Drustveni karakter proizvodnje-Skripta-Ekonomija-Fakultet organizacionih nauka001, Skripte' predlog Ekonomija. Univerzitet u Beogradu
marajade
marajade

Drustveni karakter proizvodnje-Skripta-Ekonomija-Fakultet organizacionih nauka001, Skripte' predlog Ekonomija. Univerzitet u Beogradu

23 str.
3broj preuzimanja
1000+broj poseta
Opis
Drustveni karakter proizvodnje,Skripta,Ekonomija,Fakultet organizacionih nauka, DRUŠTVENI KARAKTER PROIZVODNJE I PROIZVODNE SNAGE DRUŠTVA, EKONOMSKA MISAO ANTIČKE GRČKE, Perikle, Aristotel, FEUDALIZAM, MERKANTILIZAM, FIZ...
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 23
ovo je samo pregled
3 prikazano na 23 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 23 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 23 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 23 str.
preuzmi dokument
1

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 1

1. DRUŠTVENI KARAKTER PROIZVODNJE I PROIZVODNE SNAGE DRUŠTVA Proizvodnja je uvek društvena (posredno ili neposredno), zato što je i čovek društveno biće. Proizvodnja je neposredno društvena kada se udružuju radi zajedničkog obavljanja posla, za svoje potrebe, bez posredovanja razmene (neposredno društveni rad), a posredno društvena kada proizvođači proizvode materijalna dobra radi prodaje potrošačima (posredno društveni rad). Ako se proizvod ne može razmeniti onda rad koji je utrošen za njegovu proizvodnju nije društveni rad. 2. EKONOMSKA MISAO ANTIČKE GRČKE Prvi tragovi o začecima robne razmene u antičkoj Grčkoj mogu se naći u Homerovim Ilijadi i Odiseji (VIII-VI vek p.n.e.). Solomon, jedan od 7 grčkih mudraca, zalagao se za olakšanje robne razmene. Sitnim seljacima je ukinuo hipotekarne dugove na zemlju i ropstvo zbog duga, zaštitio je poljoprivredu, uveo maksimum za zemljišni posed i zabranio luksuz. Perikle se, pak, zalagao za brži razvoj zanatstva i trgovine. Dok je Ksenofon (Ekonomikos) bio za racionalniju eksploataciju robova, jačanje poljoprivrede, društvenu podelu rada i razvoj tržišta. Platon se u svom delu Republika zalagao za jaču ulogu države u regulisanju ekonomskih odnosa, podelu rada, takvu da se svako bavi samo jednom vrestom delatnosti. Osuđivao je bogatstvo, težio tzv. idealnoj državi i bio protiv trgovine. Najznačajniji za ovo doba bio je Aristotel (Politika), zalaže se za zaštitu privatne svojine (ali bez preteranog bogaćenja) i prvi uviđa razliku između upotrebne i prometne vrednosti, ali ne upotrebljava te termine. Razlikuje ekonomiju (prirodna pojava koja ima za cilj sticanje različite upotrebne vrednosti R - N - R) od hermanistike (vrsta razmene sa ciljem ostvarivanja profita - veće vrednosti od uložene N - R - N1). 3. STAROG RIMA. Agrarno pitanje je bilo najznačajnije za stari Rim. Katon Stariji (O zemljoradnji) se zalaže za naturalnu privredu na osnovu robovskog rada. Braća Tiberije i Gaj Grah zalagali su se za određivanje maksimuma zemljišnog poseda i za ravnomerniju raspodelu zemlje i sredstava za poljoprivrednu proizvodnju seljacima. Ciceron zastupa interese klase srupnih zemljovlasnika i vlasnika novca i zalaže se za krupnu trgovinu. Tit Lukrecije Kar, filozof materijalista se zalaže za razvoj oruđa za rad. 4. FEUDALIZAM Aurelije Avgustin, daje prednost fizičkom ipoljoprivrednom radu nad umnim. Toma Akvinski, prezrivo se odnosio prema fizičkom radu, zalagao se za pravo privatne svojine i sticanje bogatsva. 5. MERKANTILIZAM Merkantilizam (XV-XVII veka) je za glavni predmet ekonomske analize uzeo robno-novčani promet. Osnovna ideja je bila da se bogatstvo jedne države ispolji u količini novca i da se kroz spoljnu trgovinu uvećava. (Antonio Sera, 1613. Kratka rasprava o uzrocima koji mogu izazvati obilje zlata i srebra u kraljevinama u kojima nema rudnika, s primenom na kraljevinu Napulj). Merkantilizam se deli na dve faze: rani merkantilizam (monetarni sistem ili bulionizam, XV i XVI vek), čija je suština da se ostvari suficit novčanog bilansa, zalažući se za izvoz, a smanjivajući uvoz roba (izvoz - priliv; uvoz - odliv bogatstva), i razvijeni merkantilizam (merkantiližam u užem smislu reči), koji se zalaže za pozitivan trgovinski bilans u spoljnotrgovinskoj razmeni jedne zemlje i nisu protiv uvoza. Predstavnici merkantilizma su: Kolber (Pisma, instrukcije i memoari), forsira izvoz robe i Antoan de Monkretjen (Traktat političke ekonomije posvećen kralju i majci kraljici) koji prvi upotrebljava naziv politička ekonomija, 1615. u Francuskoj; Antonio Sera u Italiji; Tomas Man (Blago Engleske od spoljne trgovine ili bilans spoljne trgovine kao regulator našeg bogatstva), koji se zalagao za razvoj spoljne trgovine - najbolji način za stvaranje bogate države i akumulaciju novca, Džon Lok i Džems Stjuart u Engleskoj. 6. FIZIOKRATIZAM. Fiziokratizam (XVIII vek, Francuska). Fiziokrati daju prednost poljoprivredi nad trgovinom i industrijom, jer samo zemlja daje čist proizvod. Poljoprivreda je jedina izvor ekonomskog bogatstva društva, a društveno bogatstvo je količina stvorenih poljoprivrednih proizvoda koje stvaraju proizvodni radnici. Predstavnici su: Fransoa Kene (Ekonomske tablice, 1758.), prvi put je društvenu proizvodnju prikazao kao jedinstvenu ekonomsku celinu, objasnio je društvenu reprodukciju; An Rober Žak Tigro (Razmatranja o postanku i raspodeli bogatstva, 1776.); Mersije de la Rivijera (Prirodni red i suština ljudskog društva). Glavna zamerka im je što su ignorisali industriju, uoči njenog procvata, ali su ipak težište ekonomske analize stavili na sferu proizvodnje, a ne na sferu prometa, kao merkantilisti. 7. KLASIČNA EKONOMSKA ANALIZA. Klasična škola - Adama Smita (Bogatstvo naroda = Istraživanja o prirodi i uzrocima bogatstva naroda, 1776., “ekonomska biblija”) mnogi smatraju osnivačem klasične ekonomske nauke i ocem političke ekonomije. Suština njegovog ekonomskog učenja je u uočavanju konačne potvrde kapitalističkog sistema proizvodnje i prihvatanje pune ekonomske slobode i lične inicijative pojedinaca u privrednoj aktivnosti; proklamovao je načelo ekonomskog liberalizma “laisser faire, laisser passer” (neka stvari idu slobodno svojim tokom); ispituje faktore koji doprinose i koče razvoj bogatstva naroda; ističe rad uopšte; prihvata ideje Vilijama Petija o novcu, najamnini, renti i Pjera Boagijbera o principu radne vrednosti; razvija teoriju troškova proizvodnje (cena svake robe se svodi na najamninu, profit i rentu, vrednost dovodi u zavisnost od dohodka, veličine koja se samostalno određuje); podelom rada se, po njemu, povećava spretnost radnika, proizvodnja, produktivnost rada, povezuju se proizvođači => porast društvenog bogatstva. David Rikardo (Načela političke ekonomije i oporezivanja, 1817. Engleska) se proslavio po teoriji i zakonu o zemljišnoj renti, 1817.; dokazao je da je renta razultat delovanja zakona radne vrednosti (ne poznaje apsolutnu rentu, to je teorija diferencijalne rente).Njega je nasledio Džon Stjuart Mil (Principi političke ekonomije, 1848., klasični

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 2

udžbenik političke ekonomije do 1890.). Tomas Robert Maltus (Esej o stanovništvu) se suprotstavlja Rikardovom učenju; razvija teoriju stanovništva kojom želi da pokaže da beda i siromaštvo ne potiču od društvenog uređenja, već od razmnožavanja stanovništva; predlaže preventivne i represivne mere. Njegovi sledbenici su Simond de Sismondi i Žan Batist Sej. 8. SOCIJALISTI Socijalisti su se svojim kritički orijentisanim učenjem suprotstavljali klasičnoj školi. Predstavnici: rani socijalisti utopisti u Engleskoj je to Tomas Mor (Utopija), kritikuje metode prvobitne akumulacije kapitala XV i XVI veka i daje utopističku viziju budućeg društva bez privatne svojine, trgovine i novca, u Italiji je to Toma Kampanela (Grad sunca, 1623.), u Nemačkoj Tomas Mincer; kasniji socijalisti utopisti su Sen Simon, Šarl Furije, Robert Oven. Karl Marks (Najamni rad i kapital, 1847. Komunistički manifest, 1848. Kritiku političke ekonomije, 1859. Kapital I, 1867. II, 1885. i III, 1894. objavio je Fridrih Engels, a Teorije o višku vrednosti tj. četvrti tom Kapitala, tek Karlo Kautski) se smatra osnivačem naučnog socijalizma. Njegovo ekonomsko učenje predstavlja zaokrugljeni i monolitan teorijski sistem, i njegova politička ekonomija je jedan od tri sastavna izvora marksizma. Fridrih Engels (Nacrti kritike političke ekonomije, njegova ekonomska teorija, Položaj radničke klase u Engleskoj, 1845., u kojoj se socijalizam iz utopije razvija u nauku, Anti-Diring, 1875. Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države, u kom nastavlja Marksovo učenje). I Marks i Engels su pridavali veliki značaj naučnom metodu, koji su izgradili tj. dijalektičkom metodu, kao sastvanom delu pogleda na svet. Marks zamera klasičarima što su zanemarili istorijski faktor (=> neprekidno trajanje kapitalizma u vremenu). 9. XX VEK. Džon Majnard Kejnz (Opšta teorija zaposlenosti, kamate i novca, 1936.) je jedan od vodećih ekonomista XX veka, jedan od glavnih osnivača novog međunarodnog monetarnog sistema. Država mora da putem monetarne i fiskalne politike i politike u oblasti javnih radova deluje na regulisanje investicija, kamatnih stopa, graničnu efikasnost kapitala… Pošto je jedan od glavnih problema kapitalizma nezaposlenost Kejnz je u centar svog istraživanja stavio zaposlenost raspoloživih faktora proizvodnje i naglašava opštu nezaposlenost. Međusobnim delovanjem štednje i investicija (imaju presudan značaj za proizvodnju i zaposlenost) objašnjava se nivo ukupnog nacionalnog dohotka i zaposlenosti. Glavni faktori od kojih zavisi investiciona delatnost su profitna i kamatna stopa. Od 1969. ustanovljena je Nobelova nagrada za ekonomiju. 10. NOBELOVCI 1969. Anton Rangar Friš, Norveška, Razvoj ekonometrije I primena matematičkih modela u ekonomskim analizama, 1970. Pol Semjuelson, SAD, Podizanje ekonomse analize I naučni rad u celini, 1973. Vasilij Leontjev, SAD, Input- Output metod kvantifikovanja međuzavisnosti u privredi, 1987, Robert Solou, SAD, Razvoj teorije privrednog rasta, 1994, Džon Neš, SAD, Primena teorije igara u strategiji poslovanja preduzeća, 1997, Robert Merton, SAD, Metodologija za vrednovanje složenih finansijskih transkcija. 11. EKONOMIČNOST. NAČELO EKONOMIČNOSTI. Načelo ekonomičnosti je opšte načelo proizvodnje koje se svodi na ostvarenje što većeg ekonomskog rezultata korišćenjem raspoloživih proizvodnih činilaca. Metode ostvarenja načela ekonomičnosti mogu biti vanekonomske (prinuda pretnjom, silom) i ekonomske prinude (bolja plata). Treba da postoje određene mere sa kojima se proizvođači upoređuju, neposrednih mera nema, jedna od posrednih je cena. Ekonomičnost pretpostavlja postojanje društvenih potreba za proizvodnjom. Da bi se što bolje uskladili obim proizvodnje i obim potreba treba da postoji koordinacija aktivnosti ekonomskih subjekata. Koordinacija je usklađivanje delatnosti ekonomskih subjekata u cilju rešavanja strukturnih problema proizvodnje materijalnih dobara prema društvanim potrebama za tim dobrima (svesno, organizovano ljudsko delovanje u pravcu stvaranja uslova za racionalnije odlučivanje ekonomskih subjekata. 12. OSNOVNA PITANJA SVAKE DRUŠTVENE PROIZVODNJE. Šta proizvoditi? - izbor proizvoda po njihovoj nameni. Jedna vrsta proizvoda je namenjena ličnoj potrošnji, druga proizvodnoj (sredstva za rad i predmeti rada). Koliko proizvoditi? - koliko društvenog rada potrošiti za proizvodnju u ličnoj, a koliko u proizvodnoj potrošnji? Kako proizvoditi? - izbor načina (tehnoloških metoda i proizvodnih sredstava). Ovaj izbor je određen razvojom društvene proizvodnje u čijoj osnovi je razvoj proizvodnih snaga. Za koga proizvoditi? - izbor naturalnog ili robnog oblika privređivanja. 13. POVEZANOST PROIZVODNJE I POTROŠNJE. Potrošnja je upotreba dobara i usluga radi zadovoljavanja pojedinačnih, zajedničkih ili proizvodnih potreba. 14. VRSTE POTROŠNJE. Potrošnja, zbog svog odnosa sa proizvodnjom može biti subjektivna (javlja se - sa gledišta subjekta - kao trošenje u cilju zadovoljavanja potreba) i objektivna (sa gledišta objekta - u cilju njegove proizvodnje). Razlikujemo 2 vrste: 1. Neproizvodna potrošnja (krajnja svrha proizvodnje) - za rezultat ima samo trošenje: a) Lična - potrošnja od strane učesnika u primarnoj raspodeli (radnika, vlasnika zemlje); uvek individualizovana, b) Javna - finansira se iz prikupljenih zajedničkih sredstava (porezi, doprinosi, carine, kazne…) i podrazumeva formiranje tih sredstava: 1. za plate radnika društvenih službi, može se individualizovati jer se troši pojedinačno i 2. za plaćanje materijalnih dobara i usluga u ustanovama društvenih službi (škole, bolnice…), Opšta potrošnja obuhvata deo javne pod 2. , 2. Proizvodna potrošnja (sa ciljem dalje proizvodnje) - korišćenjem jednih upotrebnih vrednosti proizvode se nove upotrebne vrednosti koje će dalje služiti za ili ličnu potrošnju ili dalju proizvodnju.

