Anton Pavlovič Čehov - Višnjik, Ostalo' predlog Književnost. European University
jelenaaar
jelenaaar27 January 2018

Anton Pavlovič Čehov - Višnjik, Ostalo' predlog Književnost. European University

PDF (279 KB)
77 str.
62broj poseta
Opis
Drama ruskog pisca Antona Pavloviča Čehova.
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 77

ovo je samo pregled

3 prikazano na 77 str.

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 prikazano na 77 str.

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 prikazano na 77 str.

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 prikazano na 77 str.

preuzmi dokument
Microsoft Word - Anton Pavlovic Cehov - Visnjik.doc

Anton Pavlovič Čehov

Višnjik

Komedija u četiri čina

Prevod: Kiril Taranovski

Naslov originala: ВИШНЁВЫЙ САД

LICA:

RANJEVSKA, LJUBAV ANDREJEVNA, posednica

ANJA, njena kći; 17 godina

VARJA, njena podsvojkinja; 24 godine

GAJEV, LEONID ANDREJEVIČ, brat Ranjevske

LOPAHIN, JERMOLAJ ALEKSEJEVIČ, trgovac

TROFIMOV, PETAR SERGEJEVIČ, student

SIMEONOV PIŠČIK, BORIS BORISOVIČ, posednik

ŠARLOTA IVANOVNA, guvernanta

EPIHODOV, SEMJON PANTELEJEVIČ, poslovoña

DUNJAŠA, sobarica

FIRS, lakej, starac od 87 godina

JAŠA, mladi lakej

JEDAN PROLAZNIK

ŠEF STANICE

POŠTANSKI ČINOVNIK

GOSTI, POSLUGA

Radnja se dogaña na imanju LJ. A. Ranjevske.

PRVI ČIN

Soba koja se i sad još zove dečja. Jedna vrata vode u Anjinu sobu. Sviće, skoro

će se roditi sunce. Već je maj, ali je u vrtu hladno, jutarnji mraz. Prozori u sobi

su zatvoreni. Ulaze: Dunjaša sa svećom i Lopahin s knjigom u ruci.

LOPAHIN: Došao je voz, hvala bogu. Koliko je sati?

DUNJAŠA: Skoro će dva. (Gasi sveću.) Već je svanulo.

LOPAHIN: Koliko je zakasnio voz? Najmanje dva sata. (Zeva i proteže se.) A i

ja sam krasan, baš sam ispao budala! Namerno sam došao ovamo da ih dočekam

na stanici i eto - uspavao sam se... Zaspao sam sedeći. Baš mi je krivo... Što me

ti nisi probudila?

DUNJAŠA: Mislila sam da ste otišli. (Osluškuje) Čini mi se da dolaze.

LOPAHIN (osluškuje): Ne... Dok podignu prtljag,. dok ovo, dok ono... (Pauza)

Ljubav Andrejevna je proživela u inostranstvu pet godina, ne znam kakva je

sad... Ona je dobra duša. Pristupačna, jednostavna. Sećam se kad sam bio dečak

od svojih petnaest godina, moj pokojni otac - on je onda držao bakalnicu u selu -

udario me je po licu pesnicom da mi je krv pošla na nos... Mi smo onda zajedno

došli nekim poslom ovamo, a on je bio podnapit. Ljubav Andrejevna, sećam se

kao danas, još sasvim mlada, tako mršava, odvede me umivaoniku, evo u ovoj

istoj, dečjoj sobi. „Ne plači - veli - seljačiću, proći će...” (Pauza) Seljačić... Otac

mi je, istina, bio seljak, a ja sam, eto, u belom prsluku, u žutim cipelama. Našla

se svinja u čem nije bila... Samo što sam bogat, imam puno para, ali ako čovek

dobro pogleda i promisli, onda sam pravi gejak... (Prelistava knjigu) Eto, čitao

sam ovu knjigu, a ništa nisam razumeo. Čitao sam i zaspao.

Pauza.

DUNJAŠA: I psi cele noći nisu spavali, osećaju da im gazde dolaze.

LOPAHIN: Što si ti, Dunjaša, tako...

DUNJAŠA: Drhte mi ruke. Pašću u nesvest.

LOPAHIN: Mnogo si se profinila, Dunjaša. I oblačiš se kao gospoñica i praviš

frizuru. Ne valja tako. Treba da znaš šta si i ko si.

Ulazi Epihodov s buketom; on je u varoškom odelu i sjajno izviksanim

čizmama, koje jako škripe; buket mu ispada iz ruke.

EPIHODOV (diže buket): Evo, poslao je baštovan, kaže da se metne u

trpezariju. (Daje Dunjaši buket)

LOPAHIN: A meni donesi kvasa.

