Download Krivično procesno pravo: kompletan materijal za pripremu ispita and more Lecture notes Criminal Law in PDF only on Docsity!
1. ПОЈАМ, ПРЕДМЕТ И ЗАДАТАК КПП- Кривично процесно право kao грана кривичног законодавства,je систем правних прописа којима се одређују кривичнопроцесни субјекти и регулишу њихови кривичнопроцесни односи који настају предузимањем кривичнопроцесних радњи у циљу расветљења и решења кривичне ствари као предмета и задатка кривичног процесног права. Kao основна обележја кривичног процесног права се јављају: кривичнопроцесни субјект, кривичнопроцесна радња, кривичнопроцесни однос, предмет кривичног процесног права и задатак кривичног процесног права. Предмет кривичног процесног права је кривична ствар. Кривична ствар је реалан догађај који својим садржајем указује на одређено кривично дело и на одређено лице као извршиоца тог дела. Задатак кривичног процесног права је расветљење и решење кривичне ствари и примена материјалног кривичног права на тако расветљену и решену кривичну ствар. Овај задатак се остварује у кривичном поступку и у потпуности остварује доношењем правноснажне судске одлуке.
2.ИЗВОРИ КПП- Извори кривичног процесног права су правни акти у којима су садржани прописи ове гране права. Кривично процесно право је законско право што значи да су једини извор закони донесени од стране надлежних законодавних органа, као и ратификовани међународни уговори. Постоји подела на међународне и унутрашње изворе при^ чему^ се^ под^ међународним^ изворима подразумевају међународни уговори (билатерални и мултилатерални), а под унутрашњим изворима многобројни закони.Најприхватљивија је подела на главне
- основне и споредне – допунске изворе. Главни извори су законски прописи који се у целости односе на кривично процесно право и којима се регулишу основна питања ове гране права. Главни извор српског кривичног процесног права је Законик о кривичном поступку.Споредни извори су они законски прописи који садрже поједине одредбе које се тичу кривичног процесног права, а у основи регулишу материју других правних подручја. Најзначајнији споредни извори су: Закон о уређењу судова, Закон о јавном тужилаштву, Закон о полицији, Кривични законик, правила међународног права и др.
3.ВАЖЕЊЕ КПП У ВРЕМЕНУ- Прво и основно питање временског важења КПП се састоји у одређивању момента у којем почиње и престаје да важи кривичнопроцесни закон. У погледу питања када почиње да важи кривичнопроцесни закон важи правило tempus regit према којем се закони примењују од момента њиховог ступања на снагу. Према општем правилу уставног права закон ступа на снагу најраније осмог дана од дана објављивања. Временски период од момента објављивања закона до његовог ступања на снагу назива се vacatio legis (ослобађање закона). У погледу другог питања, када престаје да важи кривичнопроцесни закон, важи правило да се закон примењује све док не дође до његовог укидања које може бити изричито и прећутно. Веома је значајно питање који ће се процесни закон примењивати на преостали део поступка када у току поступка дође до ступања на снагу новог кривичнопроцесног закона. Правило је да се кривични поступак води према закону који важи у време суђења , тј. на тај поступак ће се применити одредбе новог процесног закона, а радње које су у поступку већ предузете, остају на снази (постоје изузеци).
4.ВАЖЕЊЕ КПП У ПРОСТОРУ- За оцену просторног важења КПП од значаја је начело територијалности што значи да се на читавој територији Србије примењују њени кривичнопроцесни закони. Под територијом Србије се подразумевају сувоземна територија, водене површине унутар њених граница, као и ваздушни
простор над њима. Постоје и одређени случајеви проширења овако одређеног појма територије.Такође, постоје и случајеви ограничења појма територије Србије (тзв. екстериторијалности
5.ВАЖЕЊЕ КПП У ОДНОСУ НА ЛИЦА- Кривично процесно право важи за сва лица (домаћа и страна) која на територији Србије учине кривично дело .Међутим, од овог правила постоје изузеци у погледу једног броја лица која уживају кривичнопроцесни имунитет. Кривичнопроцесни имунитет је установа кривичног процесног права којом се искључује кривично гоњење одређених категорија лица иако су испуњени сви стварни и правни услови за вођење кривичног поступка. Постоје различите врсте кривичнопроцесног имунитета. Апсолутан је^ онај процесни имунитет који према лицу које ужива имунитет спречава кривично гоњење и предузимање било које кривичнопроцесне радње због извршеног кривичног дела, осим у случају одобрења надлежног органа, а код релативног може доћи до предузимања кривичног гоњења и појединих кривичнопроцесних радњи према лицу које ужива имунитет. Трајан је^ имунитет^ кад^ надживљава функцију која се врши, а привремен постоји^ само^ док^ траје^ функција^ на^ коју^ се односи. Безуслован је^ онај^ имунитет^ који^ се^ не^ може^ одузети^ до^ истека^ функције,^ а услован онај^ који^ важи^ док^ од^ стране^ надлежног^ државног^ органа^ не^ буде^ укинут, без обзира што функција на коју је окривљени изабран још увек траје. Правно средство за одузимање кривичнопроцесног имунитета је одобрење за кривично гоњење. Кривичнопроцесни имунитет по свом дејству може бити потпуни и делимичан. Потпуни кривичнопроцесни имунитет, тзв. дипломатски имунитет уживају шефови страних држава када су у званичној посети нашој земљи, шефови дипломатске мисије, дипломатско особље и чланови њихових ужих породица. Делимичан кривичнопроцесни имунитет уживају: председник Србије, чланови владе РС, народни посланици у Скупштини Србије, судије и јавни тужиоци, судије Уставног суда и заштитник грађана.