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 3

15. PROMENE U LIČNOJ POTROŠNJI. Promene u ličnoj potrošnji zavise od: Ekonomskih odnosa - Određene su odnosom subjekata proizvodnje prema sredstvima za proizvodnju. Marksov opšti zakon kapitalističke akumulacije: potrošnja proizvođača u klasnom društvu uvek je niža od mogućnosti koje pruža stepen privredne razvijenosti, nasuprot potrošnji vlasničke klase koja je iznad ovih mogućnosti. Jedni prisvajaju više na račun drugih. Realnih dohodaka društva - Sa porastom realnih dohodaka stanovništvo procentualno smanjuje deo namenjen ishrani, izdaci namenjeni odeći su proporcionalni, a procentualno raste deo namenjen ostalim potrebama (kulturnim). Engelov zakon (Razmere proizvodnje i potrošnje kraljevine Saske, 1857.) Nivoa privredne razvijenosti - nivo lične potrošnje je viši ako je privreda razvijenija, ali se i povećava udeo javne u odnosu na ličnu potrošnju. Klasni karakter potrošnje i promene u strukturi potrošnje dovode do formiranja tzv. potrošačkog društva. To je društvo koje vlasničku klasu i klase privilegovane u društvenoj podeli rada stimuliše na potrošnju radi potrošnje. 16. PROIZVODNJA I RASPODELA Raspodela ne postoji ukoliko između proizvodnje i potrošnje postoji neposredna veza. Raspodela je podela rezultata proizvodnje, struktura raspodele je određena strukturom proizvodnje. Raspodela je rezultat proizvodnje, 1. tako što se samo rezultati proizvodnje mogu raspodeljivati i 2. tako što određeni društveni način proizvodnje određuje i oblik raspodele. Raspodela je pretpostavka proizvodnje, 1. raspodela sredstava između članova društva i 2. raspodela članova društva na različite vrste potrošnje. Svakoj raspodeli prethodi raspodela uslova proizvodnje. Sa gledišta načina raspodele razlikuju se raspodele prema svojini - angažovanje kapitala; neradni dohodak (kada vlasnik materijalnog proizvodnog činioca učestvuje u podeli u proizvodnji stvorene vrednosti prema veličini vrednosti koju ulaže u proizvodnju ili promet) i raspodele prema radu - angažovanje radne snage; radni dohodak (kada vlasnik radne snage učestvuje u podeli u proizvodnji stvorene vrednosti prema stepenu svog angažovanja na poslovima proizvodnje, proizvodnih delatnosti ili prometa). Sa gledišta oblika raspodele razlikuje se neposredna (proizvodna dobra se dodeljuju članovima društva; nema tržišta) od posredne raspodele (proizvodna dobra se kupuju; ima tržišta), a potom primarna (učesnici u proizvodnji učestvuju u raspodeli tako što se javljaju kao prvi prisvajači vrednosti koja je stvorena u proizvodnji), sekundarna (izvedena raspodela iz primarne, tako što vlasnici činilaca proizvodnje iz primarne raspodele, deo svog dohotka ustupaju onim članovima društva koji nisu učesnici u proizvodnom procesu), namenska (podela dohotka privrednih subjekata tako što se jedan deo dohotka izdvaja za potrošnju, a drugi za akumulaciju) i interna raspodela (podela između radnika onog dela dohotka preduzeća koji je izdvojen namenskom raspodelom za njihove plate). 17. PROIZVODNJA I RAZMENA Kada je rad podeljen tako da proizvođači ne proizvode sva materijalna dobra i usluge koje troše u okviru svoje uže zajednice, onda je proizvođač upućen da deo svojih proizvoda razmenjuje za proizvode drugih proizvođača. Ova razmena obavlja se na tržištu, koje je celokupnost odnosa ponude (ona količina proizvoda koju su proizvođači spremni da prodaju uz odgovarajuću cenu) i potražnje (ona količina proizvoda koju su potrošači spremni da kupe za odgovarajuću cenu) tj. sučeljavanje ponude i tražnje. U razmeni se jedna vrsta upotrebne vrednosti prodaje da bise kupila druga, ona kojaza njenog proizvođača predstavlja višak, a za njenog kupca potrebu. Razmena se može vršiti neposredno - kao trampa ili posredno - kao robni promet. Imamo I dva oblika razmene: ekvivalentnu i neekvivalentnu razmenu. Ovo može delovati dvojako na proizvodnju(stimulativno i destimulativno) 18. PROCES RADA I NJEGOVI ČINIOCI. RADNO SPOSOBNO STANOVNIŠTVO. Činioci proizvodnje su radna snaga i sredstva za proizvodnju. Radna snaga je ukupnost čovekovih fizičkih i umnih sposobnosti koje se mogu koristiti u proizvodnji. Rad je trošenje, upotrebljavanje radne snage u bilo kom obliku. Pod radom u ekonomskom smislu podrazumeva se samo takvo upotrebljivanje radne snage koje je učinjeno u cilju stvaranja sredstava za život (ne mora da ima za rezultat neko materijalno dobro, iako se ekonomija najviše bavi takvom vrstom rada). Sredstva za proizvodnju su predmeti rada (stvari na koje se deluje radom) i sredstva za rad ( stvari pomoću kojih se deluje na predmete rada). Radno sposobno stanovništvo je za rad sposoban deo stanovništva (F:15-60; M:15- 65). Aktivno stanovništvo čini samo onaj deo žitelja koji obavlja neki posao u proizvodnji ili van proizvodnje a tim poslom stvara sebi sredstva za život. Neaktivno stanovništvo čine nezaposleni članovi društva i đaci i studenti koji se u vreme radne sposobnosti (15) obučavaju za složenije poslove u društvenoj proizvodnji. Oni su izdržavani deo stanovništva. 19. OPŠTI I POSEBAN POJAM RADA Opštim pojmom proizvodnog rada smatra se rad angažovan u proizvodnji materijalnih dobara i proizvodnih usluga, rad koji u krajnjoj liniji ima za rezultat neku materijalnu upotrebnu vrednost ili proizvodnu uslugu. Proizvodan je rad koji je opredmećen u nekom materijalnom dobru pod uslovom da ono ima neku upotrebnu vrednost, da uvećava materijalno bogatstvo društva. Neproizvodan je onaj rad koji je angažovan u činjenju neproizvodnih usluga (onih usluga koje se ne tiču materijalnih upotrebnih vrednosti. Sa razvojem teorije radne vrednosti u Engleskoj, pojam proizvodnog rada se proširuje na sve delatnosti koje proizvode materijalna dobra i vrše proizvodne usluge (rad u industriji, rudarstvu, poljoprivredi, šumarstvu, građevinarstvu, izdavačkoj delatnosti, ugostiteljstvu i proizvodnom zanatstvu), dok je neproizvodan rad u delatnostima zdravstva, državnih organa, prosvete, umetnosti, socijalnog staranja, socijalnog osiguranja i neproizvodnih usluga. Poseban pojam proizvodnog rada vezan je za poseban interes koji se angažovanjem rada i sredstava teži ostvariti. Posmatrano iz ugla ovog posebnog interesa, u proizvodnim delatnostima

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 4

radnik može biti neproizvodan, kao što i radnik u neproizvodnim delatnostima može biti proizvodan, sve zavisi da li vlasnik od toga uvećava zaradu ili ne. Ovaj pojam je izveden iz opšteg, zato što oni crpe svoju zaradu iz rada proizvodnih radnika. 20. STRUKTURA VREDNOSTI PROIZVODA. Vrednost proizvoda = tekući + minuli rad. Vrednost je utrošena količina rada u proizvodu. Proizvodi ljudskog rada, koji su namenjeni potrošnji za nekog drugog, a posredstvom razmene, nazivaju se roba. Proizvod rada rezultat je sadejstva više činilaca: rad predmeti rada i sredstva za rad. Sredstva za proizvodnju rezultat su prethodnog ljudskog rada pa je u njima sadržana određena količina tog minulog rada (utrošena radna snaga u jednom ili više uzastopnih procesa proizvodnje koja je opredmećena u dobrima namenjenim daljoj proizvodnji), kome se, u daljem procesu proizvodnje dodaje tekući rad (trošenje radne snage u procesu materijalne proizvodnje). Treba razlikovati prost (može ga obavljati sve radno sposobno stanovništvo) od složenog tekućeg rada (posebno obučen). Složen rad na tržištu važi kao multiplikovan prost rad. Da bi razgraničili tekući od minulog rada, treba obratiti pažnju na vremenski momenat i subjekat koji obavlja radnju. Vrednost, koju proizvođač ostvari prodajom svojih proizvoda, a koja je rezultat njegovog tekućeg rada naziva se nova vrednost. Drugi deo vrednosti (koji je prenesen sa korišćenih sredstava za proizvodnju na novi proizvod, koji je pomoću njih napravljen) naziva se prenesena vrednost. Cena je novčani izraz vrednosti. vr (vrednost proizvoda) = sp (sredstva za proizvodnju) + nv (nova vrednost) 21. PRODUKTIVNOST RADA. Produktivnost rada je sposobnost radnika da u jedinici vremena, a uz normalan stepen utroška radne snage proizvede određenu količinu proizvoda (p): Pr = t / p ili p / t. Ukoliko se skrati vreme za proizvodnju jednog proizvoda (poveća broj proizvedenih komada za dato vreme, onda je i produktivnost rada povećana: Pr = p (količina proizvoda) / rs (broj zaposlenih radnika) Složenost izračunavanja (porasta) produktivnosti nastaje zato što proizvodi, koje određeno preduzeće proizvodi, nisu iz godine u godinu isti. Pr=(UP-MT)/RS=DV/RS – dodatna vrednost. Ona zavisi od različitih okolnosti, proizvodnih snaga društva: prosečan stepen umešnosti radnika, stepen razvitka nauke i njena tehnološka primenjivost, društvena organizacija proizvodnje, obim i delotvornost primenjenih sredstava za rad i prirodni uslovi. Produktivnost se još naziva i proizvodna snaga rada. 22. INTENZIVNOST RADA To je utrošak radne snage u vremenu. Stepen trošenja radne snage. Radnik će i kod povećane intenzivnosti rada proizvesti proizvod za kraće vreme no kako je njegov rad zgusnutiji u vremenu, to svaka jedinica proizvoda sadrži istu količinu tekućeg rada. Stepen intenzivnosti određuju tehnički i društveni uslovi proizvodnje. 23. PREDMETI RADA (PRIMARNI, SEKUNDARNI I TERCIJARNI SEKTOR). Predmeti rada su stvari na koje čovek deluje radom, a pomoću sredstava za rad. Opšti predmet rada je zemlja. Kako je proizvodnja prilagođavanje prirode ljudskim potrebama, to se delovi prirode koje čovek prisvaja, razlikuju prema stepenu obrade, pa se javljaju kao sirovine ili kao poluproizvodi, i razlikuju se prema ulozi u procesu proizvodnje, pa se javljaju kao osnovna supstanca proizvoda ili kao njegova pomoćna materija. Prema načinu delovanja na predmete rada celokupna se privredna aktivnost društva deli na primarni (obuhvata one delatnosti privrede koje su neposredno vezane za prirodu - proizvodi se dobijaju korišćenjem zamljišta), sekundarni (one u kojima se vrši prerada sirovina) i tercijarni sektor (one u kojima se vrše proizvodne i neproizvodne usluge, a pri tome se ne vrši prerada ili dorada predmeta rada). Predmeti rada menjaju svoj oblik, ali njihova vrednost ne nestaje. Kako se predmeti rada mogu samo jednom iskoristiti, to se za sledeći proizvodni proces moraju nabaviti nove količine predmeta rada. Na ovaj način se predmeti rada obrću, pa se drugačije nazivaju obrtna sredstva. Proizvodna jedinica mora imati određenu sumu novca za ove povremene kupovine predmeta rada. Ta suma novca se naziva fond obrtnih sredstava, u koji pored fonda za predmete rada, spada i fond za isplate ličnih dohodaka. 24. SREDSTVA ZA RAD. Sredstva za rad su stvari (skup stvari) koje radnik stavlja između sebe i predmeta rada. Dele se na 3 grupe: 1) Sredstva za rad koja čine objektivne uslove proizvodnje-zemlja je opšti predmet rada i opšte sredstvo za rad; daje radniku mesto na kome stoji i polje njegovom radu, ovde spadaju i sredstva koja su radom stvorena na zemlji i predstavljaju objektivne uslove proizvodnje, uslove bez kojih se ne može proizvoditi, 2) Sredstva za rad koja čine proizvodne sudove-u njima se drže predmeti rada i omogućuje delovanje određenih procesa u njima, posebno u procesnim industrijama, 3) Mehanička sredstva za rad-oruđa za rad; sredstva koja radnik u procesu proizvodnje u pravom smislu reči stavlja između sebe i predmeta rada. Sredstva za rad postepeno prenose svoju vrednost i postepeno se isplaćuju svojim radnicima pa se zato zovu osnovna ili fiksna sredstva. 25. AMORTIZACIJA I RABAĆENJE. Sredstva za rad traju duže vremena i postepeno prenose svoju vrednost na nove proizvode, samim tim se i postepeno isplaćuju svojim vlasnicima. Onaj deo vrednosti, koji je prenesen na nove proizvode, vlasnici posle prodaje proizvoda izdvajaju u poseban fond iz koga će moći da nabave nova sredstva za rad kada stara budu izbačena iz upotrebe. Ovo postepeno prenošenje vrednosti naziva se amortizacija, a ovaj novčani fond, koji se postepeno uvećava sa procesom amortizacije osnovnih sredstava, naziva se fond amortizacije. Usled upotrebe smanjuje se i upotrebna vrednost sredstava za rad. Ovo fizičko trošenje ili zastarevanje sredstava za rad naziva se rabaćenje (smanjivanje upotrebne vrednosti sredstava za rad). Razlikuju se 2 oblika rabaćenja: fizičko - nastaje trošenjem u procesu proizvodnje ili delovanjem prirodnih sila, moralno - ekonomsko zastarevanje, nastaje usled

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 5

ekonomske neopravdanosti njihove dalje upotrebe; za takva sredstva kaže se da su moralno izrabaćena ili ekonomski zastarela; za razliku od fizičkog rabaćenja, ne stignu da prenesu svoju vrednost u celini na proizvode; nova proizvodnja dovodi do veće ekonomičnosti i ona je za subjekte rentabilnija. 26. EFIKASNOST SREDSTAVA ZA RAD. Sredstva za rad su efikasnija ukoliko donose veći porast obima proizvodnje (p) prema vrednosti angažovanih sredstava za rad (sr): Esr = p / sr Ukoliko se raspoloživim sredstvima za rad povećava obim proizvodnje usled bolje organizacije rada, onda govorimo o efikasnijem korišćenju raspoloživih sredstava za rad. Ako je njihovo korišćenje optimalno, onda se povećavanje efikasnosti proizvodnje može ostvariti primenom savršenijih sredstava, nabavkom novih sredstava pomoću kojih se povećava obim proizvodnje. Pri opredeljivanju za primenu efikasnijih sredstava za rad mora se uvek imati u vidu da li se ekonomski isplati nabavka savršenijih sredstava ukoliko se starim raspoloživim sredstvima za rad može još proizvoditi, a da se ta proizvodnja isplati za vlasnika. Efikasnost sredstava za proizvodnju pokazuje širi pojam zato što obuhvata ukupno angažovana sredstva za proizvodnju (sredstva za rad i predmete rada) Esp = p / sp 27. RENTABILNOST KAPITALA. Sredstva uložena u određeni posao (osnovna i obrtna) donose njihovom vlasniku odgovarajuću zaradu, inače ih vlasnik ne bi ulagao u taj posao. Odnos ove zarade, koja se godišnje ostvari prema veličini vrednosti uloženih sredstava, naziva se rentabilnost kapitala. Pošto radnici stvore više vrednosti nego što prime kao platu, to taj višak prisvaja vlasnik kao zaradu od svojine i on se naziva profit ili dobit. Uložena sredstva, koja vlasniku donose više vrednosti nego što je njihova vrednost, nazivaju se kapital (k). Tako je rentabilnost kapitala jednaka količniku godišnje dobiti i uloženog (k). Rt’ = do / k Rentabilnost kapitala se obično izražava u procentu godišnje. Veća rentabilnost se ostvaruje ako se kapital koristi efikasnije (ako se sa (k) ostvaruje veći obim proizvodnje => smanjuje se utrošak sredstava po jedinici proizvoda => povećava se dobit tj. stopa rt’). 28. TEHNIČKI SASTAV PROIZVODNIH ČINILACA. Kada činioce proizvodnje posmatramo kao masu (količinu) stredstava za proizvodnju prema broju zaposlenih radnika, onda govorimo o tehničkom sastavu proizvodnih činilaca. Ts = sp / rs Ts pokazuje masu sredstava za proizvodnju po zaposlenom radniku. Aktivan činilac u procesu proizvodnje je radna snaga, dok su sredstva za proizvodnju pasivan činilac koga jedino radna snaga može aktivirati. Masa sredstava za proizvodnju izražava se po svojoj vrednosti, pa dobijamo da organski sastav kapitala pokazuje vrednost sredstava za proizvodnju po radniku. Pri izračunavanju vrednosti sredstava za proizvodnju računaju se samo ona koja su stvarno prisutna u proizvodnom procesu u momentu izračunavanja i to za vreme od jednog obrta. Tehnički sastav se veoma razlikuje po različitim granama proizvodnje. Postoji i tehnička opremljenost rada (odnos vrednosti sredstava za rad po radniku) To = sr / rs 29. SRAZMERNA PODELA RADA NA RAZLIČITE GRANE PROIZVODNJE Srazmerna podela rada na različite grane proizvodnje može se činiti na dva načina. Prvi je stihijski, i sprovodi se tako što se proizvođači prilagođavaju društvenim potrebama za njihovim proizvodima povećavajući ili smanjujući proizvodnju određenih upotrebnih vrednosti. Drugi je planski po kome se srazmernost između proizvodnje i potreba za tom proizvodnjom usklađuje merama društvenih privrednih organa. Može biti direktivno (svodi se na obaveze proizvodnih jedinica koje su dužne da izvrše onako kako je društvenim planovima njima određeno) i indikativno (ne stavlja proizvodne jedinice u obavezu da ispunjavaju predviđene zadatke prema vrsti i količini proizvoda). 30. UKUPAN DRUŠTVENI PROIZVOD (društveni bruto obrt). Kada se ukupni prihodi od prodaje roba i proizvodnih usluga svih jedinica saberu u određenoj godini, dobija se ukupni društveni proizvod te privrede, koji je rezultat sadejstva proizvodnih činilaca, radne snage i sredstava za proizvodnju. Može se posmatrati u naturalnom i vrednosnom obimu i naturalnoj i vrednosnoj strukturi. Posmatran po naturalnom obimu čini pregled različitih upotrebnih vrednosti sa njihovim proizvodnim količinama. Posmatran po naturalnoj strukturi je raščlanjivanje ovog pregleda prema nameni proizvodnih dobara, prema tome čemu sve služe ove upotrebne vrednosti. Pregled naturalne strukture ukupnog društvenog proizvoda i obima proizvodnje prema datoj strukturi naziva se materijalni bilans narodne privrede. Posmatran po vrednosnom obimu, ukupan društveni proizvod je suma cena svih proizvoda i proizvodnih usluga. Ovakav se pregled naziva vrednosni bilans narodne privrede. Vrednosni izraz ukupnog društvenog proizvoda omogućuje da se ovaj ekonomski agregat raščlani na prenesenu i novu vrednost. Sabiranjem vrednosti proizvodnje svih proizvođača dobijamo njihov ukupni proizvod kao vrednost svih stupnjevitih i finalnih proizvoda. To je ukupan društveni proizvod . 31. DRUŠTVENI PROIZVOD (bruto nacionalni proizvod). Manji je od UP za iznos vrednosti društvene proizvodnje koja se dva ili više puta sabira, a to su materijalni troškovi. DP je jednak zbiru amortizacije i nove vrednosti iz tekućeg perioda. Vrednosna struktura UP omogućuje eliminisanje višestrukih sabiranja na taj način što se UP izražava vrednosno kao zbir prenesene vrednosti sredstava za rad (amortizacije), prenesene vrednosti predmeta rada (materijalni troškovi) i nove vrednosti (nacionalni dohodak). Eliminisanjem višestrukih sabiranja, dobija se vredsnost društvene raspoložive mase materijalnih dobara i usluga koje privreda određene zemlje isporučuje društvu kao konačne proizvode u određenom periodu za njegovu potrošnju i dalju proizvodnju. Ta vrednost dobara i proizvodnih usluga je DP. Posmatrano po vrednosnoj strukturi DP se sastoji iz prenesene vrednosti sredstava za rad (AM) i nove vrednosti (ND)

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 6

32. NACIONALNI DOHODAK. Kada od DP odbijemo amortizaciju, dobijamo nacionalni dohodak (ND) ili neto društveni proizvod. To je vrednost proizvedena u tekućem periodu. ND je čist (neto) proizvod stvoren u određenom periodu. Kada se posmatra po strukturi, najvećim delom se sastoji iz sredstava za ličnu potrošnju (4/5), a manjim za proširivanje proizvodnje (akumulaciju - 1/5). Kada se ND određene zajednice podeli brojem njenih stanovnika , dobija se ND po glavi stanovnika, per capita. Privreda je, po pravilu, razvijenija ako je ND po glavi stanovnika veći.

