Biografija francuske kraljice, Beleške' predlog Istorija. Gimnazija Pancevo
mashka92
mashka929 March 2017

Biografija francuske kraljice, Beleške' predlog Istorija. Gimnazija Pancevo

DOCX (31 KB)
8 strane
82broj poseta
Opis
Biografija Marije Antoanete, kraljice Francuske
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 strane / 8

ovo je samo pregled

3 shown on 8 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 8 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 8 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 8 pages

preuzmi dokument

Универзитет у Београду

Филозофски факултет

Одељење за историју

Катедра за општу историју новог века

Марија Антоанета

Доц. др Милош Ковић Студенткиња: Јелица Вујовић ИС14/9

Увод:

Марија Антоанета рођена је 2. новембра 1755. године у Бечу, као најмлађа кћерка

царице Марије Терезије и Франца Стефана Лотариншког. Годину дана након њеног рођења

избио је Седмогодишњи рат, у коме су Хабзбуршка монархија и Француска биле

савезнице, као противтежа савезу Пруске и Британије. Француска из овог рата излази

веома исцрпљена и губи највећи део својих колонија. У Версају, краљ Луј XV и министар

спољних послова Етјен Франсоа де Шоазел помишљају на учвршћење савеза са

Аустријом. Шоазел и канцелар Кауниц, као саветник Марије Терезије, коме је она дала

новац из државног буџета и послала га у Париз, сматрају да би савез требало подићи на

виши ниво, како не би представљао само паузу између два рата и предлажу да се

хабзбуршка и бурбонска династија и крвно повежу.1 Прво је било планирано да се нека од

принцеза из дома Хабзбурга уда за остарелог краља Француске, потом да се нека од

његових кћери уда за сина Марије Терезије, Јосифа, али су поменути саветници владара у

обе земље пронашли најлакше решење – да се надвојвоткиња Марија Антоанета уда за

војводу од Берија, унука француског краља, коме отац умире 1766. године и који тада постаје дофен (престолонаследник).2

Марија Антоанета у Француској:

Жак Ревел говори да се царица Марија Терезија од тренутка када је њена кћерка ступила у брак, према њој опходила ,,заповеднички и освајачки“.3 Уз будућу француску

краљицу био је гроф од Мерси-Аржантоа, ментор, амбасадор, саветник... Он је

1 Š. Cvajg, Marija Antoaneta: slika jednog osrednjeg karaktera, Beograd 1983, 10. 2 Ж. Ревел, ,,Марија Антоанета“, у: Критички речник француске револуције, ур. Ф. Фире, М. Озуф, Сремски Карловци 1996, 350. 3 Исто, 351.

обавештавао царицу, а потом и њеног сина Јосифа о свим потезима Марије Антоанете, и

њихова преписка представља један од најбољих извора за тумачење ове проблематике.4

Први проблем за младу Марију Антоанету настаје око брака који није конзумиран

од 1770. године, када су ступили у исти, до 1777. године. С обзиром да су у питању били

краљ и краљица, поменута ситуација није дуго могла остати у домену приватног. Штефан

Цвајг сматра да је посета краљичиног брата цара Јосифа II Версају пресудно утицала на

краља Луја XVI да прихвати ,,дискретну“ операцију.5 Најзад, краљица рађа кћерку крајем

1778. године. Након три године добијају сина, потом још једног сина, и на крају 1785/6.

године још једну кћерку. Стиче се утисак да деца на свет долазе сувише касно и да од

средине 70-их година почиње на двору да кружи прича да краљица тражи утеху за неуспех

у браку и развија се прича о другој Месалини.6

Други проблем са којим се суочила краљица било је постојање различитих

фракција у Версају. Марија Антоанета била је у непријатељским односима са госпођом

Дибари, љубавницом Луја XV, која се нарочито истицала у последњим годинама његовог

краљевања.7 Антоанета се, сасвим очекивано, налазила уз клику Шоазела, који је на двору

оличавао проаустријску политику, и који је, то не би требало заборавити, био заслужан за

њену удају за дофена и човек који јој је у туђој земљи нудио пријатељство.8

Трећа област непријатности за Марију Антоанету у вези је са сталним

пребацивањима Француза да је у души остала ,,Аустријанка“9. Она није директно била

одговорна за то, али су те приче послужиле као погодан материјал за обликовање

негативне легенде о њој. Ревел сматра да се то може објаснити сталним притиском који је

њена мајка вршила на њу, као и њени захтеви да се код краља и његових најближих

сарадника залаже за интересе Хабзбуршке монархије. Даље се наводи да је царица чак у

једном моменту хтела да утиче и на избор министра спољних послова Француске.10

4 Исто. 5 Š. Cvajg, nav. delo, 28. 6 Ж. Лефевр, Ш. Х. Путас, М. Бомон, Историја Француске, II, Београд 1961, 8. 7 Ж. Ревел, ,,Марија Антоанета“, 352. 8 Исто. 9 Исто, 353. 10 Исто.

