Darovitost i dokazi za stvaralačku superiornu preformansu izazovi porodičnom vaspitanju-Naucni rad-Psihologija
disneyland
disneyland

Darovitost i dokazi za stvaralačku superiornu preformansu izazovi porodičnom vaspitanju-Naucni rad-Psihologija

46 str.
1broj preuzimanja
1000+broj poseta
Opis
Psihologija,seminarski rad, DAROVITOST I DOKAZI ZA STVARALAČKU SUPERIORNU PERFORMANSU, IZAZOVI PORODIČNOM VASPITANJU, procene koja se zasnivaju na sistemu ekspertske performance, darovitost, stvaralačka superiorna performansa, vežbanje, metodologija, Eriksonov pristup razvoju ekspertske performance, Erikson,naucni rad
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 46
ovo je samo pregled
3 prikazano na 46 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 46 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 46 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 46 str.
Program posete učitelja iz Temišvara Nastavnom odeljenju Učiteljskog fakulteta u Vršcu

Grozdanka Gojkov Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača „Mihailo Palov“ UDK: 371.95 Vršac ISSN 1820 - 1911, 14 (2008), p. 138-183

DAROVITOST I DOKAZI ZA STVARALAČKU SUPERIORNU PERFORMANSU: IZAZOVI PORODIČNOM VASPITANJU1 - procene koja se zasnivaju na sistemu ekspertske performanse-

_____________________________________________________________________

Rezime: Pedagoška stvarnost uopšte traga za novim i sigurnijim načinima istraživanja fenomena, između ostalog, i u oblasti darovitosti. Brojna su neslaganja metodologa oko mnogih otvorenih pitanja. Ovde će biti samo potencirana neka od njih, uglavnom ona koja dotiču pitanje dokaza za stvaralačku superiornu performansu, odnosno metodološke mogućnosti dokazivanja.

Ključne reči: darovitost, stvaralačka superiorna performansa, vežbanje, metodologija. _____________________________________________________________________

K. Anders Erikson, Roj W. Roring i Kirutiga Nandagopal sa univerziteta iz Floride su sa više istraživača na polju darovitosti dugo raspravljali o pitanju da li postoje empirijski dokazi da podrže razliku između darovitosti i postignutog nivoa dostignuća. U tim njihovim diskusijama došli su do opšteg teoretskog sistema koji utvrđuje naučni kriterijum za prihvatljive dokaze superiorne stvaralačke performanse, koju bilo koja teorija izuzetne performanse može da objasni i to ispitujući dokaze za superiornu stvaralačku performansu koja, uglavnom, nastaje tek posle dugih perioda namernog vežbanja koje rezultiraju u kasnijim psihološkim adaptacijama i kompleksnim kognitivnim mehanizmima. Njihove namere bile su usmerene ka primeni ovoga sistema da bi se ispitali predloženi dokazi za urođene talente. Sa izuzetkom fiksiranih genetičkih faktora koji određuju veličinu i visinu tela, kako oni navode nisu mogli da pronađu dokaze za urođene prepreke za postizanje elitnih dostignuća kod zdravih pojedinaca.

Izuzetna dostignuća izuzetnih pojedinaca su se tradicionalno objašnjavala konceptom urođenog talenta ili darovitosti. Neki argumenti za urođeni talenat proizilaze iz pretpostavke da mnoge ekstremne individualne razlike prkose objašnjenju kada je reč o poznatim mehanizama za učenje i razvoj. Kao primer navodi se da mnogi ljudi misle da objašnjenja koja se zasnivaju na učenju nikada ne mogu da objasne razvoj i postignuće inovativnih naučnika i uticajnih umetnika. Tako Erikson et.all. navode ideje u tekstovima Likena (Lykken) (1998) koji je branio ovu ideju citirajući istoričara Pola Izraela (Paul Israel): „Kada vi vidite [Edisonov] um kako funkcioniše u njegovim sveskama, pravu gomilu i bogatstvo njegovih ideja, to vas tera da priznate da postoji nešto što ne može lako da se shvati – nešto što možda nikada nećemo moći da shvatimo“ (str. 35). On je išao dalje i pretpostavio „Ja mislim da je srž ovih misterija genetika“. U svom uvodu u Enciklopediju Inteligencije (Encyclopedia of intelligence - Horwitz) Horvic (1994) opisuje darovite pojedince kao

1 Rad je u okviru projekta br. 149049 koji finansira Ministarstvo nauke RS

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

ljude koji imaju „izuzetne sposobnosti u nekoj oblasti. Neko govori o darovitim muzičarima, darovitim atletičarima, darovitim lingvistima“ (str. 491). Horvic, ipak, primećuje da iako „postoje kolokvijalna i opšta slaganja o tome ko je darovit u bilo kojoj od ovih oblasti, ima značajnih neslaganja koja se više tiču tehničkih definicija darovitosti i kako ona treba da se meri“ (str. 491)

Eriksonov pristup razvoju ekspertske performanse

Erikson et.al.pristupaju ovim pitanjima darovitosti i urođenog talenta na nešto drugačiji način. Pre nego da stvore nove definicije i globalne teorije, oni nastoje da primene analitičke metode pristupu ekspertske performanse fokusirajući se na empirijske dokaze za stvaralačku superiornu performansu. S obzirom na to da se ovaj sistem razlikuje od tradicionalnih izučavanja darovitosti, ovde ćemo ukratko prikazati njihov pristup razvoju ekspertske performanse. Eriksonona prva istraživanja bila su, uglavnom, posvećena izuzetnom pamćenju kao fenomenu darovitih. Tako je Erikson 80-tih godina sa Bil Čejsom (Bill Chase) (Ericsson et al., 1980) pokušao da ponovi jedno starije ispitivanje gde je nekolicina studenata bila u stanju da udvostruči svoju performansu na testu kratkoročnog pamćenja posle nekoliko nedelja vežbanja. Pozvali su jednog studenta sa koledža (SF) da se obaveže da vežba nekoliko sati nedeljno. Pre početka obuke SF je uspevao da se seti jedino otprilike sedam prikazanih cifara – tipična performansa za studente sa koledža (Miller, 1956). Posle nekoliko stotina sati vežbanja, on je izuzetno uvećao ovo svoje postignuće i mogao je savršeno dobro da se seti više od 80 prikazanih cifara – ogromno poboljšanje performanse koja odgovara veličini efekta od preko 70 standardnih odstupanja. Ovi veliki efekti obuke na performanse pamćenja su se često ponavljali sa mnogim učesnicima u mnogim nezavisnim laboratorijama (videti Wilding & Valentine, 1997, 2006; Ericsson, 2003a).

Tako su autori ovih istraživanja zaključili da su ovo dokazi da pojedinci mogu da povećaju svoje preformanse pamćenja putem treniranja (bez ikakvih promena u njihovom DNK), i da su nivoi preformanse post – obuke značajno nadmašili nivoe mnogih pojedinaca za koje se u ranijim izučavanjima (Ericsson, 1985) mislilo da imaju urođenu superiornu memoriju. Takva otkrića su ih navela da se upitaju da li su urođena darovitost ili talenti nužni kako bi neki pojedinac dostigao nivoe veštine pamćenja koje su prvobitno stariji istraživači smatrali izuzetnima (npr. Luria, 1986, prvi put objavljeno 1968). Dalje, istrenirani studenti su pokazali nekoliko drugih primetnih karakteristika navodno izuzetnih pojedinaca, kao na primer fleksibilna obnova zapamćenih informacija (videti Ericsson & Chase, 1982). Dalje se navode i istraživanja i eksperimentalna dokazivanja kodiranja i obnove mehanizama koji su studenti stekli kao posrednike u superiornoj perfprmansi (Ericsson, 1988, 2004). Navedeni i drugi nalazi u studijama Eriksona i njegovih saradnika doveli su ih dotle da su spremni da tvrde da nemaju dovoljno objektivnih dokaza za tvrdnje da samo neki retki pojedinci mogu da poboljšaju svoje pamćenje zato što poseduju specifične gene. Kada su veće grupe pojedinaca bile obučavane mnemotehničkim strategijama (vezane za one koje koriste obučavani studenti), performansa pamćenja ovih učesnika je značajno povećana posle proširenih vežbi (Higbee, 1997). Dalje, u nedavnoj studiji o skeniranju mozga Magire (Maguire) et al. su otkrili da nema anatomskih razlika između mozgova nekih od vrhunskih svetskih takmičara u pamćenju i odgovarajuće kontrolne grupe. Primetne razlike u aktivaciji mozga tokom memorizacije između ovih dvaju grupa mogle bi da se objasne različitim strategijama memorizacije koje su eksperti memorije izjavili da koriste. U nedavnom izveštaju o istraživanju Vildinga i Valentajna (Wilding and Valentine) (2006) ističe se zaključak

139

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

da „najneobičniji primeri superiornog pamćenja zavise od strategije“ (str. 546). Erikson (2003a) ističe da nije uspeo da pronađe nijedan značajniji dokaz koji bi ograničio sposobnost motivisanih i zdravih odraslih ljudi u sticanju izuzetnih nivoa performanse pamćenja pošto im je dat pristup instrukcijama i nakon podsticajnog okruženja obuke.

Početno istraživanje o izuzetnom pamćenju odvelo je Eriksona do novog pristupa ekspertskoj performansi (Ericsson & Smith, 1991). Ovaj pristup pokušava da obuhvati superiornu performansu u okviru širokog dometa oblasti ekspertize reprodukujući je sa reprezentativnim zadacima iz odgovarajuće oblasti u laboratoriji kako bi identifikovali posredničke mehanizme. Pristup ekspertskoj performansi je na mnogo načina prilično različit od tradicionalnig pristupa koji priznaju darovitost i urođeni talenat. Tradicionalni pristupi se fokusiraju na rano otkriće pojedinaca koji možda imaju urođenu darovitost sa krajnjim ciljem da im obezbede ranu podršku u njihovom razvoju kako bi bili eminentni kad odrastu. Suprotno ovome, pristup ekspertske performanse počinje identifikovanjem stvaralačke superiorne performanse i onda ide u nazad kako bi objasnio razvoj mehanizama koji su joj posredovali. Ako naučnici ne mogu da izmere stvaralačku performansu jednog odraslog čoveka eksperta u nekoj oblasti, onda teorije nemaju šta da objašnjavaju.

Nakon ovoga, Erikson i drugi (Ericsson et al (1993) su dokazali ključnu ulogu namernog vežbanja u sticanju povezanih psiholoških adaptacija i kognitivnih umeća koje posreduju nivoima ekspertske performanse. Ista istraživasnja su pokazala kako širokom dijapazonu fenomena, koji su uobičajeno pripisivani urođenom talentu, može da se da štedljivije objašnjenje dostignuća putem namernog uvežbavanja (videti Ericsson & Charness, 1994). U svom istraživanju Hov (Howe) et al. su se pitali da li postoji bilo kakav dokaz za urođeni talenat takvog kakvog su oni opisali. U njihovim odgovorima na mnoge zanimljive komentare oni su zaključili da „Sa čisto naučne tačke gledišta, glavno pitanje koje je ciljni članak postavio može biti da nije baš idealno za postavljanje, ako ništa drugo zbog toga što obrće neprecizno definisane koncepte“ (str. 437). Komentari su često raspravljali o Hovovom pokušaju definicije – njihov rad verovatno nije rešio mnoge od tih kritičnih pitanja, i čak ga veliki broj poznatih autora nije uzeo u obzir sve do skorašnjeg izdanja Sternbergove i Dejvidsonove (Davidson) (2005) knjige Koncepcije darovitosti (Conceptions of giftedness). U zaključnom poglavlju ove knjige Mejer (Mayer) se upustio u impresivni posao diskutovanja razlika u mišljenju mnogih saradnika o pravilnoj definiciji darovitosti i njenim svojstvima. Neki saradnici ovog toma podržavaju urođeni pogled na darovitost dok se drugi fokusiraju na važnu ulogu okruženja i vežbanja. Neki autori fokusiraju se na darovitost kao na potencijal, a drugi na dokazana postignuća. Mejer (2005) je čvrst u svojim uverenjima i za buduća istraživanja smatra da ima smisla prihvatiti preporuke u smislu da će „istraživanja o darovitosti napredovati do stepena na kojem će se razviti dotle da budu naučno polje izučavanja (str. 447). I skroman utisak autora ovih redaka je otprilike već na tom putu, a samo bavljenje ovom problematikom to potvrdjuje.

