Dragana Antonijevic -Nasilje nad zenama i seksualni moral, Istraživanja' predlog Uvod u sociokulturnu antropologiju. University of Belgrade
Wolf12
Wolf1229 May 2013

Dragana Antonijevic -Nasilje nad zenama i seksualni moral, Istraživanja' predlog Uvod u sociokulturnu antropologiju. University of Belgrade

PDF (253 KB)
14 strane
4broj preuzimanja
1000+broj poseta
100%on 1 votesbroj ocena
Opis
Originalni naucni rad, 1998.
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 strane / 14

ovo je samo pregled

3 shown on 14 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 14 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 14 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 14 pages

preuzmi dokument

Гласник Eтнографског института САНУ, књ.. XLVII  Bulletin of the Ethnographical Institute SASA, vol XLVII 

Београд 1998. 

Драгана АНТОНИЈЕВИЋ  UDK  Етнографски институт САНУ, Београд 

НАСИЉЕ НАД ЖЕНАМА И  СЕКСУАЛНИ МОРАЛ: ПОТИСНУТАПОВЕСТ 

УСТАНИЧКОГДОБАУСРБИЈИ  Крајем 18. и почетком 19. века Турско царство  је ушло у период криза и немира. 

Сигурност становништва, услед насиља јањичара, озбиљно је била нарушена. Такве су  биле околности које су произвеле устанке у Србији. У позадини тих догађаја, одвијала  се драматична прича о женама као жртвама разноврсних облика физичког и сексуалног  насиља. Анархични односи у друштву учинили су да је сексуални морал опао, а обича­  јима регулисани друштвени односи били поремећени. У раду су дати преглед и анализа  различитих облика насиља над женама и сексуалног понашања који су били повезани  са променама друштвених и политичких прилика у Београдском пашалуку на почетку  19. века.  Кључне  речи:  устаничко доба у Србији, жене, насиље, сексуални морал, отимање 

девојака, чедоморство, ванбрачни полни односи, прогон вештица, обичајно право,  за­  конске регулативе и прописи. 

У позадини бурног тока устаничких времена у Србији, ван битки и бојева, по­  беда  и  пораза,  дипломатских  преписки и преговора,  о  чему нам прича  званична  историографија, одвијала се, донекле потиснута у страну, једна једнако драматич­  на повест. То је повест о женама. Њих нема у биткама, јер је рат мушки посао; не  срећу се ни у јавним и важним пословима који су вођени тих година, али из записа  историје, из сећања и казивања учесника и сведока, из каснијих законских регула­  тива,  схватамо  да  су  жене  имале  посебну  улогу  и  специфичан  значај  у  тим  збивањима. Уосталом, на неки начин, устанак је због њих и почео! 

Колективно тело жене 

Ово је прича о једном посебном сегменту живота жена који је, како ћемо виде­  ти, повезан са друштвеним током збивања и променама које су се одиграле у Ср­  бији на крају 18. и на почетку 19. века. Реч је о насиљу над женама и о сексуал­  ном моралу  и  понашању. Унутар  традиционалног, патријархалног обрасца, жена  је имала своју одређену улогу. Вреднована као радна и репродуктивна снага, под­  ређена  оцу,  мужу,  свекру,  али  и  другим  мушким  члановима  породице,  жена  је  имала и посебну, симболичну вредност за мушкарца. Она је била његова својина и  његов "рз" ­ образ или женско поштење, и као таква, била је најчешћа жртва фи­

Драгана Антонијевић 66

зичког и сексуалног насиља. Тим важнија и вреднија жртва, што је удар на своји­  ну и "образ" био јачи. Слободно се може рећи да је историја човечанства исписа­  на,  добрим  својим  делом,  актима  отимања,  преотимања,  физичког  и  моралног  насиља над женама као посебним обликом разрачунавања међу самим мушкарци­  ма. Фундаменти таквог понашања налазе се дубоко у биолошком, филогенетском  понашању  сисара  којима  и  човек  припада.  Али,  само  је људска  раса  овом  чину  придала  симболични  смисао  и  тиме  га,  између  осталог,  суштински  везала  за  питање развоја друштва и културе. Мера цивилизацијског напретка неког друштва  одређена  је  мером  бриге  за  сâму жену  као жртву  тог  трауматичног  чина.  Такав  став, међутим,  захтевао  је миленијуме мукотрпног развоја људске културе и све­  сти. Мора се, стога, истаћи кључна чињеница: не боли мушкарца толико насиље  над женама жена ради, колико их боли симболични аспект тог насиља које је упе­  рено  ка њима  самима! Силовати нечију жену или кћерку представља бруталан и  отворен  акт  доминације  једног  мушкарца  над  другим  мушкарцем,  и  управо  та  чињеница даје суштински смисао мушке побуне против тог чина! 

* * * 

У овом тексту биће, дакле, речи о различитим видовима насиља над женама у  доба великих превирања у Србији. Тај период се може поделити на три временска  одсека који карактеришу различити степени и облици насиља у спрези са проме­  нама које су се дешавале у српском друштву. Предустанички период обухвата до­  гађаје у другој половини 18. века, као и време дахијске управе над Србијом када је  зулум над становништвом достигао свој врхунац. Устанички период се односи на  саме ратне године, 1804­1815, који карактерише криза, општа пометња, друштве­  на несређеност и висок степен насиља у свим доменима друштва, праћених, доду­  ше,  покушајима  да  се  основним правним  актима уреди држава под Карађорђем.  Коначно,  постустанички  период  припада  добу  прве  владавине  кнеза  Милоша  Обреновића, а одликује се постепеним и континуираним напорима да се уреди др­  жава и односи у друштву регулишу извесним правним и цивилизацијским норма­  ма. Круну овог процеса чини доношење српског Грађанског законика 1844. годи­  не,  који  је  започео кнез Милош 1829. оснивањем комисије за израду Законика, а  довршен је, после извесних одлагања, за време кнеза Александра Карађорђевића.  Унутар овако одређених временских периода који кореспондирају са одговара­ 

јућим друштвено­политичким приликама, могу се издвојити три врсте субјектно­  објектних  облика  насилног  понашања.  То  су:  насиље  Турака  над  Српкињама,  насиље Срба над Српкињама, и насиље Срба над Туркињама

Предустанички период 

Историографија нема тачна ни поуздана сазнања о томе како јеживело српско се­  ло под турском влашћу, а поготово какви су били односи унутар породице. Суочава­  мо се, дакле, са једним великим временским периодом удруштвеномживотусрпског  народа о коме, са историјске и етнолошке тачке гледишта, нисмо у стању да доноси­  мо сасвим ваљани суд. Наша сазнања крећу се уопштеним током укоме се кажеда се