6.ТУМАЧЕЊЕ КПП- је мисаона активност путем које се утврђује прави смисао и значење норме закона који чини извор кривичног процесног права и то све у циљу њене адекватне и правилне примене. Приликом тумачења КПП користи се превасходно језичко, логичко, систематско, историјско, циљно и упоредно тумачење. Такође, у кривичном процесном праву се примењује екстензивно (шире) тумачење норми осим ако се ради о норми која представља изузетак било које врсте. Такве одредбе се увек морају уско – рестриктивно тумачити. Треба нагласити да је у кривичном процесном праву дозвољена аналогија (тумачење на основу сличности) .Са аспекта обавезности тумачења и са аспекта субјекта који врши тумачење прихваћена је подела на аутентично, судско и доктринарно. Аутентично тумачење је тумачење које даје стваралац норме (скупштина) и обавезно је за све органе који примењују закон. Судско тумачење је тумачење које врше судови приликом примене ових закона на конкретан кривични случај које има обавезну снагу само за кривичну ствар на коју се односи. Доктринарно (научно) тумачење је тумачење које даје кривичноправна наука и као такво је резултат слободне делатности научника и нема обавезну снагу.
7.ПОЈАМ И ВРСТЕ КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА- Кривични поступак је законом регулисано предузимање кривичнопроцесних радњи од стране кривичнопроцесних
поступак и то како против познатог учиниоца тако и против непознатог учиниоца. Једино што разликује предистражни поступак и истрагу јесте један формални елеменат, а то је наредба јавног тужиоца о покретању истраге. Сама наредба јавног тужиоца о покретању истраге нема никакав суштински значај јер не ствара никакву разлику у погледу правне природе у односу према предистражном поступку јер је воде исти органи, тј. тужилац и полиција, а и материјални услов је исти, тј. степен основа сумње. Самим тим, истрага заједно са предистражним поступком чини део претходног поступка.
Оптужење је^ следећа^ фаза^ претходног^ поступка^ до^ које^ долази^ када^ постоји оправдана сумња да је одређено лице извшило кривично дело и састоји се од подизања оптужнице и њеног потврђивања. Ова фаза започиње подизањем оптужнице, а завршава се потврђивањем оптужнице од стране ванпретресног већа или обуставом кривичног поступка. Треба истаћи да од предње изнесеног правила постоји изузетак који је присутан приликом подизања непосредне оптужнице којом приликом изостаје фаза истраге.
Судски главни кривични поступак је^ други^ стадијум^ редовног^ кривичног поступка и започиње потврђивањем оптужнице од стране ванпретресног већа и траје све до доношења првостепене судске одлуке. Судски главни кривични поступак има три фазе: припремање главног претреса, главни претрес и доношење пресуде. Припремање главног претреса почиње са достављањем потврђене оптужнице председнику већа и у његовој надлежности је одржавање припремног рочишта, заказивање главног претреса и доношење других одлука које се односе на управљање поступком. Одржавање припремног рочишта од стране председника већа у фази припремања главног претреса је новина коју доноси нови ЗКП чији је циљ да се странке изјасне о предмету оптужбе, да образложе доказе који ће бити изведени на главном претресу и да евентуално предложе нове доказе, да се утврде чињенична и правна питања која ће бити предмет расправљања на главном претресу, као и о другим питањима за која суд оцени да су од значаја за одржавање главног претреса. Главни претрес је централна фаза кривичног поступка у којој кривичнопроцесне странке расправљају о кривичној ствари. Основ доношења судске одлуке након завршеног главног претреса могу бити само докази изнесени на главном претресу. Сам главни претрес има пет етапа: отварање главног претреса, излагање оптужбе, саслушање оптуженог, доказни поступак и завршне речи. Доношење пресуде је последња фаза главног кривичног поступка и има следеће етапе: изрицање пресуде, објављивање пресуде, писмена израда пресуде и достављање пресуде.
Након доношења пресуде следи поступак по редовним правним лековима (жалби). Овај поступак се води поводом изјављеног правног лека пред судом вишег степена, ради расправљања и одлучивања о правилности и законитости суђења које је обавио првостепени суд. Овај поступак је факултативан. Поступак по ванредним правним лековима води се против правноснажних судских одлука, односно одлука против којих није дозвољена употреба редовних правних лекова или које се више не могу нападати редовним правни лековима.
9.ОПТУЖНИ (АКУЗАТОРСКИ) КРИВИЧНИ ПОСТУПАК- Најважније карактеристике овог система су следеће: 1. Покретање и трајање кривичног поступка је у целости зависило од тужиоца и суд је кривичну ствар расправљао само по захтеву тужиоца, с тим да је поступак био исти и за кривичне и за грађанске ствари. У својству тужиоца је могло да се јави само лице које је
оштећено кривичним делом, а тек касније и било који грађанин и поднети тзв. популарну тужбу (actio popularis). 2. Друга страна у овом систему кривичног поступка је оптужени који је био потпуно равноправан са тужиоцем и имао је обавезу да се одазове позиву суда и да одговори на питање да ли тужбу сматра основаном или не. 3. Суд је био у пасивном положају који је имао обавезу да се стара о реду у поступку, да се докази изводе по закону, није се мешао у поступак доказивања и на основу изведених доказа је доносио пресуду. 4. Терет доказивања је био на тужиоцу. 5. У погледу структуре сам кривични поступак се одвијао на главном претресу и није било никаквог претходног поступка. 6. Судска одлука (пресуда) се доносила већином гласова и могла је бити осуђујућа или ослобађајућа, а доношена је по принципу слободног судијског уверења, без образложења. 7. Главне тековине овог типа кривичног поступка су: раздвојеност основних процесних функција (суђење, оптужење, одбрана), јавност, усменост, непосредност и контрадикторност.
