Gangrenozni mastitisi, Završni rad' predlog Fiziologija. Univerzitet u Banjoj Luci
veterinarska-stani-1
veterinarska-stani-1

Gangrenozni mastitisi, Završni rad' predlog Fiziologija. Univerzitet u Banjoj Luci

DOCX (3 MB)
32 str.
94broj poseta
Opis
........................................................................................................................................................
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 32
ovo je samo pregled
3 prikazano na 32 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 32 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 32 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 32 str.
preuzmi dokument

UNIVERZITET U NOVOM SADU

POLJOPRIVREDNI FAKULTET

DEPARTMAN ZA VETERINARSKU MEDICINU

GANGRENOZNI MASTITISI KRAVA

NA TERITORIJI OPŠTINE ZVORNIK

Seminarski rad

Student:

Darko Jokić 40/2016

1

NOVI SAD 2017.

UNIVERZITET U NOVOM SADU

POLJOPRIVREDNI FAKULTET

DEPARTMAN ZA VETERINARSKU MEDICINU

Predemet: Dijgnostika i suzbijanje mastitisa preživara

Vrsta rada: seminarski rad

Naslov rada: Gangrenozni mastitisi krava na teritoriji opštine Zvornik

Profesor: Doc.dr. Marija Pajić

Student: Darko Jokić 40/2016.

Novi Sad 2017. god.

2

S A D R Ž A J

♦ Kratak sadržaj 4

1. Uvod 5

2. Anatomija i fiziologija mlečne žlezde 6

2.1. Anatomija mlečne žlezde 6

2.2. Fiziologija mlečne žlezde 9

2.3. Fiziologija imunosti mlečne žlezde 10

3. Podela mastitisa 13

3.1. Specifične 13

3.2. Nespecifične 14

3.1.1. Arcanobacterium pyogenes 14

3.1.2. Clostridium perfringens 14

3.1.3. Staphylococcus aureus 15

3.2.1. Nespecifične promene upale vimena 16

3.2.2. Hronični kataralni mastitis 16

3.2.3. Mastitis necroticans 17

3.2.4. Piogeni mastitis 18

4.0. Faktori koji dovode do mastitisa 18

5.0. Profilaksa mastitisa 19

6.0. Dijagnoza mastitisa 20

7.0. Terapija mastitisa 22

8.0. Učestalost pojavljivanja gangrenoznog mastitisa 24

8.1. Mastitisi u opštini Zvornik u periodu 2012. - 2017. 00

9. Zaključak 27

3

♦ Literatura 27

KRATAK SADRŽAJ

Zapaljenje mlečne žlezde, mastitisi preživara, predstavljaju jedan od najakutnijih problema u intenzivnoj proizvodnji mleka, koji nanosi velike ekonomske gubitke. Dugogodišnji različiti pristupi lečenju subkliničkih i kliničkih mastitisa nisu dali zadovoljavajuće rešenje, pa je problem mastitisa i dalje aktuelan. Sprečavanje prodora patogenog uzročnika u mlečnu žlezdu, njegovo naseljavannje i razmnožavanje, nameću permanentnu potrebu za redovnimkontrolama mleka, kao i preduzimanje preventivnih i terapijskih mera u cilju smanjenja nastanka mastitisa.

Stafilokoke mogu u akutnoj formi da izazovu teške, maligne mastitise, u vidu granulomatoznih i nekrotičnih promena. Hronične forme stafilokoknog mastitisa uglavnom prolaze kao subklinički oblici i obolenja mlečne žlezde. Najčešći prouzrokovači akutnog kataralnog mastitisa (mastitis catarralis acuta) su streptokoke (Streptococcus agalactiae, Streptococcus dysgalactiae i Streptococcus uberis), rjeđe drugi mikroorganizmi. Javlja se neposredno posle telenja u periodu najveće mlečnosti. Ovi mikroorganizmi tokom vremena dovode do prestanka sinteze mleka. Stafilokoke, kao i streptokoke, su veoma slabi antigeni, što dodatno otežava pronalazak efikasne vakcine. Iz tih trazloga još uvek nije pronađena komercijalna efikasna vakcina protiv mastitisa izazvanih bakterijama Staphylococcus aureus i Streptococcus agalactiae, ali primena autohtonih vakcina u preveniranju mastitisa može dati zadovoljavajuće rezultate.

Pokazatelji učestalih gangrenoznih mastitisa na području opštine Zvornik u periodu 2012. – 2017.godina, su svakako dokaz ogromnim ekonomskim štetama u mlekarstvu ove opštine.

Gangrenozni mastitisi predstavljaju zdravstveni i ekonomski problem u stočarskoj proizvodnji. U cilju zaštite krava od gangrenoznog mastitisa, da bi se izbegao veliki broj obolelih životinja, pristupa se merama imunizacije sa komercijalnim i štalskim (autohtonim) vakcinama.

Ključne reči: krava, gangrenozni mastitis, mleko.

4

1. UVOD

Mastitis predstavlja veliki ekonomski i zdravstveni problem u zapatima preživara. Etiološki gledano, obolenje mlečne žlezde najčešće je izazvano mikroorganizmima i ispoljava se kao zapaljenska reakcija- mastitis. Dugogodišnji različiti pristupi lečenja mastitisa nisu dali adekvatno rešenje, pa je problem mastitisa i dalje aktuelan. Lečenje mastitisa antibiticima daje zadovoljavajuće rezultate, ali ono sa sobom nosi troškove u lečenju i odbacivanju mleka. IZ svih navedenih razloga, mogućnost iznalaženja novih rešenja stalno prisutnog problema mastitisa se ogleda u novoj oblasti naučnog ispitivanja, a to je imunoprofilaksa. Dosadašnje vakcine protiv mastitisa još uvek su nedovoljno efikasne u široj praksi i na nivou su eksperimentalnih vakcina. Sve stajske vakcine na kojima se do sada radilo, pokazuju značajan eksperimentalni uspeh. Taj uspeh se ogleda u značajnom povečanju titra antiitelau serumu (ali ne i u mleku), kao i u smanjenju pojave kliničkih i subkliničkih mastitisa među oglednim i kontrolnim životinjama.

Ekonosmki gledano, mastitis zbog smanjenja proizvodnje mleka, odbacivanje mleka tookom i posle lečenja antibioticima, povćanog isključivanja krava iz proizvodnje mleka i materijalnih izdataka za lečenje, čini veće ekonomske gunitke od drugih bolesti.

Ipak se i dalje smatra da je imunoprofilaksa kao jedan od metoda prevencije zapaljenja vimena i pojave mastitisa, još uvek nedovoljno istraženo polje naučnog rada. Mnogi naučnici se bave problematikom pravljenja vakcina protiv mastitisa, ali složenost same mlečne žlezde, kao i specifična propustljivost barijere krv-mleko, smanjuje uspešnost ovih napora.

Klinički gledano mastitis može da se pojavi u klinički vidljivoj formi i u subkliničkoj formi. Mleko iz vimena sa klinički izrađenim mastitisom praktično se ne koristi u ishrani ljudi zbog promenjenog izgleda, boje i ukusa. Međutim, mleko iz vimena sa subkliničkim mastitisom u manjoj ili većoj meri se koristi u ishrani ljudi, jer ne pokazuje vidljive promene organoleptičkih svojstava. Klinički mastitisi čine 2-3 % ukupnih mastitisa. Subklinički mastitisi su prisutni u većem procentu. Suzbijanje subkliničkih mastitisa, s obzirom na

5

raširenost i značaj, u interesu je rentabilnosti proizvodnje mleka, a takođe i poboljšanja kvaliteta i higijenske ispravnosti svežeg mleka.

2.1. Anatomija mlečne žlezde

Mlečne zlezda (glandula lactifera) ili vime (mamma, uber, mastos) je modifikovana kožna, znojna, tubuloalveolarna žlezda lobularne građe. Spada u grupu kožnih klupčastih- glomiformnih žlezda apokrinog tipa. Vime je mlečna žlezda ženskih životinja (mamma femina seu feminine), ali kao rudiment zajedno sa odgovarajućim brojem sisa javlja se kod muških životinja (mamma masculine) lažne ili pseudo sise. Razvoj mlečne žlezde započinje u ranom embrionalnom stadijumu uvrtanjem ćelija ektoderma u mezoderm. Ćelije ektoderma se uvrću s jedne i druge strane medijalne linije i s okolnim ćelijama mezoderma grade žlezdu. Prvo se zapaža traka koja se daljim diferenciranjem pretvara u pupoljke od kojih nastaju mamarni kompleksi.

Vime krava čini četiri mamarna kompleksa, kod ovaca su to dva mamarna kompleksa, koji se sastoje od žlezdanog tela (corpus mammae) i sise (papilla mammae) a u oba dela nalazi se zajednički sistem kanala. Mlečna žlezda kod krava je dvogubo bilateralno simetrična žlezda, nalazi se na ventralnom delu trbušnog zida u ingvinalnoj regiji ili više između zadnjih ekstremiteta.

6

Mlečna žlezda podijeljena je na levu i desnu polovinu. Levu i desnu polovinu čine po dva mamarna kompleksa kod krava. Jedan mamarni kompleks kod krava odgovara jednoj četvrti vimena, te se razlikuju dve prednje (leva i desna) i dve zadnje (leva i desna) četvrti. Zadnje četvrti čine oko 55-60 % ukupne mase vimena. Mamarni komplaksi međusobno ne komuniciraju, tako da se zapaljenski procesi desnog kompleksa ne može preneti na levi.

