Anton Pavlovic Čehov - Ujka Vanja, Ostalo' predlog Književnost. European University
jelenaaar
jelenaaar27 January 2018

Anton Pavlovic Čehov - Ujka Vanja, Ostalo' predlog Književnost. European University

PDF (217 KB)
32 str.
15broj poseta
Opis
Drama ruskog pisca Antona Pavloviča Čehova.
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 32

ovo je samo pregled

3 prikazano na 32 str.

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 prikazano na 32 str.

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 prikazano na 32 str.

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 prikazano na 32 str.

preuzmi dokument
Anton Pavlovic Cehov - Ujka Vanja

Anton Pavlovič Čehov Ujka Vanja Scene iz života na selu u četiri čina LICA • Serebrjakov, Aleksandar Vladimirovič, profesor u penziji • Jelena Andrejevna, njegova žena, 27 godina • Sofija Aleksandrovna (Sonja), njegova kći iz prvog braka • Vojnicka, Marija Vasiljevna, udovica savetnika, mati prve žene profesorove • Vojnicki, Ivan Petrovič, njen sin • Astrov, Mihail Lavovič, lekar • Telegin, Ilja Iljič, osiromašen spahija • Marina, stara dadilja • Radnik Dogaña se u letnjikovcu Serebrjakova. PRVI ČIN Park. Vidi se deo kuće s terasom. Na stazi ispod starog jablana sto, postavljen za čaj. Klupe, stolice; na jednoj klupi leži gitara. Nedaleko od stola ljuljaška. Tri sata po podne. Oblačno. MARINA (sumorna, troma starica, sedi kraj samovara, plete čarapu) i ASTROV (šeta gore-dole). MARINA (sipa čaj u čašu): Uzmi, sinko. ASTROV (nerado prihvata čašu): Nešto mi se ne pije. MARINA: Možda bi rakijice? ASTROV: Ne. Ja ne pijem rakije svaki dan. A i zapara je. (Pauza.) Dadice, koliko ima kako se poznajemo? MARINA (razmišljajući): Koliko? Kad bih mogla da se setim... Ti si došao ovamo, u ovaj kraj... Kad ono beše?... Bila je još živa Vera Petrovna, Sonječkina mati. Dve zime si dolazio k nama dok je ona bila živa... E pa, znači, prošlo je jedanaest godina. (Zamislivši se.) A može biti i više... ASTROV: Mnogo sam se izmenio od tog doba? MARINA: Mnogo. Onda si bio mlad, lep, a sad si ostareo. Nisi ni lep onako. I da kažem – i rakijicu piješ. ASTROV: Da.. Za deset godina postao sam sasvim drugi čovek. A uzrok? Premorio sam se, dadice. Od jutra do mraka sve na nogama, ne znam za odmor, a noću ležiš pod pokrivačem i strepiš da te ne pozovu bolesniku. Za sve vreme, otkako se poznajem s tobom, nijednog dana nisam bio slobodan. Kako da ne ostarim? A i život je sam po sebi dosadan, glup, prljav... A taj život priteže. Oko tebe samo neki čudni ljudi, sve sami osobenjaci; a kad poživiš meñu njima godinu-dve, malo-pomalo i sam, sasvim neprimetno, postaneš osobenjak. Neminovna sudbina. (Uvijajući svoje dugačke brkove.) Pogledaj kako su mi brkovi porasli... Glupi brkovi. Postao sam osobenjak, dadice... Da

sam zaglupeo – nisam još, hvala bogu; mozak mi je još na svom mestu, ali su osećanja nekako otupela. Ništa ne želim, ništa mi ne treba, nikoga ne volim... Ili, možda, samo tebe volim. (LJubi je u glavu.) Kad sam bio dete, imao sam takvu dadilju. MARINA: Možda bi hteo da jedeš? ASTROV: Ne. Treće nedelje Velikog posta bio sam u Malickom zbog epidemije... Pegavi tifus... Po kućama ljudi leže kao snoplje... Nečistoća, smrad, dim, telad po podu, zajedno s bolesnicima... Prasad, isto tako... Radio sam po ceo dan, nisam seo, ni mrvice nisam okusio, a kad se vratih kući, ne dadoše mi ni da odahnem – dovezli sa železničke pruge skretničara. Ja ga položim na sto da ga operišem, a on ti potegne pa umre kod mene, pod hloroformom. I eto, kad ne treba, osećanja se probude u meni, pritisnu mi savest, baš kao da sam ga namerno ubio... Seo sam, zažmurio – evo, ovako, i pomislio: oni koji će živeti sto-dvesta godina posle nas i kojima mi sad krčimo put, da li će nas po dobru spominjati. Dadice, neće! MARINA: Ako ljudi neće, bog hoće. ASTROV: Baš ti hvala. Dobro si rekla. Ulazi Vojnicki VOJNICKI (izlazi iz kuće; on je spavao posle doručka i sav je izgužvan; seda na klupu, popravlja svoju kicošku mašnu): Da... (Pauza.) Da... ASTROV: Jesi li se ispavao? VOJNICKI: Jesam... Još kako. (Zeva.) Otkako se ovamo doselio profesor sa suprugom, život je izišao iz svoga koloseka... Spavam u nevreme, za doručak i ručak jedem razne valjuške, pijem vino... a sve to nije zdravo! Ranije nisam imao ni trenutka slobodnog vremena, i Sonja i ja smo radili, još kako smo radili, a sad radi samo Sonja, a ja spavam, jedem, pijem... Ne valja! MARINA (klimnuvši glavom): Takav je sad red! Profesor ustaje u dvanaest sati, a samovar ključa još od jutra, čekajući na njega. Dok oni nisu bili ovde, uvek smo ručavali u jedan sat, kao i svi ljudi, a otkako su oni ovde, u sedam. Profesor noću čita i piše, i odjednom oko dva sata zvonce... Šta želite, gospodine? Čaja! Sad zbog njega budi poslugu, spremaj samovar... To mi je neki red! ASTROV: Hoće li još dugo ostati ovde? VOJNICKI (zviždućući): Sto godina. Profesor je rešio da se preseli ovamo. MARINA: Eto i sad. Samovar već dva sata na stolu, a oni otišli u šetnju. VOJNICKI: Evo ih idu, idu... Ne uzrujavaj se. Čuju se glasovi; vraćajući se iz šetnje, iz dubine parka dolaze Serebrjakov, Jelena Andrejevna, Sonja i Telegin. SEREBRJAKOV: Divno, divno... Vanredan prizor. TELEGIN: Dostojan pažnje, vaše prevashodstvo. SONJA: Tata, sutra idemo u šumu. Hoćeš li? VOJNICKI: Gospodo, hajdemo na čaj! SEREBRJAKOV: Dragi prijatelji, budite tako dobri pa mi čaj pošaljite u kabinet! Ja danas moram još nešto da radim. SONJA: A u šumi će ti se jamačno dopasti. Jelena Andrejevna, Serebrjakov i Sonja ulaze u kuću; Telegin prilazi stolu i seda do Marine. VOJNICKI: Vrućina, zapara, a naš veliki naučnik u gornjem kaputu, u kaljačama, s kišobranom i u rukavicama.

ASTROV: Čuva se, sigurno. VOJNICKI: A kako je ona divna! Kako je divna! U životu nisam video lepše žene. TELEGIN: Kad idem poljem, Marina Timofejevna, kad šetam senovitim parkom, kad gledam ovaj sto, ja uvek osećam neiskazano blaženstvo! Vreme je divno, ptičice pevaju, mi svi živimo u miru i slozi, šta nam još treba. (Prihvatajući čašu.) Toplo vam zahvaljujem. VOJNICKI (sanjalački): Oči... Divna žena! ASTROV: Pričaj nam štogod, Ivane Petroviču. VOJNICKI (malaksalo): Šta da ti pričam? ASTROV: Zar nema ništa novo? VOJNICKI: Ništa. Sve je staro. Ja sam isti kakav sam i bio, a možda sam i gori, jer sam se razlenio, ne radim ništa, samo frčem kao starkelja. Moja stara čavka, maman, još uvek govori o emancipaciji žena; jednim okom gleda u grob, a drugim traži u svojim pametnim knjigama zoru novog života. ASTROV: A profesor? VOJNICKI: A profesor, kao i pre, od jutra do duboko u noć sedi u svom kabinstu i puše. »Napregnuvši um, namrštivši čelo, sve ode pišem, pišem, i ni o sebi ni o njima pohvale ne čujem.« Jadna hartija! Bolje bi bilo da napiše svoju autobiografiju. Kako bi to bio izvrstan siže. Penzionisani profesor, matora tvrdica, učena riba... Podagra, reumatizam, migrena, jetra mu otekla od surevnjivosti i zavisti... Ta riba živi na imanju svoje prve žene, živi po nevolji, jer mu kesa ne dopušta da živi u gradu. Večito se žali na svoje nesreće, mada je, u stvari, neobično srećan. (Nervozno.) Pomisli samo kakva sreća! Sin običnog pojca, ñak stare bogoslovske škole, dogurao do naučnika, dobio katedru, postao ekselencija, zet senatora, itd., itd. Uostalom, sve to nije važno. Ali uzmi ovo. Čovek koji ravno dvadeset pet godina čita i piše o umetnosti, a uopšte ne poznaje umetnost. Dvadeset i pet godina preživa tuñe misli o realizmu, naturalizmu i svakojakim drugim glupostima; dvadeset i pet godina čita i piše o tome što pametni već odavno znaju, a za glupake nije zanimljivo – znači, dvadeset pet godina pretače iz šupljeg u prazno. A u isti mah – kakva oholost! Kakve pretenzije! Otišao je u penziju, i niko ne zna za njega, on je potpuno nepoznat, znači da je dvadeset pet godina zauzimao tuñe mesto. A pogledaj ga korača kao polubog! ASTROV: Pa ti mu, čini mi se, zavidiš. VOJNICKI: Da, zavidim! A kakav uspeh kod žena! Nijedan donžuan nije iamo takav potpun uspeh! NJegova prva žena, moja sestra, divno, blago stvorenje, čisto kao ovo plavo nebo, plemenita, velikodušna, koja je imala više obožavalaca negoli on ñaka – volela ga je tako kako mogu da vole samo tako čisti anñeli isto tako čiste i predivne kao što su oni sami. Moja mati, njegova tašta, i sad ga obožava, on joj i sad uliva nekakvo strahopoštovanje. NJegova druga žena, lepotica, mudrica – videli ste je maločas – udala se za njega kad je već bio star, dala mu mladost, lepotu, slobodu, svoj sjaj. Zašto? Zbog čega? ASTROV: Je li verna profesoru? VOJNICKI: Na žalost, jeste. ASTROV: Zašto na žalost? VOJNICKI: Zato što je ta vernost lažna od početka do kraja. U njoj je mnogo retorike, ali nema logike. Izneveriti staroga muža koga ne možeš da trpiš – to je nemoralno; a ugušivati u sebi kukavnu mladost i živo osećanje – to nije nemoralno! TELEGIN (plačnim glasom): Vanja, ja ne volim kad tako govoriš. Bogami... Ko izneveri

