Evropska Monetarna Unija, Esej' predlog Ekonomija
marsovka91
marsovka91

Evropska Monetarna Unija, Esej' predlog Ekonomija

20 str.
5broj preuzimanja
239broj poseta
100%od1broj ocena
Opis
Evrioska Monetarna Unija, stvaranje, clanice
30 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 20
ovo je samo pregled
3 prikazano na 20 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 20 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 20 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 20 str.

FAKULTET ZA POSLOVNE I FINANSIJSKE STUDIJE

SEMINARSKI RAD IZ PREDMETA MEĐUNARODNE MONETARNE I FINANSIJSKE

INSTITUCIJE

EVROPSKA MONETARNA UNIJA

SADRŽAJ

1

UVOD..................................................................................................................................................... 3

1. EVROPSKA MONETARNA UNIJA.................................................................................................... 4

2. STVARANJE EVROPSKE MONETARNE UNIJE..............................................................................5

2.1. ERM i Delorov izveštaj.......................................................................................................................... 5

2.2. Uslovi ulaska u EMU......................................................................................................................... 7

2.3. Ocena kriterijuma konvergencije............................................................................................................9

2.4. Pakt stabilnosti i rasta........................................................................................................................... 11

3. NOVE ČLANICE U EVROZONI?..................................................................................................... 12

3.1. Alternativne politike u odnosu na kriterijume konvergencije..........................................................13

4. EVROPSKA CENTRALNA BANKA................................................................................................ 14

5. EVROPSKA INVESTICIONA BANKA............................................................................................ 15

6. PREDNOSTI I NEDOSTACI EMU....................................................................................................16

ZAKLJUČAK.............................................................................................................................................. 17

LITERATURA............................................................................................................................................. 18

UVOD

2

Stvaranje jedinstvene valute bio je dug proces od istorijskog značaja. Pre manje od jednog veka, Evropu su karakterisali politički nemiri i ekonomsko rasulo. Motivi za početak integracije su brojni. Postojala je želja stvaranja demokratski uređene Evrope kao alternative odbačenoj nacionalističkoj vladavini. Takva Evropa je trebala da postane zajednica mira i mesto koje pruža ekonomsku sigurnost svojim državljanima. Potpisivanjem Rimskog i Pariskog ugovora evropski lideri započeli su izgradnju ujedinjene Evrope. Od tada, Evropa je postigla mnogo. Sigurno, jedno od najznačajnijih dostignuća bilo je uspostavljanje zajedničkog tržista, sa slobodnim protokom robe, kapitala i ljudi. Nakon toga, ne manje važna, stvorena je Evropska monetarna unija sa 11 članica na početku, a već sada sa 16.

Generalno, zemlja ne postaje član evrozone odmah nakon pristupanja Evropskoj uniji. Umesto toga, zemlja postaje članica koja podleže pravilu privremenog odstupanja. Ovakve zemlje imaju niz obaveza. One moraju da sprovode zajedničku politiku deviznog kursa (uključivanje u Mehanizam održavanja utvrđenih deviznih kurseva - ERM2), a da sopstvenu ekonomsku politiku posmatraju kao zajedničku brigu. Međutim, samo koordinisanje politika nije dovoljno. Da bi ušle u Evropsku monetarnu uniju, zemlje moraju da ispune niz kriterijuma pravne i ekonomske konvergencije. Kriterijumi pravne konvergencije obavezuju zemlje koje apliciraju za prijem u evrozonu da stvore odgovarajuće pravne osnove za učestvovanje u monetarnoj uniji, od kojih je najvažnija nezavisnost centralne banke. Za razliku od njih, kriterijumi ekonomske konvergencije obavezuju zemlje koje žele da uđu EMU da stvore ekonomske uslove koji omogućavaju održavanje stabilnosti cena i obezbeđuju usklađenost na nivou evrozone.

Ovaj rad analizira stvaranje Evropske monetarne unije, kriterijume konvergencije, način na koji su oni uvrđeni i kako se, odnosno, koliko ih zemlje poštuju nakon pristupanja evrozoni, ulogu Evropske centralne banke u kreiranju monetarne politike EU, kao i prednosti i nedostatke EMU.

3

1. EVROPSKA MONETARNA UNIJA

Evro je jedinstvena valuta za koju se opredjelila Evropska monetarna unija (EMU) koju za sada čini 12 članica Evropske unije (EU) i to: Njemačka, Francuska, Irska, Finska, Belgija, Holandija, Luksemburg, Španija, Portugalija, Austija, Italija i Grčka. Evro zoni nisu pristupili Velika Britanija, Danska i Švedska. Kao nastavak integracionih procesa Zapadne Evrope imamo i Evropski monetarni sistem (EMS). Osnovan je 1978. godine u Briselu, a počeo je da funkcioniše 1979. Godine. Osnovni cilj EMS-a je bio da obezbjedi monetranu stabilnost i saradnju u okviru ovih zemalja ali i da stabilizuje njihove intervalutne odnose. EMS se zasniva na mehanizmu deviznih kurseva, a odstupanje koje je dozvoljeno od centralnih kurseva je 2,5 osim za italijansku liru 6%. Centralne banke zemalja članica se obavezuju da intervenišu u slučaju prekoračenja ili pada devisznih kurseva iznad dozvoljenih odstupanja.1

Centralno mjesto u okviru EMS-a zauzimao je ECU (danas EVRO) koji služi za utvrđivanje međusobnih deviznih kurseva i granica u kojima devizni kursevi mogu fluktuirati. Članice EMS-a su sve zemlje EU i one kod Evropskog fonsa za monetarnu saradnju deponuju 20 % svojih rezervi u zlatu i devizama, a zauzvrat dobijaju evre, do sredine 2002.godine kada će se izvršiti potpuna zamjena nacionalnih valuta sa evrom. Monetarna unija je privredni prostor sačinjen od više nacionalnih privreda koje su prihvatile jedisntveno mjerilo cijene. Dakle, monetarna unija je valutno područje u okviru ekonomskog prostora s jedinstvenim tržištem – s jedinstvenim uslovima privređivanja, zaštitom i makroekonomskim ciljevima u kome važi jedna valuta. Teorijski, ovo ne može biti ostvareno na dva načina : Proširivanjem jedne nacionalne valute na cio integrisani privredni prostor (fiksnim paritetima nacionalnih valuta), ili uvođenjem nove zajedničke valute. EU se odlučila za ovo drugo rješenje. Ono što valja sitačo jeste da sa pojavom evra zemlje članice EMU prelaze sa kontrolisano fluktuirajućeg na fiksno određeni kurs između evra i nacionalnih valuta.

