovo razočarenje u političare uvrstilo ga je među filozofske rodonačelnike jedne velike ideje, ideje o vladavini zakona: oni koji su prethodno bili upravljači sada su sluge zakona, jer od toga više nego od ičega drugoga zavisi i održavanje i propast države. Aristotel se u Politici opredelio za vladavinu zakona iz istih razloga iz kojih ju je Platon pod stare dane prihvatio kao najbolji oblik uređenja za smrtne ljude sa njima svojstvenim manama. Aristotel je smatrao da nije dobro da vrhovna vlast uopšte pripada čoveku a ne zakonu, zato što je čovekova duša podložna strastima : zahtevati da vlada zakon, znači zahtevati da vlada bog i um , a zahtevati da vlada čovek znači dopustiti i životinji da vlada. Oni koji traže pravdu, traže sredinu , a zakon je sredina. U vezi sa zakonima, Aristotel je zapazio problem koji je i danas aktuelan: kako obezbediti da zakoni budu dobri , kako osigurati da oni koji ih donose budu zaista sposobni za to? Jer, ako su zakoni rđavi, onda se stavom o vladavini zakona ništa ne rešava. Svojom teorijom o praktično najboljem obliku vladavine i državnog uređenja, Aristotel je pokušao da da odgovor na ovo pitanje, ali je njegov zaključak na kraju da vrhovna vlast ipak treba da pripada mudro sastavljenim zakonima, dok nosioci vlasti (bilo da ih ima jedan ili više) treba da raspolažu tom vlašću samo utoliko ukoliko zakoni nisu precizni, jer nije lako opštim odredbama obuhvatiti sve pojedinačne slučajeve. Ipak, ostaje pitanje kakvi treba da budu mudro sastavljeni zakoni i taj problem i dalje ostaje problem. Hrišćanska učenja su veoma mnogo doprinela da biblijska ideja o božanskoj vladavini posredstvom zapovesti postane jedan od temelja zapadnoevropske civilizacije. No, borba za vladavinu zakona i demokratiju bila je dugotrajna. U periodu nastajanja moderne teorije demokratije i prvih demokratskih ustanova u novom veku, oživele su i stare rasprave o prirodnom i ljudskom i pozitivnom pravu, o odnosu morala i prava, prava i sile, o čovekovim prirodnim pravima koja pozitivno pravo mora poštovati, itd. Ideja o vladavini prava postala je osnova moderne teorije ustavnosti i pokreta koji su se borili za ostvarivanje te ideje, kao i instrumentom borbe protiv kraljevskog apsolutizma. Lok je u tom smislu rodonačelnik moderne demokratske teorije, i teorije o čovekovim prirodnim pravima. On je smatrao da vlada i vlast nisu sami sebi svrha , već postoje u funkciji zaštite čovekovih prava i stvaralačkih potencijala. Prirodna prava koja pripadaju čoveku samom činjenicom da je ljudsko biće, Lok je shvatao kao osnovu i svrhu radi koje se vlade uspostavljaju. Shodno tome, i pozitivni zakoni koji se
donose moraju doprinositi toj svrsi da bi vlada koja ih donosi mogla pretendovati na legitimnost. Za Loka kao rodonačelnika moderne demokratske teorije, svaka vlast bi trebalo da bude ograničena time što mora služiti svrsi koju su joj umni ljudi namenili, pa tako nikakvo telo – ni pojedinac ni skupština – ne mogu imati neograničenu vlast. A time je i sadržina zakona ograničena, tj. ni zakonima se ne može narediti sve što bi neka politička volja htela. Lok je tvorac koncepcije ograničene vlade, vlade koja svoju legitimaciju dobija pristankom onih kojima vlada. Zato i pozitivni zakoni koje ona donosi, moraju da ispune određene uslove da bi se mogli smatrati zakonima u pravom smislu; takvi su npr: da čak ni zakonodavna vlast koju je Lok smatrao najvišom vlašću u svakoj zemlji, ne sme da bude arbitratna nad životima i imovinom drugih ljudi; niti može za sebe da prisvoji vlast upravljanja na osnovu improvizovanih dekreta, već je dužna da deli pravdu i da rešava o pravima podanika na osnovu objavljenih važećih zakona i preko poznatih ovlašćenih sudija; i u slučajevima mora biti dosledna – sve podjednako tretirati na osnovu objavljenih ustanovljenih zakona… → Lokova koncepcija slobode je sloboda u granicama zakona ; za Loka, tamo gde prestaju zakoni, počinje tiranija. Za nas je, međutim, danas problem isti kao što je bio za Aristotela: koji su zakoni mudri i prihvatljivi, i kako obezbediti da ih donose oni koju su za to sposobni? Savremene koncepcije Radbruh je dugo vremena pripadao krugu pravnog pozitivizma, ali se držao i prirodno-pravnog shvatanja da je pravo stvarnost čiji je smisao da služi pravdi. Pravedno je za Radbruha apsolutna vrednost koja se ne može izvesti iz neke druge vrednosti; za odluku o tome da li je neka norma pravna ili nije, kriterijum ne leži u obezbeđivanju državne prinude, već u svrsi koju ona ispunjava. Pravo je u tom smislu skup naloga za zajednički život. → Pravo može pozitivno da važi, a da uprkos tome ipak bude neispravno. Uopšte, sve je više radova u oblasti političke i pravne filozofije isticalo metapravni karakter osnovnih principa u odnosu na koje su čitavi pravni sistemi instrumentalni. Međutim, treba pomenuti sledeću istorijsku činjenicu: da je vreme između dva svetska rata, a posebno posle drugog svetskog rata, doprinelu jačanju pozitivističkog pristupa, bez obzira na mogućnosti njegove zloupotrebe. Ovo stoga što su pod maskom legitimiteta i viših vrednosti, pravljeni mnogi totalitarni i nehumani sistemi, ili vlast preuzimana uzurpacijom; odnosno, pod maskom legitimiteta i viših vrednosti, pravdan je nedostatak legaliteta. → npr. dok je Oto Kirhajmer 1932. g. smatrao da očuvanje sistema Vajmarske republike nalaže da se pitanje legitimiteta razmatra u pravnim okvirima tog sistema, jer on daje velike šanse (demokratija, podela vlasti, nezavisno sudstvo i sl.), dotle se Karl Šmit zalagao za vanpravne uzurpatorske poduhvate, pravdajući ih time da su volja i interes naroda iznad prava, da postoji stanje nužde, viši interes, itd. Posle drugog svetskog rata, mnogi pravnici su jednostrano pribegavali pravnom pozitivizmu kao spasonosnom leku protiv ideološke zloupotrebe prava. Međutim, nije reč o tome da se povučemo u pravni pozitivizam pod vidom ideološke neutralnosti, već o tome da se poduzme kritička analiza pravnih i vanpravnih, pa i ideoloških stavova i činjenica koje mogu uticati i utiču na sadržaj i karakter pravnih normi, odnosno političkih režima i ustanova. A činjenica je da pozitivizam uopšte nije u stanju da vlastitom snagom obrazloži važenje zakona.