ženu ili muža, taj je nevernik, taj može da izneveri i otadžbinu! VOJNICKI (ljutito): Zavrni slavinu, Oblando! TELEGIN: Dopusti, Vanja. Moja žena je zbog moje ružnoće, sutradan posle svadbe pobegla od mene sa čovekom koga je volela. Ali ja ni posle toga nisam prenebregao svoju dužnost. Ja je i sad volim, i veran sam joj, pomažem je koliko mogu, dao sam svoje imanje za školovanje dece koju je narañala s voljenim čovekom. Sreću sam izgubio, ali mi je ostao ponos. A njoj? Mladost već prošla, lepota pod uticajem prirodnih zakona uvela, ljubljeni čovek umro... Šta je njoj ostalo? Ulaze Sonja i Jelena Andrejevna; malo docnije daju joj čaj i ona pije ne gledajući u čašu. SONJA (brzo dadilji): Dadice, došli su seljaci. Idi, porazgovaraj s njima, a ja ću čaj sama... (Sipa čaj.) Dadilja odlazi, Jelena Andrejevna uzima svoju čašu i pije sedeći na ljuljašci. ASTROV (Jeleni Andrejevnoj): Došao sam zbog vašega muža. Pisali ste da mu je veoma rñavo, reumatizam i još ne znam šta, a eto, on zdrav. JELENA ANDREJEVNA: Sinoć je kunjao, žalio se na bolove u nogama, a danas mu nije ništa... ASTROV: A ja sam se lomio, jureći trideset vrsta. Ali, svejedno, nije prvi put. Zato ću ostati ovde do sutra i bar ću se ispavati quantum satis. SONJA: Vlo dobro. To je velika retkost da vi prenoćite kod nas. Ali vi, sigurno, niste ručali? ASTROV: Nisam, nisam ručao. SONJA: Onda ćete bar i ručati. Mi sad ručamo u sedam sati. (Pije.) Čaj se ohladio! TELEGIN: I samovar se sasvim ohladio. JELENA ANDREJEVNA: Ništa za to, Ivane Ivanoviču, mi pijemo i hladan. TELEGIN: Izvinite... Ali ja nisam Ivan Ivanič, već Ilja Iljič, gospoño... Ilja Iljič Telegin, ili, kako me neki zbog moga rošavog lica zovu – Oblanda. Ja sam nekad krstio Sonječku, a njegovo prevashodstvo, vaš suprug, vrlo me dobro poznaje. Ja sad stanujem kod vas, na novom imanju... Ako ste izvoleli primetiti, ja svaki dan ručam s vama. SONJA: Ilja Iljič je naš pomoćnik, desna ruka. (Nežno.) Dajte, kume, da vam još nalijem. MARIJA VASILJEVNA: Ah! SONJA: Šta vam je, babuška? MARIJA VASILJEVNA: Zaboravila sam da kažem Aleksandru... izneverilo me pamćenje... dobila sam danas pismo iz Harkova od Pavla Aleksejeviča... poslao svoju novu brošuru... ASTROV: Je li zanimljiva? MARIJA VASILJEVNA: Zanimljiva, ali nekako čudna. Pobija ono što je pre sedam godina zastupao. To je strašno! VOJNICKI: Nema ničega strašnog. Maman, pijte čaj. Marija Vasiljevna; Ali ja hoću da govorim! VOJNICKI: Ali mi već pedeset godina govorimo i govorimo i čitamo brošure. Vreme je već i da prestanemo. MARIJA VASILJEVNA: Tebi je neprijatno da slušaš kad ja govorim. Izvini. Žan, ali ti si se ove poslednje godine tako izmenio da te apsolutno ne poznajem... Ti si bio čovek odreñenih uverenja, svetla ličnost... VOJNICKI: O, da! Bio sam svetla ličnost od koje niko nije dobijao svetlosti... (Pauza.) Ja sam bio svetla ličnost... Ima li veće zajedljivosti! Meni je sad četrdeset sedam godina. Do

prošle godine ja sam se, kao i vi, trudio da svoj pogled zaklonim tom vašom sholastikom, da ne bih video pravi život – i mislio sam da dobro činim. A sad, o kad biste znali! Noću ne spavam od jeda, od ljutine, što sam tako glupo propustio vreme kad sam mogao imati sve što mi sad moje godine ne dopuštaju! SONJA: Ujka-Vanja, dosadno je! MARIJA VASILJEVNA (sinu): Ti kao da zbog nečeg osuñuješ svoja ranija uverenja... Meñutim, nisu kriva uverenja, nego ti sam. Zaboravljaš da uverenja sama po sebi nisu ništa, mrtva slova... Potrebno je stvarati. VOJNICKI: Stvarati? Nije svako sposoban da bude perpetuum mobile koji piše, kao vaš her profesor. MARIJA VASILJEVNA: Šta hoćeš time da kažeš? SONJA (moleći): Bakice! Ujka-Vanja! Molim vas! VOJNICKI: Ćutim. Ćutim, i izvinjavam se. Pauza. VOJNICKI: Na ovakvo vreme dobro bi bilo da se čovek obesi... Telegin udešava gitaru. Marina obilazi oko kuće i vabi živinu. MARINA: Pi, pi, pi... SONJA: Dadice, zašto su dolazili seljaci? MARINA: Uvek zbog istog, zbog pustare. Pi, pi, pi... SONJA: Koje to vabiš? MARINA: Šarenperka zašla negde s pilićima... Može ih vrana odneti... (Odlazi.) Telegin svira polku; svi ćuteći slušaju; ulazi radnik. RADNIK: Je li tu gospodin doktor? (Astrovu.) Molim vas, Mihailo Lavoviču, došli su po vas. ASTROV: Odakle? RADNIK: Iz fabrike. ASTROV (zlovoljno): Hvala lepo. Šta da se radi, treba ići... (Traži očima kapu.) Krivo mi je do ñavola... SONJA: Zbilja je to neprijatno... Doñite iz fabrike na ručak. ASTROV: Ne mogu, biće dockan. Gde je... kamo je... (Radniku.) Znaš šta, prijane, donesi mi čašicu rakije. (Radnik odlazi.) Gde je... kud se dela... (Nalazi kapu.) U jednom komadu Ostrovskoga ima jedan čovek s velikim brkovima i malim sposobnostima... Takav sam i ja. No, klanjam se, gospodo... (Jeleni Andrejevnoj.) Ako nekad navratite sa Sofijom Alekeandrovnom, biće mi osobito drago. Imam imanjce, svega sedamdeset hiljada desjatina, ali ako vas zanima ugledno dobro i rasadnik, kakve nećete naći ni na hiljadu vrsta unaokolo. Odmah do mene je državna šuma... Šumar je star, uvek bolestan, tako da, u stvari, ja vodim sve poslove. JELENA ANDREJEVNA: Pričali su mi da vi veoma volite šumu. Razume se, ona može mnogo da koristi, ali zar to ne smeta vašem pravom pozivu? Vi ste lekar. ASTROV: Bog sveti zna u čemu je naš pravi poziv. JELENA ANDREJEVNA: A zanimljivo je? ASTROV: Da, veoma zanimljivo. VOJNICKI (ironično): Veoma! JELENA ANDREJEVNA (Astrovu): Vi ste još mlad čovek, po izgledu... tako, trideset šest, trideset sedam godina... i svakako da nije tako zanimljivo kao što kažete. Samo šuma i šuma. Ja mislim, jednoliko je.

SONJA: Ne, to je neobično zanimljivo. Mihail Lovovič svake godine sadi nove šume, dobio je već bronzanu medalju i diplomu. On se brine da ne satru stare. Kad biste ga slušali dok govori, i vi biste se potpuno složili s njim. On kaže da šume ulepšavaju zemlju, da uče čoveka da razume lepotu i da mu ulivaju veličanstveno raspoloženje. Šume ublažuju surovu klimu. U zemljama gde je klima blaža, manje se snage troši na borbu s prirodom i zato je i čovek tamo blaži i nežniji; tamo su ljudi lepi, vitki, lako se oduševljavaju, govor im je lepši, pokreti graciozni. Kod njih cveta nauka i umetnost, njihova filozofija nije tako mračna, odnosi prema ženama puni su divne plemenitosti... VOJNICKI (smešeći se): Bravo, bravo! ... Sve je to lepo i krasno, ali nimalo ubedljivo, tako da ćeš mi (Astrovu) dopustiti, prijatelju, da i dalje grejem peći drvima i da gradim svoje šupe od drveta. ASTROV: Ti bi mogao da greješ peći tresetom, a šupe da gradiš od kamena. No ja dopuštam da se šume seku kad je potrebno, ali zašto ih satirati? Ruske šume trešte pod udarcima sekire, milijarde stabala propada, pustoše se staništa zverinja i ptica, opadaju i presušuju reke, nepovratno iščezavaju divni pejzaži, a sve samo zato što lenj čovek ne ume da se sagne i podigne ogrev sa zemlje. (Jeleni Andrejevnoj.) Zar nije tako, gospoño? Treba biti glupi varvarin da bi sagorevao u svojoj peći tu lepotu, rušio ono što ne možemo stvoriti. Čovek je obdaren razumom i stvaralačkom moći da bi umnožio ono što mu je dato, ali dosad on nije stvarao, nego samo rušio. Šuma je sve manje i manje, reke presušuju, divljač se razbegla, klima je sve gora i svakim danom zemlja postaje sve siromašnija i ružnija. (Vojnickom.) Eto, ti me gledaš s podsmehom, i sve što govorim, tebi se čini neozbiljno i... i, može biti da je sve to u stvari osobenjaštvo, ali kad prolazim mimo seljačkih šuma koje sam ja spasao od seče, ili kad čujem kako šumi moja mlada šuma, posañena mojim rukama, ja sam svestan toga da je i klima donekle u mojoj vlasti, i da će, ako čovek kroz hiljadu godina bude srećan, u tome biti malo i moje zasluge. Kad posadim brezu i posle vidim kako se ona zeleni i njiše na vetru, duša mi se ispuni ponosom, i ja... (Ugledavši radnika koji mu je na služavniku doneo čašicu rakije.) Ali... (Pije.) Vreme je da idem. Sve je to, razume se, osobenjaštvo, na kraju krajeva. Klanjam se! (Odlazi kući.) SONJA (uzima ga podruku i odlazi s njim): Kad ćete nam opet doći? ASTROV: Ne znam... SONJA: Opet posle mesec dana?... Astrov i Sonja ulaze u kuću; Marija Vasiljevna i Telegin ostaju za stolom; Jelena Andrejevna i Vojnicki idu ka terasi. JELENA ANDREJEVNA: Avi ste, Ivane Petroviču, prosto bili nemogućni. Šta vam je trebalo da ljutite Mariju Vasiljevnu i da govorite o perpetuum mobile! I danas ste se za doručkom opet prepirali sa Aleksandrom. Kakvo je to sitničarenje. VOJNICKI: Ali, kad ga mrzim! JELENA ANDREJEVNA: Nemate razloga da mrzite Aleksandra, on je kao i svi. Nimalo nije gori od vas. VOJNICKI: Kad biste mogli da vidite svoje lice, svoje pokrete... A mrsko vam je da živite! I još kako mrsko! JELENA ANDREJEVNA: Ah, i mrsko i dosadno! Svi napadaju moga muža, svi me gledaju sa sažaljenjem: sirota, ima staroga muža! To saučešće prema meni – o, kako ga razumem! Baš onako kao što je sad Astrov govorio: svi vi nerazumno uporpašćujete šume i ubrzo na zemlji neće ništa ostati. Isto tako vi nerazumno upropašćujete čoveka i