Erikson nakon prethodnih navoda procenjuje da raspravljanje o tačnoj definiciji darovitosti i urođenom talentu i o globalnim teorijama o strukturi darovitosti (Gagne, 2005; Heller et al., 2005; Renzulli, 2005.; Sternberg, 2005) nije donelo neki napredak ka razvoju nauke o visokim sposobnostima ili o superiornoj performansi. Zato se on usmerava ka pristupu ekspertske performanse koja bi se po njemu fokusirala na stvaralačke dokaze koje bilo koja teorija o darovitosti, visokim sposobnostima ili superiornoj performansi mora da objasni. On, je, naravno,,veliki optimista i nada se da će biti mnogo više saglasnosti ako se proverljivi i stvaralački dokaz utvrdi kao osnov za nauku superiorne performanse, bilo da su je izveli naučnici

140

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

iz perspektive darovitosti, iz perspektive ekspertske performanse, ili iz bilo kog drugog teorijskog sistema. Osim toga, s obzrom na to da je zainteresovan za opšte postavke za normalne, zdrave pojedince, on nije uključivao dokaze iz populacije sa pojedincima koji imaju bilo kakav identifikovan i medicinski priznat deficit zbog defekta na rođenju, nesrećnih slučajeva bolesti i poznatih hromozomskih i drugih genetskih poremećaja.Tako je on sa saradnicima prihvatao da će za pojedince koji imaju vizuelne (npr. slepilo), slušne (npr. gluvoća), mobilne (npr. kvadriplegičari), ili druge hendikepe, uključujući i oštećenje mozga i slične teške hendikepe, postojati prepreke koje im neće dozvoljavati da se uspešno takmiče sa zdravim pojedincima u mnogim oblastima. Centralna stavka u izučavanju superiorne performanse jeste da li neki zdravi pojedinci imaju urođenu prednost koja je potrebna da se dostignu elitni nivoi performanse. Erikson i dr . su se u pominjanom tekstu osvrtali na više problema. Za nas je značajno pitanje više vrsta dokaza o visokoj sposobnosti i visokim nivoima performanse, kao što su, recimo, anegdotski, subjektivni i indirektni dokazi o dostignućima, i lista kriterijuma za stvaralačke naučne dokaze o visokim sposobnostima. Takodje značajno pitanje razvoja mnogih vrsta stvaralačke superiorne performanse, koju mnogi autori označavaju kao „ekspertsku performansu“, kako ova udovoljava kriterijumima i kako je njihovo sticanje povezano sa posebnim vrstama aktivnosti vežbanja. Isti se autori osvrću i na pitanje kako specifične vrste aktivnosti za vežbanje– kvantitativno različite od pukog nastavljenog iskustva u nekoj oblasti– vode do promena u psihološkim i kognitivnim karakteristikama, kao i njihovo kritičko ispitivanje različitih vrsta objavljenih dokaza za urođene genetičke obdarenosti koje su bile utvrdjene, uključujući istraživanja o inteligenciji i kreativnosti. U svojim su se radovima ovi autori sukobljavali sa brojnim kritikama protiv pristupa ekspertske performanse od strane nekih teorija darovitosti (Gagne, 2005; Subotnik & Jarvin, 2005; Simonton, 2005; Sternberg, 1996; Von Karolyi & Winner, 2005) kao i nekim komentatorima članaka Hova et al. .

Utisak je da bi se dobro bilo zadržati na kritičkom ispitivanju karakteristika dokaza koji se nailaze kao podrška tvrdnje o geniju, elitnom dostignuću, i visokim nivoima performanse, to jest dokaza koje teorije o visokoj sposobnosti moraju da objasne. Erikson et.all. imaju cilj da utvrde pouzdan kriterijum za dokaze koji bi činili osnov buduće nauke o izuzetnoj performansi i/ili darovitosti. Zato analiziraju brojna istraživanja i zaključke od društvevnog prosudjivanja do stvaralčke superiorne performanse.

Mnogi od tradicionalnih dokaza citiranih kao podrška genijalnim ili izuzetnim sposobnostima zasnivaju se na identifikaciji izuzetnih postignuća, kao i na otkriću novog fenomena, na razvoju nove teorije, na pisanju klasičnih knjiga, na komponovanju inovativnih simfonija, i na izvođenju neverovatnih umetničkih izvedbi u javnosti. za superiornu performansu u nauci ima više problema i uglova posmatranja, ipak se definicija izuzetnog postignuća zasniva na društvenim kriterijumima, kao što je mišljenje eksperata (npr. moderni naučnici) ili opšta javnost.

Prvo, mnogi kreativni proizvodi se smatraju izvanrednim dostignućima ako se zasnivaju na društvenim procenama neke elitne grupe ljudi u datom trenutku u istoriji, ma kiliko da su, ove procene suštinski subjektivne i mogu da se promene tokom istorije (Csikszentmihalyi, 1999). Na primer, mnogi poznati i umetnički proizvodi koji se danas smatraju izuzetnim, prvobitno su bili ignorisani, kao na primer Bahove muzičke kompozicije (Ferguson, 1935) i Mendelov rad na genetici (Hartwell et al., 2004). Slično tome, nauka i umetnost imaju dugačku istoriju naposletku odbačenih radova i ideja koje su u nekom datom trenutku smatrani izuzetnima. Današnji kritičari i žiri za dodeljivanje nagrada mogu da neki rad ocene izuzetnim, ali

141

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

ne postoji garancija da će takav rad da se smatra izuzetnim u budućnosti. Drugi problem je taj što su jedinstvene inovacije izvedene u nekom društvenom kontekstu. Veoma je teško, ako ne i nemoguće, da se napravi razlika između jedinstvenosti okolnosti u kojima je rođena ideja ili proizvod od bilo kakve jedinstvene sposobnosti neke osobe koja proizvodi neku novu ideju ili proizvod. Tako postoje dokazi iz sveta nauke da se do mnogih otkrića došlo nezavisno od strane dva, tri, ili čak više naučnika u otprilike isto vreme (Simonton, 1984). Ova „višestruka otkrića“ prema Eriksonu potvrda su značaja da se ima pristup pravom znanju. Činjenica da su naučnici i umetnici društveno ugrađeni i što na njih utiču mnogi zajednički faktori je neke naučnike odvela čak i do toga da pripišu književna dela kontekstu pojedinaca koji međusobno utiču jedni na druge (Stillman, 1991) pre nego jednom jedinom autoru i pripisuju otkriće zeitgeistu pre nego nekim jedinstvenim karakteristikama, kao što je urođeni talenat (Stein, 1991). Time što se oslanjaju na društvena prosuđivanja, savremeni naučnici ne mogu da znaju niti koja će dostignuća pojedinaca pasti u zaborav niti da li bi određeni pojedinac bio sposoban da smisli kreativni proizvod u nekom drugačijem društvenom kontekstu. Ali društveni kriterijumi imaju, čak, i veće osnovne probleme. Tako Erison et. all. smatraju da su istraživanja dokazala nekoliko efekata koji dovode u pitanje validnost bilo kog pristupa koji se zasniva na subjektivnom procenjivanju. Tako oni nastoje da pokažu kako su čak i sami eksperti sistematično neuravnoteženi ili nepouzdani u njihovom prosuđivanju autentične superiornosti neke performanse, i postoji briga da li ova prosuđivanja mogu precizno da odraze objektivnu superiornost koja može da se pouzdano oceni, nezavisno od istorijskog konteksta.

Tako pomemenuti autori kao prvi problem u identifikovanju izuzetnih postignuća, koja bi mogla da se pripišu darovitima, vide u problemu društvenih kriterijuma za ekspertizu. Smatra se da je ovo pitanje dosta slično sa ranije već postavljanim problemom u istraživanju ekspertske performanse, a koje se , takodje, odnosilo na pitanje: kako može naučnik da identifikuje one koje imaju izvanredna umeća? Mnogi od ranih proučavanja ekspertize su se oslanjala na nominacije kolega poznatih eksperata – zasnivale su svoj kriterijum na društvenim prosuđivanjima skoro na isti način kao što je prethodno navedeno. Jednostavno se podrazumevalo da će eksperti koje su predložili pojedinci sa velikim poslovnim iskustvom pokazati pouzdane superiorne performanse u dotičnim oblastima. Bilo kako, kada je performansa dotičnih „eksperata“ kasnije merena sa reprezentativnim zadacima iz njihovih oblasti, često nisu bili bolji od neke osobe sa manje iskustva. Kao primer Erikson i et.al. navode psihoterapeute sa velikim iskustvom koji nisu uspešniji u svojim tretmanima nasumice odabranih pacijenata od terapeuta novajlija Dawes, 1994). Istraživanja o donošenju odluka(Camerer & Johnson, 1991; Shanteau & Steward, 1992) pokazuju da odluke eksperata i njihove prognoze, kao, na primer, finansijski saveti o insvestiranju na berzi, nisu nužno superiornije od onih koje daju početnici u tome. Eksperti degustatori vina nisu mnogo bolji u opažajnom diskriminisanju i opisivanju vina od ljudi koji redovno piju vino pod uslovima slepog testa kada je identitet vina nepoznat (Gawel, 1997, Valentine et al., 2000). Erikson veruje da kada je Sternberg (1996) argumentovao da „mnogo više prakse [za učitelja] koja nije većini od nas ostavila nešto mnogo više od uobičajene koju imaju učitelji“ (str. 351), njemu je na um bila ova vrsta profesionalnog iskustva. Slično tome, istraživanja su dokazala da pojedinci sa velikim iskustvom nemaju superiornije performanse u poređenju sa onima sa mnogo manje iskustva u mnogim drugim oblastima ekspertize (Ericsson & Lehmann, 1996; Ericsson, 2004). Postoje, čak, i primeri vrsta performanse, kao što je dijagnoza tona srca i x-zraka od strane lekara (Ericsson, 2004) i auditivnih evaluacija (Bernard & Chi, 1993) čija se preciznost ili

142

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

konzistencija sistematično smanjuje što je veće profesionalno iskustvo posle završetka formalnog školovanja. Stoga, ne može da se pretpostavi da će neki pojedinac sa velikim iskustvom u nekoj oblasti pokazati pouzdanu superiornu performansu.

Nerazdvojiva subjektivnost društvenih procena je ilustrovana u studijama u kojima se ispituju subjektivna rangiranja performanse. Kada žiri sa velikim muzičkim iskustvom treba da rangira muzičku performansu različitih pojedinaca slušanjem sa kaseta bez da znaju identitet muzičara koji svira, oni, na veliko iznenađenje, nisu u stanju da razlikuju studente muzike koji tehnički precizno sviraju od profesionalnih muzičara. U stvari, na rangiranje sistematično utiču nevažni faktori, kao što su pol, fizička privlačnost i reputacija izvođača (Gabrielsson, 1999). Ekspertski žiri izgleda da često procenjuje pre na osnovu reputacije izvođača u oblastima kao što su gimnastika ili umetničko klizanje nego da se oslanja samo na ono što može videti (Findley & Ste-Marie, 2004).

Postoji dokaz da subjektivni faktori utiču na ekspertsko prosuđivanje ne samo u umetničkim i atletskim oblastima, već takođe, i u naučnim. Erikson navodi primer studija koje ispituju proces prosuđivanja kolega, koje otkrivaju značajnu neujednačenost među stručnjacima, i iliustruju važnu ulogu sreće u određivanju uspeha predloga za dobijanje novčane pomoći ili novinskih članaka (Cole et al., 1981; Fiske & Fogg, 1990, Cicchetti, 1991). U iznenađujuće velikom broju slučaja, sami naučnici se ne slažu koji su radovi dovoljno dobri da bi bili objavljeni. Kol (Cole) (1991) je sugerisao da: niski nivoi pouzdanosti u evaluaciji prosuđivanja kolega koju je opisao Siketi (Cicchetti) nisu izumi sistema procenjivanja kolega ili odstupanje procenjivača, već ono odražava niske nivoe kognitivnog konsensusa koji postoji na granici istraživanja svih naučnih disciplina. (Cole, 1991, str.140)

Osim toga, postoje dokazi da procene naučnika mogu biti predubeđene na nekoliko načina; na primer, nekoliko studija ilustruju kako činjenica što imaju prestižnu reputaciju (Peters & Ceci, 1982), ili rezultate koji se slažu sa ličnim verovanjima kritičara (Mahoney, 1977) i, čak, i umesniji komentari (neuravnoteženost samo – citiranja: Mahoney et al., 1987) mogu da neuravnoteže procenu kritičara. (videti Cicchetti, 1991). Kada eksperte definišu nominacije kolega u biti je nemoguće da se otklone i uticaji društvenih i kontekstualnih faktora. Ma kako, nemoguće je da se projektuju uslovi gde bi se ocenio samo bitni stimulus, koji je srodan sa istraživanjima u psihofizici, gde su nebitne aluzije bile eliminisane i stoga procene ne mogu da budu izbačene iz ravnoteže. Tako se navode primeri da je moguće da stavimo muzičare da izvedu svoje numere iza ekrana (Goldin & Rouse, 2000) kako bi se mogle eliminisati pogrešne evaluacije zbog pola, rase ili godina. Jedan još superiorniji pristup je da se fokusira samo na aspekte performanse koji mogu da se izmere objektivnim metodama. Studije muzike (Repp, 1999), žongliranja (Beck, 1989) i šaha (Roring & Ericsson) raspravljaju o metodama koje omogućavaju naučnicima da prouče prepisane podatke, audio snimke, i filmove bez javnih izvođenja kako bi se procenile objektivne karakteristike kvaliteta performanse. Osim ako nije moguće da se izmeri stvaralačko superiorna performansa zajedno sa darovitošću u nekoj oblasti objektivnim metodama, Erikson tvrdi da dokazi u ovoj oblasti neće zadovoljiti standarde nauke i stoga nova nauka visokih sposobnosti i izuzetne performanse ne može da ih uzme u obzir. Zato on smatra da je potrebno podsticati nove objektivne metode merenja koje mogu da utvrde da li su validni pronalasci koji se trenutno zasnivaju samo na subjektivnim merenjima.

Pitanje kako sistem ekspertske performanse ograničava sebe na izučavanje stvaralačke superiorne performanse dovelo je istraživače ovog područja do ideja da tragaju za uspešnijom identifikacijom karakteristika elitne performanse u nekoliko

143

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

oblasti. Erikson et.al. smatraju da dokazi za stvaralačku superiornu performansu na reprezentativnim zadacima čine osnov za nauku o elitnom dostignuću. Dakle, smatraju da se reprezentativnim zadacima koji se odnose na superiornu performansu mogu identifikovati elitna postignuća.