10.ИСТРАЖНИ (ИНКВИЗИТОРСКИ) КРИВИЧНИ ПОСТУПАК Најважније карактеристике овог система су следеће: 1. У истражном систему кривичног поступка не постоје странке и све три основне процесне функције (оптужба, одбрана, суђење) сконцентрисане су у рукама једног органа – суда који покреће поступак по службеној дужности. Окривљени је био скоро потпуно обесправљен и више је сматран објектом него субјектом у праву. 3. У погледу структуре кривични поступак се састојао од истраге и суђења, с тим што је тежиште активности било у истрази. Истрага се делила на општу и посебну. У општој истрази окривљени је испитиван тако да уопште није знао које кривично дело му се ставља на терет, нити зашто се окривљује. У посебној истрази окривљени је током испитивања упознаван са делом које му се ставља на терет, с тим што је признање окривљеног био најјачи доказ, краљица доказа, а за добијање признања истражитељи су могли да примене мучење (тортуру). Само суђење као друга фаза кривичног поступка се одвијало пред већем које је судило и пресуђивало искључиво на основу списа предмета – оног што нема у списима не постоји. Фактички, на суђењу се нису појављивали ни окривљени ни сведоци. 4. Приликом одлучивања судија се није водио принципом слободног судијског уверења већ принципом законске вредности доказа. 5. Суд је поред осуђујуће и ослобађајуће судске одлуке (пресуде) могао донети и трећу врсту пресуде – пресуду на основу које се окривљени „отпушта испод суђења“ (absolutio ab instantia). Ово је била неповољна пресуда по окривљеног јер је суд у сваком тренутку могао поново повести поступак против окривљеног, а да он није имао право истицања приговора пресуђене ствари. 6. Поступак је био тајан, писмен и посредан, није било контрадикторности. 7. Тековине инквизиторског поступка су: начело официјелности и легалитета кривичног гоњења и прикупљање доказа по службеној дужности суда.
11.САВРЕМЕНИ (МЕШОВИТИ) КРИВИЧНИ ПОСТУПАК- Основне карактеристике овог система кривичног поступка су: 1. Савремени кривични поступак је оптужно расправни кривични поступак у коме су основне кривичнопроцесне функције (оптужба, одбрана и суђење) осамостаљене и одвојене, тј. поверене су посебним субјектима. 2. Носилац функције оптужбе за највећи број кривичних дела је државни орган (јавни тужилац) и он предузима гоњење по службеној дужности.
14.НАЧЕЛО ОПТУЖБЕ (АКУЗАТОРНОСТИ)- Начелом оптужбе се решава питање покретања и трајања кривичног поступка до коначног решења кривичне ствари. Сходно томе, уколико нема оптужбе суд никако не поступа по службеној дужности. У том смислу, у својству овлашћеног тужиоца може да се појави, у зависности од природе и тежине кривичног дела, јавни тужилац, оштећени као тужилац и приватни тужилац. Јавни тужилац је^ овлашћени^ тужилац^ за^ кривична дела за која се гони по службеној дужности и тада кривично гоњење започиње предузимањем прве^ радње^ јавног^ тужиоца,^ или^ овлашћених^ службених^ лица полиције на основу захтева јавног тужиоца, ради провере основа сумње да је учињено кривично дело или да је одређено лице учинило кривично дело. Оштећени као супсидијарни тужилац јавља^ се^ у^ својству^ овлашћеног^ тужиоца^ код кривичних дела за која се гони по службеној дужности у случају када јавни тужилац сматра да нема законских услова за кривично гоњење или у току поступка одустане од кривичног гоњења. Приватни тужилац је^ овлашћени тужилац за кривична дела за која се гони по приватној тужби и тада кривично гоњење започиње подношењем приватне тужбе од стране приватног тужиоца.
15.НАЧЕЛО НЕПОСРЕДНОСТИ И УСМЕНОСТИ- Начелом непосредности се^ решава питање начина на који суд сазнаје садржину како појединих доказа тако и доказног материјала као целине. Сходно овоме начелу између кривичног суда и извора сазнања нема посредника. У том смислу суд у кривичном поступку непосредно саслушава окривљеног, вештака, испитује сведоке, остварује непосредни увид у исправе, итд. - Начелом усмености се^ решава^ питање^ начина предузимања кривичнопроцесних радњи па се сходно томе све кривичнопроцесне радње предузимају усмено, путем живе речи, гласа или покрета. Примењује се током целог кривичног поступка, али своју најпотпунију примену достиже на главном претресу који је углавном уређен као усмени поступак. Тако, главни претрес почиње читањем оптужнице или приватне тужбе, испитивање оптуженог, испитивање сведока, вештака, завршне речи, све се одвија усмено. Неопходно је разликовати начело усмености и непосредности јер се умногоме поклапају. Тако ако се прочита на главном претресу записник о ранијем испитивању сведока удовољава се начелу усмености, али не и непосредности.
16.НАЧЕЛО ЈАВНОСТИ - подразумева јавност кривичног поступка уопште, а пре свега је заступљена на главном претресу као посебној фази главног кривичног поступка. Општа јавност представља право трећих непосредно незаинтересованих лица старијих од 16 година да присуствују раду суда и прате његов рад и карактеристична је за главни претрес. Ограничена јавност значи да је из одређених разлога искључена општа јавност, али поред лица чије је присутво на главном претресу обавезно, може присуствовати и одређени круг других лица.. Страначка јавност (ограничена на процесне странке, овлашћеног тужиоца и окривљеног) је увек присутна на главном претресу и саставни је део самог поступка, односно она је услов без кога се не може - conditio sine qua non за расправљање пред судом. Постоје одређени случајеви искључења јавности и то ради заштите: јавног реда и морала, интереса националне безбедности, интереса
малолетника, приватности учесника у поступку и ради заштите других оправданих интереса у демократском друштву. Одлуку о искључењу јавности доноси веће решењем , и^ то^ по^ службеној^ дужности^ или^ на^ предлог^ странке^ или^ браниоца,^ али увек након њиховог изјашњења. Решење о искључењу јавности мора бити образложено и јавно објављено и може се побијати само у жалби на пресуду. Оно што је посебно значајно истаћи јесте да се искључење јавности не односи се на странке, браниоца, оштећеног и његовог заступника и пуномоћника тужиоца.
