Bergsonova kritika Ajnštajna putem definisanja vremena kao trajanja
zs2011020011
zs2011020011

Bergsonova kritika Ajnštajna putem definisanja vremena kao trajanja

PDF (540 KB)
14 str.
1broj preuzimanja
1000+broj poseta
Opis
Teorija relativiteta
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 14
ovo je samo pregled
3 prikazano na 14 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 14 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 14 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 14 str.
preuzmi dokument

Univerzitet u Novom Sadu

Filozofski Fakultet

Odsek za filozofiju

Tema: Bergsonova kritika Ajnštajnove teorije relativiteta putem definicije vremena kao

trajanja

Student: Zorica Savić

Novi Sad

2015.

2

Apstrakt

Autor pokušava zahvatiti osnovnu nit preinačenja pojmova nasleĎenih iz tradicije u

Bergsonovoj filozofiji. MeĎu tim pojmovima u tekstu se naročito ističe pojam vremena

kao centralni pojam istraţivanja. Tekst pokušava da pozicionira Bergsonovu koncepciju

pojma vremena u širem opsegu naspram scijentista i pozitivista i u uţem spram

Ajnštajnove teorije relativiteta. Pitanje vremena će pokrenuti i pitanje prostora, ali ne

kao entita koji je odvojen od njega, već kao pitanje prostornog odreĎenja vremena.

Centralni pojam vremena će sa sobom povući i analizu ostalih Bergsonovih pojmova

meĎu kojima su - pamćenje i élan vital, i ono što je u samom fokusu istraţivanja -

problematizovanje vremena kao trajanja.

Ključne reči: vreme, trajanje, pamćenje, élan vital, intuicija, Bergson, filozofija ţivota,

Ajnštajn, teorija relativiteta.

3

Sadrţaj

Uvod u iracionalističku filozofiju ................................................................................................................... 4

Pojmovi vremena i prostora u Bergsonovoj iracionalističkoj filozofiji .......................................................... 6

Osnovni pojmovi Bergsonove filozofije - trajanje (durée) i životni nagon (élan vital) .............................. 7

Bergson i Ajnštajnova teorija relativiteta ............................................................................................... 10

Zaključak ..................................................................................................................................................... 12

4

"Sadašnjost ne sadrži ništa više osim prošlosti, i ono što se nalazi u posledici već je

postojalo u uzroku".

H.Bergson

Uvod u iracionalističku filozofiju

Namera iracionalizma jeste da se suprotstavi ontološkoj pretpostavci

racionalizma da je fundament stvarnosti racionalan. Ovde nije namera da se prikaţe

jedna ne-razumska ili nerazumna filozofija, već ontološka osnova koja je nezavisna od

razuma. Kod različitih mislioca ovog pravca, ta ontološka osnova je i različito definisana

- npr. kao volja ili sam ţivot. Ovakav otklon od racionalizma se ne dešava isključivo na

ontološkoj ravni, otklon se pravi i u spoznajno - teorijskom smislu. Iracionalistički filozofi

smatraju da se do saznanja moţe doći neposrednom metodom i kao najistaknutija

takve prirode najčešće se uzima intuicija. Uzeti intuiciju kao osnovnu metodu prilikom

dolaska do saznanja znači ujedno negirati vrednost logičkog zaključivanja. U osnovi

intuitivne metode nije logičko zaključivanje.

Iracionalistička filozofija je u svom širem kontekstu filozofija ţivota jer uzima

pojam ţivota kao osnovni fenomen stvarnosti. Ipak pristup ovom pojmu se razlikuje od

mislioca do mislioca, te se različiti pristupi prilikom propitivanja prirode ovog pojma

ispostavljaju kao voluntarizam, intucionizam ili vitalizam. Filozofija ţivota po svojoj

prirodi predstavlja u sebi razvijen totalitet bivstovanja time što povezuje različite

filozofske discipline - ontologiju, gnoseologiju, etiku, estetiku. Pojam ţivota je

fundamentalni pojam koji se celovito obuhvata u ovom pravcu. U ovome vidimo

implicitnu kritiku nauke, naime, specijalizovanjem pravaca i disciplina, nauka uzima

delove ţivota i stvarnosti, a filozofija ţivota ima za nameru da pokaţe kako je ţivot kao

takav jedinstven i celovit fenomen i samo kao takav se moţe i ispitivati.