Spolja, vime je obavijeno mekanom, elastičnom i pomičnom kožom, koja je prekrivena sitnim i nežnim dlakama. Osnovna uloga kože da prekriva vime i da štiti unutrašnjost mlečne žlezde. Sa unutrašnje strane telo vimena je podeljeno medijalnim žljebom -sulcus intramammarius na levu i desnu polovinu vimena. Ispod kože vime je obavijeno dosta labavom i rastresitom površinskom fascijom (fascia superficialis) predstavlja nastavak površinske fascije trupa, a duboka fascija (fascia profunda) odvaja se od duboke fascije trupa (fascia flave abdominis), u blizini bele linije (linea alba) i obavija vime ispod površinske fascije. Duboka fascia prodire medijalno u vime i deli ga na dve polovine, obavija ga sa strane i predstavlja ligamentum suspensorius uberis. Fascije služe da fiksiraju vime, a sa njima to čini i ligamentum sunspesorium. Fibroelastično tkivo levog i desnog ligamenta onemogućava istezanje kada je mlečna žlezda ispunjena mlekom.

Slika 1. Građa mlečne žlezde

Suspenzorni sistem vimena - apparatus suspensorius mammarius je baziran na dobroj povezanosti žlezde za telo jedinke i čine ga dve grupe ligamenata- medijalni i lateralni suspenzorni ligament. Medijalni suspenzorni ligament je najvažniji deo suspenzornog sistema krava. Izgrađen je od vezivnog tkiva koje potiče od abdominalnog zida i koje se povezuje za medijalnu ravnu površinu dveju polovina vimena. Medijalni suspenzorni ligament ima veliku vučnu snagu, on je takođe sposoban da se istegne onda kada se žlezda puni mlekom i tako omogućava povećanje težine mlečne žlezde. Oštećenje ovog ligamenta vodi istezanju vimena i većoj predispoziciji za nastanak povreda, posebno sisa. Lateralni suspenzorni ligament sadrži više kolagena nego elastina i oblaže vime sa spoljašnje strane. Ispod duboke fascije trupa nalazi se kapsula, koja se sastoji iz vezivnog tkiva, koje sadrži elastična i kolagena vlakna, mišićno i dosta masnog tkiva. Vezivnotkivna kapsula sastoji se od intersticijuma – međuprostornog tkiva i parenhima - žlezdanog tkiva. Od kapsule polaze i pružaju se unutar, u parenhim mlečne žlezde vezivno tkivne pregrade - septa, te pregrade predstavljaju ujedno i intersticijum mlečne žlezde, koji deli parenihim mlečne žlezde na

7

režnjiće - lobuli. Od ovih pregrada - septa odvaja se intersticijum i obavija svuda unaokolo žlezdane alveole, odnosno acinuse, tako da i njih pregrađuje. Kroz vezivnotkivne pregrade odnosno intersticijum pružaju se krvni i limfni sudovi, nervna vlakna, manji i veći kanalići - tubuli. Kod nekih životinja intersticijum je jače, a kod nekih slabije razvijen, što zavisi od rase, konstitucije, ishrane i starosti životinje i kod starijih je uvek jače razvijen. Kod mesnatog vimena intersticijum je jače razvijen u odnosu na parenhim, pa sekrecija mleka nije obilna. Između intersticijuma je parenhima vimena. Najjače je razvijen u odnosu na druge strukturne delove vimena u punom stadijumu laktacije i sastoji se iz sitnih razgranatih kanaliča, koji se šire u sekretorne meškove - alveole, koji se sastoje od jednog sloja epitelnih ćelija, koji leži na bazalnoj membrani. Između epitelnih ćelija i bazalne membrane su mioepitelne ćelije, specijalizovane mišićne ćelije koje se pod dejstvom oksitocina, sintetiše se u neurosekretivnim ćelijama hipotalamusa, kontrakuju i posledično dovode do pojačanog lučenja mleka u alveole. Epitel mlečnih alveola je nisko prizmatičan u acinusima koji su relativno neaktivni, a u toku aktivnosti, odnosno sinteze mleka je visokoprizmatičan, a apikalna površina citoplazme štrči u lumen alveola. U toku aktivne sekrecije, deo membrane sa jednim delom citoplazme sa apikalnog dela ćelije otpadne u lumen alveola, ovak način lučenja predstavlja apokrini tip sekrecije. Alveole imaju odvodne kanaliće - ductuli lactiferi,koji su položeni intralobularno. Međusobno se udružuju i formiraju veće kanale - ductus lactiferi, koji su položeni interlobualarno. Ductus lactiferi uvire u mlečnu cisternu - sinus lactiferi. Iz cisterneizlazi jedanili više kanala, koji vode kroz sisu -sisni kanal - ductus papillaris.Oni se završavaju malim otvorom na vrhu sise - ostia papillaria, kroz koje prilikom muže ili sisanja mleko dospeva u spoljašnju sredinu.

Sise vimena preživara - papilla mammaesu valjkaste i slabo nagnute u ventrokranijalnom pravcu. Na sisama krava nema dlaka, kao ni znojnih ni lojnih žlezda. Veličina i oblik sisazavisi od oblika i veličine vimena kao i proizvodnje mleka. Kod krava, prednje sise su uglavnom duže od zadnjih. Imaju samo jedan izvodni kanal - ductus papillaris,sa jednim otvorom - ostium papillae. Sisni kanal je glavna barijera infekcijama, koji se zatvara pomoću m.sphincterkoji obavija kanal i ne dozvoljava da mleko slobodno curi u spoljašnju sredinu. Firstenbergova rozeta - Furstenber, s Rosettepredstavlja mišićni sloj koji se nalazi u unutrašnjosti sisnog kanala koji može da se izvrne u kanal kada se on otvori u momentu prepunjenosti vimena mlekom, što može da bude glavni razlog prodora leukocita iz sisnog kanala u cisternu. Krikoidni prestenovi - Annular foldsmarkiraju proksimalni deo sisne cisterne i ujedno predstavljaju granicu između sisne i žlezdane cisterne.

Žlezdano telo - corpus mammae sastoji se od žlezdanog epitela - glandula mammariaorganizovano u obliku režnjeva - lobusa, koji su građeni od nekoliko režnjića - lobulusa kapsulirani vezivnim tkivom.

Cisterna žlezde - sinus lactiferuspredstavlja nastavak žlezdane cisterne. U svaku cisternu uliva se od 8-12 kanala koji dovode mleko iz žlezdanog tkiva, a funkcija cisterne je deponija mleka.

Vaskularizacija mlečne žlezde - dolazi iz završnih grana arteria pudenda externa i arteria iliaca u vidu solidnih stabala poznatih pod nazivom arteria mammalia cranialis et caudalis. Daljom arborizacijom (rami mammae) formira se arterijski sistem koji doseže do alveola, gde oravi splet završnih kapilara u obliku mreže ili korpe. Odvođenje krvi iz mlečne žlezde,

8

zbog specifičnih zahteva u cirkulaciji, teče kroz čitav niz venskih sudova do vene pudenda externau kaudalnom pravcu i vena subcutanea u kranijalnom pravcu.

Krv koja dospeva u mlečnu žlezdu je veoma značajna za njenu funkciju, jer svi prekursori mleka vode poreklo iz krvi. Ukupan volumen krvi kod krava u laktaciji je oko 8% od ukupne zapremine krvi tela, dok kod krava koje nisu u laktaciji oko 7,4 %. Smanjenje produkcije sa napredovanjem laktacije nije u tonu sa smanjenja protoka krvi.

Arterijski sistem - krv napušta srce i teče ka zadnjoj polovini tela (kaudalno) abdominalnom aortom. Kada dođe do regio pubis prelazi u arteria iliaca communis od koji se odvajaju arteria iliacae externa et arteria iliacae internae. Arteria iliaca externa zatim postaje arteria femoralis, a od arteriae femoralis se odvaja A.prebubica od koje se grana A,abdominalis posterior et pudenda externa. Kada A.pudenda napusti šupljinu tela, postaje A.mammaria (oko 1 cm prečnika). A. mammariae se dalje grana na A. mammaria anterior cranialis et A. mammaria posterior caudalis koje se dalje nishodno granaju na žlezde. Mala količina krvi dospeva u mlečnu žlezdu i preko A. perinealis (koja nastaje od A. iliaca interna) ali samo u dorzo-kaudalni deo žlezde.

Venski sistem gradi mnogobrojne anastomoze, čak i između mamarnih kompleksa, što na bazi vimena pravi venski prsten tako da krv nesmetano otiče bez obzira da li je krava u stojećem ili ležećem položaju. Venski sistem u papili gradi mrežu poznatu pod imenom plexus venosus papillae, a na bazi papile prsten circulus venosus papillae.

Vene napuštaju mlečnu žlezdu ne paralelno sa arterijama:Postoje tri vene sa svake strane koje nose krv iz žlezde:

1. V. pudenda externa napušta paralelno sa A. pudenda externa

2. V. subcutis abdominalis napušta žlezdu na gornjem kraju prednjih četvrtina i prolazi duž abdominalnog zida.

3. V. perinealis napušta zadnji deo žlezde paralelno sa A. perinealis.

Limfni sistem - mlečna žlezda poseduje bogatu mrežu limfnih sudova. U vimenu, skoro celi limfni sistem protiče kroz Lnn. supramammari. Unutar žlezde učestali su pomoćni limfni čvorovi, a često ispod kože se nalaze superficijalni limfni čvorovi.