vrlo brzo, zahvaljujući vama, na zemlji više neće biti ni vernosti, ni čistote, ni spremnosti na žrtvu. Zašto ne možete ravnodušno da gledate ženu ako nije vaša? Zato što – ima pravo ovaj doktor – u svima vama ima nečistih sila. Vi ne žalite ni šume, ni ptice, ni žene, ni jedan drugog... VOJNICKI: Ne volim takvu filozofiju. Pauza. JELENA ANDREJEVNA: Ovaj doktor ima umorno, nervozno lice. Divno lice. Sonji se, očigledno, dopada, ona je zaljubljena u njega, i ja je razumem. Otkako sam ovde, dolazio je već tri puta, ali ja sam snebivljiva i nijedanput nisam razgovarala s njim kao što je red, nisam bilja ljubazna. Pomislio je da sam opaka. Ja i vi smo, Ivane Petroviču, verovatno zato tako dobri prijatelji što smo oboje nesnosni, dosadni ljudi! Nesnosni! Ne gledajte me tako, ja to ne volim. VOJNICKI: Mogu li vas gledati drukčije kad vas volim? Vi ste moja sreća, život, moja mladost! Ja znam da su moji izgledi na uzajamnost ravni nuli, ali meni ništa i ne treba, dopustite mi samo da vas gledam, da slušam vaš glas... JELENA ANDREJEVNA: Lakše, mogu vas čuti! (Polazi prema kući.) VOJNICKI (idući za njom): Dopustite mi da vam govorim o svojoj ljubavi, ne terajte me od sebe, i to će za mene biti najveća sreća... JELENA ANDREJEVNA: Kako je to bolno... (Oboje ulaze u kuću.) Telegin udara po žicama i svira polku; Marija Vasiljevna zapisuje nešto na koricama brošure. Zavesa DRUGI ČIN Trpezarija u kući Serebrjakova. Noć. Čuje se kako u parku lupa stražar. SEREBRJAKOV (sedi u naslonjači kraj otvorenog prozora i drema) i JELENA ANDREJEVNA (sedi pored njega i takoñe drema). SEREBRJAKOV (probudivši se): Koje to? Sonja, jesi li ti to? JELENA ANDREJEVNA: Ja sam. SEREBRJAKOV: Ti si, Lenočka... Neizdržljiv bol! JELENA ANDREJEVNA: Pled ti je pao na pod. (Pokriva mu noge.) Da zatvorim prozor, Aleksandre. SEREBRJAKOV: Nemoj, guši me... Tek što sam zadremao i sanjam kao da mi je leva noga tuña. Probudio sam se od teškog bola. Ne, ovo nije podagra, pre će biti da je reumatizam. Koliko je sati? JELENA ANDREJEVNA: Jedan i dvadeset minuta. Pauza. SEREBRJAKOV: Potraži sutra ujutru u biblioteci Baćuškova. Čini mi se da ga imamo? JelenaAndrejevna: A? SEREBRJAKOV: Potraži ujutru Baćuškova. Sećam se, imali smo ga. Ali, zašto tako teško dišem? JELENA ANDREJEVNA: Umoran si. Dve noći nisi spavao. SEREBRJAKOV: Kažu da je Turgenjev od podagre dobio anginu pektoris. Bojim se da i

kod mene nije to. Prokleta, odvratna starost. Vrag da je nosi. Otkako sam ostareo, omrzao sam samoga sebe. A i vama svima sam, jamačno, mrzak. JELENA ANDREJEVNA: Ti o svojoj starosti govoriš tako kao da smo svi mi krivi što si ti star. SEREBRJAKOV: Na prvom mestu tebi sam mrzak. Jelena Andrejevna se odmiče i seda malo dalje. SEREBRJAKOV: Razume se, ti imaš pravo. Ja nisam glup, i ja razumem. Ti si mlada, zdrava, lepa, hoćeš da živiš; a ja sam starac, gotovo lešina. Pa šta? Zar ja ne razumem? I dabogme, glupo je što još živim. Ali, sačekajte, brzo ću vas sve osloboditi. Neću se još dugo vući. JELENA ANDREJEVNA: Ja malaksavam... Tako ti boga, ćuti. SEREBRJAKOV: Izlazi tako da ste zbog mene svi malaksali, da vam je svima dosadno, da vam propada mladost, samo se ja jedini naslañujem životom i zadovoljan sam. Pa da, tako je! JELENA ANDREJEVNA: Ućuti jednom! Mučiš me! SEREBRJAKOV: Sve sam vas namučio. Dabogme. JELENA ANDREJEVNA (plačući): Neizdržljivo! Reci, šta hoćeš od mene? SEREBRJAKOV: Ništa. JELENA ANDREJEVNA: Pa onda ćuti. Molim te! SEREBRJAKOV: Čudnovata stvar, kad govori Ivan Petrovič ili ona stara idiotkinja Marija Vasiljevna – onda ništa, svi slušaju, ali kad ja kažem ma i jednu reč, svi počinju da bivaju nesrećni. Čak je i moj glas odvratan. Pa lepo, dopustimo, ja sam odvratan, egoist, despot – ali zar ja ni u starosti nemam prava da budem egoist? Zar ni to nisam zaslužio? Zar nemam prava, pitam ja, prava na mirnu starost, na pažnju ljudi prema sebi? JELENA ANDREJEVNA: Niko ti ne osporava tvoja prava. (Prozor klopara na vetru.) Duva vetar, da zatvorim prozor. Kiša će. Niko ti ne osporava tvoja prava. Pauza; stražar u parku lupa i peva pesmu. SEREBRJAKOV: Celoga života raditi za nauku, naviknuti se na svoj kabinet, na slušaonicu, na uvažene drugove – i odjednom, neočekivano, obresti se u ovoj kosturnici, viñati svaki dan glupe ljude, slušati beznačajne razgovore... Ja hoću da živim, ja volim uspeh, volim slavu, huk, a ovde – kao na robiji. Svakog trenutka jadikovati za prošlošću, pratiti uspehe drugih, bojati se smrti... Ne mogu! Nemam snage! A pri tom još neće da mi oproste moju starost! JELENA ANDREJEVNA: Pričekaj, imaj strpljenja: kroz pet-šest godina i ja ću biti stara. Ulazi Sonja. SONJA: Tata, ti si sam naredio da pošaljemo po doktora Astrova, a kad je on došao, ti nećeš da ga primiš. To je nedelikatno. Samo smo badava uznemiravali čoveka. SEREBRJAKOV: Šta će mi tvoj Astrov? On se isto toliko razume u medicin koliko ja u astronomiju. SONJA: Nećemo valjda zbog tvoje podagre pozvati ceo medicinski fakultet. SEREBRJAKOV: S tim zanesenjakom neću da govorim. SONJA: Pa, kako hoćeš. (Seda.) Meni je svejedno. SEREBRJAKOV: Koliko je sati? JELENA ANDREJEVNA: Jedan sat. SEREBRJAKOV: Guši me... Sonja, daj mi sa stola kapljice! SONJA: Odmah. (Daje mu kapljice.)

SEREBRJAKOV (ljutito): Ah, ne te! Ne može ništa čovek da zatraži! Sonja. Molim te, ne budi jogunica! Možda se to nekome i sviña, ali mene poštedi, molim te. Ja to ne volim. I ja nemam kad, sutra moram da ustanem rano, kose i seno. Ulazi Vojnicki u halatu i sa svećom. VOJNICKI: Napolju se sprema nepogoda. (Munja.) Gle sad! Helene i Sonja, idite da spavate, ja samo došao da vas zamenim. SEREBRJAKOV (poplašeno): Ne, ne! Ne ostavljajte me s njim! Ne! On će me ugnjaviti! VOJNICKI: Ali njih treba pustiti da se odmore! One već dve noći ne spavaju. SEREBRJAKOV: Neka idu da spavaju, ali idi i ti. Hvala ti. Molim te. Radi našeg negdašnjeg prijateljstva, nemoj da se protiviš. Docnije ćemo razgovarati. VOJNICKI (s osmehom): Negdašnje naše prijateljstvo... Negdašnje... SONJA: Ćuti, ujka-Vanja. SEREBRJAKOV (ženi): Draga moja, ne ostavljaj me s njim! On će me ugnjaviti. VOJNICKI: Ovo već počinje da biva smešno. Ulazi Marina sa svećom. SONJA: Dadice, trebalo bi da legneš. Dockan je. MARINA: Samovar nije dignut sa stola. Kako onda da legnem. SEREBRJAKOV: Niko ne spava, svi su malaksali, samo ja jedini uživam. MARINA (prilazi Serebrjakovu, nežno): Šta je, sinko? Boli? I meni u nogama seva, štreca. (Namešta pled.) To je vaša davnašnja bolest. Pokojnica Vera Petrovna, Sonječkina mati, po čitave noći nekad nije spavala, mrtva umorna... Ona vas je mnogo volela... (Pauza.) Stari kao i deca, hteli bi da ih neko požali, ali stare niko ne žali. (LJubi Serebrjakova u rame.) Hajdemo, sino, treba da legneš... Hajdemo, sunce moje... Daću ti lipovog čaja da piješ, nožice ću ti zagrejati... Pomoliću se Bogu za tebe... SEREBRJAKOV (dirnut): Hajdemo, Marina. MARINA: I meni u nogama seva, bole me! (Vodi ga zajedno sa Sonjom.) Vera Petrovna, mrtva umorna, samo je plakala... Ti si, Sonjuška, onda bila vrlo mala, nerazumno dete... Poñi, poñi, sinko... Serebrjakov, Sonja i Marina odlaze. JELENA ANDREJEVNA: Namučila sam se s njim. Jedva se držim na nogama. VOJNICKI: Vi s njim, a ja sam sa sobom. Već treća noć kako ne spavam. JELENA ANDREJEVNA: Nesreća je u ovoj kući. Vaša mati ne voli nikoga osim svojih brošura i profesora; profesor nervozan, meni ne veruje, vas se boji; Sonja se srdi na oca, srdi se na mene i ne govori sa mnom, evo, već dve nedelje; vi ne trpite moga muža i otvoreno prezirete svoju majku; ja nervozna, i danas sam dvadeset puta zaplakala... Nesreća je u ovoj kući. VOJNICKI: Ostavimo se filozofije. JELENA ANDREJEVNA: Vi ste, Ivane Petroviču, obrazovan i pametan čovek i svakako morate znati da svet ne propada od razbojnika i požara, već od mržnje, neprijateljstva, od svih tih sitnih zañevica... Vi biste morali ne da gunñate, nego da mirite sve. VOJNICKI: Najpre pomirite mene sa samim sobom! Draga moja!... (Saginje se prema njenoj ruci.) JELENA ANDREJEVNA: Ostavite! (Trza ruku.) Idite! VOJNICKI: Sad će prestati kiša i u prirodi će se sve osvežiti i odahnuti. Jedino mene ova bura neće osvežiti. Danju i noću, kao domaći duh, guši me pomisao da je moj život nepovratno propao. Prošlosti nema, ona je glupo straćena ni u šta, a sadašnjost je strašna

u svojoj besmislenosti. Eto, to vam je moj život, moja ljubav: kud ću s njima, šta ću s njima? Moje osećanje propada uzalud, kao sunčani zrak koji prodire u jamu, a i ja sam propadam. JELENA ANDREJEVNA: Kad mi vi govorite o svojoj ljubavi, ja se nekako zbunim i ne znam šta da kažem. Oprostite, ne mogu ništa da vam kažem. (Hoće da ide.) Laku noć! VOJNICKI (preprečivši joj put): I kad biste znali koliko ja patim pri samoj pomisli da tu pored mene, u ovoj istoj kući, propada drugi život – vaš! Šta vi čekate? Kakva prokleta filozofija vama smeta? Razumejte, razumejte... JELENA ANDREJEVNA (pažljivo ga gleda): Ivane Petroviču, vi ste pijani! VOJNICKI: Možebiti, možebiti... JELENA ANDREJEVNA: Gde je doktor? VOJNICKI: Tamo je... prenoćiće kod mene. Možebiti, možebiti... Sve može biti! JELENA ANDREJEVNA: I danas ste pili? Zašto? VOJNICKI: Pa i to je život. Ne branite mi, Helene. JELENA ANDREJEVNA: Ranije niste pili i niste tako mnogo govorili... Idite da spavate! Dosadno mi je s vama. VOJNICKI (saginje se prema njenoj ruci): Draga moja... bajna! JELENA ANDREJEVNA (ljutito): Ostavite me! To mi je, najzad, mrsko. (Odlazi.) VOJNICKI (sam): Otišla je... (Pauza.) O, kako sam se prevario! Pre deset godina upoznao sam je kod pokojne sestre. Tada je ona imala sedamnaest, a ja trideset sedam godina. Zašto se tada nisam zaljubio u nju i zaprosio je? Ta bilo je tako mogućno! I sad bi bila moja žena... Da... Sad bi nas oboje probudila nepogoda; ona bi se uplašila grmljavine, a ja bih je držao u svom zagrljaju i šaputao: »Ne boj se, ja sam tu.« O, divne misli, kako je prijatno, ja se čak smejem... ali, bože moj, misli se brkaju u glavi... Zašto sam ostareo? Zašto me ona ne razume? NJena retorika, leni moral, glupe, lene misli o propasti sveta – sve mi je to odvratno. (Pauza.) O, kako sam se prevario! Ja sam obožavao toga profesora, toga kukavnog podagrika, radio sam za njega kao vo! Ja i Sonja izvlačili smo iz ovoga imanja poslednje sokove; mi smo kao zelenaši prodavali zejtin, pasulj, sir, često nismo čestito jeli da bismo, groš po groš, kopjejku po kopjejku, skupili hiljade i poslali njemu. Ja sam se ponosio njime i njegovom učenošću, živeo sam, disao za njega! Sve što je on napisao i izrekao, činilo mi se genijalno... Bože, a sad? Sad je, eto, u penziji, i sad se tek vidi sva vrednost njegova života: posle njega neće ostati nijedna stranica rada, on je sasvim nepoznat, on nije ništa! Mehur od sapunice! A ja sam obmanut... vidim – glupo obmanut... Ulazi Astrov ucrnom kaputu, bez prsnika i mašne; on je podnapit, za njim Telegin sa gitarom. ASTROV: Sviraj! TELEGIN: Svi spavaju! ASTROV: Sviraj! Telegin tiho svira. ASTROV (Vojnickome): Jesi li sam ovde? Nema dama? (Podbočivši se, lagano pevuši.) »Trese se kuća, trese se peć, gde li će nam gazda leć«... A mene nepogoda probudila. Dobra kišica. Koliko je to sati? VOJNICKI: Vrag bi ga znao. ASTROV: Kao da sam čuo glas Jelene Andrejevne. VOJNICKI: Sad je bila ovde.