RS

SP

UP DP ND

MT AM

Pt

A

33. VIŠAK VREDNOSTI I POTREBNA VREDNOST. Nacionalni dohodak se deli na potreban proizvod i višak proizvoda. Razvoj proizvodnih snaga je omogućio pojavu viškova proizvoda za razmenu, pojavu privatne svojine i nastanak klasnog društva. 2 kriterijuma za podelu ND: 1. Prema prvom u potreban proizvod ulazi ona količina materijalnih dobara i usluga koja služe proizvođaču za njegovu ličnu potrošnju (+ članovi porodice). Potreban rad je ona količina tekućeg rada koju proizvođač troši za proizvodnju potrebnog proizvoda. Potrebno radno vreme je vreme za koje proizvođač proizvede svoj potreban proizvod. Višak proizvoda čini ona količina materijalnih dobara i usluga koja proizvođaču ne pripada za njegovu ličnu potrošnju. Višak rada je deo rada koji se troši za njegovu proizvodnju, a višak radnog vremena je vreme potrebno za izradu potrebnog proizvoda. 2. Prema drugom kriterijumu u potreban proizvod uključuje se ne samo deo proizvoda koji radnik troši za reprodukovanje radne snage već i onaj deo proizvoda koji troše neproizvodni članovi društva zaposleni u neproizvodnim i neprivrednim delatnostima. Višak proizvoda čini samo onaj deo društvenog neto proizvoda koji služi za proširivanje proizvodnje kao i deo neto proizvoda koji prisvajaju privatni vlasnici kapitala i zemlje po osnovi svojine. U neradne dohotke ulaze: 1) kamata i dividenda kao dohotci od kapitala, 2) premija na rizik od ulaganja kapitala u neki privredni posao, 3) renta od korišćenog ili drugom na korišćenje ustupljenog zemljišta i 4) socijalna davanja za nezaposlene i ugrožene. U radne dohotke ulaze: 1) plate radnika u privrednim delatnostima, 2) plate radnika u neproizvodnim i neprivrednim delatnostima privrede i 3) deo dohotka vlasnika kapitala i zemlje koji potiče od njegovog rada i preduzetništva. Ovo razgraničenje društvenog neto proizvoda na neradne i radne dohotke učinjeno je sa gledišta prihodovanja. Ono se ne poklapa u celini sa podelom društvenog neto proizvoda na potreban proizvod i višak proizvoda jer se ova druga podela vrši sa gledišta trošenja. 34. AKUMULACIJA I INVESTICIJE. Akumulacija je prikupljanje, nagomilavanje sredstava kao budućih izvora za proširivanje proizvodnje; neodvojivi čin proizvodnje. Investicija je ulaganje rada za pomenute namene. U naturalnoj privredi AK i IN su neodvojivi, dok u robnoj to nije tako. Nominalna (novčana) akumulacija u robnoj privredi je izdvajanje novčanih sredstava iz dohodaka vlasnika u cilju proširivanja proizvodnje. Realna akumulacija (proširivajuće, nove ili neto investicije) je upotreba novčanih sredstava za nabavku dodatnih proizvodnih činilaca kojima se proširuje proizvodnja. Pored AK i amortizacija se javlja kao izvor za IN. IN iz amortizacije obnavljaju se utrošena sredstva za rad (obnavljajuće investicije). Prema tome su bruto investicije (BI) ukupna ulaganja koja se formiraju tako što se neto investicijama (I) koje se formiraju iz AK, dodaju IN koje se formiraju iz prikupljenih sredstava AM. BI = I + AM Privreda ulazi u stanje neravnoteže ako se investira više nego što je formirana akumulacija (što dovodi do inflacije) ili ako se investira manje od formirane akumulacije (što vodi sporijem razvoju privrede i porastu nezaposlenosti) 35. VRSTE DRUŠTVENE REPRODUKCIJE Proširena društvena reprodukcija je takva reprodukcija koja znači kretanje društvene proizvodnje u proširenom obimu u tekućoj godini u odnosu na prethodni period. Da bi postojala potrebno je akumulisati. Da bi se novčana akumulacija pretvorila u investicije (da bi se proširila proizvodnja) potrebno je: 1) da se ostvari određeni obim novčane akumulacije (prag ulaganja), 2) da postoji odgovarajuća ponuda proizvodnih činilaca kako bi se prikupljeni novac mogao upotrebiti, 3) da postoji odgovarajuća ponuda sredstava za život, 4) da postoji određena platežno sposobna tražnja (mogućnost prodaje nove mase proizvoda koja će se javiti na tržištu). Kada nema uslova za proširenje reprodukcija se odvija kao prosta ili umanjena. Umanjena društvena reprodukcija je smanjenje obima proizvodnje u tekućem periodu u odnosu na prethodni period. Kod proste obim proizvodnje ostaje isti (nema akumulacije, pa se ND troši za neproizvodnu potrošnju). 36. USLOVI ZA PROSTU REPRODUKCIJU 1. Da se ostvari određeni obim novčane akumulacije(prag ulaganja), 2. da postoji ponuda proizvodnih činilaca, 3. da postoji ponuda sredstava za život, 4. da postoji odgovarajuća platežno sposobna tražnja. 37. KENEJEVA PROSTA REPRODUKCIJA Fransoa Kene (fiziokrata) je tvorac ekonomske tablice u kojoj je po prvi put u ekonomskoj nauci društvena proizvodnja posmatrana kao celina u kružnom toku. On je društvo podelio na 3 klase: klasu poljoprivrednika (proizvodnu klasu), koja proizvodi 3mlrd hrane i 2 mlrd sirovina, klasu koja prisvaja višak proizvoda poljoprivrednika - zemljoposednici, crkva i državni aparat (vlasnička klasa), koja raspolaže sa 2 mlrd novca i klasu industrijskih zanatlija (sterilna tj. neproizvodna klasa), koja prizvodi 2 mlrd ind. proizvoda.

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 7

Proizvodna klasa Vlasnicka klasa Sterilna klasa

3 mlrd hrane

2 mlrd sirovina 2 mlrd novca

2 mlrd ind. proizvoda

(III cin)

(V cin)

1 mlrd

(IV cin)

1 mlrd

(II cin)

1 mlrd

(I cin)

1 mlrd

(VI cin)

2 mlrd

1 mlrd

38. MARKSOVA PROSTA REPRODUKCIJA Marks je celokupnu društvenu proizvodnju podelio, prema različitim namenama materijalnih dobara, na dva odeljka: prva grupa dobara su sredstva za proizvodnju; ova se dobra proizvode u proizvodnim jedinicama koje Marks grupiše u odeljak I društvene proizvodnje, drugu grupu dobara čine sredstva za potrošnju; ona se proizvode u proizvodnim jedinicama koje se grupišu u odeljak II društvene proizvodnje. Uslovi za prostu društvenu reprodukciju su: 1. Odeljak I proizvodi onoliko sredstava za proizvodnju koliko je dovoljno da se nadoknade sredstva za proizvodnju koja su utrošena u posmatranom periodu u odeljku I i sredstva za proizvodnju koja su utrošena u odeljku II. - nema viškova sredstava za proizvodnju, 2. Odeljak II proizvodi onoliko sredstava za potrošnju koliko iznosi i nova vrednost te privrede. - nema viškova novčanih sredstava, 3. Nova vrednost odeljka I jednaka je vrednosti utrošenih sredstava za proizvodnju odeljka II. - odeljak II ne vrši nikakvu akumulaciju. Da bi postojala prosta reprodukcija potrebno je ispuniti sledeće jednakosti: PI = SPI + SPII, PII = NVI + NVII, NVI = SPII 39. MARKSOVA PROŠIRENA REPRODUKCIJA. Jednakosti iz proste se u proširenoj društvenoj reprodukciji moraju pretvoriti u nejednakosti, da bi predstavljali uslove za proširenu društvenu reprodukciju:PI > SPI + SPII, PII < NVI + NVII, NVI > SPII Osnovna materijalna pretpostavka za proširenu društvenu reprodukciju: odeljak I može da akumuliše deo nove vrednosti, što znači da višak sredstava za proizvodnju može da upotrebi za proširenje proizvodnje. Proširena društvena reprodukcija donosi porast obima proizvodnje i dohotka po stanovniku, samo u slučaju kada su neto investicije (investicije iz akumulacije) veće od demografskih investicija (one kojima se ostvaruje prirast nacionalnog dohotka prema prirastu stanovništva određene zajednice tako da se održi veličina nacionalnog dohotka po stanovniku na dostignutom nivou). Ako su neto investicije veće od demografskih, onda se taj višak naziva ekonomske investicije (jedino one i donose ekonomski napredak naroda). 40. INPUT - OUTPUT ANALIZA. U međusektorskom modelu razlikuju se tri bilansa:

Bilans raspodeljenih sredstava podrazumeva da je ukupna vrednost svakog sektora jednaka zbiru svih njegovih isporuka u međufaznim proizvodima i isporukama namenjenim finalnoj tražnji. Vrednost finalne tražnje je jednaka razlici između raspodeljenih sredstava i vrednosti isporuka proizvoda međufazne potrošnje. Xi = Σ xij + xi (i = 1, 2,…n) Bilans raspoloživih sredstava. Vrednost ovih sredstava je jednaka zbiru ukupnih nabavki proizvoda međufazne potrošnje, dodatne vrednosti i uvoza. Vrednost društvenog bruto proizvoda je manji od raspoloživih sredstava za vrednost uvoza (Uj), tj. jednak je zbiru vrednosti svih nabavki proizvoda međufazne potrošnje i dodatne vrednosti. Xj = Σ xij + Vj + Uj (j = 1, 2,…n) Bilans ravnoteže čitave privrede označava da su vrednosti raspoloživih i raspodeljenih sredstava jednake, kako za svaki sektor tako i za privredu u celini (Xi = Xj): Σ xij + xi = Σ xij + Vj + Uj (i, j = 1, 2,…n) 41. NATURALNA I ROBNA PROIZVODNJA. Veza između proizvodnje i potrošnje može postojati neposredno, tako što su proizvođači ujedno i potrošači svojih proizvoda (naturalna proizvodnja), ili posredno, tako što proizvođači razmenjuju svoje proizvode u cilju pribavljanja onih proizvoda koji su im potrebni za njihovu potrošnju (robna proizvodnja). Naturalna je ona proizvodnja u kojoj proizvode svoga rada troši sam proizvođač sa članovima uže zajednice kojoj pripada. Proizvođaču je rad unapred priznat kao društveni rad koji ovde ima oblik neposredno društvenog rada. Samo se eventualni viškovi proizvoda iznose na tržište. Opredeljenje proizvođača za određenu vrstu proizvoda, ili ekonomičniju proizvodnju, dolaze kao rezultat ekonomske ili vanekonomske prinude. Robna proizvodnja je takav oblik privređivanja u kome su proizvodi rada namenjeni za razmenu (nisu namenjeni potrošnji samih proizvođača već potrošnji drugih lica, a posredstvom razmene). Svrha proizvođača je stvaranje takvih upotrebnih vrednosti, koje će naći najlakši put do potrošača (koje će se najlakše razmeniti => proizvođač ostvaruje korist za sebe). Robna proizvodnja predstavlja podelu rada i specijalizaciju proizvođača za proizvodnju određenih upotrebnih vrednosti. Rad se priznaje razmenom kao društveni (proizvođač dobija društveno priznanje koliko je njegov rad potreban društvu). Uslovi koji su potrebni da bi se iz naturalne prešlo u robnu proizvodnju su: razvitak društvene podele rada, pojava viškova proizvoda za razmenu i nastanak privatne svojine. Vrste robne proizvodnje su: prosta, kapitalistička, socijalistička proizvodnja. 42. TEORIJA VREDNOSTI. To je sistem učenja koje objašnjenje vrednosti robe zasniva na nekoj veličini koja je definisana izvan sistema cena, na veličini koja objašnjava samu suštinu cena. Cena je novčani izraz vrednosti (izražava vrednost robe). Zadatak teorije vrednosti je da objasni šta je to vrednost koju novcem izražavamo kao cenu (kakvu suštnu izražava). Vrste teorija

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 8

vrednosti su: objektivne (teorija radne vrednosti i teorija troškova proizvodnje) i subjektivne (teorija granične korisnosti). Teorija radne vrednosti je učenje koje vrednost proizvoda objašnjava količinom rada koji je prosečno utrošen za proizvodnju tog proizvoda. Rad je jedini trošak proizvodnje, jer se svi drugi troškovi proizvodnje, koji se na površini stvari pojavljuju kao samostalne veličine, u krajnjoj liniji svode na ljudski rad. Teorija toškova proizvodnje ovu vrednost računa kao zbir troškova koji su učinjeni za angažovanje proizvodnih činilaca. To su: najamnine za plaćanje radnika, profiti (ili kamate) na kapital uložen u proizvodnju i rente kao naknade za zemljište upotrebljeno u proizvodnji. Prigovor ovoj teoriji je da ona objašnjava cene cenama (suštinu cene proizvoda objašnjava zbirom cena upotrebljenih činilaca proizvodnje). Teorija granične korisnosti ne pokušava da objasni stvaranje vrednosti, a pomenutu vrednost definiše kao funkciju korisnosti dobara. Ljude posmatra jedino kao potrošače. Vrednost se, po ovoj teoriji ne stvara, jer vrednost nije neka materijalna supstanca. Zato se ova teorija naziva subjektivna teorija vrednosti (potrebe ljudi nisu podjednako intenzivne => vrednost neke stvari jednaka je njenoj korisnosti), koja vrednosti robe određuje prema njenoj korisnosti. Zato isti proizvod u različitim okolnostima ima različitu korisnost (vrednost). 43. SVOJSTVA ROBE. Da bi proizvod rada stekao svojstva robe potrebno je da ima društvenu upotrebnu vrednost i prometnu vrednost (koliko se za određenu količinu jedne robe može dobiti određene količine druge robe). Proizvod nije roba ukoliko se poklanja, daje drugome kao renta ili porez u naturi (=> proizvodi u naturalnoj privredi nisu roba). Vrednost robe je količina rada koja je utrošena za proizvodnju robe. Upotrebna vrednost robe je prirodno svojstvo robe (određena stvar u koju je uložen KONKRETAN ili KORISTAN ljudski rad da bi bila korisna čoveku). Vrednost robe (kao količina utrošenog APSTRAKTNOG ili ljudskog rada UOPŠTE) je društveno svojstvo robe. Roba čija se vrednost izražava se naziva roba u relativnom obliku vrednosti, a roba kojom se vrednost izražava - roba u ekvivalentnom obliku vrednosti. 44. NASTANAK NOVCA. U razvijenoj robnoj proizvodnji suprotnosti robne privrede razrešavaju se na posredan način, probajom robe za novac, r - n, i kupovinom druge robe za taj novac, n- r. Ova vrsta razmene naziva se robni promet, u kome se novac javlja u ulozi ekvivalenta (potvrde da su radovi proizvođača utrošeni u društveno - korisnom i potrebnom obliku i veličini). I novac je roba, posebne vrste koja je zbog svojih osobina trajno stekla oblik opšteg ekvivalenta, monopol u izražavanju vrednosti svih vrsta roba. Novčani oblik vredsnosti nastaje kada se roba u ekvivalentnom obliku ograniči na jednu posebnu vrstu roba. Zlato je zahvaljujući svojim svojstvima (velika vrednost, postojanost, deljivost, homogenost) steklo vrednost opšteg ekvivalenta. Funkcije novca su: da služi kao mera vrednosti, kao opšte sredstvo razmene dobara i usluga, kao platežno sredstvo, kao blago, kao sredstvo plaćanja u međunarodnom prometu i kao kapital. 45. NOVAC U FUNKCIJI MERE VREDNOSTI. Novac meri vrednost drugih roba preko cene. Cena je vrednost roba izražena u novcu. U osnovi cena robe se nalazi vrednost robe i vrednost novca. Robe su i bez novca samerljive. Novac u funkciji mere vrednosti se javlja kao zamišljena ili idealna količina zlata (pri merenju vrednosti robe proizvođač se pita koliko će novca dobiti za nju). Prodavac preko cene procenjuje i ostavlja kupcu da se sa tom procenom složi ili ne. Jedinica mere, koja predstavlja određenu količinu novčanog materijala naziva se merilo cena (određana količina novčane robe koju sadrži jedna novčana jedinica). Papirna novčana jedinica ne sadrži zlato, ali ga predstavlja. Država za svoju novčanu jedinicu zakonom utvrđuje merilo cena (onu količinu zlata koju novčana jedinica predstavlja). 46. CENA ROBE. Cena robe je novčani izraz vrednosti robe. Zavisi od vrednosti robe, vrednosti novca, ponude i tražnje. Vrednosna cena, koja se sastoji iz prenesene vrednosti sredstava za proizvodnju i nove vrednosti (vr = sp + nv), je cena robe koja zavisi samo od vrednosti (ponuda = tražnji). Nepodudaranje cene robe i njene vrednosti objašnjava se nepodudaranjem ponude i tražnje. Opšte ekonomsko pravilo je da se cena povećava ako proizvođači nude manju količinu proizvoda od količine koju potrošači traže, i obrnuto. Ako posmatramo kretanje ponude i tražnje zavisno od promena u ceni, onda se: 1) sa povećanjem cene proizvoda povećava i ponuda, i obrnuto i 2) sa povećanjem cene smanjuje tražnja, i obrnuto.