17.НАЧЕЛО ИСТИНЕ- Hови ЗКП у чл. 15. предвиђа да суд изводи доказе на предлог странака. Даље, суд може дати налог странци да предложи допунске доказе или изузетно сам одредити да се такви докази изведу, ако оцени да су изведени докази противречни или нејасни и да је то неопходно да би се предмет доказивања свестрано расправио. На овај начин се активност суда у поступку доказивања минимализује у складу са англосаксонском правном традицијом. Као што се може приметити у први план се ставља доказна пасивност, а не активност суда. Оно што је карактеристично за земље европско континенталне правне традиције, па и за Србију, да је суд активан приликом доказивања и да сам изводи доказе и да није ограничен доказним предлозима странака, оваквим одредбама се девалвира.Међутим, и поред тога што суд више није дужан да сакупља и изводи доказе по службеној дужности, задржане су одређене гаранције како би се утврдила истина поводом конкретне кривичне ствари и оне се огледају у следећем:1) суд није везан признањем окривљеног у том смислу да када окривљени признаје извршење кривичног дела, орган који води кривични поступак дужан је да и даље прикупља доказе о кривичном делу само ако постоји основана сумња у истинитост признања или је признање непотпуно, противречно или нејасно и ако је у супротности са другим доказима; 2) докази се могу подносити у сваком стадијуму кривичног поступка , чак и у поступку по правним лековима, па и после правноснажне пресуде. Такође, једном одбијени докази могу се понављати у кривичном поступку;3) право окривљеног на извођење доказа и развијање одбране у циљу побијања тужбе;5) јавност, усменост, непосредност и расправност;
- слободна оцена доказа. Супротности начелу истине: 1) негативна права одбране (право окривљеног да ћути и да казује неистину);2) правноснажност пресуде.
18.НАЧЕЛО РАСПРАВНОСТИ (КОНТРАДИКТОРНОСТИ) - јавља се као последица начела оптужбе и подразумева могућност странака да у кривичном поступку излажу своје ставове о питањима која се расправљају и да се изјасне о ставовима противне странке. Ово начело се у кривичним поступцима спроводи на два начина. Прво, непосредним сусретом странака пред судом на који начин странке имају највећу могућност да усмено путем живе речи износе своје ставове и одговоре на наводе супротне стране. Други начин практичног спровођења овог начела је посредним путем, односно подношењем захтева, предлога и правних средстава која се по правилу подносе писмено. Битни услови за реализацију овог начела су: прво, начело одвојености кривичнопроцесних функција према коме су одвојене три основне функције у кривичном поступку (оптужба, одбрана, суђење) и поверене посебним субјектима чиме су створени услови за практичну реализацију начела расправности. И друго, процесна равноправност носилаца основних кривичнопроцесних функција и то посебно између овлашћеног тужиоца и окривљеног. Циљ овог начела је да се:- олакша установљавање истине о предмету суђења,- постигну гаранције за бољу судску одлуку и - обезбеди равноправност странака у кривичном поступку.
дужности врши у кривичном поступку одређену функцију у циљу остваривања кривичнопроцесног задатка. Основна обележја општег појма кривичнопроцесног субјекта су: својство кривичнопроцесног субјекта може стећи како физичко тако и правно лице; процесна способност коју чини стварна и оперативна легитимација. Стварна легитимација се заснива на односу једног лица према кривичној ствари и од тог односа зависи и својство у коме се то лице може појавити у кривичном поступку (нпр. да би се лице појавило у својству супсидијарног тужиоца потребно је да је оштећено кривичним делом). Оперативна легитимација представља^ способност једног лица да права и дужности у кривичном поступку реализује својом сопственом делатношћу и као таква је заснована на његовом узрасту и душевном здрављу;- сваки кривичнопроцесни субјект поседује законом предвиђен фонд права и дужности; - он је извршилац припадајућих му права и дужности у циљу остваривања кривичнопроцесног задатка и то извршилаштво може бити непосредно и посредно. Главни кривичнопроцесни субјекти су носиоци главних кривичнопроцесних функција и стичу ово својство од почетка кривичног поступка и то су: суд, овлашћени тужилац и окривљени. Помоћни кривичнопроцесни субјекти су носиоци помоћних кривичнопроцесних функција и јављају се нешто касније вољом главних кривичнопроцесних субјеката (нпр. бранилац, пуномоћник, законски заступник). Странке у кривичном поступку су овлашћени тужилац и окривљени. Странка је кривичнопроцесни субјект који у кривичном поступку обавља функцију оптужбе или одбране.
22.НАЧЕЛА КРИВИЧНОПРОЦЕСНИХ СУБЈЕКАТА- Општа начела кривичнопроцесних субјеката су: начело монофункционалности и начело непоновљивости кривичнопроцесног субјекта у истој кривичној ствари ( ne bis in idem ). Начело монофункционалности значи^ да^ је^ сваки^ кривичнопроцесни субјекат носилац само једне законом одређене функције у кривичном поступку, тј. да сваки субјекат обавља, по правилу, само једну функцију у кривичном поступку. То значи да овај принцип значи забрану стицаја различитих кривичнопроцесних функција у рукама једног субјекта. Овај принцип се апсолутно примењује у вези са функцијом судије, јавног тужиоца и окривљеног. Међутим, постоје и одређена одступања од овог принципа и то да се оштећени, оштећени као тужилац и приватни тужилац могу саслушати као сведоци. Начело ne bis in idem значи^ да једном правноснажно пресуђена кривична ствар не може бити предмет новог кривичног поступка. Евентуални покушај покретања кривичног поступка у већ правноснажно окончаном кривичном поступку спречава се истицањем приговора пресуђене ствари – res iudicata. Овај принцип је изричито успостављен чланом 4. ЗКП који каже да нико не може бити гоњен за кривично дело за које је одлуком суда правноснажно ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или је поступак правноснажно обустављен. Међутим, ово начело не важи у поступку по ванредним правним лековима и тада правноснажна судска одлука не може бити измењена на штету окривљеног.