Erikson i Smit (1991) su predložili jedan „pristup ekspertskoj performansi“. Pristup definiše „ekspertsku performansu“ kao stvaralačko superiornu performansu, i daje argumente da naučno proučavanje performanse eksperata zahteva identifikaciju stvaralačkog fenomena tako što će se odrediti standardizovani reprezentativni zadaci, koji mogu da obuhvate ovu superiornu performansu. Sa razvojem takvih zadataka, veština može dalje da se analizira koristeći eksperimentalne metode u laboratoriji. Iz nekih oblasti, kao većina individualnih sportova, takvi zadaci su lako uočljivi zato što je cilj merenja performanse nekog atletičara sastavni deo pravednih takmičenja, kao i u vremenu da se pređe staza od 100 metara... U drugim oblastima dva takmičara mogu da se suoče jedan sa drugim u mečevima koji određuju ko je bolji i koji rezultiraju relativnim merenjem igre, kao što je tenis, mačevanje ili šah. Moguće je dodati rezultate sa mečeva kako bi se utvrdila skala, kao što je prvobitno bilo u šahu (Elo, 1978), i kako se u skorije vreme proširilo i na druge oblasti, kao na primer tenis. Ipak, skoro da je nemoguće da se iz rezultata mečeva identifikuju mehanizmi koji posreduju superiornoj performansi vrhunskih takmičara. Dve šahovske igre ili dva teniska meča praktično se nikada neće odigrati na isti način i stoga može biti nemoguće da se uporede različita ponašanja pojedinaca. Izvođači moraju da se prikažu sa istim nizom situacija da bi se objektivno ocenile njihove reakcije.

Kada je de Grut (de Groot) (1978) započeo svoje izučavanje šahista prve klase, on je tražio zadatke koji bi mogli da se prikažu šahistima sa sposobnostima različitih nivoa. Njegov argument je bio da suština pobeđivanja u šahovskim igrama jeste da se neprestalno biraju dobri potezi za pozicije koje se nalaze tokom šahovskih igrara. Stoga je on izabrao izazivačke šahovske pozicije iz igara između šahovskih majstora i predstavio iste šahovske pozicije i svetskim šahovskim šampionima i običnim klubskim šahistima, i zamolio ih je da razmišljaju naglas dok biraju najbolji potez. On je uvideo da su bolji šahisti odabrali bolje šahovske poteze i u sledećim ispitivanjima sa širom populacijom šahovskih igrača uvideo je da su testovi izbora poteza za preselekcionirane šahovske pozicije odlični predskazivači performanse turnira i gore prikazanih šahovskih procena (Ericsson et al., 2000,: van der Maas & Wagenmakers, 2005). Erikson je, takodje, naveo da su drugi istraživači, korsteći metodu osvajanja reprezentativnih situacija kada se eksperti odlikuju, bilo moguće da se napravi nacrt laboratorijskih zadataka koji obuhvataju iste mehanizme kao i one koji posreduju u kompetitivnoj i profesionalnoj performansi nekih oblasti. Tako on navodi primer u kome je lekarima predstavljen isti niz opisa pacijenata i trebalo je da naprave medicinsku dijagnozu za svaki opis, fudbalerima su prikazani kratki snimci aktuenih fudbalskih mečeva sa neočekivanim krajem i trebalo je da predvide otprilike kakve akcije će da preduzme fudbaler kod koga je lopta, a daktilografima je dat isti nepoznati tekst i zatraženo je da prekucaju što je više moguće teksta u vremenu od tri minuta. Saznalo se da ova vrsta reprezentativnih zadataka obuhvata ekspertizu u medicini (Ericsson, 1996, 2004), u bolničkoj nezi (Ericsson et al., 2007), sportovima (Ericsson, 2003b,c), simultanom prevođenju jezika (Ericsson, 2000/2001), muzici (Ericsson et al., 1993; Ericsson, 2002) i u mnogim drugim oblastima (Ericsson, 2006a; Ericsson et al., 2006).

Centralni problemi u identifikovanju izuzetnih dostignuća, koji su često povezani sa darovitošću, su ti što mnogi od njih zahtevaju kreativnost i inovaciju, tako da izuzetni proizvodi odražavaju ideje koje su izvan trenutnih ideja u nekom društvu.

144

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

Ipak, produkcija specifičnih inovativnih ideja ne može da bude reprodukovana po volji, i malo je verovatno da jedan jedini pojedinac može da stvori i razvije jednu originalnu inovativnu ideju više puta. Uzimajući u obzir da je generacija mnogih od ovih nepredvidljivih i retkih (Simonton, 1999a), praktično je nemoguće da se ovaj prirodni proces reprodukuje u laboratorijskom okviru za naučna istraživanja. Nije moguće da ista osoba reprodukuje proces ponovo kreirajući spoljne uslove, zato što će regeneracija biti kvalitativno različita od originalnog događaja. Ipak, Erikson et.al. smatra da pristup ekspertskoj performansi može da se adaptira istraživanju o kreativnosti putem izučavanja početka i produkcije umetničkih i naučnih proizvoda koji mogu biti empirijski izmereni i provocirani u laboratorijski kontrolisanom okviru.

Kada jedan naučnik ili neki umetnik generiše novu ideju ili proizvod po prvi put, ono je urađeno u okviru konteksta zajedničkog dostupnog znanja. Iako će biti moguće da se izučava kreativnost vraćanjem originalnog tvorca u ovu situaciju, trebalo bi da je moguće da dovedemo druge pojedince, koji nisu svesni kreativnog udela, u isti kontekst i stoga namestiti uslove koji dozvoljavaju reprodukciju otkrića. Kin (Qin) i Sajmon (Simon) su ilustrovali jednu od najdirektnijih aplikacija ove ideje (1990) u njihovom istraživanju o naučnim otkrićima. Oni su ponovo napravili nekoliko aspekata istorijskih uslova u kojima je Kepler otkrio jedan od njegovih zakona. Zatim su oni predstavili ovu situaciju studentima, koji nisu znali za to otkriće, ali su imali svo potrebno znanje (slično kao i Kepler) i ispitali kako su oni mogli da otkriju pomenuti zakon. U tom trenutku Kin i Sajmon nisu našli nikakav dokaz da je Kepler posedovao neke sposobnosti osim onih koje su karakteristične za bilo kog studenta. Ipak, proučavanjima su otkriveni početni dokazi za pouzdano superiorniju performansu u ovim oblastima, i pozvani su profesionalni umetnici i naučnici, a takođe i manje spretni pojedinci da urade reprezentativne zadatke pod standardizovanim uslovima. U studiji sa malim brojem fakultetski obrazovanih i diplomiranih studenata Šragen (Schraagen) (1993) je zamolio sve učesnike da naprave nacrt za jedan jedini eksperiment iz neke posebne stavke istraživanja. Iz analize njihovih rešenja on je uvideo da su samo profesori sa koledža u istraživanju posebnog delokruga koji je bitan za dati problem (vizuelno, gustativno istraživanje) mogli da naprave adekvatni nacrt, i njihova performansa je bila pouzdano bolja i od profesora sa koledža koji izučavaju neke druge oblasti i od diplomiranih studenata. Ipak, s obzirom na ograničenja ovog izučavanja na jedan jedini problem u nekoj posebnoj oblasti nauke, ova studija je primarno bitnija u demonstriranju metodologije za izučavanje istraživačkih sposobnosti u nauci, pre nego u podržavanju specifičnih pronalazaka koji bi mogli da se generalizuju.

Takođe postoje studije u kojima je grupama umetnika dat isti standardizovani zadatak iz umetničkog stvaranja. Erikson navodi sledeći primer: Patrik (Patrick) (1937) je obučio porfesionalne slikare i slikare amatere da naprave sliku koja ilustruje istu pesmu koja je data svim učesnicima, i Gecel (Getzels) i Csikszentmihalyi (1937) su obučili umešne studente umetnosti da aranžiraju određeni niz predmeta i da to nacrtaju. Ocenjivanja sudija na slepo su pokazala sigurne razlike između eksperata i početnika u kvalitetu i originalnosti njihovih proizvoda. Otkrivene su slične razlike i između eksperata i početnika kada su iskusni i neiskusni pesnici sastavljali pesme koje ilustruju prikazanu sliku (Patrick, 1935).

Iti autori navode i druge pristupe u izučavanju kreativne performanse. Jedan od njih je da se fokusira na preduslove za stvaranje kreativnih proizvoda (Ericsson, 1999). Za jednog naučnika ili umetnika, kako bi stvorio nove ideje i proizvode, od velike je važnosti da poseduje znanje o svim relevantnim idejama i proizvodima koji su već bili stvoreni, pošto neko ponovno otkriće tuđih, već prihvaćenih, ideja neće biti korisno u datoj oblasti. Drugi preduslov u oblastima koje

145

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

uključuju muziku, slikarstvo i razne forme tehničkih umeća, je taj da pojedinci imaju potrebne alatke kako bi upotrebili i izrazili svoje ideje. Nekoliko je naučnika prikazalo da eksperti imaju veću kontrolu nad njihovim performansama i da nadmašuju početnike u perceptualnim zadatcima (Winner & Casey, 1992; Kozbelt, 2001). Tako Erikson navodi primer u kome je Kozbelt (2001) potvrdio da su iskusni umetnici nadmašili početnike kada su kopirali neki vizuelni stimulus. Slično tome Kramp (Krampe) i njegove kolege (Ericsson et al., 1993; Krampe & Ericsson, 1996) su otkrili da su iskusni pijanisti lakše mogli da reprodukuju jednu interpretaciju nekog dela od amatera i mogli su da izvedu bimanualne notne sekvence brže od početnika. U seriji studija Lehman i Erikson (1993., 1996) su pokazali da su istrenirani muzički pratioci bili bolji u čitanju muzike pogledom (sviranju muzike bez ikakve prilike da to ranije pripreme) od solista iste muzičke škole.

Neki istraživači (Subotnik i Džarvin (Jarvin) (2005), tvrde da postoje atributi koji postaju važniji na višim nivoima performanse u umetnosti i nauci, i koji se ne mogu naučiti. Subotnik i Džarvin (2005) ukazuju na suštinsku motivaciju („ljubav da se komunicira putem muzike“), harizmu („sposobnost da izvođač privuče pažnju slušalaca“) i muzikalnost („sposobnost da se efektno komunicira putem muzike“). No, oni ne specifikuju da li i kako ove sposobnosti mogu da se objektivno izmere. Prethodno smo se već ukratko osvrtali na teškoće koje, čak, i muzičke sudije imaju u razlikovanju sviranja tehnički veštih studenata muzike od sviranja poznatih muzičara kada ne vide o kome je reč (u slepim uslovima). A, pomenuli smo i Erksonovo osvrtanje na problem ličnog mimoilaženja (neuravnotežena odbojnost prema ženskim muzičarima ili predstavnicima manjina na audicijama (Goldin & Rouse, 2000.), što on sa saradnicima smatra posledicom nedostatka objektivnog merenja muzikalnosti i harizme. Erikson je, ipak dosta pažnje posvetio shvatanju da na sposobnosti koje su vezane za ponašanje u novim situacijama, pa stoga zahtevaju neki stepen kreativnosti, utiču faktori iz okruženja, kao obuka i namerno vežbanje. Zadržaćemo se na trenutak na argumentaciji ovih pitanja.

Jedno od značajnih pitanja koje su sebi i drugima postavljali autori na čije smo se stavove u prethodnom tekstu često osvrtali (Erikson,et.al) je: da li je moguće da se pristup proširi na dokaze koji su dobijeni na testovima kognitivnih sposobnosti? Njihov je utisak bio da metodologija identifikovanja područja reprezentativnih zadataka koji imaju u sebi bit superiorne performanse ima paralele sa razvojem testova sposobnosti, kao što su testovi inteligencije. Tako se navodi da su pionirskom pristupu Bine (Binet) i Simon (1915) tražili pitanja za testove (zadatke) gde bi tačni odgovori mogli da naprave razliku između francuskih učenika koji su ili položili ili nisu prošli na školskim ispitivanjima. Erikson ovde primećuje da pristup sposobnostima Binea i Simona (1915) ne pokušava da uhvati suštinu kriterijske performanse, to jest performanse na školskim ispitima, nego, pre svega, traži bilo kakav zadatak ili stavku za razmišljanje, pamćenje, i neke druge kognitivne funkcije koje su u vezi sa njima i stoga mogu da predvide cilj performanse. Kasnije je Spirman (Spearman) (1904, 1927) više teoretski pristupio merenju osnovnih komponenata razmišljanja i izmislio analitički –faktorsku metodu- da pronađe grupe primeraka testova sa usaglašenom performansom. Spirman je posebno bio zainteresovan za generalizovan kognitivni kapacitet, „g“ i gledao na mnoge od specifičnih aspekata zadataka u kompletu kao na nevažne. U svom izveštaju Džensen (1998) je tvrdio da raznovrsne kolekcije dovoljno kompleksnih zadataka, kao i u većini IQ testova, mere ovu konstrukciju i da bi ova opšta sposobnost trebalo da donekle posreduje u većini formi performanse iz realnog sveta.

Jedan od ciljeva istraživanja sposobnosti jeste taj da otkrije skrivene varijable koje mere kognitivne sposobnosti, kao na primer „g“ faktor, analiziranjem

146

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

performansi na velikom broju stavki sa testova za velike reprezentativne grupe neke populacije i onda da izmere njegov odnos sa nekom drugom skrivenom varijablom kriterijuma koja meri performansu(ocene učitelja i ocene inspektora). Primećeni odnos između posebnih testova i kriterijuma performanse je često relativno nizak i dobija ocenu od 0.1 do 0.3, ali statističkom kontrolom za restrikciju dometa i nedostatka pouzdanosti u promenljive kriterijuma određene su mnogo veće korelacije između latentne sposobnosti i varijable kriterijuma (videti Hunter & Hunter, 1984). Erikson smatra da se ne zna koliko uspešnih pokušaja je potrebno da se shvate mnoge od ovih skrivenih varijabli (sposobnosti) koje postoje izvan nekog intuitivnog nivoa – većina latentnih varijabli su definisane samo specifičnim zadacima sa kojima su oni u uzajamnoj vezi, zadaci koji su sami po sebi tipično loše shvaćeni. S tim u kontrastu, pristup ekspertske performanse se fokusira na merenje suštine ekspertize u nekoj oblasti i prema tome se fokusira na kriterijum performanse koji ide zajedno s njim i na njemu srodne velike verodostojne individualne razlike. Erikson je tako na stanovištu da se pristup ekspertskoj performansi sastoji u specifikovanju posredničkih mehanizama koji mogu da se procene istraživanjem procesa i eksperimentalnim proučavanjima.