Насиље над женама и сексуални мирал … ГЛ. ЕИ САНУ XLVII (1998)  67 

српски народ вратио патријархалном, племенском и задружном начинуживота. Јед­  но од општих места у етнографској грађи такође је и опис мање­више познатог моде­  ла патријархалне породице и морала који јој је био својствен. У таквом обрасцу, под­  ређеноместожене није било спорно. Али оношто, на пример, неможемоса сигурно­  шћу рећи јесте: каквим облицима насиља је жена била изложена у својој породици, а  каквим од стране турских освајача за све време њихове владавине; и, што је такође  веома важно, какве су биле последице прекршаја моралних и социјалних норми. До  извесних података долазимо тек пред крај 18. и са почетком 19. века, када се у срп­  ским изворима јавља већи број казивања, сведочења и записа. Али и тада, прича о  женама и њиховој судбини је тек узгредна и мање важна, посредована, за званич­  ну историју, битнијом причом о значајним догађајима и знаменитим личностима.  Прве етнографске белешке о животу српског народа тога доба оставио је Вук 

Караџић. Иако уњеговим списима нема детаљнијег помена о положајужена, наила­  зимо на  један значајан податак. Говорећи о глобама које су Турци наметнули, он  помиње две врсте глоба које су, очигледно, погађале српски народ. Једна је била  "крвнина" ­ накнада уновцу за убијеног човека, и друга, глоба за ванбрачно дете ко­  је девојка роди. Вук, додуше, даје коментар да се то ретко догађало, мада каже да је  та глоба постала отудаштосусе таква деца обичномртва налазила, али "се после ни­  је питало је ли дијете живо или мртво". 1 Опште прихваћено је схватање да су се уна­  шем патријархалном друштву великим грехом сматрали предбрачни полни односи.  Наводно, девојка која изгубиневиност, а посебноона која роди ванбрачнодете, често  је у народу била сурово кажњена. У неким крајевима су такве појаве изазивале не  само реакцију друштва, већ, како се веровало, и одмазду виших бића. 2 Многе на­  родне песме, предања и веровања обрађују овај мотив. Сазнање које нама, међу­  тим, пружа податак о глобама јесте да је, упркос прокламованом патријархалном  моралу, било ванбрачне деце и сексуалних односа неудатих девојака. Не уводе се  глобе, нити се законом забрањује нешто што  је тек усамљена или спорадична  појава!  Премда  је  за  породицу,  па  и  цело  село,  такав  догађај  несумњиво  представљао срамоту и несрећу, из каснијег излагања ћемо видети да је ванбрач­  них односа и чедоморства било у много већој мери него што је то Вук био спреман  да призна.  Отмица  девојака и њихова насилна удаја био  је општераширени обичај међу 

Србима, који је продро у све слојеве друштва. Прве помене налазимо још у 13. ве­  ку, а у Душановом законику постоји одредба којом се строго кажњава отмица же­  на. Наше народне песме опевале су и ове догађаје, који су тешко погађали породи­  цу отете девојке, као и њу саму. Премда је овакав вид понашања био осуђиван и од  стране самога народа, то није имало утицаја да се овај ружан обичај изгуби. Отми­  це су вршили многи сиромашни, одбијени и увређени младићи, али и читаве хај­  дучке  дружине.  Гаја  Пантелић,  Карађорђев  пријатељ  и  саборац,  у  својим  казивањима  оставио  је  низ  драгоцених  сведочанстава.  Он  наводи  како  је,  пред  крај последњег аустро­турског рата 1788­1791, много хајдука и фрајкораца крену­ 

1 Вук  Караџић, Описаније Србије, Београд, 1989, 12.  2 Душан  Бандић, Табу у традиционалној култури Срба, Београд, 1980, 327.

Драгана Антонијевић 68

ло по селима да отима девојке; и такође, поименице наводи чије је све кћери Кара­  ђорђе отео за своју дружину док је био хајдучки харамбаша. 3 Уосталом, и сâм Ка­  рађорђе се оженио отмицом. Он је просио Јелену Јовановић из Маслошева, али је  био  одбијен  због  сиромаштва,  јер  је  Јеленина породица била имућнија. Оно што  није могао да добије начином који су одређивали обичаји, Ђорђе је остварио отми­  цом: уграбио је Јелену и одвео је својој кући када је једном дошла с котловима на  воду. 4  Још једно питање, везано за другу половину 18. века, тачније до дахијске упра­ 

ве,  остаје  донекле нејасно. То  је питање односа Турака према српским женама и  девојкама. У литератури скоро да се не срећу никакви подаци о томе. Зна се да су  се Турци, начелно, држали подаље од села у којима су живели Срби. Али када је  крајем 18. века Турско царство ушло у период тешких криза и немира, и када су се  на  Балканском полуострву намножили  јањичари и  крџалије,  сигурност и  безбед­  ност  становништва, а самим тим и његов морал, били су веома нарушени. Опет,  сасвим посредно, назиремо могући одговор. У Карађорђевој биографији налазимо  занимљиве податке. О разлозима његовог бекства за Срем прича се следеће. Када  се Карађорђе  оженио 1786.  године,  неки Турчин,  дошавши у  кућу,  угледа младу  Карађорђеву жену. Силно ју је пожелео и тражио је цело вече да га служи. Најзад,  затражи да с њом проведе ноћ. Будући да Карађорђе то није хтео да отрпи, он уби­  је Турчина, ишчеречи леш, закопа га под огњиштем, а онда одмах спреми целу по­  родицу  за  бег. 5  Сличну  верзију  даје  и Гаја Пантелић,  али  код њега  не долази до  убиства, јер је, по њему, Карађорђева мајка наслутила могући ток догађаја и бла­  говремено упозорила сина на опасност: "Сине Ђорђе, ти си се оженио, а доћи ће  Мула Хусејин, 6  те ће нас оправити куд које, а он ће с младом чинити што му је  воља; а ти сине, који си дорастао до своје снаге и свога јунаштва, не мош то трпи­  ти, него ћеш га убити, па ћемо се поробити и пропасти. Но бежи пре зла, да бега­  мо  у Немачку". Када  је  сазнао  за њихово бекство, Мула Хусејину  је било криво.  Он позове Карађорђеву мајку Марицу у Земун где се састане са њом молећи је да  се врате. Али, она га је одбила, наводећи зла која је починио, па и то да ју је терао  "те сам ти жене бирала и теби подводила"! 7 Овај сликовити пример наводи нас  на закључак да је турско господарско право на српске жене била, ако не честа, он­  да свакако позната и уобичајена појава.  На самом прелазу векова, од 1791. до 1801, за Србе у Београдском пашалуку на­ 

ступио  је  период  релативног  мира  и  напретка  када  је  за  београдског  везира  постављен Хаџи­Мустафа паша, о коме Вук Караџић пише да је "Србе тако пазио и  чувао, да га и данашњи дан жале и спомињу, и кажу, да је он био српска мајка". 8 За 

3  Казивања  старца  Гаје  Пантелића  из  Тополе  Исидору  Стојановићу,  у  Казивања  о  српском  устанку 1804, прир. Д .  Самарџић, Београд, 1980, 117, 119. 

