Analiza dela Antihrist-Seminarski rad-Filozofija
arthur9
arthur9

Analiza dela Antihrist-Seminarski rad-Filozofija

5 str.
26broj preuzimanja
1000+broj poseta
100%od1broj ocena
Opis
Analiza dela Antihrist,Seminarski rad,Filozofija, Fridrih Niče, Antihrist, Eno čoveka,Ecce homo
30 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 5
ovo je samo pregled
3 prikazano na 5 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 5 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 5 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 5 str.
preuzmi dokument
Građansko društvo

Seminarski rad iz Filozofije

Tema : Analiza dela : " ANTIHRIST "

2

Nemački filzof, pesnik i klasični filolog koji je postao najprovokativniji i najuticajniji mislilac 19. veka. Rođen je 15. oktobra 1844. u mestu Rocken u Prusiji. Imao je dve godine kada mu se rodila sestra Elisabet i tri kada mu se rodio brat. Njegov otac, luteranski svećenik umro (od bolesti mozga) je 1849. godine kada je mladom Nietzscheu bilo pet godina. Brat mu umire u januaru naredne godine (1850.). Nietzsche je gledao godinu dana oca kako umire u užasnim mukama, što je bio odlučan činitelj u njegovim sumnjama u hrišćanstvo jer nije mogao sebi objasniti zašto je njegov otac kažnjen, a služio je Bogu. Stoga će kasnije Charles Darwin postati njegov uzor. Nakon bratove smrti porodica se seli u Naumburg, a Nietzschea šalju u internat u mestu Pforti (poznat po strogom verskom vaspitanju) udaljenom osam kilometara od Naumburga.

Školski drugovi u internatu zafrkavali su ga zbog njegove ozbiljnosti, a Nietzsche će kasnije tvrditi kako se tada najbolje osećao kada je bio sam. Nakon završenog školovanja u internatu upisao je studije teologije u Bonnu želeći postati sveštenik, kao i njegov otac. Na Uskrs 1865. godine odbija se pričestiti u crkvi u Naumburug. Na kraju godine odustaje od svešteničkog zvanja i posvećuje se učenju klasične filologije. Na fakultetu prve uzore nalazi u životu i filozofiji starih Grka pre pojave Sokrata. Zahvaljujući svome znanju imenovan je profesorom klasične filolofije na sveučilištu u Baselu kada je imao samo 24 godine (1869.). Smatra se da se u to doba kao studnet zarazio sifilisom u jednoj javnih kuća koje je posećivao. Godine 1870. učestvuje u nemačko-francuskom ratu kao bolničar dobrovoljac. Tada je oboleo od dizenterije i difterije. Nakon rata putuje po Švajcarskoj i Italiji te sklapa nova prijateljstva. Jedno se vreme bavio muzikom i družio se sa Richardom Wagnerom, ali razočaran Wagnerovom hrišćanskom orijentacijom i sklonosti ka starogermanskom kultu prekida sve odnose s njim.

Niz godina bavio se prirodnonaučnim problemima, a uz eminentna filozofska dela, pisana izvanredno lepim nemačkim jezikom, piše i pesme. Vidno bolestan (ceo život imao je loš vid i migrenične glavobolje) prisiljen je povući se u penziju 1879. godine, te se seli u švajcarske Alpe. Zimi s Alpa silazi na italijansku ili francusku rivijeru. Nešto kasnije - 1882. sreće svoju jedinu romantičnu ljubav Lou Andreu Salone (njoj je bilo tek 20 godina), jedinu ženu kojom se oduševljavao. Nietzsche ju je opisao kao bistru poput orlice i oštru poput lavice. Upoznao ih je Nietzscheov prijatelj Paul Ree.

Te (1882.) su godine njih troje zajedno obilazili Italiju i živeli slobodoumno. Nietzsche ju je zaprosio ali ona ga je odbila jer ga je htjela deliti s Reeom. Sreli su se nešto kasnije u Leipzigu, ali Ree ju je "odveo" i time strašno povredio Nietzschea. Nakon toga Nietzsche je bio strašno razočaran i ljut te mu filozofija postaje uteha za životna razočaranja.