Što se tiče odnosa evro-valute država ne članica, oni ostaju fluktuirajući i zavisni od kretanja ponude i tražnje na tržištu novca. Sama konverzija, recimo njemačke marke (DEM) u francuski franak (FRF) se odvija posredstvom evra i postupak je nazvan triangulacija. Za ove transakcije banke na zaračunavaju nikakvu proviziju, čime nestaje kategorija dobitak/gubitak na valutnim razlikama. Dakle valutni rizik nestaje u okviru EMU, ali ne treba zanemariti rizike koji se javlaju na međunarodnom tžištu novca.

4

1 M. Zirojević, S. Jelisava , EVROPSKA MONETARNA UNIJA I EVRO, Centar za evropske integracije, Beograd 2010. god

2. STVARANJE EVROPSKE MONETARNE UNIJE

Sigurno jedan od najkomplikovanijih koraka u evropskim integracijama bio je stvaranje Evropske monetarne unije (EMU). Ono je prvi put spomenuto u Marjolin memorandumu2

Evropske komisije iz 1969. godine. Međutim, problem koji je tada postojao, odnosio se na već uspostavljen sistem međusobno fiksiranih kurseva3. Tek kada je bilo jasno da bretonvudski sistem više ne funkcioniše, mogla se započeti monetarna integracija.

2.1. ERM i Delorov izveštaj

Ideja o monetarnoj uniji zvanično oživljava na samitu u Hagu 1969. godine. Na inicijativu samita napravljen je Vernerov izveštaj, 1970. godine. Izveštaj je predlagao uvođenje fiksnih deviznih kurseva valuta EU sa uskim prostorom za fluktuacije. Zemlje članice EEZ6 su marta 1971. godine otpočele proces stvaranja monetarne unije. Utvrđena je zona međusobne fluktuacije šest valuta od +/- 2,25% (ukupno 4,5%)4. Centralne banke su morale da intervenišu korišćenjem deviznih rezervi tako da valuta u svakom slučaju ostane u dozvoljenom okviru, a što bliže kursu na središtu dopuštenog intervala. Međutim, takav sistem nije dobro funkcionisao. Osnovan je i Evropski monetarni fond (European Monetary Cooperation Fund) koji je trebao da održava sistem fluktuacija. Javljali su se brojni problemi. Valute koje su tek izašle iz sistema Breton-Vudsa teško su se zadržavale u okviru dozvoljene fluktuacije, a inflacija je rasla u razvijenim zemljama. Stoga je, 13. marta 1979. godine, na osnovu odluke Saveta ministara uveden Evropski monetarni sistem (EMS) koji je trebao da uvede ograničenja za međusobne fluktuacije valuta zemalja članica EU pod nazivom ERM (Exchange Rate Mechanism). To je sistem fiksiranih deviznih kurseva koji bi se povremeno prilagođavali tržišnim kretanjima5. Istovremeno je uveden eki (eng. ECU, European Currency Unit) - monetarna jedinica koja je predstavljala različite fiksirane količine svake od valuta u EMS.6 Baš kada je delovalo da EMS savršeno funkcioniše, nekoliko valuta je ispalo iz sistema zbog prekoračenja dozvoljenog nivoa fluktuacija. Iz EMS-a su ispali funta, lira, peseta i escudos.

1988. godine, Evropski savet je odlučio da obnovi program monetarne integracije. Na čelu komiteta bio je Žak Delor (tadašnji predsednik Evropske komisije). Delorov izveštaj

5

2 Smatra se formalnim početkom evropske monetarne integracije 3 Uspostavljen u Breton- Vudsu 4 Mehanizam je popularno nazvan "zmija" zbog izgleda grafičkog prikaza kretanja kurseva. 5 Izvor: Prokopijević, M., 2005., Evropska unija: uvod, Službeni glasnik, Beograd, strana 184 6 Kao mera (ne)poželjnosti odstupanja valuta uveden je „indikator divergencije", ali nije stupio na snagu usled protivrečnosti sa idejom da EMS bude antiinflatorni režim. Pre nego što je 1979. godine nazvana eki, evropska monetarna jedinica se zvala UA (Unit of Account) i EUA (European Unit of Account).

podrazumevao je stvaranje Evropske monetarne unije u 3 stepena koji su izvedeni u sledećim periodima:

1. Prvi stepen: 1. jul 1990. - 31. decembar 1993. godine. Aktivnosti u okviru prvog stepena podrazumevale su stvaranje bolje interakcije kapitalnih tržišta. To se odnosilo na smanjivanje razlika u ekonomskim politikama zemalja članica, uklanjanju prepreka za finansijske tokove, upotpunjavanje zajedničkog tržišta...

2. Drugi stepen: 1. januar 1994. - 31. decembar 1998. godine. Trebalo je stvoriti ustanove koje će sprovoditi poslove u vezi sa monetarnom integracijom. Nakon drugog stepena, ERM se zamenjuje sa ERM2.

3. Treći stepen: 1. januar 1999. - do daljnjeg. Međusobno su fiksirani kursevi onih valuta koje su se kvalifikovale za evrozonu.