Nervni sistem - inervaciju vimena, kako voljnu tako i nevoljnu, čine ventralne grane od drugog do četvrtog lumbalnog nerva. Oni se dalje razvijaju kroz celo vime. Ogranci plexus lumbalis vrše inervaciju, uglavnom N.sepmaticus externus, delimično N. ilioinquinales i N. iliohypogastrica.

2.2. Fiziologija mlečne žlezde

Po rođenju u prvim mesecima vime raste istom brzinom kao i telo - izometrični rast, a brži rast vimena u odnosu na telo počinje u uzrastu od 2-3 meseca - alometrični rast, kada

9

proliferiše masno tkivo i kanali koji se u njemu granaju. U toku prvog graviditeta mlečna žlezda se intenzivnije razvija, a na kraju bremenitosti se učešće vezivnog i masnog tkiva smanjuje na 40 % a tabulo-alveoplarni sistem i alveolarne šupljine zauzimaju 60 %.

Začeci formiranja mlečnih žlezda uočava se već u embrionalnom periodu u vidu pupoljka pokožica u vezivu (krznu). Jedan deo pupoljka ostaje povezan sa potkožicom, a onaj dublje u vezivu se može granati u više grana. Ove grane postepeno formiraju šupljine i pretvaraju se u kanaliće sa dvoslojnim niskoprizmatičnim epitelom. Od dela povezanog sa površinom potkožice formira se mali začetak bradavice (sise). Faktori koji utiču na razviće mlečne žlezde u toku intrauterinog perioda razvića još nisu potpuno poznati, ali izgleda da se početni deo odvija bez uticaja hormona, a kasnije faza razvića se odvija pod uticajem hormona. Ovo je važno jer se nepravilnosti u razviću mlečne žlezde mogu javiti i ako se majke tretiraju sa hormonima tokom graviditeta. Kod domaćih životinja puno razviće mlečne žlezde nastaje pri kraju graviditeta, a odvija se pod uticajem polnih hormona estrogena i progesterona. U tom periodu poreklom, najvećim delom iz placente. Estrogeni podstiču razvoj sistema žlezdanih kanalića koji dobijaju veoma razgranat oblik. Progesteron utiče na razvoj sekretornih ćelija u sastavu parenhima i alveola. Kada dođe do porođaja mlečna žlezda je u potpunosti razvijena i osposobljena za funkciju, a to je lučenje mleka za ishranu mladunaca.

Slika 5. Mlečna žlezda krave

Polni hormoni ženke utiču na razvoj mlečnih žlezda i pripremaju se za obavljanje funkcije, ali one ne utiču na početak laktacije i njeno održavanje. Sekreciju mleka pokreće i održava hormon prednjeg režnja hipofize - prolaktin. Pored polnih hormona i prolaktina i drugi hormoni su veoma važni za pravilan razvoj i funkciju mlečne zlezde. Na prvom mestu se

10

ubraja hormon rasta i hormoni tireoidne žlezde, međutim, ništa manji značaj imaju insulin, hormoni nadbubrega, gonadostimulini i dr. estrogeni, sami, ili u kombinaciji sa progesteronom, mogu izazvati povećanje parenhima mlečne žlezde, ali je za potpuno razviće neophodno i delovanje adenohipofize, pa i nadbubrega. Lučenje mleka počinje već pred sam kraj graviditeta (krave nekada treba izmuzati pre telenja da bi se smanjio pritisak u vimenu), a kod drugih u vreme i posle porođaja. To prvo mleko se razlikuje po sastavu od običnog i naziva se kolostrum. Smatra se da kontrola lučenja mleka odvija hormonalnim, a ne nervnim putem. Početak lučenja u vreme graviditeta oko porođaja izgleda da je vezan za pad koncentracije progesterona, koji za vreme graviditeta koči direktno delovanje prolaktina i laktogena placente na žlezdane ćelije u mlečnoj žlezdi. Izlučivanje mleka iz mlečne žlezde je refleksni čin koji se odvija pod uticajem određenih stimulansa i to preko CNS. Od receptora aferentnim vlaknima impulsi prenose preko kičmene moždine do hipotalamusa, koji posreduje u oslobađanju oksitocina iz zadnjeg režnja hipofize. Oksitocin putem krvi dospeva do mlečne žlezde, gde deluje na mioepitelne ćelije i one pomažu u istiskivanju mleka iz acidusa, čime se povećava pritisak unutar mlečne žlezde. Delovanje oksitocina traje samo nekoliko minuta od 6-8 minuta. (Marković 1980.)

Ovaj refleks može biti uslovan, tako da aktom sisanja ili muže može da se izazove lučenje mleka.

2.3. Fiziologija imunosti mlečne žlezde

U poslednje vreme velika važnost se pridaje prirodnim odbrambenim sposobnostima mlečne žlezde. U nespecifične odbrambene mehanizme možemo svrstati prirodnu barijeru, koju čine anatomsko pravilno razvijene vime i sisa, epitel sisnog kanala, Firstenbergova rozeta, kao i faktori rezistencije čitavog organizma (kondicija, konstitucija). Ove nespeciifične faktore možemo nazvati "prvom linijom" odbrane mlečne žlezde od mikroorganizama. Kada mikroorganizmi prođu ovu liniju odbrane i prodru u cisternu sreću se sa "drugom linijom" odbrane mlečne žlezde, koju sačinjavaju somatske ćelije u mleku, lizozim, laktoferin, komplement- nazvani jednim imenom laktenini i imunoglobulini, koji su odgovorni za specifičan imunološki odgovor. Prirodni odbrambeni sistem u mlečnoj žlezdi se bazira na četiri mehanizma (Leitner, 2000.; Stojić 2001):

1. fizička zaštita koju čini intaktna kota vimena;

2. fizičko-hemijska zaštita, koju čini keratin sa svojim antibaktericidnim dejstvom;

3. nespecifični imunološki odgovor sa aktivacijom zapaljenske reakcije i

4. specifični inunološki odgovor koji uključuje aktivaciju imunocita.

Jedan od faktora koji doprinosi sniženju rizika od bakterijske kontaminacije vimena je svakako zdrava i neoštećena koža vimena, a posebno na papilama-sisama. Stratum corneum zdrave kože vimena je barijera za prodor vode sa površine ka unutrašnjosti, kao i za gubitak tečnosti iz tkiva. Utvrđeno je da ako procenat vode u orožalom epitelu opadne ispod 10%

11

dolazi do njegovog pucanja (Blank, 1953) i tada može da dođe do gubljenja zaštitnih kiselih materija kože, među koje spadaju mlečna kiselina, slobodne masne kiseline i aminokiseline (Raab, 1990). Ove promene u epitelu kože pogoduju razmnožavanju patogenih bakterija (S.aureus) na papilama, a time i mogućnost nastanka intramamarne infekcije (Pankey, 1984).

Slika 2. Fiziologija lučenja mleka

Smatra se da anatomski pravilno razvijene vime i sise smanjuju mogućnost pojave mastitisa. Pod tim se podrazumeva pravilan oblik vimena, kao i veličina sisa i sisnog kanala. Nije poželjno da se u eksploataciju uključuju životinje sa pasisama ili nepravilnim oblikom sisa i sisnog kanala, jer to povećava rizik od nastanka mastitisa. Sisni kanal je prosečno dugačak oko 10 mm (3-18 mm), a prečnik mu iznosi 2mm (Hamann, 2000). U zidu sisnog kanala nalazi se sfinkter od glatko-mišićnog tkiva, koji u periodu između dve muže zatvara sisni otvor. Ustanovljen je veći procenat infekcija kod životinja sa većom prohodnošću kanala. Redovnom mužom tj. efektom ispiranja se može smanjiti broj mikroorganizama koji su naselili sisni kanal. Sisni kanal je iznutra obložen višeslojnim epitelom (stratum granulosum, stratum corneum) koji je relativo deblji u odnosu na ostale delove kože goveda. Stratum corneum odgovara sloju kreatina koji zatvara lumen kanala između dve muže. Količina kreatina u sisnom kanalu kreće se u proseku oko 7 mg (2-14 mg). Kreatin u sisnom kanalu bogat je esterifikovanim i neesterifikovanim masnim kiselinama, a posebno palmito- oleinskom i linoleinskom kiselinom, koje imaju znatan antimikrobni efekat. Kreatin predstavlja mehaničku barijeru u sisnom kanalu, posebno u periodu zasušenja. Iz kreatina su izolovani katjonski proteini, kao što je ubikvitin, koji inhibira rast Streptococus agalactiae i streptococus aureus. Smatra se da ovaj protein, koji je pozitivno naelektrisan, vezuje za negativno naelektrisan zid mikroorganizama i dovodi do poremećaja u osmotskoj regulaciji sa pojavom prodora tečnosti i citolize (Nickerosn, 1985). Mleko sadrži supstance koje inhibitorno deluju na sakupljanje i razmnožavanje bakterija, koje jednim imenom zovemo laktenini . Naziv laktenini odnosi se na komplement, lizozim, laktoferim i laktoperoksidazu (Tizard, 1996). U mleku zdravih četvrti nalazi se veoma mala količina komponenti sistema komplementa. Komplement je sistem koji se sastoji od proteinskih komponenti (C1- C9) i zajedno sa antitelima predstavlja element humoralnog imunološkog sistema (Rainard, 1985).

