Gradjanskopravna odgovornost, Skripte' predlog Obligaciono pravo. Univerzitet u Nišu
amelie_frank
amelie_frank

Gradjanskopravna odgovornost, Skripte' predlog Obligaciono pravo. Univerzitet u Nišu

14 str.
2broj preuzimanja
117broj poseta
Opis
Говорећи о појму грађанскоправне одговорности, потребно је нешто више рећи о условима који утичу на њено формирање. Под условима грађанскоправне одговорности, подразумјевају се оне извјесне чињенице, околности које објек...
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 14
ovo je samo pregled
3 prikazano na 14 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 14 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 14 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 14 str.
preuzmi dokument

УНИВЕРЗИТЕТ У БАЊОЈ ЛУЦИ

ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ

БАЊА ЛУКА

УЗРОЧНА ВЕЗА КАО УСЛОВ ГРАЂАНСКОПРАВНЕ

ОДГОВОРНОСТИ

(СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА)

Кандидат: Ментор:

Милица Ристић проф. др Дарко Радић

Број индекса: 73/14 асистент Дејан Пилиповић, ма

Бања Лука, април 2017. године

САДРЖАЈ

1

1. УВОД.....................................................................................................................................................3

2. ТЕОРИЈСКА АНАЛИЗА..................................................................................................................... 5

2.1.Уопштено о појму узрочне везе као услову грађанскоправне одговорности............................... 5

2.2.Неки битни аспекти појединих теорија о узрочности....................................................................6

3. СТУДИЈА СЛУЧАЈА.........................................................................................................................10

4.ЗАКЉУЧАК............................................................................................................................................ 14

5.ПОПИС ЛИТЕРАТУРЕ...........................................................................................................................15

1. УВОД

Извори облигација представљају оне правне чињенице које утичу на настанак

облигационих односа. Поред уговора, као најважнијег извора облигација, немогуће је не

споменути да међу изворима облигација важну улогу имају и тзв.вануговорни односи. У

2

такве вануговорне односе свакако бисмо могли уврстити и проузроковање штете као извор

облигације на накнаду штете. Питање накнаде штете неминовно отвара питање

грађанскоправне одговорности за штету, што је опет у уској вези са успостављањем

облигационог односа. Другим ријечима, да би се јасно могао одредити статус повјериоца

и дужника у датој, новонасталој облигацији, потребно је прво разријешити питања – коме

је штета учињена, на који начин и важније, ко је одговоран за новонасталу штету која је

створила једну облигацију?

Говорећи о појму грађанскоправне одговорности, потребно је нешто више рећи о

условима који утичу на њено формирање. Под условима грађанскоправне одговорности,

подразумјевају се оне извјесне чињенице, околности које објективно право признаје као

значајне за постојање или непостојање нечије одговорности за проузроковану штету. Тек

кад се утврди постојање ових посебних елемената, може се се успоставити облигациони

однос на накнаду штете. У супротном, не бисмо могли једно лице одредити као дужника у

облигационом односу, док год се јасно не разлуче услови за постојање грађанскоправне

одговорности тог лица. Ови услови се у сваком случају морају доказати, а некад ће за њих

у појединим ситуацијама, важити и законска претпоставка постојања.

Традиционално се услови грађанскоправне одговорности за проузроковану штету дијеле на опште и посебне услове. Општи услови су они услови чије се постојање

претпоставља, без чије се егзистенције не би могао формирати облигациони однос који

гласи на накнаду штете, а то су постојање штете и узрочна веза. Некад ће само ова два

елемента бити довољна да настане нови облигациони однос, као што је нпр.одговорност за

штету насталу од опасних ствари или опасних дјелатности. У неким другим ситуацијама,

биће потребно доказивати и постојање кривице или противправности неке радње како би

се утврдило ко ће сносити грађанскоправну одговорност.

Док је постојање штете као првог општег услова грађанскоправне одговорности

релативно лако утврдити, имајући у виду њену (пред)видљивост, конкретизацију и

материјализацију у спољашњем свијету, на домену утврђивања другог елемента – узрочне

везе, могу се појавити различити проблеми. Ове тешкоће огледају се прије свега у

бројности теоријских приступа овом проблему, великом правном значају узрочне везе,

чињеници да узрочна веза не мора нужно да подразумјева чињење, већ и оно теже

доказиво нечињење, али и у проблематичности давања одговора на питање - шта је у низу

узрока управо то што оправдава везивање штетне радње и штете? Притом је потребно

3

нагласити и то да се не ради о било каквом, већ правно релевантном везивању нечије

штетне радње и штете као посљедице усмјерене према неком другом лицу. Управо ова и

нека друга питања биће предмет истраживања овог рада.