EMS se raspada 1992. godine ispadanjem nekoliko valuta. Praktično je samo holandski gulden sve vreme ostao u okviru +/- 2,25% prema nemačkoj marki. Sve je ukazivalo na nove mukotrpne pregovore. Najveći protagonisti postavljanja izuzetno strogih kriterijuma bili su tadašnji predsednik Bundesbank, Karl Oto Pel, i guverner engleske centralne banke, Robin Lig- Pimberton. Zamišljeno je stvaranje federacije centralnih banaka koje ispunjavaju uslove za to. Na čelu Federacije je bila Evropska monetarna ustanova (eng. EMI -European Monetary Institution) koja je počela da funkcioniše 1994. godine sa sedištem u Frankfurtu. EMI je imala zadatak da pripremi ulazak u treću etapu EMU i to prvenstveno kroz:

✳ Intenzivniju koordinaciju nacionalnih monetarnih politika, sa ciljem osiguravanja monetarne stabilnosti,

✳ Stvaranje okvira za jedinstvenu monetarnu politiku evropskog sistema centralnih banaka, posebno kroz razvijanje monetarne strategije i odgovarajuće monetarne instrumente,

• Redovno publikovanje izveštaja o napretku u trećoj etapi EMU.

1993. goodine, Savet ministara utvrđuje nove granice fluktuacije kako se ne bi ponovila priča sa ERM. Naime, granice su sa +/- 2,25% pomerene na +/-15%, što je ukupno 30%.

Sve zemlje članice EMU morale su da ispunjavaju određene kriterijume počev od najmanje dve godine od ulaska i kasnije sve vreme boravka u EMU. Valute su morale da budu tržišno konvertibilne, što znači da se ukidaju sva ograničenja na kapitalne i tekuće transakcije u toj valuti.

Evropska monetarna unija počiva na7:

6

7Prema: Prokopijević, M.

✳ Harmonizaciji monetarnih politika zemalja članica - zemlje koje uđu u monetarnu uniju ne mogu samostalno voditi monetarnu politiku.

✳ Zajedničkoj centralnoj banci - radi operativnog delovanja, jedinstvena valuta mora da ima ustanovu koja će obavljati zajedničke poslove.

✳ Zajedničkim rezervama - zemlje unutar monetarne unije mogu imati svoje rezerve, ali sa njima mogu raspolagati usklađeno sa drugim zemljama članicama.

2.2. Uslovi ulaska u EMU

Treći stepen monetarne integracije podrazumevao je postojanje zajedničke valute (evro) i Evropske centralne banke (ECB). Evro je uveden 1. januara 1999. godine u odnosu 1:1 prema ekiju. Da bi pristupile monetarnoj uniji, zemlje moraju da ispune određene uslove koji se nazivaju uslovi konvergencije. Postoje dve grupe uslova.

Prvu grupu čini zakonska konvergencija, što znači da zemlje članice monetarne unije moraju da prilagode sopstvenu regulativu regulativi monetarne unije. Drugu grupu čine ekonomski kriterijumi, koji se nazivaju kriterijumi konvergencije ili mastrihtski kriterijumi. Oni su definisani Ugovorom iz Mastrihta iz 1992. godine. Na samom početku bili su određeni tekstom Ugovora (članak 121), da bi preciznije odrednice bile prikazane u Protokolu Ugovora. Formalno, postoji četiri kriterijuma, ali zvanično ih je pet, jer je kriterijum koji se odnosi na budžetsku poziciju podeljen na dva. Mastrihtski kriterijumi se dele na tri monetarna i dva fiskalna.

Zemlje kandidati za ulazak u EMU moraju ispuniti svih pet kriterijuma kako bi usvojile evro. Ti kriterijumi su osmišljeni tako da omogućavaju pojedinim zemljama da potvrde koheziju svoje politike cenovne stabilnosti i privrednog razvoja u nameri da stvore solidnu osnovu za stabilni euro novac. Kriterijumi su:

1. Prosečna stopa inflacije dotične zemlje ne sme, kao gornja granica, biti viša od 1,5 procentnih poena u odnosu na prosek stopa inflacije u tri zemlje Evropske unije s najnižom stopom inflacije. Inflacija će se meriti indeksom cena na malo na uporedivoj osnovi. Kao referentni iznosi, u obzir se uzimaju podaci iz svih članica Unije, a ne samo iz evrozone8;

7

8 U Ugovoru se navodi: „Postizanje visokog nivoa stabilnosti cena (...) biće vidljivo iz stope inflacije koja je bliska onoj koju postižu tri zemlje s najstabilnijim cenama."

2. Dugoročne nominalne kamatne stope tokom godine ne smeju da odstupaju više od 2 procentna poena u odnosu na kamatne stope tri najuspešnije zemlje Unije, odnosno tri zemlje sa najnižim kamatnim stopama9;

3. Mora se poštovati granica odstupanja valuta od +/- 15% koju predviđa ERM2 tokom dve godine pre uvođenja trećeg stepena EMU, bez devalvacije svoje valute u odnosu na druge valute zemalja EU10;

4. Javni dug ne sme biti veći od 60% BDP-a date zemlje osim ako se taj udeo značajno smanjuje i približava referentnoj vrednosti zadovoljavajućom brzinom;

5. Budžetski deficit ne sme prelaziti 3% BDP-a date zemlje osim u slučajevima kada je deficit značajno i kontinuirano smanjivan i približava se referentnoj vrednosti, ili je ta referentna vrednost kratkotrajno prebačena, što je privremena i vanredna pojava11.

Prva tri su monetarni, a poslednja dva predstavljaju fiskalne kriterijume konvergencije. Ovih pet kriterijuma su veoma poznati u profesionalnim ekonomskim krugovima, dok je manje poznato da su Ugovorom iz Mastrihta definisani još neki dodatni kriterijumi kao što je, na primer, pozicija tekućeg bilansa prema bilansu plaćanja i sl.