4  Драгослав   Страњаковић,  Карађорђе,  Београд,  1938,  167;  Радош  Љушић,  Вожд  Карађорђе, књ. 1, Смедеревска Паланка, 1993, 26, 27. 

5 Миленко Вукићевић, Карађорђе, I, Београд, 1907, 52, 53.  6 Мула Хусејин је био господар Загорице где је тада живео Карађорђе.  7 Казивања, Гаја Пантелић, 79, 81, мој курзив.  8 Вук  Караџић, Грађа за српску историју нашега времена, Београд, 1898, 4.

Насиље над женама и сексуални мирал … ГЛ. ЕИ САНУ XLVII (1998)  69 

времењегове управе, Београдски пашалук је доживео крупан преображај. Србима су  дате повластице које су ову област учиниле донекле аутономном. Кроз установу кне­  жинске самоуправе и самостално вођење локалних послова, Срби су се навикавали  да сâми собом управљају. Осим тога, пашалук је донекле и привредно напредовао;  православна црква је, мада са владикама Грцима, имала какву­такву улогу нацио­  налне организације; и коначно, први пут је била установљена српска народна војска,  која је била дело Хаџи­Мустафа паше. Формирана за одбрануод јањичара, ова орга­  низација је у великој мери допринела томе да Срби дођу до сазнања о својој снази и  војној вредности. Као један од најревноснијих присталица реформи султана Селима  III, Хаџи­Мустафа паша водио је одлучну борбу против јањичарске самовоље. Када  је, на крају, ипак морао да попусти пред одлуком немоћне Порте да се јањичарима  одобри повратак уБеоград, пао је, децембра 1801. године, каожртва њихове освете. 9  Разумљиво је, стога, што је ново стање под дахијама деловалопоражавајуће на Србе,  тек привикле на благупашинууправу. Дахијски зулум трајао је релативно кратко, од  1802. до 1804. године, па ипак, оставио је дубоке последице на српски народ и нате­  рао их је да се, по први пут, сâми подигнуна оружје и на тај начин потраже своја пра­  ва. Дахијска управа озбиљно је нарушила дотад постојеће облике живота: укинуте су  повластице а повећане глобе и дажбине; поново су уведени читлуци и по први пут  установљени ханови по селима са задатком да контролишу народ; насиљем, стра­  хом и претњама желео се предупредити сваки покушај побуне. Ушавши у само се­  ло у коме је до тада становништво углавном неузнемиравано живело, дахије су по­  рушиле и последњу, унутрашњуодбранусрпског народа пред турским насиљем.  Оношто је тада настало, савременици сукратко, језгровитои сликовитоописали: 

"Сад већ ни судија други није било у земљи осим даија ињиови каба­даија и субаша.  Они суљудма судили и пресуђивали по својој вољи, људе били и убијали, глобљава­  ли, отимали коње и оружје, и друго, што им се гођ допало, најпослије стану силовати  жене и ђевојке: изгонили су ји у коло, да играју пред њиовим ановима и чардацима,  или пред чадорима, па које суим се допадале, оне суузимали к себи; такоданас једну,  а сјутра другу: кашто по једну, а кашто и по двије и по три у један пут". 10 Тако је Вук  писао о томе, а Гаја Пантелић у својим казивањима наводи насиља која су вршена у  околини  Тополе  где  је  живео.  За  ханџије  из  Жабара  вели  да  су  "чинила  свако  безакоње, особито са женскињама. Заплашили људе, те бегају по трлима и у плани­  ну, а они дођуте чинешта оће од жена. У БожурњиАџиОсманначиниочардак спро­  ћу воденице на брегу, па гледа како жене заваћају воду и перу се, па коју оће зове и  ради шта је тео сњима. У СарановуХаџи Тосун био је велики зулумћар; веже човека  за реп коњу, па ошине коња и такољуденатериваода мудоводежене". 11 Али, најомр­  знутији и по злу надалеко чувени био је муселим Рудничке нахије Сали­ага, такозва­  ни "Руднички бик", иначе брат дахије Кучук­Алије. О насиљима које је чинио по це­  лој Рудничкој нахији остало је више помена. Са својом пратњом ишао је од села до  села, од хана до хана, и терао људе да га на различите начине госте и увесељавају. 

9 Душан   Пантелић, Београдски пашалук пред Први српски устанак 1794­1804, Посебна издања  САНУ, Одељење друштвених наука, књ.57, Београд, 1949, 265, 266. 

10 Вук , Грађа, 8.  11 Казивања, Гаја Пантелић, 82.