Moguće je, prema Eriksonu da se asimiluju istraživanje o sholastičkim sposobnostima sa pristupom ekspertize tako što će se pomeriti fokus sa merenja latentnih sposobnosti na izučavanje stvaralačkog dostignuća, te će se prihvatiti njeno merenje (npr., performansa na sholastičkim testovima postignuća) kao zlatni standard. Time što će cilj performanse biti specifični oblici veština koje su se razvile u školi, moguće je da se proučava kako na performansu na ovim testovima utiču različiti razvojni putevi i prošla angažovanja u raznim aktivnostima vežbanja. Pristup ekspertske performanse bi identifikovao pojedince čija je performansa na sigurno visokim nivoima i onda ide putem mehanizama koji posreduju u njihovim superiornim performansama, kako bi poredili ove mehanizme sa mehanizmima studenata sa manjim dostignućima. Prema Eriksonu, kada su kritički mehanizmi određeni, ovaj pristup bi tada pokušao da prouči njihovo poreklo, mogući način na koji su se stekli, ili da li su određeni genetski faktori nužni da bi oni izbili na površinu. Po njemu bi ovaj pristup istraživao proces i reprezentacije koje posreduju u superiornim performansama na ispitima iz matematike i odredili da li ovo nastaje iz specifičnih aktivnosti. Posle toga bi procenili individualne razlike u kvalitetu i kvantitetu angažmana u prikladnim matematičkim aktivnostima tokom razvoja kao početni pokušaj da se shvate sigurne razlike u performansi. Slično tome, pristup bi ispitivao kvalitet i kvantitet čitanja i anganžmana u pisanju i drugim aktivnostima koje su s tim u vezi kako bi predvideli performansu na testovima verbalne sposobnosti. Erikson ovim naglašava da postoje novi razvoji merenja koji se fokusiraju na vrstu obuke i na pomoć koja bi pojedincima bila potrebna da daju tačne odgovore na testovima, kao na primer pristup dinamičkog testiranja (šire videti Sternberg & Grigorenko, 1998).

Moglo bi se, dakle, reći da Erikson i saradnici podržavaju jednu nauku izuzetnih sposobnosti i ekspertske performanse koja zahteva određenu količinu stvaralačkih dokaza koji udovoljavaju sledeće kriterijume:

• Prvo, fenomen mora da bude primetan i da odgovara performansi koja može da se izmeri.

• Drugo, performanse koje idu zajedno moraju da se stvore u kontrolisanim i standardizovanim uslovima u smislu da je moguće da se provociraju u više navrata time što se predstave reprezentativni zadaci i na kraju,

• Performansa na reprezentativnim zadacima mora da bude stvaralački superiorna u poređenju sa motivisanim kontrolnim grupama koje su imale više ili manje iskustva sa zadacima iz date oblasti.

147

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

Poslednja dva kriterijuma su od veoma velike važnosti zato što prilika da se reprodukuju superiorne performanse pojedinaca dozvoljava istraživačima da kontrolišu i analiziraju proces i mehanizme koji posreduju superiornoj performansi pojedinca upotrebom metoda praćenja procesa, kao što su beleženje latentnosti, izveštaji o razmišljanju naglas, uperenost pogleda, zajedno sa eksperimentalnim metodama u kojima variraju uslovi i karakteristike zadataka. Uopštenije, pristup ekspertske performanse traži metode za merenje i opisivanje mnogih vrsta ekspertske performanse i sposobnosti objektivnim standardima performanse koji ne zavise od društvenog i istorijskog konteksta ekspertske performanse koja se proučava.

Obično se smatra da izuzetna postignuća koja se pripisuju urođenim „darovima“ nastaju naglo i prirodno, to jest, bez dodatne obuke. No, mnogi su se autori bavili nalazima istraživanja u kojima se razmatra kako se pokaazalo da su oblici dostignuća koji zadovoljavaju naše kriterijume za stvaralačko superiornu performansu rezultirali iz dugih perioda povećanog razvoja u nekoj oblasti. Ranija razmatranja (Ericsson, 1996, 2002, 2003b, 2006a, b) pokazuju da pojedinac ekspert može da napravi šemu za razvoj performanse koja se procenjuje reprezentativnim zadacima i takmičenjima, od trenutaka kada su oni prvo došli u susret sa nekom oblašću sve dok nisu dostigli svoju superiornu ekspertsku performansu, kao što je prikazano u Figuri 1. Izuzimajući nezgode ili druge pometnje do punovremenog angažovanja da se vežba, nivo performanse će se jedločino poboljšavati i u oblastima gde merenja mogu da se vrše u određenim intervalima ili čak na skali proporcija (videti Ericsson, 2003d; Rorring & Ericsson, podneto) promene se, pre bismo mogli reći, povećavaju do kraja razvoja nego što se naglo pojavljuju (uporedi pretpostavke o posredovanju urođene darovitosti). Za mnoge oblasti, poboljšanje nekog umeća može da se predstavi kao posledica stanja (Ericsson, 2003b, 2006a,b). Svaka promena u performansi, kao što je tranzicija iz jednog stanja, S[i], u drugo stanje S[i + 1], mora da odražava neke promene u kognitivnim ili psihološkim mehanizmima (videti Figuru 1). U poslednje vreme, kompletna teorija mora da objasni sve tranzicije od jednog do drugog stanja i kako neki pojedinci postižu poboljšanja, kroz vežbanje, iskustvo ili odrastanje. Drugim rečima,Erikson iet.al. smatraju da je možda moguće da se identifikuje kvantitet potrebnih vežbi za tranziciju sa jednog stanja na drugo. Ako bi trebalo da pronađemo zdrave pojedince čiji bi pokušaj da dostignu datu tranziciju propao uprkos prikladnim povećanim naporima vežbanja, ovo bi moglo da nam obezbedi važne dokaze koji podržavaju potrebu da se ima urođeni talenat kako bi se postigle performansa iznad datog nivoa. Ipak, ako bi trebalo da identifikujemo takve pojedince sa specifičnim teškoćama trebalo bi da znamo da se pojedinac ozbiljno bavio efikasnim metodama koje su potrebne da bi se postigla željena promena. Ovo dalje, prema Eriksonu, može da zahteva obuku tokom određenih radnih delova tokom razvoja deteta i odrasle osobe. Eriksonet.al. tvrdie da je moguće da se proučava posledica nužnih tranzicija u oblastima realnosti gde su mnogi pojedinci već na naprednim stadijumima performanse. Takodje, ističu da kada smo shvatili kako se može postići svaki stadijum tranzicije i, ako ove tranzicije mogu da se postignu demonstrativno bez urođene darovitosti ili talenta, tvrdili bismo da veština sama po sebi ne zahteva takvu darovitost indukcijom; naprotiv, ako neki zdravi pojedinci nikada ne bi mogli da izvrše tranziciju uprkos prikladnom vežbanju, ne samo da bismo imali više nego što je potrebno dokaza za urođeni talenat, već bismo imali priliku da shvatimo prirodu same darovitosti putem poređenja sa tranzicijom veština. Ovaj pristup prevazilazi potrebu da proučava pojedince nekoliko dekada kako bi se posmatrao razvoj preformanse visokog nivoa. Detaljni longitudinalni opisi razvoja performanse pojedinačnih eksperata na standardizovanim zadacima za 5-20 godina bavljenja jednom oblašću su relativno retki. Ipak, postoji nekolicina

148

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

pronalazaka koji demonstriraju da se sticanje ekspertske performanse na reprezentativnim zadacima povećava u funkciji vežbanja. U širokom nizu oblasti (videti Ericsson, 2004; Ericsson et al., 1993; Ericsson & Lehmann, 1996) postoje dokazi za tri opšta pravca : • Kao prvo, godina kada eksperti, uglavnom, dostižu vrhunac performanse

njihovih karijera je polovina do kraja dvadesetih za mnoge jake sportove, i decenija kasnije, u tridesetim i četrdesetim godinama, za umetnost i nauke i igre, kao što je šah i muzika (videti Roring & Charness). Ovaj prošireni razvoj pokazuje da su najbolji pojedinci sposobni da se bave aktivnostima koje su povezane sa nekom oblašću koje vode do poboljšanja u perfoprmansi, čak i pošto se fizičko sazrevanje i porast u visini završava u otprilike osamnaestoj godini.

• Pod dva, postoje ubedljivi dokazi za potrebu angažovanja u aktivnostima koje su vezane za neku oblast pre sticanja visokih nivoa peformanse i da čak i „najtalentovanijima“ treba 10 godina intenzivnog angažovanja pre nego što dostignu nivo kada će moći da dosledno demonstriraju superiorne performanse na međunarodnim takmičenjima za odrasle u sportu, nauci i umetnostima (Simon & Chase, 1973; Ericsson et al., 1993; Simonton, 1997). Čak i kada su u pitanju slavne legende, čuda kao što su Bobi Fišer (Bobby Fischer), potrebno vreme da dostigne status velikog majstora je bilo od oko 9 godina, i bile su mu potrebne još dve decenije pa da zaigra na svetskom prvenstvu. U mnogim oblastima ekspertize, najelitnijim pojedincima je sigurno potrebno više od 10 godina intenzivnog vežbanja da dosledno pobeđuju na međunarodnim takmičenjima. Dalje, istaknuti naučnici i autori, uglavnom, objavljuju svoj prvi rad u otprilike 25-oj godini, posle puno priprema, a za njihov najbolji rad im treba još 10 godina (Raskin, 1936)

Erikson et.al. nisu pronašli nikakve dokaze za nagli porast u performansi iz jednog vremena u drugo ili demonstracije visokih nivoa performanse bez angažovanja u aktivnostima koje su vezane za datu oblast, kao što je vežbanje, čak i onda kada je uzeto u obzir izvođenje čuda od deteta u muzici i šahu.

Erikson tako nije mogao da pronadje empirijsku podršku za iznenadno pojavljivanje visokih nivoa performanse koji udovoljava diskutovane kriterijume. Njegovi ispitani dokazi govore u prilog postepenom razvoju ovih sposobnosti. Štaviše, pristalice urođenog talenta možda navedu gornje granice sposobnosti kao dokaze za genetske predispozicije, istraživanja pristupa ekspertske performanse tvrde da ove gornje granice ne odražavaju urođena ograničenja, pošto motivisani pojedinci često mogu da poboljšaju svoje performanse angažovanjem u namernim vežbama.

Čudo od deteta i daroviti učenici

Kao drugu grupu izuzetaka za sistem ekspertske performanse Erikson posmatra čudo od deteta, odnosno decu koja dostižu performansu koja se može videti samo kod mnogo starije dece ili čak kod odraslih. On ističe da postoje srazmerno samo nekoliko čuda od dece, kao što su Mocart, Pikaso i Jehudi Menuhin, koji su imali uspeha i kao odrasle osobe – većina čuda od dece ne dožive to da ispune očekivanja iz detinjstva (Barlow, 1952; Bamberger, 1986; Freeman, 2000; Ggoldsmith, 2000). U kritici ekspertske performanse von Karolyi i Vinerova (2005) su tvrdili da se „ekstremna prevremena zrelost pojavljuje pre bilo kakve prakse ili obuke“ (str. 378). Navodeći primere kao što su „Garet (Garett) koji je čitao sa 18 meseci... umeće koje se, uglavnom, uči u školi sa 6 godina“ (str. 378) i „Ejmi (Amy) koja je iz zabave radila zadatke iz algebre sa 4 godine“ (str. 378). Postoje mnogi drugi

149

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

slični primeri iz raznih drugih oblasti, ali Erikson dovodi u pitanje tvrdnju da su kod ovih pojedinaca „urođena“ interesovanja i sposobnosti u datim oblastima.“ (str. 378). Erikson smatra da je teško da se zamisli kako neko dete može da ima „urođene“ sposobnosti da čita na nekom jeziku, kao što je engleski, ili da rešava algebarske zadatke koristeći formalna pravila i moderne matematičke simbole; umesto toga, prihvatljivije je objašnjenje koje se zasniva na ranijem početku sticanja. On smatra da bi bilo korisno prihvatili opsežna istraživanja koja će pažljivo da dokumentuju i nadgledaju uslove okruženja takvih iznenada pojavljenih preranih aktivnosti zajedno sa nezavisnim merenjem navedenih sposobnosti koristeći metode praćenja procesa i eksperimentalne metode pristupa ekspertskoj performansi. Bez ove vrste naučnog dokumentovanja, prihvatljivije mu je neko alternativno objašnjenje za ova otkrića, recimo, da su se ove sposobnosti pojavile kao rezultat vežbanja ili obuke koja je bila deo rane detetove okoline (npr. podrška roditelja). U skladu sa ovim on navodi Vinerovo istraživanje koje podržava tvrdnju da čudo od deteta često provodi dosta vremena zaokupljeno svojim poljima interesovanja, naoružano „zanosom da savlada“ veštine koje su mu potrebne da se istakne (videti Hyllegard, 2000). Čak i biografije svih istaknutih pojedinaca otkrivaju da su ti pojedinci bili zaokupljeni vežbanjem i da se njihova tehnika razvijala vremenom. U izveštaju o muzičkim čudima, Lehmann (1997) je primetio da je svaki od njih imao profesora uživo, što bi osiguralo da svaki od njih ima pristup specijalizovanoj instrukciji i da će biti ohrabrivani da vežbaju toliko koliko je potrebno da održe superiorne nivoe performanse. Iako trenutni dokazi, prema njegovoj proceni, ne podržavaju tvrdnju da su sposobnosti ili veštine „urođene“, on zaključuje da se oduvek smatralo da je mogućnost genetskih razlika u motivacionim faktorima koji su potrebni za prošireno namerno vežbanje prihvatljiva, i to zasniva na pregledu dostupnih mu dokaza (Ericsson et al., 1993). Ovaj pogled je u skladu sa Vinerovim (1996a,b) zapažanjem o „zanosu da savladaju“, naime da „neke strasti, neki zanosi da savladaju, mora da teraju decu da posvete bezbroj sati shvatanju u nekoj oblasti“ (von Karolyi & Winner, 2005, str. 379). Prihvatanje važnosti urođenih determinanata motivacije nije promenilo Eriksonove tvrdnje o namernom vežbanju kao glavnom razlogu izuzetne performanse. Ipak, smatra on, kako deca odrastaju, postaje sve važnije da se održi motivacija, naročito onda kada čuda od deteta postaju adolescenti i odrasle osobe. U tim godinama im nije više dovoljno da izvedu performansu koja je impresivna za neko dete. Ovi pojedinci treba da se angažuju u napornim aktivnostima vežbanja kako bi poboljšali svoju performansu, kako bi mogli da održe prednosti performanse u poređenju sa njihovim vršnjacima i da razviju sposobnosti zbog kojih će moći da kreativno doprinesu njihovoj oblasti ekspertize u krajnjoj fazi razvoja ekspertize (Ericsson et al., 1993). Džin Bamberger (Jeanne Bamberger) (1982) se prema ovom periodu u životu takvog izuzetnog deteta odnosila kao prema „krizi srednjih godina“. To je ključni period tokom kojeg nekada neverovatan pojedinac može da izabere da nastavi da se ističe ili da padne u zaborav. Biografije nekolicine uspešnih čuda od deteta nam otkrivaju da su ovi pojedinci preduzeli mere da se osiguraju da imaju znanje i iskustvo koje je potrebno da ovekoveče svoju superiornost. Na primer, kao mlad muzičar, Mocart je putovao po gradovima sa naprednom muzičkom kulturom kako bi mogao da radi sa eminentnim savremenicima i kako bi mogao da poboljša svoje sopstvene muzičke sposobnosti (Lehmann, 1997).