Što se tiče poštovanja kriterijuma, sve članice Evropske unije moraju da ih se pridržavaju dve godine pre ulaska u EMU i sve vreme članstva, dok se ostalim zemljama preporučuje da ih poštuju. Dakle, Mastrihtski kriterujumi se odnose samo na zemlje koje žele da uđu u evrozonu. Takođe, mnogi autori spominju da težnja ka ispunjenim kriterijuma mnogo utiče na samopoštovanje zemalja koje su, formalno govoreći, relativno daleko od ulaska u EMU. Tome svedoče i brojni izveštaji koje takve zemlje šalju Evropskoj komisiji - čisto da bi prikazale njihov napredak. Najbolji primer daje Albanija koja je pre više od deset godina prikazala izuzetan korak napred u ispunjavanju kriterijuma iako je u to vreme bila daleko od ulaska ne samo u EMU već generalno, u Evropsku uniju. U ovakvim slučajevima, svi ti izvešaji imaju neformalan karakter. Međutim, pre ulaska u Evropsku uniju, postoji praksa proveravanja napretka u ispunjavanju kriterijuma zemalja kandidata zasnovana na: a) stepenu ispunjenosti koji pokazuje brzinu kojom zemlje mogu da uđu u ERM2, odnosno EMU; b) stepenu ispunjenosti kriterijuma na osnovu čega zemlje kandidati mogu da se uporede sa zemljama članicama.

Spomenuto je već da se kriterijuma konvergencije zemlje moraju da se pridržavaju najmanje dve godine pre ulaska u evrozonu, dok se ostalim zemljama preporučuje da ih se pridržavaju. To nije slučaj jedino sa pravilom budžetskog deficita kog sve zemlje moraju da se pridržavaju. Iz toga je izuzeta jedino Velika Britanija kojoj je dozvoljeno da "pokušava da izbegne" preterani budžetski

8

9 U Ugovoru se navodi: „Postojanost konvergencije koju ostvari zemlja članica (...) izražava se pomoću nivoa dugoročne kamatne stope". 10 U Ugovoru se navodi: „Održavanje normalnih fluktuacija u granicama određenim ERM, tokom najmanje dve godine bez devalvacije u odnosu na bilo koju valutu zemlje članice". 11 U Ugovoru se navodi: „Pokazatelj održivosti državnih finansija (...) definisan je umerenim proračunskim deficitom".

deficit. Razlika u vezi istog koja se javlja između zemalja evrozone i zemalja van evrozone jesu kazne. Prema regulativama Unije i Evropske centralne banke nisu bile predviđene kazne za narušavanje Mastrihtskih kriterijuma. Taj nedostatak je uklonjen 1997. godine Paktom stabilnosti i rasta, usvojenim na Nemačku inicijativu. Za narušavanje ostalih kriterijuma nema kazne, osim opomene koju šalju Komisija ili Evropska centralna banka.

Kriterijumi konvergencije imaju višestruku svrhu. Generalno, ideja je bila da monetarnu uniju mogu formirati samo zemlje koje su postigle zavidan nivo harmonizacije osnovnihmakroekonomskih politika. Na taj način može se utvrditi da će jedinstvena monetarna politika biti uspešna, a jednistvena valuta stabilna i jaka.

Kriterijumi konvergencije proistekli su iz tadašnje monetarne situacije u Nemačkoj. Bilo je potrebno stvoriti valutu koja će biti stabilna kao nemačka marka. Takođe, bilo je potrebno utvrditi koliko bi zemalja moglo da ispuni kriterijume. Jedna od činjenica bila je da nema svrhe uvoditi zajedničku valutu za manje od sedam zemalja, te su iz tog razloga postavljeni malo slabiji kriterijumi. Naime, isti su bili vođeni uglavnom stagnantnim privredama. Na primer, granica od 3% budžetskog deficita mogla je da se postavi na 2%, jer je za razvijene zemlje 3% deficita visok nivo. Slično je i sa javnim dugom. Međutim, većina zemalja EU15 već je bila izuzetno zadužena, i nije se moglo očekivati da taj bilans naglo opadne. S druge strane, mnogi ekonomisti tog doba stajali su na stanovištu da je osnovna ideja Mastrihtskih kriterijuma bila sprečavanje ulaska severnih, finansijski manje razvijenih, zemalja u EMU. U prvoj fazi bi samo finansijski jače zemlje ušle u EMU. To su uglavnom bile zemlje koje su se okupljale oko nemačke marke.

2.3. Ocena kriterijuma konvergencije

Kriterijum stabilnosti cena

Mnogi smatraju da je ovaj kriterijum suviše relativiziran. Ukoliko je referentna vrednost previše visoka, na primer 3%, tada bi zemlje sa inflacijom od 4,5% mogle da ispunjavaju ovaj kriterijum, a za njih bi se teško moglo do kaže da imaju stabilne cene. Neki autori ukazuju da bi možda bilo bolje kada bi se koristio apsolutni standard, od recimo 2%, ili niža godišnja inflacija. Upravo zbog toga je važno da najuspešnije tri zemlje ostvare na zavidno niskom nivou inflaciju kako bi svi uživali visoki kredibilitet i održavali stabilnost cena.12 Ovo merilo inflacije od 1,5 procentnih poena rezultat je kompromisa inflatornih valuta. Kao što je rečeno, inflacija od 1,5 procentnih poena iznad proseka ne mora biti u svakom slučaju niska. Na primer, kada bi taj prosek ostvarile tri male zemlje, kao što su Malta, Slovenija i Luksembrug, sve ostale zemlje imale bi višu stopu i teško bi se uklopile u predviđeno ograničenje.

9 12Prosečna stopa inflacije 1995. godine iznosila je 1,4% (Finska, Belgija i Nemačka)

Stabilan devizni kurs

Kriterijum treba da ukaže na sposobnost potencijalnih EMU članica da se uzdrže od korišćenja deviznog kursa kao instrumenta manipulisanja eksternim ekonomskim uslovima. Kada je zaključen Ugovor iz Mastrihta 1991. godine, utvrđene su „normalne" ERM margine (+/- 2,25%). Međutim, nakon širenja margina (15%) 1993. godine, počelo je da se postavlja pitanje o „normalnom". Fluktuacije u tako širokim granicama sigurno nisu bile određene Ugovorom. Iz tog razloga su 1994. godine ministri finansija EU najavili svoje opredeljenje da će prilikom odlučivanja o prijemu u EU uzeti u obzir stvarno kretanje deviznih kurseva.

