Selektivni Oblici Turizma ispit, Skripte od Ugostiteljstvo i turizam

Preuzmite Selektivni Oblici Turizma ispit i više Skripte u PDF od Ugostiteljstvo i turizam samo na Docsity! 1. Urbani turizam kao savremeni fenomen. Reč urbanizacija potiče iz latinskog (urbs grad, urbanus gradski). Urbanizacija je proces kvantitativnog i kvalitativnog rasta gradskog stanovništva, praćen promenama u socio- ekonomskoj i aglomeracijskoj strukturi. Zajedno sa industrijalizacijom, predstavlja glavni pokretač društvene modernizacije. Proces urbanog razvoja star je koliko i civilizacija. Prva urbana naselja osnovana su u dolini između reka Tigar i Eufrat, u 4. milenijumu pre Hrista. Engleska je prva doživela industrijsku i urbanu revoluciju, pa je krajem 18. veka London dostigao broj od milion stanovnika. Kao posledica eksplozivnog rasta gradskog stanovništva krajem 20. veka došlo je do nastajanja megapolisa ili megagradova i velikih urbanih aglomeracija, sa više od osam miliona stanovnika i visokom gustinom naseljenosti. Urbani turizam podrazumeva putovanja sa posetom velikim ili manjim gradovima iz različitih razloga − razgledanje, kupovina (šoping), poseta rodbini ili prijateljima, poslovni razlozi, kultura, provod i zabava i sl. Razvoj turizma u urbanim područjima nije nova pojava. Poznato je da su Rimljani rado putovali u grčke gradove, pre svega u Atinu i Aleksandriju, tada najveću mediteransku luku. Od 50-ih godina 20. veka, kada počinje era masovnog turizma i čarter letova, turisti su uglavnom odlazili na letovanje u razne mediteranske destinacije ili u ruralne i planinske predele. Gradovi su, pre svega, bili generatori emitivnog turizma, dok je receptivni turizam u njima, dakle urbani turizam, bio relativno zanemarljiv. Tek od kraja 70-tih godina turističke posete velikim gradovima dobile su masovniji karakter. Smith et al. (2010) smatraju da urban turizam uključuje sledeće aktivnosti: • razgledanje (na primer istorijski spomenici, arheologija, arhitektura), • poseta muzejima i galerijama, • odlazak u pozorišta, na koncerte i plesne zabave, • poseta iz obrazovnih razloga, • šoping, • festivali i događaji, • konferencije i poslovni sastanci, • poseta restoranima, kafeterijama, barovima i noćnim klubovima, • poseta prijateljima i rođacima. Mnogi turisti preduzimaju putovanja dva ili više puta godišnje, pri čemu je city break putovanje obično komplementarno u odnosu na glavni godišnji odmor koji se provodi na moru, selu ili u planini. Gradovi se odlikuju visokim stepenom koncentracije različitih objekata i usluga koji služe turistima ili dnevnim posetiocima, ali i lokalnom stanovništvu. U tom pogledu veliki gradovi mogu imati komparativnu prednost, pošto mali gradski centri nemaju kritičnu masu atrakcija, pa ni usluga, tako da kad kad nisu u mogućnosti da ponude adekvatan (raznovrstan) turistički proizvod. Mnogi gradovi danas prepoznaju mogućnosti urbanog turizma, čak ga i nekadašnji industrijski centri koriste kao sredstvo da sebi omoguće „novi život“. U tom pogledu turistima se nude različiti sadržaji i aktivnosti, pri čemu je posebno privlačno to što postoji mogućnost kombinacije aktivnosti (na primer, poslovni putnici ili učesnici konferencija mogu se opredeliti za neku kulturnu turu, dok se kulturni turisti mogu odlučiti za šoping). Dijapazon turističke ponude u gradovima ne samo da ima uticaj na potencijalne turiste kod izbora destinacije, već i na dužinu boravka i obim turističke potrošnje. Imajući u vidu navedene karakteristike urbanog turizma, logično se nameće pitanje da li se tu zaista radi o selektivnom obliku turizma. Naime, turistički promet u pojedinim gradskim centrima već ima obeležja masovne pojave, neki od njih (naročito manji istorijski gradovi) dostigli su maksimalni kapacitet nosivosti , a pojavljuju se i problemi održivosti ove vrste turizma. Takvoj situaciji je naročito doprineo razvoj niskobudžetnih, tzv. low cost avio kompanija koje nude izuzetno niske tarife, ali i internet koji omogućava da turisti lako i jednostavno, i to neposredno, bukiraju neophodne usluge. Urbani turizam treba sagledavati, pre svega, u kontekstu osobenog multifunkcionalnog ambijenta u kome se „kriju“ mogućnosti zadovoljenja različitih potreba turista, kao i njihovih posebnih interesovanja. 2. Tipologija destinacija urbanog turizma. Iako svi gradovi poseduju neke zajedničke karakteristike, svaki od njih je, kao turistička destinacija, specifičan. Turistička „jedinstvenost“ nekog grada ogleda se, pre svega, u atrakcijama, aktivnostima i doživljajima koje nudi, što turiste najčešće i dovodi u posetu. Holloway (2006) veruje da određena mesta imaju neku svoju ”fokalnu tačku“ koja deluje kao magnet, a da ”vrhunska fokalna tačka” postaje ”kulturna ikona“, tako slavna, da su njen imidž i destinacija nerazdvojni u svesti potencijalnih turista (na primer, Ajfelova kula u Parizu). Činjenica je da ima takvih gradova, najbolji primer su Pariz i London, mada na tržištu urbanog turizma sve bolju poziciju zauzimaju i mnogi drugi, recimo Berlin, Barcelona, Minhen, Prag ili Dablin. Zajedničke karakteristike svih urbanih destinacija su (Shofield, 2001): • U gradovima postoji koncentracija trgovina, industrija i usluga; oni su glavni saobraćajni čvorovi i gusto su naseljeni. • Gradovi su centri intenzivnih interakcija među ljudima, pa mnoge od savremenih turističkih aktivnosti imaju, na neki način, dodir sa urbanim područjima. • Gradovi služe i kao „kapije“ (gateway) turistima koji posećuju neku zemlju. • Gradovi funkcionišu kao „smeštajna baza“ za turiste koji odatle odlaze na izlete u ruralna područja, ali i kao