2. ТЕОРИЈСКА АНАЛИЗА

2.1.Уопштено о појму узрочне везе као услову грађанскоправне одговорности

Узрочна веза између нечије противправне радње и штете у теорији се још означава

под називима каузалитет или каузални нексус.1 Заједно са постојањем штете, узрочна веза

4 1 Лоза Богдан, Облигационо право, Београд, 2000. стр.202.

представља општи услов грађанскоправне одговорности и означава се као она правно

релевантна веза између одређене штетне радње или пак неког другог основа од којег је

потекла штета и посљедице која је наступила као резултат те штетне радње. Практични

значај утврђивања узрочне везе је огроман, јер тек на основу ње можемо јасно указати на

штетника који ће по принципима грађанскоправне одговорности морати испунити своју

обавезу на накнаду штете.2 Другим ријечима, узрочна веза је нит, iuris vinculucum,3 која

повезује лице које чини или не чини одређену радњу и штетну посљедицу која наступа као

производ његове штетне радње. Притом, треба имати у виду да одговорност може

постојати и онда кад не постоји штетно дјеловање неког лица; она се може заснивати и на

законом одређеном односу између штетника и одговорног лица, у ком случају ће овај

други сносити одговорност без обзира што сам, лично није предузео неко штетно

дјеловање. Или, одговорност се може заснивати и на чињеници да је одговорно лице

власник ствари за које се зна да могу носити одређени степен опасности, гдје је опет без

значаја чињеница да ли је власник сам преузео штетно дејствовање. То су, у нашем праву

добро познати, институти одговорности за другог и одговорности имаоца опасне ствари

или вршиоца опасне дјелатности. Тумачећи ове институте, може се закључити да је

узрочна веза објективна категоија, те да за њену егзистенцију нема нарочите важности да ли је постојала намјера да се другом проузрокује штета или је штета настала као резултат

непажње или на концу, не постоји никакав психички однос одговорног лица према штети.

Дакле, узрочна веза није веза између кривице и штете, како се сматрало некад кад је

кривица била искључиви основ грађанскоправне одговорности. 4

У највећем броју случајева, узрочна веза ће постојати ако штетник поступа

противно некој законској или уговорној обавези, али узрок штете може бити и случај,

виша сила, па и понашање трећег лица. Сама штетна посљедица може, али и не мора бити

предвидљива и управо у овом сегменту долазимо до најспорнијих питања када се говори о

узрочној вези.5 Колико далеко се може ићи до утврђивања узрока штете, да ли су баш сви

услови који су довели до наступања штете релевантни и како утврдити који је услов имао

одлучујућу улогу у процесу настанка штете? Да ли се може прихватити теза о

непрекидном слиједу догађаја који су довели до наступања штете и како поступати онда

5

2 Мораит Бранко, Облигационо право, Бања Лука, 2010. стр.387. 3 Антић, Оливер, Облигационо право, Београд, 2011. стр.466. 4 Л.Богдан, op.cit., стр.202. 5 О.Антић, op.cit., стр.466.

кад је узрочни низ прекинут дјеловањем трећих лица или наступањем неких

непредвиђених околности? Велики број оваквих и сличних питања посљедица је

чињенице да све појаве у животу и друштву углавном чине један компликован и замршен

ланац; такве појаве се испреплићу, произилазе једна из друге, провоцирају настанак неке

треће. 6Понека од тих појава могла би по свом карактеру бити пресудна и то је управо онај

неопходни услов који се мора означити као узрок. Претходно схватање одражава

филозофски, природнонаучни појам узрочности, чија се потврда може наћи не само у

правним односима у друштву, него и у збивањима и процесима у природи. Утврдитти

постојање узрочног односа у сваком конкретном случају задатак је суда, а кроз историју

можемо примјетити тенденције правне доктрине да се поставе бар основни теоретски

темељи у овом пољу, како би се донекле олакшао посао самом суду.7 На терену

успостављања правно релевантне узрочности, теоретичари и правници настојали су да

одаберу оне најважније услове који ће имати функцију услова одговорности за

проузроковану штету. Из оваквих њихових настојања, временом се развило неколико

значајних теорија о појму узрочне везе, о чијим ће карактеристикама бити више ријечи у

наредном излагању.