ASTROV: Divna žena. (Zagleda bočice na stolu.) Lekovi. Kakvih sve recepata nema ovde! I harkovskih, i moskovskih, i tulskih... Svim gradovima je dosadio svojom podagrom. Da li je odista bolestan ili se pretvara? VOJNICKI: Bolestan je. Pauza. ASTROV: Što si tako tužan? Žališ profesora, valjda? VOJNICKI: Ostavi me. ASTROV: Ili si, možda, zaljubljen u profesorku? VOJNICKI: Ona je moj drug. ASTROV: Već? VOJNICKI: Šta znači to »već«? ASTROV: Žena može da bude drug čoveku ovim redom: najpre prijatelj, zatim milosnica, a posle i drug. VOJNICKI: Odvratna filozofija. ASTROV: Šta?... jest... Moram priznati, postao sam neučtiv. Vidiš, ja sam i pijan. Obično se jedanput mesečno ovako napijem. Kad sam pijan, postajem neučtiv i krajnje drzak. Za mene je tada sve sitnica! Preduzimam najteže operacije i vršim ih odlično; crtam najšire planove budućnosti; i tada sam sebi ne izgledam kao osobenjak i verujem da donosim čovečanstvu veliku korist... veliku! A u isto vreme imam svoj vlastiti filozofski sistem, i tada mi se svi vi, braćo moja, činite kao bubice, kao mikrobi. (Teleginu.) Oblando, sviraj. TELEGIN: Dragi prijatelju, za tvoju ljubav bih vrlo rado, ali razumej – u kući svi spavaju. ASTROV: Sviraj. Telegin tiho svira. ASTROV: Treba da pijemo. Hajdemo, čini mi se da je tamo ostalo još konjaka. A kad svane, poći ćemo mojoj kući. 'Oćemo li? Ja imam jednog pomoćnika koji nikad ne kaže hoćemo, nego 'oćemo. Strašna lopuža. Dakle, 'oćemo li? (Spazivši Sonju koja ulazi.) Oprostite, ja sam bez mašne. (Brzo odlazi; Telegin ide za njim.) SONJA: A ti si se, ujka-Vanja, opet napio s doktorom. Združili se sivi sokolovi. On je uvek takav, ali zašto ti? To nikako ne dolikuje tvojim godinama. VOJNICKI: Godine tu ne igraju ulogu. Kad već nema pravoga života, neka se živi od priviñenja. Ipak je i to bolje nego ništa. SONJA: Seno nam je pokošeno, svaki dan pada kiša, sve će istruliti, a ti se zanimaš priviñenjima. Sasvim si zanemario gazdinstvo... Ja radim sama, sasvim sam malaksala... (Poplašeno.) Ujko, ti plačeš! VOJNICKI: Kakav plač? Ničega nema... Koješta... Sad si me pogledala kao tvoja pokojna mati. Dušo moja!... (Žudno joj ljubi ruke i lice.) Sestro moja... mila sestro moja... gde li si sada? Kad bi ona znala! Ah, kad bi znala! SONJA: Šta, ujko, šta kad bi znala? VOJNICKI: Teško mi je, nije mi dobro... Ništa... Docnije... Ništa... Ja idem... (Odlazi.) SONJA (lupa u vrata). Mihailo Lavoviču! Vi ne spavate? Za trenutak! ASTROV (iza vrata): Odmah! (Malo docnije ulazi: već je u prsniku i s mašnom.) Šta želite? SONJA: Vi pijte koliko hoćete, ako vam se pije, ali, molim vas, ne dajte ujaku da pije. NJemu škodi.

ASTROV: Dobro. Nećemo više piti. (Pauza.) Ovoga časa odlazim. Rešeno i potpisano. Dok upregnu konje, svanuće sasvim. SONJA: Pada kiša. Sačekajte do ujutro. ASTROV: Oluja prolazi, samo će nas malo zahvatiti. Idem. I, molim vas, nemojte me više zvati zbog vašeg oca. Ja mu kažem – podagra, a on – reumatizam; ja ga molim da legne, on sedi. A danas uopšte nije govorio sa mnom. SONJA: Razmažen je. (Traži po bifeu). Hoćete li da se prihvatite? ASTROV: Pa mogu, dajte. SONJA: Ja volim noću da malo prezalogajim. Čini mi se da u bifeu ima nešto. Kažu da je on u životu imao velik uspeh kod žena, njega su dame i razmazile. Evo, uzmite sira. (Oboje stoje kraj bifea i jedu.) ASTROV: Ja danas nisam ništa jeo, samo sam pio. Vaš otac ima tešku narav. (Vadi iz bifea bocu.) Mogu li? (Ispija čašicu.) Ovde nema nikoga i može se otvoreno govoriti. Znate li da se meni čini da u vašoj kući ne bih mogao ni mesec dana živeti, ugušio bih se u ovom vazduhu... Vaš otac, koji je sav utrnuo u svoju podagru i knjige, ujka Vanja sa svojom čamotinjom, vaša baka, najzad, vaša maćeha... SONJA: Šta maćeha? ASTROV: U čoveka bi trebalo da je sve lepo; i lice, i odelo, i duša, i misli. Ona je divna, nema spora, ali... eto, ona samo jede, spava, šeta, zanosi sve nas svojom lepotom – i ništa više. Ona nema nikakve dužnosti, za nju drugi rade... Je li tako, a? A prazan život ne može biti čist. (Pauza.) Uostalom, možda ja sudim suviše strogo. Ja sam nezadovoljan životom kao i vaš ujka Vanja, i obojica smo postali gunñala. SONJA: I vi ste nezadovoljni životom? ASTROV: Život uopšte volim, ali naš život, palanački, ruski, okovani, ne mogu da podnesem i mrzim ga iz dubine duše. A što se tiče moga ličnog života, tako mi boga, u njemu nema apsolutio ničega dobrog. Znate, kad čovek ide po tamnoj noći kroz šumu, pa ako u isto vreme u daljini svetli vatra, on ne oseća ni umor, ni tamu, ni bodljikave grančice, koje ga šibaju po licu... Ja radim – vi to znate – kao niko u srezu, sudbina me šiba bez prestanka, ponekad neizmerno patim, ali ja pred sobom ne vidim svetlosti... Ja za sebe ništa ne očekujem, ne volim ljude.. Odavno već nikoga ne volim. SONJA: Nikoga? ASTROV: Nikoga. Nekakvu nežnost osećam samo prema vašoj staroj dadilji – po navici. Seljaci su veoma jednoliki, neprosvećeni, žive u prljavštini, a sa inteligencijom se teško mogu složiti. Ona zamara. Svi oni, naši dobri poznanici, plitko misle, plitko osećaju i ne vide dalje od svoga nosa – jednom rečju, glupi su. A oni koji su pametniji i istaknutiji, histerični su, nagrizeni analizom, refleksijom... Oni boluju, zavide, bolesnički klevetaju, udaraju čoveka s boka, gledaju ga ispod oka i zaključuju: »A, to je psihopat!« ili: »To je frazer!« A kad ne znaju kakav natpis da zalepe na moje čelo, onda govore: »To je osobenjak, osobenjak!« Ja volim šumu – to je osobenjaštvo; ne jedem meso – to je, takoñe, osobenjaštvo. Neposrednih, čistih, slobodnih odnosa prema prirodi i prema ljudima. SONJA (brani mu): Ne, molim vas, preklinjem vas, ne pijte više. ASTROV: Zašto? SONJA: Zato što to ne dolikuje vama! Vi ste tako otmeni, imate tako nežan glas... Štaviše, vi ste, kao niko od svih koje poznajem – lepi. Zašto vi hoćete da budete nalik na obične ljude koji piju i igraju karte? O, ne činite to, molim vas! Vi uvek govorite da ljudi

ne stvaraju, nego ruše ono što im je odozgo dato. Zašto, zašto upropašćujete sami sebe? Nemojte, molim vas, zaklinjem vas. ASTROV (pruža joj ruku): Više neću piti. SONJA: Dajte mi reč. ASTROV: Časna reč. SONJA (snažno mu steže ruku): Hvala vam! ASTROV: Svršeno! Otreznio sam se. Vidite, ja sam već sasvim trezan i ostaću takav do kraja života. (Gleda u sat.) Dakle, da nastavimo. Kažem vam: moje je vreme već prošlo, za mene je kasno... Ostareo sam, naradio se, iskvario, osećanja mi otupela, i čini mi se da se više ne bih mogao priljubiti uz čoveka. Ja nikoga ne volim i ... neću voleti. Ono što me još zagreva, to je lepota. Prema lepoti nisam ravnodušan. Čini mi se, kad bi recimo, Jelena Andrejevna htela, mogla bi mi zavrteti pamet za jedan dan... Ali to nije ljubav, nije odanost... (Pokriva oči rukom i stresa se.) SONJA: Šta vam je? ASTROV: Onako. Za vreme Velikog posta umro mi je jedan bolesnik pod hloroformom. SONJA: To treba zaboraviti. (Pauza.) Recite mi, Mihailo Lavoviču... Kad bih ja imala drugaricu ili mlañu sestru, i kad biste vi doznali da je ona... no, recimo, zaljubljena u vas, kako biste se odnosili prema tome? ASTROV (sležući ramenima): Ne znam. Verovatno, nikako. Dao bih joj na znanje da ja ne mogu da volim... da moja glava nije time zanesena. Bilo kako bilo, vreme je da idem. Zbogom, golubice, inače nećemo do jutra svršiti. (Steže joj ruku.) Proći ću kroz salon, ako dopustite, jer se bojim da me vaš ujak ne zadrži. (Odlazi.) SONJA (sama): On mi ništa nije kazao... NJegova duša i srce još uvek su skriveni od mene, zbog čega se onda osećam tako srećnom? (Smeje se zadovoljno.) Ja sam mu rekla: vi ste otmeni, plemeniti, imate tako nežan glas... Da li je to bilo umesno? Glas mu treperi, miluje.. evo, osećam ga u vazduhu. Ali kad sam mu govorila o mlañoj sestri, nije razumeo... (Kršeći ruke.) O, kako je to strašno što nisam lepa! Kako strašio! Ja znam da nisam lepa, znam, znam... Kad smo prošle nedelje izlazili iz crkve, čula sam kako govore o meni, a jedna žena je kazala: »Ona je dobra, velikodušna, ali šteta što nimalo nije lepa«... Ja nisam lepa. Ulazi Jelena Andrejevna. JELENA ANDREJEVNA (otvara prozore): Prošla je nepogoda. Kako je divan vazuh! (Pauza.) Gde je doktor? SONJA: Otišao je. Pauza. JELENA ANDREJEVNA: Sofi! SONJA: Molim. JELENA ANDREJEVNA: Dokle ćete vi duvati na mene? Mi jedna drugoj nismo učinile nikakvo zlo. Zašto bismo onda bili neprijatelji? Dosta je bilo... SONJA: Ja sam i sama htela... (Grli je.) Dosta je bilo ljutnje. JELENA ANDREJEVNA: Vrlo dobro. (Obe su uzbuñene.) SONJA: Je li tata legao? JelenaAndrejevna: Nije, sedi u sobi za primanje... Ne govorimo jedna s drugom nedeljama, a bog bi znao zašto... (Spazivši otvoren bife.) Šta je to? SONJA: Mihail Lavovič je večerao. JELENA ANDREJEVNA: Ima i vina... Daj da pijemo »bruderšaft.«