Dugoročne kamatne stope Ispunjavanjem ovog kriterijuma zemlja dokazuje da je njena politika stabilnosti i konvergencije bila uspešna i da je tržištima obezbedila nisku dugoročnu kamatu. U vreme kada je zaključen Ugovor, namera je bila da se u obzir uzme činjenica da istrajna politika stabilnosti ponekad donosi dobitak kroz niske dugoročne kamate. U slučaju ovog kriterijuma odabrana je nominalna, a ne realna kamatna stopa, što je izazvalo nezadovoljstvo i oštre primedbe ekonomista.

Budžetski deficit i javni dug

Ova dva fiskalna kriterijuma treba da osiguraju da zajednička monetarna politika ne bude uzdrmana labavim nacionalnim budžetskim politikama koje bi vodile rastu kamata u celoj Uniji i ugrozile privredni rast svih članica. Ograničenje od 3% deficita ne znači da zemlje treba da imaju taj nivo godinama. Naime, on se podrazumeva za periode recesije i stagnacije, dok bi u godinama prosperiteta zemlje trebalo da imaju budžetski suficit.

Da li kriterijumi konvergencije imaju smisla samo do ulaska zemlje u EMU?

Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan. Možemo posebno razmatrati fiskalne i monetarne kriterijume. Konzistentno je da je ispunjenje monetarnih kriterijuma važno do ulaska u EMU, jer, nakon ulaska, zemlje se uključuju u sistem jedinstvene monetarne politike. Unutar evrozone samo jedinstvena monetarna politika vodi računa o kamatnim stopama i inflaciji. Upravo zbog toga bi bilo besmisleno ispitivati kako zemlja članica EMU ispunjava monetarne kriterijume konvergencije, kada ista nije više u njenim rukama. Međutim, logično je da na lokalne stope inflacije i kamatne stope utiču lokalni faktori,13 te se zbog toga ovi pokazatelji razlikuju među zemljama članicama evrozone.

10 13 Lokalne stope inflacije zavise od lokalnih cena rada, poreza i sl.

Drugačija je situacija sa fiskalnim kriterijumima konvergencije. Nasuprot monetarnoj, fiskalna politika ostaje u rukama zemalja članica nakon ulaska u evrozonu. Naravno, ona tada postaje za stepen limitirana jer deo nadležnosti preuzimaju zajedničke institucije Evropske unije. To podrazumeva sledeće: ukoliko bi došlo do velike ekspanzije fiskalnih mehanizama (koji su u rukama zemalja članica), ne bi došlo do negativnog odražaja na jedinstvenu monetarnu politiku. Ipak, bilo je potrebno vršiti kontrolu ovih fiskalnih kriterijuma, što je i postalo praksa 1997. godine potpisivanjem Pakta o stabilnosti i rastu.

2.4. Pakt stabilnosti i rasta

Cilj Pakta je održavanje proračunske discipline u zemljama članicama nakon uvođenja evra. Činjenica da su zdrave javne finansije nužan uslov za postizanje i očuvanje celukopne makroekonomske stabilnosti, nametnula je potrebu za definisanjem stabilnog okvira fiskalne politike utemeljene na pravilima. Konačan dogovor o tekstu Pakta stabilnosti i rasta postignut je 1997. godine. Pakt je stupio na snagu 1. januara 1999. godine.14 Osnovni cilj Pakta bio je postavljanje fiskalne discipline kao temelja EMU. Zemljama koje su uvele evro, fiskalna disciplina omogućuje jačanje uslova za postizanje stabilnosti cena i održiv rast. Pakt o stabilnosti i rastu definiše zdravu fiskalnu politiku kao onu u kojoj je „proračunski saldo blizu ravnoteže ili u suficitu". Takva fiskalna politika trebala bi da omogući dovoljno prostora da se u okviru normalnih cikličnih fluktuacija fiskalni manjak uspe održati u granicama referentne vrednosti od 3% BDP-a.

Kazne za prekoračenje su:

11

14 Pravno gledano, Pakt o stabilnosti i rastu čine: Resolution of the European Council on the SGP; Council Regulation on the strengthening of the surveillance and coordination of economic policies, No. 1466/97; Council Regulation on speeding up and clarifying the implementation of the excessive deficit procedure, No. 1467/97 (Official Journal L 209, 02.08.1997.), zatim Council Regulation 1466/97 as amended by Council

Regulation 1055/2005, Council Regulation 1467/97 as amended by Council Regulation 1056/2005 (Official Journal L 174, 07.07.2005.) (Preuzeto iz: Šabić, A. Financijska teorija i praksa, 2006.)

✳ Kazna za prekoračenje granice od 3% je automatska, ako je ta zemlja imala kretanje BDP-a koje je bolje od -0,75% te godine u odnosu na prethodnu. Za ispravku prekoračenja, članica ima tri do četiri meseca;15

✳ Za rast (odnosno pad) BDP-a od -0,75% do -2% se odlučuje o kazni, ali se u posebnim slučajevima može napraviti izuzetak, tj. kazna se može izostaviti;

✳ Nema kazne pri padu BDP-a većem od -2% iako je budžetski deficit viši od 3%.16

Takođe, Pakt sadrži i elemente prevencije - redovnim nadgledanjem javnih finansija treba sprečiti da proračunski manjkovi članica premaše 3% BDP-a; elemente odvraćanja - u situaciji kada proračunski manjak ipak pređe granicu od 3% BDP-a, od dotične države se zahteva da preuzme korektivne mere, a ako se manjak i posle intervencije ne smanji, ostavlja se mogućnost nametanja sankcija (one se kreću od beskamatnog depozita koji zemlja članica polaže u Uniju, pa do njegovog pretvaranja u nepovratnu kaznu ako deficit nije korigovan u periodu od dve godine); političku obavezu - sve uključene strane obavezale su se na punu primenu procesa nadgledanja javnih finansija.