2.2.Неки битни аспекти појединих теорија о узрочности

Правна доктрина и наука изградиле су неколико битних теорија о постојању

узрочне везе као општег услова грађанскоправне одговорности. Међу тим теоријама,

нарочито се истичу три: теорија услова, теорија превалирајућег услова и теорија адекватне

узрочности.

а) Теорија услова једна је од првих теорија која настаје из природноправног појма

узрочности и њено дефинисање често се приписује Traegeru. Према схватањима ове групе

теоретичара, одбацују се све оне околности без којих би штета свакако наступила,8 те се

узрочна веза између штетне радње и посљедице може повући само од почетног,

иницијалног услова који је први у низу догађаја који су довели до наступања штете.9 То је она радња која се појављује као услов из које су настале све друге радње које су просто,

временским и просторним смјењивањем, на крају утицале на настанак штете, односно она

6

6 Б.Лоза, op.cit., стр.203. 7 Б.Мораит, op.cit., стр.388. 8 О.Антић, op.cit., стр.467. 9 Б.Мораит, op.cit., стр.389.

околност без које не може настати штетна посљедица. Пресумпција је да без те прве

радње, без обзира на то колики је њен значај, не би дошло до развијања било које друге

касније радње. Тако, онај који је предузео ту радњу, практично је одговоран за све

посљедице произашле из ње. Данас је ова теорија превазиђена, јер појам грађанскоправне

одговорности одводи предалеко и онемогућава реално сагледавање правог узрока, с

обзиром на то да свака штета у узрочно – посљедичном низу узрокује неку другу штету и

тако у недоглед. Оправдано се сматра да ова теорија није значајна новина у односу на

природни каузалитет.10 Велики њен пропуст огледа се у томе што не узима у обзир значај

сваког појединачног узрока и не цијени његов одлучујући утицај на даљи развој ситуације,

већ узроком сматра и веома удаљене и посредне околности, дајући им квалитет узрока

само зато што се без њих не би деси дати догађај. То у пракси доводи до често веома

апсурдних рјешења, те се управо из тог разлога ова теорија не примјењује.

б) Теорија превалирајућег услова или теорија непосредне узрочности, у неким

варијантама позната и као теорија креативне узрочности, својеврсна је модификација

теорије услова, која настоји разграничити посредне и непосредне, битне и мање битне

услове који су довели до наступања штете. Другим ријечима, узрочна везе полазиће не од

почетног, иницијалног услова, већ оног услова који превалира, који је доминантан у односу на остале (causa generatrice).11 Проблем се појавио управо у одабиру услова који

задовољава претходно наведени критеријум. Стога је правна теорија сматрала да је

најподесније изједначити доминантан услов са појмом временски најближег услова, дакле

оним који је непосредно утицао на формирање посљедице. Иако ова теорија представља

значајан искорак у односу на ранију теорију услова, ипак се не може у потпуности

прихватити. Разлог томе је „механизација критеријума“, јер временски најближи услов не

мора нужно бити и одлучујући услов у ланцу настанка штете.12 Сем тога, прихватање ове

теорије би као и код теорије услова значајно ограничило могућност судијског слободног

оцјењивања свих релевантних услова.

в) Теорија адекватне узрочности плод је њемачке правне теорије која узроком

штете сматра онај узрок који је по свом дјеловању, снази, редовном току и општем

искуству „подобан, адекватан“ да произведе такву посљедицу, односно који редовно

7

10 Б.Лоза, op.cit., стр.203. 11 О.Антић, op.cit., стр.467 12 Б.Мораит, op.cit.,стр.390.

производи такву посљедицу (id quod plerumque fit). 13Између неке чињенице и настале

штете неће постојати узрочност, уколико су при наступању штетне посљедице битну улогу

одиграле специфичне, неочекиване околности и услови. Велика предност ове теорије

огледа се у њеној заснованости на разуму и логичком размишљању, што је утицало на

њену популарност и прихваћеност у низу правних система европских држава, па тако и у

југословенској, односно нашој данашњој доктрини. Приликом одлучивања о услову који је

био кључан за наступање штете, нису битне формалне карактеристике, да ли је тај услов

био почетни или временски и просторно најближи; то је онај услов који је према, искуству

здравог разума, адекватан посљедици, типичан да утиче на настанак такве посљедице.

