Faktoring i forfeting OSNOVI FINANSIJA-SKRIPTA-ISPITNA PITANJA-OSNOVI FINANSIJA-EKONOMIJA-6, Skripte' predlog Osnovi finasija. University of Belgrade
45kifli.protic
45kifli.protic12 November 2013

Faktoring i forfeting OSNOVI FINANSIJA-SKRIPTA-ISPITNA PITANJA-OSNOVI FINANSIJA-EKONOMIJA-6, Skripte' predlog Osnovi finasija. University of Belgrade

PDF (189 KB)
10 strane
2broj preuzimanja
1000+broj poseta
Opis
Faktoring i forfeting OSNOVI FINANSIJA,SKRIPTA,ISPITNA PITANJA,OSNOVI FINANSIJA,EKONOMIJA,finansijski ,kapitalni,lizing,faktoring,forfeting,otkup,bankarski sistem,model,individualni investitori,cena akcija,diskontovanje,...
20poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 strane / 10
ovo je samo pregled
3 shown on 10 pages
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 shown on 10 pages
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 shown on 10 pages
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 shown on 10 pages
preuzmi dokument
OSNOVI FINANSIJA-ISPITNA PITANJA-1

Код  финансијског  или  капиталног  лизинга,  трајање  уговора  о  лизингу  поклапа  се  са  веком  трајања   средстава,   а   лизинг   рате   покривају   цену   средстава.   Овај   уговор   се   не   може   раскинути.   Закупцу   се   преноси  власништво  над  средствима  на  крају  уговора  о  закупу.  Сав  ризик  у  вези  са  предметом  лизинга   у  овом  случају  прелази  на  примаоца  лизинга.  Предмет  финансијског  лизинга  чине  земљиште,   зграде,   постројења.  

71.Факторинг  и  форфетинг  

Факторинг  и  форфетинг  представљају  неке  од  врло  профитабилних  банкарских  послова  којима  се   допуњују  основни  извори  прихода.  

Факторинг  је  најчешће  дугорочни  пословни  однос  између  фактор  организације  (фактора)  и  клијента   у  ком  се  фактор  обавезује  да  преузме  потраживања  клијента  уз  одређену  накнаду  и  да  их  исплати  пре   рока   доспећа.   Поред   ове   услуге,   дугорочни   уговор   подразумева   и   услуге   попут   вођења   пословних   књига,  шпедитерске   услуге,   слање  рачуна,   обавештавање  и  опомињање  купаца,   пласман   средстава  и   слично.  Фактори  могу  бити  банке,  осигуравајућа  друштва  или  посебне  специјализоване  институције  за   обављање  овог  посла.  Основна  предност  за  клијента  састоји  се  у  приливу  ликвидних  средстава  (готовог   новца)  одмах  (додуше,  умањеног  износа)  и  клијент  може  новац  користити  у  даљем  пословању,  а  ризик   наплате   потраживања   прелази   на  фактор   организацију.  Фактор   организација   преузима   потраживања   која  су  доброг  бонитета  и  покривена  разним  гаранцијама,  како  би  свој  кредитни  ризик  свела  на  најмању   меру.   Предмет   факторинга,   за   разлику   од   форфетинга,   су   потраживања   са   роком   доспећа   до   шест   месеци.   Фактор   најчешће   одмах   исплати   свом   клијенту   до   80%   вредности   потраживања,   а   остатак   после  наплате  потраживања,  уз  одбитак  неколико  процената  (3-­‐5%  или  више)  своје  провизије  у  коју  је   укључена   камата   кредитирања  клијента,   ризик  наплате  потраживања,   као  и   услуга  наплате.  Описани   начин  факторинга   је   један   од   видова  факторинга,   дисконтни,   а   иначе   постоји   више  модалитета   овог   пословног  односа.  

Форфетинг   је   врло   сличан   факторингу.   Такође   је   реч   о   откупу   потраживања   од   стране   фактор   организације  уз  одређену  накнаду,  али  је  предмет  откупа  најчешће  дугорочно  потраживање  по  основу   неког   конкретног   посла.   Дакле,   за   разлику   од   факторинга,   који   представља   дугорочни   аранжман   у   коме  фактор,  између  осталог,  врши  откуп  краткорочних  потраживања,  форфетинг  подразумева  пренос   дугорочних   потраживања.   Форфетер   преузима   потраживања,   најчешће   из   неког   конкретног   спољнотрговинског   посла   (увоз-­‐извоз),   уз   одузимање   накнаде   која   укључује   дисконт   (провизију),   каматну   стопу   за  финансирање  и   трансакционе   трошкове  фактора.   Технички   се  форфетинг   реализује   као  и  факторинг.  