Драгана Антонијевић 70

Међу  српске жене  и  девојке  увео  је  био  обичај  "краљица"  који  је  изводио пред  окупљеним селом. "Краљице" би га својом руком храниле и ракијом напајале, а "по­  сле би и краљ и краљица сели покрај Сали­аге или уњегово крило ињемуугађале на  срамоту целом окупљеном народу. Ове краљице морале су Сали­агу из једног села  изпраћати у друго, где би га друге краљице дочекале и служиле". 12 А за све то време,  српски сељаци су, како каже Јанићије Ђурић, "све сносили и гледали безчастија, са­  мо да остану живи од дана до дана". 13 Има много примера који сведоче колико је ка­  сније било тешкосрпском народуда призна иприхвати неславнуи ружнустранусво­  је историје и свог понашања, а следећи цитат то речито илуструје: "Нико не зна ко су  и  одакле  су  биле његове  (Сали­Агине)  робиње  које  су живе  пристајале  да  деле  постељуса Рудничким Биком. Ако је и било таквих случајева, онда тонисубиле ћери  оних правих Шумадинаца, већ некога од оних других, ропски расположених" писао  је 1927. године извесни Лазар Ћурчић. 14 Јула 1803. године, на летњег Св. Аранђела,  Сали­ага умало није платио главом за своја иживљавања. Наиме, Карађорђе је са не­  колицином својих другова дошао уманастир Вољавчуна сабор, а знало се да ће доћи  и Сали­ага. Сакривени на манастирском тавану гледали су из прикрајка шта "Руд­  нички бик" чини са девојкама и окупљеним светом. У једном тренуткуКарађорђу се  смучило и бешеодлучиода припуца на окупљенеТурке и тако "започне крајину", али  га тополски кнез Матија заустави унауму, молећи га да сачека јер суливаде покоше­  не и њиве пожњевене, те да није време за устанак. 15 По једној другој верзији, Кара­  ђорђе је сâм одустао. 16 Овај догађај интересантан је из више разлога. Сматра се да је  обрачун  са  Турцима,  којих  је  тада  било десетак  на  сабору,  могао  бити  лак,  али  одустајање од тога управо сведочи о страху који је био дубоко усађен удушусрпског  народа, па и сâмог Карађорђа. "Дугогодишње ропствои страдања улили су у крв Ср­  ба страх од турске силе и моћи. Зулум и страховлада дахија учинили су страх још  већим, тако да је досезао границе ужаса. Он је био прва препрека Србима на путу  ка слободи, а да су се Срби њега с напором ослобађали, говори и овај пример када  ни Карађорђе није имао смелости да постане херој" пише о томе Радош Љушић. 17  Када  је,  најпосле,  српском народу  сав тај  зулум додијао, написали су султану 

тужбу у коме су га обавестили да се такво стање више не може трпети, јер не само  да су их дахије "до голе душе оглобиле, него им и рз (образ или женско поштење)  и закон погазише: муж није господар од своје жене, ни отац од кћери, ни брат  од  сестре; нити  је на миру поп ни калуђер, ни црква ни намастир", па ако  је он  још њихов цар нека им помогне, ако није, нека им то каже да знају, да беже у гору  или да скачу у воду! 18 Напаствовање жена било је, дакле, један од кључних моме­  ната  који  је  препунио  меру  трпљења.  Ни  у  гору,  ни  у  воду,  Срби  су  се  латили 

12 Исти, 94.  13 Копија историје сербске сочињана Јанићијем Ђурићем бившим тајним секретаром верховнаго 

вожда  сербска  са  описанијем  рода жизни  Карађорђа  Петровића  од  рођења  до  кончине  смерти  и  погребенија његова, у: Казивања о српском устанку 1804, прир. Д .  Самарџић, 28. 

14 Шумадија и Шумадинци, "Књижевни Север", г. III, књ. III, св.7, 8, 9, Суботица, 1927, 279.  15 Казивања, Гаја, 94, 95  16 Казивања, Јанићије Ђурић, 28­30.  17 Љушић, н. д., 49, 50.  18 Вук , Грађа, 10.

Насиље над женама и сексуални мирал … ГЛ. ЕИ САНУ XLVII (1998)  71 

оружја. Када  сам у  уводу  рекла  да  је,  на неки начин,  устанак почео због жена,  имала сам на уму управо ове речи, као и оне које је Карађорђе изрекао, позивајући  угледне људе  на  устанак:  "За  наше  младости  и  за  нашег  јунаштва  да  скинемо  тај зулум да нашим женама не вире ноге испод турски ћуркова". 19 

* * * 

Завршавајући преглед наших сазнања о положајужена упредустаничко доба, на­  мећу се нека важна питања на која, вероватно, никада нећемо наћи тачан одговор.  Какав је положај у кући имала силована жена? Видели смо да је већина мушкараца  ћутке прелазила преко тога, схватајући тај чин само као један унизупонижења, иако  им је он посебно тешко падао. Да ли је свој бес и срам искаљиваонажени, двострукој  жртви у том случају, или се клонио освете због нанете мусрамоте? Како је она лично  то насиље доживљавала, немајући коме да се потужи, нити ко да је заштити, јер је  уплашени муж "бежао у трла и планине"? Какав је био положај силоване девојке? Да  ли се, после тога, могла несметано удати, иако очигледно није могла одговарати па­  тријархалном идеалу "невине невесте"? Најпосле, шта је било са ванбрачном децом,  зачетом током силовања? Да ли су она уопште чувана, а видели смо да је чедомор­  ства итекако било? Ако су била сачувана, да ли су у породици једнако одгајана као и  друга деца, прихваћена без предрасуда иако им је биолошки отац био Турчин?Нема  ни једног сведочанства о томе какво је било психичко стање тадашњих силованих  жена, девојака и девојчица! А како је на све то гледао српски мушкарац? Како је он  сâм  живео  са  том  срамотом,  пред  собом  и  пред  другима?  Колико  ли  је  само  накупљеног и потиснутог беса, страха и срама допринело стварању "мимикријског  карактера" код Срба, оне амбивалентне црте која се одликује истовремено аутори­  тарношћу и ригидношћу с једне, и понизном потчињеношћу и послушношћу с дру­  ге стране! 

Устанички период 

Већина наведених појава биле суприсутне и током устаничког, па и постустанич­  ког периода: отмице девојака, родоскврњење, преотимање туђих, удатих жена и ван­  брачни полни односи. Додуше, ово последње не би се могло сматрати насиљем над  женама, јер претпостављам да су жене, углавном, добровољно напуштале своје му­  жеве да би отишле с другим или се пак упуштале у ванбрачне љубавне авантуре. То  наводим стога што су такве појаве очигледно биле честе, иако су, сасвим сигурно,  представљале прекршај прокламованих норми. Није мали број аутора који сматрају  да је за време дахија и током устанка морал српског становништва био опао, а то­  ме је у великој мери допринео и чест живот у збеговима. Преотимању туђих жена  и узимању љубавница посебно су били склони највиђенији људи Србије. И Кара­  ђорђе  и  Милош  Обреновић  имали  су,  поред  својих  законитих  супруга,  низ  љубавница са којима су дуже или краће време живели и ванбрачну децу изродили. 

19 Казивања, Гаја, 95.