destinacija za sebe. • Aktuelni trendovi u turističkim aktivnostima, na primer rast kratkih putovanja (short break) ili dnevnih izleta, takođe su uticali na obim posete velikim gradovima koji su postali nesumnjivo najvažnija vrsta turističke destinacije. Razmatrajući savremeni urbani turizam, autori Smith et al. (2010) predložili su jednu od tipologija gradskih turističkih destinacija: •Globalni ili svetski gradovi (London ili Njujork) Termin world cities odnosi se na mesta koja, zahvaljujući uticaju globalizacije na privredu, kulturu i politiku, dominiraju u međunarodnom biznisu. Ona imaju globalnu kontrolnu funkciju u svetskoj ekonomiji koja prevazilazi nacionalne granice; sedište su transnacionalnih kompanija, međunarodnih finansijskih i profesionalnih usluga; u njima raste potreba za poslovnim prostorom; postoji koncentracija globalnog kapitala; smanjeno je zapošljavanje industrijskih radnika, ali i reindustrijalizacija u sektorima koji podrazumevaju niske veštine i niske plate (ugostiteljstvo i turizam); visok nivo imigracije utiče na porast dohotka, ali i na socijalne nejednakosti, kao i na prostornu segregaciju između bogatih i siromašnih; gentrifikacija starih kvartova (zamena novim i skupljim) i njihovo „oživljavanje“ sadržajima za usluge i potrošnju. • Nacionalne prestonice (Ankara ili Bukurešt) Glavni gradovi zemalja imaju važnu ulogu u turizmu, jer čine kombinaciju političke, ekonomske, administrativne, kulturne i simboličke funkcije. Postoje glavni gradovi koji su kao takvi manje poznati, jer su u senci drugog grada u zemlji koji ima jači turistički imidž i ostvaruje veći turistički promet (na primer, Kanbera i Sidnej, ili Ankara i Istambul). • Kulturne prestonice (Budimpešta, Prag ili Beč) Reč je o glavnim gradovima koji imaju bogatu kulturnu baštinu (spomeničko nasleđe), veći izbor umetničkih atrakcija i estetski privlačne percipiraju kao stare i zaostale (Obaşli; Woodward, 2009). U svakom slučaju, gradovi sa bogatim nasleđem i istorijskom patinom imaju posebnu privlačnost u turizmu. • Obale i dokovi Vodene površine u gradovima (more, jezero, reka) oduvek su privlačile ljude, zbog zadovoljenja konkretnih potreba, ali i za zabavu i uživanje. U poslednje vreme, gradovi i privatni investitori obraćaju posebnu pažnju na takve prostore koji se dobro mogu iskoristiti za razvoj turizma i uslužne privrede. Često se na tim lokacijama i pojavljuju novi rekreativni i zabavni sadržaji koji služe kako turistima, tako i rezidentima. • Kongresni centri i izložbe Kongresni centri i izložbe su jedan od glavnih proizvoda urbanog turizma. U nekim gradovima čak i do 40% posetilaca koji su ostvarili jedno noćenje došlo je iz poslovnih razloga. Kongresi su važan i propulzivni segment urbanog turizma, koji funkcioniše tokom cele godine, a učesnici ostvaruju potrošnju iznad prosečne. Zapošljavanje, jačanje imidža i urbana regeneracija predstavljaju koristi koje opravdavaju visoka finansijska ulaganja u kongresne centre. Kongresni biznis ima veliki značaj za turizam, pošto je reč o posetiocima koji koriste i druge sadržaje u turističkoj ponudi (kultura, umetnost, sport i sl.) Festivali i događaji Festivali, razne priredbe i događaji postali su popularno sredstvo koje gradovi koriste za unapređenje turističkog prometa. Razlikuje se po vrsti, obimu i značaju, a održavaju se bilo samo jednokratno (kao Svetska izložba ili Olimpijske igre) ili, pak, redovno, svake godine. Neki gradovi su poznati upravo po takvoj ponudi. • Posebni turistički kvartovi Mnogi gradovi privlače turiste tako što kreiraju posebne turističke zone ili „kvartove za razonodu“ (urban entertainment districts), gde je lociran niz tipičnih lokalnih atrakcija kao što su muzeji, galerije, restorani, trgovine i sl. i to u vidu „grozda“ ili klastera. Takvi turistički kvartovi obično imaju i određeni prostorni, socijalni, kulturni ili ekonomski identitet. Često se nalaze u neposrednoj blizini izuzetno značajnih spomenika nasleđa (istorijsko jezgro). Ta područja, a često je reč o novooživljenim zonama, ne služe samo turistima, već i lokalnom stanovništvu. Kao posledica koncentracije atrakcija, usluga i objekata na malom području može se pojaviti gužva, što negativno utiče na doživljaj posetilaca, ali i životni komfor lokalnog stanovništva. Zavisno od konkretnih sadržaja, neki od kvartova imaju izrazito dnevni život (kada turisti posećuju spomenike, muzeje, galerije, suvenirnice i sl.), dok se u večernjim satima turisti okupljaju u onim četvrtima koje nude zabavu i razonodu (restorani, barovi, klubovi i diskoteke). • Turistički poslenici i lokalno stanovništvo Ljubaznost i blagonaklonost su izuzetno važna sociokulturna odlika turističkog proizvoda. Prilikom izbora destinacije mnogi turisti posebno vrednuju njenu „prijateljsku atmosferu“. Tu se ne radi samo o profesionalnoj ljubaznosti zaposlenih koji pružaju usluge, već i o odnosu prema turistima od strane svakog stanovnika koji sa njima dolazi u kontakt. Na turistički doživljaj nesumnjivo utiču socijalni aspekti ambijenta koji se posećuje − bezbednost, životni standard, srdačnost, spontanost i komunikativnost rezidenata. • Trgovine i ugostiteljski objekti Iako se ovi sadržaji tretiraju kao sekundarni resurs, reč je o važnom segmentu turističke privrede. Kupovina je za neke turiste omiljena aktivnost koja utiče na turistički doživljaj i satisfakciju, dok je za druge stresna obaveza (kupovina poklona). Pojedini gradovi postali su sinonim za šoping, u prvom redu London, Berlin i Rim. Naročito su popularna božićna šoping putovanja u London ili Njujork, kao i organizovane ture autobusom ili vozom