DUNJAŠA: Hoću. (Iziñe)

EPIHODOV: Sada je mraz, tri stepena ispod nule, a višnje su se rascvetale. Ne

odobravam ja ovu našu klimu. (Uzdiše) Ne odobravam. Naša klima ne može da

čini dobro, baš ne može. Eto, Jermolaju Aleksejeviču, dozvolite da vam uzgred

napomenem, kupio sam prekjuče čizme, a one, ako ćete mi verovati, škripe tako

da se ne može podneti. Čime da ih namažem?

LOPAHIN: Ostavi me na miru. Dosadio si mi.

EPIHODOV: Svakog dana mi se dešava neki maler. Ali ja ne ropćem, navikao

sam se, čak se i smešim.

Ulazi Dunjaša i pruža Lopahinu kvas.

EPIHODOV: Idem ja. (Poñe i preturi stolicu) Eto... (Kao da trijumfuje.) Eto

vidite, izvinite za izraz, kakva okolnost izmeñu ostalog... To je prosto

neverovatno! (Izlazi.)

DUNJAŠA: A mene je, Jermolaju Aleksejeviču, moram priznati, Epihodov

zaprosio.

LOPAHIN: Šta kažeš!

DUNJAŠA: Ne znam šta ću... On je miran čovek, samo neki put, kad počne da

govori, ništa ga ne možeš razumeti. I lepo i dirljivo, samo nerazumljivo. Rekla

bih da mi se sviña. On me ludo voli. A malerozan je čovek, nema dana da mu se

nešto ne desi. Zato ga kod nas diraju: dvadeset dva malera...

LOPAHIN (osluškuje): Eto, izgleda, dolaze...

DUNJAŠA: Dolaze! Ama šta je meni... sva sam se ohladila...

LOPAHIN: Dolaze, zaista. Hajdemo im u susret. Hoće li me ona poznati? Pet

godina se nismo videli.

DUNJAŠA (uzbuñeno): Sad ću pasti... Ah, sad ću pasti!

Čuje se kako se kući približuju dvoje kočije. Lopahin i Dunjaša brzo izlaze.

Pozornica je prazna. Iz susednih soba čuje se graja. Preko pozornice, poštapajući

se tankim štapićem, žurno prelazi Firs koji je išao da dočeka Ljubav

Andrejevnu; on je u starinskoj livreji i s visokim šeširom; nešto govori sam za

sebe, ali se ne može razabrati nijedna reč. Graja iza pozornice je sve veća. Jedan

glas: „Izvolte ovuda...” Ljubav Andrejevna, Anja i Šarlota Ivanovna sa

psetancetom na lancu, obučene za put, Varja u kaputu i s maramom preko glave,

Gajev, Simeonov Piščik, Lopahin i Dunjaša s boščom i kišobranom, posluga s

prtljagom - svi prolaze kroz sobu.

ANJA: Hajdemo ovuda. Sećaš li se, mama, koja je ovo soba?

LJUBAV ANDREJEVNA (radosno, kroz suze): Dečja soba.

VARJA: Ala je hladno, smrzle su mi se ruke. (Ljubavi Andrejevnoj) Vaše sobe,

bela i ljubičasta, ostale su onakve kakve su bile, mamice.

LJUBAV ANDREJEVNA: Dečja soba, mila moja, divna soba... Ja sam tu

spavala kad sam bila dete...

(Plače) I sada sam kao dete... (Ljubi brata, Varju, zatim opet brata.) A Varja je

uvek ista, liči na kaluñericu. I Dunjašu sam poznala... (Ljubi Dunjašu)

GAJEV: Voz je zakasnio dva sata. Šta velite na to? I to mi je neki red!

ŠARLOTA (Piščiku): Moje pseto jede i lešnike.

PIŠČIK (začuñeno): Ta šta kažete!

Svi izlaze, osim Anje i Dunjaše.

DUNJAŠA: Načekali smo se... (Skida s Anje kaput i šešir.)

ANJA: Na putu nisam spavala četiri noći... i sad sam se jako nazimila.

DUNJAŠA: Otputovali ste o velikom postu, bio je još sneg, mraz, a sada? Draga

moja! (Smeje se i ljubi je) Nisam vas se mogla načekati, radosti moja, srećo

moja... Nešto ću vam odmah reći, ni trenutka ne mogu čekati...

ANJA (ravnodušno): Opet nešto...

DUNJAŠA: Poslovoña Epihodov zaprosio me je posle Uskrsa...

ANJA: Ti sve jedno te jedno... (Doterujući kosu.) Izgubila sam sve ukosnice...

Ona je jako umorna, čak se i zanosi kad ide.

DUNJAŠA: Ne znam sama šta da mislim. On me voli, toliko me voli!

ANJA (gleda u vrata od svoje sobe, nežno): Moja soba, moji prozori, kao da

nisam nikud išla. Ja sam kod kuće! Sutra ću izjutra ustati, otrčaću u vrt... O, da

mi je da zaspim! Celog puta nisam spavala, stalno sam bila uznemirena.

DUNJAŠA: Prekjuče je došao Petar Sergejevič.

ANJA (radosno): Peća!