Могло би се, сходно наведеном, уз одређено дистанцирање, чак рећи да се у ограниченој

мјери примјењује теорија тзв.статистичке истине.14 При томе, потребно је и нужно водити

се објективистичким концептом, а не препустити то субјективном осјећању судије који

одлучује о томе шта је то типични узрок неке посљедице. Наравно да се ради о

критеријуму који није увијек лако одредити, али је имајући у виду свакодневно искуство,

познавање друштвених прилика и природних правила, те могућност ангажовања вјештака

и стручних лица, овај критеријум ипак одредив. 15 Узрочност се обавезно доказује, а терет

доказивања је на оштећеном, сем у случају постојања релативне препоставке узрочности када штета настаје нпр.дејством опасне ствари, гдје се узрочна веза претпоставља. 16Ради

се ипак о релативној претпоставци, те ће лице које жели да се ослободи одговорности

моћи доказима да прекине узрочну везу између његове опасне ствари или дјелатности и

штетне посљедице. Теорија адекватне узрочности важан је правни стандард, чији се значај

нарочито види код штете која је настала индиректно, без неке видљиве, материјалне

штетникове радње. Препознавање узрока ствари или како каже римска максима „rerum

cognoscere causas” у овим ситуацијама биће есенцијално да се правилно утврди

одговорност лица које је заиста штету и причинило.17 Из датог излагања, може се видјети

да је теорија адекватне узрочности она коју данас низу теорија о узрочности, у највећој

мјери одобрава и прихвата судска пракса, те да се она не може заобићи уз одређено

уважавање и неких других савремених схватања.

8

13О.Антић, op.cit., стр.468. 14 Ibid. 15 Б.Лоза, оp.cit., стр.205. 16 Б.Мораит, op.cit., стр.391. 17 Ibid.

3. СТУДИЈА СЛУЧАЈА

Задатак:

У тужбеном захтјеву тужиље тражи се накнада штете за претрпљене физичке

болове и трошкове који су настали због пада преко бандере. Споменуту бандеру су поставили радници ГП „Пут“ одређеног дана и нису је видно обиљежили нити на други

начин упозорили пролазнике. Бандера је била тако постављена да је угрожавала

безбједност пролазника. Тужитељица је преко поменуте бандере пала у касним ноћним

сатима у вријеме нестанка струје. Пошто је тужитељица пала надомак своје куће, истиче

да јој је кретању у том дијелу улице било онемогућено неправилно постављеном бандером

од стране туженог предузећа. Тужено предузеће одбија тужбени захтјев и своју

одговорност истичући да је пад тужитељице изазвао нестанак струје и да је то узрок

тужитељичиног пада и одатле произашле штете. Суд сматра да искључење електричне

енергије није у узрочној вези са настанком штетне посљедице.

Питање:

9

Како је суд дошао до оваквог закључка о одговорности и узрочној вези?

Рјешење:

Како бисмо правилно растумачили претходни задатак, потребно се првенствено позвати на

одговарајућу одредбу Закона о облигационим односима: 18

„Штетник одговара само за штету која је са догађајем из кога произилази одговорност

штетника тако повезана да се она с обзиром на врсту одговорности и карактер штете,

уз уважавање заштитне функције повријеђене правне норме, може сматрати

посљедицом тог догађаја.“

Наведена правна норма говори у прилог томе да наше позитивно право прихвата теорију

адекватне узрочности, те под појмом узрока штетне посљедице сматра онај догађај који се

с обзиром на карактер штете може сматрати посљедицом тог догађаја. Водећи се стриктно

принципима које познаје ова теорија, може се закључити по којем основу је суд у

претходном случају повезао неправилно постављање и необиљежавање бандере и пад

тужиље, који је на концу резултовао штетом у виду физичких болова и трошкова.

Ослањајући се на свакодневно искуство и здраворазумско размишљање, чак би и просјечан

лаик закључио да је физички бол уобичајена, типична посљедица пада преко бандере која

је постављена тако да угрожава кретање пролазника. Међутим, тужено предузеће правдало се чињеницом да у вријеме настанка штетног догађаја није било електричне енергије и да

је управо тај услов онај непобитни, одлучујући узрок пада тужиље. Та тврдња уклапала би

се у теорију непосредне узрочности или превалирајућег услова, према којем би заиста

искључење електричне енергије у вријеме настанка штете могло да се посматра као

временски најближи услов који је довео до наступања штете. Неспорно је да је нестанак

електричне енергије у датој улици могао смањити видљивост те да се услијед тога могао

десити пад тужиље преко бандере и да је дошло до штете. Међутим, сам по себи, нестанак

електричне енергије није у нормалним, свакодневним околностима она чињеница која

уобичајено доводи до падова преко бандере, те се може претпоставити да је суд,

руководећи се оваквим ставовима, утврдио одговорности предузећа ГП „Пут“. Поред тога,

10

18 Члан 203. Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89, 57/89 и „Службени гласник Републике Српске“, бр. 17/93, 3/96, 39/03, 74/04).