sa posetom nemačkim božićnim tržnicama. Ugostiteljski objekti su, takođe, važan sadržaj turističke ponude, i to ne samo restorani, već i kafeterije, pabovi, barovi, noćni klubovi i sl. Pojedini gradovi su među turistima dodatno popularni zbog velikog broja raznovrsnih i kvalitetnih restorana (London), dok je u drugima cafe society kultura ili ponuda vezana za noćni provod postala „zaštitni znak“ destinacije (Beograd). Turiste privlače i tzv. etno-ambijenti, tj. četvrti gde žive imigranti, na primer Chinatown, Greektown, Little Italy, Quartier Latin itd. Štaviše, ima i onih koji se interesuju za lokacije okupljanja raznih „marginalnih grupa“. U pojedinim gradovima priređuju se čak i organizovane ture u lokalne favele i mesta gde žive beskućnici, a Holloway (2006) navodi primer dvočasovnih vođenih tura u berlinskom kvartu crvenih fenjera, gde prostitutke koje nisu na dužnosti nastupaju kao vodiči i turistima pričaju o različitim aspektima života u gradu, pa i o svojim redovnim aktivnostima. Ovde se nameće pitanje nije li aktivnost tih turista oblik voajerizma, a konzumiranje takvih “doživljaja” komercijalizacija pojedinih subkultura. Nije nevažno ni to što je reč o tačkama koje u velikim gradovima često nisu bezbedne, pogotovo za turiste. Činjenica je da ima dosta urbanih turista koji žele da iskuse svakodnevni život i puls grada („stvarni grad“), zbog čega i teže da „izađu“ iz tradicionalnih turističkih kvartova (koja su prvenstveno njima i „namenjeni“ i predstavljaju frontstage desti-nacije). Kretanje „van utabana staza" podrazumeva područja gde nema turističkih atrakcija, pa ni drugih turista, gde svakodnevne, rutinske aktivnosti stanovnika čine deo uobičajenog gradskog života. U tom pogledu, neki turisti posećuju samo kvartove u blizini istorijskog centra i turističke zone, dok su drugi − oni iskusniji i hrabriji − još pokretniji i upućuju se dalje prema periferiji, koja obično nudi mešavinu kulturnih i socijalnih razlika. Međutim, takvi njihovi „izleti“ u back-stage destinacije mogu naići na izraze neodobravanja, pa i netrpeljivosti lokalnih stanovnika. 4.City break kao oblik urbanog turizma. Pod pojmom city break podrazumeva se kratko turističko putovanje, obično 3-4 dana, u jedan grad, bez noćenja na nekoj drugoj destinaciji. Indikativno je da se broj takvih putovanja stalno povećava, zbog čega je city break jedan od najjačih segmenata emitivnog turizma u Evropi. Tako je, 2005. godine, zabeležen rast od 20%, što je šest puta više nego u slučaju letovanja na moru. Niskobudžetne avio kompanije, poput Ryanaira (koji leti u 50 evropskih destinacija) ili Easyjeta, takođe su doprinele eksploziji city break turizma i to niskim tarifama prevoza i razvijenom mrežom direktnih linija koje su mnoge gradove učinile prostorno lako dostupnim najširem krugu potencijalne tražnje. U jednom empirijskom istraživanju (Dunne et al., 2009) su, na primeru Irske, upoređivali putovanja na kojima su strani turisti posetili samo Dablin (city break) sa putovanjima gde je poseta tom gradu bila deo šireg programa ture. Na bazi kombinovane kvantitativno– kvalitativne analize, ustanovili su da city break putovanje u inostranstvo ima sledeće specifične odlike: • Putovanje je kratkog trajanja, često i manje od tri noćenja; • destinacija se nalazi u obližnjoj, obično susednoj zemlji; • često se preduzima kao sekundarno, tj. dopuna glavnom odmoru, i • većinom putuju parovi ili grupe prijatelja. City break putovanja, u praksi, nailaze i na negativan stav nekih interesnih grupa u destinacijama. U pitanju je bojazan u vezi sa nivoom klijentele koja dolazi jeftinim letovima niskobudžetnih kompanija. Tako je zabeležen slučaj da su stanovnici u otmenom Dovilu (Deauville), u Normandiji, pokušali da spreče dolazak letova kompanije Ryanair iz Londona, strahujući da bi priliv city break turista dugoročno ugrozio reputaciju njihovog letovališta. Slični problemi pojavili su se i u nekim, na tržištu sve popularnijim, istočno-evropskim gradovima (Prag, Krakov i sl.). Značajan segment city break klijentele čine mlađi, često i dobro situirani muškarci iz zapadnoevropskih zemalja koji dolaze u potrazi za „romantičnim“ kontaktima sa pripadnicama lokalne zajednice i provodom na organizovanim zabavama, uz dosta alkohola. Za takva putovanja skovana je i posebna sintagma „stag and hen“ 5. Organizovana razgledanja kao specifična ponuda u urbanom turizmu. Jedna od najčešćih aktivnosti urbanih turista je razgledanje grada, njegovih pojedinih atrakcija, muzeja i galerija. To samo pokazuje da urbani turizam ima izrazito kulturno obeležje, nezavisno od motiva koji su pojedinca podstakli na putovanje. Sam termin sightseeing (razgledanje) opisuje čin posete atrakciji ili više njih ili momenat na putovanju kada se gleda na neki objekat (Jafari, 2000:533). Objekti koji su predmet “turističkog pogleda“ mogu biti različiti; najčešće su u pitanju arhitektonski objekti, spomenici, muzeji i umetnička dela, ali i ljudi koji učestvuju u predstavljanju svoje kulture, savremene ili tradicionalne, kao i oni koji pogledu turista izlažu svoj svakodnevni život, lični ili profesionalni. Zajedničko im je to da reprezentuju destinaciju, njen prirodni i društveni ambijent, kulturu i stanovništvo. Organizovana razgledanja kao specifična ponuda u urbanom turizmu. U mnogim urbanim centrima u svetu postoje organizovana razgledanja u formi tzv. objavljene ili publikovane ture (regular ili scheduled tour), koje podrazumevaju svakodnevne i garantovane polaske sa predviđenog punkta ili terminala. Ture imaju unapred definisan program – maršrutu, atrakcije koje se razgledaju