10

20

30

40

50

60

70

1 2 3 4 5 6 7 8

k

cr

p

pt

t

k - kolicina robe

cr - cena robe

pp - kriva ponude

tt - kriva traznje

47. NOVAC KAO PROMETNO SREDSTVO (NOVAC U PROMETU). U prodaju robe za novac, r - n, novac je stvarno prisutan. Tada je novac u funkciji prometnog sredstva (sredstvo pomoću koga se promet obavlja). Jedinstvo ovog procesa razmene roba posredstvom novca: r - n - r naziva se robni promet. U robnom prometu novac se javlja kao rezultat prodaje i kao uslov kupovine. U prodaji roba vrši smrtni skok

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 9

(salto mortale) u kome se razrešava dilema: biti ili ne biti roba (ukoliko se ne proda proizvod rada ne može postati roba). Prva metamorfoza robe je prodajom (r - n), a druga kupovinom (n - r). Robni promet je prodaja radi kupovine. Novac kao prometno sredstvo omogućuje prodavcu da se ne javi istovremeno i kao kupac, da prodajući jedan proizvod odloži kupovinu drugog. Na ovaj način su stvoreni uslovi za druge dve funkcije novca: da se povlači iz prometa i gomila kao blago i da se nagomilavanjem (akumulisanjem) pretvara u kapital. 48. KOVANI NOVAC. Prvi oblik savremenog novca u funkciji prometnog sredstva javlja se kao kovani novac pune vrednosti. Njemu je

prethodio novac u obliku komada plemenitog metala kada se pri svakom plaćanju merila količina tog metala (pensatorno plaćanje). Pomoću kovanog novca plaćanje se vrši odbrojavanjem komada novca (numeričko plaćanje). Novac kome država određuje ime, oblik, finoću i težinu naziva se moneta. Težinu novčane jedinice država određuje tako što zakonom odredi kovničku stopu (broj istoimenih moneta koje se mogu iskovati iz određene težinske jedinice). Dozvoljava se određena tolerancija - remedijum (odstupanje od zakonom predviđene težine). Vremenom je nastala mogućnost da se monete zamene znakovima napravljenim od drugog, manje vrednog metala, koji nema punu vrednost, ali se koristi u prometu jer je država tako odredila (sitan kovani novac), ili papirnim znakovima. Sitan kovani novac nastaje zbog tehničkih smetnji da se od zlata iskivaju monete veoma malih težina pogodne za sitna plaćanja. 49. PAPIRNI NOVAC. Papirni novac je znak novca, koji predstavlja određenu količinu zlata. Vrednost papirnog novca određena je količinom zlata koju ovaj novac simblički predstavlja samo pod uslovom da se u prometu nalazi onoliko papirnih novčanih jedinica koliko je za taj promet potrebno punovrednih, zlatnih novčanih jedinica. Ukoliko se izda više papirnog novca dolazi do opšteg porasta cena robe i usluga (inflacija), a ako se određena količina novca povuče iz opticaja dolazi do opšteg smanjivanja cena (deflacija). Primanje i korišćenje papirnog novca zasniva se na poverenju, zato je on nazvan fiducijarni novac (fiducia - poverenje). Banknota je hartija od vrednosti koju na propisani način i u propisanoj formi izdaje za to ovlašćena banka, glasi na donosioca, može se po želji vlasnika zameniti za zlato u količini koja je na njoj naznačena, a namenjena je da služi kao sredstvo prometa. Pod pojmom konvertibilnosti u savremenim uslovima ne podrzumeva se više zamena novca za zlato, već zamena novca jedne zemlje za novac drugih zemalja, bez pravnih smetnji i ograničenja, a po važećem kursu. 50. ŽIRALNI NOVAC Pod žiralnim novcem (knjižni, skriptalni ili depozitni) podrazumevaju se ukupna potraživanja na tekućem računu koji vodi poslovna banka za svakog svog komitenta. Zasniva se na bezgotovinskom plaćanju (jednostavno preknjižavanje sa tekućeg odnosno na tekući račun komitenta banke); banci se daje nalog (prenosni ček) za prenos odgovarajuće sume na račun poverioca. Postoje gotovinski (može da služi i za plaćanje obaveze poveriocu i za podizanje gotovog novca sa računa) i bezgotovinski - virmanski ček (služi samo za plaćanje obaveza poveriocu - prenos novčanih sredstava sa računa izdavaoca čeka na račun njegovog korisnika). Ček je isključivo platni instrument (sredstvo kojim se plaća, a ne obećava plaćanje). 51. NOVAC U MEĐUNARODNOM PROMETU. Kao novac u međunarodnom prometu koristi se ili zlato ili neka valuta u kojoj se po tradiciji ili konvenciji sklapaju međunarodni ugovori. Pod valutom se podrazumeva novčana jedinica neke zemlje. Valute se mogu porediti, zato što svaka od njih izražava određenu količinu zlata. Upoređuju se ili prema valutnom paritetu (količina zlata koju po zakonu države predstavlja njena novčana jedinica - merilo cena) ili prema valutnom - deviznom kursu (cena novčane jedinice jedne zemlje izražena u novcu neke druge zemlje; to je vrsta cene pa se zato kurs može podudariti sa paritetom, ili biti ispod ili iznad njega). Mada paritet valuta služi kao osnova njihove konvertibilnosti (zamenjivosti jedne za drugu), on se koriguje odnosima ponude i tražnje. Deviza je novčano potraživanje prema inostranstvu koje nastaje iz prodaje roba i usluga koje nisu naplaćene u momentu isporuke ili u momentu činjenja usluge. 52. KOLIČINA GOTOVOG NOVCA U PROMETU Količina gotovog novca u prometu zavisi od više činilaca: 1. Suma cena prodatih roba (src) , 2. Broj obrta istoimenih komada novca (bo) 3. Suma cena roba prodatih na kredit (srck) 4. Suma dospelih plaćanja (sdp) - dospela plaćanja za robe i usluge koje su u prethodnom periodu prodate na kredit 5. Suma bezgotovinskog plaćanja (sbp) - uključuje i međusobne kompenzacije (prebijanja) dugova između subjekata robnog prometa 6. Suma plaćanja kreditnim novcem (skn) - ovde spadaju prenosni ček (hartija od vrednosti, koja je izdata u propisanoj formi, a kojom lice daje nalog banci kod koje ima otvoren tekući račun, da isplati u čeku naznačenu sumu novca licu koje je naznačeno na čeku) i menica (hartija od vrednosti, koja je izdata u propisanoj formi, a kojom se lice obavezuje da će u naznačenom roku isplatiti sumu novca naznačenu na menici - sopstvena menica ili naređuje drugom licu da isplati tu sumu - vučena (trasirana) menica, kod koje postoji akceptiranje menice - izjava lica kome se daje nalog da plati menicu kojom ono potvrđuje obavezu sa menice).Kn = src + sdp - (srck + sbp + skn) / bo Zadatak izdavanja novca određane količine ili njegovog povlačenja iz opticaja, kada to okolnosti zahtevaju, poverava se emisionoj (narodnoj, centralnoj) banci. 53. POJAM I FUNKCIJE TRŽIŠTA Tržište je mesto sučeljavanja ponude i tražnje. Četiri funkcije tržišta: 1) informativna (kretanje cena pruža opštu sliku o stanju ponude i tražnje na tržištu određenih roba i usluga), 2) selektivna (tržište vrši izbor roba i usluga koje su društveno potrebne, kroz proces konkurencije), 3) alokativna (cene vrše pravilno usmeravanje faktora proizvodnje, sr. i

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 10

rada u odgovarajuće oblasti i sektore za čijom proizvodnjom postoje stvarne društvene potrebe), 4) distributivna funkcija (vrši se raspodela stvorenog dohotka između subjekata na osnovu tržišno formiranih cena) 54. TRŽIŠNA STANJA Štaklbergova tabela:

55. KONKURENCIJA. Konkurencija, u kojoj se pojavljuje veliki broj učesnika, je takvo tržište koje podrazumeva: - “utakmicu” između prodavaca sa ciljem da svoju robu prodaju po što boljim uslovima i u što većem obimu; - “utakmicu” između kupaca koji se nadmeću u nabijanju cena kako bi došli do željene robe; - “utakmicu” između prodavaca i kupaca, gde svaka strana nastoji da ostvari što povoljnije rezultate za sebe 56. USLOVI ZA SLOBODNU KONKORENCIJU. Slobodnu konkurenciju determinišu sledeće pretpostavke: atomiziranost ponude i tražnje - cene robe se slobodno formiraju u zavisnosti od ponude i tražnje; nijedan od učesnika na tržištu ne može samostalno da utiče na cenu; homogenost robe - supstitutivnost među proizvodima je velika. U protivnom, proizvođač bi mogao da putem boljeg kvaliteta svojih proizvoda utiče na podizanje cena; približno jednaka kupovna moć kupaca - niko od kupaca ne može da diktira cenu, niti može doći do sporazuma manje grupe kupaca u pogledu visine cene; slobodno kretanje kapitala, rada i roba - ne postoje nikakve prirodne, administrativne i ekonomske prepreke za proširivanje, sužavanje ili odustajanje od proizvodnje kada za to nastane potreba, ne postoji državno mešanje u privredne tokove; potpuna transparentnost tržišta - potrebno je da svi (i kupci i prodavci) budu upoznati sa stanjem na celokupnom tržištu. 57. MONOPOLSKO TRŽIŠTE. Osnovne karakteristike potpuno monopolizovanog tržišta su: 1. postoji jedan proizvođač (kupac) određenog proizvoda, što mu pruža mogućnost samostalnog određivanja cene i ostalih uslova prodaje (kupovine); 2. postoji potpuna neelastičnost tražnje; 3. mobilnost faktora robe i proizvodnje je onemogućena ili svedena na minimum; 4. ne postoji mogućnost supstitucije proizvoda; 5. ne postoje latentni prodavci (kupci) - ne postoji mogućnost da se pojave novi na tržištu. Monopol je takvo stanje n tržištu kada preduzeće nema konkurenata pa su kupci prinuđeni da od njega kupuji, ili njemu prodaju robu. Čist monopol (jedan prodavac, više kupaca), monopson (jedan kupac, više prodavaca), ograničeni monopol (jedan prodavac, nekoliko kupaca), ograničeni monopson (jedan kupac, nekoliko prodavaca), bilateralni monopol (jedan prodavac, jedan kupac), oligopol (nekoliko prodavaca, više kupaca, duopol), oligopson (nekoliko kupaca, više prodavaca), bilateralni oligopol (nekoliko prodavaca, nekoliko kupaca). 58. MONOPOLI PO NASTANKU Mogu biti: 1. prirodni (nastaju kao posledica retkih i ograničenih resursa), 2. zakonski (nastaju na osnovu državnih propisa-oružje, gas...), 3. ekonomski (nastaju na osnovu koncentracije i centralizacije proizvodnje, rada i kapitala, a radi ostvarenja ekonomskih ciljeva), 4. oktopodski (kombinacija ekonomskih i prirodnih-elektrodistribucija, vodovod ...) 59. PONUDA I TRAŽNJA. Pod ponudom se podrazumeva određena količina i vrsta materijalnih usluga koju su prodavci spremni da ponude na prodaju po odgovarajućim cenama. Pod tražnjom se podrazumeva određena količina i vrsta materijalnih dobara i usluga koju su kupci spremni da kupe po odgovarajućoj ceni. Ponuda se nalazi u tesnoj vezi sa proizvodnjom (deo proizvodnje, zavisi od obima i strukture proizvodnje), a tražnja sa potrošnjom (krajnji cilj tražnje je upotreba dobara za zadovoljavanje određenih ljudskih potreba. I ponuda i tražnja se mogu izražavati u naturalnim (komadi, jedinice, kilogrami, mere) i vrednosnim pokazateljima (preko cene). Tražnja. Činioci koji deluju na strukturu i obim tražnje su: 1. sistem potreba - iza tražnje uvek stoji neka potreba mada se one kvantitativno ne poklapaju, 2. dohodak - porast dohotka omogućava povećanje tražnje, 3. cene - što je cena robe viša, tražnja je manja, i obrnuto. Međusobni odnos cene proizvoda i tražene količine može se predstaviti preko: a)Skale tražnje, b)Krive tražnje - izvodi se iz skale tražnje; izražava pravilnost po kojoj će se sa sniženjem cena povećati tražnja, i obrnuto; c) Putem algebarske funkcije - 4 razvojna oblika zakona: Kurno - Maršalov zakon (Antoan Ogisten Kurno, 1838. prvi formulisao jednačinu opšteg zakona tražnje i Alfred Maršal): T = f (p); T - tražena količina robe, p - cena robe; Valrasov zakon (Leon Valras) uvodi pretpostavku o međusobnoj zavisnosti tražnje jedne robe i tržišnih cena ostalih roba: T = f (p1, p2, p3,…pn) - cene svih roba. Hiks - Alenov zakon (Džon Hiks - Nobelova nagrada 1972. i Roj Alen) uvode i dohodak u analizu: T = f (p1, p2, p3,…pn, D); Mur - Šulcov zakon (Henri Mur i Henri Šulc): T = f (p1, p2, p3,…pn, D, t) - teoriju tražnje sa statičke prevode na dinamičku, unošenjem vremenskog elementa u formulu. Ponuda. Međusobni odnos cene proizvoda i nuđene količine može se predstaviti preko: a) Skale ponude, b) Krive ponude - izvodi se iz skale ponude; izražava pravilnost po kojoj se sa porastom cena povećava ponuda, i obrnuto; c) Putem algebarske funkcije - količina nuđene robe je zavisno promenljiva veličina, a cena robe je nezavisno promenljiva; zakon ponude prvi je formulisao A. Kurno: Sx = f (px) - cene i obim ponude nalaze se u odnosu upravne srazmere. 60. CENOVNA ELASTIČNOST PONUDE.

Ponuda-Tražnja Mnogi Nekoliko Jedan

Mnogi Savršena konkurencija Oligopson Monopson

Nekoliko Oligopol Bilateralni oligopol Ograničeni monopson

Jedan Monopol Ograničeni monopol Bilateralni monopol

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 11

Elastičnost ponude treba da izrazi osetljivost ponude nekog proizvoda (mogućnost njenog prilagođavanja na promene cene tog proizvoda. Meri se koeficijentom elastičnosti ponude koji predstavlja količnik između procentualne promene nuđene količine robe x i procentualne promene cene robe x.