23.ПОЈАМ СУДА И КРИВИЧНОГ СУДА- Судови су самостални и независни државни органи који штите слободе и права грађана, законом утврђена права и интересе правних субјеката и обезбеђују уставност и законитост. Судска власт у Републици Србији припада судовима опште надлежности и посебним судовима (судови специјализоване надлежности). Судови опште надлежности су: основни судови који се оснивају за територију града, односно једне или више општина; виши судови који се оснивају за подручје једног или више основних судова;
апелациони судови који се оснивају за подручје више виших судова и Врховни касациони суд Србије као највиши суд у Републици Србији. Судови посебне надлежности су: привредни судови, Привредни апелациони суд, прекршајни судови, Виши прекршајни суд и Управни суд. Према Закону о организацији и надлежности државних органа у сузбијању организованог криминала, корупције и других посебно тешких кривичних дела образовано је Посебно оделење за организовани криминал Вишег суда у Београду. Даље, према Закону о организацији и надлежности државних органа у поступку за ратне злочине образовано је Посебно оделење за ратне злочине у Вишем суду у Београду. Најзад, према Закону о организацији и надлежности државних органа за борбу против високотехнолошког криминала формирано је Посебно одељење за високотехнолошки криминал при Вишем суду у Београду. Такође, у оквиру виших судова постоје и посебна одељења која суде малолетним учиниоцима кривичних дела. Војни судови не постоје, а њихова надлежност је прешла на посебна (војна) одељења виших судова. На крају, треба истаћи да кривични суд није никакав посебан суд већ је то теоретски назив за суд опште надлежности у случају када решава и расветљава кривичну ствар.
24.НАЧЕЛО НЕЗАВИСНОСТИ СУДА И СУДИЈЕ- подразумева независност у објективном смислу и независност у субјективном смислу. Независност у објективном смислу подразумева да је суд независан и потчињен само Уставу и закону, а независност у субјективном смислу да је сваки утицај на судију у вршењу судијске функције забрањен. Практична реализација независности суда и судија обезбеђена је низом гаранција међу којима су најзначајније следеће. Прво, сталност судијске функције која пружа судији извесну гаранцију и ослобађа га неизвесности да ли ће због слободног судијског уверења зависити његов радни однос. Изузетно, лице које се први пут бира за судију, бира се на три године. Друго, начином избора судија будући да је прописано да судије бира Народна скупштина РС на предлог Високог савета судства, када се лице први пут бира на судијску функцију. За стално обављање судијске функције судије бира Високи савет судства. Треће, забраном судији да обавља службу или посао који је неспојив са судијском функцијом. Тако, судија не може бити на функцијама у органима који доносе прописе и органима извршне власти и јавним службама нити може бити члан политичке странке, нити политички деловати на други начин, бавити се било којим јавним или приватним плаћеним послом, нити пружати правне услуге или савете уз накнаду. Четврто, установа имунитета. Прописано је да судија не може бити позван на одговорност за изражено мишљење или гласање приликом доношења судске одлуке, осим ако се ради о кривичном делу кршења закона од стране судије. Такође, судија^ не^ може^ бити^ лишен^ слободе^ у^ поступку^ покренутом због кривичног дела учињеног у обављању судијске функције без одобрења Високог савета судства.
25.НАЧЕЛО ЗБОРНОСТИ РАДА СУДА- Суд по правилу суди у већу с тим што се законом може предвидети да у одређеним стварима суди судија појединац. Ово начело је спроведено у свим судовима с тим што је различит састав већа како по броју тако и по личном саставу већа и то: У првом степену судови суде у већима чији се састав разликује у зависности од тежине кривичног дела. Тако ће судови судити у већима састављеним од једног судије и двоје судија поротника (мало веће) за кривична дела за која је прописана казна затвора преко осам година, а до двадесет година. За кривична дела за које је прописана казна затвора од тридесет
за апелациони и 12 год. за Врховни касациони суд). За судију поротника може бити именован пунолетни држављанин Републике Србије , који у моменту именовања има мање од седамдесет година и који је достојан функције судије поротника. При именовању води се рачуна о полу, старости, занимању и друштвеном положају кандидата, о знању, стручности и склоности ка појединим врстама судских ствари.
28.СТВАРНА НАДЛЕЖНОСТ КРИВИЧНОГ СУДА- Уопште, под појмом надлежности кривичног суда се подразумева право и дужност кривичног суда да у кривичном поступку реши и расветли одређену кривичну ствар. Стварна надлежност представља право и дужност кривичног суда да расветли и реши одређену кривичну ствар у зависности од тежине кривичног дела и својства извршиоца. Основни суд је стварно надлежан да у првом степену суди: за кривична дела за која је као главна казна предвиђена новчана казна или казна затвора до десет година и десет година, ако за поједина од њих није надлежан други суд; одлучује о молби за престанак мере безбедности или правне последице осуде за кривична дела из своје надлежности. Такође, основни суд пружа грађанима правну помоћ, међународну правну помоћ, ако није надлежан други суд, и врши друге послове одређене законом. Виши суд је стварно надлежан да у првом степену суди: за кривична дела за која је као главна казна предвиђена казна затвора преко десет година; за одређена, законом таксативно набројана кривична дела, која би према висини запрећене казне била у надлежности основног суда (нпр. кривична дела против Војске Србије, одавање државне тајне, повреда угледа Републике Србије, убиство на мах, кршење^ закона^ од^ стране судије, јавног тужиоца и његовог заменика, итд.); суди у кривичном поступку према малолетницима; одлучује^ о^ молби^ за^ престанак^ мере^ безбедности^ или правне последице осуде за кривична дела из своје надлежности; води поступак за изручење окривљених и осуђених лица; одлучује о сукобу надлежности основних судова са свог подручја, итд. Виши суд у другом степену одлучује о жалбама на одлуке основних судова о одређивању мера обезбеђења присуства окривљеног. Апелациони суд одлучује о: жалбама на одлуке виших судова; о жалбама на одлуке основних судова у кривичном поступку, ако за одлучивање о жалби није надлежан виши суд; сукобу надлежности нижих судова са свог подручја, ако за одлучивање није надлежан виши суд, и др. Врховни касациони суд одлучује о: ванредним правним средствима изјављеним^ на^ одлуке^ судова^ у^ РС;^ сукобу надлежности између судова, ако за одлучивање није надлежан други суд и преношењу надлежности судова ради лакшег вођења поступка или других важних разлога.