Vremenom, Pakt je nailazio na brojne probleme. Osnovni problem odnosio se na pretnju nametanja sankcija koja nije bila sprovođena. Dakle, jedna od osnovnih primedbi Paktu bilo je njegovo slabo sprovođenje. Jedan od razloga za to sigurno je bila činjenica da fiskalna konsolidacija nije bila potpuno dovršena do početka funkcionisanja EMU. U periodu od uspostavljanja kriterijuma za uvođenje evra pa do njegovog uvođenja, zemlje su uspešno sprovele fiskalnu konsolidaciju uglavnom pod pritiskom Mastrihtskih kriterijuma. Uspele su da dovedu svoje budžetske deficite na nivo manji od 3%, kao i javni dug na nivo manji od 60% BDP-a. Međutim, nekoliko zemalja ušlo je u evrozonu sa deficitom nešto manjim od 3% BDP-a. Sve to je ukazalo na potrebu reforme. Dve najvažnije činjenice reformisanog Pakta bile su: ✳ Proračunski ciljevi u srednjem roku revidiraće se svake četiri godine da bi održavali

dinamiku javnog duga, potencijalni rast i fiskalnu održivost; ✳ Zemljama sa nižim javnim dugom i višim potencijalnim rastom dopustiće se budžetski

deficit u visini 1% BDP-a u srednjem roku.17 S druge strane, visoko zadužene zemlje sa nižim potencijalnim rastom moraće da teže ravnoteži ili suficitu. Od zemalja sa javnim dugom od preko 100% BDP-a zahtevaće se izričito pozitivan proračun.

Generalno, pravila Pakta nisu naišla na odobrenje stručnjaka, jer je Pakt uglavnom samo ponovio ono što je već bilo jasno.19 Može se reći da je Pakt tek 2006. godine počeo da daje neke efekte.

12

15Odlukom Saveta ministara iz marta 2005. taj rok je produžen na 4-6 meseci. Produžen je i rok u kome Savet treba da reaguje i izrekne kaznu. Izvor: European Council 2005., strana 36 16 Izvor: Prokopijević, M., 2005., Evropska unija: uvod, Službeni glasnik, Beograd, strana 188. 17 Nove zemlje članice imaju viši potencijalni rast i višu stopu inflacije i mogle bi podneti viši nivo fiskalnog deficita bez ugrožavanja dugoročne održivosti javnih finansija.

3. NOVE ČLANICE U EVROZONI?

Evro je zvanična valuta Ekonomske i monetarne unije Evropske unije i jedinstvena valuta oko 300 miliona građana 16 zemalja Unije: Austrije, Belgije, Grčke, Irske, Italije, Kipra, Luksemburga, Malte, Nemačke, Portugala, Slovačke, Slovenije, Finske, Francuske, Holandije i Španije koje čine Evrozonu i Crne Gore, koja nije članica Unije.

Od usvajanja evra 1. januara 1999. godine, prihvatilo ga je 16 zemalja.18 Od 12 novih članica Unije, evro još uvek nisu usvojile Bugarska, Mađarska, Rumunija, Poljska i Češka Republika. Poslednja država koja je nacionalnu valutu zamenila za evro bila je Slovačka, 1.januara 2009. godine.

Na prednjoj strani novčanica nalaze se kapije koje predstavljaju otvorenost i gostoprimstvo zemalja članica EU, dok se na poleđini nalaze mostovi koji simbolizuju zajedništvo i međusobnu saradnju zemalja. Znak evra je stilizovano slovo E koje podseća na slovo "S" (latinično "C") sa dve crte na sredini.

Simbolika na novčanicama

1. Mostovi, prozori i prolazi su simboli evropskog duha, otvorenosti i saradnje. 2. 12 zvezdica Evropske unije su simboli dinamičnosti i harmonije današnje Evrope. 3. Mostovi služe isto komunikaciji i kooperaciji Evrope sa ostatkom sveta.

Pet novih članica su od 15 slučajeva 9 puta narušile kriterijum inflacije. Očigledno je da Mađarska, Bugarska i Rumunija ni jedne godine nisu ispunile kriterijum. U pogledu predviđene inflacije najbolje stoji Poljska koja ni jednom nije narušila ovaj kriterijum. Novim članicama iz istočne Evrope nije lako da imaju nisku inflaciju. One su prošle kroz potpunu promenu sistema i potrebno im je nekoliko godina da se inflacija stabilizuje na niskom nivou. U vreme socijalizma inflacija je bila prikrivena u ovim zemljama. Takođe, nove članice imaju mnogo više stope rasta od starih članica, a pri visokim stopama rasta teško je održavati nisku inflaciju.

Situacija sa kamatnim stopama beleži slično stanje periodu 2003-2006. Naime, kriterijum poštuju sve zemlje osim Mađarske i Rumunije koje ni u jednoj od posmatranih godina nisu ispoštovale granicu od 6,5%.

13

18 Belgija, Nemačka, Irska, Grčka, Španija, Francuska, Italija, Kipar, Luksemburg, Malta, Holandija, Austrija, Portugal, Slovenija, Slovačka I Finska.

Podaci o budžetskom deficitu prikazuju napredak novih zemalja članica. Naime, kada su ušle u Uniju, zemlje su uglavnom održavale deficit u okviru predviđene granice od -3%. Međutim, stare članice su to pravdale visokim stopama rasta koje su se ostvarile nakon njihovog ulaska, i smatrale su da će se to stanje narušiti čim njihove privrede uđu u stagnantno stanje. Nakon perioda od 5-6 godina, nove članice i dalje poštuju kriterijum. To nije slučaj jedino sa Mađarskom koja ni u jednoj od analiziranih godina nije ispunila kriterijum.

Slična situacija je i sa javnim dugom. U periodu od 2006-2008 sve zemlje poštuju kriterijum osim Mađarske. Mađarska je sasvim verovatno zapala u ovaj problem usled velikih teškoća sa javnim finansijama koje su u toj zemlji prisutne već nekoliko godina.

Zanimljiv podatak je procena o redosledu ulaska ovih EU članica u evrozonu. Naime, smatra se da će Mađarska i Češka Republika biti prve koje će ući u EMU, 1. januara 2010. Međutim, to je malo verovatno sa ovakvim podacima.