SONJA: Hajde! JELENA ANDREJEVNA: Iz jedne čašice... (Naliva.) Ovako je bolje. E, dakle – ti? SONJA: Ti. (Piju i ljube se.) Ja sam odavno htela da se pomirimo, ali me je nekako bilo sramota... (Plače.) JELENA ANDREJEVNA: Šta je, ti plačeš? SONJA: Ništa onako. JELENA ANDREJEVNA: E, dosta, dosta!... (Plače.) Eto, i ja sam se rasplakala... (Pauza.) Ti si ljuta na mene što sam se ja udala za tvoga oca tobož iz računa... Ako veruješ u zakletvu, ja ti se zaklinjem da sam se za njega udala iz ljubavi. Ja sam se zanela njime kao obrazovanim i poznatim čovekom. To nije bila prava ljubav, iskusna ljubav, ali meni se onda činilo da je prava. Ja nisam kriva. A ti si me od dana našeg venčanja počela da kažnjavaš svojim nepoverljivim umnim očima. SONJA: Mir, mir! Zaboravimo to. JELENA ANDREJEVNA: Ne treba gledati tako – tebi to ne stoji dobro. Treba verovati svima, inače se ne može živeti. Pauza. SONJA: Reci mi iskreno, kao prijatelj, jesi li ti srećna? JELENA ANDREJEVNA: Nisam. SONJA: Znala sam to. Još jedno pitanje. Reci mi otvoreno – ti bi želela da imaš mladoga muža? JELENA ANDREJEVNA: Kakva si ti to devojka! Razume se, volela bih. (Smeje se.) No, pitaj još nešto, pitaj... SONJA: Tebi se doktor sviña? JELENA ANDREJEVNA: Da, veoma. SONJA (smeje se): Je li da imam glupo lice... a? Eto, on je otišao, a ja još neprestano čujem njegov glas i korake, a kad pogledam u taman prozor – ja tamo vidim njegovo lice. Dopusti da sve kažem... Ali ja ne mogu da govorim tako glasno, sramota me. Hajdemo u moju sobu, tamo ćemo razgovarati. Ja ti se činim glupa? Priznaj... Reci mi nešto o njemu... JELENA ANDREJEVNA: A šta? SONJA: On je pametan... On zna sve, sve može... On i leči i sadi šumu. JELENA ANDREJEVNA: Nije stvar ni u šumama ni u medicini... Draga moja, razumej, to je talenat! A ti znaš šta znači talenat? Smelost, slobodna misao, široki zamah... Posadi čovek drvce i već zamišlja šta će biti od toga drvceta kroz hiljadu godina, već nazire sreću čovečanstva. Takvi su ljudi retki, njih treba voleti... On pije, ponekad je grub – ali kakvo je to zlo? Darovit čovek u Rusiji ne može biti čist. Pomisli sama, kakav je život toga doktora! Neprohodno blato po putevima, mraz, mećave, velika rastojanja, ljudi grubi, glupi, svuda oko njega nemaština, bolesti, i pri takvim uslovima onome koji radi i bori se iz dana u dan teško je da u četrdesetim godinama sačuva čistotu i trezvenost... (LJubi je.) Ja ti od sveg srca želim, ti zaslužuješ sreću... (Ustaje.) A ja sam nesnosno, epizodno stvorenje... I u muzici, i u kući svoga muža u svim romanima svuda, jednom rečju, bila sam samo epizodno lice. Pravo da govorimo, Sonja, ako se dobro razmisli, ja sam veoma, veoma nesrećna! (Uzbuñena hoda po sceni.) Nema za mene sreće na ovom svetu. Nema! Što se smeješ? SONJA (smeje se, zaklanjajući lice): Ja sam tako srećna... srećna! JELENA ANDREJEVNA: Htela bih da sviram... Sad bih svirala ma šta.

SONJA: Sviraj. (Grlije.) Ne mogu da spavam... Sviraj! JELENA ANDREJEVNA: Odmah. Tvoj otac ne spava. Kad je bolestan, muzika ga razdražuje. Idi ga pitaj. Ako dopusti, sviraću. Idi. SONJA: Odmah. (Odlazi.) U parku lupa stražar. JELENA ANDREJEVNA: Odavno nisam svirala. Sviraću i plakaću, plakaću kao luda. (Kroz prozor.) Da li ti to lupaš, Jefime? Glas stražarev: Ja! JELENA ANDREJEVNA: Ne lupaj, gospodin je bolestan. Glas stražarev: Odmah ću otići! (Podvikuje.) Ej, Žućka, Dečko! Žućka! (Pauza.) SONJA (vrativši se). Ne može! Zavesa TREĆI ČIN Soba za primanje u kući Serebrjakova. Troja vrata: desno, levo i na sredini. Dan. Vojnicki, SONJA (sede) i JELENA ANDREJEVNA (hoda po sceni i o nečemu razmišlja). VOJNICKI: Her profesor izvoleo je izraziti želju da se danas u jedan sat sakupimo svi u ovoj sobi. (Gleda u sat.) Četvrt do jedan. Hoće nešto da nam saopšti. JELENA ANDREJEVNA: Verovatno o nekom poslu. VOJNICKI: On nema nikakvog posla. Piše koješta, gunña i ljubomorno bdi, ništa više. SONJA (prekorno): Ujko! VOJNICKI: De, de, oprosti. (Pokazuje na Jelenu Andrejevnu.) Divite joj se: šeta i leno se klati. Veoma ljupko! Veoma. JELENA ANDREJEVNA: Vi po ceo dan peckate, samo peckate – kako vam ne dosadi! (Tužno.) Umirem od dosade, ne znam šta da radim. SONJA (sležući ramenima): Zar je malo posla? Samo kad bi htela. JELENA ANDREJEVNA: Na primer? SONJA: Zanimaj se gazdinstvom, uči nešto, leči. Malo ima posla? Vidiš, dok ti i tata niste bili ovde, ja i ujka Vanja smo sami išli na trg i prodavali brašno. JELENA ANDREJEVNA: Ne umem. A i ne zanima me. Samo u idejnim romanima uče i leče seljake, a kako bih ja iznenada, odjednom pošla da lečim ili učim? SONJA: A vidiš, ja ne mogu, opet, da razumem zbog čega ne bi pošla i učila. Pričekaj, navići ćeš. (Grli je.) Nemoj da se dosañuješ. (Smeje se.) Dosadno ti je, ne možeš da nañeš sebi mesta, a dosada i lenost veoma su zarazne. Pogledaj: ujka Vanja ništa ne radi, samo ide za tobom kao senka, ja sam ostavila svoj posao i došla k tebi da porazgovaramo. Razlenila sam se, ne mogu! Doktor Mihail Lavovič ranije je dolazio veoma retko, jedanput mesečno, teško ga je bilo namoliti, a sad dolazi svaki dan, napustio je i svoje šume i medicinu. Mora biti da si neka čarobnica. VOJNICKI: Što se mučite? (Živo.) Ta budite pametni, draga moja divoto! U vašim žilama teče rusalkina krv, budite rusalka! Pustite sebi na volju bar jedanput u životu, zaljubite se što pre do ušiju u nekog morskog cara – i zaronite u duboki vir, da her

profesor, a i mi svi, u nedoumici raširimo ruke! JELENA ANDREJEVNA (ljutito): Ostavite vi mene na miru! Kako je to bezdušno! (Hoće da ide.) VOJNICKI (ne pušta je): E, e, radosti moja, oprostite... Izvinjavam se. (LJubi je u ruku.) Pomirili smo se. JELENA ANDREJEVNA: I anñeo bi izgubio strpljenje. Morate priznati. VOJNICKI: U znak pomirenja i sloge, doneću odmah kitu ruža; spremio sam ih još jutros za vas... Jesenje ruže, divne, žalosne ruže... (Odlazi.) SONJA: Jesenje ruže – divne, žalosne ruže... Obe gledaju kroz prozor. JELENA ANDREJEVNA: Evo, već septembar. Kako li ćemo proživeti ovde zimu! (Pauza.) Gde je doktor? SONJA: U sobi ujka-Vanje. Piše nešto. Ja volim što je ujka Vanja otišao, imam nešto da razgovaram s tobom. JELENA ANDREJEVNA: O čemu? SONJA: O čemu? (Spušta glavu na njene grudi.) JELENA ANDREJEVNA: No, dosta, dosta... (Gladi joj kosu.) Dosta. SONJA: Ja nisam lepa. JELENA ANDREJEVNA: Ti imaš divnu kosu. SONJA: Ne! (Okreće se da bi se videla u ogledalu.) Ne, kad neka žena nije lepa, obično joj govore: »Vi imate divne oči, imate divnu kosu«... Ja ga volim već šest godina, volim ga više nego svoju majku; svakog trenutka čujem njega, osećam stisak njegove ruke; i gledam u vrata, čekam, čini mi se da će sad ući. Eto, vidiš, ja neprestano dolazim k tebi da bih govorila o njemu. Sad on dolazi svaki dan, ali mene i ne pogleda, ne vidi me... To je veliko mučenje! Ja nemam nikakve nade, nemam, nemam! (Očajno.) O, bože, daj mi snage... Cele noći molila sam se... Ja često prilazim njemu, prva započinjem razgovor, gledam mu u oči... Ja više nemam ponosa, nemam snage da gospodarim sobom... Nisam mogla da se savladam i juče sam priznala ujka-Vanji da sam zaljubljena... I sva posluga zna da ga volim. Svi znaju. JELENA ANDREJEVNA: A on? SONJA: Ne, on me i ne vidi. JELENA ANDREJEVNA (u nedoumici): On je čudan čovek... Znaš šta? Dopusti da ja porazgovaram s njim... Obazrivo, izdaleka... (Pauza.) Zbilja, dokle živeti u neizvesnosti... Dopuštaš? Sonja potvrdno klima glavom. JELENA ANDREJEVNA: Odlično. Da li voli ili ne voli – to nije teško doznati. Ne uzbuñuj se, golubice, ne uznemiravaj se – ispitaću obazrivo, on neće ni osetiti. Nama je samo potrebno da doznam: da ili ne? (Pauza.) Ako ne, onda ne treba da dolazi ovamo. Je li? Sonja potvrdno klima glavom. JELENA ANDREJEVNA: Biće ti lakše kad ga ne budeš viñala. Nećemo vazdan otezati, pitaću ga odmah. On se sprema da mi pokaže nekakve crteže... Idi i reci mu da ja želim da ga vidim. SONJA (jako uzbuñena): Ti ćeš mi reći pravu istinu? JELENA ANDREJEVNA: Da, razume se. Meni se čini da je istina, ma kakva bila, ipak manje strašna od neizvesnosti. Osloni se na mene, golubice.