72.Регулација  банкарског  система  

Банкарско   пословање   је   једно   од   најосетљивијих   сегмената   финансијског   система.   Разлоге   налазимо  у   чињеници  да  банке  послују   углавном  туђим  новчаним  средствима,  да   та   средства  потичу   углавном  од  најшире  јавности  и  да  ће  проблем  ликвидности  једне  банке,  као  системом  спојених  судова,   резултирати   неповерењем   у   читав   финансијски   систем,   да   ће   створити   панику   и   можда   изазвати   својеврсни  јуриш  на  банке  како  би  се  сачувао  бар  део  средстава.  

С   тим   у   вези,   регулацији   и   контроли   банкарског   сектора   поклања   се   велики   значај   у   оквиру   финансијске  регулације.  

Базични   стуб   регулације   банкарског   сектора   своди   се   на   тзв.  пруденциону   контролу,   која   има   за   циљ   да   спречи   и   забрани   активности   банака   које   би   могле   угрозити   функционисање   финансијског   система  у  целини.  Фокус  је  на  смањењу  ризика  неликвидности  и  несолвентности  банака  путем  разних   превентивних   мера   активности   регулаторних   органа.   С   тим   у   вези,   пруденциона   контрола   као   и   супервизија   банкарског   система,   које   код   нас   спроводи   Народна   банка   Србије,   морају   омогућити   успостављање   јасних   и   једнообразних   правила   понашања   овог   сегмента   финансијског   система.   Институције  које  врше  контролу  банкарског  сектора  издају  дозволе  за  рад  банкама,  доносе  прописе  из   ове  области,  одређују  рестрикције  и  дају  овлашћења  у  пословању.  

Због  проблема  који  настају  у  другој  половини  20.  века  као  последица  глобализације,  дерегулације,   иновација   на   финансијском   тржишту,   јавља   се   потреба   за   хармонизацијом   банкарског   пословања   и   усаглашавањем  прописа  на  међународном  нивоу.  Тако,  1975.  године  у  Базелу  настаје  Базелски  комитет   за   банкарску   супервизију   (BCBS)   кога   оснивају   високоразвијене   земље.   Данас   представници   13   земаља   чине   овај   комитет.   Базелски   комитет   за   супервизију   у   почетку   је   доносио   опште   смернице   и   препоруке   за   пословање   банака   које   је   свака   земља   требало   да   размотри   и   примени   у   националном   банкарском   систему.   Већа   пажња   посвећивана   је   унапређењу   контроле   банака   које   послују   у   више   различитих  земаља.  

Криза   презадужености   из   осамдесетих   година   20.   века   у   великој   мери   погоршава   коефицијенте   адекватности   капитала.   Крајем   осамдесетих   година   (1988)   Базелски   комитет   доноси   познати   скуп   стандарда   о   адекватности   капитала,   познат   као  Базел   I.   Ови   стандарди   дефинишу   две   врсте   извора   капитала:   примарни   (основни)   и   секундарни   (допунски)   капитал,   затим   пондере   за   израчунавање   кредитног   ризика   билансних   позиција,   пондере   кредитне   конверзије   ванбилансних   у   билансне   позиције,   као   и   израчунавање   адекватности   капитала.   Неопходан   захтев   био   је   одржавање   коефицијента  адекватности  капитала  на  нивоу  од  8%  (код  нас  12%).  Показатељ  адекватности  капитала   рачуна  се  као  количник  капитала  банке   (збир  примарног  и  секундарног)  и  њене  укупне  активе  која  се   пондерише   ризиком   (ризична   актива).   Овај   коефицијент   мора   бити   најмање   8%.   Основна   примедба   овом   концепту   израчунавања   адекватности   капитала   састоји   се   у   уважавању   искључиво   кредитног   ризика   као   основног   и   јединог   банкарског   ризика.   Поред   тога,   правила   су   важила   за   све   банке,   без   обзира  на  њихову  величину  и  начин  пословања.  Овај  споразум  се  прво  допуњује  (1993)  актима  који  се   тичу  уважавања  и  тржишног  ризика  (збир  каматног,  девизног  и  ценовног  ризика).  

Базел  II  споразум  је  софистициранији,  има  више  осећаја  за  појединачне  карактеристике  сваке  банке.   Узима   у   обзир   постојање,   поред   кредитног,   тржишног   и   оперативног   ризика,   различиту   изложеност   ризику  код  различитих  банака,  њихове  различите  потребе  за  капиталом  (различита  правила  за  велике  и   мале   банке).   Поред   тога,   банкама   се   одобрава   утврђивање   сопствених   потреба   за   капиталом   и   развијање   сопствених   интерних   модела   за   управљање   ризиком   у   различитим   тржишним   условима.   Предлог  овог  споразума  сачињен  је  1999.  године,  а  коначна  верзија  усвојена  2004.  године.  Стандарди   Базел   II   постали   су   законом   обавезујући   за   земље  ЕУ   од   јануара   2007.   године,   а   за   САД  од   јула   исте   године.   Три   базична   стуба   овог   споразума   су:   минимални   захтеви   за   капиталом   (базирани   на   сопственим  проценама   о   изложености   ризику),   супервизија   банака   од   стране   надлежних   институција   (провера   процене   ризика   и   адекватности   капитала   које   банка   сама   врши)   и   појачано   информисање   јавности   (тржишна   дисциплина,   давање   информација   о   кључним   финансијским   показатељима   пословања).  