Kao i čuda od dece, daroviti učenici pokazuju performanse neobične za njihove godine, tipično u akademskim oblastima. Mnoge studije koriste akademska dostignuća kako bi definisali darovitost (Hoover & feldhusen, 1990; Shore, 2000), drugi koriste razne prekide rezultata sa testova kao što je IQ test (Hollingrowth, 1942; Gottfried et al., 1994) i Sholastični test sposobnosti (Scholastic Aptitude Test) (SAT)

150

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

(Stanely et al., 1974; Jarosewich & Stocking, 2003). Ipak, drugi se naslanjaju na društveni kriterijum, kao što bi bile nominacije učitelja (Kammer, 1984; za pregled, videti Konstantopoulous et al., 2001) Autoriteti u polju darovitosti se slažu da su glavne brige nedostatak konsensusa u tome kako treba da se definiše daroviti učenik, i problem sa procesom identifikacije (npr. veliki broj lažnih negativnih) (Gagne, 1991; Feldhusen & Jarwan, 1993; Pfeiffer, 2003). Posebnu brigu predstavljaju rezultati istraživanja učenika koji su „daroviti sa niskim dostignućima“, koji su jednom prilikom bili identifikovani kao talentovani (prema standardima koji su veoma varijabilni), ali njihove performanse nisu u skladu sa njihovim podrazumevanim potencijalom. Erikson navodi primer Nacionalne Komisije Izvanrednosti u Vaspitanju (National Commision on Excellence in Education) (1983) koja je izjavila da skoro polovina darovitih učenika nemaju performanse kakve se očekuju od njihovih sposobnosti, npr., akademske performanse najviše 3-5% učenika (US Commissioner of Education, 1972). Slično tome, Džonson (1981) je izjavio da je 45% darovitih učenika u Ajovi imalo GPA niži od C. Bilo je predloga za više strategija (slične omina koje se nude ne darovitim učenicima sa lošim rezultatima) da se „rehabilituju“ daroviti učenici koji nemaju dobra postignuća (Gallagher, 1991.; Schultz, 2002.). Dok bi neki istraživači naglašavali važnost potencijala za neko postignuće više nego sama postignuća, drugi bi odbijali pojam darovitih sa niskim postignućima (videti Cross & Colemann, 2005.) braneći ideju da koncepcija darovitosti mora da se zasniva na performansi. Borland (2005.) čak i dovodi u pitanje vrednost imenovanja darovitosti uopšte. Najefikasniji metod za smeštanje darovitih učenika izgleda da je to da ih unapredimo na viši stepen koji je proporcionalan sa njihovim nivoom dostignuća u tom predmetu, kao što je matematika (Charlton et al., 2002) ili uopštenije (Boreland et al., 2002; Rogers, 2002). Erikson zaključuje, intervencije remedijacije i programi akceleracije koji su smišljeni za darovite učenike mogu da se ponude svim učenicima zasnovano na njihovim dosadašnjim dostignućima, što bi tebalo da bude iz bliza monitorisano i često procenjivano. Zanimljivo je reći, Ma (2003) je otkrio da rana akceleracija u matematici koristi običnim učenicima čak i više nego darovitim i odlikovanim učenicima. Svi bi učenici trebalo da budu izazivani i da prime fidbek koji bi bio prikladan njihovom ličnom trenutnom nivou performanse.

Ukratko, Erikson smatra da nisu nadjeni uverljivi dokazi za iznenadno pojavljivanje superiornih sposobnosti ni kod čuda od deteta, ni kod darovitih učenika. I čuda od deteta i daroviti učenici moraju da se angažuju u bitnim količinama vežbanja kako bi postajali bolji i održali svoju prednost u pomenutim oblastima. Zanimljivo je pomenuti, jasno je iz studija o „darovitima sa niskim dostignućima“ i čudima od dece koji se suočavaju sa „krizom srednjih godina“ da ovi pojedinci mogu da izgube motivaciju (zanos da savladaju) da se angažuju u prikladnim aktivnostima za vežbanje. Erikson iz svoga pregleda istraživanja zaključuje da su čuda od dece i „daroviti“ pojedinci slični po svom putu ka visokim nivoima performanse (Feldman, 1986) ali, tvrdi se da je njihov napredak brži od normalnog i zato dosta pažnje posvećuje diskusiji o individualnim razlikama u srazmeri učenja i u brzini razvoja performanse.

Individualne razlike u brzini učenja Stabilne individualne razlike u performansama koje su specifične za neku oblast nisu demonstrirane pre nego što je dete bilo izloženo nekim aktivnostima u datoj oblasti tvrdio je Erikson. Ipak, jedan ključni argument, smatra on, koji često govori u prilog urođenih znakova je taj da daroviti pojedinci uče brže od njihovih manje darovitih vršnjaka. Na primer, Simonton (2005) tvrdi da perspektive slične

151

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

našima „nailaze na brojne empirijske i teorijske probleme“ (str. 318). Dok čvrste individualne razlike u brzini učenja (poboljšanja performanse) u određenim oblastima, nedvosmisleno postoje, one idu zajedno sa razlikama u vrsti aktivnosti vežbanja i prirode koncentracije učenika i njihovog angažovanja. Iz retrospektivnih intervjua izvođača na međunarodnim nivoima u nekoliko oblasti, kao što su sport, umetnost, matematika i neurologija, Blum (Bloom) i njegove kolege (Bloom, 1985) su pokazali da se budući elitni izvođači bave aktivnostima koje se sistematično razlikuju od aktivnosti rekreacionih amatera. Amateri u sportu, kao što je tenis, golf i džoging, stiču prihvatljiv nivo performanse i oni jedino održavaju taj nivo decenijama. Jedina najbitnija razlika između ovih amatera i te tri grupe elitnih izvođača jeste ta da budući elitni izvođači traže profesore i trenere i da se angažuju u nadgledavanom treningu dok se amateri retko kad angažuju u takvoj vrsti vežbanja. Prema Blumu (1985) izvođači međunarodnih nivoa ne pokazuju bilo kakav dokaz koji bi udovoljio našem kriterijumu za jasnu superiornu performansu pre početka obuke. Njihova superiorna performansa se pojavila kao rezultat obuke. Uopštenije, istraživanje sve više dovodi u pitanje tvrdnje da neki visoko talentovani pojedinci mogu da postignu visoke nivoe performanse u nekoj oblasti bez koncentracije i namernog vežbanja. Čak i dobro poznata činjenica da navodno „talentovanija“ deca brže postaju bolja na početku svog muzičkog razvoja delimično je nastala više zato što ova deca provode svake nedelje više vremena u vežbanju (Sloboda et al., 1996) nego što bi se reklo da brže uče. Zaista, jedna od prvobitnih studija koje je Simonton citirao (2005) što se tiče Lubinskijeve i njegovih kolega longitudinalne studije o učenicima koji su definisani kao „veoma talentovani“ i koja se zasniva na rezultatima u matematici i/ ili verbalnim SAT testovima u mladim godinama. Lubinski et al. (2001) su primetili da je jedna nadmoćna većina učesnika (95%) iskoristila prednosti raznih oblika akademskih akceleracija u srednjim školama ili ranije kako bi iskrojili svoje obrazovanje i stvorili bolju kombinaciju za svoje potrebe (str.720) i da: Matematički visoko uspešni učesnici su više voleli kurseve iz matematike/ nauke, dok su visoko verbalni učesnici više voleli kurseve iz društvenih nauka... u pogledu nesvršenih fakulteta, specifične discipline koje učesnici biraju izgleda da su u funkciji i pola i profila sposobnosti. (Lubinski et al., 2001, str. 721)

Jasno je da su ovi pojedinci aktivno tragali van svog okruženja i iskustva u učenju koje je bilo u skladu sa njihovim interesovanjima i podržalo njihov neprekidni razvoj u nekoj oblasti.

Razvoj performanse u funkciji godina za različite nivoe stečenog dostignuća

Veoma je izazovno izučavati individualne razlike u osnovnoj brzini učenja zbog toga što se pojedinci individualno razlikuju što se porekla njihovog znanja tiče i u strukturi veština i strategija koje oni koriste u situacijama učenja u laboratoriji. Ove razlike u prethodnom znanju i veštinama utiču na izbor početnih strategija u zadacima koje za uzvrat često objašnjavaju mnoge od varijacija u količini naučenog (Ericsson & Simon, 1993). U laboratorijskim eksperimentima o pamćenju, učesnici su često učili liste reči, što pokazuje pouzdane individualne razlike u performansi pamćenja, što ide zajedno sa strategijama u procesuiranju. Uprkos tome, posle vežbi za lakše pamćenje, pojedinci sa prosečnom početnom performansom u pamćenju mogu dramatično da poboljšaju i čak nadmaše pojedince čija je performansa na početku bila na gornjem kraju distribucije. (Ericsson, 1985, 2003a). Ova otkrića jasno pokazuju da brzina učenja memorijskih zadataka zavisi od strategija i pristupačnog znanja i stoga ne generalizuje sve oblasti znanja i aktivnosti.

152

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

Erikson iza ovoga zaključuje da se veština, strategije, naučene procedure, i druge savladane tehnike često fundamentalno razlikuju od promena koje se mogu primetiti iz relativno kratkih sesija vežbanja u laboratoriji, i razlika u brzini učenja koje su primećene mogu samo da odraze razlike u brzini učenja u ranim tranzicijama u procesu sticanja ekspertskih memorijskih veština. (Ericsson & Kintsch, 1995). Razlikuje se modifikacija posredujućih kognitivnih mehanizama i psiholoških adaptacija koje su asocirane za svaku tranziciju i tipčno će da zahteva angažovanje u različitim vrstama aktivnosti namernog vežbanja. Posledično, proces koji posreduje učenju je kvantitativno različit kao funkcija nivoa stečenih veština (Ericsson, 2006b), što koncept „brzine učenja“ čini zbrkanim sa razlikama u već stečenim veštinama i sa posebim promenama koje su potrebne za poboljšanje ciljanih aspekata performanse.

Nasledne opšte sposobnosti i kognitivni kapaciteti

Bihevijoralni genetičari argumentuju da većina kognitivnih sposobnosti i fizičkih karakteristika su delom određene genetskim faktorima i tipično oko pola neslaganja u individualnim razlikama je nasledno, to jest, može se pripisati genetskim faktorima (Plomin et al., 1990). Ipak, Erikson navodi da uprkos čestim zabunama oko ovog termina, naslednost ne podrazumeva stalnost i nepromenljivost (videti Vogel & Motulskyy, 1997). Kada ljudi misle na genetske uticaje (uporediti Galton, 1986) oni često misle na visinu, za šta se većina slaže da ne može da se poveća treninzima (videti Ericsson et al., 1993. za pregled o snažnim dokazima da su visina i veličina tela primarno kontrolisane genima u bogatim kulturama, gde ima hrane na pretek). Postoje i druge karakteristike kao što su težina i telesna masa, koje su u velikoj meri nasledne (Speakman, 2004) ipak mogu da budu kontrolisane dijetom i snažnim vežbama. Ako su pojedinci smanjili broj kalorija koje unose u telo ispod nivoa koliko se troše, na primer, time što povećavaju svoje fizičke vežbe i smanjuju svesno unošene kalorije, svako će do kraja oslabiti. Eriksonov argument je da primećene nasledne karakteristike za kognitivne zadatke na sličan način ne odražavaju gornje granice funkcionisanja (limiti performanse koja se može postići) kada upućujemo ove stavke u okviru oblasti opšte psihologije. Njegovi nalazi pokazuju da do sada nije otkriveno da je performansa koja se može postići ograničena atributima kao što su visina, boja očiju i crte lica, koji se ne menjau kao reakcija na trening, već atributi koji reaguju na ustaljen trening kao što je to naglašeno prethodno. Na kraju, ističe isti autor, istraživanja pokazuju da je retko da pojedini geni imaju primetne efekte koji povećavaju funkcionisanje (Vogel & Motulsky, 1997). Ovo je u kontrastu sa činjenicom da postoje mnoge mutacije (greške u pojedinim genima) koje prouzrokuju bolesti ili čak smrtni efekat. Nedavno su istraživanja (McArthur & North, 2005) otkrila da individualne razlike u dostignutim elitnim performansama u sportu ne mogu, bar trenutno, da se objasne diferencijalnim genetskim nasleđem. Većina primetnih karakteristika koje su vezane za nečije ponašanje su rezultat kompleksne interakcije mnogih različitih gena koji rade kao sistem sa mnogo različitih puteva za postizavanje istog tipa adaptacije (Wahlsten, 1999).