1

  

 

 

xsx

xsx

x

x

sx

sx

sx pQ

pQ

p

p Q

Q

E

Esx - koeficijent elastičnosti ponude, Qsx - početna količina ponude robe x, ∆Qsx - promena u obimu robe x, px - tržišna cena robe x, ∆px - promena u tržišnoj ceni robe x. Razlikujemo 5 oblika elastičnosti po intenzitetu promene: 1. savršeno elastična ponuda - cena se ne menja, dok obim ponude raste ili opada; Esx = ∞, 2. elastična ponuda - ponuda reaguje u većoj meri nego što su promene cene; Esx > 1, 3. jedinična (unitarna) elastičnost ponude - promene u količini ponude su srazmerne promeni cene; Esx = 1, 4. neelastična ponuda - cene brže reaguju u odnosu na ponudu; Esx < 1, 5. savršeno neelastična ponuda - promena cene ne izaziva promenu u količini; Esx = 0

cena - p

kolicina Q

1

2

3

45

61. CENOVNA ELASTIČNOST TRAŽNJE. Može biti direktna i unakrsna. Direktna elastičnost tražnje pokazuje kako tražnja za nekim proizvodom reaguje na promenu cene tog proizvoda. Elastičnost tražnje je manja ako je pri datoj promeni cene proizvoda manja i promena tražene količine robe, i obrnuto. Meri se koeficijentom elastičnosti, koji se može definisati kao odnos između procentualne promene u količini tražene robe i procentualne promene cene tražene robe:

1

  

 

 

xdx

xdx

x

x

dx

dx

dx pQ

pQ

p

p Q

Q

E

Edx - koeficijent direktne elastičnosti tražnje, Qdx - početna količina tražnje robe x, ∆Qdx - promena u obimu tražnje robe x, px - tržišna cena robe x, ∆ px - promena u tržišnoj ceni robe x. Postoji 5 oblika elastičnosti po intenzitetu promena: 1. savršeno elastična tražnja - i najmanji porast cene obustavlja prodaju, i obrnuto; Edx = ∞, 2. elastična tražnja - varijacije u kretanju tražnje veće su od varijacija u kretanju cena; Edx > 1, 3. jedinična (unitarna) elastičnost tražnje - promena cene se odražava obrnuto proporcionalno na promene u tražnji; Edx = 1, 4. neelastična tražnja - varijacije u kretanju tražnje manje su od varijacija u kretanju cena; Edx < 1, 5. savršeno neelastična tražnja - promena cene ne izaziva promenu u tražnji; Edx = 0

1

2

3

4 5 cena - p

kolicina Q

Postoje još Gifenov paradox (“inferiorna dobra”), kada cene proizvoda nužnih za život porastu, tražnja za njima će se povećati i Veblenov efekat (“luksuzna dobra”), sa opadanjem cene luksuznih proizvoda tražnja za njima opada i obrnuto. Unakrsna elastičnost tražnje treba da pokaže kako tražnja za jednom vrstom roba reaguje na promenu cene neke druge robe, meri se koeficijentom elastičnosti koji se dobija kada se relativna promena tražene količine 1 proizvoda stavi u odnos sa relativnim promenama cene drugog proizvoda:

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 12

0/   



 

ydx

ydx

y

y

dx

dx

ydx pQ

pQ

p

p Q

Q

E

Ako je Edx/y = 0 => na tražnju robe x, ne utiče promena u ceni robe y (inferiorna dobra), ako je Edx/y > 0 - robe supstituti - elastična tražnja (one koje zadovoljavaju istu čovekovu potrebu, mada se razlikuju po svojim svojstvima - zamena originala surogatima), a ako je Edx/y < 0 - komplementarna dobra - neelastična tražnja (ne mogu se trošiti nezavisno jedna od drugih: pad cene jedne dolazi do porasta cene druge) Dohodovna elastičnost tražnje pokazuje odnos između relativne promene tražene količine neke robe i relativne promene realnog dohotka:

0/   

 

 

DQ

DQ

D

D Q

Q

E dx

dxdx

dx

Ddx

Ako je Edx/D > 0 - superiorna dobra, ako je Edx/D < 0 - inferiorna dobra, Edx/D = 0 - na promene tražene količine proizvoda nemaju uticaja promene dohotka. Engelovi zakoni (rezultati istraživanja o uticaju visine realnog dohotka na strukturu potrošnje stanovništva): Prvi Engelov zakon - što je dohodak veći to je procentualno učešće izdataka za ishranu u ukupnom D manje; Drugi Engelov zakon - udeo izdataka za odeću u ukupnom D, ne zavisi od D; Treći Engelov zakon - udeo izdataka za stnovanje, ogrev i osvetljenje ne zavisi od D; Četvrti Engelov zakon - udeo izdataka za higijenu, kulturu, sport, putovanja se povećava sa D. 62. PROIZVODNA FUNKCIJA. Svaki proces proizvodnje predstvalja jedinstvo triju činioca (faktora proizvodnje): ljudskog rada, sredstava za rad i predmeta rada. Proizvodna funkcija je tehnički odnos između uloženih faktora u proizvodnju (INPUT) i obima proizvodnje koja se dobija na osnovu tih ulaganja (OUTPUT). Može se definisati na različitim nivoima: na nivou proizvodnog procesa, preduzeća, privrednih celina, privrede. Opšti oblik ove funkcije je: q = f (x1, x2, x3,…xn) tj. maksimalna količina proizvoda q koja se može ostvariti korišćenjem faktora x1, x2, x3,…xn. Jednaka količina proizvodnje može se ostvariti različitom kombinacijom proizvodnih faktora, čija se supstitucija može geometrijski izraziti preko familije izokvanti. Stepen supstitucije se može videti preko zakrivljenosti izokvante:

K

L 1. Ako je jako zakrivljena, faktori proizvodnje se teško supstituišu. 2. Ako je malo

zakrivljena, lako. 3. Ako nema zakrivljenosti, savršeno su zamenjivi. 4. Ako je potpuno zakrivljena (L), apsolutna je nemogućnost supstitucije. 63. NORMALNA CENA PROIZVODNJE U SISTEMU PRIVATNOG KAPITALA U kapitalističkoj proizvodnji deluje ekonomski zakon koji proizvedeni višak vrednosti raspodeljuje između grana proizvodnje tako da su ostvareni profiti približno jednaki u odnosu na uložene kapitale. Ako na uložene kapitale po granama proizvodnje (sp - sredstva za proizvodnju + pl - plaćanje radne snage) dodamo prosečnu zaradu na kapital, koja se naziva prosečan profit, dobijamo normalnu ili ravnotežnu cenu u sistemu privatnog kapitala, cenu proizvodnje, cp: pf’=pf/ (sp + pl)-profitna stopa, cp = sp + pl + (sp + pl) x (PF/K); ppf =(sp + pl) x (PF/K) ; ppf’ (prosečna profitna stopa) = PF/K Svaka privredna grana na svoj deo kapitala za proizvodnju robe dodaje prosečan profit na svoj deo kapitala. Kada pogledamo razliku između vrednosne cene i cene proizvodnje uočavamo da se ona nalazi u razlici između profita, koji privredna grana prisvaja preko cene i viška vrednosti, koji se u okviru te privredne grane proizvodi. Po granama proizvodnje ostvareni profit je veći / manji od proizvedenog viška vrednosti te grane. ppf = vv => višak vrednosti Prodajom roba po tržišnoj ceni koja oscilira oko cene proizvodnje svaka privredna grana ostvaruje jednak profit na jednak kapital. ppf’ je jednaka mera za sve. U sistemu privatnog kapitala tržišne cene ne osciliraju oko vrednosne cene, već oko cene proizvodnje kao normalne cene. 64. NORMALNA CENA PROIZVODNJE U SISTEMU DRUŠTVENOG KAPITALA. Ove razlike nastaju zato što se i zarada na društveni kapital računa tako što se ostvarena akumulacija upoređuje sa

vrednošću koja je uložena za oba proizvodna činioca, za nabavku sredstava za proizvodnju i za plaćanje radne snage (sp + pl). Procentni izraz akumulacije na uloženi društveni kapital naziva se stopa akumulativnosti: ak’ = a(akumulacija)/ (sp + pl) Jednaka akumulacija znači prosečnu akumulaciju prema društvenom kapitalu. Prosečna akumulacija se izračunava prema opštoj ili prosečnoj stopi akumulativnosti (pa’ = A/K), odnosno kao procentni izraz

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 13

ukupne akumulacije privrede prema veličini ukupnog društvenog kapitala koji je angažovan u sp + pl. Kada se na uložene kapitale po granama proizvodnje (sp+pl) doda prosečna akumulacija na društveni kapital, dobija se normalna ili ravnotežna cena u sistemu društvenog kapitala, cena proizvodnje, cp. cp = sp + pl + (sp + pl) x (A/K); pa = (sp + pl) x (A/K); cp = sp + pl + pa 65. MONOPOLSKA CENA Monopolska cena je ona koja se ostvaruje na osnovu monopolskog položaja na tržištu. Njena struktura je: mc (monopolska cena) = ck (cena koštanja) + mpf (monopolski profit) => mpf = ppf + mexpf Monopolista svoj proizvod prodaje po monopolskoj ceni koja je veća od društvene cene proizvodnje; može se monopolski ekstraprofit (mexpf) ostvariti u dužem vremenskom periodu, a formira se iz izvora: 1. prelivanjem viška vrednosti iz nemonopolisanih grana u monopolisane: - prodajom sirovina nemonopolisanim granama po cenama višim od cene proizvodnje, - kupovinom od nemonopolisanih grana po cenama nižim od cene proizvodnje, - zahvatanjem dela kupovne moći potrošača, 2. formira se iz radničkih najamnina povećanom eksploatacijom radne snage, 3. prelivanjem dela viška vrednosti od sitnih robnih proizvođača i stvaranjem tzv. “makaza cena”, 4. korišćenjem patentnih prava, 5. prelivanjem viška vrednosti iz nerazvijenih zemalja, a preko svetske trgovine. Najveći profit i najvišu monopolsku cenu monopolisti ostvaruju kada: 1. postoji apsolutni monopol, 2. monopolističko preduzeće raspolaže svim potrebnim uslovima proizvodnje, 3. je tražnja za robom potpuno neelastična, 4. nema proizvođača supstituta. 66. MONOPOLISTIČKE ORGANIZACIJE. Postoje 4 karakteristična oblika monopolističkih saveza, karakteristična prema različitom stepenu samostalnosti preduzeća u njihovom sastavu. To su: KARTEL - oblik monopolističke organizacije u kome preduzeća zadržavaju proizvodnu i komercijalnu samostalnost u granicama koje su sporazumom između članica saveza određene. Kartelnim sporazumom obično se određuje: obim proizvodnje, podela tržišta, visina prodajne cene. SINDIKAT - najviši oblik kartela u kome udružena preduzeća zadržavaju svoju proizvodnu samostalnost u okviru postignutog sporazuma, a komercijalne poslove poveravaju zajedničkom organu, sindikalnom birou. Prodaju gotovih proizvoda preduzeća, koja su u sastavu sindikata kao i nabavku sirovina za njihov račun vrši njihov zajednički organ kod koga se centralizuju sve narudžbine gotovih proizvoda i potrebnih sirovina. Monopolski ekstraprofit se ostvaruje preko prodaje tako što se cena odredi na nivou iznad normalne cene, i preko kupovine sirovina od nemonopolisanih preduzeća. TRUST - oblik monopolističke organizacije u kome preduzeća mogu formalno biti samostalna, a u suštini to nisu budući da su faktički pod jedinstvenom upravom koja rešava sva bitna proizvodna i komercijalna pitanja udruženja. Preduzeća u trustu mogu zadržati pravnu samostalnost, što i čine naročito u zemljama u kojima se zakonima (antitrustovskim) zabranjuje organizovanje monopolističkih saveza. Uprava trusta obavlja ne samo poslove koordinacije poslovanja članica trusta već preuzima na sebe i poslove preduzetništva. Trust je jedinstvena organizacija, u njemu se prodajne cene mogu obrazovati prema uslovima proizvodnje prosečnih proizvođača (nije cena na duži rok). Cilj obrazovanja trusta je sužavanje konkurencije ili njeno isključivanje potiskivanjem konkurenata sa tržišta. Cena se može obrazovati na nižem nivou, u slučaju konkurentskih potreba, a da to ne šteti vitalnim interesima nijednog preduzeća u okviru trusta. KONCERN - najčešći oblik monopolističke organizacije. Razlikujemo 2 oblika: horizontalno udruživanje kada se udružuju preduzeća iste privredne grane. U takvom slučaju se koncern od trusta razlikuje samo po ekonomskoj snazi jer često obuhvata veći broj kartela i trustova u jedinstvenu m.o. vertikalno udruživanje kada se udružuju proizvođači iz različitih grana proizvodnje, ali tako da udružena preduzeća zadržavaju formalnu samostalnost (češći oblik). U njegovom sedištu nalazi se veliko industrijsko preduzeće koje za potrebe svoje finalne proizvodnje ima čitav lanac krupnijih i sitnijih preduzeća koja finalistu snabdevaju sirovinama i poluproizvodima. Ovakav obilk se naziva KONGLOMERAT. Obično je delovanje svih ovih krupnijih i sitnijih firmi objedinjeno finansijskom podrškom jedne poslovne banke. 67. FUNKCIJE ZAKONA VREDNOSTI 1. sprovodi srazmernu podelu ukupnog društvenog rada na različite grane prizvodnje, a prema društvenim potrebama, 2. raspodeljuje novu vrednost između grana prizvodnje, 3. stimuliše ekonomiju rada ekonomskom prinudom, manji troškovi veća zarada., 4. diferencira robne prizvođače tako što jedni preko cene robe ostvaruju veću, a drugi manu zaradu. 68. PREDUZETNIČKA FUNKCIJA. Preduzetnička funkcija se svodi na ukupne organizatorske, rukovodeće, upravljačke, nadzorničke i usmeravajuće poslove u cilju: 1. stvaranja novih proizvoda, 2. primene novih metoda proizvodnje, 3. saznavanje vrste i veličine, 4. potreba kao i osećaja i pobuđivanja tih potreba, 5. stvaranje novih privrednih preduzeća, 6. otkrivanje novih tržišta za prodaju, 7. otkrivanje novih tržišta za kupovinu. 69. VRSTE PRIVATNIH PREDUZEĆA. Suština kapitalističkog ekonomskog odnosa se zasniva na : 1)Privatnoj svojini na sp u rukama jedne klase ljudi i ekonomske prinude druge klase ljudi da radi na tim sredstvima, jer nema sopstvena sp. 2)Novu vrednost, koju stvaraju zaposleni radnici u privatnom preduzeću, vlasnici jednim delom isplaćuju radnicima kao platu, a drugi deo zadržavaju za sebe kao profit, 3)Neposredni cilj proizvodnje privatnog vlasnika kapitala je ostvarenje profita i vlasnik angažuje svoj kapital ako u izabranoj vrsti posla može da ostvari približno onoliko profita koliko i drugi vlasnici, na isti kapital. Kapitalistička se preduzeća mogu obrazovati na tri načina: INOKOSNO PREDUZEĆE - vlasništvo pojedinca (ili porodična firma). Ovde vlasnik ima u svojim rukama odlučivanje o poslovima i upravljanje proizvodnjom. Svojina,