5

Suština stvarnosti nije i ne moţe biti racionalna, tvrde istaknuti predstavnici ovog

pravca - Šopenhauer, Niče, Bergson.1 Ipak, nauka je doţivljava kao takvu.

Racionalistička filozofija ne ţeli da doĎe do jednog stanovišta koje bi u korenu bilo

potpuno antinaučno, ona jednostavno ţeli da napravo otklon spram mehanicizma. Ovim

otklonom, filozofija ţivota počinje da se bavi oblastima koje bi u svom pojmu bile

društvene te je tim činom u ovu oblast filozofije prodro istoricizam. Filozofija ţivota na

velika vrata uvodi još jedno polje nepravedno zanemarivano u racionalizmu - polje

nesvesnog i podsvesnog.2 Na odmeravanju snaga svesnog i nesvesnog polja i njihovog

uticaja na ţivot iznedrili su novi načini posmatranja tradicionalnih pojmova. Sada

pojmovi kao što je intuicija, vreme ili sećanje predstavljaju glavni fokus istraţivanja, dok

su tradicionalno oni bili istraţivani kao nešto sekundarno. Ovom linijom istraţivanja

bavili su se uglavnom svi filozofi devetnaestog veka, ali je jedino Bergson sistemski

izloţio.

Ţivot se ne moţe posmatrati kao skup nekakvih stanja, smatra Bergson. A to

upravo jeste namera koje se nauka drţi. Nauka uzima segmente ţivota, a onda ih

propituje unutar specijalizovanih oblasti. Bergson insistira na povratku ka celini.

Cepanjem pojma ţivota na fraktale dobijamo uvid samo u neke segmente onoga što se

javlja kao celina. Ţivot kao takav jeste tok koji se ne raspada na fraktale i segmente već

on jedino moţe imati impulse koji su u njegovoj osnovi načela njegovog kretanja. Ţivot

je tok i celina i jedino što moţemo propitivati jeste njegovo bivanje koje je već neki

proces.

1 Filozofija života je izgrađena na pretpostavkama filozofije Ničea i Šopenhauera pa tek u krajnjoj liniji možemo redi

da su oni pripadnidi ovog pravca. Možemo redi da su Niče i Šopenhauer "Filozofi života" akko uzmemo pod tim pojmom tek imlikacije njihove filozofije. 2 Uzelac, M., Glavni pravci savremene filozofije, str. 84

6

Pojmovi vremena i prostora u Bergsonovoj iracionalističkoj filozofiji

Posle uticaja judeo - hrišćanstva na poimanje vremena kao apsolutno odreĎenog

supsrata sa preciziranim mernim jedinicama čiji je uzrok Bog, moderno doba traţi

naučno objašnjenje i zasnovanost kako pojma vremena tako i pojma prostora. Prvi

fatalni zaokret dogaĎa se u filozofiji Imanuela Kanta u njegovom poimanju vremena i

prostora kao a priori intuicije koja omogućava da se razume empirijski svet koji nas

okruţuje. Na korenima Boškovićeve teorije o kontinuiranosti vremensko - prostorne

linije i na geometrijama Lobačevskog i Rimana, Ajnštajn zasniva tezu o relativnosti

prostora i vremena. Relativnost prostora i vremena prvi propituje RuĎer Bošković u