panoramski, iz autobusa, one koje se posećuju, ali i kratka usputna zaustavljanja da bi učesnici fotografisali neke zanimljive detalje. Često je predviđeno i besplatno sakupljanje prijavljenih učesnika po hotelima gde borave (pick up), odnosno njihovo vraćanje u hotele (drop off) na kraju programa. Organizatori lokalnih gradskih tura imaju razgranatu mrežu distribucije svog proizvoda, a turisti ih mogu bukirati bilo unapred (posredstvom interneta) bilo po dolasku, na recepciji svog hotela. Sve češće se u ponudi organizovanih razgledanja nalaze i pešačke ture. Šetnja u pratnji vodiča (guided walk) može imati različit program i temu, ali je najčešće u pitanju obilazak standardnih atrakcija, kao što je neki urbani ambijent (istorijsko jezgro, turistički kvart); prostor određenog lokaliteta (arheološki, istorijski, memo-rijalni) ili unutrašnjost građevine (muzej, galerija, crkva, industrijski objekat i slično). Zavisno od imaginacije organizatora, ali i karakteristika destinacije, u programima razgledanja mogu se naći i specifične tematske ture. Tako, na primer, Premium Tours u Londonu nudi kombinovanu autobusko-pešačku turu sa nazivom „Džek Trbosek – tragovima zloglasnog serijskog ubice“ (sličan program pod nazivom „Džek Trbosek i duhovi Londona“ ima i renomirani Evan Evans) ili „Harry Potter tura“, sa obilaskom lokacija gde je snimljeno 6 popularnih filmova o njemu. U urbanom turizmu veliki značaj imaju (lokalni) turistički vodiči, jer su „predstavnici gradova, regija i zemalja za koje su kvalifikovani. Od njih, u velikoj meri, zavisi hoće li posetioci osetiti da su dobrodošli, poželeti da ostanu duže, ili odlučiti da ponovo dođu. Turistički 8. Hodočašće. Hodočašće ima svoje specifičnosti; reč je o fizičkom putovanju koje često, u simboličnom smislu, predstavlja „životno“ putovanje pojedinca, a osim vernika sve više privlače i tzv. spiritualne turiste. U svakom slučaju, hodočašća imaju snažne političke, ekonomske, socijalne i kulturne implikacije, a masovnost ovih kretanja može čak uticati na globalnu privredu i zdravlje. Antropolozi se bave fenomenom hodočašća od kraja 1970- tih. Po njima, reč je o praktikovanju religije koje ljudima omogućava da dospeju u ‘liminalno’ stanje, tj. da napuste ‘okove’ profanog života i dožive transformaciju i ‘obogaćenje’. Takođe mogu doživeti osećanje ‘zajedništva’ (communitas) sa saputnicima, pri čemu se uobičajena socijalna ograničenja privremeno suspenduju. Glavni motivi hodočašća: • Ispunjavanje zapovedi određene religije; • Akt pobožnosti na mestu čudesnog ili značajnog događaja; • Proces oslobađanja od grehova; • Molitva i potraga za izlečenjem od bolesti, tj. isceljenjem (naročito u katolicizmu); • Prisustvo molitvi sa religijskim vođom; • Prisustvo religijskoj ceremoniji ili predstavi; • Porodična religijska ceremonija; • Odlazak na mesta gde se u budućnosti očekuju čudesni događaji. Ovoj listi mogu se dodati i aspiracija prema nematerijalističkom načinu života, osećanje altruizma (pomagati drugima), kao i spremnost na teškoće u cilju ostvarenja duhovnih ciljeva. Odredišta (destinacije) hodočašća: • Svetilišta posvećena svecima (nose njihovo ime ili se čuvaju mošti). • Ex-voto (izgrađena posle spasenja od neke nesreće i predstavljaju izraz zahvalnosti). • Svetilišta pobožnosti (izgrađena dobrom voljom ljudi i nisu povezana sa čudima ili neobičnim događajima). • Svetilišta čuda (obično na mestu gde se dogodilo neko iscelenje). • Svetilišta prenetih relikvija i ikona (kada se u novu crkvu prenesu stare relikvije). • Osnovana svetilišta (na mestu gde se dogodilo nekakvo čudo). • Svetilišta ukazanja (gde se „ukazao“ Isus Hrist, Bogorodica ili neko drugi). 9. Spiritualni turizam. Kod hodočašća su nejasne granice između religioznog i duhovnog. Neki autori ističu da se polako ali sigurno odigrava spiritualna revolucija, tj. da sekularna duhovnost prevazilazi tradicionalnu religiju. Zapadni psiholozi, na primer Freud, verovali su da religija ima štetno dejstvo na emocionalno zdravlje pojedinca. Drugi, pak, poput Junga smatrali su da je duhovnost suština onoga što ljudsko biće treba da bude. Reč duhovnost (spiritualnost) potiče iz latinskog, a odnosi se na starogrčku reč ‘pnevma’ (dah, esencija života, duša). Spiritualnost nije ograničena na ‘istraživanje onoga što je eksplicitno religiozno’, već je holistički koncept; duhovni doživljaj ima više aspekata – psihološki, telesni, istorijski, politički, estetski, intelektualni itd. Davie (1994) opisuje spiritualnost kao ‘verovanje bez pripadanja’, što je karakteristično za individualistička društva. Sociološka istraživanja pokazuju da razvoj društva koje je pretežno individualističko povećava socijalnu alijenaciju (otuđenje), što rezultira i većom potrebom za traženjem duhovne utehe. Timothy (2011) naziva spiritualna turistička putovanja „hodočašćima Novog doba“ (New Age pilgrimages) i njihove začetke vezuje za 50-te i 60-te godine 20. veka. Naročito su popularna u Velikoj Britaniji, SAD, Zapadnoj Evropi i Japanu. Njihovi učesnici ne pripadaju zvaničnoj religiji, a cilj im je jačanje sopstvene duhovnosti i ostvarenje harmonije sa prirodom. Oni su posvećeni putnici, istražuju mesta koja odišu duhovnom snagom i poznata su po fascinantnoj prirodi, zemaljskoj energiji ili starim duhovnim tradicijama. Religiozni turisti Spiritualni turisti Pripadaju određenoj religiji/verskoj grupi Obično imaju empatiju za razne religije Zainteresovani za religiozno prosvetljenje Zainteresovani za lični duhovni razvoj Uživaju u poseti religijskim mestima Uživaju u duhovnim ili mističnim pejsažima Naklonost prema drugim religioznim