DUNJAŠA: Spava u parnom kupatilu, tamo i stanuje. Bojim se, veli, da bih u

kući smetao. (Gleda na svoj džepni sat) Trebalo bi ga probuditi, ali Varvara

Mihailovna ne da. Nemoj ga, veli, buditi!

Ulazi Varja; o pojasu joj vise ključevi.

VARJA: Dunjaša, brže kafu... Mama traži kafu.

DUNJAŠA: Odmah. (Izlazi.)

VARJA: Eto, stigli ste, hvala bogu. Opet si kod kuće. (Mazeći se) Došla moja

dušica! Došla moja lepotica!

ANJA: Ala sam se namučila!

VARJA: Mogu misliti!

ANJA: Pošla sam Velike nedelje, još je bilo hladno. Šarlota celog puta priča,

pravi mañioničarske trikove. Što si mi naturila tu Šarlotu...

VARJA: Pa ne možeš sama putovati, dušo moja! Tek ti je sedamnaest godina!

ANJA: Dolazimo u Pariz, a tamo zima, sneg. Francuski govorim očajno. Mama

stanuje na četvrtom spratu, dolazim k njoj, kod nje nekakvi Francuzi, dame, stari

protestantski sveštenik s knjigom, puno dima, neprijatno. Odjednom mi bi žao

mame, strašno žao, stegoh njenu glavu na grudi, stegoh rukama i ne mogu da

pustim. Mama se posle mazila, plakala...

VARJA (kroz suze): Ne govori, ne govori...

ANJA: Svoju vilu kod Mantona je već bila prodala, ništa joj nije ostalo, baš

ništa. A i meni nije ostalo ni pare, jedva smo se vratili. A mama ništa ne razume!

Sedosmo na stanici da ručamo, a ona poručuje najskuplja jela i kelnerima daje

po rublju bakšiša. I Šarlota tako isto. Jaša takoñe traži za sebe porciju, prosto

strašno. Mama ima lakeja Jašu, doveli smo ga ovamo...

VARJA: Videla sam tu hulju.

ANJA: A šta ima kod vas? Jeste li platili interes?

VARJA: Kako bismo platili!

ANJA: Bože moj, bože moj!

VARJA: U avgustu će nam prodati imanje...

ANJA: Bože moj...

LOPAHIN (proviri na vrata i muče): Muu... (Izlazi.)

VARJA (kroz suze): Ovako bih ga... (Preti mu pesnicom.)

ANJA (grli Varju, tiho): Varja, je li te zaprosio? (Varja vrti glavom u znak

odricanja) Ali on te voli... Što se ne objasnite, šta čekate?

VARJA: Ja mislim da od toga neće biti ništa. On ima mnogo posla, nije mu do

mene... On i ne obraća pažnju na mene, neka ide s milim bogom, teško mi je i da

ga gledam... Svi govore o našoj svadbi, svi mi čestitaju, a u stvari - nema ništa,

sve je kao neki san... (Drugim tonom) Ovaj tvoj broš liči na pravu pčelu.

ANJA (tužno): To mi je mama kupila. (Odlazi u svoju sobu, govori veselo, kao

dete.) A u Parizu sam letela balonom!

VARJA: Došla moja dušica! Došla moja lepotica!

Dunjaša se već vratila s priborom za kuvanje kafe i već je kuva.

VARJA (stoji pred vratima): Ceo dan, dušo moja, poslujem po kući i stalno

sanjam. Da te udamo za bogatog čoveka, i ja bih bila mirnija, otišla bih u

manastir, zatim u Kijev... pa u Moskvu i tako bih samo išla po svetim mestima...

Stalno bih samo išla. Pobožnost, lepota!...

ANJA: Ptičice pevaju u vrtu. Koliko je sati?

VARJA: Prošlo je već, sigurno, dva. Vreme je da legneš, dušo moja. (Ulazeći u

Anjinu sobu.) Pobožnost, lepota!

Ulazi Jaša s pledom i putničkom torbom.

JAŠA (prelazi preko pozornice, delikatno): Sme li se ovuda proći?

DUNJAŠA: Ne može čovek da vas pozna, Jašo. Kako ste se promenili u

inostranstvu.

JAŠA: Hm... A ko ste vi?

DUNJAŠA: Kad ste pošli odavde, bila sam ovolicna... (Pokazuje rukom visinu.)

Dunjaša, kći Fjodora Kozojedova. Vi se i ne sećate!

JAŠA: Hm... Pilence! (Osvrne se levo desno i zagrli je; ona cikne i ispusti tacnu,

Jaša naglo izlazi.)

VARJA (na vratima, nezadovoljnim glasom): Šta je to ovde?

DUNJAŠA (kroz suze): Razbila sam tacnu...

VARJA: To je dobar znak.

ANJA (izlazi iz svoje sobe): Trebalo bi mami reći: Peća je ovde...

VARJA: Kazala sam da ga ne bude.