Након  промена  на  финансијском  тржишту,  услед  светске  економске  кризе  из  2008.  године,  почетком   септембра  2010.  године  Базелски  комитет  за  супервизију  банака  усвојио  је  сет  нових,  веома  ригорозних   норми  -­‐  Базел  III  стандарде.  Основне  новине  у  овим  стандардима  у  односу  на  претходне  су:  повећање   нивоа   капиталних   захтева   (минимални   капитални   захтев   повећан   са   2   на   4%),   пооштравање  

критеријума   стабилног   нивоа   левериџа   и   управљања   ликвидношћу.   Минимални   захтеви   у   погледу   капитала   морају   бити   примењени   до   почетка   2015.   године,   а   национални   супервизори   прописиваће   ниво  капитала  изнад  минималног  у  складу  са  карактеристикама  свог  банкарског  система.  Минимални   однос   капитала   и   ризичне   активе   мора   бити   7%,   а   пооштрени   критеријуми   у   вези   са   ликвидношћу   налажу   веома   висок   ниво   ликвидних   средстава   и   држање   стабилних   извора   финансирања.   Примена   Базел   III   стандарда   у   потпуности   биће   обавезна   од   2019.   године,   а   захтеви   за   капиталом   и   односом   капитала  и  ризичне  активе  већ  од  2013.  године.  Дакле,  од  банака  се  захтева  већи  ниво  капитала  и  да   своје  билансе  ослободе  ризичних  актива.  

73.Појам  и  значај  осигурања  

Да  би  се  осигурали,  потребно  је  да  осигуравајућој  кући  платимо  одговарајући  износ  који  се  назива   премија  осигурања.  Осигуравајућа   компанија   је  осигуравач,  ми   смо  клијент  или  осигураник,   а   уговор   којим   се   одређује   однос   између   осигуравача   и   осигураника   назива   се   полиса   осигурања.   Осигурани   случај  је  догађај  који  представља  реализацију  ризика  који  је  обухваћен  осигурањем.  

Премије  осигурања  осигураник  плаћа  одједном  (приликом  закључивања  уговора)  или,  што  је  чешћи   случај,   периодично   (месечно   или   годишње).   Осигуравајућа   друштва   приход   остварују   наплатом   премија  осигурања.  Уколико  осигураник  престане  да  уплаћује  премије,  престаје  обавеза  осигуравајуће   компаније   да   исплати   накнаду   из   полисе   осигурања   или   да   испуни   неку   другу   одредбу   из   уговора.   Прикупљене  премије  осигурања  треба  да  буду  довољне  да   се  исплате  одштетни  захтеви   (накнаде  по   основу   осигураних   догађаја   који   су   се   реализовали)   и   да   осигуравајућа   компанија   оствари   профит.   Осигуравајуће  компаније  наплаћују  премије  осигурања  од  свих  осигураника,  а  исплаћују  накнаде  само   у  појединим  случајевима  -­‐  када  наступи  осигурани  догађај.  

Склоност  ка  осигурању  зависиће  од  односа  осигураника  према  ризику.  Уколико  је  осигураник  склон   ризику,   онда   ће   се   он   теже   одлучити   за   плаћање   премије   осигурања   и   неће   се   ни   осигуравати   од   нежељених  догађаја.  Што  је  склоност  ка  ризику  мања,  већа  је  вероватноћа  да  се  осигураник  одлучи  за   плаћање  услуге  осигурања.  Другим  речима,  уколико  осигураник  осећа  одбојност  према  ризику,  он  ће   желети  да  трансферише  ризик  на  другога  -­‐  на  осигуравајућу  кућу.  

Друштвена   оправданост   осигурања   јаснија   је   ако   се   размотри   алтернатива   -­‐   непостојање   осигуравајућих   компанија   и   послова   осигурања.   У   том   случају   би,   наиме,   људи   и   предузећа   морали   сами  да  остављају  по  страни  велике  новчане  резерве,  како  би  могли  да  надоместе  евентуалне  губитке   по  основу  будућих  нежељених  догађаја.  Тако  би  знатан  део  ресурса  у  привреди  био  неискоришћен  или   би   у   најбољем   случају   био   пласиран   на   кратак   рок.   Осигуравајуће   компаније   прикупљају   средства   осигураника,   при   чему   их   -­‐што   је   изузетно   важно   -­‐   дугорочно   инвестирају   и   даље   пласирају   на   финансијском   тржишту.   Средства,   дакле,   нису   заробљена   и   неискоришћена,   већ   представљају   важан   извор  за  финансијске  трансакције.  