"Teoriji prirodne filozofije", i to u odnosu na pojam materije. MeĎutim, ograničen

uslovima epohe u kojoj je ţiveo ipak ostaje samo na hipotezama o relativnosti ovih

pojmova. Njegova namera se sastoji u konstrukciji zakona kontinuiteta kao jednog od

fundamentalnih zakona tela i konstrukciji diskontinuiteta prostora i vremena kao

poimanje razlike meĎu stvarima.3 Koncepciju o relativnosti vremena, Ajnštajn izvodi iz

pojma zakrivljenosti prostora. Daleko od izvora gravitacije, prostor - vreme su u ravnoj

liniji, te time časovnici otkucavaju vreme istim tempom, meĎutim, ukoliko se pribliţimo

izvoru gravitacije uvidećemo da se prostor sve više krivi te će časovnici otkucavati

sporijim tempom. Ovaj momenat se naziva diletacija vremena. Tehnologija posle 1960te

godine razviće dovoljno perektan mehanizam koji će biti u stanju da izmeri sporije

proticanje vremena. Ovim stavovima će se Bergson suprotstaviti u svom delu "Trajanje i

istovremenost", premeštajući fokus interesa sa fizikalnog na ţivljeno vreme.

Ono što je bitno ovde markirati jeste pojam kontinuiteta, neosporno vaţan i u

Bergsonovoj percepciji vremena. Bergson ţeli da napravi otklon od pozitivističke struje.

Pozitivisti su na vreme gledali kao na deljivi fenomen koji se moţe rastaviti na ono pre i

na ono posle. Bergson na vreme gleda kao na jedinstveni, nedeljivi fenomen koji je

kontinuiran i proteţan. Pozitivizam je smatrao antifilozofskim pravacem koji odbacuje

3 Nedeljkovid, D., "Istorija filozofije", Tom II, "Prosveta", Požarevac, 1981, str. 219.

7

sasvim neopravdano odbacuje metafiziku. To je pravac koji smera na matematičko,

fizikalno i logičko konstruisanje pojmova. Bergson ne odsupa od filozofskog zasnivanja

pojmova i korenito menja pogled na pojmove koji su nauci bili od ključnog značaja meĎu

kojima je i pojam vremena. U svom poimanju vremena Bergson ţeli da pokaţe kako je

vreme ustvari produkt svesti koja u svom osnovu jeste trajanje. Vreme nije apsolutno.

Osnovni pojmovi Bergsonove filozofije - trajanje (durée) i životni nagon (élan

vital)

Trajanje nije pasivni kontinuitet, ono je dinamičko samoodnošenje. Moţemo

odmah postaviti pitanje - da li onda Bergson odriče postojanje prošlosti, sadašnjosti i

budućnosti? U nekom smislu moţemo afirmisati njihovo postojanje u Bergsonovoj

filozofiji, ali to nisu tradicionalno shvaćeni pojmovi.

Tri pojma su zapravo krucijalna za Bergsonovu filozofiju i na ta tri pojma će

upravo Delez usmeriti veliku paţnju i time osvetliti Bergsonov rad, a to su pojmovi -

trajanje, pamćenje i Élan vital.4 Ono što dodatno oteţava posao pri proučavanju

Bergsonovog rada jeste što ove pojmove ne moţemo shvatiti kao što su bili koncipirani

u tradiciji. Da bi shvatili ove pojmove i odredili njihove odnose moramo da ih

posmatramo sa stanovišta Bergsonovog intuitivnog metoda. Ovim činom nismo olakšali

razumevanje ovih pojmova jer ni sam metod iako precizno sprovoĎen nije precizno

formulisan. Intucija kao metod kod Bergsona ima više slojeva značenja. Ipak, i kao

takva predstavlja jedan od najrazvijenijih metoda u filozofiji.5

Intuicija u psihologiji znači neposredan uvid, predosećaj6, razvijanje intuicije kao

metoda značilo je odbaciti pozitivističku osnovu nuţnog logičkog zaključivanja i direktno

sagledati ono što je predmet istraţivanja. Intuicija nije samo produbljeni instinkt koji

negira moć intelekta. Bergsonova ideja jeste da intuitivistički metod ujedinnjuje intelekt i

4 Delez, Ž., "Bergsonizam", Narodna knjiga, Alfa, 2001, str. 5.

5 Ibid.

6 Karl Gustav Jung.

8

instikt. Bergson kritikuje tradicionalnu koncepciju po kojoj je intelekt sveden na puko

sintetičko saznanje kategorija razuma, intelekt usmeren na rešavanje mnogih praktičnih

zadataka u ţivotu. Intelekt je formalno znanje uviĎanja odnosa, ali tek intuitivno

moţemo prodreti u bit ţivota. MeĎutim, ono bez čega nema intuicije jeste pamćenje.7