ANJA (zamišljeno): Pre šest godina umro je otac, mesec dana docnije udavio se

u reci brat Griša, lep sedmogodišnji dečak. Mama nije mogla sve to izdržati,

pobegla je; pobegla je glavom bez obzira... (Trgne se) Ah, kako je ja razumem,

kad bi samo znala! (Pauza) A Peća Trofimov je bio Grišin učitelj, sad je može

podsetiti...

Ulazi Firs; sad je u običnom kaputu i belom prsluku.

FIRS (prilazi priboru za kafu, zabrinuto): Gospoña će ovde piti kafu... (Oblači

bele rukavice.) Je li gotova kafa? (Strogo, Dunjaši) Čuješ! A gde je pavlaka?

DUNJAŠA: Ah, bože moj... (Brzo izlazi.)

FIRS (posluje oko pribora za kafu): Uh, ti, brbljiva... (Mrmlja za sebe) Došli su

iz Pariza. I gospodin je u svoje vreme odlazio u Pariz... svojim kolima... (Smeje

se.)

VARJA: Firse, šta pričaš?

FIRS: Šta želite? (Radosno) Došla moja gospoña! Dočekao sam je! Sad ne

marim i da umrem... (Plače od radosti.)

Ulaze Ljubav Andrejevna, Gajev i Simeonov Piščik; Simeonov Piščik je u

dugačkom kaputu od tankog sukna i šalvarama. Gajev, ulazeći, rukama i telom

pravi pokrete kao da igra bilijara.

LJUBAV ANDREJEVNA: Kako ono beše? Čekaj da se setim. Žutu u ćošak!

Duble u sredinu!

GAJEV: Sečem u ćošak! Nekada smo ti i ja, sestro, spavali u ovoj sobi, a sad mi

je pedeset i jedna godina, ma kako da je to čudnovato...

LOPAHIN: Da, prolazi vreme.

GAJEV: Šta?

LOPAHIN: Vreme, velim, prolazi.

GAJEV: Ovde miriše na pačoli.

ANJA: Idem da spavam. Laku noć, mama. (Ljubi majku.)

LJUBAV ANDREJEVNA: Slatka moja bebice! (Ljubi joj ruke.) Jesi li

zadovoljna što si kod kuće? Ja još nikako da doñem sebi.

ANJA: Laku noć, ujko.

GAJEV (ljubi joj lice, ruke): Neka ti je bog u pomoći! Kako ličiš na majku!

(Sestri) Ti si, Ljubo, u njenim godinama bila ista ovakva.

Anja pruža ruku Lopahinu i Piščiku, izlazi i zatvara za sobom vrata.

LJUBAV ANDREJEVNA: Ona se jako zamorila.

PIŠČIK: Nije šala - toliki put.

VARJA (Lopahinu i Piščiku): Šta čekate, gospodo? Skoro će tri sata, vreme je

da idete.

LJUBAV ANDREJEVNA (smeje se): A ti si uvek ista, Varja. (Privuče je sebi i

poljubi.) Čim popijem kafu, svi ćemo da idemo. (Firs joj podmeće pod noge

jastuče.) Hvala ti, dragi moj. Navikla sam se na kafu. Pijem i danju i noću.

Hvala ti, stari. (Ljubi Firsa.)

VARJA: Da vidimo jesu li sve stvari doneli... (Izlazi.)

LJUBAV ANDREJEVNA: Zar zbilja sedim? (Smeje se) Htela bih da skačem,

da mašem rukama. (Pokriva lice rukama.) A možda sanjam? Bog mi je svedok,

ja volim otadžbinu, volim je nežno, nisam mogla da gledam iz vagona, samo

sam plakala. (Kroz suze.) Nego, treba vek da pijemo kafu. Hvala ti, Firse, hvala

ti, stari moj... Ja se toliko radujem što si još živ...

FIRS: Prekjuče.

GAJEV: On ne čuje dobro.

LOPAHIN: Ja još sad, u pet sati izjutra, moram u Harkov. Baš mi je žao! Hteo

sam da vas vidim, da se porazgovaram s vama... Vi ste još uvek divni kao pre.

PIŠČIK (teško diše): Čak ste se i prolepšali... Obučeni po pariskoj modi... Kad

vas videh, pogiboh!

LOPAHIN: Vaš brat, Leonid Andrejevič, uvek govori da sam prostak, kulak, ali

mene se to ništa ne tiče. Neka govori. Ja bih samo voleo da mi vi verujete kao

pre, da me vaše divne, dirljive oči gledaju kao pre. Bože milostivi! Moj otac je

bio kmet kod vašeg dede i vašeg oca, ali ste vi, upravo vi, u svoje vreme učinili

za mene tako mnogo da sam sve zaboravio i volim vas kao da ste mi rod

roñeni... čak i više nego rod...

LJUBAV ANDREJEVNA: Ne mogu da izdržim na jednom mestu, nisam u

stanju... (Skoči i šeta po sobi jako uzbuñena) Ja neću preživeti ovu radost...