Афера са огрлицом:

На тај начин биле су осликане круцијалне црте краљичиног портрета. У наредном

периоду, иако јој се додају и друге погрдне карактеристике, у основи она остаје: краљица

из иностранства, Аустријанка; жена која настоји да извуче личну корист од свога мужа, а

такође и да ради за кућу Хабзбурга; на крају, жена која се због брачних незадовољстава

препушта сваковрсним преступима, пре свега сексуалним, уз приписане склоности и

према женама и према мушкарцима.11 Негативна слика о њој приказивана је у

памфлетима, који су се нарочито заоштрили од тренутка када се сазнало да је краљица

остала у другом стању.12 Од тада, намерно се говори о импотентном краљу и прељубници

краљици, како би се сва њихова деца коју ће добити у будућности означила као

бастарди.13 Њен положај и репутацију додатно је погоршала такозвана афера са огрлицом.

Штефан Цвајг каже да поменута афера представља толико невероватну причу, тако да се у њену истинитост и веродостојност не би смело поверовати да се налази чак и у роману.14

Аутор говори да краљица није имала удела у тој подлој игри, да је била жртва и да није ни

знала о чему се ради, а камоли да је учествовала у истој.15 Она није ни познавала учеснике

у завери, главну иницијаторку, грофицу Ла Мот и марионетског стразбуршког бискупа

Роана, кога је она користила у својој игри. Он је, како каже аутор, боловао од болести 18.

века – лакомислености.16 Са друге стране, када су у питању моралне вредности, Марија

Антоанета не може се ослободити кривице. Нико се не би усудио да ради краљици иза

леђа, да пронађе даму која ће се за кратко време претварати да је краљица, фалсификовати

њен потпис, куповати огрлицу (све оно што је радила Ла Мотова), да по Версају и Паризу

нису кружиле приче да је она разне недозвољене ствари радила иза леђа своме мужу,

дуговала за накит јувелирима, шетала по парковима ноћу. Када је откривена завера, водила

се парница. Пресудом, рачун је платила Ла Мотова, која је морала да истрпи шибање

џелата, да буде жигосана словом ,,В“, да би потом била затворена у болници за луде

старице у Паризу.17 Кардинал Роан ослобођен је оптужби, чиме је аутоматски била

11 Исто, 354-356. 12 Š. Cvajg, nav. delo, 150. 13 Исто. 14 Исто, 166. 15 Исто, 181. 16 Исто, 169. 17 Исто, 188.

осуђена краљица, која је сматрала и јавно говорила да је он главни кривац, и то за цео

живот. Она је од тог тренутка била препуштена презиру и клеветању својих

неистомишљеника.18

Тријанон:

Жак Ревел напомиње да је Марија Антоанета помислила да може да води живот

приватне особе, да организује балове, као и да већина негативних коментара о њој имају

заметак у том њеном покушају.19 Њен приватни простор био је Тријанон, који је тражила

и добила од краља као свадбени дар, и где је и сам краљ био само гост.20 Она тамо није

осећала обавезу према етикецији, краљевској церемонији, чак ни према моралу.21 Њена

мајка била је свесна у колике неприлике може да западне краљица због прекомерног

боравка у Тријанону и писала јој је о томе, али када Марија Антоанета нешто није желела

да разуме, није вредело са њом исцрпно разговарати о томе.22 Да никада није напустила

Версај, она би у часу револуције имала подршку племства, а да се приближила народу, као

што јој је саветовао брат Јосиф, подржавао би је и обожавао демос.23 Краљицу су

теретили да својим склоностима и према женама и према мушкарцима наноси штету

величини и врлини краљевске власти.24 Супротно од свега тога, Марија Антоанета

поступала је како је сама желела и стога стекла омразу сва три сталежа. Са друге стране,

Цвајг у своме делу пише да је она знала, ако не све, а оно добар део онога што се о њој

говорило и да је понекад и патила због тога, али као да никада није хтела да извуче неку

поуку. Такође, наводи да је она показатељ да краљице до 1789. године, а можда и дуже, нису могле бити жене као све друге. Пред очима људи који су о њој негативно говорили

био је лик идеалне краљице, са високим моралним вредностима, а она са таквим

прототипом није успела да се поистовети.25

18 Исто, 189. 19 Ж. Ревел, ,,Марија Антоанета“, 355. 20 Исто, 356. 21 Š. Cvajg, nav. delo, 108. 22 Исто, 115. 23 Исто. 24 Исто. 25 Исто.