Principi legitimiteta otuda ne olakšavaju samo tehnologiju političke vladavine; oni je demokratizuju i humanizuju. Sve vladavine znaju da sila nije titulus. I zato je prva karakteristika političke legitimacije da obesnaži silu i poveže je sa moralnim idejama pravde, prava i razuma. U principima političkog legitimiteta uvek je sadržan element simbioze između političkih vladara i podanika. Otuda, odgovor na ključno pitanje političke metafizike: šta je esencija političke moći – svodi se u krajnjoj liniji na pitanje političke lojalnosti; - onaj ko zna razloge podaništva, zna i unutrašnju prirodu političke moći. Principi pomoću kojih se vlast legitimizuje, humanizuju i omekšavaju političku vlast onoliko koliko se i od vladara i od podanika prihvataju kao racionalni i pravični. Momenti legitimizovanja političke vlasti → ilegitimitet, kvazilegitimitet, prelegitimitet Ilegitimitet → politički legitimitet, kako pokazuje politička istorija, nije jedno nepromenljivo stanje političkih odnosa, institucija i svesti; u istoriji političkij borbi naroda i grupa, legitimitet je uvek išao u paru sa pojmom ilegimiteta (uzurpacije). Ilegitimna vladavina može da se označi kao antiteza legitimnoj vladavini: to je vladavina u kojoj se vlast izražava u skladu sa princiima i pravilima koji su nametnuti silom i nisu prihvaćeni od onih nad kojima se vlada. Po pravilu, praćena je detronizacijom legitimiteta i grubim nasrtajima na slobodu i autonomiju podanika. U nedostatku autoriteta, ilegitimna vladavina pribegava zastrašivanju, ili pak formama nasilne mitologizacije nametnutih političkih formula. Kvazilegitimitet → od svih stanja političke vladavine, ovo je najteže identifikovati , jer je u prirodi kvazilegitimne vladavine da se predstavlja momentima koji nisu u saglasju sa njenom prirodom, odnosno da se predstavlja onime što nije. Takve tipove političke vladavine već je identifikovao Aristotel: pambasileja – vlast jednog suverena u svim pitanjima, ali sa istom vrstom moći koju pleme ili polis ima u javnim pitanjima; aisumetiea – izborna forma tiranije – dopušta postojanje skupštine, ali čini svaki napor i upotrebljava sva sredstva i prevare, da bi osigurala da najgori uđu u nju – dakle, da nema nikakav politički autoritet i moć.
- još jedna vrsta kvazilegitimiteta: takav tip vladavine koji počiva na principima koji su konfliktni, i koji, uzeti za sebe, nisu dovoljan osnov stabilne vlasti; tip vladavine koji u suštini počiva na nerazrešivim protivrečnostima → Tacit i Makjaveli su ove tipove vladavine dali u opisima prerušavanja imperatorske vlasti u Rimu; ova vlast sadržavala je dva ili više principa političke moći: imperator je bio biran i potvrđivan od Senata, ali i vezan opštim duhom lex regia koji u osnovi čini jednu formu transfera moći naroda u ruke vladara. Međutim, ni najmoćniji imperatori Rima nisu uspevali da nametnu i stabilizuju legitimistički princip vladavine i formiraju zasebne političke dinastije: svaki pokušaj zasnivanja dinastije završavao se bunama, političkim neredima i građanskim ratom. Imperijalna moć sadržavala je u sebi značajne elemente republikanske tradicije, mada ova nikada nije bila do kraja prihvaćena i sankcionisana kao modifikacija rimske konstitucije. Podatak da je Julije Cezar morao proglašavati božansko poreklo da bi ojačao svoju vlast, upućuje na obeležja ovog stanja. Drugi primer je vladavina Luja Filipa koju opisuje Meternih: vlast Luja Filipa nije bila utemeljena ni u naslednim pravima ni u nacionalnim izborima. Prelegitimitet → politički prelegitimitet označava proces inauguracije novog tipa legitimiteta kojim se raniji princip legitimizovanja političke vlasti zamenjuje. Zasniva se na razvalinama staroga režima i pratilac je velikih socijalnih i političkih mena.