Специфични  проблем  осигурања  је  што  људи  не  користе  услуге  осигурања  у  мери  у  којој  би  требало.   То   је,   између   осталог,   последица   чињенице   да   не   желе   ни   да   разматрају   могућност   настанка   нежељеног   догађаја   као   што   су   повреда   или   смрт.   Због   тога   су   осигуравајуће   компаније   у   тежем   положају   од,   на   пример,   банака.  Њихови   производи   (тј.   услуге)   нису   атрактивни,   пошто   се   углавном   повезују   са   несрећним   случајевима,   па   се   људи   нерадо   одлучују   за   услуге   осигурања.   Због   тога   осигуравајуће   компаније   запошљавају   велики   број  људи   који   ради   на   промоцији   услуга   осигурања   и   имају  велике  трошкове  маркетинга.  

Занимљиво  је  да  је  висок  ризик  пословања  осигуравајућих  компанија  изродио  нову  врсту  осигурања   -­‐  реосигурање.  Реч   је  о   томе  да  се  осигуравајуће  куће  и   саме  осигуравају  код  других  осигуравајућих   кућа.  Осигуравајуће  компаније  су,  наиме,  свесне  високог  ризика  коме  су  изложене  услед  могућности  да   наступе   осигуравајући   догађаји,   пошто   би   накнаде   које   морају   да   плате   могле   да   их   доведу   до   банкротства.  Због  тога  купују  осигурање  од  других  осигуравајућих  кућа  и  тиме  покривају  део  ризика   који   су   преузеле   пружањем   услуга   осигурања.   Законска   регулатива   такође   прописује   обавезу   реосигурања   у   одређеним   случајевима   (када   друштво   не   може   сопственим   резервама   да   покрије   ризик).  

Ваља   указати  и   на   то   постоје   послови  коосигурања   (или   саосигурања),   када   полису   осигурања   са   осигураником   закључује   више   осигуравајућих   компанија.   Јасно,   у   овом   случају   једна   осигуравајућа   кућа   не   жели   сама   да   гарантује   исплате   у   случају   реализације   осигураног   догађаја,   већ   жели   да   диверсификује   ризик  и   подели  обавезу   плаћања  накнаде   са   више  осигуравајућих   компанија.  Наличје   расподеле   ризика   јесте   чињеница   да   се   и   премија   осигурања,   која   се   наплаћује   од   осигураника,   расподељује  између  више  осигуравајућих  компанија.  

74.Врсте  осигурања  

Најстарија   врста   осигурања   јесте   осигурање   имовине.   Још   крајем   17.   века   у   Великој   Британији   појављују   се   осигуравајуће   куће   које   пружају   услуге   осигурања   имовине.   То   су   била   осигурања   поморског   транспорта,   пошто   су   превозници   желели   да   од   гусара   осигурају   бродове   и   робу   коју   су   превозили.  

Нежељени   догађаји   који   могу   да   угрозе   имовину   осигураника   јесу:   крађе,   природне   непогоде   (земљотреси,   поплаве,   вулканске   ерупције   и   слично),   пожари,   експлозије,   грађански   немири   и   друге   врсте  штета  и  нежељених  догађаја.  У  поређењу  са  другим  врстама  осигурања,  нежељени  догађај  који   угрожава   имовину   је   теже   предвидети.   Самим   тим,   осигуравајуће   куће   имају   одређене   потешкоће   у   пословању   (приликом   усклађивања   прилива   и   одлива   средстава,   тј.   премија   и   накнада)   и   више   су   изложене   ризику   банкротства.   Премије   осигурања   код   осигурања   имовине   се   издају   на   кратак   рок,   обично  на  једну  годину  или  краће.  Осигуравајуће  компаније  које  пружају  услугу  осигурања  имовине  у   својој  активи  имају  ликвидну  имовину  у  већој  мери  него  друге  осигуравајуће  компаније.  

Осигурање   имовине   се   најчешће   дели   на   осигурање   физичких   лица   и   осигурање   правних   лица.   Физичка  лица  могу  да  осигурају  некретнине   (стан  или  кућу),   аутомобиле,   уметничка  дела,   скупоцене   предмете   (накит,   сатове),   пловне   објекте   и   другу   имовину.   Правна   лица   осигуравају   грађевинске   објекте,  опрему,  али  и  извршење  уговора  и  послова.  