SONJA: Da, da... Reću ću mu da želiš da vidiš njegove crteže. (Polazi i zastaje kraj vrata.) Ne, bolja je neizvesnost... Ipak ima neke nade... JELENA ANDREJEVNA: Šta kažeš? SONJA: Ništa. (Odlazi.) JELENA ANDREJEVNA (sama): Nema ničega goreg nego znati tuñu tajnu a nemati moći da pomogneš. (Zamislivši se.) On nije u nju zaljubljen – to je jasno, ali zašto se ne bi oženio njome? Ona nije lepa, ali za seoskog lekara, u njegovim godinama, ona bi bila divna žena. Pametna, tako dobra, čista!... Ne, to nije ono, nije... (Pauza.) Ja razumem tu jadnu devojku. Usred očajne dosade, kad umesto ljudi svuda unaokolo promiču nekakve sive pege, čuju se samo gadosti, gde ni za šta drugo ne znaju sem da piju, spavaju, ponekad doñe on koji nije nalik na druge, lep, prekrasan, zanimljiv, kao kad se u tami pojavi sjajni mesec... Podleći čari takvog čoveka, zaboraviti se... Čini mi se da sam se i sama malo zanela... Jest, meni je dosadno kad on nije ovde, evo, smešim se kad mislim o njemu... Ovaj ujka Vanja kaže da u mojim žilama teče krv rusalke. »Pustite sebi na volju makar jedanput u životu«... Pa šta? Može biti da tako i treba... Odleteti kao slobodna ptica od svih vas, od vaših pospanih lica, od razgovora, zaboraviti da svi vi postojite na ovom svetu. Ali ja sam kukavica, stidljiva... Savest bi me grizla... Eto, on dolazi ovamo svakog dana, ja pogañam zbog čega dolazi, i već se osećam kao krivac, spremna sam da kleknem pred Sonjom da joj se izvinim, da plačem... ASTROV (ulazi s kartogramom): Dobar dan! (Pruža ruku.) Vi ste hteli da vidite moj živopis? JELENA ANDREJEVNA: Juče ste mi obećali da ćete mi pokazati svoje radove... Jeste li slobodni? ASTROV: O, razume se. (Rasklapa na stolu za kartanje kartogram i pričvršćuje ga ekserčićima.) Gde ste se vi rodili? JELENA ANDREJEVNA (pomažući mu): U Petrogradu. ASTROV: A šta ste učili? JELENA ANDREJEVNA: Konzervatorij. ASTROV: Onda ovo za vas nije interesantno. JELENA ANDREJEVNA: Zašto? Ja, doduše, ne poznajem selo, ali sam mnogo čitala. ASTROV: Ovde u kući ja imam svoj vlastiti sto... U sobi Ivana Petroviča. Kad se sasvim umorim, tako da već potpuno otupim, ja odbacim sve i tražim ovamo, i eto, zabavljam se ovim sat-dva... Ivan Petrovič i Sonja kvrckaju računaljkama, a ja sedim pored njih i mažem – i tako mi je toplo i prijatno, a popac cvrči. Ali to zadovoljstvo ne dopuštam sebi često, jedanput mesečno... (Pokazuje na kartogramu.) Pogledajte sad ovde. Slika našega sreza kakav je bio pre pedeset godina. Tamna i svetlozelena boja označavaju šume; polovina celoga prostora pokrivena je šumom. Gde je preko zelenila razapeta crvena mreža, tamo je bilo losova, koza... Pokazujem vam odmah i floru i faunu. Na ovom jezeru živeli su labudovi, guske, patke i, kako govore starci, bilo je silestvo svakojakih ptica, letele su kao oblačci. Osim sela i zaseoka, vidite ovde-onde razbacane naseobine, majure, manastire staroveraca, vodenice... Marve i konja bilo je mnogo. Vidi se po ovoj plavoj boji. Na primer, na ovom prostoru plava je boja gušća; tu su bili čitavi čopori, a u svakom dvorištu po tri konja. (Pauza.) Sad pogledajte niže. Tako je bilo pre dvadeset pet godina. Tu je pod šumom samo trećina prostora. Koza više nema, ali losova još ima. Zelena i plava boja već su bleñe. I tako dalje, i tako dalje. Prelazimo na treći deo: slika sreza kakav je danas. Zelene boje ima samo ponegde, i to ne ide skroz, nego u vidu mrlja;

nestalo je i losova, i labudova i tetreba... Od preñašnjih naseobina, majura, manastira, vodenica, nema ni traga. Uopšte, slika postepene i nesumnjive degeneracije, kojoj, kako se vidi, ostaje još nekih deset do petnaest godina da bude potpuna. Vi kažete da je to uticaj kulture, da stari život prirodno mora da ustupi mesto novom. Da, ja bih to razumeo da su umesto tih upropašćenih šuma ispresecani putevi, sagrañene železnice, da su tu radionice, fabrike, škole – narod bi tad bio zdraviji, bogatiji, pametniji, ali tu nema ničega takvog! U srezu isto ono blato, komarci, iste besputice, oskudica, tifus, difterija, požari... Reč je o degeneraciji usled neizdržljive borbe za opstanak; to je degeneracija koju izaziva tromost, neznanje, potpuno odsustvo svesti, kad se ozebao, gladan, bolestan čovek, da bi spasao ono malo života, da bi sačuvao svoju decu, instinktivno, nesvesno hvata za sve čime bi mogao utoliti glad i ogrejati se, pa uništava sve, ne misleći na sutrašnji dan... Uništeno je gotovo sve, ali u zamenu nije stvoreno ništa. (Hladno.) Vidim po vašem licu da vas ovo ne zanima. JELENA ANDREJEVNA: Ali ja se u tome tako malo razumem. ASTROV: Tu nema šta da se razume, prosto nije zanimljivo! JELENA ANDREJEVNA: Da govorimo otvoreno, moje misli nisu tim zauzete. Oprostite, potrebno je da obavim kratko ispitivanje, ali ja sam zbunjena, ne znam kako da počnem. ASTROV: Ispitivanje? JELENA ANDREJEVNA: Da, ispitivanje, ali... dosta naivno. Da sednemo! (Seda.) Tiče se jedne mlade osobe. Govorićemo kao časni ljudi, kao, prijatelji, bez dvosmislenosti. Govorićemo i zaboravićemo o čemu je bila reč. Je li tako? ASTROV: Tako je. JELENA ANDREJEVNA: Tiče se moje pastorke Sonje. Sviña li vam se ona? ASTROV: Da, ja je poštujem. JELENA ANDREJEVNA: Sviña li vam se kao žena? ASTROV (ne odmah): Ne. JELENA ANDREJEVNA: Još dve-tri reči – i svršeno. Vi niste ništa uočili? ASTROV: Ništa. JELENA ANDREJEVNA (uzima ga za ruku): Vi je ne volite, vidim po očima... Ona pati... Rezumejte to i... prestanite da dolazite ovamo. ASTROV (ustaje). Moje je već prohujalo... A i nemam vremena... (Sležući ramenima.) Kada bih? (On je zbunjen.) JELENA ANDREJEVNA: Uf, kakav neprijatan razgovor! Tako sam uzrujana, kao da sam nosila hiljadu kilograma. Ali, hvala bogu, svršili smo. Zaboravimo kao da nismo ni govorili uopšte, i... i idite. Vi ste pametan čovek, razumećete. (Pauza.) Sva sam pocrvenela. ASTROV: Da ste mi to kazali pre mesec-dva, ja bih, možda, i promislio, ali sad... (Sleže ramenima.) Ali kad ona pati, onda, razume se... Samo jedno ne razumem: zašto vam je bilo potrebno ovo ispitivanje? (Gledaje u oči i preti joj prstom.) Vi ste – lukavi! JELENA ANDREJEVNA: Šta to znači? ASTROV (smešeći se): Lukavi! Recimo. Sonja pati, to je mogućno, ali šta će tu vaše ispitivanje? (Ne da joj da govori, živo.) Dopustite, ne pravite začuñeno lice, vi vrlo dobro znate zašto ja dolazim ovamo svakog dana... Zašto dolazim i radi koga dolazim, vi vrlo dobro znate. Grabljivice draga, ne gledaje me tako, ja sam stari vrabac... JELENA ANDREJEVNA (u nedoumici): Grabljivica? Ništa ne razumem. ASTROV: Lepa, maljava kunice... Vama su potrebne žrtve! Evo, ja već mesec dana ništa

ne radim, napustio sam sve, žudno tražim vas – i vama se to strašno dopada, strašno... Pa u redu! Ja sam pobeñen, vi ste to znali i bez ovog ispitivanja. (Prekrstivši ruke i nagnuvši glavu.) Pokoravam se. Uzmite, jedite! JELENA ANDREJEVNA: Vi ste poludeli! ASTROV (smeši se, kroz zube): Vi ste stidljivi... JELENA ANDREJEVNA: O, ja sam bolja i uzvišenija no što vi mislite! Kunem vam se. (Hoće da ide.) ASTROV (preprečuje joj put): Ja ću danas otići, neću dolaziti više, ali... (uzima je za ruku, obzire se) gde ćemo se videti? Govorite brzo: gde? Neko može ući, govorite brzo... (Strasno.) Kako je divna, zanosna... Samo jedan poljubac... Hteo bih da poljubim samo vašu mirisnu kosu... JELENA ANDREJEVNA: Kunem vam se... ASTROV (ne da joj da govori): Zašto se zaklinjete? Ne treba se zaklinjati. Nisu potrebne izlišne reči... O, kako je lepa! Kakve su joj ruke! (LJubi joj ruke.) JELENA ANDREJEVNA: No, dosta, najzad... idite... (Otima ruke.) Vi ste se zaboravili. ASTROV: Kažite, kažite, gde ćemo se sutra videti? (Obuhvata je oko struka.) Ti vidiš, to je neizbežno, mi se moramo videti. (LJubi je.) U taj čas ulazi Vojnicki s buketom ruža i zastaje na vratima. JELENA ANDREJEVNA (ne videći Vojnickog): Poštedite me.. pustite me... (Spušta glavu Astrovu na grudi.) Ne! (Hoće da ide.) ASTROV (držeći je oko stuka): Doñi sutra u šumu... oko dva sata... Hoćeš li? Hoćeš li? Ti ćeš doći? JELENA ANDREJEVNA (spazivši Vojnickog): Pustite me! (Veoma zbunjena odlazi ka prozoru.) To je strašno. VOJNICKI (spušta buket na sto; uzbuñen, briše maramicom lice i vrat): Ništa, ništa... Da. Ništa... ASTROV (ljuteći se): Mnogopoštovani Ivane Petroviču, vreme danas nije rñavo. Jutros je bilo oblačno, kao pred kišu, a sad sunce. Pravo da govorimo, jesen je ispala lepa... a i usevi su dobri. (Savija kartogram u trubu.) Ali, dani su kraći... (Odlazi.) JELENA ANDREJEVNA (prilazi brzo Vojnickom): Postarajte se, upotrebite sav svoj uticaj da ja i moj muž još danas odavde otputujemo! Čujete li? Danas! VOJNICKI (brišući lice): A? No, da... dobro, dobro... Ja sam sve video, Helene, sve... JELENA ANDREJEVNA (nervozno): Čujete li? Ja moram danas otići odavde, još danas! Ulaze Serebrjakov, Sonja, Telegin i Marina. TELEGIN: Vaše prevashodstvo, ja sam nešto bolestan. Evo već dva dana kunjam. Glava me nekako... SEREBRJAKOV: Gde su ostali? Ne volim ovu kuću. Pravi lavirint. Dvadeset i šest soba, svi se rasture, i nikoga ne možeš da nañeš. (Zvoni.) Pozovite ovamo Mariju Vasiljevnu i Jelenu Andrejevnu! JELENA ANDREJEVNA: Ja sam ovde. SEREBRJAKOV: Molim vas, gospodo, sedite. SONJA (prilazeći Jeleni Andrejevnoj, nestrpljivo): Šta je kazao? JELENA ANDREJEVNA: Posle. SONJA: Ti dršćeš? Ti su uzbuñena? (Gleda je upitnim pogledom.) Razumem... Kazao je da više neće dolaziti ovamo... Je li? (Pauza.) Reci! Je li? Jelena Andrejevna potvrdno klima glavom. SEREBRJAKOV (Teleginu): S bolešću se još nekako i mogu pomiriti, ali ono što ne