turistima i lokalnoj zajednici Traže interakciju sa lokalnim zajednicama i autohtonim rezidentima Učesnici u ritualizovanom ponašanju Mogu se uključiti u rituale i ceremonije Kao krajnji cilj traže religiozno jedinstvo ili spasenje Nadaju se ‘pomirenju’ tela, misli i duha. Verski i duhovni turizam su bliski što se tiče aktivnosti turista, ali motivacija može biti različita. Duga je istorija putovanja koja pomažu duhovno prosvećenje, ali u postmodernim društvima ove motivacije su sve više sekularne, tj. nereligiozne prirode. Magyar (2008) je sastavio listu najpopularnijih destinacija spiritualnog turizma na osnovu relevantnih veb sajtova: Jerusalim (Izrael) Meka (S. Arabija) Vatikan i Rim Tibet, Nepal i Mount Everest Benares (Indija) Macchu Picchu (Peru) Egipat Mount Fuji (Japan)... Zanimljivo je da u toj listi postoji i Aljaska (SAD), koja je više primer za turizam u prirodi. Ipak, za mnoge nereligiozne turiste duhovnost se može pronaći u raznim alternativnim mestima (npr. priroda i pejsaž). 10. Pojam i tipologija događaja. Prema veličini i značaju (udeo na tržištu, kvalitet, efekat na imidž destinacije, podrška lokalne zajednice, ekonomske koristi, environmentalna vrednost, održivost i sl.), mogu se izdvojiti tri osnovna tipa događaja: Mega event je manifestacija koja privlači ogroman broj posetilaca, obično preko 500.000 ili 1 mil., kao što je slučaj sa Olimpijskim igrama ili Svetskim fudbalskim prvenstvom. Hallmark event (žig, oznaka) je značajna manifestacija koja se održava samo jedanput ili se ponavlja u određenom intervalu, ograničenog je trajanja, a organizovana je sa ciljem jačanja pozitivne slike o destinaciji, njene privlačnosti i ekonomske uspešnosti. Naziv upućuje na to da je postala ‘zaštitini znak’ neke destinacije (npr. Dubrovačke letnje igre ili operski festival u Veroni). Local event je manifestacija manjeg obima, kraćeg trajanja, ali se održava češće i u njenom fokusu je način života lokalne zajednice (umetnost, zanati, veštine ljudi i sl.). Getz (2008) daje i tipologiju glavnih kategorija planiranih događaja na osnovu njihove forme, tj. prema nameni i programu. Neke su javne svečanosti, kao festivali lokalnih zajednica, koje treba da neguju građanski ponos i koheziju, dok su druge planirane u svrhu takmičenja, zabave i razonode, posla ili druženja i za njihovo održavanje često su neophodni i posebni objekti (kongresni ili sportsko–rekreativni centri). Važno je napomenuti da politički i privatni događaji, osim izuzetno, ne pripadaju strukturi manifestacionog turizma. Pojam „turizam događaja“ uključuje razne oblike turizma, kao što su sportski, kulturni, poslovni, religijski i sl., ali je fokus samo na jednom aspektu – događaju ili manifestaciji, kao povodu okupljanja turista. To ima za posledicu i odgovarajući pristup u marketingu i menadžmentu takvog oblika turizma. Pošto se manifestacije održavaju samo jednom, retko ili u određenim razmacima, ali uvek u ograničenom trajanju, pružaoci usluga u destinaciji koriste takvu priliku da povećaju cene u odnosu na uobičajeni nivo. Nove cene uvećavaju se, katkad, i višestruko, pa pohlepa pojedinih hotelijera, restoratera, taksista i drugih, destimulativno deluje na potencijalne turiste (“istisnuta potrošnja”). Ova ne tako retka praksa može imati negativan efekat i na turiste koji su došli u destinaciju, jer su svesni da sve usluge plaćaju znatno više nego u redovnim uslovima. Tako se događa da pojedini hoteli čak i u najtraženijim terminima (u vreme manifestacije) ne uspevaju da popune svoje kapacitete, a naknadno snižavanje cena dolazi kao zakasnela reakcija. 11. Festivali i karnevali. U staro doba, festivali su bili posvećeni bogovima i, prema Herodotu, bilo ih je mnogo, kako u Egiptu tako i u Grčkoj, gde su se četiri festivala izdvojila po značaju: Olimpijske igre u Olimpiji, Pitijske igre u Delfima, Istmijske igre u Korintu i Nemejske igre u Nemeji. Ovi festivali su i grčke i rimske, za takve potrebe (javne diskusije, zasedanje suda, trgovina, sklapanje poslova i sl.) korišćen je ne samo otvoren prostor (agora u grčkom polisu ili forum u rimskom naselju − kao preteče današnjih gradskih trgova), već i, naročito u slučaju Rima, razne namenski podizane zgrade. Pojedini termini u kongresnom turizmu potiču iz ranijih vremena: reč konferencija vodi poreklo od conferentia (okupiti ljude), a termin auditorijum od auditorius (mesto za slušanje). Grčka reč simpozijum danas se koristi za konferenciju posvećenu nekoj konkretnoj temi ili problemu. 15. Vrste i karakteristike poslovnog turizma. Davidson i Cope (2003), navode nekoliko formi poslovnog turizma: • Individualna poslovna putovanja; • sastanci, tj. konferencije i kongresi; • izložbe i sajmovi; • incentive ili podsticajna putovanja, i • „korporativna gostoljubivost“. Termin „korporativna gostoljubivost“ (corporate hospitality) ili „korporativna zabava“ je vid poslovnog turizma kada kompanija poziva goste da besplatno (tj. o njenom trošku) prisustvuju nekom izuzetnom kulturnom ili sportskom događaju ili da u njemu naposredno sudeluju (sportski turnir). Pomenuti autori navode dva podsektora poslovnog turizma – individualna poslovna putovanja i poslovni turizam u užem smislu. Individualna poslovna putovanja preduzimaju oni čiji posao to zahteva ili, čak, podrazumeva (recimo, novinari). Takva putovanja su, obično, samostalna, odnosno zaposleni putuje sam, a odredište zavisi od potreba posla (nema uticaja na izbor destinacije). Poslovni turizam, kao podsektor, obuhvata sva ostala putovanja iz poslovnih razloga i u ovom slučaju postoji mogućnost izbora