Pamćenje prati stvarnost, a stvarnost je podloţena konstantnoj promeni, samim tim

stvarnost se uvek nalazi u toku. Tok kojim ide stvarnost nije diskontinuiran, iako se

stalno menja on je neprekinut. Stvarnost meĎutim čine mnoge svesti te time dobijamo

jedan tok koji je isprepletan mnogim pojedinačnim svestima, to je dakle heterogeno

trajanje ţivota. Bergson ţeli da prevaziĎe ovakav stav. Priznaje heterogenost različitih

svesti i smatra da postoji jedno opšte trajanje koje ujedinjuje sve pojedinačne svesti.

Trajanje je sveprisutno. U svetu, u svesti pojedinca, u univerzimu. No, ono se ne moţe

drugačije spoznati do iznutra, samo apsolutnom intuicijom.

Na koji način ţivot postoji, kako ţivot traje? Ţivot traje tako što se ono prošlo

uliva u sadašnje i buduće.8 Na ovom mestu vidimo jedan novi pristup pojmu vremena.

Bergson se suprotstavlja tradicionalnoj koncepciji po kojoj je vreme objektivno.

MeĎutim, to nipošto ne treba shvatiti kao jednu puku subjektivističku koncepciju ovog

pojma. Ne radi se, dakle kod Bergsona o subjektivnom, posve proizvoljnom pojmu

vremena po kom je vreme još jedan proizvod ljudskog uma. Ne, vreme realno postoji.

Vreme sačinjava univerzum u kom mi postojimo i delamo. MeĎutim ono je aktivni

delatnik našeg ţivota. Vreme nije nekakvo pasivno polje u kom se odvija naša

egzistencija, ono prema Bergsonu podrazumeva aktivno stvaranje formi. "Svet traje.

Ukoliko budemo dublje ispitivali prirodu vremena utoliko ćemo bolje razumeti da trajanje

znači invenciju, stvaranje oblika, neprekidno izraĎivanje apsolutno novog".9 Samim tim,

postojati, dakle, znači menjati se. Iako vreme utiče na nas, ipak samo svest je moţe

zahvatiti.

Ne moţemo zahvatiti jedno vreme, naročito ga ne moţemo svi na isti način

zahvatiti. Jedino je moguće zamisliti mnoštvo trajanja koje odgovaraju različitim

7 Tadid, I.,Bergsonovo poimanje Einsteinove teorije relativnosti, Filozofska Istraživanja 103, Sveučilište u Splitu,

2006., str. 517. 8 Uzelac, M., Glavni pravci savremene filozofije, Studio Veris, Novi Sad, 2011. str. 88.

9 Bergson., H., "Stvaralačka evolucija", Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovida Sremski Karlovci, Novi Sad, 1991.,

str. 14.

9

stanjima svesti. Načelno, Bergsonova ideja jeste da odbaci mehanicističko zasnivanje

vremena po kom je vreme kontinuirani sled koji je merljiv i nasuprot tome, Bergson

vreme koncipira kao unutrašnji dinamizam čistog trajanja i kao "neposrednu činjenicu

svesti".10 Time Bergson ne odbacuje mehaničko vreme, on ga izjednačava sa

prostorom. Dakle, ono vreme koje je merljivo, u smislu da se meri bilo kalendarom ili

časovnikom, to vreme je prostorno. Ova karakteristika vremena je kvantitativna. To

svakako ne znači da je manje vredna. Kvantitativno vreme je korisno u nauci, naročito

prilikom izvoĎenja eksperimenata, meĎutim, časovnik ne meri vreme, on meri

jednovremenost. A vreme koje realno postoji ne meri se časovnikom već ga zahvata

svest. Samim tim, pravi se distinkcija izmeĎu sveta stvari koji moţemo kvantitaivno

razdeliti na jednovremene jedinice i da ih merimo časovnikom i svest koja zahvata sam

tok vremena. Način na koji svest zahvata vreme je kvalitativan. U čemu je osnovna

razlika? Prilikom kvantitativnog pristupa vremenu, imamo nešto što se naziva nuţnost.