12

Komplement je nespecifičan faktor imunološke odbrane i njegova aktivnost je usmerena na biološke membrane, što ima za krajnji cilj njihovo oštećenje (Mihajlović, 1983).

Pored toga, aktivisanje komponenti komplementa pobuđuje neke vrste ćelija (mastocite) da izlučuju biološlki aktivne supstance (histamine) a hemotaksičnim uticajem privlače fagocite, omogućavaju opsonizaciju i deluju flogistično. Komponenta C5a sistema komplementa je stimulator aktivnosti polimorfonukleara i deluje kao faktor pozitivne hemotaksije, privlačeći neutrofile na mesto prodora bakterija (Schuster, 1997). Jedan od stalnih sastojaka mleka je lizozim. Poznato je da se lizozim nalazi u telesnim tečnostima, kao što je pljuvačka, na površini sluzokože nosne šupljine i digestivnog trakta, kao i u mleku. Lizozim je bazni protein opisan još od strane Fleminga 1922.godine, a svoje baktericidno dejstvo ispoljava tako što cepa vezu između N-acetil glukozamina i N-acetil muraminske kiseline u kompleksu mukoproteina ćelijskog zida bakterija (Tizard, 19996). Koncentracija lizozima u mleku je niska (0,13 mg/100 ml), ali se ona povećava za vreme infekcije. Veliki broj radova ukazuje da krave sa niskom koncentacijom lizozima u mleku oboljevaju u većem procentu od mastitisa, što ukazuje da količina i nivo ovog proteina u mleku može biti pokazatelj predispozicije te jedinke za pojavu mastitisa (Nickerson, 1985). Gram pozitivne bakterije su uopšte osetljivije na lizozim, zato što imaju mnogo jednostavniji ćelijski zid, koji sadrži više od 90% peptidoglukana. Neke bakterije, kao što su stafilokoke, sadrže tajhonsku kiselinu i druge komponente, koje vezuju lizozim i sprečavaju difuziju do njegovog supstrata (Bojanić, 2000).

Laktoferin je glikoprotein mleka koji konkuriše bakterijama vezujući za sebe gvožđe i tako ga čini nedostupnim za bakterije (E.coli, S.aureus), kojima je on jedan od osnovnih elemenata za metabolizam i razmnožavanje. Laktoferin sintetišu neutrofilni granulociti, makrofagi i epitelne ćelije vimena (Haromon, 1980). Količina laktoferina u mleku krava varira od 0,02 - 0,035 mg/ml, u zavisnosti od vremena laktacije. Glavna funkcija laktoferina je da zaštiti mlečnu žlezdu od infekcije koliformnim mikroorganizmima, posebno u fazi involucije, aktivacijom fagocitoze i sistema komplementa. Pored bakteristatskog dejstva, laktoferin ima sposobnost da zaštiti parenhim mlečne žlezde od štetnog delovanja slobodnih radikala kiseonika (Legrand, 2004). Njegovu bakteriostatsku aktivnost inhibira citrat, koji se nalazi u mleku i kolostrumu, u znatno višoj koncentraciji od lakotoferina. Aktivnost laktoferina najveća je u periodu zasušenja, kada njegova koncentracija u sekretu mlečne žlezde iznosi 20-100 mg/ml. Istovremeno je koncentracija citrata smanjena, dok je koncentracija bikarbonata povećana (Legrand, 2004). Koncentracija laktoferina počinje da raste 2-4 dana od prestanka muže i linearno se povećava u toku perioda zasušenja, kao posledica povećane netosinteze laktoferina u periodu involucije vimena. Istraživanja Olivera i saradnika iz 2000.godine ukazuje da laktoferin može da deluje kao stimulator procesa fagocitoze bakterija i omogućava njihovo uklanjanje iz vimena. U mleku se pored laktoferina nalazi i transferin, protein koji takođe za sebe vezuje gvožđe. Za razliku od mleka glodara i kunića, u mleku krava je koncentracija transferina veoma niska (1mg/ml u kolostrumu, 0,02-0,04 mg/ml u mleku, 4-5 mg/ml u krvnom serumu) (Sanchez, 1988). Transferin se ne sintetiše i vimenu krava, već prelazi u mleko iz krvi putem trascitoze. U toku mastitisa, njegova koncentracija u mleku se povećava, prateći porast albumina i dostiže 1mg/ml kod mastitisa izazvanog sa E.coli (Reinard, 1983). Mleko sadrži visoku koncentraciju laktoperoksidaze i jona tiocijanata (SCN). Tiocijanat se takođe nalazi u mleku, posebno kod krava koje sa hranom unose dosta leguminoza, dok se vodonik-peroksid može dobiti kako od neutrofilnih

13

granulocita, tako i od samih mikroorganizama (Streptokoke). Laktoperoksidaza se nalazi i u epitelu mlečne žlezde u koncentraciji od 2-35mg/ml, a tiocijanat potiče iz zelenih hraniva koje sadrže tiocijanatne prekusore (1-10 ppm ) (Nickerson, 1985).

Enzim ksantin oksidaza iz opne micela mlečne masti, katalizuje stvaranje azot oksida od neorganskog nitrita, koji u aerobnim uslovima dovodi do nastanka peroksinitrita sa snažnim baktericidnim dejstvom.

U mleku krava, u fiziološkim uslovima stalno se nalaze različiti tipovi ćelija: neutrofilni granulociti (polimorfonuklearni granulociti, PMNL), limfociti, eozinofili, makrofagi i epitelne ćelije (Pillai, 2001). Ovaj ćelijski sadržaj je poznat pod nazivom "somatske ćelije u mleku" (SCC, milk somatic cells). Broj ovih ćelija u mleku zdravih krava kreće se od 160-450 x 103/ml, a prema kriterijumima međunarodne mlekarske federacije granična vrednost broja ćelija u 1 ml mleka zdravih ktrava iznosi 500 x 103/ml (Schalm, 1971). Na početku laktacije broj somatskih ćelija može da se kreće i do 2.500.000 ćelija u ml (Frerking, 1961). Diferencijalna bela krvna slika u mleku zdravih četvrti pokazuje najveći procenat polimorfonukleara, zatim makrofaga i limfocita. U toku zasušenja, najčešći tip ćelija u mleku su makrofagi, dok kolostrum pokazuje porast polimorfonuklearnih leukocita (PMNL), kao i kod svih infekcija mlečne žlezde. U većini uzoraka mleka mogu se naći ćelije sekretornog epitela vimena (Lee, 1980). U mleku se mogu naći najčešće tri različite kategorije ćelija.

-Polimorfonuklearni leukociti - neutrofilni granulociti su najčešće ćelije koje se mogu naći u mleku, sa jedrima od 2-5 segmenata. Veličina im varira od 9-5 nm. Mleko najviše sadrži neutrofilnih granulocita, a zatim eozinofilnih i najmanje bazofilnih granulocita (Miljković, 1992). Monociti bez lipidnih inkluzija se karakterišu promenljivim i nejasnim oblikom nukleusa sa difuznim hromatinom. Epitelne ćelije potiči iz kanalnog sistema mlečne žlezde. Veoma često se mogu naći tesno priljubljene jedna uz drugu ili u skupini. Jedro je tamno obojeno i može biti različitog oblika i veličine, sferično, eliptično i slično što zavisi iz kog dela kanala potiču (Lee, 1980). Ove ćelije spadaju u najkrupnije ćelije mleka i njihova veličina iznosi 55nm. Vrsta i broj ćelija u mleku se menjaju u zavisnosti od fiziološkog stanja organizma. Najveći uticaj ima stadijum laktacije. Kolostralno mleko sadrži više miliona ćelija. Na broj ćelija utiče i pojava estrusa, kada se broj ćelija znatno povećava. Sadržaj ćelija je uvek veći na kraju muže, nego na početku. Nepotpuna muža, promena vremena, hrana, način držanja i mnogi drugi faktori mogu da dovedu do povećanja broja ćelija (Miljković, 1992.; Campos, 1993., Nickerson, 1985). Ukoliko se bakterije ne eliminišu, u kratkom vremenskom roku dolazi do odgovora akutne faze i akutnog zapaljenja, kao nespecifičnog imunološkog odgovora. Citikini su supstance proteinske prirode koje imaju ulogu sličnu hormonima, regulišu lokalnu zapaljensku reakciju, a putem cirkulacije mogu dospeti do udaljenih organa i izazvati sistemsku reakciju. U kaskadnoj reakciji odgovora akutne faze, citokini se luče od strane stimulirajućih makrofaga, a to su: interferon-β (IFN-β), interleukin (IL-1), IL-6, IL-8, tumor nekrotični factor- α (TNF-α) i ostali faktori nespecifičnog imunološkog odgovora (Burvenichisar, 2000). Limfociti u mleku i tkivu mlečne žlezde su druga linija odbrane imunološkog sistema vimena.

14

3. Podjela mastitisa

Mastitis se po toku može podeliti na: perakutni, akutni, subakutni i hronični. Na osnovu kliničko-patološke slike tok oboljenja delimo na kataralne (zapaljenjem zahvaćen sisni kanal i cisterna), intersticijalne (zahvaćeno vezivno tkivo mlečne žlezde), parenhimatozne (zahvaćen žlezdani deo vimena).