3.1. Alternativne politike u odnosu na kriterijume konvergencije

1. Prva mogućnost jeste povećanje inflatornog poreza. Ova opcija nije najbolja, ali političari najčešće posežu za njom. Povećanjem inflatornog poreza javni dug i deficit se privremeno tope. Međutim, upotreba ovog mehanizma ima samo kratkoročno dejstvo. To je zbog toga što rastom inflacije dolazi do rasta kamatnih stopa i tada finansiranje deficita i duga postaje sve teže. Više kamatne stope dovode do toga da novac postaje skuplji, investicije manje, što implicira na smanjenje sume prikupljene za javne finansije, pa se deficit i dug produbljuju.

2. Opcija koje je, može se reći, najbolja, ali isto tako i veoma teško izvodljiva, jeste smanjenje transfera. To podrazumeva smanjenje poreza i državne potrošnje. Ovakav korak podstiče preduzetništvo, ulaganja i obim privredne aktivnosti, a sa sobom povlači smanjivanje javnih izdataka (transfera pojedincima, grupama ili preduzećima). Ova opcija ima malu mogućnost da se sprovede u praksi jer se korisnici transfera teško odriču istih. Političari se trude da izbegnu ovaj korak jer oni preko transfera i renti „kupuju" glasove. Kada su u pitanju nove članice Unije, njima je posebno teško da smanje transfere jer ulaskom u Uniju one su morale da usvoje skupu radnu, ekološku, potrošačku i drugu regulativu, a to povećava poreze i javnu potrošnju.

3. Suprotno prethodnoj, treća mogućnost jeste povećanje transfera (rast državne potrošnje i akumulacija javnog duga). I ovde se ipoljavaju štetne posledice. Naime, dolazi do rasta poreza, inflatornog pritiska i državne potrošnje, što povlači za sobom lošije uslove poslovanja. Zbog toga je ova mogućnost dostupna samo onim zemljama koje su daleko

14

ispod granice deficita od -3% i javnog duga od 60% BDP-a. S druge strane, porezi, tranferi i državna potrošnja su u većini zemalja već dovoljno visoki i teško bi moglo doći do njihovog daljeg povećanja.

4. EVROPSKA CENTRALNA BANKA

Evropska centralna banka je institucija koja je nadlezna za Evropsku monetarnu politiku. Osnovana je ugovorom iz Mastrihta,kojim je i pokrenut postupak stvaranja monetarne unije kao nadgradnje unutrašnjeg tržišta EU. Glavni razlog njenog osnivanja bilo je stvaranje monetarne unije s jedinstvenom valutom ,evrom. Države koje su ušle u monetarnu uniju prenele su ovlašćenja nad monetarnom politikom na evropski nivo,pa je zadatak kreiranja i sprovođenja zajedničke monetarne politike pripao Evropskoj centralnoj banci.

Evropska centralna banka nadzire količinu novca u opticaju, upravlja kursom evra, zajedno sa centralnim bankama država članica. drži i upravlja službenim deviznim rezervama. Glavni zadatak joj je ocuvanje stabilnosti cena u zoni evra,te i očuvanje kupovne moci evra. To podrazumeva strogo kontrolisanje inflacije tj. da godišnje povećanje cena bude manje od 2%.Evropska centralna banka to postiže na 2 načina:kontrolom količine novca u opticaju, praćenjem kretanja cena, i procenom rizika u odnosu na stabilnost cena u evrozoni. Kontrolisanje količine novca utiče između ostalog i na određivanje visine kamate u evrozoni.

Evropska centralna banka upravlja monetarnom unijom u saradnji sa nacionalnim centralnim bankama u okviru Evropskog sistema centralnih banaka,u kojem uz nju sudeluju i centralne banke država članica eurozone. Na osnovu ugovora o EZ garantuje se nezavisnost monetarne vlasti. Institucije EU i država članica moraju poštovati to načelo i ne smeju ni na koji način uticati na Evropsku centralnu banku,kao ni na nacionalne centralne banke.

Evropska centralna banka ima 3 tijela : Upravni odbor, Izvrsni odbor i Opšti savet.

15

Upravni odbor je najviše telo Banke. Čine ga 6 članova Izvrsnog odbora I guverneri nacionalnih centralnih banaka evrozone. Njime predsedava predsednik Evropske centralne banke. Glavni mu je zadatak definisanje monetarne politike u evrozoni, posebno određivanje visine kamate pod kojima komercijalne banke mogu pribaviti novac od Evropske centralne banke.

Izvrsni odbor čine predsednik i potpredsednik Evropske centralne banke i još 4 člana koje jednoglasno imenuju predsednici ili premijeri evrozone. Odgovoran je za sprovođenje monetarne politike koju definiše Upravni odbor i za davanje uputstava nacionalnim centralnim bankama. Odgovoran je za svakodnevno upravljanje Evropskom centralnom bankom.

Opšti savet je sastavljen od predsednika i potpredsednika Evropske centralne banke i guvernera nacionalnih centralnih banaka svih država članica EU a ne samo onih koje su članice monetarne unije. Svrha ovog tela je da osigura saradnju sa državama članicama EU koje nisu ušle u monetarnu uniju. Funkcija je savetodavna, a telo koordinira i buduće povećanje eurozone. Postojaće dokle god postoje članice EU, koje su izvan monetarne unije.

5. EVROPSKA INVESTICIONA BANKA

Evropska investiciona banka osnovana je Rimskim ugovorom iz 1958. godine i jedna je od finansijskih institucija Evropske Unije. Sedište joj je u Luksemburgu. Glavni zadatak banke je doprinošenje uravnoteženom razvoju Zajednice osiguravanjem ekonomske i socijalne kohezije država članica. Ima pravnu sposobnost i ekonomski je nezavisna.