треба имати у виду и о каквој врсти одговорности ГП „Пут“ се ради. О томе свједоче и

сљедеће одредбе Закона о облигационим односима:

„За штету од ствари или дјелатности од којих потиче повећана опасност штете за

околину одговара се без обзира на кривицу.“19

„Штета настала у вези с опасном ства1ри односно опасном дјелатношћу сматра се да

потиче од те ствари односно дјелатности, изузев ако се докаже да оне нису биле узрок

штете.“ 20

У складу са наведеним одредбама, предузеће ГП „Пут“ оптерећено је релативном

претпоставком постојања узрочне везе између дјелатности којом се баве и настанка штете.

Дужност овог предузећа била је прво да на адекватан начин постави бандеру и друго, ако

бандера већ није постављена тако да гарантује безбједност пролазницима, да исту

правилно обиљеже и упозоре пролазнике. Другим ријечима, иако предузеће ГП „Пут“ није

конкретно предузело радњу са намјером да проузрокује штету, сматра се да између њихове

дјелатности и настанка штете постоји узрочна веза. Разлог томе је повећана одговорност

оних који се баве опасним дјелатностима, те би у складу са тим морали са већом пажњом

поступати у свакодневном послу и сносити већи степен одговорности, сразмјерно ризику

који носи дјелатност којом се баве. Пошто се ради о релативној претпоставци постојања узрочне везе, тужено предузеће се могло ослободити одговорности да је доказало да је

штета потекла од неког другог узрока који се налазио изван ствари, а чије се дјеловање

није могло предвидјети, избјећи или отклонити. У конкретном случају, предузеће је

покушало доказати да је узрок пада тужиље нестанак електричне енергије, што би се у

ограниченој мјери можда могло прихватити, ако је нпр.надлежно предузеће које се бави

испоруком електричне енергије без оправданог разлога или нередовно обустављало своју

услугу. При таквим околностима, могло би се можда говорити о солидарној одговорности

ова два предузећа, међутим пошто се из датог задатка не може наслутити разлог

обустављања испоруке електричне енергије, то се о одговорности другог предузећа у

датом случају не може расправљати. Предузеће ГП „Пут“ могло се ослободити

одговорности и у случају да је доказало да је тужиља сама допринијела настанку штете,

11

19 Члан 202. став 2. ЗОО 20 Члан 220. ЗОО

тако што је нпр. шетала улицом немарно, не обраћајући пажњу на начин и смјер свог

кретања. Међутим, пошто се у тексту задатка наглашава како је бандера била постављена

тако да је угрожавала безбједност свих пролазника, одговорност за штету не би се могла

приписати тужиљи, те стога отпада и овај основ за ослобађање предузећа од

грађанскоправне одговорности. Резимирано, одговорност предузећа очигледно је у датој

ситуацији суд засновао на два изузетно битна института облигационог права: теорији

адекватне узрочности и одговорности за штету насталу од опасних ствари или опасних

дјелатности. Неправилно постављање бандере и неангажовање предузећа како би се

обезбједиле потребне мјере заштите пролазника на путу у узрочној су вези са падом

тужиље и наступањем физичких болова и трошкова, односно представљају типичан узрок,

адекватан и подобан да према редовним околностима изазове наступање овакве штетне

посљедице.

Ради интересантније илустрације института адекватне узрочности, може се

споменути и пресуда Жупанијског суда21 у З. у Републици Хрватској, којом је утврђено да

је првостепени суд правилно оцјенио непостојање узрочне везе између саобраћајне

незгоде у којој је тужилац задобио повреде и његовог одласка у инвалидску пензију.