Mastitis je vrlo važna bolest mlečnih krava. Zapalenje mlečne žlezde, često je predmet sudskih sporova. Većina organizama odgovornih za mastitise su bakterije. Broj patogenih bakterija mlečne žlezde varira u broju, kao i u rasponu lezija koje uzrokuju. Većina mastitisa je uzrokovana Staphyloccocus aureus, a dolaze u subkliničkom obliku ili sa umerenom kliničkom slikom bolesti. Mamarni patogeni mogu se podeliti u grupe na osnovu izvora infekcije za druge krave. U jednu grupu ulaze organizmi kao što su: Streptococcus agalactiae, Staphilococcus aureus i Mycoplasma sp., za koje mlečna žlezda glavno mesto perzistiranja i rezervoar. Koliformni organizmi spadaju u grupu organizama koju u mlečnu žlezdu dolaze iz spoljašnje sredine, kao što su feces, tlo, voda i stelja.

Mešovita grupa uključuje organizme kao što su Streptococcus uberis i Streptococcus disgalactiae koji mogu perzistirati na obe lokacije. Prenos s krave na kravu važan je put širenja patogena iz grupe koji perzistiraju u mlečnoj žlezdi, a kontaminacija vrha sise za mikroorganizme iz okoline. Postotak novih infekcija mlečne žlezde kod mlečnih krava uzrokovan patogenima iz okoline je veći tokom prve i poslednje dve sedmice u 60- odnevnom razdoblju laktacije. Kolimorfne i streptokokne infekcije koje nastaju tokom zasušenja, a uzrokovane su organizmima iz okoline, prisutne su za vreme porođaja i uzrokuju klinički mastitis ubrzo nakon porođaja.

U forenzičnom smislu u prvom redu to su mastitis catarrhalis chronica i mastitis catarrhalis subclinica prouzrokovani različitim bakterijama. Streptokokni i stafilokokni mastitisi suzbijaju se po odredbama republličkog veterinarskog Zakona.

Mastitise možemo još podeliti na osnovu mikroorganizama koji izazivaju zapaljenske procese i koji se nalaze u mleku, odnosno na osnovu izazivača mastitisa-etiologije:

3.1. Specifični

a) specifično patogeni: Staphylococcus aureus, Streptococcus agalactiae, Streptococcus dysgalactiae, Streptococcus uberis, Koliformni mikroorganizmi E.coli, Proteus sp.,Klebsiela sp., Pseudomanas aeruginosa, Arcanobacter pyogenes. b) uslovno saprofitski: Corynobacterium bovis, Neohemolitične mikrokoke.

3.2. Nespecifični: aktinomikoza,botriomikoza, tuberkuloza, nagaz, Listeria sp., Leptospira sp., Salmonela sp., Pnemociccus sp., Brucella sp., gljivice: Candida albicans, Criptococcus neoformans, Alge, Protheca sp., rikecije, mikoplazme.

Simptomi mastitisa mogu imati formu klinički manifestvovanog mastiitisa (može se ustanoviti ispitivanjem čula) sa raširenošću 1-3%, ili subkliničkog mastitisa (može se

15

ustanoviti isključivo laboratorijskim pregledom mleka) sa raširenošću više od 30%. Dijagnostika kliničkih mastitisa ne predstavlja problem budući da u tim slučajevima dolazi do otoka, temperiranosti , bola i induracije u mlečnoj žlezdi , kao i promena u mleku. Mleko se može promeniti u konzistenciji i boji, tada se u mleku primećuje prisustvo krpica, tragova gnoja, krvi ili boja mleka odgovara boji piva, a dijagnoza se postavlja palpacijom i pregledom prvih mlazeva mleka. U slučajevima subkliničkog mastitisa ne zapažaju se klinički vidljive promene na mlečnoj žlezdi, već samo u mleku. Za otkrivanje subkliničkih mastitisa koriste se metode zasnovane na merenju promena u mleku , a to su najčešće metode koje određuju broj leukocita u mleku. Tako da je praktično subklinički mastitis nevidljiv.

3.1.1. Arcanobacterium pyogenes

Arcanobacterium pyogenes je oportunistički patogen ekonomski važan za stoku, izazivajući bolsti kao što su mastitis, absces jetre i upale pluća. Ovaj patogen poseduje niz mehaanizama prijanjanja, uključujući dva neuraminidazu, čija je akcija neophodna za potpuno prijanjanje na epitelne ćelije, i nekoliko ekstracelularnih matriks proteina koji se vezuju, uključujući i proteine kolagena za vezivanje, koji mogu biti potrebni za lepljenje na kolagen-bogata tkiva. Arcanobacterium pyiogenes je svestran patogen, sa arsenalom virulentnosti determinanti.

3.1.2. Clostridium perfringens

Klostridije su anaerobne, sporogene gram pozitivne bakterije, koje su široko rasprostrannjene u prašini, tlu, na biljkama i u digestivnom traktu ljudi i životinja. Najčešće manifestacije kolonizacije klostridijama kod životinja su blaga, kratkotrajna trovanja hranom, i slučajna kontaminacija rane. Clostridijum perfringens prouzrokuje mastitise koji se javljaju kod goveda i koza sporadično, dok se kod ovaca javljaju u vidu epidemije i imaju veliki ekonomski značaj. Toksini koji produkuju klostridije pripadaju egzotoksinima. Klimatski faktori, ishrana, stres i poremećaji potencijala vodonika usled dejstva drugih bakterija su predisponirajući faktori za izazivanje oboljenja. Klostridije prodiru u organizam galaktogenim putem, ali i preko kontaminiranih instrumenata i posuda za medikamente. pri razmnožavanju klostridija dolazi do stvaranja velike količine gasa i to pretežno H2S. Stavra se snažan upalni edem sa krvarenjima i nekrotizacijom parenhima vimena. Toksini koje stvaraju klostridije, pored promena vimena, hematogenim putem mogu da izazovu teške poremećaje opšteg stanja. Ozbiljne klostridijalne infekcije nastaju u sinergizmu sa Staphylococcus aureus, dok same prouzrokuju oboljenje sa tendencijom ka izlečenju. Za samo nekoliko sati dolazi do flegmonozne upale u oblasti osnove sise, dok se u središtu ovog oboljenja nalazi gasni edem na jednoj ili više četvrti. Vime je uvećano, temperirano, intenzivno crveno i prilikom palpacije pucketa. Iz vimena se uočava sekret koji je žućkasto-smeđ, krvavo-gnojav, sa komadićima tkiva, mehurićima i veoma neprijatnog mirisa. Nekrotizacija tkiva zahvata celo telo i dovodi do uginuća za 12-24 časa. Dokazivanje se vrši inokulacijom uzročnika u jetrin bujon, gde nakon par sati dolazi do razmnožavanja mikroorganizama, praćeno intenzivnim zamučenjem i stvaranjem gasa.

3.1.3. Staphylococcus aureus

16

Stephilococcus aureus je Gram, pozitivna, nepokretna, bakterija, čija je veličina 0,8 do 1 mikrometar, okruglog oblika, pod mikroskopom se uočavaju u vidu grupica koje podsećaju na grozdove, koagulaza pozitivne. Staphilococcus aureus predstavlja potencijalnog uzročnika mastitisa, gde je prema mnogim istraživanjima odgovoran za infekcije 90% stada. Oštećuje parenhim vimena i uzrokuje gubitke u proizvodnji mleka. U nekim stadima su junice inficirane već pre prvog telenja. Bakterije žive u drugim delovima tela npr. rektumu, ustima, reproduktivnom traktu, koži sisa, vimenu. Bakterije se prenose rukama muzača, krpama za posušivanje vimena, nečistim muznim aparatima i zaostalim mlekom u čašama za mužu. Bakterije su prijemčive za sluz vimena i kada prodru u vime vezuju se za mast, te na taj način prodiru dublje u tkivo vimena. Žive u fagocitu koji despevaju fagocitozom te su i na taj način zaštićene. Fagocite Staphylococcus aureus koristi za razmnožavanje u njima i ujedno da pomoću njih odlaze dublje u parenhim. Ima veoma dug period inkubacije, te zbog tog stado koje je inficirano ne može dugo biti bez kliničkih znakova oboljenja. Dobro se razmnožavaju na čvrstim hranljivim podlogama gde obrazuju okrugle kolonije. Kolonije su pigmentirane u zlatno-žuti pigment, ali neki sojevi mogu imati i beli pigment. Kolonije su veličine 3-5 mm. Staphylococcus aureus stvara: alfa, beta i delta hemolizin.

Slika 4. Stafilokokni gangrenozni mastitis Alfa i beta hemolizin luče patogeni sojevi Staphylococa. Ovaj toksin ima hemolitičko citotoksično, dermanekrotično i letalno dejstvo. Oštećuje nervni sistem, glatku muskalaturu, izaziva nekrozu kože, inhibira migraciju neutrofila i monocita. Beta hemolizin razlaže svingomielin u ćelijskoj membrani, najosjetljiviji su eritrociti goveda, ovaca i koza. Beta toksin ne lizira ćelije, ali pomaže dejstvo drugih litičkih agenasa. Antigene osobine stafilokoka uslovljene su građom ćelijskog omotača koji u sebi sadrži složeni peptidoglukan kao deo spoljašnjeg zida i kompleks mukopilisaharida, koji ulazi u sastav jedinice unutrašnjeg zida. Velika smetnja u stvaranju vakcine protiv S. aureus-a je ekstracelularni polisaharid koji mikroorganizmi formiraju kada uđu u mlečnu žlezdu. Kapsula dopušta da komplement i antitela

3.2.1. Nespecifične promene upale vimena

17

Akutni kataralni mastitis - Mastitis catarrhalis acuta ređe su praćeni poremećajem opšteg zdravstvenog stanja, sekrecija mleka je smanjena, mleko može da sadrži primese gnoja, sise su bolne i životinja se opire muži, epitel sluzokože cisterne je zadebljao, pored deskvamacije pojedinih ćelija mogu se uočiti velika izdignuća epitela usled izraženih subepitelijalnih edema. Perialveolarni intersticijum pokazuje prisustvo upalnog edema i slabe do srednje infiltracije neutrofilnih granulocita, limfocita i makrofaga.