Драгана Антонијевић 72 

Међутим, аршин није био за све исти. Постоји  један случај, који се помиње у  грађи везаној за период Карађорђеве владавине, а који је и за савременике, изгле­  да, представљао особити догађај. Реч је о првој жени угледног и богатог трговца,  Стевана Живковића. Када би Живковић отишао на војску, "та његова жена би за­  творила дете у собу, оно би свискавало од плача, а она би, по целу ноћ, с момцима  ђускала  певајући: Ој  где  ћемо  село  селит? Међу очи девојачке? Пошто  се тако  била проневаљалила, због јавног блуда је, по наредби Карађорђевој, била бачена у  Дунав и удављена". 20 Нема, међутим, сведочанстава о томе да ли су на сличан на­  чин завршавале и друге жене које би се "проневаљалиле". Али, ни оне нису остаја­  ле дужне својим супарницама. И поново, не знамо сасвим сигурно како је то оби­  чан свет између себе решавао, али зна се, на пример, да је Карађорђева супруга Је­  лена  наложила  Павлу  Цукићу  убиство  Вождове  омиљене  љубавнице  Марије  ­  Марјана, коју је, преобучену у мушке хаљине, водио са собом у борбе. Ову жену је,  иначе,  Карађорђе  отео  од њеног  законитог  мужа Петра Николића из Бруснице. 21  Још отвореније је поступила Љубица Обреновић када је у Црнући убила Милоше­  ву љубавницу Петрију: "Пиштољ је Милошев, рука је Љубичина, омашке не може  бити", рекла је. 22  За време Карађорђеве Србије појачан је био и прогон на вештице. Нема сумње 

да  је  овај  обичај  постојао и раније, али као да  је општа узнемиреност и несигур­  ност у друштву допринела томе да овај вид насиља над женама узме маха. У сво­  јим етнографским списима Вук каже да су "жене, на које се сумњало да су вешти­  це, бацали у воду, па која не потоне њу убију, јер се веровало да вештица не може  потонути". 23  Сâм Карађорђе  је изричито строго поступао према женама за које се  сумњало  да  су  вештице.  Један  од  Вождових  биографа,  Драгослав  Страњаковић,  наводи  случај када  је Карађорђе лично ишао у истрагу: "Неко му се потужи да у  Жабарима  има  вештица.  Он  дође  у  село  да  се  у  то  лично  увери.  Када  су  осумњичене жене  довели,  он нареди њиховим мужевима да их свуку и повежу у  квргу. После тога ставе свакој клипак под колено и привежу за њега лактове тако,  да се глава с коленима састави. Онда зађу његови момци па вежу ужетом понао­  соб  сваку жену преко  среде.  Затим  један  од момака  ухвати  уже  за  горњи крај, а  други баци жену са високе обале у вир. Чим једна потоне одмах је извуку. Пошто  није успео да нађе ни  једну вештицу, врати се у Тополу". 24  На Карађорђев налог,  као вештице, убијене су и Пауна, жена Павла Станковића из Жабара, тако што су  је привезали за ражањ и живу пекли док није сасвим изгорела; и маћеха његовог  буљубаше Петра Јокића коју су ножевима исекли на комаде. 25 За Карађорђевог зета,  Антонија Пљакића, познатог покрволочности, причало се да је убијаољудеижене за 

20  Милан   Ђ .   Милићевић,  Поменик  знаменитих  људи,  Београд,  (1888),  1979,  166,  167,  мој  курзив. 

21  Страњаковић  Драгослав ,  н.  д.,  84;  Бартоломео  Куниберт,  Српски  устанак  и  прва  владавина  Милоша  Обреновића  1804­1850,  Београд,  1901,  128;  Димитри је   Тирол,  Карађорђе  Петровић, вожд народа Србског, Темишвар, 1846, Архив САНУ 9979, 3,4. 

22 Милићевић, Поменик, 464.  23 Вук , Описаније Србије, 62.  24 Страњаковић, 85; Куниберт , 128.  25 Вук , Грађа, 213; Тирол, 7.

Насиље над женама и сексуални мирал … ГЛ. ЕИ САНУ XLVII (1998)  73 

које се сумњалода вештичаре, а једну бабу је, као вештицу, живу испекао усред Ка­  рановца. У његовој  заоставштини пронађено  је Карађорђево писмо, писано 1811.  године, у коме му Вожд одобрава поступак ислеђивања вештица и врачара. 26  Имајући све ово у виду, значајно је истаћи у коликом су раскораку били живот­ 

на пракса и правне регулативе. У жељи да уреди новонасталу државу, Карађорђе  је издао правни акт, "Правила војена и народња" који је требалода обухвати основне  потребе народне, војне и управне, али и да доскочи неким недостацима српског жи­  вота, "да се зло и празноверице искорене". 27 Не зна се за годину настанка овог акта,  извесни аутори га смештају у 1807, а други после 1810. године. 28 У сваком случају,  неке кривичне одредбе овог рудиментарног Законика показују противречност изме­  ђу добре жеље и намере с једне стране, и стварности у којој су те исте одредбе биле  кршене, штавише и  од  стране  самог Вожда и његових  сарадника! То су одредбе  које се односе на забрану отмице девојака, забрану чедоморства и забрану прогона  на вештице. Због занимљивости њихове садржине дајем их у целини:  § 27. Кои се усуди отети девоику, таи момак да трчи шибу три пута кроз 300 

момака, девоика да се пусти, и за кога она оће нека се уда; и ово венчан безаконо  не брои се за бракосочетание, куму 50 штапа, деверу 50, старом свату 50, а оста­  лим сватовима по 30.  § 30. Жена или девоика која да би се случило да роди без мужа дете, то ест 

копиле  ово  е  натурално,  заповест  да  се изда да никака се не би усудила удавити  дете,  но  слободно нека  рани, или ако  је веома стидно, то може однети и на путу  оставити куд људи сваки час пролазе, да кои год наће, примиће и наћиће се рани­  ти. Ако би се усудила удавити, то таки и она осућуе се на смерт, без никакове дал­  ше милости, за узрок што е убила човека на свету.  § 31. Ко би се усудио вештице тражити и убијати жене и мучити како што 

су бивале овакове будалаштине, или у воду бацати, ко би ово учинио оваку лудост  за коју се Србима бели свет смее, за оваку будалаштину одсућуемо му оно што би  он чинио био више реченим вештицама, њему да се учини. 29 

* * * 

За  овај  период  карактеристичне  су  још  две  појаве:  престанак  напаствовања  Српкиња  од  стране  Турака  у  Београдском  пашалуку,  и  с  друге  стране,  насилно  покрштавање Туркиња и узимање истих за жене и љубавнице, што се може сма­  трати делом опште ревандикације према Турцима. Друга жена поменутог Стевана  Живковића била је када београдског дахије Аганлије, покрштена у Љубицу. Чувен  је  случај Миленка Стојковића,  једног од највећих  војвода Првог устанка,  који  је  држао харем састављен од Туркиња и Влахиња. Тај харем је Миленко образовао  1807. године, када је после освајања Београда иза побијених Турака остало много 

26 Милићевић, Поменик, 549.  27 Александар  Солов јев , О Карађорђевом Законику,  у Карађорђев устанак ­ настајање нове 

српске државе, прир. Н .  Љубинковић, Велика Плана, 1998, 90.  28 Исти, 91  29 Исти, 97, 98; мој курзив.