Predstavlja najopasniju situaciju u kojoj se neki politički poredak može naći, jer je to stanje u kome se narod tek privikava na nove principe vladavine, ubeđujući se u njihovu pravičnost i racionalnost. Prelegitimitet označava stanje u kojem vladavina pruža podršku novim principima, protiv otvorene ili skrivene opozicije prema njemu. Legitimitet i legalitet Odnos između legitimiteta i legaliteta je središnje pitanje u razlaganju različitih stanja legitimizovanja političke vlasti. Često se označava kao ključno itanje političke filozofije, i sve velike političke teorije bavile su se njim. Klasične političke teorije nisu razdvajale legitimitet od legaliteta, smatrajući da se dostojnost jednog političkog poretka i pravo na vladanje zasnivaju na oba ova principa: da bi politička vlast bila pravična i valjana, ona mora biti podjednako i legitimna i legalna. Ova se konstrukcija prepoznaje već kod Cicerona, Tome Akvinskog, a naročito u tradiciji prirodnopravne teorije. Osnovno je polazište da se zakonu koji je nepravičan i koji negira pravdu, osporava karakter zakona, a po njemu stvorena stanja označavaju se kao stanja anomije i pleoneksije. U skladu sa ovakvom koncepcijom prava i pravičnosti, klasična politička filozofija i jurisprudencija definišu legitimnog vladara i tiranina kao nosioce neispravnog titulusa, sa statusom ex defectu tituli. Ovo stanovište o identitetu stanja legaliteta i legitimiteta ostaje dominantno i u političkoj kulturi premoderne evropske države: u ovoj tradiciji, u pojmu legitimiteta uvek se sažima ne samo vera, poverenje (veritas), već i pristanak (concensus fidelium) i korisnos (probitas). Do jasnijeg razlikovanja legitimiteta i legaliteta dolazi u političkoj teoriji i jurisprudenciji XVIII i XIX veka, a naročito u doktrini pravnog pozitivizma. Legitimno se koristi za nešto što je utemeljeno na ustavu , dok je legalno ono što ustavu pripada. U teorijskom smislu, problem postaje centralno jezgro nemačke političke filozofije, i sažima se u raspravu o odnosu legaliteta i moraliteta: Kant, Fihte Hegel Kant – jasno razdvaja ova dva pojma: čin počiva na čistom legalitetu onda kada nema čistog moralnog motiva, već samo strah od štete ili kazne kojom preti zakon. Legalno je ono što je učinjeno prema zakonu, ali ne iz duha zakona, iz moralnog poštovanja. Juristički shvaćen pojam slobode legalitet stoje u uskoj vezi: sloboda koja je zasnovana i počiva samo na prostom spoljašnjem delovanju i zakonitosti. Sadržaj , pak, ove spoljašnje slobode^1 preciziran je u pojmu prava , kao odnos u kojem se volja jednog uproeđuje sa voljom drugoga, na osnovu opštih i slobodnih zakona. Otuda, spoljašnja sloboda počiva na uređivanju odnosa ljudi na osnovu principa legaliteta, a ne moraliteta. Pojam ljudske slobode je početna tačka u razgraničavanju pojmova moraliteta i legaliteta i u Fihteovoj političkoj filozofiji. I kod njega slonoda počiva na principu kegaliteta, a ne moraliteta: u jednom društvenom poretku slobodno bioće je moguće kada je sloboda pojedinca tako ograničena da drugi može pored njega da postoji slobodno; svako se oslanja na legalitet drugoga, nezavisno od njegovog moraliteta; otuda je i poredak države u odnosu sa pravnošću spoljašnjeg delanja, a ne sa unutrašnjim moralitetom. Hegel – takođe razdvaja legalitet i moralitet, legalitet vezujući za formalno ili apstraktno pravo i puku spoljašnju formu slobode, a moralitet za princip individue, i stoga nešto potpuno subjektivno. Ova dva principa su sintetisana u višem principu: običajnosti (Sittlichkeit). Prema Hegelu, nijedan od ova dva momenta, ni moralitet ni legalitet, ne mogu postojati za sebe, već moraju imati određenu formu etičnosti za osnov, a to je upravo običajnost. Bez toga, pravu nedostaje momenat subjektiviteta, a moral ostaje sam za sebe, njemu nedostaje stvarnost. (^1) Unutrašnja sloboda počiva na moralnom zakonu
Instinska priroda čoveka predodređena je delovanjem razuma kao njegove unutrašnje prirode, čime se razvija ideja o mogućnostima i sposobnostima čoveka da kontroliše i humanizuje svoju prirodu, sklonosti i interese. Odatle slede i neke osnovne teze o političkoj zajednici i legitimnosti, kao što je osnovna ideja o utemeljenju svih institucija u saglasju sa principima razuma. Teorija prirodnog prava razlaže se na teoriju o zajedničkim prirodnim pravima čoveka koja mu pripadaju samom činjenicom da je razumno biće; zatim, na teoriju o prirodnom stanju i prirodnom zakonu, a država odnosno politička zajednica, izvodi se iz ovih pretpostavki, takođe na principima razuma. Razumom rukovođeni, ljudi sklapaju društveni ugovor na osnovu kojeg iz prirodnog stanja prelaze u društvo, u političku zajednicu. I u tom kontekstu, teorije prirodnog prava razdvajaju se na dve osnovne struje: jednu čini Hobs, a na drugoj su Lok i Kant. Hobs prirodno stanje smatra anarhičnim, neuređenim i nepovoljnim stanjem rata svih protiv sviju, gde se individue rukovode svojim nagonima u borbi za