Makroskopski, četvrtine vimena se donekle otečene i može biti prisutan i subakutni edem. Dosta tvrdo tkivo vimena se, nasuprot mekom i elastičnom tkivu vimena u laktaciji, može lako seći. Površina reza je vlažna i u zavisnosti od količine krvi sivo-smeđa ili sivo-crvena i usled povećanog unutrašnjeg pritiska resice lagano je granuliran, mlečni kanali i cisterna, u zavisnosti od količine tečnog ili ćelijskog ekusdata, sadrže masu koja ima serozni (mastitis catarrahalis cerosa) odnosno sluzav karakter (Mastitis catarrahalis purulenta), unutrašnji rub velikih mlečnih kanala i cisterne ima boju od sivo-žute do roze. Najčešći uzročnici oog mastitisa su : Streptococcus agalactiae, Streptococcus disgalactiae, Streptococcus uberis, Staphylococcus aureus, Pseudomonas aeroginosa, Escherihia coli, Pasteurella multocida, mikoplazme, hlamidije, virusi, kvasci.

Javlja se neposredno nakon telenja u periodu najveće mlečnosti. Mleko je obično promenjeno u prvim i poslednjim mlazevima, jer su streptokoke stanovnici izvodnih kanala u kojima je i glavno mesto njihovog patološkog delovanja. Akutne mastitise u mnogo blažoj formi izaziva Streptococcus dysgalactiae, ali se veoma lako prenose sisanjem teleta iz jedne u drugu četvrt, zbog čega se naziva "sisajući mastitis". Prisustvo ove bakterije nađeno je u ranama na sisama 61-81%, a može preživeti visoke i niske temperature na raznim štalskim alatkama, mašinama i po nekoliko nedelja. Kao rezervoar streptokoka može biti koža krave, jer mikroorganizam može da preživi od 1-26 dana.

3.2.2. Hronični kataralni mastitis - Mastitis catarrhalis chronica et interstitialis fibrosa

Može od samog početka imati slabo vidljivu klinički neupadljivu sliku. Eksudativni procesi se javljaju u pozadini, ali su regionalno različitog intenziteta, i predstavljaju aktielno suprostavljanje organizma uzročniku. Makroskopski sekrecija nije uglavnom promenjena, ali mleko sadrži povećan broj somatskih ćelija i ima specifičan ukus soli. Smanjuje se sekrecija mleka, a može i sasvim da prestane. Izrazita proširenja ineralveolarnog tkiva nastaju usled prisustva limfocita, makrofaga, fibroblasta, fibriocita, i kolagenih vlakana, imaju za posledicu da se alveole međusobno pritiskaju. Periferni delovi žlezda se zbog toga smanjuju, delimično se formiraju u vidu cevi i u narednom periodu se redukuju. Epitel suženih mlečnih kanala reaguje hiperplatično u vidu papiloformnih izbočina, što izaziva dodatno sužavanje unutrašnjeg prostora. Ostali mlečni kanali, kao i cisterna žlezde i sise, pokazuje prisustvo subepitelijskih, limfohistiocitarnih i vlaknastih upalnih žarišta, koja se izdižu iz lumena u vidu koplja ili kalema i mogu da ga deliično ili potpuno oštete. Izmenjene oblati su grube na dodor, a neretko se događa da se parenhim vimena, naročito u oblastima blizu cisterni, potpuno preobrati u grubo, sivo-beličasto vlaknasto tkivo bez prisustva alveolarne strukture.

18

Slika 2. Hronični kataralni mastitis

Na unutrašnjosti cisterne, sise, žlezde i velikih mlečnih kanala, kao posledica opisanih proliferacija epitelijuma i subepitelijalnih upalnih žarišta, mogu se uočiti čvoraste, bradavičaste i štapićaste izrasline. Limfni čvorovi vimena su blago otečeni. Hronični kataralni mastitis i galaktoforitis predstavlja tipičan oblik infekcije sa Streptococcus agalaciae (Galt- mastitis-mastitis "žutog mleka", zarazno presušenje vimena).

3.2.3. Mastitis necroticans - haemorrhagica

Kod ovih upala na prvom mestu su regresivni procesi koji se brzo šire, kao i poremečaji cirkulacije. Neke alveole imaju zatvorenu unutrašnju površinu usled degenerisanih ili nekrotičnih epitelijalnih ćelija, druge su u velikoj meri bez epitela. U limenu žlezde nalaze se ostaci unutrašnjih epitelijalnih ćelija, eksudat bogat proteinima i fibrinom i uništeni leukociti. U interlobularnoj šupljini ustanovljeno je stavranje edema, taloženje fibrina i tromboza limfnih sudova. Ako životinje prežive akutnu fazu, iz ove periferne zone reakcije dolazi do širenja ili sekvencije ili fibroznih organizacija nekrotičnih žarišta. Kod leukocitarnog stapanja stvaraju se apscesi. Kod makroskopskog posmatranja izdvaja se upalni edem visokog stepena, koji ne zahvata samo potkožni sloj nego su otokom zahvaćene četvrti vimena i okolna površina. Plavo-crvena boja kože vimena i nedostatak epitela su znaci kutanih nekroza. Mlečni kanali i cisterna imaju crvenu, neretko fibrinom pokrivenu unutrašnju površinu. One sadrže krvavo-sluzavu tečnost neprijatnog mirisa, često sa fibrinom. Sadržaj je žućkasto-siv i sličan trombu. nekrotizirajuće mastitise izazivaju: E.coli, Kleibsella pneumoniae, Salmonella spp.; Pasteurella moltocida, Bacillus cereus, Pseudomonas aeruginosa, Actinomyces pyogenes, Staphylococcus aureus, Streptococcus pnemoniae.

3.2.4. Piogeni mastitis - Mastitis apostematosa

19

Mastitis koji stvara apscese uvek predstavlja proces koji prerasta u hroničan. Njemu prethode akutne faze izazvane pre svega sa Actinomyices pyogenes, ali i drugi uzročnici, kao što su Staphylococcus aureus, Pseudomonas aeruginosa, Nocardia asteroides. Kao plazna tačka smatraju se opisana nekrozna žarišta, koja se razmekšavaju usled delovanja toksina i leukocitnih enzima. Na periferiji ovih razmekšanih žarišta stvara se gusti zid neutrofilnih leukoocita, koji je sa svoje strane obavijen sa višeslojnim nakupinama makrofaga. U ovoj oblasti dešava se intenzivna surpstavljanja upalnih ćelija i uzročnika. Kao očigledan znak fagicitoze mogu se u citoplazmi makrofaga videti brojne bakterije. Mnoge upalne ćelije se raspadaju usled dejstva toksina i mešaju se sa amfornim apscesnim materijalnom. Periferni deo upalnog tkiva koje zatvara apsces sastoji se, pored krvnih sudova i skupina okruglih ćelija, prevashodno od cirkularno raspoređenih fibroblasta, fibrocita i kolegenih vlakana. U slučaju začepljenja distalnog sistema mlečnih kanala u prooksimalnim sektorima dolazi do kavernastih proširenja usled gomilanja gnojne mase koja sadrži bakterije. Epitel mlečnih kanala se pri tome u velikoj meri oštećuje i zamenjuje upalnim tkivom, koje je po svom sastavu liče na apscesnu membranu. Kod adspekcije se može utvrditi da je obolela četvrt smanjena i da ima klupčaste konture. Četvrti vimena sa izraženim apscesima skoro potpuno prikrivaju znake laktacije, koji se ne mogu prepoznati. Nezahvaćeno tkivo mlečne zlezde je žuto-smeđe boje i ima vlažnu površinu preseka. Mlečni kanali i cisterna sadrže tečnu ili gusto-kašastu gnojnu masu.

4.0. Faktori koji dovode do mastitisa

Mastitise uzrokuju mikrobiološki uzročnici. Oni pre svega obuhvataju bakterije, ali i gljiivce i alge mogu da izazovu mastitis. Dokaze o virusima kao uzročnicima mastitisa je veomateško naći. Činjenica da se na osnovu bakterioloških nalaza ne može postaviti etiološka dijagnoza za svaki slučaj upale vimena (nezavisno od kliničke slike) ipak ne negira tvrdnju da mastitisi u principu imaju mikrobiološke uzročnike. Razlozi za dobijanje negativnog nalaza kod dokazivanja uzročnika mogu u pojedinim slučajevima biti sledeči:

• panašanje uzročnika

• odbrambena sposobnost vimena, koja doprinosi redukciju izlučivanja uzročnika, čak i njihvom eliminisanju

• metode za dokazivanje uzročnika.