Mnogi testovi sposobnosti pokušavaju da izmere kognitivne kapacitete koje su u prirodi opšte. S obzirom na to da ekspertska performansa teži da bude visoko specifična oblast (videti Helsen & Starkes, 1999), moguće je da opšta sposobnost može da predstavlja neke oblike genetskog talenta. Treba primetiti, da još uvek postoji rasprava da li takva opšta sposobnost postoji. Neki istraživači tvrde da dokaz za opštu kognitivnu sposobnost, „g“ faktor, preplavljuje data otkrića iz faktorske analize dobro oponašanog otkrića pozitivne celine (Jensen, 1998.; Carroll, 2003). Ovi istraživači tvrde da IQ rezultati, na primer, veoma dobro odražavaju takav faktor. Ipak, drugi

153

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

istraživači se nisu složili sa ovom interpretacijom, tvrdeći da pozitivna celina može da odrazi bilo kakve okolnosti ili uticaje koje vode neke pojedince ka tome da steknu više od veština koje se mere tipičnim IQ testovima. Zaista, mnogi istraživači su sugerisali da školovanje igra veliku uzročnu ulogu u uticaju na IQ rezultate (Ceci, 1991), i da je verovatno da edukativne prednosti vode neke pojedince do toga da steknu širi niz sposobnosti od drugih, što vodi do pozitivne celine koju smo primetili. Slično nasleđivanju, argumenti za „g“ faktor su prvobitno korelacionalni i stoga ne mogu da razlikuju jedinstvenu sposobnost od zbira autonomnih veština (uporediti Howe, 1997).

Štaviše, čak i ako bi IQ merio latentnu opštu sposobnost, postoji iznenađujuće malo dokaza da ovi testovi predviđaju individualne razlike u ekspertskoj performansi, kao na primer u šahu i muzici (Ericsson & Lehmann, 1996). U stvari, sa izuzetkom visine i veličine tela (Ericsson, 2006b), ne postoje opšte prihvaćena ograničenja za sticanje elitne performanse u sportovima na koje ne može da utiče namerno vežbanje (Ericsson, 2003b,c). Iako su neke studije elitnih naučnika, matematičara, umetnika i pisaca u više navrata tvrdile da ovi pojedinci moraju da imaju izuzetno visoke nivoe inteligencije (Cox, 1926; Roe, 1953), ove studije ne koriste objektivne kriterijume, smatra Erikson. U njenoj studiji Koks (1926) je nekoliko puta pokušavala da pripiše IQ rezultate poznatim genijima iz prišlosti, iako se pojavljivalo puno problema sa ovim pristupom koji su slični sa rangiranjem izvođača iz drugih oblasti koje se ne vrše naslepo (videti Gould, 1981, za kritiku), i nikakvi IQ testovi ne mogu da se izvrše pošto su geniji o kojima je reč odavno preminuli. Ipak, Simonton (1976) je tvrdio da je korelacija između kvalifikovane izvrsnosti i procenjene IQ bila malo pouzdana. U narednoj studiji navodi Erikson, Roe (1952, 1953) je primenio novo smišljen test sposobnosti živim istaknutim naučnicima i Roe je (1953, str. 164) otkrio da su „eminentni naučnici u proseku više kotirani od onih koji dobijaju Ph. D, ali, i ovo je jako važno, neki od njih se ne kotiraju tako visoko kao prosečni Ph.D.“ Roe je izabrao naučnike koristeći subjektivni kriterijum koji se zasniva na mišljenju kolega koji smo malopre argumentovano odbili da uzmemo u obzir; treba primetiti da kako se čini Roeov test ima bar delimično izmerene veštine koje su potrebne naučnicima (npr. matematičarima). Skorije biografije pokazuju da IQ rezulati nekih veoma poznatih eminentnih naučnika, kao na primer Ričard Fejnmanov (Richard Feynman) rezultat od 123 u srednjoj školi (Gribbin & Gribbin, 1997; videti takođe Gleick, 1993) nisu mnogo veći od većine diplomiranih studenata i da je otprilike sredina za više grupa pofesionalaca (Schmidt & Hunter, 2004).

Za ovaj tekst je važnija činjenica što nismo otkrili studije koje dokazuju da IQ može predvideti postignuća u oblastima u kojima je pouzdana superiorna performansa zadovoljila naš raniji kriterijum. Čak i studije u kojima je korišćen subjektivni metod procene kolega (kao što smo kritički ispitali u prethodnom tekstu) nisu pronašle značajne Vekslerove IQ razlike između produktivnije, kreativnije grupe ženskih matematičarki u poređenju sa kontrolnom grupom drugih ženskih matematičarki (Helson, 1971). U ispitivanju kreativnih umetnika, MekKinon (McKinnon ) (1962) je otkrio da „Među kreativnim umetnicima koji imaju osrednji rezultat od 113 na Terma Concept Mastery Testu (1956), individualni rezultati su u velikom rasponu od 39 do 179“ (str. 487). Drugi primer bi bio, to što Masunaga i Horn (2001) nisu otkrili nikakve razlike između najvišeg nivoa eksperta Go igrača i eksperta na nižem nivou u njiihovim performansama na merenjima kognitivnih sposobnosti. U šahu, otkriveni su neki dokazi za IQ korelacije kod dece sa niskim nivoima veštine (Horgan & Morgan, 1990; Frydman & Lynn, 1992), ali studije visoko kotiranih (odraslih) igrača nisu našli nikakvih značajnih korelacija (Djakov et al., 1927; Doll & Mayr, 1987; Grabner et al., 2006). Ispitivanja su takođe pokazala da se

154

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

eksperti u memoriji (Ericsson. 1985, Maguire et al., 2003.; Parker et al., 2006) ne ističu dosledno superiornim IQ rezultatima. Ugalvnom, IQ teži da bude u skladu sa performansom na veoma niskim nivoima veštine, i nije značajan za pojedince koji dostižu visoke nivoe performanse posle dugog namernog vežbanja, što podržava druga otkrića da IQ ima sve manju, čak i nepouzdanu, prediktivnu moć posle puno godina iskustva (videti Hulin et al., 1990). Takođe, s obzirom na to da postoje primeri pojedinaca sa prosečnim ili ispod prosečnih IQ rezultata koji dostižu najviše nivoe dostignuća (videti Dooll & Mayr, 1987), visok IQ nije nužan za sticanje elitnih nivoa performanse.

U komentarima na članak Hovea i njegovih kolega (1998), istraživači su navodili studije koje pokazuju korelaciju između IQ i ekspertske performanse; na primer Determan et al. (1998) navode dve studije kako bi podržali njihovu tvrdnju da „nema sumnje da je opšta sposobnost uticala na dostignuće u svakom specifičnom dostignuću kao na primer u muzici„ (str. 412). Ipak citirane studije koju su napisali Lin et.al. (1989) i drugu Filips (1976), nisu studije o visokim sposobnostima u muzici. Obe studije su primenjivale muzičke testove koji, kako smo saznali, nisu pokazali da predviđaju buduće elitne muzičke performanse (Shuter – Dyson, 1982) U disertaciji koja je usledila, Ruthsaltz (2001, jedan od autora komentara Detterman et al., (1998), je otkrio da IQ nije prediktivan za slušanje performansi orkestra muzičara sa koledža i da je puno vežbanja bio jedini pouzdani prediktor (Ruthsatz, 2001). Zaista, ova zanimljiva disertacija je zaista našla IQ korelacije sa manje veštim učenicima srednjih škola (iako se njihova muzička performansa zasnivala na potencijalno- neuravnoteženim rangiranjima koja nisu izvršena naslepo), koje mogu biti ujednačene sa otkrićima o kojima smo prethodno diskutovali o odstupanju predviđanja IQ rezultata sa većim nivoima veština. Štaviše, ovaj autor iznosi jedan važan stav, naime da muzičari orkestra sa koledža imaju natprosečne IQ rezultate; ipak, otkriće da ovi muzičari eksperti imaju natprosečne IQ rezultate je verovatno bar delimično i posledica izbora. Drugim rečima, da bi neko postao član orkestra koledža (ili, slično tome, da postane naučnik, matematičar ili umetnik), pojedinci moraju da budu primljeni na koledž, što,uglavnom, zahteva da imaju visoke rezultate na standardizovanim testovima, koji su, kako se zna, veoma srodni sa IQ testovima. Problemi ovih vrsta selekcija mogu da se prošire na nekoliko oblasti, ne samo na muziku, naročito na oblasti kao što je nauka ili medicina, gde je doktorat praktično preduslov samostalne karijere. U poslednje vreme, ipak, ne znamo mnogo o tome da li bi pojedinci, koji nisu zadovoljili kriterijum selekcije nekog koledža, uspeli ako bi imali prikladan pristup obuci i nekim drugim resursima, i potrebno je da se još više istražuje. Ipak, Erikson smatra da otkriće da izvođači imaju nadprosečne IQ rezultate ne dokazuje to da bi IQ počeo da predviđa elitnu performansu neke oblasti ako bi pojedinci sa prosečnim IQ rezultatima bili obuhvaćeni u ovom uzorku.

Naposletku, opšte otkriće iz ekspertize i ekspertske performanse je taj da IQ ne predviđa više nivoe dostignuća među učesnicima date oblasti neke veštine. Ipak, za praktično sve oblasti postoje dokazi da pojedinci sa prosečnim ili čak ispod prosečnim IQ rezultatima mogu da postignu veoma visoke nivoe performanse (videti Doll & Mayr, 1987, takođe videti Roe, 1953). Erikson se, ugalvnom, slaže sa Ziglerovim (Ziegler) (2005) stavom da Gardnerovoj multipnoj inteligenciji i drugim koncepcijama inteligencije, kao latentni opšti faktor, nedostaje objašnjavajuće moći, pošto: ...ni multiplikacija inteligencije ni njeno povećanje dodavanjem psiholoških promenljivih nisu mogle da obezbede nešto više od delimične klarifikacije toga šta je „zaista“ to darovitost ili talenat i kakvu ulogu imaju u pojavljivanju dostizanja izuzetnosti. (Ziegler, 2005., str 412)

155

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

Bez da znamo šta mere IQ testovi, mi želimo da steknemo malo naučnog razumevanja znajući da li je u korelaciji sa dostignućem. Renzuli je (2005) dobro izrazio problem kada je napisao da „briga o istorijskoj poteškoći definisanja i merenja inteligencije [rasvetljava], čak, i veći problem izdvajanja jedne unitarne definicije darovitosti“ (str. 252)

Druga potencijalna opšta sposobnost koja može da se poveže sa visokim sposobnostima i elitnim dostignućima je kreativnost. Ipak, ispitivanja koja povezuju rezultate testova kreativnosti i kreativna dostignuća u stvarnom svetu prema Eriksonovim nalazima, uglavnom, nisu imala uspeha u pronalaženju pouzdanih veza među njima. Većina oblika kreativnog dostignuća iz stvarnog sveta nisu još uvek bili uspešno procenjeni objektivnim metodama, tako da se istraživanje oslanjalo na subjektivne procene. Ispitivanja o subjektivnom rangiranju kreativnosti pojedinaca su nailazila na poteškoće da pronađu bilo kakve veze sa tipičnim testovima kreativnosti, kao što je divergentno mišljenje (videti Wallach, 1970; Gough, 1976). Štaviše, te različite vrste testova kreativnosti koje čak ni ne pokazuju neke pouzdane međusobne korelacije (videti Davis & Belcher, 1971) su podstakle sumnje o opštem faktoru kreativnosti. Istraživanje Burkea i Majera (Maier) (1965) o uočavanju problema nije otkrilo nikakvu vezu sa IQ i drugim testovima kreativnosti i otkriveno je u ispitivanjimma koja su usledila i koje je uradio Rahejma (Raaheim) (1988) da ima male ili zanemarljive veze između IQ i rešavanja problema u uočavanju problema i drugim problemima iz stvarnog života. Eriksonnova istraživanja nisu uspela da otkriju nikakav validni dokaz da su testovi kreativnosti ili u vezi sa objektivno izmerenom eminencijom, mere generalni kreativni kapacitet, ili mere nešto što se ne može menjati ili što je urođeno. Zanimljivo je da, pouzdanost nekih procena naslednosti za testove kreativnosti je jednaka nuli (Pezzullo et al., 1972; Reznikoff et al., 1973).