To je ono što karakteriše prirodne nauke, jedan sasvim jasan sled dogaĎaja koji je

nuţan na relaciji uzrok - posledica. MeĎutim, ljudska svest po Bergsonu ne poznaje

ovakav tok. Iako i u prirodnim i u društvenim naukama vaţi pojam objašnjenja, on nam

nije dat na isti način. U biti ljudske svesti, po Bergsonu ne moţe postojati uzročno -

posledična veza.11

Ustanovili smo - Bergson pravi distinkciju izmeĎu čistog i prostornog trajanja.

TakoĎe smo pokazali da ih ne zahvatamo na isti način, kao i to da se njihova razlika

najviše očituje u njihovoj prirodi. Trajanje koje zahvata svest jeste jedan tok koji nije

numerički definisan. Kao što i sam Bergson kaţe: "Trajanje koje stanja svesti

ustanovljuju jeste trajanje čiji trenutci ne tvore numeričko mnoštvo: hteti te trenutke

opisati kazavši kako oni jedan drugoga zahvataju značilo bi opet razdvajati ih"12 Pojam

čistog trajanja je pojam koji je potpuno osloboĎen prostora i kvantitativnih odreĎenja. On

ne poznaje homogenost u svom pojmu. Onog trenutka kada se njemu na bilo koji način

pripiše homogenost u njegov pojam se učitava i pojam prostora, što je po Bergsonu

pogrešno. U pojmu čistog trajanja radi se o čistom mnoštvu kvaliteta. Čisto trajanje jeste

10

Bergson, H., "Time and Free Will" an Essay of the Immediate Data of Consciousness, London: George Allen and Unwin LTD, Riverside press, Edinburgh, 1950., str. XI. 11

http://plato.stanford.edu/entries/bergson/#3 12

Bergson, H., "Ogled o neposrednim činjenicama svesti", Demetra, Zagreb, 2000., str. 112.

10

čista heterogenost.13 Ovom tematikom, Bergson se ozbiljnije bavi kada razmatra

Ajnštajnovu teoriju relativiteta.

Bergson i Ajnštajnova teorija relativiteta

Bergsonovo delo "Trajanje i Istovremenost" je posvećeno razmatranju i

kritikovanju Ajnštajnove teorije relativiteta. Pre ovog dela, Bergson je već konstruisao

pojmove koji će biti vaţni za poimanje Ajnštajnove teorije. 1889 godine u svom delu

"Ogled o neposrednim datostima svesti" već raspravlja o spomenutom pojmu trajanja

koji će revitalizovati u "Trajanje i Istovremenost" 1922 kada se bude susreo sa

Ajnštajnom.14 Bergson se zanima za Ajnštajnovu posebnu teoriju relativiteta, u kojoj će

mu pojmovi vremena i prostora, kao i pojam referentnog sistema a zatim i pojmovi

kontrakcije i ekspanzije biti u fokusu istraţivanja. Iako mu odaje priznanje za učinke

njegove teorije i divi se kako je ova teorija uspela da promeni jedan ustaljeni način

mišljenja, Bergson je podvrgava kritici. Kritikujući Ajnštajna, sam postaje predmet oštre

kritike.

Pojam trajanja koji je koncipirao već u svojim ranijim delima, ovde opet dovodi u

prvi plan. Podsećajući da svi osećamo trajanje kao neprekidni tok našeg unutrašnjeg

ţivota. Naše trajanje koje osećamo jeste trajanje i nas i stvari koje nas okruţuju. U tom

toku mi ţivimo istu simbiozu sa stvarnošću u kojoj smo ali i koja nas okruţuje. Sva

iskustva koja se dogaĎaju ona se moraju dogaĎati u istom vremenu. MeĎutim, to nije

isprekidani niz iskustava u kojima ţivimo. To su iskustva koja se u nekom svom

kontinuitetu stapaju jedna u druge čineći time jedno iskustvo koje zahvata jedno vreme.

Bergson iznosi zamisao opšteg vremena jednakog za sve stvari. Ova Bergsonova

utemeljena pretpostavka se u mnogome razilazi sa teorijom relativiteta.