Mikroorgaanizmi koji izazivaju mastitise dele se u dve grupe: prvu grupu čine mikroorganizmi kod kojih je samo obolelo vime mesto razmnožavanja, izlučivanja tj. izvor infekcije. Ovo ni u kom slučaju ne ograničavaju ulogu vektora za širenje i prenošenje bolesti (ljudi, oprema za mužu, stelja i oprema u štalama) pogotovu što je put infekcije ovih uzročnika isključivo preko sistema mlečnih kanala (galaktogeni put infekcije). drugu grupu čine uzročnici mastitisa koji se naseljavaju izvan vimena, pri čemu mesta razmnožavanja i masovnog trajnog naseljavanja predstavljaju digestivni traak, genitalije (tokom nesmetanog ali više tokom ometanog puerperijuma), i infektivni procesi kao što su apscesi, rane naa koži, mišićima, papcima. U prvi grupu spadaju: Streptococcus agalactiae, i patogene mikoplazme, a druga grupu čine više grupa uzročnika: Esherichia coli, Cleibselle, Pseudomonas aeruginosa, Staphylococcus aureus, Actinomyces pyogenes, Streptococcus uberis, kvasci i

20

protokoke. Ovakve podele po grupama uzročnika na osnovu njihovih glavnih izvora i patogenosti važne su pre svega kod izbora mere za suzbijanja obolenja. Izgledi za eliminaciju određenog uzročnika iz zapata su mnogo veći ako se njegov izvor uspešno isključi. Od rezervoara uuzročnika mastitisa (izvora infekcije) treba razlikovati vektore, preko kojih se infekcija širi, od zapata do zapata, životinje do životinje, vimena do vimena ili od četvrti do četvrti. Konačno treba voditi računa o putevima infekcije na vimenu kod kojih razlikujemo galaktogeni (preko sisnog kanala), hematogeni i limfogeni (lokalno, preko limfnih prostora tkiva vimena), put. Opšti poremećaji kodmlečnih krava i bolenja drugih organskih sistema kao npr. mlečne žlezde se u principu odvijaju udva pravca: širenje uzročnika preko inficiranih jedninki u zapatu i poremečajima odbrambenih mehanizama. Kao primeri za to navode se sledeća obolenja:

• infekcije papaka i ekstremiteta ili genitalnog aparata izazvane uzročnicima gnojenja, naročito Aczinomyces pyogene. Ove infekcije mogu biti povezane sa učestalim pojavama piogenih mastitisa u zapatu, pri čemu kod pojedinačnih žicvotinja može da postoji ova povezanost.

• obolenja praćena groznicom i drugim opštim poremećajima, pre svega upalni procesi papaka i udova, obolenja izazvana stranim telima i pneumonie, koje izazivaju smanjenje prizvodnje mleka, porast sadržaja ćelija i druge promene sastava mleka na koja se mora obratiti posebna pažnja u smislu diferencijalne dijagnostike subkliničkih mastitisa.

• akitne infektivne bolesti, koje često predstavljaju epidemije kao npr. slinavka i šap, goveđa kuga, kataralna groznica, papilomatoza i kravlje boginje, mogu (posredstvom obolenja kože vimena izazvanim sekundarnim uzročnicima- afte, dermatitis, boginje) da pređu u akutne mastitise. Isto važi i za rane na koži vimena kod stephanofilarioze, fotosenzitivnosti, erozije, opekotina i uboda insekata.

• poremećaj razmene materija i poremećaji izazvani ishranom često mogu biti praćeni upalama vimena. Razlozi za to su delovanje toksina i produkata razmene materija na tkivo vimena, smanjenje lokalne odbrambene sposobnosti ili direkto delovanje produkata lučenja mlećne žlezde na bakterijsku floru vimena.

5.0. Profilaksa mastitisa

Profikalsa mastitisa kod krava podrazumeva niz aktivnosti koje treba preduzeti da ne dođe do pojavee mastitisa.Obavezna je svakodnevna kontrola vimena, kao i ispunjenje osnovnih zoohigijenskih i zootehničkih uslova. Pranje vimena pre svake muže, pravilna ručna i mašinska muža, kao i potapanje sisa u dezinficijens, ptredstavljaju nezaobilazne činioce u suzbijanju mastitisa. Ručna muža sa povijenim palcem kod meko muznih krava dovodi do oštećenja sfinktera sisnog kanala, te omogućava nesmetan prodor mikroorganizama u vime (Pavlović, 2001). Mašinska muža aparatima sa poremećenim pulzatorom i lošim vakumom, kao i istošenost sisnih čaura, otvara mogućnost infekcije mlečne žlezde i nastanak mastitisa. Nepravilno korišćenje aparata za mužu je glavni faktor pojave subkliničkih mastitisa (Katić, 1990). Za sprečavanje širenja infekcije vimena u zapatima muznih krava, kao i za sprečavanje

21

kolonizacije sisnog kanala, obavlja se dezinfekcija vimena pre muže, dezinfekcija sisnih čaša između dve muže i dezinfekcija papil aposle muže. Dezinfekcijom papila krava posle muže smanjuje se broj infekcija vimena u stadu (Katić, 1990). Za dezinfekciju papila posle muže koriste se dezinficijensi koji u sebi sadrže i repelente protiv ujeda insekata, a da pri tome ne oštećuju kožu papila, potpomažu saniranje lezija, uništavaju mikroorganizme i odbijaju insekte, a ne utiču na zdravstvenu ispravnost mleka. Danas su u upotrebi preparati koji ispunjavaju ove zahteve i pripadaju grupi jodofornih , hipohoridnih i hlorheksidnih preparata. Dezinfekcija aparata za mužu i sisnih čaura ili čaša obavlja se tako što se sisne čaure potope u dezinficijens. Moguće je sisne čaure potopiti i u toplu vodu u trajanju od 10 minuta, ali taj način dezinfekcije usporava mužu, a sisne čaure brže propadaju, što dovodi do veće mogućnosti infekcije. Povratno ispiranje vodom pri temperaturi od 85 o C u trajanju od 5 sekundi smanjuje kontaminaciju sisnih čaura bakterijama i pogodna je za izmuzišta tipss riblje kosti. Terapija mlečne žlezde u zasuđenju podrazumeva lokalnu aplikaciju antibiotika nakon poslednje muže. Ovaj postupak se može smatrati i preventivnim, s obzirom da u narednoj laktaciji treba da se obezbedi što duži period neinficiranosti vimena. Terapiju u zasušenju treba sprovoditi antibioticima širokog spektra ili ciljanim preparatima prema urađenom antibiogramu (Pavlović, 2001). S obzirom da su u subkliničkom toku bolesti obavezno u laktaciji leče infekcije vimena izazvane bakterijama Streptococcus agalactiae i Staphilococcus aureus, dok se ostali uzročnici samo identifikuju, potrebno je da se uradi antibiogram i za ostale uzročnike, kako bi se u zasušenom periodu lečili odgovarajućim antibiotikom (Gruneth, 1996). Preparati koji se koriste u periodu zasuđenja su posebno obeleženi za korišćenje u tom periodu , a pokrivaju kompletnu antibiotsku paletu lekaova. Pravilno izvedena terapija u zasuđenju sprečava nastajanje novih infekcija u periodu zasuđenja i smanjuju broj starih infekcija vimena (Pavlović, 1996). Treba napomenuti da se u ovom periodu izleči oko 80% krava obolelih od mastitisa izazvanog Staphylococcus aureus-om, u odnosu na oko 40% izlečenja u laktaciji. Čak do 90% streptokoknih mastitisa se izleči u ovom periodu, u odnosu na 70% izlečenja u laktaciji (Boboš, 2001).

6.0. Dijagnoza mastitisa

Pregled vimena i mleka, veterinar praktičar obavlja gotovo svakodnevno kao dio svojih aktivnosti. Posebno je značajan nadzor kod vlasnika mliječnih krava od kojih se mleko šalje za javnu potrošnju (mlekarama). Kako se takvi pregledi obavljaju na licu mesta tj. na imanjima vlasnika životinja, tamo gde se životinje nalaze, primenjuju se metode kojima se može u većini slučajeva, odmah postaviti dijagnoza.

• Anamnezom - iscrpnim i pravilnim postavljanjem pitanja od vlasnika životinje ili muzača može se dobiti dovoljno podataka, koje će veterinara pre kliničkog pregleda uputiti na postavljanje tačne dijagnoze.

• Opštim kliničkim pregledom - iskusan veterinar će zapaziti promene u mleku ili na vimenu i uz to poremećeno opšte zdravstveno stanje.

• Adspekcija - pregled kojim se vime posmatra sa svih strana, kako bi se stekao uvid u oblik i veličinu vimena, veličinu sisa, simetriju parnih četvrti, vrhove sisa, promene na koži vimena i sisa.

22

• Palpacija - pregled koji je najbolje obavljati nakon muže. Palpira se svaka pojedinačna četvrt, od vrha sise (sisnog kanala), zlezdanog dela cisterne i parenhima četvrti. Palpiraju se i supramamarni limfni čvorovi.

• Ocena mleka na crnoj podlozi - obično je vrši muzač pre svake muže. Svakako je treba izvršiti i veterinar prilikom pregleda vimena. Na taj način lako se primeti ima li u mleku krpica, pahuljica ili drugih čestica. Osim toga ocenjuje se i mlaz mleka (pravilan, nepravilan, isprekidan, tanak, raspršuje se itd.)