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 14

upravljanje i preduzetnička funkcija su sjedinjeni u istom licu. Od prodaje roba i usluga vlasnik nadoknađuje troškove proizvodnje, a sve ono što je iznad toga je profit vlasnika. I profit i gubici su u celini njegovi. Ovo je firma sa neograničenom odgovornošću. Vlasnik je za sve obaveze koje ima prema poveriocu odgovoran celom svojom imovinom, a ne samo vrednošću koja se nalazi u njegovom preduzeću.ORTAČKO PREDUZEĆE - zajedništvo kapitala više vlasnika; zna se koliki je čiji udeo u kapitalu i prema tome, ako se ugovorom ne odredi drugačije, vlasnici imaju pravo na učešće u ostvarenom profitu. Kad je reč o odlučivanju o bitnim pitanjima razvoja firme, potrebna je saglasnost svih ortaka. Tekuća pitanja organizacije i upravljanja poveravaju se posebnom licu - poslovođi. Ostvareni godišnji profit ovakvog preduzeća ortaci mogu uzimati svaki prema svom procentnom udelu što se obično ne čini (primaju samo ugovoreni deo kao platu). Ostali deo profita se koristi za proširivanje poslova. Svaki ortak odgovara neograničeno, celokupnom svojom imovinom, a ne samo onim delom koji je uložio u preduzeće. Svaki ortak mora izmiriti celokupan dug iz svoje imovine, ako ostali ortaci to nisu u mogućnosti.DEONIČARSKO DRUŠTVO - oblik krupne kapitalističke organizacije koji se obrazuje spajanjem većeg broja pojedinačnih kapitala tako što vlasnici novca kupuju određeni broj deonica. Kupovinom deonica vlasnici postaju deoničari jer svako od njih ima određeni deo kapitala tog preduzeća. Ulaganje kapitala u DD zasniva se na poverenju u to preduzeće. Deonica (akcija) je hartija od vrednosti na kojoj je naznačen deo kapitala DD-a koji je prilikom osnivanja tog društva određen kao jedinica uloga pojedinca (nominalna vrednost deonice). Kupovinom deonice ulagač postaje suvlasnik DD-a, a njegov suvlasnički deo zavisi od broja deonica koje je kupio prema ukupnom broju deonica koje su emitovane pri osnivanju ili proširivanju DD-a. deonica nosi ime DD-a koje ga izdaje, a imena trenutnih vlasnika nalaze se kod DD-a ili kod banke koja to DD zastupa. Deoničar ima ograničenu odgovornost (ograničeno odgovoran za poslovanje DD-a). Postoje individualni i institucionalni vlasnici. Deo profita koji godišnje pripada deoničarima naziva se dividenda, ona je manja od profita, a veća od kamate. Izvori za proširivanje poslova u DD-u su:1. deo profita koji nije raspodeljen u obliku dividendi, pa ostaje u preduzeću za razvojne fondove;2.bankarski zajmovi čija veličina zavisi od poverenja banke;3. dodatni kapitali koji se prikupljaju ili u obliku obveznica ili u obliku novih deonica. Obveznica je hartija od vrednosti, posebna vrsta menice, kojom se lice obavezuje da će licu koje je uložili novac u kupovinu obveznice plaćati godišnje određenu kamatu sve do vremena, predviđenog obveznicom, kada je dužno da vrati glavnicu. To je potvrda na zajam koji se posle određenog roka mora vratiti i svake godine kamata isplatiti bez obzira da li je lice ostvarilo profit ili ne. Vlasnik obveznice nije suvlasnik DD-a, pa nema ni prava upravljanja poslovima DD-a. Deonica je potvrda na kapital. Vlasnik deonice ima pravo učestvovanja u raspodeli profita i pravo upravljanja. Postoje još i privilegovane deonice koje donose vlasniku unapred utvrđenu dividendu, koja se utvrđuje u procentu od nominalne vrednosti deonice. 70. DA LI JE KAPITAL PRODUKTIVAN? (stepen efikasnosti uloženog kapitala). Dve bitne odrednice produktivnosti su veličina kapitala po radniku (k/rs), što se zove organski sastav kapitala i stepen efikasnosti uloženog kapitala (p/k), što se ponekad zove produktivnost kapitala. Iz ovoga sledi jednačina: p/rs = k/rs x p/k, koja pokazuje da se produktivnost rada može izraziti kao matematički proizvod organskog sastava kapitala i stepena efikasnosti upotrebe kapitala. Povećavanje kapitala po radniku i povećanje obima proizvodnje prema kapitalu povećava i produktivnost rada. Određeni stepen efikasnosti kapitala stoji kao jedan od uslova da radna snaga ostvari veći ili manji obim proizvodnje. Od činilaca proizvodnje samo je jedan produktivan, samo jedan proizvodi, a to je rad. Ostali činioci, među kojima i kapital, omogućuju da rad bude manje ili više produktivan. Ako se već ne prihvata termin produktivnost kapitala, jer kapital ne stvara višak vrednosti, ipak se koristi termin produktivnije korišćenje kapitala. Kapital može vlasniku doneti veću zaradu ako je uložen u činioce proizvodnje koji omogućuju ekonomičniju proizvodnju i ako se ti žinioci koriste tako da se njegove prednosti iskoriste. Ostvaruje se veći proizvod prema veličini kapitala (p/k), a otuda i veći profit. 71. VARIJABILNI I KONSTANTNI KAPITAL. Za proizvodnju robe potrebno je angažovati određenu sumu novca. Vlasnik novca mora ulagati novac u odgovarajućoj srazmeri i to tako da se jedan deo ulaže za nabavku sredstava za proizvodnju, a drugi deo za angažovanje radne snage. I jedan i drugi deo novca su kapital jer se iz celine ovog ulaganja očekuje odgovarajuća zarada i ta se zarada meri u odnosu na kapital uložen za oba proizvodna činioca. Kapital se, u zavisnosti od toga kako različiti delovi kapitala učestvuju u obrazovanju vrednosti proizvoda deli na: 1. POSTOJANI (konstantni (c)) - deo kapitala angažovan za kupovinu sredstava za proizvodnju. Zove se postojani zato što sp učestvuju u obrazovanju vrednosti novog proizvoda tako što na nov proizvod prenesu onoliko vrednosti koliko iznosi njihova vrednost (odjednom - predmeti rada ili postepeno - sredstva za rad). 2. PROMENLJIVI (varijabilni (v)) - deo kapitala koji je uložen za plaćanje radne snage nije postojana nego promenljiva veličina sa gledišta obrazovanja vrednosti. Ovaj deo kapitala donosi vlasniku više nego što je vlasnik u taj deo kapitala uložio. Menja svoju vrednost u procesu proizvodnje, vraća se vlasniku uvećan za višak vrednosti, jer je on stvaralac viška vrednosti (m). Višak vrednosti stvara samo radna snaga, a vlasnik ga prisvaja po osnovi kapitala (angažovanja kapitala) - osnovna poruka teorije radne vrednosti. Vrednost robe (w) je, prema tome: w = c + v + m 72. ORGANSKI SASTAV KAPITALA. Svodi se na odnos materijalnog i subjektivnog činioca proizvodnje, sp/rs, i to tako što se ovi činioci izražavaju po njihovim vrednostima. Kada se vrednost korišćenih sredstava za proizvodnju stavi u odnos prema vrednosti radne snage, dobija se vrednosni sastav kapitala (pokazatelj veličine postojanog prema veličini promenljivog dela

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 15

predujmljenog kapitala). Odnos između veličine sp prema broju zaposlenih radnika naziva se tehnički sastav kapitaal. Organski sastav kapitala obuhvata i vrednosni i tehnižki sastav kapitala. Organski sastav dodatnog kapitala je viši od organskog sastava kapitala koji se već koristi: ∆sp : ∆pl > sp : pl, Ekonomski razlog za povećanje organskog sastava kapitala sadržan je u očekivanju da će preduzeće primenom nove tehnike povećati investicioni učinak , a sa njime i dobit prema ukupnom predujmljenom kapitalu. Organski sastav kapitala = tehnički (masa sp / broj rs) + vrednosni (vrednost sp / vrednost rs) 73. STALNI I OBRTNI KAPITAL Stalni je onaj deo proizvodnog kapitala koji je predujmljen za sredsva za rad i u elemente proizvodnje koji traju duže vremena. Ovde ulaze i veće popravke sredstava za rad, upotreba đubriva, kopanje kanala. Ovaj deo kapitala vraća se vlasniku tako što deo prenesene vrednosti on unosi u fond amortizacije i odavde se nabavljaju nova sredstva za rad. U obrtni kapital ulaze predmeti rada i kapital angažovan za plaćanje radnika. On je obrtni zato što se vlasniku vraća posle svakog obrta kapitala. Njegova se vrednost u celini prenosi u jednom obrtu na gotove proizvode. 74. RADNA SNAGA (KAO ROBA). Marks je uveo u analizu pojam radne snage kao robe. Tretirati radnu snagu kao robu znači definisati joj dva svojstva, vrednost i upotrebnu vrednost, a u okviru društvenih uslova u kojima ova svojstva mogu da se ispolje. Radnicima se plaća vrednost radne snage, a kupuje njena upotrebna vrednost. “Vrednost radne snage određuje se, kao i vrednost svake druge robe, radnim vremenom potrebnim za proizvodnju, pa dakle i za reprodukciju ovog naročitog artikla”. Radna snaga je specifična roba (roba sui generis) u smislu da, za razliku od drugih roba, može da stvori više vrednosti nego što je njena vrednost = višak vrednosti. Upotrebna vrednost radne snage sastoji se u njenoj korisnosti za vlasnika kapitala. Vlasnik angažuje radnu snagu da bi njenim korišćenjem u proizvodnji ostvario više nego što je u taj posao uložio = višak vrednosti (profit). Radna snaga za preduzeće nema upotrebnu vrednost ako ne povećava profit vlasnika kapitala, odnosno dobit preduzeća. 75. PLATA KAO DOHODAK I TROŠAK. Teorija radne vrednosti platu radnika definiše kao cenu radne snage. Plata je novčani izraz vrednosti radne snage. Plata ne može biti cena rada bez obzira što se prilikom obračuna radnikove plate vodi računa o radu koji je obavio, zato što bi izjednačavanje plate sa radom koji je radnik uložio nestalo viška vrednosti koji radnik stvara delom svog rada. Plata radnika je sa gledišta preduzeća trošak proizvodnje, a za radnika je dohodak kao izvor egzistencije. Dok preduzeće teži da svoj izdatak minimizira, radnik teži da svoj dohodak maksimizira. 76. NOMINALNA I REALNA VREDNOST PLATA. Kao analitičke oblike plata razlikujemo: 1. NOMINALNU - ukupna suma novca koju radnik primi kao cenu, za svoju radnu snagu koju angažuje u privatnom ili društvenom preduzeću, i 2. REALNU - ukupna količina proizvoda i usluga koju radnik može da kupi za primljeni iznos novca, za ostvarenu nominalnu platu. Veličina realne plate zavisi od: a) nominalne plate, i b) cena roba i usluga koje radnici normalno troše. Porast nominalnih plata javlja se kao uzrok porasta cena roba i usluga. Jedan od osnovnih zakona svake proizvodnje je da se realne plate ne mogu povećavati više nego što iznosi porast društvene produktivnosti rada. 77. CENA ROBE (CENA KOŠTANJA I PROFIT). Kao što radna snaga ima cenu upotrebe, tako i kapital ima cenu upotrebe. Preduzeće iz proizvedene nove vrednosti isplaćuje radnicima plate koje su jednake vrednosti njihove radne snage, a ostatak predstavlja profit koji se može računati na dva načina: 1. do = cr - (sp + pl) tj. kao razlika između tržišne cene robe i troškova proizvodnje u koje ulaze materijalni izdaci i izdaci za plate radnika; 2. do = np - pl, gde neto proizvod predstavlja razliku cene robe i materijalnih izdataka za sredstva za rad i predmete rada. Veću dobit ostvaruje proizvođač koji ima manje troškove proizvodnje po jedinici proizvoda. Ovi se troškovi proizvodnje drugačije nazivaju cena koštanja proizvoda (ck) što se svodi na utrošeni kapital po jedinici proizvoda. ck = sp + pl, Smanjivanje troškova proizvodnje ostvaruje se povećanjem produktivnosti rada. Da bi se dobit povećala, treba: 1. primeniti što bolja sredstva za rad, 2. ekonomisati na predmetima rada, 3. smanjiti izdatke za radnu snagu (povećanjem produktivnosti njihovog rada). Pravilo o povećanju dobiti sa smanjenjem troškova proizvodnje (cene koštanja) važi samo ako je tržišna cena proizvoda data veličina. 78. STOPA DOBITI. Kada se dobit ostvarena u određenoj godini (godišnja dobit) stavi u odnos prema celokupnom predujmljenom kapitalu, postojanom i promenljivom, dobija se stopa dobiti (do’), odnosno profitna stopa (pf’). Ona pokazuje procentni izraz dobiti prema celokupnom predujmljenom kapitalu: do’ = do / (sp + pl), k = (sp + pl) = predujmljeni kapital. U poslovnim knjigama vodi se i kretanje prodaje tokom godine da bi se na kraju godine mogao izvesti račun o ukupnom i neto prihodu i o dobiti. Završnim računom se svake godine izračuna koliko je dobiti ostvareno prema predujmljenom kapitalu (koliko je proizvodnja bila rentabilna). 79. DOBIT PRIVATNOG PREDUZEĆA U inokosnom i ortačkom preduzeću ostvarenu dobit vlasnik deli na dva dela. Za prvi deo računa da mu pripada po osnovi kapitala, a drugi da mu pripada po osnovi preduzeništva (kamata i preduzetnička dobit, a u preduzetničku dobit ulazi premija na rizik i nagrada za upravu). U deoničarskom društvu dobit se deli na dividende vlasnika (kamata i premija na rizik) i fondove preduzeća 80. DOBIT DRUŠTVENOG PREDUZEĆA.

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 16

Kamata i preduzetnička dobit, gde se preduzetnička dobit deli na premiju na rizik i nagradu za upravljanje, odnosno prirast akumulacije i prirast plata. 81. EKONOMSKI POLOŽAJ PREDUZEĆA (formule). A) u sistemu privatnog kapitala, Ekonomski položaj privatnog preduzeća (sp) se može izraziti odnosom ostvarenog godišnjeg profita (pf) prema prosečnom profitu (ppf), ep = pf / ppf. Prosečan profit se računa po ppf’ tako što se ukupan profit privrede podeli sa ukupnim kapitalom te privrede i pomnoži sa 100: ppf’ = PF / K. Ako je ep = 1 tj. ukoliko je godišnji profit jednak prosečnom profitu na predujmljeni kapital, onda je njegov ep normalan. Ako je pf > ppf ili pf < ppf ep je povoljniji ili nepovoljniji. B) u sistemu društvenog kapitala, Ekonomski položaj društvenog preduzeća se može izraziti kao odnos ostvarenog godišnjeg dohotka prema ravnotežnom dohotku (rd) = jednake plate po radniku i prosečna akumulacija kao ravnotežni elementi dohotka (neto proizvoda): ep = d / rd; d = rd - normalan ep; d < rd ili d > rd - nepovoljniji ili povoljniji ep. 82. EKSTRAPROFIT U PRIVATNOM PREDUZEĆU. Ekstraprofit je profit koji se obrazuje iznad nivoa prosečnog profita. Razlikuju se 2 vrste po načinu ostvarivanja: 1. MONOPOLSKI EKSTRAPROFIT - potiče iz monopolskog položaja (po osnovi mogućnosti podizanja cena iznad nivoa normalne cene ili kupovinom sirovina po cenama koje su niže od normalne cene). 2. EKSTRAPROFIT OD POVOLJNIJIH USLOVA PROIZVODNJE - potiče iz povoljnijih tehnoloških, organizacionih i prirodnih uslova proizvodnje od prosečnih uslova u datoj privrednoj grani. 83. EKSTRADOHODAK U DRUŠTVENOM PREDUZEĆU. Ekstradohodak je višak iznad ravnotežnog dohotka (višak iznad zbira plata radnika i prosečne akumulacije (d>rd)). Postoje 2 metoda za ostvarivanje ekstradohotka: 1. Sticanje monopolskog položaja na tržištu tako da društveno preduzeće stiče mogućnost da odredi takvu cenu koja mu obezbeđuje veći dohodak. 2. Sticanje povoljnijih uslova proizvodnje. Pri ovakvom obliku sticanja ekstradohotka razlikujemo interne i eksterne uzroke. Interni podrazumevaju ekonomisanje na činiocima proizvodnje i to na dva načina: prvi je efikasnije korišćenje raspoloživih činilaca proizvodnje, a drugi je proširivanje i modernizacija proizvodnje. U eksterne se uključuju povoljniji prirodni uslovi (zemljište i prirodna bogatstva su društvena svojina pa se pogodnosti u sticanju ekstradohotka u ovom sektoru privrede ne mogu pripisati boljem radu preduzeća koja koriste te povoljnije uslove proizvodnje) i monopolski položaj. 84. OBRT TRGOVAČKOG KAPITALA Trgovačka preduzeća se uključuju u proces kružnog kretanja u trenutku kada činioci proizvodnje iz proizvodnog oblika (p) pređu u robni oblik (r1). Njihov se posao sastoji u prodaji ove robe potrošačima. Ona za određenu sumu novca (n) kupuju robu od proizvodnih preduzeća (r) i tu robu prodaju za uvećanu sumu novca (n1). To je kružni tok novčanih sredstava (trgovačkog kapitala) n - r - n1. Ova uvećana suma novca n1 jednaka je onoj sumi n1 koja se javlja na kraju svakog kružnog toka proizvodnje. Proizvodno preduzeće prodaje trgovačkom robu ispod tržišne cene, a trgovačko, potrošažima po tržišnoj ceni. Razlika između nabavne (n) i prodajne cene (n1) naziva se rabat ili marža (izvor zarade za trgovačko preduzeće) 85. TROŠKOVI PROMETA ROBE. Trgovačko preduzeće u poslovima kupovine i prodaje robe, transportovanja i čuvanja robe ima izdatke koji se nazivaju troškovi prometa, i ima ih tri vrste: 1) Čisti prometni troškovi - sumo koja je potrebna za plaćanje izdataka oko kupoprodaje robe; ovi troškovi nisu proizvodni, moraju se nadoknaditi iz razlike između nabavne i prodajne cene proizvoda. Deo razlike sadrži čiste prometne troškove koji se trgovcu vraćaju sa svakim obrtom kapitala, a ostatak razlike u ceni žini profit trgovačkog preduzeća. Rabat (marža) je popust u ceni koji proizvođač odobrava trgovcu. 2) Transportni troškovi - prevoz roba iz mesta njihove proizvodnje u mesta njihove potrošnje (izdaci za utrošak transportnih sredstava i za radnu snagu koja se bavi poslovima prevoza robe). Oni su proizvodni deo prometnih troškova zato što je rad angažovan u ovom poslu proizvodan, rad koji stvara vrednost. Transport je produžena proizvodnja, pa zato potrošač mora da prizna preko povećane cene taj utrošak rada i sredstava. 3) Troškovi čuvanja robe - troškovi koji su učinjeni za očuvanje upotrebne vrednosti roba. I ovi troškovi su proizvodni, i oni čine produženu proizvodnju mada se u ovom produžetku ne stvara nikakva nova upotrebna vrednost, ali se održava postojeća. 86. KRUŽNO KRETANJE BANKARSKOG KAPITALA. Novčana sredstva banaka pojavljuju se na početku kružnog kretanja kapitala (n - r…p…r1 - n1) tako što proizvodna preduzeća pozajmljuju deo novca (n) uz obavezu da taj novac vrate u određenom roku uvećan za ugovorenu cenu upotrebe (kamatu) tj. n - n1. Ova jednostavna formula kružnog kretanja novčanih sredstava banaka, gde novac stvara novac, sadrži u sebi celokupan tok proizvodnje i prometa i pokazuje da uvećanje novčanih sredstava banaka potiče iz proizvodnje, a preko prometa: 1) banka pozajmljuje novac (n) proizvodnom preduzeću; 2) proizvodno preduzeće taj novac ulaže u kupovinu potrebnih roba (r) za proces proizvodnje (p) u kome se proizvodi ne samo nova roba, nova upotrebna vrednost (r1) već i višak vrednosti koji je sadržan u tim robama; ta veća vrednost pokazuje se kao uvećana suma novca (n1) u odnosu na uloženu (n); 3) iz te uvećane sume novca, vraća se zajam banci, zajam sa kamatom. n može biti jednako n, ali obično nije, ali n1 nikad ne može biti jednako n1 jer preduzeće ne bi ostvarilo nikakav profit. 87. BANKARSKI KAPITAL I KAMATA. Pojam bankarskog kapitala vezan je za novčana sredstva banaka u svom obliku društvene proizvodnje u kome novac figurira kao kapital (to je kapital zato što njihovom vlasniku omogućuje ostvarenje dobiti posredstvom kamate kao cene