29.МЕСНА НАДЛЕЖНОСТ КРИВИЧНОГ СУДА- Месна надлежност кривичног суда представља право и дужност стварно надлежног кривичног суда да расветли и реши кривичну ствар са своје територије. Треба разликовати редовне и ванредне месне надлежности с тим што редовне имају приоритет и узимају се као правило у примени, а ванредне месне надлежности се примењују по изузетку. Код редовне месне надлежности разликујемо три критеријума за одређивање месне надлежности кривичног суда. Прво, место извршења кривичног дела. Ово је главни критеријум и заснива се на томе да је по правилу месно надлежан суд на чијем подручју је кривично дело извршено или покушано. Кривично дело је извршено како у месту где је извршилац радио или био дужан да ради, тако и у месту где је у целини или делимично наступила последица дела. Међутим, постоје одређени специфични случајеви па је тако прописано да ако је кривично дело
учињено на домаћем броду или ваздухоплову док се налази у домаћем пристаништу, надлежан је суд на чијем подручју се налази то пристаниште. У осталим случајевима, надлежан је суд на чијем подручју се налази матична лука брода, односно ваздухоплова или домаће пристаниште у коме се брод, односно ваздухоплов први пут заустави. Друго , место пребивалишта или боравишта окривљеног. Овај критеријум је супсидијаран и до његове примене долази у два случаја : ако није познато место извршења кривичног дела или ако је место извршења кривичног дела ван Србије. Ако кривични поступак започне применом овог супсидијарног критеријума па се у међувремену сазна које је место извршења кривичног дела, неће доћи до преношења месне надлежности већ ће надлежан остати суд који је започео поступак по месту пребивалишта, односно боравишта окривљеног. Значајно је истаћи да ће у поступку према малолетницима увек месно надлежан бити суд према пребивалишту, односно боравишту окривљеног малолетника, а не према месту извршења кривичног дела. Треће, према месту рођења, хапшења или самопријављивања окривљеног. Овај критеријум се примењује када није познато место извршења кривичног дела ни пребивалиште или боравиште окривљеног или су оба места ван територије Србије.
30.ВАНРЕДНЕ МЕСНЕ НАДЛЕЖНОСТИ- Надлежност првенства подразумева да је месно надлежан онај кривични суд на^ чијем^ подручју^ је^ прво^ покренут^ кривични поступак. До примене овог критеријума долази када је кривично дело извршено или покушано на подручјима разних судова или на граници тих подручја или је неизвесно на ком подручју је дело извршено или покушано. Такође, до примене овог критеријума долази и онда када је једно лице извршило више кривичних дела за која су стварно надлежни судови исте врсте. У таквом случају је такође надлежан онај суд који је први започео поступак. Делегирана надлежност је један вид преношења надлежности с једног суда на други суд и то у два случаја. Прво, када је надлежни суд из правних (недовољан број судија) или стварних (оболење судија, поплава) разлога спречен да води кривични поступак. Тада је дужан да о спречености извести непосредно виши суд који ће одредити други стварно надлежни суд. Против овог решења о преношењу месне надлежности није дозвољена жалба. О овом преношењу надлежности одлучује надлежни Апелациони суд. И друго, до преношења месне надлежности може доћи уколико је очигледно да ће се поступак лакше спровести или ако постоје други важни разлози. До преношења надлежности на овај начин долази по предлогу судије за претходни поступак, судије појединца или председника већа, а одлуку доноси Врховни касациони суд. Одређена надлежност када се ни по којем критеријуму не може установити који је суд месно надлежан да суди у конкретној кривичној ствари. Одлуку о томе пред којим судом ће се спровести такав поступак доноси Врх. касациони суд.
31.ОЦЕНА СТВАРНЕ И МЕСНЕ НАДЛЕЖНОСТИ И СУКОБ НАДЛЕЖНОСТИ- Под оценом надлежности подразумева се обавеза суда да по службеној дужности води рачуна о својој стварној и месној надлежности. Што се тиче стварне надлежности, суд је дужан да води рачуна о стварној надлежности до завршетка кривичног поступка. Важно је нагласити да ако после отварања главног претреса суд установи да је за суђење надлежан нижи суд , неће доставити предмет том суду него ће сам спровести поступак и донети одлуку. У погледу месне надлежности, за кривична дела за која се води редовни кривични поступак суд је дужан да води рачуна о месној надлежности до потврђивања оптужнице, а за
Београду образује Посебно одељење за борбу против високотехнолошког криминала. У погледу оснивања тужилаштава важе следећа правила. Републичко јавно тужилаштво, Тужилаштво за организовани криминал и Тужилаштво за ратне злочине, оснивају се за територију Републике Србије, Апелационо јавно тужилаштво оснива се за подручје апелационог суда, Више јавно тужилаштво оснива се за подручје вишег суда, a основна јавна тужилаштва се оснивају за подручје основног суда.
34.ПРИНЦИПИ У ОРГАНИЗАЦИЈИ ЈАВНОГ ТУЖИЛАШТВА- Принцип инокосног (монократског) уређења се огледа у томе што радом јавног тужилаштава руководи и за његов рад одговара само једно лице - јавни тужилац, као инокосни орган што значи да не постоји вршење послова и одлучивања у зборном саставу. Принцип хијерархије се огледа у томе да је ниже јавно тужилаштво подређено вишем, а као последица такве организације се јављају обавезна упутства вишег јт нижем јт. Упутство се издаје у писменој форми, а нижи јавни тужилац ако сматра да је обавезно упутство супротно закону може изјавити приговор Републичком јавном тужиоцу. Такође, јавни тужилац може издавати обавезна упутства за поступање и свом заменику и то у писменој форми. Принцип деволуције се огледа у праву вишег јавног тужиоца да преузме кривично гоњење или вршење појединих радњи из надлежности нижег јавног тужиоца и тада је дужан да донесе образложено решење. Нижи^ јавни^ тужилац^ који^ сматра^ да^ је^ решење^ непосредно вишег јавног тужиоца неосновано може изјавити приговор Републичком јавном тужиоцу. Принцип супституције представља право вишег јт да може преузети кривично гоњење или вршење појединих радњи из надлежности једног нижег јт и ставити их у надлежност другог нижег јт, али само под условом да је надлежни јавни тужилац^ спречен^ из^ правних^ или^ стварних^ разлога^ да^ поступа^ у^ поједином предмету. У сваком случају, виши јавни тужилац мора донети образложено решење када поступа на овај начин.