Осигурање  лица   јесте  појам  који  обухвата  велики  број  осигурања.  Свима  је  заједничко  то  да  се,  за   разлику   од   имовине,   осигуравају   различити   аспекти   живота  људи,   тј.   случајеви   као  што   су   смрт   или   инвалидност,   старост   или   лечење.   Навешћемо   карактеристике   неколико   врста   осигурања   лица.   Пре   тога,  треба  рећи  да  се  сматра  да  је  процена  осигураног  случаја  код  осигурања  лица  лакше  предвидива   него   у   случају   осигурања  имовине.  Стопа  морталитета   популације   је   извеснија   величина  од   губитака   имовине.   Самим   тиме   лакше   је   одредити  и   премију   осигурања   за   осигурање  лица   него   за   осигурање   имовине.  Ове  чињенице  имају  утицај  и  на  стил  инвестирања  осигуравајућих  компанија,  о  чему  ће  више   речи  бити  касније.  

Животно  осигурање  не  може,  наравно,  да  спречи  прерану  смрт,  али  може  да  гарантује  појединцима   или  њиховим   наследницима   одређени   доходак   у   случају   реализације   или   нереализације   осигураног   догађаја.  Могуће   је  закључити  различите  врсте  животног  осигурања.  То  су:  осигурање  живота  у  ужем   смислу,  осигурање  од  неспособности  за  рад  и  рентно  осигурање.  

Према  првом,  уколико  осигураник  премине  у  периоду  који  је  назначен  у  полиси  осигурања,  онда  ће   његови  наследници  добити  накнаду.  У  овом  случају  осигурање  важи  на  одређени  рок,  а  у  случају  да  у   том   периоду   настане   осигурани  догађај   (смрт   осигураника)   наследници   су   корисници   осигурања.  По   истеку   уговора,   уколико   је   осигураник   жив,   постоје   осигурања   која   имају   опцију   да   се   осигуранику   исплати   одређена   сума   (осигурана   сума   за   доживљење).   Могуће   је   да   се   закључи   и   таква   полиса   осигурања  која  подразумева  уплаћивање  премија  све  док   је  осигураник  жив  (нема,  дакле,  временског   ограничења   уговора),   а   осигурана   сума   се   у   сваком   случају   исплаћује   наследницима   након   смрти   осигураника.  

Друго,  осигурање  од  неспособности  за  рад  подразумева  осигурање  од  инвалидности  или  несреће   на   раду  и   омогућава  да   се   осигуранику  исплати   сума   која   компензира   пропуштени  приход  по  основу   немогућности  да  настави  рад.  

Треће,   могуће   је   закључити   рентно   осигурање,   које   погодује   појединцу   који   дуго   живи;   осигуравајуће   друштво   се,   наиме,   обавезује   да   ће   осигуранику   исплаћивати   фиксни   износ   до   краја   живота.  Износи  који  се  код  рентног  осигурања  исплаћују  осигуранику  називају  се  ануитети.  Занимљива   је   опаска   да   типична   животна   осигурања   представљају   осигурања   у   случају   смрти,   док   је   рентно   осигурање   заправо   осигурање   (дугог)   живота.181   Рентно   осигурање   је   практично   облик   пензионог   осигурања.  

Иновацију   у   пословању   осигуравајућих   компанија   представљало   је   увођење   инвестиционе   компоненте   у   полисе   осигурања.   Осигураник   куповином   осигурања   добија,   поред   осигурања,   и   погодности   неких   финансијских   инструмената.   На   пример,   осигураник   може   добити   право   да   од   осигуравајућег   друштва   добије   повољан   кредит   из   акумулираних   износа   уплаћених   премија   осигурања.   Или,   полисом   осигурања   се   предвиђа   да   накнада   није   фиксна   и   да   ће   зависити   од   вредности   портфолија   осигуравајуће   компаније   по   основу   инвестирања   на   финансијском   тржишту.  

Коначно,   осигуравајуће   куће   нуде   инструменте   који   немају   никакве   везе   са   осигурањем   од   неочекиваних   догађаја.   У   развијеним   финансијским   системима,   наиме,   познат   је   инструмент   под   ознаком  GIC  (од  guaranteed  investment  contract,  могло  би  да  се  преведе  као  гарантовани  инвестициони   уговор).   Осигуравајућа   кућа   се   обавезује   да   ће   осигуранику   за   уплаћену   премију   (која   се   плаћа   одједном)  исплатити  накнаду  након  уговореног  периода.  У  уговору  нема  речи  о  осигураном  догађају,   већ  само  о  уступању  и  повраћају  средстава  -­‐осигураник  плаћа  премију,  а  осигуравајућа  кућа  му  након   одређеног  периода  враћа  новац  увећан  за  принос.  Висина  накнаде  се  одређује  на  тај  начин  што  се  на   висину   премије   дода   одговарајући   принос.   Принос   који   нуде   осигуравајуће   компаније   зависи   од   њиховог   рејтинга   -­‐   што   је   виши   рејтинг,   нижи   је   принос   који   осигуравајуће   компаније   нуде   осигураницима.  Принос  може  бити  фиксан  или  варијабилан.  И  поред  различите  терминологије,  јасно  је   да  је  GIC  инструмент  који  у  потпуности  има  карактеристике  обвезнице:  премија  је  номинална  вредност   обвезнице,  а  принос  (од  кога  зависи  накнада)  је  аналоган  каматној  стопи  обвезнице.  Дакле,  помоћу  GIC   осигуравајућа   компанија   се   задужује,   цена   тог   дуга   зависи   од   рејтинга   осигуравајуће   компаније,   а   осигураници   су   инвеститори   који   очекују   принос   за   новац   који   су   уступили   осигуравајућим   компанијама.  