Smejte mi se, ja sam glupa... Ormančiću moj roñeni... (Ljubi orman) Stočiću

moj...

GAJEV: Dok si bila na strani, umrla nam je dadilja.

LJUBAV ANDREJEVNA (seda i pije kafu): Da, bog da joj dušu prosti! Pisali

su mi.

GAJEV: I Anastasije je umro. A Petruška Kosoj napustio je mene i sad u gradu

živi kod člana kvarta. (Vadi iz džepa kutiju s kiselim bombonama, sisa jednu.)

PIŠČIK: Moja kći, Dašenjka... pozdravila vas je!

LOPAHIN: Hteo bih da vam kažem nešto veoma prijatno, nešto veselo.

(Pogleda na sat.) Moram da idem, nemam vremena za razgovor... nego u dve tri

reči. Vama je već poznato da se vaš višnjik prodaje za dug; za 22. avgust

odreñena je licitacija, ali se vi ništa ne brinite, draga moja, spavajte bez brige,

ima izlaza... Evo mog plana. Molim vas da me pažljivo saslušate! Vaše imanje

se nalazi samo dvadeset vrsta od varoši, pored vas je sagrañena železnička

pruga, i ako se višnjik i zemlja pored reke parcelišu i onda izdadu pod zakup za

podizanje vila, vi ćete dobiti u najmanju ruku dvadeset pet hiljada godišnjeg

prihoda.

GAJEV: Oprostite, kakve su to gluposti!

LJUBAV ANDREJEVNA: Ja vas nisam dobro razumela, Jermolaju

Aleksejeviču.

LOPAHIN: Od varošana koji doñu ovamo na letovanje vi ćete dobijati najmanje

dvadeset pet rubalja za desetinu zemlje, i ako još sad objavite, onda vam jemčim

čime god hoćete da vam do jeseni neće ostati nijedna slobodna parcelica, sve će

da razgrabe. Jednom rečju, čestitam: vi ste spaseni. Mesto je izvanredno, reka

duboka. Treba, naravno, spremiti, raščistiti... na primer, treba porušiti ove stare

zgrade, pa i ovu kuću koja više nije ni za šta, poseći stari višnjik...

LJUBAV ANDREJEVNA: Poseći? Dragi moj, oprostite, vi ništa ne znate. Ako

u celoj guberniji postoji nešto interesantno, čak i znamenito, onda je to naš

višnjik.

LOPAHIN: Interesantno je u njemu samo to što je vrlo velik. Višnje rode

jednom u dve godine, pa i onda ne znate šta ćete s njima, niko ih ne kupuje.

GAJEV: I u „Enciklopedijskom rečniku” pomenut je taj višnjik.

LOPAHIN (pogledavši na sat): Ako ništa ne smislimo i ništa ne odlučimo, onda

će 22. avgusta i višnjik i celo imanje biti prodano na doboš. Odlučite se! Drugog

izlaza nema; kunem vam se. Nema i nema.

FIRS: Nekad, pre svojih četrdeset pedeset godina višnje su se sušile, ostavljale u

burad, marinirale, kuvalo se slatko, i onda su...

GAJEV: Ćuti, Firse.

FIRS: I onda su mnoga kola suvih višanja slali u Moskvu i u Harkov. Ala je bilo

para! I suve višnje su onda bile meke, sočne, slatke, mirisne... Znali su onda neki

način...

LJUBAV ANDREJEVNA: A šta je sada s tim načinom?

FIRS: Zaboravili su ga. Niko ne pamti.

PIŠČIK (Ljubavi Andrejevnoj): Kako je u Parizu? Šta ima? Jeste li jeli žabe?

LJUBAV ANDREJEVNA: Jela sam krokodile.

PIŠČIK: Ta šta kažete...

LOPAHIN: Dosad su u selu bili samo spahije i seljaci, a sad su se još pojavili i

varošani. Sve varoši, čak i one najmanje, opkoljene su sad vilama. I može se reći

da će se kroz svojih deset godina taj varošanin po selu neobično namnožiti. Sad

on još samo pije čaj na balkonu, ali se može desiti da on na svojoj jednoj

desetini zemlje počne voditi ekonomiju, i onda će vaš višnjik postati srećan,

bogat, raskošan...

GAJEV (revoltiran): Kakve gluposti!

Ulaze Varja i Jaša.

VARJA: Evo, mamice, stigla su dva telegrama za vas. (Traži ključ i sa zvekom

otvara starinski orman) Evo ih.

LJUBAV ANDREJEVNA: Iz Pariza. (Cepa telegrame ne čitajući ih.) S Parizom

je svršeno...

GAJEV: A znaš, Ljubo, koliko ovom ormanu ima godina? Pre nedelju dana

izvučem donju fijoku, pogledam, a na njoj su ispečene cifre. Orman je

napravljen tačno pre sto godina. Šta veliš? A? Mogli bismo proslaviti njegov

jubilej. Mrtva stvar, pa ipak je to orman za knjige.