Наиме, тужилац је 12.11.1995. задобио тешке повреде у саобраћајној несрећи за коју је био одговоран осигураник туженик. Остварио је право на накнаду неимовинске штете, али је

током 1996. и 1998. године учествовао у још двије саобраћајне несреће. Рјешењем је

1998.године утрђена његова неспособност за рад, а 2000.године Хрватски завод за

мировинско осигурање признао му је право на инвалидску пензију. Међутим, тужилац се

позивао на то да је његово здравствено стање посљедица прве саобраћајне незгоде за коју

је одговаран осигураник туженика, те је тражио да му се надокнади изгубљена добит,

односно она имовинска разлика између инвалидске пензије на коју остварује право и плате

која би остварио да је остао у служби. Овакве тврдње оповргнуо је налаз вјештака који је

утврдио да је неспособност тужиоца за рад узрокована другим факторима као што је

анксиозно – депресивни поремећај и ПТСП синдром- Првостепени суд одбио је захтјев

тужиоца, а другостепени суд потврдио овакву првостепену пресуду, наводећи притом у

образложењу пресуде сљедеће:

12

21 Пресуда Уставног суда Републике Хрватске од 5.маја 2016.године, Број: U-III-1953/2015 којом је потврдио правилну примјену материјалног права од стране другостепеног Жупанијског суда

„Наиме, правно релевантан узрок штете је онај штетни догађај чијем редовитом учинку

одговара конкретна штета. Тијеком поступка није утврђено да су посљедице прометне

незгоде од 12.студеног 1995.године онај одлучујући и адекватни узрок који је према

редовитом тијеку ствари довео до одласка тужитељу у инвалидску мировину. Ово

посебице из разлога што је тужитељ у све три прометне незгоде задобио потрес мозга,

натучење оглавка темпорално десно и фронтално лијево и посттрауматске главобоље.“

Наведени предмет стигао је на оцјењивање чак и до Врховног суда Републике Хрватске,

који је потврдио пресуде свих нижих инстанци. Овај предмет још је један доказ великог

практичног значаја узрочне везе за утврђивање грађанскоправне одговорности и улоге

теорије адекватне узрочности у том контексту.

4.ЗАКЉУЧАК

Готово да нема лица којем по неком основу није проузрокована штета или које бар

једном у животу није било дужник обавезе на накнаду штете. Проузроковање штете није

само извор облигације у формалном смислу, оно је такође и свакодневна животна појава,

јер се свако од нас може наћи и у једној и у другој позицији, дакле и позицији оштећеног

и позицији штетника. Управо из тог разлога, неопходно је да правним нормама једне

државе услови грађанскоправне одговорности буду стриктно и прецисно дефинисани.

Из наведеног разматрања, може се закључити да је узрочна веза, као уосталом и штета кључни, општи услов грађанскоправне одговорности. Утврђивањем узрочне везе,

јасно можемо повући линију између штете као посљедице и узрока те штете, те оног који

по неком основу одговара за ту штету, било да се ради о свјесном чињењу или нечињењу,

одговорности за другог или одговорности имаоца опасне ствари, односно вршиоца опасне

дјелатности. Овај нимало лак задатак препуштен је суду, којем при тумачењу и настојању

да пронађе узрочну везу помажу различите теорије о узрочности, које је временом

постављала правна доктрина. Кроз овај рад, представљене су три најбитније теорије, те

њихове карактеристике, предности и недостаци. Као што се може видјети кроз анализу

ових теорија, али и кроз судску праксу, најприхватљивија теорија је теорија адекватне

узрочности, која под појмом узрока подразумјева услов који је адекватан, подесан да према

редовном току ствари произведе одређену посљедицу. Ипак, одређен значај не би се могао

13

одрећи ни другим двјема теоријама, теорији услова и теорији непосредне узрочности, које

су, свака у своје вријеме, представљале битан напредак у развоју појма узрочне везе.

Право, ипак, није строго нормативна категорија, оно се у својој примјени не смије

служити искључиво механичким критеријумима, као што су временска блискост или

иницијални услов, него у сваком датом случају мора тражити оно што најбоље одговара

друштвеним и природним правилима, логици и здраворазумском размишљању. У домену

теорија о узрочној вези, показује се да најбоља таква рјешења очигледно даје теорија

адекватне узрочности.

5.ПОПИС ЛИТЕРАТУРЕ

1. Антић, Оливер, Облигационо право, Београд, 2011.

2. Закон о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89,

57/89 и „Службени гласник Републике Српске“, бр. 17/93, 3/96, 39/03, 74/04).

3. Лоза Богдан, Облигационо право, Београд, 2000.

4. Мораит Бранко, Облигационо право, Бања Лука, 2010.

14

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 14 str.
preuzmi dokument