Здравствено   осигурање   је   посебна   врста   осигурања   лица.   У   овом   делу   уџбеника   разматрамо   могућности  за  добровољно  здравствено  осигурање,  пошто  је  о  обавезном  здравственом  осигурању  (на   које   запослене   и   послодавце   обавезује   држава)   било   речи   у   делу   који   се   бавио   јавним  финансијама.   Људи,  наиме,  можда  не  желе  да  им  могућности  за  обичне,  систематске  и  специјалистичке  здравствене   прегледе,   болничка   и   ванболничка   лечења,   хируршке   интервенције,   лекове,   помагала   и   сличне   здравствене  производе  и  услуге  зависе  само  од  обавезног  државног  здравственог  осигурања.  Због  тога   желе   да   добровољним,   допунским   уплатама   премија   осигуравајућим   компанијама   осигурају   посебне   услуге  здравства  у  случају  да  им  то  буде  потребно.  Добровољно  здравствено  осигурање  не  искључује   обавезно  здравствено  осигурање.  Другим  речима,  људи  не  губе  право  да  се  лече  по  основу  обавезног   здравственог   осигурања   које   се   за   њих   уплаћује,   па   је,   заправо,   добровољно   осигурање   допунско   здравствено   осигурање.   Ипак,   има   грађана   који   нису   ни   покривени   обавезним   здравственим   осигурањем,   па   им   преостаје   једино   добровољно   здравствено   осигурање   уколико  желе   да   обезбеде   могућност  да  се  лече.  

Осигураник   по   основу   добровољног   здравственог   осигурања   има   право   на   накнаду   трошкова   лечења  уколико  настане  осигуравајући  догађај.  Осигуравајућа  кућа  има  обавезу  да,  према  одредбама   уговора,   финансира   трошкове   лечења   и   друге   здравствене   услуге   у   државним   и   приватним   здравственим   установама.   Висина   премије,   као   и   код   осталих   осигурања,   зависи   од   личних   карактеристика  осигураника  (старост,  пол,  здравствено  стање)  и  од  одабраног  програма  здравствених   услуга.  Наиме,  што  је  шири  програм  здравствених  услуга  који  покрива  осигуравајуће  друштво,  већа  је   премија  осигурања.  

Људи   могу   да   се   ослоне   на   индивидуално   или   колективно   добровољно   здравствено   осигурање.   Уколико   појединци   сами   плаћају   премије   за   здравствено   осигурање,   онда   је   реч   о   индивидуалном   осигурању.  Колективно  осигурање  постоји   када  добровољно  пензијско  осигурање   за   своје   запослене   уплаћује  послодавац.  

Пензијско   осигурање   је   још   један   облик   осигурања   лица.   Реч   је   о   осигурању   прихода   за   период   пензије.  Људи  брину  да  ли  у  годинама  пензије  неће  имати  довољно  средстава  за  пристојан  живот.  Ова   брига   је  све  актуелнија,  пошто  људи  дуже  живе,  повећава  се  им  животни  стандард   (па  и  финансијске   потребе   до   краја   живота),   а   традиционални   концепт   бриге   потомства   о   родитељима   све   више   се   напушта.  

У  општем  случају,  људи  могу  на  три  начина  да  остварују  приходе  у  старијем  добу.  Први  је  државна   пензија  по  основу  обавезних  социјалних  доприноса  који  су  уплаћивани  током  радног  века  појединца.   Други  је  одговарајуће  животно  осигурање,  пошто  су  поједини  облици  животног  осигурања  (као  што  је   рентно   осигурање)   у   суштини   пензиона   осигурања,   тј.   обезбеђују   приход   за   године   пензије.   Трећи   начин   подразумева   добровољно   пензионо   осигурање,   које   се   остварује   уплаћивањем   доприноса   у   приватне  пензијске  фондове.  

У   овом   делу   уџбеника,   слично   као   код   здравственог   осигурања,   разматрамо   могућности   за   добровољно  пензијско  осигурање,  пошто   је  о  обавезним  доприносима  за  социјално  осигурање  раније   било  речи.  Важно   је  истаћи  да  приходи  по  основу  животног  осигурања  и  приватна  пензија  по  основу   инвестирања   у   пензијске   фондове   представљају   допунске   изворе   прихода   за   све   оне   који   имају  

државну  пензију.  Дакле,  осигурањем  живота  и  инвестирањем  у  приватне  пензијске  фондове  људи  не   губе   право   на   државне   пензије.   Редовна   пензија   ни   на   који   начин   није   повезана   са   пензијом   из   добровољног  пензијског  фонда.  