mogu da podnesem, to je ovaj način života na selu. Ja imam takvo osećenje kao da sam sa zemlje pao na neku drugu planetu. Sedite, gospodo, molim vas. Sonja! (Pauza.) Ne čujete. (Marini.) Sedi i ti, dado. (Dadilja seda i plete čarapu.) Molim vas, gospodo. Otvorite četvore uši. (Smeje se.) VOJNICKI (uzbuñen): Možda ja nisam potreban? Mogu li da idem? SEREBRJAKOV: Ne,ti si ovde potrebniji od svih. VOJNICKI: Šta želite od mene? SEREBRJAKOV: Vi... Što se ljutite? (Pauza.) Ako sam ti nešto skrivio, molim te, oprosti. VOJNICKI: Ostavi taj ton. Preñimo na stvar... Šta želiš? Ulazi Marija Vasiljevna. SEREBRJAKOV: Evo i maman. Gospodo, ja počinjem. (Pauza.) Gospodo, pozvao sam vas da vam saopštim da nam dolazi revizor. Ali, šalu na stranu. Stvar je ozbiljna. Sakupio sam vas, gospodo, da vas zamolim za pomoć i savet i, znajući vašu vazdašnju ljubaznost, nadam se da ću ih i dobiti. Ja sam naučnik, čovek od knjige, i praktičan život uvek mi je bio tuñ. Ja ne mogu da živim bez ljudi od znanja, i molim, tebe, Ivane Petroviču, vas, Ilja Iljiču, vas, maman... Stvar je u tome što manet omnes una nox, to jest, svi smo mi u božjoj ruci. Ja sam star, bolestan, i zato smatram da je vreme da regulišem svoje imovinske odnose utoliko ukoliko se tiču moje porodice. Moj je život već svršen, na sebe ne mislim, ali ja imam mladu ženu, kćer devojku. (Pauza.) Da i dalje živim na selu, to je nemogućno. Ako bih prodao šumu, recimo, to bi bila izvanredna mera koja se ne može koristiti svake godine. Potrebno bi bilo da se nañu takve mere koje bi nam garantovale stalne, veće ili manje, odreñene prihode. Ja samo smislio jednu takvu meru i imam čast da vam je podnesem na ocenu. Izostavljajući pojedinosti, izložiću je u opštim crtama. Naše imanje ne daje prosečno više od dva procenta. Ja predlažem da ga prodamo. Ukoliko dobiveni novac pretvorimo u hartije od vrednosti, dobijali bismo četiri do pet procenata, a ja mislim da će biti i suviška od nekoliko hiljada, što bi nam omogućilo da u Finskoj kupimo mali letnjikovac. VOJNICKI: Stani... Kao da me uši varaju. Ponovi što si kazao. SEREBRJAKOV: Novac pretvoriti u hartije od vrednosti, a od novca koji pretekne, kupiti letnjikovac u Finskoj. VOJNICKI: Ne Finska... Ti si još nešto rekao. SEREBRJAKOV: I predlažem da se imanje proda. VOJNICKI: To, to, baš to. Ti prodaješ imanje, odlična, sjajna ideja... A šta veliš, kud ću ja sa starom majkom i Sonjom, kud mi da se sklonimo? SEREBRJAKOV: Sve ćemo to u svoje vreme odlučiti. Ne može se sve odjednom. VOJNICKI: Stani. Očigledno je da ja dosad nisam imao ni trunke zdravoga razuma. Dosad sam bio glup i verovao da to imanje pripada Sonji. Moj pokojni otac kupio je to imanje kao miraz mojoj sestri. Dosad sam bio naivan, zakone nisamo tumačio na turski način i mislio sam da sestrino imanje prelazi na Sonju. SEREBRJAKOV: Da, imanje pripada Sonji. Ko to spori? Bez Sonjinog pristanka ja se ne bih odlučio da ga prodam. A, uz to, ja pretpostavljam da je to za Sonjino dobro. VOJNICKI: To je neshvatljivo, neshvatljivo! Ili sam ja poludeo, ili... ili... MARIJA VASILJEVNA: Žan, ne protivreči Aleksandru. Veruj da on bolje od svih nas zna šta je dobro a šta rñavo. VOJNICKI: Neću, dajte mi vode. (Pije vodu.) Govorite šta hoćete, šta hoćete!

SEREBRJAKOV: Ja ne razumem zašto se ti uzbuñuješ. Ja ne tvrdim da je moj projekat idealan. Ako svi nañu da ne valja, ja neću navaljivati. Pauza. TELEGIN (zbunjen): Ja, vaše prevashodstvo, gajim prema nauci ne samo pijetet nego i roñačka osećanja. Moga brata Grigorija Iljiča žene brat, može biti da ga izvolevate znati, Konstantin Trofimovič Lakedemonov, bio je magistar... VOJNICKI: Stani, Oblando, mi govorimo o poslovima... Sačekaj, docnije... (Serebrjakovu.) Eto, pitaj njega. To imanje kupljeno je od njegovog strica. SEREBRJAKOV: Ah, zašto da pitam? Našto? VOJNICKI: To imalje je u ono vreme kupljeno za devedeset i pet hiljada. Otac je isplatio sedamdeset, a kao dug je ostalo dvadeset i pet hiljada. Sad slušajte... To imanje ne bi bilo kupljeno da se ja nisam odrekao nasledstva u korist sestre, koju sam žarko voleo. I ne samo to, ja sam deset godina radio kao vo, i isplatio ceo dug. SEREBRJAKOV: Žalim što sam počeo ovaj razgovor. VOJNICKI: Na imanju nema duga i nije zapušteno zahvaljujući samo mojim ličnim naporima. I eto, sada kad sam ostareo, mene hoće za vrat, pa napolje! SEREBRJAKOV: Ja ne razumem zašto izmišljaš! VOJNICKI: Dvadeset i pet godina upravljao sam tim imanjem radio, slao tebi novac, kao najsavesniji upravnik, i za sve to vreme nisi mi nijedanput zahvalio. Za sve vreme – i u mladosti, i sad – dobijao sam od tebe platu od pet stotina rubalja godišnje! SEREBRJAKOV: Ivane Petroviču, a otkud bih ja znao? Ja sam nepraktičan čovek i ništa ne razumem. Ti si mogao sam uzeti koliko si hteo. VOJNICKI: Zašto nisam krao? Zašto me svi ne prezirete što nisam krao? To bi bilo pravo, i ja sad ne bih bio prosjak. MARIJA VASILJEVNA (strogo): Žan! TELEGIN (uzbuñeno). Vanja, druže, nemoj, nemoj, nemoj... ja dršćem... Zašto kvariti dobre odnose? (LJubi ga.) Nemoj. VOJNICKI: Dvadeset i pet godina, evo, s ovom majkom, kao krtica, sedim u četiri zida... Sve naše misli i osećanja pripadala su samo tebi. Danju smo govorili o tebi, o tvojim radovima, ponosili se tobom, tvoje smo ime izgovarali s velikim poštovanjem; noći smo traćili na to što smo čitali časopise i knjige, koje sad duboko prezirem. TELEGIN: Nemoj, Vanja, nemoj... Ne mogu... SEREBRJAKOV: Ne razumem šta ti hoćeš? VOJNICKI: Ti si za nas bio više biće, tvoje smo članke znali napamet... Ali, sad su mi se otvorile oči! Ja sve vidim! Pišeš o umetnosti, ali se ti uopšte ne razumeš u umetnosti! Svi tvoji radovi, koje sam ja voleo, ne vrede ni prebijene pare! Ti si nas obmanuo! SEREBRJAKOV: Gospodo! Ta smirite ga, najzad! Ja odlazim! JELENA ANDREJEVNA: Ivane Petroviču, ja tražim da ućutite! Čujete li? VOJNICKI: Neću da ćutim. (Preprečivši put Serebrjakovu.) Stani, ja još nisam završio! Ti si upropastio moj život! Ja nisam živeo, nisam! Zbog tebe sam straćio, upropastio najbolje godine života. Ti si moj najgori neprijatelj! TELEGIN: Ja ne mogu... ne mogu... Ja odlazim... (Jako uzbuñen, odlazi.) SEREBRJAKOV: Šta hoćeš ti od mene? I kakvo pravo ti imaš da sa mnom govoriš takvim tonom? Ništarijo! Ako je imanje tvoje, uzmi ga, meni ono nije potrebno! JELENA ANDREJEVNA: Ovoga trenutka bežim iz ovoga pakla! (Viče.) Ne mogu više da izdržim!

VOJNICKI: Upropašćen život! Ja sam darovit, uman, smeo... Da sam živeo normalno, od mene bi mogao biti neki Šopenhauer, Dostojevski... Počeo sam da benetam! Poludeću... Majčice, ja sam očajan! Majčice! MARIJA VASILJEVNA (strogo): Slušaj Aleksandra! SONJA (pada na kolena pred dadiljom i pripija se uz nju): Dadice! Dadice! VOJNICKI: Majčice! Šta da radim? Ne, ne, ne govorite! Sam znam šta treba da radim! (Serebrjakovu.) Upamtićeš me! (Izlazi na srednja vrata.) Marija Vasiljevna odlazi za njim. SEREBRJAKOV: Gospodo, šta je ovo, najzad? Udaljite tog ludaka! Ja ne mogu da živim s njim pod jednim krovom! Ovde je (pokazuje na srednja vrata), gotovo uza me... Neka se preseli u selo, u drugu kuću u dvorištu, ili ću se ja preseliti, ali da ostanem s njim pod jednim krovom, ne mogu... JELENA ANDREJEVNA (mužu): Mi ćemo danas otići odavde! Treba odmah narediti. SEREBRJAKOV: Ništarija! SONJA (klečeći na kolenima, obraća se ocu; nervozno, kroz plač): Treba biti milostiv, tata! Ujka Vanja i ja smo tako nesrećni! (Gušeći očajanje.) Treba biti milostiv! Seti se kad si bio mlañi, ujka Vanja i baka su noću prevodili knjige za tebe, prepisivali tvoje hartije... po celu noć, celu noć! Ja i ujka Vanja radili smo bez odmora, bojali se da na sebe potrošimo i kopjejku i sve smo tebi slali... Nismo badava jeli hleb! Ja ne govorim ovo da prigovaram, ali ti treba i nas da razumeš, tata. Treba biti milostiv! JELENA ANDREJEVNA (uzbuñena mužu): Aleksandre, boga radi, objasni se s njim... Molim te... SEREBRJAKOV: Dobro, objasniću se. Ja ga ni za šta ne krivim, ne ljutim se, ali priznaćete da je njegovo ponašalje u najmanju ruku čudnovato. Lepo, ja ću otići k njemu. (Izlazi na srednja vrata.) JELENA ANDREJEVNA: Budi blag prema njemu, umiri ga... (Odlazi za njim.) SONJA (naginjući se prema dadilji): Dadice! Dadice! MARINA: Ništa, dete moje. Guske će gakati, pa će i prestati... Gakaće i prestaće... SONJA: Dadice! MARINA (gladi je po glavi): Dršćeš kao da je mraz! E, e, sirotice moja, Bog je milostiv. Lipovog čaja ili maline, pa će proći... Ne jadikuj, siroče moje... (Gleda kroz srednja vrata, prostodušno.) Gle sad, kako su se razgakale guske, ne znam zbog čega? Iza scene se čuje pucanj; čuje se vrisak Jelene Andrejevne. MARINA: Ta šta ti je! SEREBRJAKOV (utrči, spotičući se od straha): Držite ga! Držite! On je poludeo! Jelena Andrejevna i Vojnicki rvu se na vratima. JELENA ANDREJEVNA (trudeći se da mu otme revolver): Dajte! Dajte kad vam kažem! VOJNICKI: Pustite, Helene! (Oslobodivši se, utrči i očima traži Serebrjakova.) Gde je on? A, evo ga! (Puca u nj.) Škljoc! (Pauza.) Nisam pogodio? Opet promašaj?! (Gnevno.) Ah, do ñavola, do ñavola... ñavo da ga nosi... (Udara revolverom o pod i, malaksao, seda na stolicu. Serebrjakov, zbunjen; Jelena Andrejevna prislonjena uza zid, njoj je zlo.) JELENA ANDREJEVNA: Vodite me odavde! Vodite, ubijte me, ali... ja ne mogu ostati ovde, ne mogu! VOJNICKI (očajno): O, šta ja radim! Šta radim! SONJA (tiho): Dadice, Dadice!