opstanak. Država onda nastaje kao prvobitni društveni ugovor, gde se pojedinci dogovaraju da se odreknu svojih prirodnih prava i da ih prenesu na državu – kao vrhovnog suverena – baš zarad opstanka i očuvanja egzistencije. Ovde je važno napomenuti sledeće: suverenitet , onako kako ga poima prirodno-pravna teorija, nije prosto sredstvo ili kvalitet političke vlasti; on jeste sama politička vlast; i jednom uspostavljen u skladu sa diktatom prirodnog prava, on postaje superioran u odnosu na sav istorijski razvoj prirodnog prava, a otvorenim se postavlja samo pitanje o titulusu suvereniteta: ko je nosilac suvereniteta i ukupnog prava na političko vladanje. U okviru Hobsove političke teorije, državi, to jest vlasti upravljača poveren je apsolutni suverenitet: društveni ugovor utemeljuje neogranicčenu vlast upravljača i lišava narod bilo kakve mogućnosti političkog odlučivanja. Razloge za to treba tražiti u Hobsovom shvatanju prirodnog stanja. Nasuprot tome, Lok i Kant status naturalis tumače kao stanje sa početka istorije u kojem vladaju mir i obilje, u kojem dominiraju racionalni impulsi i dobre strane čovekove prirode. Prelaz iz prirodnog stanja u stanje političke zajednice, prema tome, neće biti izraz prirodne nužde, već racionalan izbor slobodnih ljudi. On se ne događa kao radikalna negacija prirodnog stanja, već pre svega kao jedan oblik poopštavanja i racionalizacije onih impulsa koji nisu svojstveni čoveku, i koje on u jednom stanju kontrolisane slobode, racionalizuje. Dakle, politička zajednica nije negacija prirodnog stanja, već njegova razumna artikulacija****. POJAM USTAVA
(Kosta Čavoški: Ustav kao jemstvo slobode) Da bismo uspeli da shvatimo šta je ustav, poći ćemo od etimološke analize termina, kombinovano sa suštinskim značenjima ove reči. Reč ustav, lat. constitutio prvi put se pominje u modernom smsilu kod Cicerona: hvaleći mešoviti oblik vladavine , on kaže: “Ovaj ustav (constitutio) ima veliku meru uravnoteženosti bez koje ljudi za neko duže vreme teško mogu da ostanu slobodni”; i još: Katon, - da ustav republike nije delo samo jednog vremena ili samo jednog čoveka. → primarno značenje ustava kao ustava vladavine , kao oblika uređenja vladavine. Kasnije, u doba rimskih careva, reč constitutio koristi se za označavanje važnijih opštih akata (zakona) koje je donosio imperator. I u ovom pomerenom značenju, reč će se koristiti i tokom srednjeg veka: da označi opšte propise koje su donosile što crkva, što svetovna vlast, a odnosili su se na odnose između države i crkve, ili na odnose unutar same države: recimo, u okviru Magnae Carte Libertatem (1225.), jedna od odredaba: constitutio libertatis. Zbog tog pomeranja osnovnog značenja termina constitutio, Žan od Crvene Zemlje, upotrebio je 1418. g. sintagmu status publicum , da bi označio ono što je Ciceron izvorno podrazumevao pod rečju constitutio: uređenje državnog poretka. 1610. godine, James Whitelocke pominje prirodno ustrojstvo i konstituciju ( constitution) politike Kraljevstva, što je Jus publicum regni (javno pravo vladanja). Time je nagovešteno danas uobičajeno značenje ustava kao akta koji uređuje i utemeljuje državni poredak. Reč “ustav” podrazumeva nekoliko činjenica (značenja):
- odnosi se na oblik i organizaciju političke zajednice – kao akt kojim se uređuje država i određuju nadležnosti najvažnijih državnih organa
2) u tom smislu, ustav predstavlja osnovni zakon , tek na osnovu kojeg nastaje vlada, i
koji vladi dodeljuje određene nadležnosti, ali i ograničenja; kao osnovni zakon koji reguliše rad vlade, i od kojeg potiče važenje svih zakona koje će ta vlada doneti
3) ustav kao ograničenje i u tom smislu, kao pretpostavka ustavnosti, što razlikuje
ustavne režime od neustavnih: republike i tiranije u starom veku, i dobro uređene konstitucionalne demokratije i totalitarizam, u modernom vremenu 3a) što takođe uspostavlja ravnotežu između državne moći i ustavnih ograničenja, koliko je vlast suverena i koliko je u tom smislu moćna, a u kojoj meri je ograničena ustavom
- konačno: ustav kao jemstvo slobode Osnovna svrha ustava jeste oblikovanje i uređivanje države , a naročito njenih najviših organa vlasti; to značenje ustav ima još od Platona i Aristotela, i do dana današnjeg ga je zadržao. Npr, kod Aristotela: reč politeia se koristi da bi označila identitet državne zajednice : izvestan poredak među ljudima koji žive u državi. U tom smislu, država predstavlja zajednicu građana koji su vezani jednim ustavom. Pa ukoliko se ustav promeni , utoliko se menja i karakter zajednice. To više nije ta ista, nego neka druga država. I u drugom, užem značenju – uređivanja i organizovanja osnovnih državnih vlasti: Aristotel jasno razlikuje ustav od običnih zakona. Ustav je taj koji određuje ko će biti na vlasti i kakve će nadležnosti imati, a ustavom ustanovljena vlada onda propisuje zakone kojima se građani imaju pokoravati. Ustav, dakle, ima veću snagu u odnosu na zakone, pa se zakoni donose prema ustavu, a ne da se ustav upravlja prema zakonima. → uređivačka uloga ustava u konstituisanju države. U novom veku, Lok je bio među prvima koji je istakao ovu ulogu ustava. Po njemu, najviša vlast u državi je zakonodavna vlast (vlast koja donosi zakone), a njeno ustanovljenje jeste prvi i osnovni pozitivni zakon svih država, odnosno ustav. → Ustav je prvi i osnovni zakon kojim se uspostavlja najviša vlast u državi; i on predstavlja prvi i osnovni akt društva. Prema tome, ustavom ustanovljena vlada biće zakonita vlada, u suprotnom ona će biti: nezakonita. Jedan od najvećih konstitucionalista 19. v, Albert Van Dajsi, smatrao je da ustavno pravo obuhvata sva pravila koja se, neposredno ili posredno, tiču raspodele ili vršenja suverene