PIŠČIK (iznenañeno): Sto godina... Ta šta kažete!

GAJEV: Da... to je dobra stvar... (Opipavši orman) Dragi, mnogopoštovani

ormane! Ja pozdravljam tvoj život koji je, evo, već više od sto godina bio

upravljen svetlim idealima dobra i pravičnosti; tvoj nemi poziv na plodotvoran

rad nije nikad slabio u toku sto godina održavajući (kroz suze) u mnogim

naraštajima našeg roda hrabrost i veru u bolju budućnost i negujući u nama

ideale dobra i društvene samosvesti.

Pauza.

LOPAHIN: Da...

LJUBAV ANDREJEVNA: Ti si uvek isti, Ljonja.

GAJEV (malo zbunjen): Na tuš desno u ćošak! Sečem u sredinu!

LOPAHIN (pogledavši na sat): E, sad mi je vreme.

JAŠA (pruža lekove Ljubavi Andrejevnoj): Hoćete li da uzmete pilule?

PIŠČIK: Ne treba uzimati lekove, draga gospoño... Oni niti škode niti što

koriste... Dajte ih ovamo... Draga gospoño. (Uzima pilule, izručuje ih sebi na

dlan, duva na njih, stavlja u usta i proguta ih sa kvasom.) Eto!

LJUBAV ANDREJEVNA (uplašeno): Vi ste poludeli!

PIŠČIK: Sve sam pilule progutao.

LOPAHIN: Provalio se čovek!

Svi se smeju.

FIRS: Bio je kod pas o Uskrsu, pola ćupa krastavaca je pojeo... (Mrmlja nešto.)

LJUBAV ANDREJEVNA: Šta to govori?

VARJA: Već tri godine ovako mrmlja. Mi smo se navikli.

JAŠA: Godine su to!

Šarlota Ivanovna u beloj haljini, vrlo mršava, zategnuta u mider, s lornjetom o

pojasu, prelazi preko pozornice.

LOPAHIN: Oprostite, Šarlota Ivanovna, nisam stigao da se pozdravim s vama.

(Hoće da joj poljubi ruku.)

ŠARLOTA (trgne ruku): Ako vam dozvolim da poljubite ruku, vi ćete hteti i u

lakat, zatim u rame...

LOPAHIN: Baš danas nemam sreće. (Svi se smeju) Šarlota Ivanovna, napravite

neki hokuspokus.

ŠARLOTA: Neću. Hoću da spavam. (Izlazi.)

LOPAHIN: Videćemo se kroz tri nedelje. (Ljubi Ljubavi Andrejevnoj ruku.) A

sad - zbogom! Vreme je.

(Gajevu) Doviñenja. (Ljubi se s Piščikom.) Doviñenja. (Pruža ruku Varji, zatim

Firsu i Jaši.) Baš mi se ne ide. (Ljubavi Andrejevnoj) Ako se odlučite u pogledu

vila, onda mi javite, ja ću vam nabaviti pedeset hiljada na zajam. Ozbiljno

razmislite.

VARJA (ljutito): Ta idite već jednom!

LOPAHIN: Idem, idem... (Izlazi.)

GAJEV: Prostak. Uostalom, pardon... Varja se udaje za njega, to je Varjin

ñuvegija.

VARJA: Ne govorite koješta, ujko.

LJUBAV ANDREJEVNA: A što, Varja? Meni će biti vrlo milo. On je dobar

čovek.

PIŠČIK: On je čovek, treba mu priznati... za svako poštovanje... I moja

Dašenjka... kaže kako on... svakojake reči govori. (Zahrče, ali se odmah trgne.)

Pa ipak, draga gospoño, pozajmite mi... dvesta četrdeset rubalja... sutra moram

platiti interes hipotekarnoj banci...

VARJA (uplašeno): Nemamo, nemamo!

LJUBAV ANDREJEVNA: Ja zbilja nemam ništa.

PIŠČIK: Naći će se. (Smeje se) Ja nikad ne gubim nadu. Tako, neki put mislim:

sve je propalo, kad ono - sagradiše prugu kroz moje imanje... i meni platiše. A

danas sutra može još nešto da iskrsne. Može Dašenjka da dobije dvesta hiljada...

ona ima loz.

LJUBAV ANDREJEVNA: Kafu smo popili, možemo na spavanje.

FIRS (četka Gajeva, poučno): Opet niste obukli one pantalone koje je trebalo.

Šta da radim s vama!

VARJA (tiho): Anja spava. (Polako otvara prozor.) Već je sunce izišlo, ali je

hladno. Pogledajte, mamice, kako je divno ovo drveće. Bože moj, kakav

vazduh! Čvorci cvrkuću!

GAJEV (otvara drugi prozor): Vrt je sav beo. Nisi zaboravila, Ljubo? Ova

dugačka aleja vodi pravo, pravo, kao zategnut kaiš, ona se sija kad je mesečina.