Драгана Антонијевић 74

њихових жена и сирочади. Срби натоваре две лађе са тим робљем и пусте низ Ду­  нав у Турску. Када лађе дођу у Пореч, где је Миленко био војвода, он их заустави,  изабере за себе најлепше жене, девојке и женску децу, а остале пошаље даље. Ми­  ленко је имао, иначе, богату и лепу жену Милену, којој је обећао да ће распустити  харем,  али  обећање није испунио, него  је жену послао да живи у Кличевац, а он  остане у Поречу са својим харемом. Када би се које заситио, онда би их поклањао  својим доглавницима или их удавао за своје слуге, а малу децу је поклањао жена­  ма без деце. 30  Једна од жена из тог харема била је и чувена лепотица, покрштена  Туркиња  Јеленка,  дугогодишња  велика  љубав  кнеза Милоша  Обреновића,  тако­  звана "Мала Госпођа". 31  Када је 1811. године Миленко Стојковић напустио Срби­  ју, због неслагања са Карађорђем, распустио је и свој харем. Интересантан пример  двоструког  мерила  ­  где  оно што  је  дозвољено  војводама,  није  и  обичном  свету,  описује Нићифор Нинковић, учесник Првог устанка и бивши берберин кнеза Ми­  лоша. Једнога дана у Тополи он је видео неког човека који је лежао поред ватре и  коме је ишла пена на уста. Упита шта се са њим десило, и рекоше му за њега: "До­  шао овде из Београда  једну покрштеницу просити за жену од они што и  је  го­  сподар поделио по кнезовима. И замолио Петра буљукбашу. А Петар му рекао ­ Ја  ти ништа не смем рећи док не питам Господара. Кад је буљукбаша Господару по­  менуо, а он му рекне: ­ Доведи га преда ме да га видим. И Петар га доведе. Госпо­  дар га упита:­ Што си дошао момче? А он му каже како је дошао ту покрштеницу  просити за себе. Онда се Господар наљути:­ Коекуде, по души те! Ја сам њи из Бе­  ограда растерао и поделио по господи да се не курвате, а ви опет не можете да се  усаветујете, веће трчите овамо за Туркињама. Ваљда мало у Сербији девојака има!  Па узе тешку топузину, те га испребија. Па ено га сад, шта је тражио, то је и до­  био". 32 Нећемо много погрешити ако кажемо да је овакво понашање, између оста­  лог,  било  и  последица  угледања  и  имитирања  дотадашњих  господара,  имућних  Турака који су имали по више жена. Како у лепом одевању, добром оружју и оки­  ћеним коњима, тако и у љубавном животу, понашање Турака представљало је за  Србе  потајни,  жељени  идеал.  "У  осећајима  мушкараца  снажно  је  и  успешно  утемељено  кодирање политичких и естетичких утопија са женским телом", пише  Клаус Тевелајт. 33  Узимање Туркиња за љубавнице може се објаснити и Тевелајто­  вим запажањем о односумушкараца, који су учествовали уреволуцијама, према же­  нама "виших слојева": "Друштвени успон се документира понајпре стицањем жене  из достигнутог друштвеног слоја. Стицање више жене уједно је израз одступања од  жеље за променом друштвених односа власти". 34 И одиста, многе војводе и прваци  Првог и Другог устанка упојединим стварима понашали су се каоњихови бивши го­ 

30 Вук , Грађа, 262, 263; Милићевић, Поменик, 694.  31  Са  Јеленком  је  Милош  живео  у  Крагујевцу,  сасвим  јавно,  а  Љубица  је  са  децом  боравила  у 

Пожаревцу. Имали су ванбрачног сина Гаврила, који је као мало дете умро. Била је, кажу, изузетно лепа,  интелигентна,  отменог  држања  и  понашања  и  веома  утицајна.  Милош  ју  је  1835.  године  удао  за  угледног Теодора Хербеза. 

32 Нићифор Нинковић,Жизниописанија моја (1807 ­ 1842), Нови Сад, 1972, 69, мој курзив.  33 Klau s Thewelei t , Muške fantazije, knj. 2, Zagreb, 1983, 130.  34 Исти, 140.

Насиље над женама и сексуални мирал … ГЛ. ЕИ САНУ XLVII (1998)  75 

сподари, као какви "српски везири".  "Од  једних се Турака курталисасмо, а други  нас спопадоше", говорио би народ. 35 Најугледнији људи Србије, укључујући и Ка­  рађорђа и кнеза Милоша, дошавши на власт, приступали су женама "као заводни­  ци који траже своје право; као пљачкаши, насилници или добротвори". 36  Приказ односа према женама током устаничког периода завршавам једним па­ 

радигматичним примером. Када је Карађорђе започео устанак, свом пријатељу Га­  ји Пантелићу рекао  је да не може више да гледа како српским женама вире ноге  испод  Турака.  Године  1813,  пред  саму  пропаст  устанка,  на  Дрини,  пожалио  се  истом Гаји Пантелићу, рекавши: " Немој, Гајо, казати ником зашто ће наше главе  одсећи /Срби/ и однети везиру, зашто, брате, пропадамо! Да не бесмо убили пашу  на Екмеклуку, да не бесмо крстили Турке, да не бесмо узимали њине жене и де­  војке за наше Србе, и да не бесмо ишли на Сјеницу, не би пропали нити би тако  раздражили Турке". 37  Тако се, ето, жене јављају као посредан узрок подизања, али  и пропасти устанка! Годинe 1804. и 1813. година спојене су инвертованим позици­  јама напаствованих жена: почело се са силованим Српкињама, а завршило са на­  силно покрштеним и узетим Туркињама. 