svrha, nego ima za cilj ograničenje svekolike državne vlasti zarad očuvanja neprikosnovene sfere slobode. U tom kontekstu, ustavnost predstavlja pravno ograničenje državne vlasti – ona je antiteza samovoljnoj vladavini. I po tome se onda razlikuje ustavna od neustavne vlade: ustavna vlada je ustavom ograničena vlada. Sada, da bi bila delotvorna, ustavna ograničenja ne smeju sadržati samo proceduralne norme koje će utvrđivati nadležnost i postupke za donošenje zakonodavnih akata, već i odgovarajuća supstancijalna pravila koja će se ticati sadržine akata delegirane vlasti. Jer, ideja ograničavajućeg ustava uključuje ne samo hjerarhiju vlasti, već i hjerarhiju pravnih pravila u kojoj one norme koje potiču od više vlasti i imaju veću opštost kontrolišu sadržinu normi manje opštosti koje donose niže, delegirane vlasti. → primer: Povelja Nezavisnosti 1776: deklaracije ljudskih sloboda i prava, kojima je utvrđeno da niko neće biti lišen slobode sem na osnovu zakona ili presude njemu ravnih; da će svako ko je optužen dobiti optužnicu, i imati pravo na savet advokata, i da niko neće biti prinuđen da svedoči protiv sebe. Zatim, zajamčenje prava na suđenje od strane porote, slobodu štampe i slobodu izbora, i zabrana izdavanje opštih naloga za pretres, držanje stajaće vojske u doba mira i dodeljivanje plemićkih titula, naslednih počasti i ekskluzivnih privilegija… Sva ova ograničenja imaju samo jednu svrhu: garantovanje neprikosnovene slobode pojedinca-građanina ; na taj način sloboda postaje ustavom zagarantovana. ( → ustav kao jemstvo slobode). Sama ograničenja, međtim nisu dovoljna, pošto je svka vlast sklona prekoračenju granica koje su joj postavljene, čime ugrožava one slobode i prava koje je narod, kao ustavotvorac, zadržao za sebe. Tome može na put da stane jedino nezavisno sudstvo koje primenjuje i brani ustav; i zato je jako važno da tri vlasti: zakonodavna, sudska i izvršna budu nezavisne jedna od druge. Prema tome, za tazliku od ustava koji je samo osnovni zakon, ograničavajući ustav ne postavlja samo granice zakonodavnoj vlasti, već predviđa i odgovarajuće sredstvo koje takva prekoračenja treba da otkloni , ukoliko do njih ipak dođe. To sredstvo su nezavisni sudovi koji su, pro Hamiltonu, grudobran ograničavajućeg ustava protiv uzurpacije zakonodavne vlasti. → sudska kontrola ustavnosti. Budući da je vrhovna vlast zadobila ograničenje, postavlja se pitanje ravnoteže između državne moći i ustavnih ograničenja. Jer, kao što je vlada bez ograničenja despotska vlada, tako je i ona sa previše ograničenja – nejaka vlada. Ako su ovlašćenja državne vlasti široko postavljena i previše istaknuta, individualne slobode i prava brzo bivaju ugroženi, ako su pak, ova prava i slobode prenaglašeni, vlada postaje previše slaba i nemoćna da održi poredak. → gde je onda rešenje zaognetke svakog “ograničavajućeg ustava”? – rešenja nema. Može se samo izvršiti preteg na jednu ili drugu stranu. SAD su tako napravile ustupak na strani vlade, smatrajući da je snaga glavna karakteristika u definiciji dobre vlade. Odnosno, da da bi vlada bila u stanju da se što bolje izbori sa svim eventualnim teškoćama koje su pred nju postavljene, ona mora biti snažna. Ta snaga, u američkom sistemu izražena je u jedinstvu izvršne vlasti, u njenoj inokosnosti, sa jedne, i pluraliteta zakonodavne vlasti. Razlog ovome leži u činjenici da snaga može doći do izražaja, samo ako je u rukama jednog čoveka ( divide et imperat) , kao i to da se promišljenost i mudrost mogu pre postići na bazi mnoštva, nego jedne glave. Pritom se smatra (Hamilton) da se na ovaj način može obuzdati neumerenost parlamentarne većine koja ima svoje poreklo u ljudskom karakteru. U istoriji prava SAD-a, ograničenje je dakle više išlo na stranu zakonodavne nego izvršne vlasti. U pravnoj istoriji Engleske, bilo je suprotno: izvršna vlast u rukama monarha stavljena je pod velika pravna ograničenja, dok je vlast parlamenta postupno povećavana, sve dok nije postala pravno neograničena. Zaključak: u svakoj državi, zarad njenog opstanka, pored pravno ograničene, mora postojati i pravno neograničena vlast. Jedino je pitanje kojem organu ona treba da bude poverena, kako bi što manje bila podložna zloupotrebi.