13

Tadid, I.,Bergsonovo poimanje Einsteinove teorije relativnosti, str. 516. 14

Ibid.

11

Prva tačka raskola je upravo u pristupu samim pojmovima. Bergsona zanima

filozofska koncepcija, dok se sam Ajnštajn pita o razlici značenja vremena za filozofa i

za fizičara. Dok u početku Ajnštajnov stav deluje kao sasvim pomirljiv stav izmeĎu fizike

i filozofije, tj. da je data sloboda i jednoj i drugoj pri tumačenju pojmova, on ipak

radikalizuje ovakav stav zaključivši da ne postoji nešto što bi bilo "vreme filozofa", već

da postoji psihološko vreme koje se u svojoj biti razlikuje od fizičke koncepcije vremena.

Ono što će proizaći iz ove rasprave su dva pojma vremena, dva različita pristupa

ovom pojmu i njegova dva različita čak suprotna tumačenja. Iz prethodnog pasusa smo

uvideli da Ajnštajn ipak priznaje postojanje psihološkog vremena, dakle neki segment i

Bergsonove misli, ali mu se suprotstavlja na temelju tumačenja istovremenosti. Ajnštajn

u potpunosti odriče intuitivnu prirodu istovremenosti smatravši da taj pojam mora imati

potpuno logičko značenje.15 Bergson napada termin istovremenosti koji postavlja teorija

relativiteta. Prema ovoj teoriji, istovremenost nije apsolutna jer se razlikuje od

referentnog sistema u kome se tela nalaze. Odnosno, dva tela mogu biti u svezi

istovremenosti tek ukoliko su u nepokretnom referentnom sistemu. Bergson premešta

fokus rasprave sa termina istovremenosti na ono na šta se odnosi taj termin smatravši

da je ispravno ako govorimo o bliţim a ne o daljim dogaĎajima kao što je slučaj u

Ajnštajnovoj teoriji. PItanje je dakle o pojmu blizine i daljine dogaĎaja na koje se vreme

upućuje. Ovo pitanje dalje prenosi u mikro svet gde ono što je blizu izgleda daleko i u

čemu moţemo videti da istovremenost koja nam se činila apsolutnom upravo na ovom

mestu se pokazuje kao relativna. 16 Dakle, dva pojma vremena proizašla iz ove

rasprave su - razumsko vreme koje se moţe kvantitativno odrediti i vreme svesti, tj.

ţivljeno vreme.

Zbog tvrdnji koje je izneo protiv Ajnštajnove teorije, sam Bergson je bio predmet

kritike mislilaca i naučnika epohe u kojoj su Ajnštajnove teorije dominirale na polju i

fizike i filozofije. Barreau, Metz, de Broglie i Genovesi samo su neki od mislioca koji su

smatrali da je jedna od kardinalnih Bergsonovih grešaka insistiranje na filozofskom

pristupu pri ispitivanju fizičkih pojmova. Jedni smatraju da Bergson greši jednostavno

15

Ibid., 525. 16

Ibid.

12

zato što nije dovoljno razumeo teoriju relativiteta, dok su drugi poput Genovesi dosta

oštriji smatravši da "nije dovoljno reći da Bergson nije razumeo teoriju relativiteta, već je

nije ni mogao razumeti".17 Evidentna činjenica je da Bergson napušta projekat

filozofskog razmatranja Ajnštajnove teorije pod pritiskom kritike, a ova rasprava

predstavlja još jedan dokaz tome kako i filozofija i nauka iako su se tematski i metodski

odvojeni jedna od druge, ipak obe proučavaju samu stvarnost svaka na svoj način, i na

tom putu često dopunjuju jedna drugu a još češće se sukobljavaju.

Zaključak

U svom ranijem stvaralaštvu, Bergson je itekako bio pod uticajem razvitka nauke

svoga doba. Najveći uticaj na njega je imala biologistički usmerena psihologija. Iako će

krenuti drugim putem u kasnijem filozofskom radu, i dalje će ključni pojmovi biti upravo

oni nasleĎeni bilo iz psihologije ili biologije, u kraćem rečeno pojmovi uzeti iz

naturalističke filozofije. (ţivotni elan, svest, intuicija, sećanje itd.) Dok će u početku

odbacivati metafiziku, kasnije će se upravo pribliţiti metafizičkom modusu mišljenja što

se naročito očituje prilikom njegovog bavljenja intuicijom bića.