Брига   о   пензији   и   подстицај   за   пензијско   осигурање   потичу   од   чињенице   да   је   државна   пензија   често  недовољна  за  жељени  животни  стандард  у  годинама  пензије.  Систем  државних  пензија,  заснован   на  обавезном  пензијском  осигурању,  функционише  тако  што  сви  који  раде  издвајају  из   свог  прихода,   кроз   доприносе   за   пензијско   и   инвалидско   осигурање,   средства   за   финансирање   пензија   (тзв.   генерацијска   солидарност).   Висина   државне   пензије   зависи   од   времена   у   коме   су   се   уплаћивали   доприноси  и  од  тога  колико  је  износила  плата.  

Појединац  има  право  на  приватну  пензију  без  обзира  на  то  да  ли   је  запослен  и  да  ли  има  редовне   приходе.  Битно  је  једино  да  уплаћује  доприносе  у  добровољне  пензијске  фондове,  при  чему  уплате  не   морају   да   буду   редовне.   Уколико   се   нека   уплати   прескочи,   не   губи   се   право   на   приватну   пензију.   Доприносе  може  уплаћивати  појединац  за  себе,  а  може  и  неко  други  (послодавац,  родбина  и  слично)   да   уплаћује   средства   на  његов   рачун   при   пензијском   фонду.   Пензијски   фонд   инвестира   прикупљена   средства   и   остварује   принос   на   финансијском   тржишту.   Члан   фонда,   тј.   појединац   који   уплаћује   доприносе  у  приватни  пензијски  фонд,  може  да  бира  начин  исплате  средстава  након  стицања  услова,   да   ли   ће   то   бити   ануитети   (периодичне   исплате)   или   једнократна   исплата.   За   разлику   од   животног   осигурања,   висина   будуће   пензије   обично   није   позната,   пошто   она   зависи   од   средстава   која   су   буду   уплаћивала  и  од  резултата  пензијског  фонда  по  основу  инвестираних  средстава.  

У   наставку   овог   дела   уџбеника   детаљније   објашњавамо   пословање   осигуравајућих   компанија   и   пензијских   фондова,   два   типа   институционалних   инвеститора   који   заслужују   посебну   пажњу   услед   изузетно  важне  улоге  коју  имају  на  савременим  финансијским  тржиштима.  

75.Управљање  премијом  осигурања  

Осигуравајуће  компаније,  поред  оснивачког  капитала,  имају  два  извора  финансирања.  То  су  премије   осигурања  и  приход  од  инвестирања  на  финансијском  тржишту.  

Основни   извор   финансирања   за   осигуравајуће   компаније   јесу   премије   осигураника.   Прикупљене   премије   осигурања   осигуравајуће   компаније   инвестирају   на   финансијском   тржишту,   трудећи   се   да   остваре   приход   који   ће   бити   довољан   за   исплату   накнаде   за   реализоване   осигуране   догађаје   и   за   профит  акционара.  То  је  други  извор  средстава.  Уколико  су  приноси  на  инвестирана  средства  нижи  од   трошкова   пословања   (исплаћених   премија   и   других   трошкова),   онда   осигуравајуће   друштво   трпи   губитак.  

Утврђивање   оптималне   висине   премије   је   веома   важно.   То   је   осетљиво   питање   за   осигуравајуће   компаније.  Премија  треба  да  донесе  добитак  даваоцу  осигурања,  али  не  сме  да  буде  дестимулативна  за   осигуранике.  Уколико   је  премија  ниска,  приходи  компаније  ће  бити  мањи.  Уколико   је  премија  висока,   многи   потенцијални   осигураници   неће   користити   услуге   осигурања   па   ће   обим   посла,   приходи   и   профит  бити  мањи.  

Приликом  одређивања  премије  осигурања  осигуравајуће  компаније  имају  у  виду  две  незаобилазна   појаве   на   финансијском   тржишту:   морални   хазард   (moral   hazard)   и   негативну   селекцију   (adverse   selection).  Морални  хазард   у   осигурању  постоји   када  осигураник  има  подстицај  да   се   излаже  ризику   више  него  што  би  чинио  да  није  осигуран.  На  пример,  када  осигура  своју  имовину  од  крађе,  осигураник   мање   брине   о   заштити   имовине   него   што   би   чинио   да   се   није   осигурао.   Тиме   се   повећава   ризик   за   даваоца  осигурања  -­‐  да  ће  до  провале  заиста  доћи  и  да  ће  да  настане  трошак,  тј.  исплата  одштете  за   осигурани   догађај.  Негативна   селекција   постоји   због   тога  што   већи   подстицај   да   се   осигурају   имају   осигураници  који  су  угроженији  и  они  код  којих  постоји  висока  вероватноћа  да  ће  накнада  бити  заиста   исплаћена.   Другим   речима,   осигуравају   се   они   људи   код   којих   је   вероватно   да   ће   доћи   до   исплате   високих   накнада.   Тако   ће   здравствено   осигурање   више   закључивати   појединци   који   су   хронично   болесни.  Морални  хазард  и  негативна  селекција  заправо  указују  на  чињеницу  да  услуге  осигуравајућих   компанија  више  користе  људи  за  које  је  вероватноћа  настанка  осигуравајућег  догађаја  већа  него  што  је   то  случај  за  целу  популацију.  Осигуравајућа  компанија  се  боји  великих  губитака  због  високих  исплата   накнада  осигураницима.  