→ zbog neugodnih iskustava sa monarhijom, Englezi su ovu pravno neograničenu vlast oduzeli kralju i delom je poverili vladi, a najvećim delom parlamentu koji se smatra suverenim. Američki očevi osnivači ( founding fathers) pošli su suprotnim putem: zbog straja od neodmerenosti demokratske većine u narodnom predstavništvu, stavili su zakonodavno telo pod odgovarajuća ustavna ograničenja i podvrgli sve zakonodavne akte sudskoj kontroli ustavnosti, dok su Predsedniku poverili veliku diskrecionu vlast. Konačno, poslednja i ključna karakteristika ustava, jeste jemstvo slobode. Ustav nije ništa drugo do utemeljenje slobode. To je izvorno značenje lat. pojma constitutio. Vrednost ustava je u tome što utvrđuje granice mogućoj samovolji vlasti i zajemčuje slobodu, a time i samu vlast čini legitimnom: vlada bez ustava je isto što i moć bez prava. Drugim rečima, bez ustava koji je jemstvo slobode, državna vlast bi bila gola sila bez valjanog pravnog, a najvećma i moralnog osnova; bila bi nelegitimna tvorevina. Konačno pitanje je: kako se dolazi do ustava koji će biti utemeljenje slobode? → po Tomasu Pejnu, bitan činilac takvog ustava jeste saglasnost, pristanak naroda. To je ono što razlikuje delegiranu od prisvojene ili uzurpirane vlasti; - svaka delegirana vlast je izraz poverenja, a svaka prisvojena vlast je uzurpacija. Međutim, iako je pristanak naroda nužan, nije i dovoljan uslov istinskog ustava: utvrđivanje ustavnih pravila uvek je izraz i rezultat temeljnog promišljanja i umnog uviđanja onoga što je primereno obuzdavanju samovolje vlasti i očuvanju slobode. → Bulingbrukova definicija ustava: skup zakona, ustanova i običaja , izvedenih iz određenih postojanih načela uma , usmerenih na određene predmete javnog dobra , koji sačinjava opšti sistem sa kojim se zajednica saglasila da se njome upravlja. Ova definicija sadrži dva elementa:
- prirodnopravni
- voluntaristički → voluntaristički je oličen u saglasnosti zajednice da se njome upravlja po određenim pravilima (Papinian: lex est communis rei publicae sponsio); ali je mnogo važniji prvi, prirodno- pravni element: umna načela primerena opštem dobru – budući da građani jedne države mogu živeti u slobodi i pod valjanim ustavom na koji su svojevremeno slobodno pristali njihovi daleki preci. → ustav je jemstvo slobode ili nije ustav. SOLON, KLISTEN I PERIKLE
Sve ove reforme donele su i promene u državnom uređenju Atine. Naime, već od Solona i početka Vi veka p.n.e. Atina nije više aristokratska, nego demokratska republika. Tako su se kao glavi demokratski organi iskristalisali narodna skupština ( eklesija ), veće ( bule ) i vrhovni porotni sud ( helieja ). Narodnu skupštinu su činili svi građani, dok su jedno vreme u bule i helieju mogli da uđu samo građani iz prva tri društvena sloja. Skupština – eklesija Najviši i najznačajniji organ vlasti u Atini postaje narodna skupština. Ona je organ u kome narod neposredno učestvuje u upravljanju državom – svi slobodni punopravni građani stariji od 20 godina, nezavisno od imovinskog stanja. Za vreme periklovog doba u Atini je uvedena i naknada za učestvovanje u radu skupštine ( mistoforia ), ali je Perikle uveo i pravilo da se atinskim građaninom smatra samo ono lice koje je rođeno u punopravnom braku u kome su oba roditelja Atinjani. Tako brojnu skupštinu bilo je moguće organizovati zato što Atina ni u doba najvećeg procvata nije brojala više građana do jedne današnje poveće varošice. Supštini je zato obično prisustvovalo po nekoliko hiljada ljudi, mada se za odlučivanje nije tražio nikakav kvorum. Jedino je glasanje o ostrakizmu (jedna od najvažnijih Klistenovih reformi) bilo potrebno prisustvo 6.000 građana. Uvek se glasalo javno dizanjem ruke ili ustajanjem sa mesta, premeštanjem na određeni deo prostora, prolaženjem kroz određeni prolaz, itd., sem kod ostrakizma gde je glasanje bilo tajno. Skupština se sastajala bar jedanput mesečno i bile su joj dodeljene osnovne državne funkcije. Skupština je donosila zakone (koje priprema veće bule ), birala druge organe vlasti, vršila na razne načine kontrolu sudstva i uprave, odlučivala o ratu i miru, itd. Jednom godišnje su skupštinari imali pravo da se izjasne o tome da li postoji građanin koga bi trebalo privremeno udaljiti iz države, jer iz nekih razloga može predstavljati opasnost za demokratiju. Ukoliko je odgovor pozitivan, kroz mesec dana ili dva skupština se ponovo sastajala tim povodom. Za pravosnažno odlučivanje morao je biti ispunjen kvorum od 6.000 građana. Glasanje se vršilo tajno, tako što se na parčetu crepa, koji se zvao ostrakon , ispisivalo ime osumnjičenog i ubacivao ga u posebno ograđen prostor. Ako se ustanovi da je većina ispisala ime optuženog (najmanje 3.001 glas), on bi morao napustiti Atinu na duži period, obično 10 godina. Za to vreme bi se o njegovoj imovini i porodici starao prijatelj koga on odredi, a po povratku je nastavljao život u Atini bez ikakvih negativnih posledica, uživajući sva prava koja je i ranije imao, kao i svi drugi građani. Ostrakizam je bio poznat i u drugim polisima (Argos, Milet, Megara). Na skupštini je svako mogao govoriti i predlagati. Prema starom običaju najpre su govorili stariji, pa tek potom mlađi. Za pripremanje zakonskih predloga bilo je nadležno veće – bule, ali svako se na skupštini mogao usprotiviti predlogu novog zakona ili postojećem zakonu i tražiti njegovu promenu, tj. donošenje novog. To se ostvarivalo pomoću „tužbe protiv zakona“ (graphe paranomon), koju je uveo Perikle pred sudskim organom (heliejom). Takođe, država se štitila od lakomislenih i neosnovanih intervencija u zakonodavstvu – ponekad je sankcionisala imovinskom, a ponekad i smrtnom kaznom neuspešnog predlagača, koga nije podržao bar minimalan broj porotnika. Kasnije je nadležnos za donošenje zakona prešla na posebno telo – nomotete, koje je skuština birala od članova helieje, dok se u nadležnosti skupštine zadržalo samo donošenje pojedinačnih, konkretnih pravnih propisa. Imajući sve ovo u vidu očigledno je da je skupština građana bila ipak kontrolisana, kako u fazi pripreme, od stane veća – bule, tako i u fazi konačnog odlučivanja o uvođenju zakona u pravni poredak, od stane helieje. Upravno veće – bule