Постустанички период 

Мирнодопским  периодом  Српске  револуције  сматра  се  време  од  завршетка  Другог устанка 1815. па до доношења првог српског Устава 1835. године, а покла­  па се са добом прве владавине кнеза Милоша. Током тог периода у Србији су се  десиле велике и значајне промене. За тему коју разматрамо, битни су континуира­  ни напори да  се,  у  почетку  обичајним правом и здраворазумским суђењем, а ка­  сније  и  законским прописима  сузбију неприхватљиви облици понашања. Српско  друштво живело је и даље у неком полуанархичном стању, држећи се својих оби­  чаја,  иако  су,  неке  од њих,  време и новонастали односи превазилазили. У Кара­  ђорђевој Србији  општератно  стање није  пружало много могућности да се закони  поштују  и  доследно  спроводе.  У  Милошевој  Србији,  пак,  од  које  је  непосредна  ратна опасност била успешно отклоњена, са озбиљношћу и строгошћу приступило  се регулисању друштвеног живота. "На почетку своје владавине Милош је избега­  вао да дâ законе, уверен да је за искорењивање преступа довољна репресија", пи­  сао је Михаило Гавриловић. 38 Чињеница је да су неке драконске мере и оштре пре­  суде које је доносио допринеле, постепено, да се анархично стање у земљи доведе  у  какав­такав  ред.  Већ  1820.  у  Крагујевцу  је  установио  "Суд  Народни  Србски".  Под притиском околине, а и зато што је државна организација постајала све сложе­  нија, 1829. године решио је да се пропишу "Закони за Народ". На Вуков предлог 

35 Михаило  Гавриловић,Милош Обреновић, Београд, II, 1909, 466. Милош је, каже Гавриловић,  био свестан тога шта народ говори, и упозоравао је нахијске кнезове да воде рачуна о свом понашању,  премданисамнијеутомебиодоследан. 

36 Thewelei t , 141.  37 Казивања, Гаја, 105.  38 Гавриловић, н. д. 476.

Драгана Антонијевић 76

1830.Милош је установио"законодателнукомисију" која је живо радила и 1831. по­  чело се по тим законима судити. 39  За разлику од Карађорђа, Милош није веровао у вештице, и не зна се ни за је­ 

дан случај да је сâм ишао у истрагу или кога слао. Напротив, забрањивао је да се  жене и мушкарци гоне по селима и називају вештицама, а оне који би то радили  строго  је  кажњавао.  Тако  је  кнезу  Петру  Обрадиновићу  из  Рогачице,  који  му  је  јављао о неких 15 вештица у селу Јакљу, одговорио: "А за вештице и за вешцове  нек  не  лудује  кнез Петар,  јер тога  нема,  нити може бити". Дописи у вези ве­  штица и Милошеве забране највише се срећу у актима Кнежеве канцеларије за пе­  риод 1822­1824. године. 40  Тихомир Ђорђевић је, проучавајући акта Кнежеве канцеларије, записао следе­ 

ће: "За све време Милошеве владе наилази се на низ дописа, наредби и казни што  их је Милош чинио да би искоренио неке злоупотребе и варварства која су чињена  док се брак не закључи, али није много вредело, народ се држао свога. Међу та­  квим  случајевима  су: присиљавање девојке на удају;  забрана продаје девојке,  тј.  да  се  више  од  25  гроша  не  сме  ни  дати  ни  узети;  под  претњом  казне  смрћу  забрањена је отмица девојака; строго се забрањује и добегавање девојке без про­  сидбе. Томе се могу додати и примери: удаја девојке копиљара, свадбени дарови,  подметање лажног младожење, женидба свештеника. Наређује се, такође, да ничи­  ја свадба не може трајати дуже од два дана, јер се чине многе злоупотребе и вели­  ки трошкови". 41 Ове мере Милош је издао 1818. године, а пооштрио их 1820.  Прељуба  се  телесно  кажњавала,  а  против  блуда  и  седељки  издао  је  Милош 

1833.  године  следећи  проглас:  "Између  других  злоупотребленија,  која  нам  из­  корењивати ваља, јесте и скупљање мушких лица с женскима на седишту ноћном  тако названом прелу, сјелу ил седељки. Рђави обичај овај не само не слаже се с до­  бронаравијем, него и даје повод к свађама, бијењу међусобном и самоме убијству."  Надаље се каже да је одлучио, да би се такве несреће предупредиле, као и "порок  блудодјејанија при овим састанцима уклонио" да забрани мушкима да се са жен­  ским ноћу састају у друштву да преду или шта друго раде. Жене се могу састајати  да преду, али у нечијој кући, и то саме, а не на пољу као до тада. 42  Међутим, једна од најтежих криминалних радњи која је тих деценија чињена у 

Србији и која је с великом муком сузбијана било је чедоморство. Овај тежак преступ  на драстичан начин показује стање ствари у Србији: раширеност и учесталост ван­  брачних полних односа; лажни, двоструки морал средине која гледа кроз прсте на  блудно понашање али оптужује на тај начин затруднелужену или девојку, срамотно  је означавајући  као "копиљушу";  слаб  хришћански морал и одсуство милосрђа и  сажаљења спрам новорођене деце. Оштре мере власти и укори свештенства да се  срамном и грешном обичају убијања мале деце стане на пут, сасвим речито говоре о  великом раскораку између идеализоване слике патријархалног живота на српском 

39 Мита  Петровић,Финансије и установе обновљене Србије, 1, Београд, 1897, 579, 580.  40 Тихомир  Ђорђевић, Грађа за српске народне обичаје из времена владе кнеза Милоша, СЕЗб, 

књ. 14, Београд, 1909, 393­396.  41 Исти, 454.  42 Исти, 458, 459.