Nekoliko teoretičara genija i visokih sposobnosti su primetili nekoliko retkih pronalazaka. Deca sa višim sposobnostima ne postaju eminentna (za proveru videti Freeman, 2000). Gardner (1993) je tvrdio da eminentni pojedinci često imaju neobičnu razvojnu istoriju i da je malo verovatno da pojedinci sa najvišim sposobnostima u nekoj oblasti smisle neke inovacije. Liken (Lykken) (1998) i Simonton (1999b) su tvrdili da se izuzetna performansa ne može predvideti zbog sličnosti sa drugim članovima porodice i stoga ne može da se objasni jednostavnim nezavisnim genima. Umesto toga, oni su predložili da interakcija jedinstvene kombinacije gena u nekom okruženju koje daje podršku vodi do pojavljivanja eminencije. Više skorih istraživanja su, ipak, pokazala da ekspertska performansa nije direktni preduslov istog genetskog nasleđa i okruženja. Kada se identični blizanci angažuju u uvećanom vežbanju u istoj oblasti performansa blizanaca neće uvek biti ista – u nekim slučajevima biće znatno različita. Na primer, Klissouras et al. (2001) referišu o trenutku kada je jedan blizanac dostigao nivo svetske klase dok je drugi blizanac uspeo da postigne niži nivo od toga. Klissouras et al. (2001) objašnjavaju razlike u postignutoj performansi pomoću motivacije da se uči, naročito pomoću angažovanja u namernom vežboanju (Ericsson, u štampi b). Važnije od ovoga, Bušard (Bouchard) i Liken (1999) su otkrili mnogo manju verovatnoću sticanja najviših nivoa performanse i kod braće i kod identičnih blizanaca. Ova upadljivo loša reprezentacija eminentnih blizanaca, u kojima ili jedan ili oba člana identičnog ili bratskog blizanačkog para dostižu elitne nivoe, čini da bude praktično nemoguće da se proceni naslednost za eminentno dostignuće (Ericsson, 1998). Slično tome, nedostatak prikladnih podataka o blizancima čini suštinski nemogućim da je ocene Simontonove (2005) tvrdnje o kritičkoj ulozi jedinstvenih kombinacija gena empirijskim metodama.

156

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

Urođene sposobnosti i gornje granice

Erikson je i dalje tragao za dokazima koji bi sigurnije potvrdili po njemu uobičajeno pogrešno shvatanje sistema ekspertske performanse bi razlike u urođenom talentu ikada mogle da objasne individualne razlike u performansama koje se mogu postići. Sistem ekspertske performanse, smatra on, jedino zahteva da moraju da se predstave validni dokazi za urođeni talenat i da se i pregledaju pre nego što se prihvate. Ovaj sistem je dugo priznavao mogućnost da individualne genetske razlike mogu da uzrokuju slučajno individualne razlike u elitnim dostignućima. Ipak, u skladu sa njegovim nedavnim ispitivanjima (Ericsson, u štampi a,b) zaključio je da za sada ne vidi dokaze, izuzev visine i telesne veličine, kao što je prethodno već rečeno (Ericsson et al., 1993; Ericsson, 2006b). On je u svom istraživanju poboljšanja u performansama individualaca tokom njihove karijere došao do nekoliko za koje smatra da se ne mogu lako uskladiti sa tvrdnajama o urođenom, fiksiranom talentu. Po njemu, pošto nijedan od dokaza do kojih se došlo zaključkom da urođeni talenat ne ograničava postizanje preformanse zdravih pojedinaca, oni predstavljaju izazove za gledište o urođenim talentima i idejama koje ih prate, i fiksiranim gornjim granicama za performansu. Iako su ova otkrića i ranije pominjana u različitim delovima ovoga teksta i sam Erikson ih u radu ne koji se ovde oslanjamo predstavlja kao jednu jedinicu, te možda ima najviše smisla dati njegova zapažanja kao rezime prethodnih diskusija. Rezimirajući ih naglašavamo njihovu interesantnost.

Erikson kao prvo navodi stav da postoji uverljiv dokaz da je angažovanje u aktivnostima koje su vezane za neku oblast nužno za visoke nivoe performanse i da je čak i pojedincima koji bi možda i bili „najtalentovaniji“ potrebno otprilike 10 godina intenzivnog angažovanja pre nego što dostignu nivo na kojem bi mogli neprekidno da pobeđuju na otvorenim takmičenjima za odrasle u sportu, naukama i umetnostima (Simon & Chase, 1973; Ericsson et al., 1993). Zato je smatra on, popularna ideja da se neki pojedinci uključuju u neku oblast i brzo dostignu visoke nivoe performanse uz malo napora lažna. Potrebni su naporni treninzi za sve pojedince, čak i za one koji su možda daroviti. Ustvari, dokazi ukazuju na to da najuspešniji pojedinci sa najviše namernog vežbanja, što i je po njemu škrtije objašnjenje od onog koji dodaje faktor urođenog talenta.

Kao drugo značajno zapažanje Erikson izdvaja sledeće: doba u kojem eksperti, uglavnom, dostižu vrhunac performanse svoje karijere jeste do kraja dvadesetih godina za mnoge zahtevne sportove, i decenija kasnije, u tridesetim i četrdesetim, za umetnosti i nauke i igre, kao što su svetski šampionati u šahu ili muzičke performanse svetske klase (Ericsson & Lehmann, 1996; roring & Charness, tek prijavljeno). Ovaj neprekidni prošireni razvoj podrazumeva da i najbolji pojedinci mogu da se angažuju u aktivnosti koje se tiču date oblasti koje vode do poboljšanja performansi, čak iako se fizička zrelost i rast u visini završavaju otprilike u 18–toj godini. Stoga, ako razvoj od detinjstva do odraslog doba odražava fiksirane kapacitete koji su dostigli svoje krajnje nivoe, otkriće da se performansa visokog nivoa i dalje poboljšava znači, po njemu, da takvi fiksirani kapaciteti ne završavaju rast ka gornjim granicama sposobnosti. Zaista, do rasta i do poboljšanja dolazi posle odrastanja koje podrazumeva da razvojni kapaciteti sigurno ne moraju da budu isključivi uzročni agensi i da mogu biti manje bitni za poboljšanje nego što se to pretpostavlja.

Kao treći zaključak Erikson izdvaja dokaze za velika poboljšanja i u najvišim nivoima performanse do kojih je došlo tokom poslednjih decenija i vekova. Postoje nekoliko oblasti gde su kompetitivni uslovi i zadaci ostali nepromenjeni vekovima, i kada i dolazi do minimalnih promena u opremi i pravilima, bilo kakva primećena promena u performansi tokom veka može lako da se objasni promenama

157

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

(poboljšanjima) u vrsti i kvantitetu treniranja. Do ovoga dolazi zbog razvojnih promena koji se tiču pojavljivanja novih gena koji uvećavaju kondiciju i adaptaciji je potrebno stotine godina i ne bi mogla da objasni dramatični rast u nivoima najbolje performanse do kojeg je došlo tokom poslednjeg veka. Erikson navodi nekoliko primera za ovo otkriće iz veoma različitih oblasti: muzička dela za koje se pre jednog veka mislilo da ne mogu da se odsviraju, ili da može da ih odsvira jedan jedini elitni izvođač, kao, na primer, violinista Paganini, sada često predstavljaju standardni repertoar studenata muzičkih akademija (Lehmann & Ericsson, 1998), stoga ukazuju na dramarični porast u nivou težine koji se izražava kao broj godina muzičkih studija koje su, uglavnom, potrebne jednom studentu da bude u stanju da ga odsvira tako dobro u preporučenom tempu. Koristeći ovu informaciju Lehman i Erikson (1998) su skupili dokaze o tome koliko su godina imali čuda od deteta iz prošlosti, kao što je bio Mocart, kada su imali javne nastupe dela na datom nivou težine. Iznenađujuće, ali savremena čuda od deteta su bila mnogo mlađa od Mocarta kada su izveai tako kompleksna dela. S obzirom na ovo, Mocart bi možda bio nezapažen u poređenju sa savremenim čudima od dece! Neka od najupečatljivijih poboljšanja tokom istorije u nivou performanse postoje u sportu, gde današnji svetski rekordi moogu biti i po 50 % superiorniji od onih od pre jednog veka (Schultz & Curnow, 1988). Elitne performanse za događaje kao što su maraton i plivanje su se toliko promenile da dobitnici zlatnih medalja u ranim Olimpijskim igrama jedva da zadovoljavaju standarde atletičara amatera, kao na primer za prijavljivanje na Bostonski Maraton, i jedva bi bili primljeni u plivačkem timovie srednjih škola. U ovim sportovima je došlo do velikih povećanja u intenzitetu i dnevnom trajanju vežbanja (Ericsson et al., 1993; i Ericsson, 1990, 2003a,b).

U oblastima, kao što je ronjenje, umetničko klizanje i gimnastika, težina nivoa rutina se promenila i mnogi od dostupnih tripla i kvadripla se pre nekoliko decenija nisu ni mogli zamisliti. Promena u tehničkim standardima postaje i očiglednija ako neko uzme u obzir da su posle IV- ih Olimpijskih Igara, 1908., zvaničnici skoro i zabranili duplo prevrtanje u skakanju zato što su verovali da su ti skokovi opasni i da nijedno ljudsko biće neće ikada moći da ih kontroliše. Danas je trostruko prevrtanje skokovima standardno među elitnim skakačima. Čak i u intelektualnim aktivnostima kao što je šah, Roring i Erikson su dokazali da su rani svetski šampioni, koji su se takmičili pre jednog veka, igrali šah na nivou koji je dva do tri standarda ispod današnje tipične performanse velikih šahovskih majstora.

Istorijski porasti u performansi, naročito na elitnom nivou, smatra Erikson, pokazuju da je za veliki broj pojedinaca većinu zadataka moguće da putem puno vežbanja, dostignu i, čak, i da nadmaše nivoe performanse najelitnijih pojedinaca iz prošlosti. Stoga se pita Erikson: ako razlike u genima ograničavaju gornju granicu performanse, kako to da danas ozbiljni amateri uspevaju da dostignu performanse izvođača koji su ranije bili elitni? Treba primetiti da može da se tvrdi, za neke oblasti, da su prilike da se neki „super talenat“ počne baviti nekom oblašću, porasle zbog veće popularnosti date oblasti i, iako su geni populacije možda nepromenljivi, geni budućih izvođača eksperata to nisu. Ipak, treba da se obrati pažnja da je do nekih istorijskih poboljšanja došlo u oblastima čija popularnost nije porasla, kao na primer u nekim atletskim disciplinama. S obzirom na to da većina istraživača prihvata kritičku ulogu namernog vežbanja i da su mnoge oblasti takođe pokazale bolji pristup kvalitetnim resursima za obuku (Gobet et al., 2002), kao i više vežbanja zbog ranih početaka bavljenja nekom oblašću (videti Roring & Ericsson), Erikson veruje da istorijskim poboljšanjima performansi nisu potrebna dodatna objašnjenja što se urođenog talenta tiče.

158

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

Moglo bi se ovde sada već reći da je Erikson nastojao u tekstu na koji smo se prethodno oslanjali da koristi teorijski sistem ekspertske performanse kako bi utvrdo kriterijum za građenje dokaza za nauku izuzetne superiorne performanse. Opisao je sakupljene dokaze o stvaralačkoj superiornoj performansi u okviru sistema ekspertske performanse i opisao mehanizme za koje je smatrao da posreduju u sticanju performanse putem treniranja i namernog vežbanja. Takodje je diskutovao o brojnim fenomenima koji su vezani za izvanrednu superiornu performansu koji su se navodili kako bi predstavljali podršku za ideju urođenog talenta i da pobiju ideju o stečenoj performansi. Nije našao čvrstih stvaralačkih dokaza da urođene sposobnosti, izuzev visine i telesne veličine, koji sprečavaju zdrave pojedince da dostignu ekspertske nivoe performanse.

Erikson se sa dosta opreza ipak osvrće na sve o čemu je prethodno dikskutovano i smatra da, iako je pokušao sa svojim saradnicima da identifikuje sve bitne dokaze, moguće je da su prevideli važne studije, stoga se nadaju da će im komentari na ovaj rad pomoći da identifikuju kompletne stvaralačke dokaze o stvaralačkoj izuzetnoj performansi. On smatra da jedino kada se novi dokazi identifikuju i analiziraju biće moguće da se proceni vrsta i raznolikost mehanizama koji su potrebni da daju zadovoljavajući i racionalni balans. On je, dakle, spreman da polemiše sa nalazima studija koje obezbeđuju dokaze za urođene uticaje, i koje bi ispitale uzorak zdravih motivisanih pojedinaca koji su angažovani u aktivnostima koje su smišljene da poboljšaju svoju superiornu performansu (npr. neki reprezentativni zadatak). Demonstracija velikih, sigurnih individualnih razlika u nivoima performanse koji se mogu postići posle angažovanja u prikladne, i količinski i po vrsti, aktivnosti namernog vežbanja, daće nam nove uvide u postojanje individualnih razlika u ograničenjima koje se tiču performanse motivisanih zdravih pojedinaca, smatra Erikson.

Po njemu se ne sme za sada izgubiti iz vida činjenica da se fokus na stvaralačku performansu slaže sa brigama mnogih istraživača o validnosti i korisnosti koncepata latentne darovitosti, i on sa saradnicima tvrdi da je potrebno da se za promenu fokusiramo na dostignuća koja se mogu primetiti (Borland, 2005; Walberg & Paik, 2005; Ziegler, 2005). Shodno tome, on i drugi istraživači (Ziegler, 2005) kritički su nastrojeni prema teorijama darovitosti koje su izražene pomoću drugih latentnih sposobnosti, kao što je inteligencija, kreativnost i motivacija, koje je isto tako teško izmeriti i definisati na saglasno prihvatljiv način. Pristup ekspertske performanse izbegava probleme latentnih sposobnosti time što obuhvata i analizira primećene ciljne performanse pojedinaca, naime njihove stvaralačke superiorne performanse iz neke posebne oblasti. U objašnjavanju ovih performansi moguće je da obrazlažemo njihovo sticanje analizom pratećih aktivnosti učenja, kao što je namerno vežbanje. Ove aktivnosti vežbanja su, bar u principu, primetne. Čak je moguće da se analizira detaljna struktura procesa učenja tako što se skupljaju podaci praćenja procesa, kao što su istovremeni i retrospektivni izveštaji. Možda je, čak, i važnije to što pristup ekspertske performanse ne mora da meri nedokučive latentne promenljive koje odgovaraju motivaciji koja je povezana sa performansom. U ovom sistemu, moguće je izmeriti relevantne aspekte motivacije indirektno, to jest merenjem kvantiteta i kvaliteta vežbanja koja je trajanje namernog vežbanja. Takođe, postoje i drugi faktori koji su preduslovi u bavljenju namernim vežbama koje bi bilo moguće da se primete i izučavaju, to jest, potrebna koncentracija i očekivani napor za puno ustaljenog dnevnog namernog vežbanja. Slično ovome, postoje brojni drugi faktori, kao što je pristup najboljem okruženjem za obuku, pristup monetarnim resursima, i motivacionoj podršci, što će olakšati razvoj ekspertske performanse.