Drugi demokratski pravni organ u Atini bilo je upravno veće – bule. Kada ga je Solon uveo u politički život Atine, već eje imalo 400 buleuta (iz svake file po 100), a od Klistena broji 500 članova (iz svake teritorijalne file, kojih je bilo 10, po 50 većnika izabranih kockom). Članovi bule su stariji od 30 godina i imaju mandat od godinu dana. Bili su podeljeni na 10 manjih odbora – pritanija, koji su neizmenično vršili funkciju vlasti po mesec dana. Sama reč pritani znači „vlast“, zapravo „onaj koji ima vlast“ (Eshil čak i samog Zevsa naziva tim imenom). Naročito od početka V veka p.n.e. u Atini je u toku od 35 do 39 dana (to je trajanje jedne pritanije) pedeset većnika predstavljalo celokupan narod: svakog dana jedan od njih, koga bi odredili kockom (žrebom) imao vlast puna 24 časa i u rukama simbol vlasti – državni pečat i ključeve državne blagajne. Održavali su ognjište boginje Hestije, primali strana izaslanstva, određivali dan sastanka skupštine, uređivali dnevni red skupštine i predsedavali skupštinom. Ovakav način formiranja tela je dobra garancija da izvršno telo ne baci u zasenak skupštinu, kao glavni demokratski organ. Značaj bule je naravno manji i u pogledu nadležnosti: bule priprema zakonske predloge za skupštinu, prima strane izaslanike, upravlja finansijama i drugim poslovima. Članovi veća, bule, kao i činovnici, su ili birani kockom ili javnim glasanjem u skupštini, skoro uvek sa mandatom od godinu dana. Svi oni su pre stupanja na dužnost podvrgavani specijalnom postupku doksimasia , u kome su se proveravala njihova moralna svojstva, dotadašnje celokupno ponašanje i sposobnost za vršenje funkcije. Odgovarali su skupštini za svoj rad kako za vreme obavljanja funkcije (kroz postupak epicherotonia , koji bi se pokretao čim bi neko iskazao sumnju u njihovo ponašanje). A proveravani su i po isku mandata – dok ne podnesu izveštaj o svom radu 30 dana nisu smeli napustiti Atinu niti prodavati svoju imovinu. Na taj način su se ostvarivala tri nivoa kontrole državnih službenika: preventivna (kroz dokimasiju), permanentna (kroz epihejrotoniju) i naknadna, po isteku mandata. Time su u Atini, kao i u nekim drugim polisima, po prvi put u istoriji izvršni organi vlasti dovedeni u zavistan položaj od demokratskog, skupštinskog dela. Porotni sud – helieja Mozaik atinskih demokratskih institucija upotpunjava najviši sudski organ u Atini, veliki porotni sud – helieja , koji je uveo Solon. Imao je 6.000 sudija – građana koji su stariji od 30 godina i koji su birani na godinu dana. Ona zaseda na otvorenom prostoru pod suncem ( helios = sunce), kako bi bogovi lakše nadgledali njihov rad. Porotnici su bili podeljeni na sudska veća ( dikasterije ), čija je veličina zavisila od vrste spora. Najmanje sudsko veće je brojalo 201 člana (za imovinske i manje značajne sporove), dok je u važnijim slučajevima dikasterija brojala i po 501 helijasta (koji već mogu izreći smrtnu kaznu), a 1001, 1501 (za predmete koji ugrožavaju opšti interes), a sasvim izuzetno i svih 6.000 porotnika. Da bi se obezbedila što potpunija objektivnost porotnog suđenja, sudskim većima se spor dodeljivao na sam dan suđenja, kako bi se otklonila mogućnost uticanja na porotnike. Isto tako, i sudije koje će određenog dana suditi su se birale kockom od onih koji su se to jutro pojavili. Perikle je uveo dnevnice za sudije, takoda su u vreme krize u IV veku p.n.e. mnogi Atinjani čekali u redu ispred sudnice ne bi li ih poslužila sreća da sude. Ali Atina je imala i višestepenost sudstva. Aeropag je zadržao mnoge nadležnosti iz aristokratskog perioda: između ostalog, potvrđivao je kao sudsko telo odluke skupštine koje bez toga nisu mogle stupiti na snagu, ali se na kraju sve samo na sud koji je sudio za ubistvo sa predumišljajem. Takođe su postojali sud efeta, sud dieteta (arbitražni sud – kada bi same stranke odabrale sudije, ali na njihovu presudu se nije moglo žaliti), sud jedanaestorice, sud četrdesetorice koji su bili kolektivni, čime se takođe obezbeđivala objektivnost i demokratičnost. Nju je, u krajnjoj liniji, uvek garantovala porotna helieja kojoj se, kao najvišem sudu, mogla obraćati stranka nezadovoljna odlukom nižih sudova.
Istupio je s projektom novog državnog uređenja kojim bi se jednom zauvek učinio kraj rodovskim ostacima i oduzelo tlo pod nogama rodovskog plemstva. Stanje u društvu: seljačko stanovništvo je bilo pasivno, nije više imalo razloga za nezadovoljstvo; narastao je broj, politički i ekonomski značaj zanatskog i trgovačkog gradskog stanovništva. Zato se Klisten, koji je nastupio kao zaštitnik interesa paralija našao na čelu demokratije. Za razliku od Solona, Klisten je svojim reformama dao prevlast gradskom stanovništvu. Klistenov cilj bio je dvojak:
- konačno srušiti vlast rodova i izmešati stanovništvo:
- povećati značaj i ulogu u političkom životu gradskom stanovništvu; I Klisten je zamenio staru rodo-plemensku podelu na četiri file sa podelom na fratrije i rodove novom podelom na 10 teritorijalnih fila. Svaka od ovih fila delila se na tritije, a tritije na deme. Dema je bila čisto teritorijalna jedinica, tako da su se kidale rodovske veze. Po Herodotu, dema je bilo 100, po 10 u svakoj fili.