destinacije. Sastanci, konferencije, sajmovi, podsticajna putovanja i događaji koje uključuje „korporativno gostoprimstvo“ nude, za razliku od invidualnih poslovnih putovanja, izvesnu fleksibilnost u određivanju odredišta. Među ponuđačima usluga, kao što su hoteli, kongresni i konferencijski centri, odnosno destinacije, vlada izuzetna konkurencija. U novije vreme, pojedini sektori poslovnog turizma dobili su i zajednički akronom, tj. skraćenicu – MICE (Meetings, Incentives, Conferences, Exhibitions). Svaka podgrupa u okviru MICE ima različite karakteristike, zbog čega se svakom mora upravljati na poseban način. Na primer, konferencije uključuju i elemente odmora (razgledanja i obilasci) ili tzv. društvene programe, dok su incentive putovanja, u suštini, turistička. Postoje određene specifičnosti u pogledu neophodne infrastrukture, uslova i načina organizacije. Odlike poslovnog turizma Kvalitet i lukrativnost (po pravilu se nude hoteli visokih kategorija, prevoz avionom u business klasi, individualni transferi, raznovrsni sadržaji na licu mesta i sl., a organizator ostvaruje i veći prihod; takođe, poslovni turisti ostvaruju veću ličnu (‘vanpansionsku’) potrošnju, pošto im osnovne troškove pokrivaju kompanije). Održivost, pre svega zato što se odvija uglavnom van turističke sezone, produžava dužinu zaposlenosti pružalaca usluga i iskorišćenost kapaciteta. Katalizator regeneracije destinacije (stimuliše investicije i, često, unapređuje postojeću infrastrukturu). Promocija destinacije (poslovni učesnici imaju priliku da na licu mesta vide šta sve ona nudi i mnogi se kasnije vraćaju kao turisti koji sa porodicom provedu godišnji odmor). 16. Konferencije i kongresi. Temelji kongresne delatnosti i kongresnog turizma (meetings industry), položeni su u poslednja dva veka, u SAD i Evropi. Evropa je, u ovom pogledu, zaostala za Amerikom, a prva velika međunarodna konferencija na njenom tlu bio je Bečki kongres, održan od septembra 1814. do juna 1815. godine. Na rast broja konferencija u 20. veku uticali su i: ekspanzija državnih i paradržavnih organizacija, potreba za održavanjem konferencija sa učešćem javnog i privatnog sektora, rast multinacionalnih korporacija i potreba za održavanjem interregionalnih sastanaka, promene u tehnikama prodaje i korišćenje sastanaka u cilju lansiranja novih proizvoda, tj. promocije. Konferencije i kongresi. Računa se da samo u Velikoj Britaniji ima oko 700.000 konferencija godišnje, što uključuje i jednodnevne sastanke. Akteri u kongresnom turizmu su organizatori, tj. nosioci konferencija (korporacije, asocijacije i razne institucije), neposredni pružaoci usluga (kongresni centri, hoteli sa konferencijskim prostorom i sl.), posrednici (turističke agencije, agencije za destinacijski menadžement, profesionalni organizatori kongresa), kao i učesnici. Organizacija konferencija, kongresa, konvencija i seminara je odgovoran posao kojim se bave posebne kompanije, uključujući i specijalizovane turističke agencije. Manje regionalne i nacionalne skupove priređuju i pojedine institucije ili njihove asocijacije. Naučne konferencije često organizuju pojedini univerziteti ili fakulteti. Prostor za održavanje skupa zavisi od broja prijavljenih učesnika, ali i značaja manifestacije. Za masovne, međunarodne konferencije, kojima prisustvuje i preko 1.000 učesnika, najpogodniji su namenski građeni kongresni centri (kao što je Centar Sava u Beogradu), jer poseduju sale odgovarajućeg kapaciteta, neophodnu tehničku opremu (projekcije, prevođenje i sl.), kao i stručno osoblje. Zanimljiv je podatak da mnogi od takvih centara ne ostvaruju profit. Zato se u pojedinim sredinama ekonomski uspeh organizovanja konferencije pre ocenjuje na osnovu efekata koji su ostvareni po drugim osnovama (potrošnja delegata u destinaciji, zaposlenost i sl.), nego prema profitu kongresnih objekata. Proces dovođenja velikog kongresa u destinaciju, što je jedan od glavnih zadataka kongresnih biroa, počinje organizovanim istraživanjem tržišta, 5-7 godina ranije. Ova aktivnost, često, dobija podršku i državnih organa u zemlji koja se kandiduje (vlada, ministarstvo i sl.), ali rezultat napora (i načinjenih troškova) nije garantovan: za održavanje istog kongresa konkurišu i druge destinacije, često i više njih. Odluka o tome kome nosilac posla poverava da bude domaćin donosi se, obično, 2-3 godine pre održavanja skupa, kada i počinje glavni deo poslova na njegovoj organizaciji. Za organizaciju najvećih međunarodnih skupova konkurencija je naročito jaka između Evrope, severne Amerike i, poslednjih godina, Azije. 17. Kongresni biro. Kongresni biro (Convention Bureau) je jedna od najstarijih formi organizacija za destinacijski marketing (DMO, Destination Marketing Organization). Vrlo brzo je naziv „kongresni biro“ proširen u „kongresni i vizitorski biro“ (Convention and Visitor Bureau), pošto su u fokusu njegovih aktivnosti ne samo učesnici kongresa, već i turisti koji, iz drugih razloga, posećuju destinaciju. Prvi kongresni biro u SAD osnovan je u Detroitu, još 1896. godine, a potom su ga dobili i Klivlend, Atlantik Siti, Denver, Los Anđeles. Inicijativa iz Detroita doprinela je stvaranju modela kojim se indiviudalne i nekoordinisane akcije gradova i lokalnih privrednika da prirede kongres ili konferenciju pretvorila u organizovanu i regulisanu delatnost. Kongresni biro. 1914. godine osniva se međunarodno udruženje (IACB, International Association of Convention Bureaus), koje je 70-tih poznato kao ICVB, International Association of Convention and Visitors Bureaus. Sadašnji naziv pomenute asocijacije je DMAI, Destination Marketing Association