Godine Nietzsche 1888. silazi s Alpa u Torino, a njegovo ludilo postaje sve jače pa je umislo da je bog i da mora preuzetu patnju za grehe sveta. Tada se počinje potpisivati kao Dioniz ili ponekad Razapeti. U januaru 1889. na torinskim ulicama sažalio se nad konjem koji je pao zbog tereta ili poledice - konj je pao, a Nietzsche ga je obgrlio. Što je bilo prilično iznenađujuće jer se znalo da je Nietzsche protiv bilo kakve vrste sažaljenja. Uskoro je smešten u duševnu bolnicu u Torinu, a potom u majčinu kuću u Nemačkoj. Tada je proglašen

Fridrih Niče

3

umobolnim. Poslednje je godine života proveo kod svoje sestre Elisabet u Weimaru. Godine 1889. pretrpeo je živčani slom od kog se nikad više nije oporavio. Umire pomračena uma od kapi u Weimaru 25. kolovoza 1900. godine, a njegova dela štampa i delimično grubo falsifikuje (posebno pisma) rasistički nastrojena sestra Elisabeth Forster-Nietzsche. Ona je - kako je u drugoj polovini XX. veka otkrio K. Schlechta - mnogo pridonela tome što se Nietzscheova filozofija široko propagirala i zloupotrebljava u Trećem Reichu. Nakon bratove smrti vilu u kojoj je umro Elisabet je pretvorila u Nietzscheovo svetište za Nietzscheov kult, kult njegove osobe i filozofije. Tu su zalazili mnogi nacistički intelektualci, a jednom čak i Hitler. Stoga se ona pobrinula da Nietzsche postane službeni mislilac Trećeg Reicha, što je bilo smešno jer je Nietzsche mrzeo bilo kakav nacionalizam. Dapače, bio je jedan od prvih pravih Evropljana.

Nietzsche je bio strastveni kritičar tada vladajućeg morala i verovanja. Smatrao je kako su i religija i moral osigurani na nemoralnim sredstvima te da nisu ništa drugo nego služenje lažnoj transcendentnoj ideji, pojmu, nečem što izvan konkretnog ovozemaljskog egzistiranja želi propisivati večne zakone. Nietzsche je smatrao da ovaj život nije nemoralan nego da je besomučna borba u kojoj je umro Bog, a pobeđuju jači, sposobniji, smeliji. Stoga je on smatrao kako se umesto tradicionalnih trebaju stvoriti nove vrednosti. Nietzsche je bio plodonosan pisac, koji je napisao nekoliko značajnih dela, među njima: Rođenje tragedije (1872.), Tako je govorio Zaratustra (1883.-1885.), S onu stranu dobra i zla (1886.), Genealogija morala (1887.), Antikrist (1888.), Ecce Homo (1889. - poslednje i nikada dovršeno delo), O ljudskim i suviše ljudskim stvarima (1878.), Volja koja rađa moć, Sumrak idola i Volja za moći (1901.).

Pred kraj života Nietzsche je pozvao Vatikan i kralja Italije da na smrt osude nemačkog cara i sve antisemite. Tada se to činilo možda besmislenim ali dolazak nacizma na vlast 30-ak godina kasnije pokazati će kako je Nietzsche na vreme osetio dah antisemitizma koji će preplaviti Nemačku.

Antihrist

" y xpumhancmey HU Mopan HU penuzuja ne donase y KonmaKm ca peannomhy y ceaKOM mpeHymKy " .

Antihrist, Prokleto hrišćanstvo ,je knjiga koju je napisao nemački filozof Fridrih Niče objavljena 1895. godine.

Naslov može biti preveden kao " Anti-Hrist " ili " Anti-hrišćanin " , sudeći po sadržaju knjige verovatno je da autor podrazumeva oboje. Prema knjizi Eno čoveka (Ecce homo), može se pretpostaviti kako je Antihrist Dionis, bog koji simbolizuje prema Ničeu antitezu hrišćanske interpretacije postojanja.

Tema dela je budućnost čoveka, i ta budućnost je analizirana u svetlu istorije zapadnih vrednosti koje su se izuzetno proširile u svetu. Prema Ničeu, te vrednosti onemogućuju