Када  је  анализа  премије  осигурања  у  питању,  кључно  је  да  и  морални  хазард  и  негативна  селекција   указују   на   могућност   исплате   великих   накнада   и,   следствено,   високих   трошкова   за   осигуравајућу   компанију.  Обе  појаве,  према  томе,  повећавају  склоност  осигуравајућих  друштава  ка  увођењу  високих   премија  осигурања.  То  није  добро  -­‐  високе  премије  могу  да  одбију  осигуранике  и  погоршају  резултате   пословања   осигуравајућих   компанија.   Због   тога   би   било   добро   да   постоје   начини   да   се   умање   проблеми   моралног   хазарда   и   негативне   селекције,   јер   би   то   створило   простор   за   ниже   премије   осигурања  уз,  истовремено,  нижу  изложеност  осигуравајућих  компанија.  И  заиста,  постоје  начини  да  се   смањи  утицај  моралног  хазарда  и  неповољног  избора  на  премије  осигурања.  

Прво,  осигуравајуће  компаније  обављају  проверу  људи  и  разврставају  их  у  мање  или  више  ризичну   групу.   Приликом   животног   осигурања,   на   пример,   тражиће   независну   процену   здравственог   стања   осигураника   и   на   основу   различитих   резултата   компанија   ће   одлучити   да   ли   да   уопште   одобри   осигурање.   Друго,   давалац   осигурања   одређује   премију   ризика   на   основу   процене   ризика   осигураника,   која   се   зарачунава   (додаје)   на   основну   премију.   Тако   ће   појединци   који   су   ризичнији   плаћати   веће   премије   осигурања.   Треће,   осигуравајуће   куће   у   полисама   прописују   рестриктивне   одредбе   које   умањују   подстицај   осигураника  да   се   ризично   понаша.  На   пример,   одбиће   се   захтев   за   исплату  осигурања  лицу  које  је  имало  саобраћајну  несрећу  на  мотору,  уколико  се  утврди  да  осигураник   није   носио   заштитну   кацигу   и   да   се   понашао   супротно   одредбама   у   полиси   осигурања.   Четврто,   осигуравајуће   куће   спровођењем   истраге   раде   на   спречавању   превара,   пошто   се   неретко   захтева   исплата  накнаде  а  да  осигуравајући  догађај  није  ни  настао  (пријави  се  крађа  имовине,  на  пример,  а  она   је   заправо   остала   у   власништву   осигураника).   Пето,   постоји   могућност   поништавања   осигурања   уколико  се  осигураник  превише  излаже  ризику;  то  ће  рецимо  уследити  у  случају  осигурања  аутомобила   ако  осигураник  прави  честе  саобраћајне  прекршаје.  Шесто,  одбитак  представља  фиксни  износ  новца  за   који  се  смањује  накнада  приликом  исплате  осигуранику  (уместо  да  се  исплати  милион  динара,  колико   износи  штета,  исплатиће  се  750.000  динара),  а  циљ  овог  елемента  уговора  о  осигурања  је  да  се  умањи   морални   хазард   осигураника   и   да   се   одбију   захтеви   за   одштетом   мање   вредности.   Седмо,   слично  

претходном,   поделом   ризика   утврђује   се   процентуално   учешће   осигураника   у   трошковима   накнаде   (20%  плаћа  осигураник,  а  80%  осигуравач,  на  пример).  Осмо,  ограничењем  износа  осигурања  умањује   се  морални  хазард,  пошто  осигураник  не  може  да  рачуна  на  изузетно  високе  накнаде  у  случају  настанка   осигураног   догађаја.   Има,   наиме,   осигураника   који   су   спремни   да   плаћају   високе   премије   да   би   осигурали  предмет  осигурања  на  износ  који  превазилази  његову  објективну  вредност.  Јасно  је  да  у  том   случају   расте   подстицај   да   се   осигурани   догађај   заиста   и   деси,   а   тиме   се   повећава   и   вероватноћа   огромних  губитака  за  осигуравајућу  компанију.  

komentari (0)
nema postavljenih komentara
budi prvi koji ce napisati!
ovo je samo pregled
3 shown on 10 pages
preuzmi dokument