International i u njenom sastavu ima oko 500 kongresnih biroa iz tridesetak zemalja koji zastupaju više od 1.200 profesionalnih članova. Na početni razvoj ove delatnosti presudno su uticala tri bitna faktora: rast masovne proizvodnje i potreba za efikasnim načinom šire tržišne komunikacije, razvoj železnice (lakša dostupnost raznih mesta održavanja kongresa) i „panika iz 1893. godine“, tj. rezultirajuća ekonomska depresija koja je pogodila gradove širom SAD. Upravo je depresija podstakla gradske vlasti na ideju o novom načinu ekonomskog oporavka i razvoja, kao što je promocija gradova za domaćine kongresa. Osnovni zadatak kongresnog biroa je promocija destinacije, naročito njenih kongresnih mogućnosti, resursa i kapaciteta, ali neki imaju znatno širu, turističku funkciju. Takav slučaj je sa američkim kongresnim biroima. Inače, zanimljivo je da postoje tri ključne razlike između kongresnih biroa u SAD i Evropi – veličina, način finansiranja i specifičnost operativnih aktivnosti. Američki kongresni biroi su veći jer imaju i turističku funkciju, dok u drugim delovima sveta kongresni biro i turistički biro, tj. vizitorski centar, najčešće, paralelno egzistiraju. U Evropi je primarna odgovornost kongresnih biroa plasman destinacije u oblasti MICE delatnosti. Oni se bave samo promocijom, ali ne i neposrednom organizacijom kongresa i konferencija, što je posao tzv. profesionalnih organizatora kongresa. Delatnost biroa u SAD finansira se od takse koju plaćaju svi hotelski gosti, što čini čak 73% ukupnih sredstava koja biroi imaju na raspolaganju. U drugim sredinama, glavni izvor su subvencije nekog državnog organa, a pojedini biroi mogu računati i na pomoć regionalnih ili lokalnih vlasti koje su zainteresovane za dovođenje posetilaca u svoju destinaciju. U taj fond često se slivaju i sredstva koja obezbeđuju lokalne članice, firme i organizacije. Uprkos tome, kongresni biroi van SAD imaju manji budžet. Najveća razlika između američkih i kongresnih biroa u drugim zemljama odnosi na operativne aktivnosti. U SAD, radi se o poslovima koji uključuju marketing destinacije, plasman kongresnih kapaciteta, ali i pružanje logističkih usluga u organizaciji kongresa i konferencija. Američki kongresni biroi neposredno se angažuju u kreiranju i promociji destinacijskog brenda. • veštine i kvalifikacije učesnika u odnosu na određeni projekat, i • stepen fokusiranosti projekta na samorealizaciju učesnika i doprinos lokalnoj zajednici. \ Imajući u vidu da su dva glavna elementa u konceptu volonterskog turizma – turista i projekat u kome se on angažuje, pomenuti autori predlažu jednostavnu tipologiju volonterskog turiste − od „plitkog“ ili površnog do „dubokog“. Ista podela može se primeniti i u slučaju volonterskih projekata. 22. Volonterski projekti i radni kampovi. U svetu se svake godine otvori oko 2.000 volonterskih kampova, najviše u zemljama Latinske Amerike, Afrike i Azije. Boravak obično traje od dve do četiri nedelje, negde i znatno duže. Kampovi su međunarodnog karaktera, a grupa se, najčešće, sastoji od dvadesetak članova. Oni rade bez novčane naknade, ali imaju obezbeđen smeštaj (znatno skromniji od udobnosti koju očekuju standardni turisti – u školi, omladinskom centru, planinarskom domu, privatnim kućama, šatorima i sl.), kao i plaćene obroke koje, neretko, sami pripremaju. U svakom kampu postoji vođa ili koordinator, koji se u Francuskoj zove „animator“. I on je volonter, a zadatak mu je da vodi računa o smeštaju, nabavci hrane, aktivnostima u slobodno vreme. Volonterski projekti i radni kampovi. Hrabovski-Tomić (2008) sumira neke od uobičajenih većih ili manjih projekata u kojima obično učestvuju volontersk i turisti: • Gradnja, rekonstrukcija ili renoviranje zgrada, igrališta i sl. (fizički rad bez posebnih veština). • Projekti vezani uz okruženje, kao što je čišćenje plaža, jezera, reka, raščišćavanje šumskih puteva itd. • Socijalni projekti, rad sa decom i osobama sa posebnim potrebama (organizacija raznih aktivnosti, podučavanje). • Festivali (volonteri obavljaju fizičke poslove u realizaciji a, kao što su postavljanje ili uklanjanje dekoracija, čišćenje i sl.). • Arheološki projekti (na primer prenošenje i čišćenje predmeta, pomoć kod kopanja i sl.). • Obrazovni projekti, gde volonteri učestvuju u radionicama, diskusijama ili predavanjima sa određenom temom (ekologija, politika, socijalna integracija i sl.), studijskim posetama itd. 23. Pojam mračnog turizma. Turističke posete mestima koja su vezana za (asociraju na) smrt i ljudsku patnju, rat, genocid, razne tragične događaje i sl. označavaju se u literaturi sledećim terminima: • „Turizam crnih tačaka“ (black spots tourism), • „tanatoturizam “ (thanatourism), • „morbidni turizam“ (morbid tourism), • „turizam žalosti“ (grief tourism) i • „mračni turizam“ (dark tourism). Ima mišljenja da sintagma „mračni turizam“ nije adekvatna jer izražava vrednosni sud baziran na implicitnom kontrastu u odnosu na, eventualni, „svetli“ turizam. Ni „turizam žalosti“ nije pogodan, jer ne pokriva sve aspekte pojave; osim mesta holokausta ili spomenika rata, ima atrakcija koje su više usmerene na zabavu i razonodu, kao što su „rekonstrukcije“ bitaka ili tematski parkovi. Ipak, najčešće se koristi termin „mračni turizam“ kao generički naziv za pojavu „koja obuhvata prezentiranje i potrošnju (od strane posetilaca), realne i komodifikovane smrti i lokacija gde su se dogodile razne katastrofe“: bojna polja i stratišta, gde su izvršena masovna streljanja ili genocid, groblja i grobnice, mesta gde su umrle slavne ličnosti ili lokacije poznate po nekoj (prirodnoj) katastrofi, bivši zloglasni zatvori i tamnice sa ćelijama i spravama za mučenje, memorijalni spomenici rata, kao i muzeji u kojima je zastupljena ovakva tematika itd. Sve su to „atrakcije“ mračnog turizma. Kao glavnu odrednicu mračnog turizma mnogi percipiraju, upravo, morbidnost, pa i bizarnost (što je suprotno doživljavanju turističkog putovanja kao izvora razonode, prijatnih emocija, bezbrižnog raspoloženja i uživanja), jer turiste fokusira na nesreću, patnju i smrt. Turisti mogu, i ne znajući, postati učesnici mračnog turizma ako, recimo, usputno posete i nekadašnje bojno polje, nacistički koncentracioni logor ili katedralu sa grobnicom neke važne ličnosti. Takva poseta ima, pre svega, informativni (obrazovni) karakter i teško bi se mogla tumačiti nekim posebnim „mračnim“ ili morbidnim motivom. To znači da je pojam „mračni turizam“ fluidan i da, zapravo, podrazumeva različite „nijanse“, bilo da je reč o motivaciji posetilaca, bilo da se radi o atrakcijama, što i jeste jedan od problema u konceptualnom uobličavanju ove pojave. U svakom slučaju, radi se o specifičnom fenomenu koji tokom poslednje decenije izaziva sve veću pažnju medija, ali i akademske javnosti koja je prihvatila novi i intrigantni predmet istraživanja. Međutim, kao što je to bilo sa turizmom uopšte, i u ovom slučaju praksa je, u odnosu na teoriju, napredovala brže. 24. Mračni turizam u praksi. Fascinacija smrću i tuđim stradanjem odvajkada je prisutna kod ljudi. Možda su najbolji primer za to gladijatorske borbe u starom Rimu. I javna spaljivanja „veštica“ tokom španske inkvizicije okupljala su mnogo sveta, koji je dolazio da posmatra kako ljudi gore u agoniji. Čak je i Thomas Cook, osnivač prve turističke agencije na svetu, organizovao „mračne paket aranžmane“ za Engleze koji su želeli da vide bojišta iz američkog građanskog rata. Iako neki smatraju da je Evropa model za mračni turizam zbog brojnih krvavih ratova u prošlosti i slavljenja mrtvih u panteonima i katedralama („Smrt dominira evropskim turizmom, od poseta grobovima pesnika i kraljeva do masovnih grobova vojnika koji su stradali u brojnim ratovima“), radi se o planetarno rasprostranjenoj pojavi. Foley i Lennon (1996) smatraju da je mračni turizam proizvod postmoderne kulture i da komunikacione tehnologije imaju glavnu ulogu u podsticanju zanimanja ljudi za takav oblik turizma. I Tarlow (2005) tvrdi da televizija i film u velikoj meri određuju mračni turizam: „Mesto World Trade centra se posećuje, dok se tragedije u Africi ignorišu. Zbog selektivnosti televizije možemo reći da iako je svaki život dragocen, nije svaki život vredan i pamćenja... Kao građani TV zemlje možemo iskazivati brigu o stvarima koje su nam daleke, dok kao građani svoje zajednice obično brinemo o onome što neposredno utiče na nas i naše novčanike“. Po Walteru (2009) potpuno je jasno da se mediji masovnih komunikacija i mračni turizam nalaze u istom „biznisu“, a to je prikazivanje i tumačenje smrti i patnje miliona ljudi... Aušvic–Birkenau (Poljska), „vrhunac evropskog mračnog turizma“, bio je najveći nacistički koncentracioni logor, gde je u gasnim komorama, od bolesti ili gladi, stradalo preko milion ljudi, prevashodno Jevreja. Danas je jedna od najmasovnije posećenih destinacija mračnog turizma u svetu: 2005. godine registrovano je čak milion turista. Veoma je popularan i tzv. grobljanski turizam, a najpoznatija atrakcija te vrste je čuveno parisko groblje Père Lachaise koje je, 1804. godine, osnovao Napoleon Bonaparta. Tamo su sahranjene mnoge čuvene ličnosti, operska diva Maria Callas, slikar Modigliani, muzičar Jim Morrison, šansonjerka Edith Piaf, kao i kompozitor Chopin. U Budimpešti postoji Muzej terora posvećen teškom komunističkom nasleđu u toj zemlji gde posetioci razgledaju sale sa eksponatima koji ilustruju život u gulagu, komunističku propagandu, mračne podrume gde su mučeni učesnici mađarske revolucije iz 1956. godine, tzv. „Salu suza“ koja čuva uspomenu na 2.500 žrtava revolucije itd. Memorijalni muzej holokausta u Vašingtonu otvoren je 1993. i u prvoj godini rada registrovao je čak dva miliona posetilaca. Od tada ga je razgledalo 30-tak miliona ljudi među kojima i više od osam miliona učenika na školskim izletima. Posetilo ga je i preko 90 šefova država i više o d 3.500 stranih zvaničnika, iz 132 zemlje. Alkatraz (poznat i kao „Stena“, The Rock) bio je, od sredine 30-tih do sredine 60-tih godina 20. veka, vodeći američki zatvor sa maksimalnim obezbeđenjem, gde su tamnovali i neki poznati kriminalci, poput gangstera Al Kaponea. Ovo mesto danas je jedna od najpopularnijih atrakcija u San Francisku. Svake godine preko milion turista ukrca se na feribot za Alkatraz da bi razgledali nekadašnje ćelije i ostale delove kaznionice. Južnoafričko ostrvo Roben je nekadašnji zatvor za disidente i političke „neprijatelje“. U eri aparthejda, tu su dugo godina bile utamničene vođe Afričkog nacionalnog kongresa, među kojima je najpoznatiji Nelson Mandela. Danas je to više od obične atrakcije i predstavlja destinaciju svojevrsnog hodočašća. U ulozi vodiča nastupaju nekadašnji zatvorenici. Vrhunac obilaska je pokazivanje ćelije gde je živeo Mandela i koja se, postepeno, transformiše u lokalno „svetilište“ . I ratovi na prostoru bivše Jugoslavije, tokom 90- tih godina 20. veka, doprineli su nastanku nekih atrakcija mračnog turizma. To se, pre svega, odnosi na Sarajevo i Vukovar, delom i na Dubrovnik. Zanimljiv je i primer beogradske „mračne ture“ (o skrivanju i hapšenju Radovana Karadžića) koju je turistima, svojevremeno, nudila jedna od lokalnih agencija. 25. Koncepti mračnog turizma.