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 17

za ustupanje novca na korišćenje). Pre kapitalizma bankarski se kapital javlja kao zelenaški. U savremenim privredama bankarski kapital gubi svoj samostalan položaj u društvenoj reprodukciji i postaje samo osamostaljeni deo industrijskog kapitala. Bankarska preduzeća raspolažu većim kapitalom nego što je njihov vlastiti. Kamata je cena upotrebne vrednosti novca (dohodak vlasnika koji upotrebnu vrednost novca ustupa drugima na privremeno korišćenje). Veća je kamata nasredstva koja banka pozajmljuje (aktivna kamata) od one koja se poverava banci (pasivna kamata). Kamata, kao cena upotrebne vrednosti novca izračunava se u procentu, kao kamatna stopa (p’), koja je odnos između kamate (i) i pozajmljene novžane sume (n) izražen u procentu. Računa se za vreme od jedne godine: p’ = i / k. Visina kamatne stope zavisi od 2 faktora: 1) Visina prosečne stope dobiti - kamatna stopa mora biti ispod nivoa prosečne stope dobiti (do’>p’>0); 2) Odnosa ponude i tražnje. Ako preduzeća koriste pozajmljeni kapital, onda ostvaruju samo deo dobiti koji se naziva preduzetnička dobit. Drugi deo dobiti pripada bankama kao kamata. 88. TRŽIŠNA VREDNOST DEONICA. Na berzi se deonice prodaju po tržišnoj ceni. Ova cena zavisi od dividende, koju deonica donosi godišnje, i od kamatne stope po kojoj banke isplaćuju štedišama kamatu. Reč je o prosečnoj kamatnoj stopi. Prema tome je tržišna cena deonica kapitalisani prihod koji se od te deonice može godišnje ostvariti. Kapitalisati određeni prihod znači pretvoriti ga u kapital, u onu veličinu kapitala koja bi po važećoj kamatnoj stopi donela vlasniku isti prihod od banke, kao i prihod koji ima od DD-a ili nekog drugog posla. Prihod se kapitališe tako što se godišnji prihod (u ovom slučaju dividenda, d) množi sa 100 i deli sa p’ (prosečnom kamatnom stopom): k = (d x 100) / p’. Račun o veličini tržišne cene deonice može se izvesti i tako što se nominalna vrednost deonice pomnoži dividendnom stopom i podeli kamatnom stopom: tc = (vr x d’) / p’. Tržišna cena deonica obrazuje se na berzi zavisno ne samo od dividende i kamate već i od ponude i tražnje. 89. CENA DEONICA. Ona predstavlja nominalnu vrednost deonice. To je deo kapitala DD-a koji je prilikom njegovog osnivanja određen kao jedinica uloga pojedinca. Razlika između kamate i dividende povlači razliku između nominalne i tržišne cene deonica. Kada deonica počne da donosi određenu dividendu (preduzeće počne bolje da posluje) njena cena na berzi skače, ali to je tržišna, a ne nominalna vrednost, koja je napisana na menici. 90. POSLEDICE OD RAZLIKE IZMEĐU KAMADNE I DIVEDENDNE STOPE

1. ŠPEKULISANJE HARTIJAMA OD VREDNOSTI. Na razlici između kamatne i dividendne stope zasniva se špekulacija hartijama od vrednosti. Ona se sastoji u kupovini deonica po nižoj ceni da bi se u pogodnom trenutku prodale po višoj ceni. Špekulanti moraju dobro da poznaju stanje na berzi i da raspolažu valjanim podacima o poslovanju DD-a čije deonice prodaju po sadašnjoj višoj ceni, očekujući pad njihove cene u skoroj budućnosti. Nekad se služe lažnim informacijama. 2. FIKTIVNI KAPITAL. Kupovina i prodaja deonica imaju svoj samostalni tok koji ni na koji način ne pogađa poslovanje DD-a. zato se kapital sadržan u deonicama, kao hartijama koje daju određena prava u raspodeli, zove računski (fiktivni) kapital. Pored ovog postoji stvarni kapital DD-a (kapital kojim DD raspolaže, a dobija se prodajom deonica; kapital koji se koristi u proizvodnji i prometu) 3. OSNIVAČKA DOBIT. Zarada koju ostvaruje osnivač DD-a. Prodajom deonica DD-a u osnivanju osnivač zarađuje na razlici između dividende, koja se očekuje da će se ostvariti poslovanjem tog novog DD-a i kamatne stope. Za preduzeća koja već posluju, a kojima je potreban dodatni kapital, nove deonice se prodaju po tržišnoj ceni, pa razlika između tržišne i nominalne vrednosti predstavlja osnivačku dobit. 4. RAZVODNJAVANJE DEONIČARSKOG KAPITALA Izdavanje većeg broja deonica nego što iznosi osnovni kapital deoničarskg preduzeća. 91. POJAM DIFERENCIJALNE RENTE. Razlika između graničnih troškova proizvodnje i individualnih troškova na boljim parcelama zemljišta pripada vlasniku zemljišta kao njegov dohodak. Ovaj se dohodak naziva diferencijalna renta. Ona je renta jer predstavlja dohodak koji se ostvaruje bez ulaganja rada, kapitala i preduzetništva, a ostvaruje se po osnovi vlasništva nad određenom nepokretnošću, zemljom. Ona je diferecijalna zato što potiče iz razlike između društvene više cene proizvoda i niže individualne vrednosti tih proizvoda. Vlasnici zemlje ostvaruju zemljišnu rentu, u ovom slučaju diferencijalnu. Zakupci ostvaruju profit na uloženi kapital. Zaposleni radnici ostvaruju platu za svoj rad. Iznos rente se računa za godinu dana. 92. DIFERENCIJALNA RENTA I. Marks je naziva “lažna socijalna vrednost”. To je dohodak vlasnika zemlje koji on ostvaruje zato što je vlasnik plodnije parcele zemljišta i parcele koja je bliža tržištu, Dva se uzroka za obrazovanje ove rente: 1) Plodnost zemljišta - vlasnik zemlje će od zakupca zahtevati veću rentu za određenu površinu zemlje ako je to zemljište plodnije, ako uz prosečna ulaganja kapitala donosi veći prinos. Diferencijalna renta je razlika između ukupnog prihoda i cene proizvoda. 2) Položaj prema tržištu - vlasnici koji imaju parcele bliže tržištu će zahtevati od zakupca veću rentu, a zato što su od njihovih parcela do tržišta manji troškovi prevoza robe nego što su granični troškovi. Vlasnici bližih parcela ostvarivaće diferencijalnu rentu. Što su društvene potrebe za poljoprivrednim proizvodima veće, to će se uzimati u obradu i manje plodne i udaljenije parcela zemljišta, pa će i cene poljoprivrednih proizvoda biti više. 93. DIFERENCIJALNA RENTA II. Nastaje kao rezultat intenzifikacije poljoprivredne proizvodnje (rezultat povećanog prinosa usled dodatnog ulaganja kapitala na korišćenim zemljišnim parcelama). Dodatno ulaganje kapitala na istu površinu zemljišta obično znači primenjivanje agrotehničkih mera kojima se poboljšava kvalitet zemljišta i povećava prinos. To je metod stvaranja ekstraprofita u poljoprivredi od strane korisnika zemljišta. Ovako ostvaren ekstraprofit pripada korisniku zemljišta sve

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 18

dok traje ugovor o zakupu. Kad istekne rok tog ugovora, vlasnik može zahtevati od zakupca da mu poveća godišnji iznos diferencijalne rente. Ovakav se ekstraprofit, koji prisvaja vlasnik sa zaključivanjem novog ugovora, naziva se diferencijalna renta II. 94. APSOLUTNA I DIFERENCIJALNA RENTA. Diferencijalna se renta ostvaruje na zemljištu na kome se jedinica proizvoda proizvodi uz manje troškove proizvodnje (sp + pl). monopolsku rentu mogu prisvojiti vlasnici onih zemljišnih parcela na kojima uspevaju neki retki proizvodi, oni proizvodi za koje se zahtevaju posebni klimatsko - zemljišni uslovi = monopolski ekstraprofit u poljoprivrednoj proizvodnji. Renta koju ostvaruju svi vlasnici zemljišta, koje se koristi u privredne svrhe, naziva se apsolutna renta. Ona je ekonomska realizacija prava svojine na delu zemljine površine bez obzira na kvalitet, ali pod uslovom da se zamljište koristi u privredne svrhe. Postoje 2 razloga za obrazovanje ove rente: 1) niži organski sastav kapitala u poljoprivredi u odnosu na industriju, i 2) monopol privatnog vlasništva na delu zemljine površine. 95. CENA POLJOPRIVREDNIH PROIZVODA. Sastoji se iz utrošenog postojanog i promenljivog kapitala (sp + pl), prosečnog profita (ppf) i apsolutne rente (ar): cpp = sp + pl + ppf + ar. Poljoprivredni proizvodi skuplji su i za iznos ar, jer je ar suvišak iznad cene proizvodnje kao normalne cene. Diferencijalna renta (dr) ne ulazi u formulu za izračunavanje cpp jer se ona nalazi u nižim troškovima proizvodnje (sp+pl) po jedinici proizvoda na parcelama zemljišta koje su plodnije i bliže tržištu. 96. CENA ZEMLJE. U sistemu privatne svojine zemlja se kupuje i prodaje. U sitnoj robnoj proizvodnji zemlja se kupuje kao osnovno sredstvo za rad i osnovni predmet rada na kome je sam vlasnik angažovan kao proizvođač. U kapitalističkoj proizvodnji zemlja se kupuje kao izvor za prisvajanje rente. Prilikom utvrđivanja cene zemlje vrši se kapitalisanje prihoda (pretvaranje prihoda u kapital koji donosi kamatu kao svoj “normalan” prihod. Pri određivanju cene zemlje polazi se od zemljišne rente jer je kupoprodaja zemlje u suštini kupovina i prodaja prava na rentu koju određeno zemljište donosi vlasniku. Cena zemlje se izračunava tako što se godišnja renta (r) sa zemljišne parcele koja se prodaje podeli sa veličinom kamatne stope (p’) i pomnoži sa 100. Godišnja renta sa određene poljoprivredne parcela naziva se rental, a on sadrži sve oblike rentekoje to zemljište donosi vlasniku: cz = (r / p’) x 100. Cena zemlje zavisi i od ponude i tražnje. Zamlja nema vrednost (nije opredmećeni ljudski rad), ali zato ima upotrebnu vrednost. 97. INFLACIJA. Inflacija (inflatio - naduvavanje) predstavlja disproporciju novčanih i robnih fondova u jednoj privredi tj. njenih rashoda i prihoda, pri čemu su rashodi veći od prihoda. To je monetarna pojava kod koje se pokriće većih rashoda vrši iz nove emisije novca, što izaziva porast novčane tražnje koja je bez robnog pokrića, pri čemu najčešće dolazi do porasta cena (povećanje mase novca u opticaju po stopi koja je iznad stope rasta proizvodnje). Svako povećanje cena ne znači inflaciju, kao što ni pri inflaciji ne mora uvek doći do povećanja novca (to je latentna ili prikrivena inflacija - do rasta cena ne dolazi jer ih država neposredno kontroliše zamrzavanjem, blokiranjem, plafoniranjem, garantovanjem cena…) “Open inflation” je inflacija kod koje je vidljiv rast opšteg nivoa cena, a “repressed inflation” je ona kod koje su cene stabilne ili čak opadaju. Najčešći indikatori inflacije su: 1) Indeks cena na malo - porast indeksa troškova života se nekad ne podudara sa porastom cena na malo (oba su pouzdani indikatori); glavni nedostatak je što ne obuhvataju promene u kvalitetu robe. 2) Indeks proizvođačkih cena - nivo cena veleprodaje. 3) Indeks cena bruto društvenog proizvoda - implicitni deflator društvenog proizvoda; dobija se kada se od stope rasta nominalnog društvenog proizvoda oduzme stopa rasta realnog društvenog proizvoda; što je veći implicitni deflator, proces inflacije je snažniji. 4) Indeks izvoznih cena - nerealan je jer se izvozne cene najčešće veštačkim putem održavaju na niskom nivou; => prelivanje dohotka određene zemlje u inostranstvo i prelivanje dohotka od neizvoznih u izvozne sektore; uvozna inflacija se označava kao poskupljenje uvoznih proizvoda merene svetskim cenama u otvorenim privredama. Stopa inflacije se računa kao stopa promena nivoa cena: Stopa inflacije (god. t) = nivo cena (god. t) + nivo cena (god. t-1) / nivo cena (god. t-1). Postoji klasifikacija inflacije na blagu - puzajuću (kada je porast indeksa cena na malo 2-3% godišnje), umerenu (3-20%), galopirajuću i hiperinflaciju (ređe pojave koje obično nastaju usled velikh strukturnih poremećaja u privredi). 98. VRSTE INFLACIJE. Vrste inflacije potiču iz različitih teorija kao što su teorija inflacije tražnje, teorija inflacije troškova, teorija mešovite inflacije… Inflacija tražnje (“demand pull inflation”): ekspanzija količine novca => porast tražnje => porast cena => porast troškova proizvodnje. Ovo je fundamentalni oblik inflacije koji se ispoljava preko disproporcije novčanih i robnih fondova u smislu da efektivna novčana tražnja preovlađuje nad količinom roba i usluga koje se nude u jednoj privredi (kupovna moć je veća u odnosu na kupovne fondove), što se uvek uslađuje rastom cena. Poremećaji na strani agregatne tražnje (njen brži rast od porasta društvenog proizvoda) imaju više uzroka, koji se mogu tražiti u: izdacima za investicije (IN premašuju AK), podmirivanju državnih obaveza i dugova (budžetski deficit) i rashodima za potrošnju. Inicijalne inflacione inpulse daju monetarno - kreditni tokovi.

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 19

cena

proizvodnja

E'

E

S

D' D

S

Q Q'

D

D' P

P'

Inflacija ponude (“cost push inflation”) naziva se još i inflacija troškova i predstavlja nagli i opšti skok cena koji se objašnjava porastom troškova proizvodnje: porast troškova proizvodnje => porast cena => porast novčane tražnje => ekspanzija količine novca. U okviru nje razvilo se više pravaca. Jedan od najznačajnijih faktora troškovne inflacije jesu plate (neelastične na dole) koje ulaze u cenu proizvoda i koje svojim promenama utiču na njenu visinu, a deo su teorije inflacije plata (“wage inflation”), koja najčešće nastaje zbog monopolskih i oligopolskih uslova privređivanja u pojedinim sektorima kao i zbog dugogodišnjih strukturnih neusklađenosti. Pored ove javlja se i teorija inflacije profita (“profit push inflation”) gde je osnovni uzrok rasta cena u pritisku profita na troškove proizvodnje. Reč je o monopolskim cenama koje se formiraju nezavisno od ponude i tražnje i koje su više od onih koje nastaju u uslovima slobodne konkurencije. Zbog porasta troškova proizvodnje, agregatna kriva ponude se pomera naviše i ulevo. To pomeranje pri datoj agregatnoj tražnji dovodi do porasta cena i smanjivanja proizvodnje. Ako dođe do znatnog pomeranja krive ponude, proizvodnja vrlo oštro opada (“supply-shock”). Stanje privrede koje karakteriše opšti skok cena uz pad proizvodnje naziva se stagflacija (inflacija praćena stagnacijom). cena

proizvodnja

S'

E'

QQ'

E

S' P

P'

S

S

I teorija inflacije ponude i teorija inflacije tražnje inflaciju objašnjavaju postojanjem jaza između nominalnog i realnog dohotka, u smislu da nominalni raste brže, ali dok teorija inflacije tražnje insistira na većem izdavanju novca, teorija inflacije troškova ističe da inflacioni impuls nastaje na strani ponude (da autonomni porast troškova proizvodnje uzrokuje porast cena). Kod inflacije tražnje monetarni faktor se nalazi na početku inflacionog ciklusa, gde višak tražnje na tržištu dovodi do porasta nivoa cena, a preko toga i do povećanja nominalnih troškova. Kod teorije inflacije troškova proces inflacije započinje inicijalnim porastom proizvodnih troškova a završava se monetarnim faktorom. Teorija mešovite inflacije nastoji da objasni inflacioni porast cena integrišući elemente inflacije tražnje i elemente inflacije ponude. U okviru ove teorije razvilo se više pravaca od kojih su najvažniji: 1) Teorija strukturne inflacije (“sectoral demand-shift inflation”) čiji je najpoznatiji predstavnik Čarls Šulc, koji u objašnjenju inflacije polazi od pretpostavke postojanja globalne ravnoteže i parcijalne neravnoteže ponude i tražnje. Cene rastu u onim sektorima gde je tražnja veća od ponude, a ne opadaju gde je tražnja manja, pa se na taj način kretanja cena ne kompenziraju. Sektorski rast cena uzrokuje porast nominalnih nadnica i to prvo u sektoru sa viškom tražnje. Cene su nefleksibilne naniže, što dovodi do opšteg rasta cena. Glavni nedostatci Šulcove teorije su: što ne analizira monetarni faktor inflacije, što zanemaruje postojanje povratne sprege između cena i tražnje, pa ne objašnjava uticaj cena i nadnica na tražnju, već samo uticaj tražnje na cene i nadnice i što u svojim analizama ima u vidu samo puzajuću inflaciju, što ne odgovara savremenim tendencijama akceleracije inflacionih procesa. Strukturalisti analiziraju inflaciona kretanja u zemljama u razvoju, koje imaju specifičnu strukturu proizvodnje i međunarodne trgovine. Osnovni uzroci inflacije u ovim zemljama su strukturni poremećaji privrede, odnosno nesrazmere između proizvodnje i potrošnje kao njenih ključnih agregata. Strukturne disproporcije doprinose značajnom rastu monetarne neravnoteže i jačanju inflacionog procesa. 2) Filipsova kriva, koja predstavlja najpoznatije empirijsko istraživanje o međusobnoj vezi inflacije i nezaposlenosti, a izražava dobro poznatu konfliktnost ciljeva, odnosno “trade-off” između stope inflacije i nezaposlenosti. Na horizontalnoj krivi je procentualni iznos nezaposlenosti, a na vertikalnoj godišnja stopa promena nadnica (cena). Kriva, koja ima oblik opadajuće nelinearne krive, pokazuje inverzan odnos nezaposlenosti i inflacije (veća nezaposlenost manja inflacija i obrnuto. Protivnici Filipsovog modela dokazuju da on ne važi na dugi rok. 70. god. osporava se i empirijski u uslovima stagflacije kada raste i nezaposlenost i inflacija.