• Mastitis test (brzi štalski ogled) - test poremećaja sekrecije, izvodi se pomoću "mastitis reagensa" za rano otkrivanje mastitisa. Pri tome se prate promene boje, konzistencije mleka, pošto se na testatoru mleka doda mastitis reagens. Prema boji rakcije upoređuje se kiselost mleka iz pojedinih četvrti. Ako je vime zdravo, kiselost je podjednaka u svim četvrtima. Promene pak u konzistenciji mleka (stvaranje gela, pojava krpica i končića u mleku) su izrazitije što sadrži više leukocita. Prema tome, mastitis-test samo upozorava na poremećenu sekreciju vimena, a na veterinaru je da rezultat uporedi sa rezultatima ostalih metode pregleda vimena i da na osnovu toga pravilno oceni reakciju (Rižnar, 1981).

Slika 3. Mastitis test

• Bakteriološke pretrage mleka - izvode se uzorkovanjem mleka pre lečenja, a za kontrolni pregled najmanje tri sedmice nakon lečenja. Vime mora biti čisto i suho, a vrđak svake sise treba očistiti i dezinficirati sterilnom vatom natopljenom u 70% alkoholu (ili vlažnim maramicama koje dolaze uz injektore za vime). iz svake četvrti

23

uzima se uzorak mleka u posebnu sterilnu epruvetu i označene epruvete se šalju u veterinarski zavod ili institut (odgovarajući laboratorij).

• Ultrazvučni pregled vimena - sprovodi se u novije vreme, prenosnim ultrazvučnim aparatom, pregledaju se promene parenhima vimena, a posebno je uspešno dijagnostikovanje stenoza i drugih anomalija sisa. Sonografija ne samo da nadopunjuje klasičnu kliničku sliku, već je u nekim slučajevima dragoceno dijagnostičko sredstvo.

7.0. Terapija mastitisa

Terapija akutnog i hroničnog kataralnog mastitisa sprovodi se lokalno (intracisternalno) i parenteralno. Lokalna terapija sastoji se u tome da obolele krave treba odvojiti i izmuzati nakon zdravih životinja. Najčešći uzročnici ovog mastitisa su bakterije iz roda Streptococcus. Kod kliničke forme mastitisa potrebno je aplikovati visoku dozu penicilina G (2-4 miliona i.j./po četvrti/po aplikaciji), ili polusintetskog penicilina (Pavlović, 2001.; Gruneth, 1996). Kod streptokoknih mastitisa ređe se koriste drugi antibiotici iz razloga što su streptokoke osetljive na penicilinske preparate, koji su lek izbora za ove mastitise.

Terapisjke metode se dele na one koje su usmerene protiv mikrobioloških uzročnika upale vimena (etiološka terapija) i one koje su usmerene na jačanje imuniteta organizma i njegovog odbrambenog i regenerativnog potencijala (tzv. Terapija podrške). Značaj simptomatske terapije u praksi se često zanemaruje, i ne primenjuje se u dovoljnoj meri. Upravo pomoću ove metode može se kvanitastivno ograničiti, a samim tim i pojačati efikasnost, antimikrobijskih lekova i hemiterapeutika. Na taj način se smanjuju gubici pri proizvodnji mleka, razvoj rezistentnosti na antibiotike od ljudi.

Ako dijagnoza nije sigurno potvrđena, treba koristiti lokalnu intracisternalnu aplikaciju antibiotika širokog spektra (500 mg ampicilina, 200-300 mg cefalosporina ili 500 mg tetraciklina, pri čemu treba biti oprezan jer iritiraju vime) (Gruneth, 1996). Moguće je koristiti i razne kombinacije antibiotika u cilju proširenja spektra, kao npr. gentamicin + penicilin (300 mg + 1-3 miliona i.j.) i sl. Pre tretmana životinji treba dati oksitocin 20 i.j. intravenozni , dobro je izmusti, a obolelu četvrt treba dobro isprati fiziološkim rastvorom (Tyler, 1992). Terapiju ponavljati na svakih 12-24 sata. Kod parenteralne terapije mora se imati u vidu da je zbog infekcije vimena narušena barijera krv-mleko i stoga nije omogućen prolazak antibiotika kroz lipidnu membranu u obimu kao što je kod očuvanog vimena . U tim slučajevima je indikovano davanje pentamat-hidrohlorpenicilina (5-10 miliona/i.j. i marolidnih antibiotika 3-5 g eritromicina, tilozina) (Gruneth, 1996).

Često temeljno izmuzanje kao terapijska metoda ne utiče značajno na trajnost dejstva intracisternalno aplikovanih antibiotika i sulfonamida. Utvrđeno ja da odgovarajuća krvna slika , slika tkiva i sekreta u principu prelazi maksimalnu vrednost prvih 6 sati nakon aplikacije i bez muže u međuvremenu. Temeljno izmuzanje tretirane mlečne žlezde nakon ovog vremenskog perioda neznatno utiče na terapeutski delotvorne koncentracije antibiotika. pospešivanje pražnjenja vimena pomoću oksitocina: neposredno pre drugih terapeutskih mera, egzogeno dati oksitocin (10 U i.v. , 20-30 U i.m.) dovodi do: - pojačanja efekta ispiranja (koji se vrši ručnim izmuzanjem) usled ejekcije rezidualnog mleka

24

- prevazilaženje inhibicije ejekcije mleka koja je uslovljena bolnim stanjem vimena kod akutnih mastitisa - dijagnostičkog razgraničenja inhibicije refleksa ejekcije kod akutnih mastitisa - prognostičke procene stepena oštećenja tkiva vimena kod mastitisa. Ako se nakon primene oksitocina ponovo može dobiti sekret mlečnog karaktera, oštećenje nije zahvatio sve oblasti žlezde. Radovi Brown-a (1990) pokazuju da je Str. agalactiae osetljiv u 95 % slučajeva na linkomicin i spektinomicin. Ako se sumnja da su izazivači iz roda Staphylococcus, u praksi su se dobro pokazali antibiotici koji nisu osetljivi na enzim penicilinazu (oksitocin 400-1000 mg/po četvrti), koji sintetišu ove bakterije. Kod stafilokoknog mastitisa mogu se koristiti i cefalosporini, makrolidi, u gore navedenim dozama, kao i tetraciklini (400 mg) (Pyorala, 2002). Terapija piogenog mastitisa može se sprovesti lokalno i paranteralno. Na jčešći uzročnici ovog mastitisa su Aranobacter pyogenes, ređe Staphilococcus aureus, a retko Spherophorus necrophorus i ostali. Promena u vimenu koju izazivaju ovi mikroorganizmi je apostematoznog tipa , odnosno stvaraju se apscesi u parenhimu mlečne žlezde. lečenje je moguće samo kod pojedinačnih, dobro inkapsuliranih apscesa, koji su blizu površiine, nakon njihovog pucanja i otvaranja. Kod velikog broja apscesa, gde je otok tkiva obimniji, predlaže se ekonomsko iskorišćavanje životinje. Lečenje apscesa ili amputacija obolele četvrti može se sprovesti kod visoko vrednih grla, kao što su bikovske majke, ili visoko mlečne rekorderke. Kod febrilnih stanja indikovano je davanje antibiotika širokog spektra (cefalosporini 3-5 g, sulfonamidi 50 g intravenski i sl.), a paranteralna terapija traje dok je životinja febrilna. Obolelu četvrt treba tokom dana što češće izmuzati i uveče ubaciti antibiotik. Terapija ne sprečava pojavu bolesti i njeno širenje, pa je profilaksa jedini pravi način borbe protiv ovog mastitisa. Profilaksa se sastoji u upotrbi insekticida, bilo u vidu zaprašivanja životinje ili upotrebom ušnih markica koje su natopljene repelentima protiv insekata (Grunerth, 1996, Hillerton, 1988). Terapija flegmatoznog mastitisa sastoji se od lokalne i parenteralne terapije. Najčešći uzročnik flegmatoznog mastitisa jeste E.coli i drugi koliformni mikroorganizmi. Preporučuje se parenteralna upotreba antibiotika širokog spektra, i to gentamicina, tetraciklina sl. Kod perakutnih stanja indikovano je intravensko davanje antibiotika , oksitocina u dozi od 30 i.j. intravenski, kao i velike količinednevne kontinuirane intravenske infuzije (do 100 ml/kg tjelesne maase). Primenjuje se i davanje diuretika u cilju eliminacije toksina iz krvi (Anderson, 1989, Smith, 1985). Terapija granulomatoznog mastitisa se sprovodi uglavnom samo lokalno. Na osnovu veterinarskih propisa, do sada korišćeni antimikotici (Nystatin , Clotimazol) se ne mogu više koristiti kod goveda. Lečenje se sprovodi upotrebom Natamicina, i to u količini 1 g (100 mg aktivne supstance), koja se rastvori u 500 ml fiziološkog rastvora i aplikuje u cisternu vimena (Stanojević, 2001). Obavezno je temeljno izmuzanje i ispiranje obolele četvrti. Fizikalne terapeutske mere treba da deluju na vazokonstrikciju i inhibiciju upale ili hiperemiju sa povećanom resorpcijom upalnih kontuzija. Medikamentozna vazokonstrikcija i inhibicij upale indikovan aje kod perakutnih i akutnih apala sa povišenom resorpcijom toksina, a naročito se preporučuje kod mastitisa izazvanih koliformnim i drugim gramnegativnim mikroorganizmima. Ovakvo dejstvo se može postići npr. dugotrajnim tuširanjem vimena hladnom vodom (10-30 minuta, ponoviti više puta).

25

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 32 str.
preuzmi dokument