Sećaš li se? Nisi zaboravila?

LJUBAV ANDREJEVNA (gleda kroz prozor u vrt): O, moje detinjstvo, moja

čednosti! U ovoj dečjoj sobi sam ja spavala, gledala odavde u vrt, sreća se budila

zajedno sa mnom svakog jutra, i onda je vrt bio isti kao sad - ništa se nije

promenilo. (Smeje se od radosti) Sav, sav beo! O, moj vrte! Posle sumorne

kišovite jeseni i hladne zime ti si opet mlad, pun sreće; anñeli nebeski nisu te

ostavili... Da mi je skinuti s grudi i s pleća teški kamen, da mi je zaboraviti

prošlost!

GAJEV: Da, i vrt će biti prodan za dug, ma kako čudno to izgledalo...

LJUBAV ANDREJEVNA: Pogledajte, pokojna mama ide po vrtu... u beloj

haljini! (Smeje se od radosti.) To je ona.

GAJEV: Gde?

VARJA: Bog s vama, mamice.

LJUBAV ANDREJEVNA: Nema nikog, samo mi se učinilo. Desno, na

zavijutku prema venjaku, jedno belo drvo povilo grane, sasvim kao žena...

Ulazi Trofimov u iznošenom studentskom mundiru, u naočarima.

LJUBAV ANDREJEVNA: Kakav divan vrt! Bele mase cveća, plavo nebo...

TROFIMOV: Ljubav Andrejevna! (Ona se okrene) Samo ću se pozdraviti s

vama i odmah idem. (Toplo joj ljubi ruku.) Bilo mi je nareñeno da čekam do

ujutru, ali nisam mogao izdržati...

Ljubav Andrejevna gleda ga u nedoumici.

VARJA (kroz suze): To je Peća Trofimov...

TROFIMOV: Peća Trofimov, bivši učitelj vašeg Griše... Zar sam se tako

promenio?

Ljubav Andrejevna grli ga i tiho plače.

GAJEV (zbunjeno): Dosta, dosta, Ljubo.

VARJA (plače): Ja sam vam govorila, Peća, da pričekate do ujutru.

LJUBAV ANDREJEVNA: Griša moj... moj dečko... Griša... sin...

VARJA: Šta da radimo, mamice. Božja volja.

TROFIMOV (blago, kroz suze): Dosta, dosta...

LJUBAV ANDREJEVNA (tiho plače): Umro mi je dečak... udavio se... Zašto?

Zašto, prijatelju? (Tiše) Tamo Anja spava, a ja govorim glasno... larmam... Šta

je, Peća? Zašto ste tako poružneli? Zašto ste ostareli?

TROFIMOV: U vagonu mi je jedna seljanka rekla: olinjali gospodin.

LJUBAV ANDREJEVNA: Onda ste bili još sasvim mlad dečko, simpatičan

student, a sad imate retku kosu, naočare. Zar ste još uvek student? (Polazi

vratima.)

TROFIMOV: Po svoj prilici ostaću večiti student.

LJUBAV ANDREJEVNA (ljubi brata, zatim Varju): Hajde, idite da spavate.

Ostareo si i ti, Leonide.

PIŠČIK (ide za njom): Dakle, na spavanje... Oh, moj giht... Ja ću ostati kod

vas... Kad biste mi, Ljubavi Andrejevna, dušo moja, sutra izjutra... dvesta

četrdeset rubalja...

GAJEV: Ovaj stalno svoje.

PIŠČIK: Dvesta četrdeset rubalja... da platim interes hipotekarnoj banci.

LJUBAV ANDREJEVNA: Nemam ja novaca, dragi moj.

PIŠČIK: Vratiću, draga moja... Nisu to nikakve pare...

LJUBAV ANDREJEVNA: Dobro, daće vam Leonid... Daj mu, Leonide.

GAJEV: Daću mu - ako mu ne treba.

LJUBAV ANDREJEVNA: Šta da se radi, daj mu... Njemu je potrebno... On će

vratiti.

Ljubav Andrejevna, Trofimov, Piščik i Firs izlaze. Ostaju Gajev, Varja i Jaša.

GAJEV: Sestra se još nije odlučila da baca novac. (Jaši) Skloni se, brajko,

smrdiš na kokošku.

JAŠA (smešeći se): A vi ste, Leonide Andrejeviču, uvek onaj isti.

GAJEV: Šta? (Varji.) Šta reče?

VARJA (Jaši): Došla ti je mati iz sela, od sinoć sedi u kući za mlañe, hoće da te

vidi...

JAŠA: Neka ide s milim bogom!

VARJA: Sram te bilo!

JAŠA: Vrlo važno! Mogla bi i sutra doći. (Izlazi.)

VARJA: Mama je ista kao što je bila, ništa se nije promenila. Kad bi je čovek

pustio, sve bi podelila drugima.