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 20

nezaposlenost, %

99. INFLACIJA I NEZAPOSLENOST. Stopa pune zaposlenosti odgovara odnosu: broj aktivnog stanovništva / broj potencijalno aktivnog stanovništva =1. Tolerantna stopa nezaposlenosti je 1,5-5%. Nezaposlenost je u tesnoj vezi sa cikličnim razvojem privrede, najveća je u periodu privredne kontrakcije, a najmanja u fazi ekspanzije. Različiti uzroci utiču i na pojavu različitih oblika nezaposlenosti kao što su: otvorena i prikrivena, voljna i prinudna, kratkotrajna i dugotrajna, strukturna, ciklična, frikciona, sezonska, latentna, stagnantna… Marks je razlikovao 3 oblika nezaposlenosti: 1. tečni oblik prenaseljenosti - radnici su čas zaposleni, čas ne, 2. latentni (prividni) oblik prenaseljenosti - javlja se u poljoprivredi; nezaposlenost je prikrivena prezaposlenošću, 3. stagnantni oblik prenaseljenosti - radnici koji su izgubili svoju profesiju usled razvoja tehnike. Prema savremenoj ekonomskoj teoriji oblici nezaposlenosti su: 1. strukturna, 2. ciklična, 3. frikcionalna, 4. prikrivena 100. DEFLACIJA I DEVALVACIJA - REVALVACIJA I DEZINFLACIJA. Deflacija je monetarna pojava suprotna inflaciji i ispoljava se kao disproporcija novčanih i robnih fondova, gde su novčani fondovi manji od robnih (rashodi manji od prihoda). Reč je o procesu koji dovodi do porasta vrednosti novca preko smanjivanja njegove količine u prometu. Količina roba i usluga premašuje količinu novca u opticaju. Razlikujemo endogene (kretanje u toku konjuktornog ciklusa, pa se deflacija javlja kao direktna posledica krize hiperprodukcije) i egzogene uzroke deflacije (potiču od deflatorne monetarne politike države koja izrazito restriktivnim merama prouzrokuje stanje krize. Izlazak iz deflacije naziva se reflacija. Država može primenjivati deflacione mere za usporavanje rasta količine novca u opticaju, u cilju sputavanja inflacije . To se zove dezinflacija. Devalvacija i revalvacija su monetarne mere države koje imaju implikacije na svetsko tržište i međunarodne ekonomske i trgovinske odnose između zemalja. Devalvacija, kojom se postiže promena deviznog kursa, predstavlja značajnu odluku države da domaća valuta postane jeftinija u odnosu na stranu. Ona treba da doprinese stimulisanju izvoza i destimulisanju uvoza preko promena izvoznih i uvoznih cena (domaća roba postaje jeftinija na stranom tržištu, a strana skuplja na domaćem). Poboljšanje platnog bilansa nastaje u uslovima pozitivne razlike između promena u agregatnom dohotku i agregatnoj potrošnji koje izaziva devalvacija. ∆PB (promena platnog bilansa)=∆Y (promena agregatnog dohotka) - ∆P (promena agregatne potrošnje) Revalvacija je monetarna mera suprotna devalvaciji. Revalvacija kojom se vrši promena deviznog kursa, predstavlja odluku države da domaća valuta postane skuplja u odnosu na stranu (stimuliše uvoz, destimuliše izvoz). 101. PRAVILO 72 Prema ovom pravilu potrebno je 72 godine da bi se vrednost bruto društvenog proizvoda per capita udvostručila pri prosečnom privrednom rastu od 1% godišnje. 102. STOPA POTROŠNJE, STOPA AKUMULACIJE /NETO NACIONALNI DOHODAK Nacionalni dohodak je nova vrednost stvorena radom radnika date privrede. Delovi nacionalnog dohotka su potrošnja (Pt) i akumulacija tj. štednja (A). ND = Pt + A, Odnos društvene potrošnje prema nacionalnom dohotku je stopa društvene potrošnje (Pt’). Pt’ = Pt / ND - pokazuje koji se deo ND-a troši. Odnos društvene akumulacije prema ND-u je stopa društvene akumulacije (A’). A’ = A / ND - pokazuje koji se deo ND-a akumuliše. Potrošnja i akumulacija su dve komplementarne veličine. Ako se jedna povećava, druga se smanjuje. Obično se računaju za vreme od godinu dana.

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 21

103. KRIVA AKUMULACIJE

Z

Z

nacionalni dohodak (ND)

B

A

A

104. KRIVA POTROŠNJE

Z

Z

450

nacionalni dohodak (ND)

B

B

Pt

Pt

105. KRIVA AKUMULACIJE I INVESTICIJA. Na dijagramu krive akumulacije, paralelno sa horizontalnom osom dijagrama ucrta se linija investicija (II). U preseku krive akumulacije (AA) i linije investicija je veličina nacionalnog dohotka (ND). U uravnoteženoj privredi akumulacija i neto investicije su jednake veližine A=I i to u dva slučaja: 1. A>I - onda veća akumulacija znači manju potrošnju, a manja potrošnja manju tražnju, što dovodi do opadanja obima proizvodnje => povećanje zaliha; 2. A<I - onda manja akumulacija znači veću potrošnju, a veća potrošnja znači veću tražnju, što dovodi do povećavanja obima proizvodnje => smanjivanje zaliha.

Z

Z

nacionalni dohodak (ND)

B A

A

R

M

I I

106. POTROŠNJA + INVESTICIJE (ukupna potrošnja i kako ona utiče na nacionalni dohodak). Za određivanje veličine ND-a koristi se presek krive potrošnje i investicija sa linijom 45. Kriva potrošnje i investicija jeste kriva ukupnih izdataka. To su dve vrste izdataka: prvo, izdaci za potrošačka dobra (sredstva za potrošnju) i drugo, izdaci za investiciona dobra (sredstva za proizvodnju).

Z

Z

450

nacionalni dohodak (ND)

B

B

Pt

Pt

Pt+I

Pt+I R

M

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 22

107. NEZAPOSLENOST I DEFLACIONI “GEP” (JAZ). Treba imati u vidu da ravnotežni nivo ND-a nije istovremeno i njegov optimalni, tj. najviši nivo na kome se postiže potpuna angažovanost svih faktora proizvodnje u jednoj privredi. Najpoželjniji nivo nacionalnog dohotka bio bi u preseku krive štednje i linije investicije sa linijom pune zaposlenosti, odnosno u preseku krive potrošnje i linije 45 sa linijom pune zaposlenosti. U ravnotežnoj tački R gde veličina ND-a iznosi OM, investicije su niske, odnosno, znatno niže od štednje na nivou pune zaposlenosti. U tom slučaju, postoji nezaposlenost faktora proizvodnje, pa se javlja deflacioni gep. Koji predstavlja razliku između nivoa postojećih investivija i nivoa štednje (akumulacije) pune zaposlenosti (odstojanje DgR’). Deflacioni gep se očitava na liniji pune zaposlenosti ZZ, a dovodi do multiplikatorskog efekta, što znači da dolazi do većeg pada proizvodnje i zaposlenosti nego što je obim deflacionog gepa.

Z

Z

nacionalni dohodak (ND)

I I

I' I'R'

R

M M'Š

Š

deflacioni gep

Dg Z

Z

450

nacionalni dohodak (ND) M M'

R'

R

Dg

Pt+I

Pt+I Pt'+I'

Pt+I'

deflacioni gep

108. PUNA ZAPOSLENOST I INFLACIONI “GEP” (JAZ). Inflacioni gep se javlja kada investicije pokazuju tendenciju da budu veće nego štednja (akumulacija) na nivou pune zaposlenosti. Takođe se očitava na liniji pune zaposlenosti. Sve dok postoji, cene će da rastu, zato su radi eliminisanja inflacionog gepa (inflacije tražnje) neophodne odgovarajuće mere ekonomske politike. I nezaposlenost, i inflacija su vrlo ozbiljni ekonomski problemi savremene privrede, zato je merama ekonomske politike neophodno suzbijanje i deflacionog i inflacionog gepa, a u cilju poklapanja investicija sa štednjom na nivou pune zaposlenosti.

Z

Z

450

nacionalni dohodak (ND)

MM'

R'

R

Pt+I

Pt+I

Pt'+I'

Pt'+I'

inflacioni gep

109. 4 FAZE U CIKLIČNOM KRETANJU PRIVREDE.

vreme u godinama

1

2

3

4

1) Kriza hiperprodukcije - faza u cikličnom kretanju koju obeležava nagli pad proizvodnje zbog otežane prodaje i velikih količina roba koje stoje na zalihama, povećana nezaposlenost, opadanje plata zaposlenih, smanjivanje zarada od kapitala i naglo povećavanje kamatnih stopa na kredite. 2) Depresija - stanje smanjene privredne aktivnosti; posledica krize. U ovoj fazi se privreda stabilizuje na niskom nivou proizvodnje i zaposlenosti. 3) Oživljavanje privrede je podstaknuto stabilizovanjem privrede na niskim cenama činilaca proizvodnje. Lanac uzročno - posledičnih veza sad deluje u obrnutom pravcu tako da privreda postepeno ulazi u stanje prosperiteta. 4) Prosperitet - karakteriše je visoka stopa razvoja privrede. Cene proizvoda se povećavaju zbog povećane tražnje i sredstava za proizvodnju i potrošnih dobara. Vreme od ispoljavanja krize hiperprodukcije, do nove krize, preko perioda depresije, oživljavanja i prosperiteta naziva se privredni ciklus. Zato za kapitalističku privredu kažemo da se razvija ciklično. Stanje smanjene privredne aktivnosti naziva se recesija. 110. OPŠTI ZAKON AKUMULACIJE KAPITALA

www.puskice.co.yu

www.puskice.co.yu 23

Pojam ovog zakona i područje njegovog delovanja su veoma široki: obuhvata sve posledice akumulacije kapitala (a ne samo ekonomske) delujući na sve pore kapitalističkog društva i podređujući interesima kapitala celokupnu delatnost ljudi. Dve vrste posledica deluju u oblasti ekonomskih odnosa: 1. promena na strani kapitala koji je usled akumulacije izložen stalnom procesu centralizacije, 2. promena na strani radne snage dovodeći do njene veće ili manje nezaposlenosti, zavisno od potreba kapitala u razičitim fazama privrednog ciklusa, i usled toga do oscilacija u platama radnika. 111. AKTIVNA BUDŽETSKO – PORESKA (FISKALNA) POLITIKA. Mere države u cilju regulisanja potrošnje, investicija i zaposlenosti koje se sadrže u tzv. budžetskom deficitu (kada država povećava budžetske rashode u odnosu na budžetske prihode) ili suficitu (povećava budžetske prihode u odnosu na rashode). U periodu trajanja privrednog ciklusa budžet (novčani predračun države kojim se određuju prihodi i rashodi državnih organa prema unapred određenim namenama; sredstva prikuplja iz poreza i doprinosa, zaduživanjem od preduzeća i građana i pozajmljivanjem od stranih i domaćih banaka). Ova politika naziva se još i politika državnih izdataka, a sastoji se u tome da država štedi kad dobro posluje, da bi tu ušteđevinu mogla da troši u periodima kriza. Još jedna od mera koja spada u fiskalnu politiku je zaduživanje države (povećanje unutrašnjih dugova države). Ova politika opstaje zbog ugrađenih ekonomskih stabilizatora: oporezivanje ličnih dohodaka (progresivno; ima za cilj da se lična potrošnja drži u određenim granicama) i profita preduzeća (progresivno; cilj: povećanje budžeta). 112. KREDITNO - MONETARNA POLITIKA. Monetarna politika je deo kreditne pa se zato obe nazivaju kreditno-monetarna. Merama kreditne politike, proširivanjem ili sužavanjem kredita deluje se na obim investicija i obim angažovanih proizvodnih činilaca, dakle u pravcu koji treba da suzi prostor za ciklično kretanje privrede. Monetarna politika je onaj deo ekonomske politike koji sprovodi država preko svoje centralne banke (njom se reguliše obim novčanog opticaja, smanjivanje ili povećavanje količine novca u prometu radi ostvarivanja planiranih ekonomskih ciljeva). Milton Fridman - tvorac savremene kvantitativne teorije novca i monetarizma - američki ekonomista. Osnova Fridmanovog monetarizma je stabilna i dugoročna monetarna politika. U instrumente monetarne politike ulaze: 1) POLITIKA ESKONTNE STOPE - definiše osnovu za kretanje kamatnih stopa na kredite. Eskontna stopa je kamatna stopa po kojoj se eskontuju menice. Eskont menice je prodaja neuspelog potraživanja uz odbitak kamate od dana eskontovanja do dana dospelosti potraživanja. Pri opasnosti od inflacije, eskontna stopa se povećava, a pri opasnosti od recesije se smanjuje. 2) SISTEM OBAVEZNIH REZERVI BANAKA - deluje tako što su poslovne banke dužne da određeni procenat svojih novčanih sredstava drže kao rezervu kod centralne banke, što se čini u cilju obezbeđenja kredita za investiranje. Povećanje ili smanjenje obaveznih rezervi vrši se kao kod eskontne stope. 3) POLITIKA OTVORENOG TRŽIŠTA (prodaja i kupovina državnih hartija od vrednosti) - mera kojom država preko centralne banke utiče na obim novca u privredi, a preko novca i na nivo privredne aktivnosti. Prodajom obveznica povlači se iz opticaja deo novca i sužava privredna aktivnost, a kupovinom se ubacuje u promet nova količina novca i podstiče privredna aktivnost. Merama ove politike reguliše se obim novca. Mere kreditne politike države idu u pravcu pojeftinjavanja kredita u vreme depresije i poskupljenja kredita u vreme prosperiteta. 113. SLOBODNA TRGOVINA I CARINSKA ZONA U zoni slobodne trgovine eliminisane su sve carine i drugi oblici trgovinskih ograničenja, u carinskoj uniji su pored toga uspostavljee jedinstvene carinske tarife i druge mere prema trećim zemljama, tj. zemljama koje ne učestvuju u uniji. 114. TRANZICIJA Ona ne označava samo izlazak iz jednog i ulazak u drugi sistem.To nije samo jednostavan prelazak iz socijalizma u kapitalizam. To je, pre svega, proces koji sažima kompleksne društvene, ekonomske i političke reforme u jednoj zemlji.. To je proces koji treba da obezbedi što brži i što bezbolniji prelazak sa direktivnog planiranja na tržišnu ekonomiju kao i transformaciju jednopartijskog političkog sistema u pluralističko društvo. 115. VAŽNIJI DATUMI U EU 7. februar 1992. 12 zemalja članica na Samitu u Mastrihtu potpisuje ugovor o Evropskoj uniji, 26. mart 1995 na snagu stupa Šengenski sporazum o otvorenim granicama, 1 januar 2002 Evro postaje zakonsko sredstvo plaćanja, 1 juli 2002 Sve nacionalne valute iz Evro zone su povučene. 116. USLOVI ZA PRISTUPANJE EU Kopenhagenski kriterijumi: 1. Postojanje stabilnih institucija koje garantuju demokratiju, vladavinu prava, ljudska prava i zaštitu prava nacionalnih manjina, 2. postojanje tržišne privrede kao i njenu sposobnost za sučeljavanje sa konkurencijom koja potiče iz EU, 3. preuzimanje obaveza koje proizlaze iz članstva u EU kao i privrženost ciljevima političke, ekonomske i monetarne unije.

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 23 str.
preuzmi dokument