159

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

Pristup ekspertske performanse je na mnogo načina antietičan prema tradicionalnom shvatanju darovitosti i pristupu urođenog talenta. Erikson smatra da se tradicionalni pristup fokusira na ranu detekciju urođeno darovitih pojedinaca sa ciljem da što je ranije moguće pruži podršku razvoju budućih eminentnih odraslih ljudi. Njegova istraživanja sugerišu da nas naglašavanje rane detekcije, naročito pre nego što saznamo da li su značajni urođeni talenti bitni za sticanje ekspertske performanse, ne vodi do akumulacije stvaralačkih dokaza sa čvrstom osnovom. Erikson smatra da je veoma bitno da mi prvo znamo koji su posebni urođeni talenti nužni atributi ekspertske i elitne performanse u svakoj oblasti ekspertize. U suprutnom, polazna tačka pristupa ekspertske performanse je stvaralačka superiorna performansa odraslih ili adolescenata. Zato on smatra da ako mi ne možemo čak ni da izmerimo stvaralačku performansu odraslih eksperata u nekoj oblasti, onda nema ničega što bi moglo da se objašnjava, bar ne za teoriju visokih sposobnosti i izuzetne performanse. Kada budemo mogli da obuhvatimo stvaralačku performansu i ocenimo njene posredne mehanizme, onda ćemo moći da radimo unazad kako bismo otkrili mehanizme koji su odgovorni za cilj performanse koja je sa njima u vezi. Time što radimo unazad do kraja bi trebalo da budemo u mogućnosti da ocenimo da li je superiorna performansa znatno ograničena urođenim talentom i darovitošću ili ne. Dosadašnji dokazi nam, prema Eriksonu, sugerišu da su urođeni faktori koji sputavaju sticanje ekspertske performanse trenutno samo visina i telesna veličina, ali budući dokazi mogu da promene ovu listu.

Izveštaji o dostignuća talenata su se tradicionalno zasnivali na pretpostavljenoj nedovoljnosti drugih izveštaja koji se zasnivaju na učenju. Ipak, poslednjih nekoliko decenija postalo je moguće da se razviju genetski izveštaji koji se zasnivaju na identifikaciji gena u DNK. Erikson smatra da je interesantno to što je identifikacija jedinstvenih gena koji mogu da objasne izuzetno superiornu performansu „darovitih“ pojedinaca bila osobito neuspešna. I važnije, na osnovu pronalaženja bilo kakvih gena te vrste, kompletni genetski izveštaj o razvoju izuzetnih sposobnosti mora konačno da objasni kako se ovi posebni jedinstvani geni aktiviraju i izražavaju tokom razvoja kako bi modifikovali fiziološke i anatomske atribute koji objašnjavaju izmerene izuzetne sposobnosti. Svi teorijski sistemi moraju da se zasnivaju na genetici, učenju i razvoju i da daju sve detaljnije i kompletne izveštaje o razvoju koji je povezan sa primetnim ponašanjem. Ove aktivnosti, okruženja, i oni geni koji su zajednički svim zdravim ljudskim bićima, i kako su jedinstvene aktivnosti, okruženja,i geni selektivno pristupačni samo za one pojedince koji imaju izuzetne sposobnosti. Erikson veruje da postoje mnogi razlozi za istraživače darovitosti, visokih sposobnosti, i ekspertske performanse da prihvate zajednički empirijski sistem, gde veštine odraslih mogu da se opišu kao posledica stečenih stadijuma nivoa savladavanja nekom oblašću koji se mogu izmeriti. Sa takvim sistemom bilo bi moguće da se akumulira znanje u okviru i između oblasti ekspertize i isto tako da se identifikuju empirijski nalazi koji bi mogli da budu podvrgnuti rekopilaciji i eksperimentalnoj investigaciji. Dublje shvatanje ljudskog potencijala i kako može ili ne može da se postigne motivisanim naporima da se poboljšaju, trebalo bi da bude centralni cilj za dalja istraživanja.

Napredak nauke je usko povezan sa akumulacijom osnova stvaralačkih dokaza. Erikson je toga stava i nada se da su predlagači urođenog talenta prihvatili izazov da identifikuju bilo kakav postojeći dokaz o iznenadnom pojavljivanju stvaralačkih sposobnosti i drugih sposobnosti koje su nužne da bi se stekli ekspertski i elitni nivoi performanse, posebno oni koji ne mogu da se poboljšaju i savladaju treniranjem. Tako on iznosi sećanje poznatog naučnika koji je pre više od jedne decenije objasnio da je uvek smatrao da su dokazi za urođenu darovitost tako

160

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

očigledni da nije bilo potrebe za bilo kakvim dokazima koji bi ih podržali. Ipak,kada je on otišao da identifikuje ove nadmoćne dokaze, otkrio je da je bilo mnogo teže da se pronađu nego što je mislio. Erikson je, dakle, čvrsto na stanovištu da što pre budemo mogli dazajedno podelimo stvaralačke dokaze, to će se brže naša teorija razviti kako bi obezbedila razumljivo objašnjenje fascinantnih oblasti izuzetne performanse.

Povodom prethodno diskutovanih stavova Eriksona et.al. o teorijskim perspektivma istraživanja u oblasti darovitosti, imamo komentare drugih poznatih autora u ovoj onblasti. Na neka od njih ćemo se dalje osvrtati (videti Lorens E. Kolman) (Laurence E. Coleman) Delovi ne čine celinu; sabiranje ekspertize u jednu celinu, Univerzitet iz Toleda (SAD).

Koleman smatra da je ovo pitanje vrlo značajno i da je do sada njemu malo pažnje posvećeno (Coleman, 2003), što je po njemu navelo Eriksona et.al da se bave ovim pitanjem. Ali, smatra isti autor da je njihova teorija ograničenija nego što bi trebalo zato što prihvata samo jednu paradigmu istraživanja kao svoj osnov, ne osvrćuči se na alternativne poglede u nauci (Denzin & Lincoln, 2005). Teorijska mapa koju su ovi autori stvorili je manja od same teritorije. Odanost pokreće naučnike da proučavaju ograničene pojmove talenta.

Lorens i Koleman ističu da autori predstavljaju snažan argument ostajući privrženi doktrinama svojih teorija, koje tvrde da su učenje i namerno vežbanje najškrtija objašnjenja za razvoj ekspertske performanse u takmičarskim oblastima. Ovaj rad predlaže standarde za prosuđivanje istraživanja. Ove tvrdnje su primerci osobina post-pozitivističke kvantitativne paradigme istraživanja, naročito izbor subjekata, kontrola, opservacija, stvaralaštvo i predviđanje.

Osim teorijskog predloga kome se Koleman divi, on smatra da su mnoga otkrića od posebne pomoći za shvatanje izuzetnog talenta, naglašavajući da efikasan rad izaziva položaj urođenih veština uz predložene načine da to i dokaže; oslabljuje „g“ pojam opšte sposobnosti; daje ubedljive dokaze o namernom vežbanju; i podvlači uloge ljudskog izbora i bavljenja razvojem talenta. Do superiorne performanse očigledno se ne dolazi slučajno.

No, Lorens i Koleman ističu da autori, kada stvaraju mapu teritorije zaboravljaju da mogu da se naprave višestruke mape bilo koje teritorije. Njihova posebna mapa, nacrtana sa post-pozitivističke paradigme, postavlja parametre koji su previše ograničavajući za shvatanje nauke i interesovanja pomenutih autora za ovaj fenomen. Posebno izdvaja dva aspekta ove teorije.

Prema ovim autorima, Erikson previđa činjenicu da do razvoja dolazi u oblastima kao i kod pojedinaca tako da se opis izuzetne performanse i kriterijum promeni tokom vremena. Kriterijum za izvanrednost su zasnovali ljudi koji žive u nekim kulturama. Preciznost merenja je ne čini manje relativnom, samo manje vidljivu činjenicu da je bilo ikakvog rasuđivanja. Objektivni pogled na izuzetne performanse je Lorensu manje zanimljiv od subjektivnog iskustva izuzetnih izvođača. Pošto prvobitni izvođači postave nove standarde, drugi je stručnjaci reprodukuju.

Tražeći standardne elemente buduće izuzetne performanse je paradoksalno, smatra isti autor. Ovi su indikatori pronađeni radom unazad od performanse. Biznis i vojska su odavno usvojili ovaj analitički pristup zadatku. Delovi su rekonstruisani kako bi bili jednaki zbiru u treniranju. Problem je taj što zbir delova nije jednak performansi, a to nisu ni delovi koji su manje kompleksni od finalne performanse kao što je sricanje i čitanje. Čak i ako stavljamo osobe u situacije koje su analogne onima u kojima je došlo do prvobitne izuzetne performanse, kao i u Keplerovoj analogiji, mesto tog istorijskog doprinosa ne može da se otkloni iz kulture (videti Feldman i Flauer 1997). Istraživači, s obzirom na njihov istraživački kriterijum, mogu da rade

161

Akademik Grozdanka Gojkov: DAROVITOST I DOKAZI ...

_____________________________________________________________________

samo unazad od prvobitnih eksperata. Izuzetni talenat nam obezbeđuje prozor u proces jedinstvene performanse.

Lorens smatra da se objašnjenje Eriksona i njegovih kolega čini prikladnim za teoriju razvoja oblasti koje su ograničene, manje apstraktne i intelektualne, imaju kompleksne rutine i imaju puno fizičkih komponenata. Takodje smatra da je dato malo dokaza za oblasti koje nemaju kraja, kao što je poezija, teorijska fizika, arhitektura, slikarstvo.

Isti autor, takodje, smatra da pomenute stavke imaju efekat ograničavanja istraživanja time što ohrabruju proučavanja užih oblasti sa puno fizičkih komponenti. Erikson nije proučavao one pojedince koji napreduju i redefinišu neku oblast. Nauka izuzetne performanse bi trebalo da se bavi njima. Erikson to ne isključuje. Ipak, ne može se očekivati da će njegova teorija pokrenuti istraživače u tom pravcu zbog toga što se prvobitni rad ne može reprodukovati. Negov sistem sažima zajedno izuzetne performerse u jednoj oblasti. Lorens i Koleman proučavaju centralnu tendenciju grupa zbog toga što prvobitni eksperti ne mogu da zadovolje teoretske standarde stvaralaštva. Ovo previše ograničava.

Pored Lorensa i Kolemana diskusiji su se pridružili i drugi autori. Begreto i Kofman (Ronald A. Beghetto i Džejms C. Kofman, Geneza kreativne uzvišenosti- Mini-c i pristup ekspertske performanse, Univerzite u Oregonu, SAD) diskutujući ovo pitanje ističu sledeće: kreativno školovanje se, uglavnom, fokusira na jednu od dve forme kreativne performanse: izvanredna ili svakodnevna. Izvanredne forme kreativne performanse–na koju često mislimo kao na kreativnost Visoko -C– fokusiranu na jasnim primerima kreativnog izraza (npr. Mocartove muzičke kompozicije, Ajnštajnove teorije, Dikensonovo pesništvo, Koltransov džez, Gandijeva socijalna pravda). Svakodnevne forme kreativne performanse na koje se odnosimo kao na kreativnost nisko -c – se više fokusira na kreativnost svakodnevnog života, koja je svima na dohvat ruke (Runco & Richards, 1998). Na primer, jedinstven aranžman kamenja jednog draguljara na nekom privesku za lančić ili aranžman nameštaja koji je neki dizajner enterijera zamislio u nekoj kancelariji su primeri male-c kreativnosti. Retko kada su kreativnosti Visokog- C i niskog-c koncipirane na istom razvojnom kontinuumu (za izuzetke videti Cohen, 1989; Beghetto & Kaufman, u štampi). Shodno tome, Veliko-C se često predstavlja kao genetički inspirisano- kreativni genije; a malo-c kao šire rasprostranjen (videti Runco & Richards, 1998; Sternberg et al., 2004; Kaufman & Baer, 2006).

Ovi su se autori (Beghetto & Kaufman) u svojoj teroijskog postavci fokusirali na konstrukciju mini-c kreativnosti i ilustraciju toga kako svi nivoi kreativne performanse slede trajektoriju koja počinje sa neispitanim i lično značajnim interpretacijama (mini-c), koje zatim mogu da napreduju do novih i značajnih doprinosa koje je pojedinac sam u sebi zaključio i čak razvio u superiornu kreativnu performansu (Veliko-C). Konstrukcija mini-c objašnjava kako svi zdravi pojedinci imaju razvojnu sposobnost da proizvedu kreativne doprinose (čak i kreativnost Veliko-C). Rad Eriksona i kolega daje iznuđene empirijske dokaze koji govore u prilog ovoj razvojnoj perspektivi, i dokazuju važnu ulogu koju namerno vežbanje igra u superiornoj kreativnoj performansi.

Rad o ekspertskoj performansi je u skladu sa mišljenjima ovih autora (a i drugih autora – videti Cohen, 1989, Sawer et al., 2003), posebno sa razvojnim pogledima na kreativnost koji postuliraju da će na Veliko-C performansu pre uticati intenzivno namerno vežbanje u okviru neke posebne oblasti nego neka posebna genetska nasleđa nekolicine pojedinaca. Zaista, istraživanja o ekspertskoj performansi i kreativnoj izvanrednosti razjašnjava važnost neprekidnog, namernog vežbanja (videti Simonton, 1994; Ericsson, 1996). Stvaraoci na nivou genija normalno zahtevaju deset

162

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 46 str.