4

napredak čovečanstva jer su zasnovane na mržnji i fanatizmu hrišćanskog morala ; osnovna vrednost ovog sistema je osećaj krivice i samosažaljenje koji procenjuje život sa pesimističkog stanovišta (« Zbog čega sve to ? » « Čemu patnja ? » « Postoji jedan bolji život koji opravdava sadašnji ». ). Niče, dakle, postavlja pitanje da bi saznao da li postoji odgovor na tu omalovažavajuću interpretaciju patnje egzistencije. Koncepti kojima Niče odgovara na ova pitanja (Snaga volje, Natčovek) nisu jasno iskazani u tekstu, i Niče se koncentriše isključivo na kritiku hrišćanskog krivotvorenja vrednosti.Niče analizira mesto Hrišćanstva u istoriji stvaranja zapadnih vrednosti. On suprostavlja krivotvorenje Hristove poruke koju su učinili sveštenici, sistemu aristokratskih kasti. Njegova teza je da, uprkos nasilju i varvarizmu ovih udruženja, ona su ta koja omogućavaju vrednovanje kulture, tako što stare hijerarhije preuzimaju duhovnu formu. Hrišćanstvo, naprotiv, govoreći 0apsolutnoj jednakosti među ljudima, zabranjuje svaku želju za izdvajanjem, ponižava ljudsko biće i onemogućuje proces veličanja nagona koji su osuđeni moralom: na taj način pokušava da održi čoveka u varvarstvu. Umesto podsticanja ljudske aktivnosti, i osećaja moći koji bi se zadovoljio u umetnosti i misli, hrišćanstvo 1savremeni moral (koji otelotvoruje Šopenhauer), zasnivajući se na samosažaljenju, ističe osećanje koje održava ljudsku bedu i čini čovekovo postojanje bednijim nego što bi moglo biti. Zbog toga Niče žestoko osuđuje samosažaljenje slabih i vrednosti zasnovane na njemu, zato što smatra da je samosažaljenje instrument borbe protiv potvrđivanja života, zemaljske sreće, i radosti da se bude ono što jeste : zbog toga je ono negiranje života.

Najduži deo knjige je posvećen opisu tipa Hrista, odnosno poreklu nagona koji bi dozvolili da se razume postanak vrednosti koje je propovedao. Niče mnogo kritikuje organizovane institucije hrišćanstva, naročito sveštenike. Jevanđelizam ovog Hrista je vođen Dobrom Vešću prema kojoj je Božije kraljevstvo takođe i naše. Niče se ne suprostavlja Isusu, o kome govori da je " jedini istinski hrišćanin ". Za Ničea, hrišćanska institucija je ujedno i ironična i licemerna. Međutim, nisu Jevreji, nego hrišćani ti koji su ubili Isusa i njegovu ideju. U tom smislu, napad Ničea je ujedno napad protiv hrišćana antisemita njegovog vremena.

Pominjanje Antihrista ne odnosi se direktno na biblijskog Antihrista nego je pre napad protiv robovskog morala i apatije zapadnog hrišćanstva. Glavna Ničeova teza je da je hrišćanstvo kakvo ga je on video na zapadu otrov za zapadnu kulturu i jedno zastranjivanje poruka i dela Isusa (koga opisuje kao mističnog idiota ali iskrenog, suprotno od sveštenika koji su oživeli njegovu figure ). To zastranjivanje je naročito služilo za uništenje rimske imperije iznutra, i tako određuje najveći deo zapadne istorije koji se tako zasnivaju na vrednostima nastalim iz osećaja krivice.

U svetlu te teze, naslov izražava na prvom mestu neprijateljstvo Ničea prema hrišćanstvu takvom kakvo je. U knjizi, Niče je veoma kritičan prema institucijalizovanoj religiji i klasi sveštenika. Najveći deo knjige je tako sistematski i logički napad na interpretacije Hristovih reči od strane Svetog Pavla i onih koji su ga sledili.

Ipak treba primetiti kako Niče, iako poštuje metode i dela Isusa, predstavlja antitezu njegovih učenja koja se tiču pasivnosti. Ali Isus, za Ničea, svojom pasivnošću, svojim moralnom " idiotizmom " je bio čovek oslobođen od osećanja krivice. Zbog toga, u izvesnoj meri, naslov «Antihrist» se odnosi isto tako na filozofsku vezu između Isusa i Dionisa: ako je Dionis pasivan i odobrava cepanje realnosti, Hrist je samo pasivan, ali izuzet od svake mržnje ovoga sveta.

5

Veliko Ničeovo pitanje koje ide dalje od polemike protiv hrišćanstva, je to da se osigura budućnost u kojoj bi čovek bio oslobođen religioznih konflikata i nihilističkih morala, što isto tako znači perspektiva budućnosti gde bi čovečanstvo odbacilo fanatizam i gde bi moglo da se posveti kreiranju sebe, saznanju i umetnosti, u jednom, na taj način, skoro utopijskom životu.

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 5 str.
preuzmi dokument