Svoj misaoni put Bergson traţi na razmeĎi dve dominantne struje u Francuskoj -

s jedne strane snaţan uticaj pozitivizma, a sa druge spiritualizma. Ne moţe se reći da je

Bergson pripadao ni jednoj ni drugoj. Bergsonova filozofija je upravo u meĎuprostoru

ovih uticaja. Nije ţeleo da se prikloni pozitivizmu i odbacivao je mogućnost bilo kakve

logičke metode, zamenjujući je intuicijom, no opet nije se dao predati ni spiritualizmu.

Bio je protiv bilo kakve nauke koja bi ţelela kvantitativno obuhvatiti bilo celu ili neki

segment stvarnosti, pa se ni psihologija nije dala provući bez kritike. Naročito je

kritikovao veoma popularan pokušaj kod psihologa te epohe da izmere sadrţaje svesti

smatravši pritom da se osećaj koji je sadrţan u svesti ne moţe izmeriti. Metode

pozitivističkih nauka, eksperimentalna psihologije i fizike su nedovoljne i neprimenljive

17

Genovesi, A., Bergson e Einstein, Dalla percezione della durata alla concezione del tempo, Franco Angeli, Milano, 2001., str. 94.

13

na ljudsku svest. Ono što te nauke rade po Bergsonu je iskrivljavanje stvarnosti i na

neki način beg od nje. Bergson ţeli filozofiju da pribliţi samoj stvarnosti, samom ţivotu.

Bergson je najviše kritikovan od strane naučnika svoje epohe. Radi se o pravoj

ekspanziji napretka na gotovo svim naučnim poljima, a naročito na tlu fizike, prve

polovine dvadesetog veka. Svojim koncipiranjem intuicije na metafizičko - religijskoj

metodi došao je u sukob sa istaknutim naučnicima i fizičarima svoje dobi, a naročito

pristalicama Ajnštajnove teorije. No, meĎutim svojim filozofskim stavovima imao je

snaţan uticaj na kasnije mislioce, a naročito na Deleza koji i piše esej o osnovnim

pojmovima bergsonove filozofije u spisu nazvanim "Bergsonizam". TakoĎe, Lakan

veoma duguje Bergsonu, npr. bergsonovoj teoriji percepcije duguje isto koliko i Frojdu18.

18

Petrovid, M., O imerziji, čistoj percepciji i diskurzivnoj gustini u virtuelnoj umetnosti, Art + Media Broj 3, Beograd, 2013., str. 77.

14

Literatura

Bergson, H., "Ogled o neposrednim činjenicama svesti", Demetra, Zagreb, 2000.

Bergson, H., "Stvaralačka evolucija", Izdavačka knjiţarnica Zorana Stojanovića Sremski

Karlovci, Novi Sad, 1991.

Bergson, H., "Time and Free Will" an Essay of the Immediate Data of Consciousness,

London: George Allen and Unwin LTD, Riverside press, Edinburgh, 1950.

Delez, Ţ., "Bergsonizam", Narodna knjiga, Alfa, 2001.

Genovesi, A., Bergson e Einstein, Dalla percezione della durata alla concezione del

tempo, Franco Angeli, Milano, 2001.

http://plato.stanford.edu/entries/bergson/#3

Nedeljković, D., "Istorija filozofije", Tom II, "Prosveta", Poţarevac, 1981.

Petrović, M., O imerziji, čistoj percepciji i diskurzivnoj gustini u virtuelnoj umetnosti, Art +

Media Broj 3, Beograd, 2013.

Tadić, I.,Bergsonovo poimanje Einsteinove teorije relativnosti, Filozofska Istraţivanja

103, Sveučilište u Splitu, 2006.

Uzelac, M., Glavni pravci savremene filozofije, Studio Veris, Novi Sad, 2011.

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 14 str.
preuzmi dokument