35.ИЗБОР ЈАВНОГ ТУЖИОЦА И ЗАМЕНИКА ЈАВНОГ ТУЖИОЦА- Јавног тужиоца бира Народна скупштина , на предлог Владе РС, на шест година уз могућност поновног избора. На овом месту је важно напоменути да Влада РС може предлагати кандидате Народној Скупштини за избор јавног тужиоца, искључиво са листе кандидата које утврђује Државно веће тужилаца као самостални орган. Заменика јавног тужиоца бира Народна скупштина на предлог Државног већа тужилаца, на три године , када се први пут бира, а за трајно обављање функције га бира Државно веће тужилаца. За јавног тужиоца и заменика јавног тужиоца може бити изабран:држављанин РС који испуњава опште услове за рад у државним органима,који је завршио правни факултет,положио правосудни испит, који је достојан дужности јавног тужиоца и који поседује радно искуство у правној струци након положеног правосудног испита (четири године за основног јавног тужиоца и три године за заменика основног јавног тужиоца; седам година за вишег јавног тужиоца и шест година за заменика вишег јавног тужиоца; десет година за апелационог јавног тужиоца и јавног тужиоца посебне надлежности и осам година за заменике апелационог јавног тужиоца и заменика јавног тужиоца посебне надлежности; дванаест година за Републичког јавног тужиоца и једанаест година за заменика Републичког јавног тужиоца).
36.ФУНКЦИЈЕ ЈАВНОГ ТУЖИОЦА- су све оне активности које остварује у претходном и кривичном поступку, у оквиру својих права и дужности прописаних законом. Треба разликовати функцију гоњења и функцију руковођења
предистражним поступком. Функција гоњења се огледа у томе да је основно право и дужност јавног тужиоца гоњење учинилаца кривичних дела за која се гони по службеној дужности. Д а би остварио ову своју функцију јавни тужилац је надлежан да:одлучује^ о^ непредузимању^ или^ одлагању^ кривичног^ гоњења руководећи се начелом опортунитета; доноси наредбу о спровођењу истраге и да исту спроводи; закључи споразум о признању кривичног дела и споразум о сведочењу;да подиже и заступа оптужбу пред надлежним судом и да евентуално одустане од оптужбе;да изјављује жалбе против неправноснажних судских одлука, да подноси ванредне правне лекове против правноснажних судских одлука ида врши друге радње одређене ЗКП. Функција руковођења предистражним поступком подразумева да је јавни тужилац иницијатор и координатор свих активности у предистражном поступку које су усмерене на откривање кривичног дела за које се гони по службеној дужности, проналажење његовог учиниоца, као и на откривање и обезбеђивање предмета и трагова кривичног дела. У склопу његове руководеће функције у предистражном поступку јавни тужилац може наложити полицији да предузима одређене радње и тада је полиција дужна да изврши такав налог јавног тужиоца, као и да га о предузетим радњама редовно обавештава. Ако полиција не поступи по захтеву јавног тужиоца и не предузме наложену радњу, јавни тужилац ће одмах обавестити старешину који руководи органом, а по потреби може обавестити надлежног министра, Владу или надлежно радно тело Народне скупштине. Ако и у року од 24 часа од када је примљено обавештење јавног тужиоца, полиција не поступи по захтеву, тада јавни тужилац може затражити покретање дисциплинског поступка против лица за које сматра да је одговорно за непоступање по његовом захтеву. Такође, у току предистражног поступка јавни тужилац је овлашћен да од полиције преузме вршење радње коју је полиција на основу закона самостално предузела.
37.ПОЈАМ И СВОЈСТВА ОШТЕЋЕНОГ У КРИВИЧНОМ ПОСТУПКУ- Оштећени је лице чије је какво лично или имовинско право повређено или угрожено кривичним делом. Да би неко лице стекло својство оштећеног потребно је да буду испуњена два кумулативно прописана услова: прво, да је извршено кривично дело и друго, да је извршењем тог кривичног дела дошло до повреде или угрожавања неког личног или имовинског права, без обзира на то да ли из тога потиче право на имовинскоправни захтев и да ли се он остварује у кривичном поступку. У кривичном поступку оштећени може имати различита својства и може се појавити као: 1) приватни тужилац (код кривичних дела за која се гони по приватној тужби);
- супсидијарни тужилац; 3) с предлогом за кривично гоњење; 4) с предлогом за остваривање имовинскоправног захтева који је настао извршењем кривичног дела и 5) сведок.
38.ОШТЕЋЕНИ КАО ПРИВАТНИ ТУЖИЛАЦ- Оштећени у својству приватног тужиоца се јавља код кривичних дела која се гоне по приватној тужби. Ради се о кривичним делима које су мањег значаја и којима се не угрожавају основне друштвене вредности па се самим тим функција гоњења у целости препушта оштећеном лицу. Посебни део Кривичног законика РС предвиђа која се кривична дела гоне по приватној тужби (увреда, изношење личних и породичних прилика). Лице овлашћено на подношење приватне тужбе је оштећени , који може бити и физичко и правно лице, али истовремено може бити и више лица.у случају смрти приватног тужиоца у току рока за подношење приватне тужбе или у току поступка, његов брачни друг, лице са којим живи у ванбрачној или каквој другој
тужиоца који то право има до завршетка главног претреса и смрћу, односно престанком правног лица.
ОПТУЖНИ АКТИ ОВЛАШЋЕНОГ ТУЖИОЦА
Оптужни акти су израз и манифестација функције кривичног гоњења у кривичном поступку, а оптужба је општи појам за све врсте оптужних аката овлашћених тужилаца у кривичном поступку. Носилац оптужбе је овлашћени тужилац.