GAJEV: Da... (Pauza) Kad se protiv neke bolesti daje mnogo lekova, znači da je

bolest neizlečiva. Ja mislim, naprežem mozak, imam mnogo lekova, vrlo

mnogo, a to znači, u stvari, da nijedan ne valja. Lepo bi bilo dobiti odnekud

nasledstvo, dobro bi bilo udati našu Anju za vrlo bogatog čoveka, dobro bi bilo

otići u Jaroslav i okušati sreću kod tetke grofice. Tetka je vrlo, vrlo bogata.

VARJA (plače): Kad bi dao bog...

GAJEV: Nemoj da sliniš. Tetka je vrlo bogata, ali nas ne voli. Prvo, sestra je

pošla za advokata, neplemića... (Anja se pojavljuje na vratima.) Pošla je za

neplemića i ne može se reći da je jako moralno živela. Ona je dobra, duševna,

mila, ja je vrlo volim, ali ma koliko da čovek izmišlja olakšavajuće okolnosti,

ipak mora priznati da je ona poročna. To se oseća u svakom, i najmanjem

njenom pokretu.

VARJA (šapatom): Anja stoji na vratima.

GAJEV: Šta? (Pauza) Čudna stvar, nešto mi je upalo u desno oko... ne vidim

dobro od neko doba. I u četvrtak, kad sam bio u okružnom sudu...

Ulazi Anja.

VARJA: Što ne spavaš, Anja?

ANJA: Ne spava mi se. Ne mogu.

GAJEV: Mala moja. (Ljubi Anji lice ruke.) Dete moje... (Kroz suze) Ti mi nisi

sestričina, ti si moj anñeo, ti si za mene sve. Veruj mi, veruj...

ANJA: Ja ti verujem, ujko. Tebe svi vole, poštuju... ali, dragi ujko, ti treba da

ćutiš, samo da ćutiš. Šta si maločas govorio o mojoj mami, o svojoj sestri? Zašto

si to govorio?

GAJEV: Da, da... (Celom rukom pokriva svoje lice) Zbilja, to je strašno! Bože

moj! Bože, spasi me! I danas sam držao govor ormanu... tako glupo! I samo kad

sam završio, shvatio sam da je bilo glupo.

VARJA: Istina, ujko, vi treba da ćutite. Prosto ćutite i ništa više.

ANJA: Ako budeš ćutao, i ti ćeš biti mirniji.

GAJEV: Ćutim. (Ljubi Anji i Varji ruke.) Nego da se vratimo na našu stvar. U

četvrtak sam bio u okružnom sudu, elem, sastalo se društvo, zapodeo se

razgovor o svemu i svačemu, ovo, ono - tek izgleda da ćemo moći udesiti zajam

na menicu kako bismo platili banci interes.

VARJA: Kad bi dao bog!

GAJEV: Idem opet u utorak, govoriću još jedanput. (Varji) Nemoj da slipiš.

(Anji) Tvoja će mama govoriti s Lopahinom; on je, naravno, neće odbiti... A ti,

kad se odmoriš, otići ćeš u Jaroslav grofici, tvojoj baki. Eto tako ćemo raditi na

tri strane - i stvar u redu. Interes ćemo platiti, ja sam ubeñen... (Uzima

bombonu.) Tako mi časti moje, kunem ti se u šta god hoćeš, imanje neće biti

prodano! (Uzbuñeno) Tako mi moje sreće! Evo ti moje ruke, reci mi da sam

nepošten, da sam beda od čoveka ako dozvolim da doñe do licitacije! Kunem ti

se celim svojim bićem!

ANJA (mirno raspoloženje joj se vratilo, ona je srećna): Kako si dobar, ujko,

kako pametan! (Grli ujaka.) Sad sam mirna! Ja sam miria! Ja sam srećna!

Ulazi Firs.

FIRS (prekorno): Leonide Andrejeviču, šta vam je! Kad mislite da spavate?

GAJEV: Odmah, odmah. Idi ti, Firse. Neka, ja ću se sam skinuti. E, deco, sad

pajki... O pojedinostima ćemo sutra, a sad idite da spavate. (Ljubi Anju i Varju)

Ja sam čovek iz osamdesetih godina... To vreme niko ne hvali, pa ipak, moram

priznati, za svoja ubeñenja dosta sam izvukao u životu. Nije slučaj što me seljak

voli. Seljaka treba poznavati! Treba znati s koje strane...

ANJA: Opet ti, ujko.

VARJA: Vi, ujko, ćutite!

FIRS (ljutito): Leonide Andrejeviču!

GAJEV: Idem, idem... Lezite. Od dve mantinele u sredinu. Bijem pravo...

(Izlazi, za njim sitnim koracima žuri Firs.)

ANJA: Sad sam mirna. U Jaroslavlj mi se ne ide, ja ne volim baku, pa ipak sam

mirna. Baš hvala ujaku. (Seda)

komentari (0)

nema postavljenih komentara

budi prvi koji ce napisati!

ovo je samo pregled

3 prikazano na 77 str.

preuzmi dokument