Револуција:

Непосредно пре и током Револуције на нацрт њеног портрета додају се још неки

драматични украси. Она са још неким чиновницима наговара краља да употреби војску и

распусти посланике. Већма се упушта у политику како би наговорила краља да не

попушта пред захтевима племства.26 Од почетка налази се уз оштре непријатеље

револуције. Ревел у свом поглављу о краљици пише да је она била прва мета поруга и

напада октобра 1789. године, када се банкет организован у част Фландријског пука

претворио у лојалистичку демонстрацију и пет дана касније када су Парижанке кренуле на

Версај, изговарајући најбриткије претње.27Аутор даље пише да је она у данима револуције

показала изузетну храброст, за ралику од краља. Храбра је била 5. октобра када је одбила

да се повуче у Рамбује. Она није подносила и презирала је руљу, али није осећала страх од

исте. Сматрала је да би бекство краљевског пара имало смисла само уколико би означавало

поновно успостављање власти и ако би то подржали други европски дворови.28 Чак ни

браћа Марије Антоанете, цареви Јосиф II и његов наследник Леополд II нису помогли,

њихова размишљања пролазила су кроз призму међународне политике и одговарало им је

слабљење Француске.29 Штавише, за цара Јосифа дешавања у Француској била су само

потврда да су његове мере и мере његове мајке (пре свега разарање сталешког друштва)

биле исправне.

Краљица је била затворена у Консјержерији, затвору за најопасније политичке

преступнике.30 Суђено јој је од 14. до 16. октобра 1793. године и суђење је важно јер скупља све карактеристике њеног годинама обликованог портрета, иако нема онај значај

који има суђење краљу. На њему су поменуте све традиционалне оптужбе против Марије

Антоанете: издаја, прекомерно трошење државног новца, питање породичног неморала,

покушај бекства на територију Белгије, која је била земља Хабзбурга... За разлику од

краља, који је до губилишта одвезен у својој затвореној кочији, како би остао заштићен од

грубе радозналости и погледа, краљица је одвезена у једној врсти таљига. У размаку

26 Исто, 357. 27 Ж. Ревел, ,,Марија Антоанета“, 357. 28 Исто, 358. 29 Исто. 30 Š. Cvajg, nav. delo, 383.

између њихових убистава, република је знатно одмакла.31 Она је захтевала равноправност

и у вожњи до губилишта.32 Погубљена је 16. октобра на тргу Револуције.

Закључак:

Много пре избијања револуције портрет краљице Марије Антоанете био је решен и

уобличен. Од тренутка када је дошла у Француску она је посматрана искључиво из три

угла: као краљица странкиња, жена која од свог мужа покушава да извуче што више

користи за себе и, према писмима и саветима своје мајке, за државу и династију из које

долази, и прељубница, због неуспеха и незадовољства у браку са краљем. Овако негативно

конципирану слику о њој додатно је погоршала тзв. афера са огрлицом, у коју није била

умешана својом вољом. Поменути аутори заступају став да је краљица непосредно пре и

у току Револуције показала изузетну храброст, иако је презирала светину и није желела

било какву комуникацију са истом. До губилишта одвезена је на тврдој дасци, истој на

којој су доцније били одвезени Дантон, Робеспјер, Ебер... Она је знала да свој живот не може сачувати, али је желела да сачува чврстину и част, да пред светином коју никада није

сматрала важном, не покаже слабост.

Литература:

Критички речник Француске револуције, ур. Ф. Фире, М. Озуф, Сремски Карловци 1996.

Š. Cvajg, Marija Antoaneta: slika jednog osrednjeg karaktera, Beograd 1983.

Ж. Лефевр, Ш. Х. Путас, М. Бомон, Историја Француске, II, Београд 1961.

31 Исто, 428. 32 Исто.

komentari (0)

nema postavljenih komentara

budi prvi koji ce napisati!

ovo je samo pregled

3 shown on 8 pages

preuzmi dokument