Оптужба (тужба у формалном и ужем смислу) је акт овлашћеног тужиоца, састављен у законској форми, којим од надлежног суда тражи да се против одређеног лица за одређено кривично дело одреди главни претрес. Овако дефинисана оптужба у ужем смислу речи обухвата: оптужницу, оптужни предлог, приватну тужбу и предлог за изрицање кривичне санкције према малолетнику. Оптужба у ширем смислу обухвата поред набројаних оптужних аката и наредбу јавног тужиоца за спровођење истраге против осумњиченог.
Оптужница је оптужни акт јавног тужиоца у редовном кривичном поступку. Оптужни предлог је оптужни акт јавног тужиоца у скраћеном кривичном поступку. Оптужни акт приватног тужиоца, без обзира на врсту кривичног поступка, зове се приватна тужба. Предлог за изрицање кривичне санкције према малолетнику је оптужни акт јавног тужиоца за малолетнике у поступку према малолетницима.
Наредба о спровођењу истраге је оптужни акт јавног тужиоца којим се покреће истрага као друга фаза претходног поступка и то у два случаја: прво, против одређеног лица за које постоје основи сумње да је учинило кривично дело и друго, против непознатог учиниоца када постоје основи сумње да је учињено кривично дело. Јавни тужилац је надлежан и да води истрагу, а наредба ће се сматрати оптужним актом у ширем смислу само ако је њоме обухваћен осумњичени.
ПРЕДЛОГ ЗА КРИВИЧНО ГОЊЕЊЕПредлог оштећеног за кривично гоњење је процесна претпостав за покретање и вођење кривичног поступка код ове групе кривичних дела. Наиме, и код ове групе кривичних дела јавни тужилац је овлашћени тужилац за покретање и вођење кривичног поступка, али о не може покренути уколико оштећени претходно не стави такав предлог. Исто тако, у случају када оштећени накнадно одустане од свог већ стављеног предлога, на шта има право све до завршетка глав претреса пред првостепеним судом, јавни тужилац не може наставити кривични поступак. Сама изјава одустанку од предлога за кривично гоњење се даје јавном тужиоцу или суду што зависи од фазе поступ у којој оштећени одустаје од свог предлога. У том случају, оштећени губи право да поново поднесе предлог.Предлог за кривично гоњење се подноси јавном тужиоцу. Такође, ако је оштећени поднео кривичну пријаву или предлог за остваривање имовинскоправног захтева у кривичном поступку, сматра се да је тиме поднео и предлог за гоњење. Исто тако, благовремено^ поднета^ приватна^ тужба сматраће се благовремено поднетим предлогом оштећеног, ако се у току поступка утврд да се ради о кривичном делу за које се гони по предлогу за кривично гоњење.
Што се тиче рока у којем се мора поднети предлог за кривично гоњење, он износи три месеца од дана кад лице сазнало за кривично дело и учиниоца. Нека кривична дела која се гоне по предлогу оштећеног су неовлашћено откривање тајне (чл. 141. КЗ), спречавање јавног скупа (чл. 151. ст. 1. КЗ), силовање и обљуба над немоћним лицем када су извршени према брачном другу (чл. 178. и 179. КЗ). Треба
нагласити, да и поред датог предлога оштећеног лица јавни тужилац не мора да покрене поступак, а у току поступка може да одустане од гоњења када оштећени има право да преузме кривично гоњење.
41. ОШТЕЋЕНИ С ИМОВИНСКОПРАВНИМ ЗАХТЕВОМ
Имовинскоправни захтев који је настао услед извршења кривичног дела расправиће се н предлог овлашћених лица у кривичном поступку ако се тиме не би знатно одуговлачио овај поступак. То значи, да би се имовинскоправни захтев остварио у кривичном поступку потребно да буду испуњена два услова: прво, да имовинскоправни захтев произлази из кривичног дела и друго, да се тим расправљањем знатно не одуговлачи кривични поступак (то је фактичко пита које се процењује од случаја до случаја).
Странке имовинскоправног односа су лице овлашћено на подношење имовинскоправног захтева и лице према коме се може поставити имовинскоправни захтев. Лице овлашћено на подношење имовинскоправног захтева је свако лице које је овлашћено да такав захтев оствару у парници , што значи да је круг ових лица шири и од појма оштећеног у кривичнопроцесном смислу. Лице према коме се може поставити имовинскоправни захтев је искључиво окривљени
Предмет имовинскоправног захтева у кривичном поступку не може бити свака ствар која може бити предмет спора у парници већ се имовинскоправни захтев може односити на накнаду штете, повраћај ствари или поништај одређеног правног посла под условом да је њихово остваривање могуће пред парничним судом.
Имовинскоправни захтев се подноси органу поступка, што значи јавном тужиоцу или суд пред којим се води поступак. Такође, предлог се може поднети најдоцније до завршетка главно претреса пред првостепеним судом, а исто тако овлашћено лице може до завршетка главног претреса пред првостепеним судом да одустане од предлога. Правна последица одустанка од предлога јесте немогућност поновног стављања таквог предлога у кривичном поступку с тим ш то не значи и губитак права на остваривање имовинскоправног захтева у парници.
Орган поступка ће саслушати окривљеног о чињеницама у вези са имовинскоправним захтевом и провериће околности које су од важности за његово утврђивање с тим што је дужан да прикупи доказе з одлучивање о захтеву и пре него што је он поднет. Важно је истаћи да се на предлог овлашћеног лица подношење имовинскоправног захтева могу у кривичном поступку, по одредбама закона који уређуј поступак извршења и обезбеђења, одредити привремене мере обезбеђења имовинскоправног захтева насталог услед извршења кривичног дела.
У осуђујућој пресуди , суд може досудити имовинскоправни захтев у целини или делимич а за вишак упутити овлашћено лице на парнични поступак. Кад суд донесе ослобађајућу или одбијајућу пресуду, односно решење о обустави кривичног поступка упутиће овлашћено лице д имовинскоправни захтев може остваривати у парничном поступку.
42. ЗАКОНСКИ ЗАСТУПНИЦИ И ПУНОМОЋНИЦИ ОШТЕЋЕНОГ
Оштећени у кривичном поступку, без обзира у ком својству се појављује, може имати законског заступника и пуномоћника.