Насиље над женама и сексуални мирал … ГЛ. ЕИ САНУ XLVII (1998)  77 

селу и  мучне  стварности.  Јуна  месеца  1827.  године  кнез Милош  је  издао  веома  детаљно обавештење и упутство народу и нахијским кнезовима о поступцима које  треба предузети у вези ванбрачне деце и чедоморства. Ту обавест Милош започиње  речима у којима прекорева народ што се, и поред свих упозорења власти и цркве,  блуд умножава, а народ се, и поред строгих казни, не поправља. Јоши горе, наставља  Милош, преступнице у веће зло и грех западају "што невини плод своега преступле­  нија различитим начином море, и без сваког сожаленија, скотовима, да га поједу, ба­  цају или под земљу скрити старају се, да би со тим, како оне говоре, стид свој пред  светом сакриле, а не мисле да невина створења море, и да им душуод самога Бога да­  ну одузимају". Да би оваква богомрска дела искоренио или барем умањио, Милош је  издао следеће заповести: да ће свака преступница слободна бити ако своје дете сачу­  ва и отхрани; да онај који је згрешио са том женом мора за дете да плати трошак; да,  када се унеком селунађе трудна девојка или удовица, одмах будуобавештени сеоски  кмет и нахијски кнез који ће наћи неку старицу да чува трудну жену да не побаци, а  одмах по рођењу детета и дојкињу која ће на себе предузети бригу о новорођенчету,  све о трошку нахијског магистрата. Ако би се десило да до чедоморства ипак дође,  убица "овог божијег створења" биће предан суду где ће му се најстроже судити по  "законима  гражданским".  Посебну  занимљивост  представља  Милошево  строго  прекоревање родитеља, на које баца кривицу што своју децу не чувају од блуда, и  закључује да сав тај блуд и грех настаје отуда што "родитељи синове и кћери своје на  време не жене и не удају. Ишто се никакав оженити не може без знатног трошка које  родитељи за своје кћери од зетова својих истјазују". 43 Скоро две деценије касније,  1844. године, Сретен Л. Поповић забележио је случај из рудничког округа када су  пред суд извели девојку која је родила и удавила дете. Била је млада и лепа, и судија­  ма је било жао да је осуде, "да не пропадне кад оде на робију и за друштво остане на  веки изгубљена". А онда се нађе неки момак, пандур, и изјави да хоће да се њоме  ожени, и пусте је без икакве казне. Она је, каже писац, касније постала добра жена и  мати, и даје за нас значајан коментар: "У нашем народу, бар у оном крају, слабо се  гледа на морал такових преступница копиљуша. Оне се добро удају због тога, што се  већ зна да је роткиња, а има и тих узрока штосе зна да се неће укућуништа икомеда­  вати". 44  За време своје владавине, кнез Милош је са посебном пажњом пратио збивања 

у шест српских нахија које су ушле у границе Карађорђеве Србије, а после пропа­  сти 1813. године биле поново изгубљене. Тих шест нахија Милош је успео да по­  врати током 1832. и 1833. године. Он је прикупљао информације о насиљима Ту­  рака над Србима у тим нахијама да би их, у погодном тренутку, искористио да ин­  тервенише и припоји их Београдском пашалуку. Тако се у актима Кнежеве канце­  ларије  за  1832.  годину  могу  наћи  бројни  примери  тешког  насиља које  је  трпело  српско становништво у крушевачкој, параћинској, алексиначкој и ражањској нахи­  ји. Одиста  су  драстични и  трагични примери  силовања жена и малих девојчица,  убијања или пребијања мушкараца који су покушали да своје кћери и жене зашти­ 

43 Милан  Ђ .  Милићевић, Прилози за историју од 1810­1827, Споменик, XVII, 1892, 19, 20.  44 Сретен  Л.  Поповић, Путовање по новој Србији, Нови Сад, без год.издања, 29.

Драгана Антонијевић 78

те, као и отмице девојака и њихово насилно потурчивање. 45 Најпознатији је случај  бегова  браће  Вренчевића  из  Крушевца  који  су  отели  сестре Микљану и Марију,  потурчили их и одвели са собом. Овај инцидент је многе узнемирио, преступници­  ма је било суђено у Београду, и девојке су биле ослобођене и враћене родитељима.  Тај догађај помогао је Милошу да се домогне крушевачке нахије под изговором да  иде да умири побуњени народ због ове отмице. 46 

* * * 

Уколико  су  неке  од  ових  мера  допринеле  да  се  насиље  над женама  донекле  смањи, општа дискриминација жена у породици и друштву и даље се дуго задржа­  ла. Српски Грађански законик из 1844. године у имовинско­правном погледу није  променио статус жена, иако се Јован Хаџић, један од писаца Закона, здушно за то  залагао. Мушким наследницима до последњег наследног реда дато је првенство; а  ванбрачној мајци, осим у случају силовања, никакву заштиту није давало ванбрач­  но рођено дете. 47 Обичајно право и патријархална схватања о нижој друштвеној и  правној вредности жена нису се могла лако променити. 

Dragana ANTONIJEVIĆ 

VIOLEATED WOMEN AND SEXUAL MORALITY:  REPRESSED HISTORY OF THE UPRISING ERA IN SERBIA 

At  the  end  of  the  18 th  and  at  the  beginning  of  19 th  century,  Turkish  Empire  entered  the  period of crises and turmoil. Safety of the civilian inhabitants was in danger because of violence  of  Turk  Janissaries.  These  were  the  circumstances  followed  by  uprisings  in  Serbia.  The  background of these happenings was stories about women who were victims of various forms of  physical  and  sexual  violence.  Anarchy  was  the  cause  of  diminishing  of  sexual  morality,  and  social relations regulated by customs were disturbed. Review and analysis of different forms of  violence  and  sexual  behaviour  connected  with  social  changes  and  political  situation  in  the  Belgrade pashadom at the beginning of the 19 th century have been presented. 

45 Напр.: "У селуГлободеруИшљам, субаша спахиски, осрамотио једевојчеод 8 година, имајкутрудну  и спред и састраг, од ког су ­ срамоћења ­ обе, и мајка и кћи умрле, а муж од покора удавио се; у Крушевцу,  Бећир Валија отео жену Павлу, потурчио је и узео је к себи за жену, поред све молбе целе чаршије да то не  чини; у Крушевцу Карамурић потурчио је двеЖивојинове ћерке, и узео једну за себе, а другу од 6. година  поклонио брату Асану; у селу Равње, Мифтар Коџа из Високе, убио је Богдана што му није дао да му ћер  осрамоти; у Пепељевцу, Ахмед бег, из Крушевца, осрамотио је жену Милетину, а њему самоме ударио  500 тољага од кога тирјанског боја и данас човек на рукама пузи; у Бивољу Сердар субаша и арачлија,  седе по три месеца дана о сеоском трошку, часте се и пијанствују и девојке срамоте, а родитеље који им  не  би  девојке  довели,  на  мртво  име  бију;  у  Адровцу  Селим  бег  Вранчевић  потурчио  је  насилно  12  девојака и у свој конак узео; итд.", Мита  Петровић,Финансије, I, 252­254. 

46 Исти, 253: Гавриловић, н.д. књ. III, 458, 459.  47  Андри ја   Гамс,  Значај  Српског  грађанског  законика  за  Србију  у  XIX  веку,  у  Сто  педесет 

година од доношења Српског грађанског законика (1844­1994), Одељење друштвених наука САНУ, књ.  18, Београд, 1996, 20.

komentari (0)

nema postavljenih komentara

budi prvi koji ce napisati!

ovo je samo pregled

3 shown on 14 pages

preuzmi dokument