Evropska investiciona banka osigurava dugoročno finansiranje projekata u skladu sa strogom bankarskom politikom. Usko sarađuje sa bankarskom zajednicom, pozajmljuje finansijska sredstva na tržištu kapitala i finansira različite projekte. Zajmove odobrava uglavnom iz sredstva pozajmljenih na tržištu kapitala kojima je pridodat i vlasnički kapital njenih deoničara-država članica Evropske Unije. Budući da je Evropska investiciona banka i institucija Evropske Unije, njene politike usmerene su prvenstveno razvoju i oživotvorenju politika Zajednice.

Izvan Evropske Unije Evropska investiciona banka omogućuje ostvarenje i upravlja finansijskim delovima sporazuma koje Evropska Unija sklapa sa trećim državama. Taj aspekt nadležnosti po pravilu finansira sopstvenim sredstvima, a kada je na to posebno ovlašćena i iz budžeta država članica ili same Unije.

16

6. PREDNOSTI I NEDOSTACI EMU

Dobre strane

1. Eliminacija troškova transakcija pri promeni jedne valute u drugu je najočiglednija korist jedinstvene valute u Evropi. Ovde se ne podrazumeva samo finansijski trošak pri promeni valute, već i komplikacije prilikom upoređivanja cena. 2. Rizik deviznog kursa pri inostranim ulaganjima, uklanja se uvođenjem jedinstvene valute. Uklanjanje zasebnih valuta eliminiše važnu prepreku pri direktnim inostranim ulaganjima. 3. Makroekonomski rezultati. Evropska centralna banka je koncipirana kao Bundesbanka - da održava nisku i stabilnu inflaciju. Za one evropske zemlje koje su pre loše upravljale inflacijom, ovo je značajan plus. Jedinstvena valuta tera nacionalne vlade da sprovode razumnu fiskalnu politiku. 4. Transparentnost cena pri inostranoj trgovini širom jedinstvenog tržišta, dovodi do intenzivnije konkurencije. Dugoročno gledano, rezultat ovoga će biti veća efikasnost na jedinstvenom tržištu kao celini, što dovodi do nižih cena za potrošače i povećane konkurentnosti evropskih firmi u odnosu na globalnu konkurenciju.

Loše strane

Osim načelne primedbe koja se odnosi na centralizam vlasti monetarne postoje i konkretniji razlozi, a to su troškovi. Oni se mogu podeliti na kratkoročne i dugoročne. Kratkoročni: Prihvatanje jedinstvene valute nameće visoke troškove konverzije (a treba se i navići na cene izražene u evrima). Dugoročni: Predavanje monetarnog suvereniteta eliminiše mogućnost upotrebe domaće monetarne politike na nacionalnom nivou da bi se stabilizovala nacionalna privreda. Gubitak fleksibilnog deviznog kursa pojačava potrebu za drugim mehanizmima, pre svega na tržištu rada. Odsustvo odgovornosti Evropske centralne banke. To može da bude prednost, ako se monetarna politika izdvoji iz politike, što je do sada manjeviše bio slučaj, ali postoji i opasnost od nedostatak legitimnosti i napetost između nacionalnih vlada (kao predstavnika biračkog tela) i ECB. Sputavajući efekti Pakta za rast i stabilnost. Cilj je da se ograniče fiskalni deficiti koji su dozvoljeni nacionalnim vladama.

17

ZAKLJUČAK

Monetarna unija je jedan istorijski poduhvat: obrazovana je jedna široka valutna oblast, koja obuhvata određeni broj visoko naprednih industrijskih zemalja, koje su po tradiciji ljubomorno čuvale svoju nezavisnost. Neizbežno je da jedan tako opsežni i složeni projekat kao što je EMU mora imati svoje dobre i loše strane. Svaka procena projekta EMU mora da odmeri oba aspekta. Pri tome treba voditi računa o tome da će se taj balans vremenom menjati, kao i da je protekli period nedovoljan za potpunu analizu. Neke nepogodnosti su prolazne, dok su dobici u efikasnosti dugoročni.

Nema sumnje da je EMU evropsku privredu postavila na stabilne i čvrste noge. U momentu kada je to bilo najpotrebnije donela je montarnu stabilnost zemljama EU i time omogućila neometano funkcionisanje zajedničkog tržišta. Stvaranjem jedinstvene monete javlja se ušteda jer se

18

snižavaju transakcioni troškovi a s druge strane povećao se broj transakcija u evro, ne samo u Uniji nego i izvan nje.Značajno se smanjuju i troškovi održavanja valuta jer je sada potrebno održavati samo jednu. Ukidanjem različitih deviznih kurseva pojednostavljeno je prikazivanje poslovnih transakcija.

Čvrst institucionalni okvir, oličen kroz ESCB, kao jedinog ovlašćenog i odgovornog organa u vođenju monetarne poltike, je dobra osnova stabilnosti nastale integracije. Ideja o monetarnoj uniji javila se jos sedamdesetih godina dvadesetog veka, neosporno ukazujući na želju za produbljivanjem integracije. Da li bi njeno postojanje moglo dovesti i do produbljivanja političke integracije, sve do stvaranja države kao jedinstvenog autoriteta koji bi stajao iza jedinstvene valute, ostaje da pokaže vreme.

LITERATURA

1. KRAGULJ, D. MILIĆEVIĆ, D. Ekonomija - Uvod u ekonomsku analizu, mikroekonomija i makroekonomija, Makarije, Beograd, 2005.

2. LEONARD, D. Vodič kroz Evropsku uniju, Narodna knjiga, Beograd, 2004.

3. PROKOPIJEVIĆ, M. Evropska monetarna unija, Građevinska knjiga a.d. Beograd, 2007.

19

4. PROKOPIJEVIĆ, M. Evropska unija - Uvod, JP Službeni glasnik, Beograd, 2005.

5. ZIROJEVIĆ, M. JELISAVAC, S. Evropska monetarna unija i evro, 2002.

6. Internet

http://ec.europa.eu http://en.wikipedia.org/wiki/Convergence_criteria http://epp.eurostat.ec.europa.eu/cache/ITY_PUBLIC/2-02092009-BP/EN/2-02092009-BP- EN.PDF http://www.answers.com/topic/eurozone-investment?cat=biz-fin

20

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 20 str.