Zavesa ČETVRTI ČIN Soba Ivana Petroviča; tu je i njegova soba za spavanje i kancelarija uprave imanja. Kraj prozora veliki sto s knjigama prihoda i rashoda i svakojakim hartijama, kancelarijski sto, ormani, vage. Manji sto za Astrova; na tom stolu pribor za crtanje, boje; pokraj njih kartoni. Kavez sa čvorkom. Na zidu mapa Afrike, očevidno, ovde nepotrebna. Veliki divan presvučen mušemom. Levo – vrata, koja vode u sobe, desno – na trem; pred srednjim vratima prostrt uzani ćilim, da seljaci ne bi prljali. Jesenje veče. Telegin i MARINA (sede jedno prema drugom i motaju vunu za pletenje čarapa). TELEGIN: Brže, Marina Timofejevna, sad će nas pozvati da se pozdravimo. Naredili su već da se upregnu konji. MARINA (trudi se da mota brže): Ostalo je još malo. TELEGIN: Idu u Harkov. Hoće tamo da žive. MARINA: I bolje. TELEGIN: Uplašili se... Jelena Andrejevna kaže: »Ni časa ne želim više da ostanem ovde... da idemo, da idemo... Poživećemo, kaže, u Harkovu, videćemo kako je i onda ćemo poslati po stvari.« Putuju bez prtljaga. Dakle, Marina Timofejevna, nije im suñeno da žive ovde. Nije suñeno... Sudbonosno predodreñenje. MARINA: I bolje. Malopre digli larmu, pucnjavu – sramota! TELEGIN: Da, siže dostojan kičice Ajvazovskog. MARINA: Da moje oči to više ne gledaju. (Pauza.) Živećemo kao pre, po starom. Ujutru u osam sati čaj, u jedan sat ručak, uveče – sešće za večeru; sve svojim redom, kako dolikuje ljudima... po hrišćanski. (Uzdišući.) Odavno, ja, grešna, rezance nisam jela. TELEGIN: Jest, odavno nisu pravili rezance. (Pauza.) Odavno... Jutros ja, Marina Timofejevna, idem kroz selo, a bakalin za mnom: »Ej ti, gotovane!« Tako mi je bilo teško! MARINA: A ti ne obraćaj pažnju, bratac. Svi mi živimo na božji račun. Ni ti, ni Sonja, ni Ivan Petrovič – niko ne sedi bez posla, svi radimo! Svi... Gde je Sonja? TELEGIN: U parku. Neprestano s doktorom traži Ivana Petroviča. Boje se da on ne digne ruku na sebe. MARINA: A gde je njegov revolver? TELEGIN (šapatom): Sakrio sam ga u podrumu! MARINA (s osmehom): Gresi naši teški! Iz dvorišta ulaze Vojnicki i Astrov. VOJNICKI: Ostavi me. (Marini i Teleginu.) Idite odavde, ostavite me samog bar jedan sat! Ne trpim tutore. TELEGIN: Odmah, Vanja. (Odlazi na prstima.) MARINA: Gusan: ga-ga-ga. (Skuplja vunu i odlazi.) VOJNICKI: Ostavi me. ASTROV: S velikim zadovoljstvom, odavno sam hteo da odem, ali ponavljam neću otići dok ne vratiš ono što si uzeo od mene.

VOJNICKI: Ja od tebe ništa nisam uzeo. ASTROV: Ozbiljno govorim – ne zadržavaj me. Trebalo je da odavno odem. VOJNICKI: Ništa od tebe nisam uzeo. (Obojica sedaju.) ASTROV: Da? Pa, pričekaću još malo, a zatim, izvini, moraću da upotrebim silu. Vezaćemo te i pretresti. Ovo govorim sasvim ozbiljno. VOJNICKI: Kako hoćeš. (Pauza.) Izigravati takvu budalu: dvaput gañati i nijedanput ne pogoditi! To sebi nikad neću oprostiti! ASTROV: Prohtelo ti se da gañaš, no, gañaj samoga sebe u čelo. VOJNICKI (sleže ramenima): Čudnovato. Pokušao sam ubistvo, a ne hapse me, ne vode me pred sud. Znači, drže me za ludog. (Pakostan smeh.) Ja sam – lud, a nisu ludi oni koji pod maskom profesora, učenog čarobnika, kriju svoju nesposobnost, blesavost, svoju krajnju neiskrenost. Nisu lude one koje se udaju za starce, a posle ih varaju naočigled svih. Ja sam video kako si je ti grlio! ASTROV: Jest, grlio sam je, a tebi na. (Pravi nos.) VOJNICKI (gleda u dvorište): Ne, luda je zemlja koja vas još drži! ASTROV: Gluposti. VOJNICKI: Šta ćeš, ja sam – lud, neuračunljiv, ja imam pravo da govorim gluposti. ASTROV: Stara stvar. Ti nisi lud, nego prosto osobenjak. Lakrdijaš. Nekada sam i ja svakog osobenjaka smatrao za bolesnog, nenormalnog, a sad mislim da je normalno stanje čoveka – biti osobenjak. Ti si sasvim normalan. VOJNICKI (krije lice rukama): Sramota me! Kad bi ti samo znao kako se stidim! To snažno osećanje stida ne može se porediti ni sa kakvim bolom. (Setno.) Neizdržljivo! (Povlači se ka stolu.) Šta da radim? Šta da radim? ASTROV: Ništa. VOJNICKI: Daj mi bilo šta! O, bože moj... Imam četrdeset sedam godina; ako, recimo, poživim do šezdesete, ostaje mi još trinaest. Dugo! Kako da proživim te godine? Šta da radim, čime da ih ispunim? O, razumeš li... (Grčevito steže ruku Astrovu.) Razumeš li, kad bih mogao ostatak života da proživim nekako na nov način. Probuditi se u vedro, tiho jutro i osetiti da si počeo iznova da živiš, da je sva prošlost zaboravljena, razvejana kao dim. (Plače.) Početi nov život... Reci mi kako da počnem... od čega da počnem... ASTROV (ljutito): Ne bulazni! Kakav novi život! Naš položaj, tvoj i moj, sasvim je beznadežan. VOJNICKI: Je li? ASTROV: Ja sam u to uveren. VOJNICKI: Daj mi nešto... (Pokazuje na srce.) Ovde me peče. ASTROV (viče ljutito): Prestani! (Blaže.) Oni koji budu živeli sto, dvesta godina posle nas, oni koji će nas prezirati što smo svoj život proživeli tako glupo i tako neukusno, ti će, možda, naći načina da budu srećni, ali mi... Ja i ti imamo samo jednu nadu. Nadu da će nas, kad budemo počivali u grobu, posećivati priviñenja, možda čak i prijatna. (Uzdahnuvši.) Jest, brate. U celom srezu bila su samo dva valjana, inteligentna čoveka: ja i ti. Ali nekakvih deset godina običnog, prezrenog života učinilo je svoje; taj život je svojim trulim isparenjem otrovao našu krv i mi smo postali isto onako gadni kao i svi. (Živo.) Ali ne zagovaraj me neprestano. Daj mi ono što si mi uzeo. VOJNICKI: Ja ti ništa nisam uzeo. ASTROV: Uzeo si mi iz ručne apoteke bočicu sa morfijumom. (Pauza.) Slušaj, ako hoćeš pošto-poto da raskineš sa životom, onda idi u šumu i ubij se tamo. Morfijum mi daj, inače

će početi priče, nagañanja, pomisliće da sam ti ga ja dao... Od mene je dosta i to što ću morati da te seciram... Misliš da je to zanimljivo? Ulazi Sonja. VOJNICKI: Ostavi me. ASTROV (Sonji): Sofija Aleksandrovna, vaš ujak je iz moje ručne apoteke digao bočicu s morfijumom i ne da mi je. Recite mu da je to... ludost, najzad. A nemam ni vremena, Treba da idem. SONJA: Ujka-Vanja, ti si uzeo morfijum? Pauza. ASTROV: Uzeo je. U to sam uveren. SONJA: Daj. Zašto nas plašiš? (Nežno.) Daj, ujka-Vanja! Ja sam, možda, isto tako nesrećna kao i ti, ali ne očajavam. Ja trpim i trpeću, dok se moj život sam ne svrši... Trpi i ti. (Pauza.) Daj! (LJubi mu ruke.) Dragi, dobri ujko, mili, daj! (Plače.) Ti si dobar, sažalićeš se na nas i daćeš. Trpi, ujko! Trpi! VOJNICKI (vadi iz stola bočicu i daje je Astrovu): Evo, uzmi! (Sonji.) Ali treba što pre početi s radom, što pre preduzeti nešto, inače ne mogu... ne mogu... SONJA: Jest, jest, raditi. Čim ispratimo naše, prihvatićemo se posla... (Nervozno sreñuje hartije na stolu.) Sve smo zapustili. ASTROV (stavlja bočicu u apoteku i zateže kaiševe): Sad mogu da putujem. JELENA ANDREJEVNA (ulazi): Ivane Petroviču, vi ste tu? Mi polazimo ovoga časa. Idite Aleksandru, on bi hteo nešto da vam kaže. SONJA: Idi, ujka-Vanja. (Uzima Vojnickog pod ruku.) Hajdemo. Tata i ti morate se pomiriti. To je preko potrebno. Sonja i Vojnicki odlaze. JELENA ANDREJEVNA: Ja putujem. (Pruža ruku Astrovu.) Zbogom! ASTROV: Već? JELENA ANDREJEVNA: Konji su već upregnuti. ASTROV: Zbogom! JELENA ANDREJEVNA: Vi ste mi danas obećali da ćete otići odavde. ASTROV: Sećam se. Odmah ću otići. (Pauza.) Uplašili ste se? (Uzimaje za ruku.) Zar je to tako strašno? JELENA ANDREJEVNA: Da. ASTROV: Inače biste ostali? A? Sutra u šumi... JELENA ANDREJEVNA: Ne... Rešeno je... I zato vas i gledam tako smelo što je već rešeno da odemo... Samo vas za jedno molim: mislite bolje o meni. Želela bih da me vi poštujete. ASTROV: Gle! (Pokret nestrpljenja.) Ostanite, molim vas. Priznajte da vi nemate nikakvog posla na ovom svetu, da nemate nikakvog cilja u životu, da nemate čemu da poklonite svoju pažnju i, ranije ili kasnije, svejedno je... predaćete se osećanju - to je neizbežno. Zar onda nije bolje da to ne bude u Harkovu ili negde u Krusku, nego ovde, u krilu prirode... Bar bi bilo poetično, čak vrlo lepo... Ovde je šuma, polurazrušen letnjikovac po Turgenjevljevom ukusu... JELENA ANDREJEVNA: Kako ste smešni... Ja sam ljuta na vas, ali, ipak... sećaću vas se sa zadovoljstvom. Vi ste interesantan, originalan čovek. Više se nikad nećemo videti, i zato - zašto da krijem? Vi sve me zaneli malo. Dakle, pružimo jedno drugom ruku i rastanimo se kao prijatelji. Zadržite me u lepoj uspomeni.

komentari (0)

nema postavljenih komentara

budi prvi koji ce napisati!

ovo je samo pregled

3 prikazano na 32 str.

preuzmi dokument