- Proširujući strukturu atinskog demosa, Klisten je dao prava mnogim metecima, a možda čak i pojedinim robovima;
- zemljišni cenzus je zamenjen novčanim;
- ukinuo je veće od 400, uveo veće od 500, po 50 iz svake file;
- povećao je broj službenih lica: u cilju sređivanja finansija stvoren je kolegijum od 10 apodekata;
- od 501-500 g. bira se 10 stratega (po 1 iz svake file) iz redova arhonta-polemarha, koji čine volni kolegijum;
- areopag i dalje sudi za teški kriminal, ali za izdaju države sudi narodna skupština;
- skupština je sazivana češće;
- Možda najvažnija mera Klistenove vlade: uvođenje ostrakizma – proterivanja sumnjivih lica putem narodnog glasanja. Svake šeste pritanije, koja je padala kad i početak naše godine, narodna skupština je u načelu odlučivala da li će pribeći ostrakizmu. Ako je odluka bila pozitivna, u osmoj pritaniji je glasano pojedinačno o onima koji treba da budu osuđeni. Za punopravnost glasanja kvorum je bio 6000 glasova. Proterivanje se vršilo na 10 godina, najkasnije 10 dana posle izricanja presude. Osuđeni nije lišavan imovine, niti građanskih prava po povratku u domovinu. Funkcije veća od 500: Ono je bilo viši asministrativni organ. Izbori za to veće su se vršili glasanjem, pri čemu nijedan građanin nije mogao da bude njegov član više od dva puta u životu. Godina je bila podeljena na 10 perioda od po 35-36 dana kojima su data imena pritanija i svakih 50 predstavnika fila obavljali su poslove u veću tokom jedne pritanije. PLATON - DRŽAVA
- I knjiga Platon tu ispituje razne "definicije pravde". Pravičnost se ne sme definisati kao kazivanje istine i vraćanje duga (Simonidova izreka o pravičnosti). Na primer: Ne bi bilo pravično da prijatelju od koga smo pozajmili oružije to oružije i vratimo ukoliko je on u međuvremenu poludeo. Pravičnost nije činjenje dobra prijatelju, niti nanošenje zla neprijatelju (jer pravedan čovek ne sme nikome činiti zlo, pošto zlo nikada ne donosi dobro); pa je pravičnost vrlina. Trasimahovo shvatanje pravičnosti Pravično je ono što koristi (odgovara) jačem. Svaka vlast, i demokratska i tiranska, donosi zakone u svoju korist i kažnjava svakog ko te zakone prekrši. Sve države podjednako sude o pravičnosti: pravično je ono što koristi njihovoj vlasti, tj. jačem; ne postoji pravičnost-po-sebi => izjednačavanje pozitivnog prava sa pravdom. Sokrat prvo skreće pažnju na činjenicu da su ljudi pogrešivi, te da je moguće da vladar donese zakon koji mu više šteti nego koristi, pa je onda dužnost podanika da se drže takvog zakona; pa je, dakle, pravično i ono što šteti jačem. Ali, Trasimah na to odgovara da ukoliko se vlast vara, onda ona i nije vlast, a ono što naredi u zabludi i nije pravedno (tj. onaj vladar koji tako loše vlada ne zaslužuje naziv vladara). Sokrat dalje obara ovu definiciju tvrdeći da je cilj vlasti ostvarenje interesa potčinjenih (slabijih); on brine o stadu ali ne radi stada, već radi sebe i svoje koristi. Korist: nepravedan uvek ima više koristi od pravednog, dok pravedan radi za nepravednog, a nepravedan za sebe. Mali zločini se kažnjavaju, a veliki veličaju kao slavna dela: ko otme državu nije razbojnik, nego zakonodavac koji kazuje šta je pravedno a šta ne. Sokrat u daljoj diskusiji utvrđuje da pošteni (plemeniti) ljudi uzimaju vlast ne dobrovoljno, već iz straha da je ne uzmu nepošteni, tj. zato što su prinuđeni, jer ne znaju nikog boljeg kome bi je mogli poveriti; pa njih treba kazniti ako ne uzmu vlast, jer je najgora kazna biti pod vlašću nekoga ko je gori od tebe. U tome se i sastoji njihova nagrada, a ne u novcu ili počasti. Jer kada su svi pošteni niko i ne želi da vlada, što je dokaz da se vlast ne vrši u svom sopstvenom interesu, već u interesu svih kojima se vlada. Odavde se prelazi na pitanje da li je za čoveka povoljnije da bude pravedan ili nepravedan? Trasimah: nepravednost je mudrost = nadmašiti svakoga; tj. dobri i pametni su oni koji uspeju da osvoje vlast => srećni. Sokrat: pravičnost je dobrobit i znanje (nezavisno od posedovanja vlasti), a nepravičnost su poroci i neznanje. Ako čovekom vlada mudrost (vrlina), pravedan čovek biće srećniji od nepravednog; mudrac ne želi da nadmaši sebi ravne, već drugačije, a neznalica će hteti da nadmaši svakog, pa je neoravedan rđav i neznalica, a ne mudrac. Dalje, nepravda izaziva nemir u duši. Nepravedni ljudi su slabi pošto čine jedan drugom nepravdu, što izaziva sukobe i time i njihovo slabljenje. Nepravičnost gde god se pojavi onemogućava zajednički rad i rađa neslogu i sukobe, ali isto tako i šteti pojedincu. Ako pak lopovi i razbojnici i uspeju da rade zajedno to je upravo zbog ono malo pravičnosti što su uspeli da sačuvaju. Na kraju Sokrat još ukazuje na to da svaka stvar i osoba ima svrhu i moć. Svrha, moć, delatnost duše = briga, vladavina (upravlja), davanje saveta (promišljanje) => obavlja svoju funkcije život. Moć duše = pravičnost (srećan čovek); njena slabost = nepravičnost (nepravedan čovek). Trasimah: Pravičnost koristi drugom, tj. jačem, a nepravičnost koristi samo sebi, dok slabijem donosi nesreću. - II knjiga – Šta je pravedna država?
