Imunologija po ispitnim pitanjima-Skripta-Imunologija-Medicina, Skripte' predlog Imunologija. Univerzitet u Beogradu
juciequeen
juciequeen

Imunologija po ispitnim pitanjima-Skripta-Imunologija-Medicina, Skripte' predlog Imunologija. Univerzitet u Beogradu

21 str.
26broj preuzimanja
1000+broj poseta
100%od5broj ocena
2broj komentara
Opis
Imunologija po ispitnim pitanjima,Skripta,Imunologija,Medicina, celijske karakteristike, Kvantifikovanje i imunofenotipizacija, Antigen prezentujuce celije, Imunodiajagnoistika limfoidnih neoplazija, Proliferativni odgov...
30 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 21
ovo je samo pregled
3 prikazano na 21 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 21 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 21 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 21 str.
preuzmi dokument
2

www.belimantil.info

I TOG ĈETVRTKA, 14. NOVEMBRA, LETA GOSPODNJEG 2002. ZVEZDA I PARTIZAN ISPADOŠE IZ DRUGOG

KRUGA UEFA, NA ŽALOSTAN I SKAREDAN NAĈIN.... NO NEŠTO DRUGO NAS JE OBRADOVALO,... NAIME NEKI

TAMO JE ODLUĈIO DA PREKUCA PREDAVANJA SA IMUNOLOGIJE I TO NI MANJE NI VIŠE NEGO PO ISPITNIM

PITANJIMA... HTEO JE JOŠ VIŠE DA OLAKŠA SEBI, A I DRUGIMA ŽIVOT, PA JE TU NEŠTO CRTKAO, PISUCKAO,

KOMENTARISAO, NO KAKO BILO NASTADE I TA NOVA SKRIPTA IZ IMUNOLOGIJE. TAKO DA NE DUBIM VIŠE –

SREĆNO UĈENJE

PS. SVE SUGESTIJE I KRITIKE PRIHVATAM, A USPUT SE ZAHVALJUJEM I KOLEGI MILOŠU NA RECENZIJI I

SUGESTIJAMA

DULE

IMUNOLOGIJA PO ISPITNIM PITANJIMA

1. I.P. – Osnovne karakteristike prirodnog i steĉenog imuniteta Imunost je sposobnost organizma da prepozna patogene (štetne faktore) i da ih eliminiše na razliĉite

neĉine, može se podeliti na:

1. PRIRODNU IMUNOST (UROĐENA, NESPECIFIĈNA): - postoji i pre susreta sa patogenom - brzo se angažuje i predstavlja prvu liniju odbrane organizma - mehanizmi dejstva prirodne imunosti predstavljaju genetski potencijal jedinke, tj.

nasleĊuju se i ne menjaju tokom života jedinke

- ima ulogu u stimulaciji specifiĉnog imunskog odgovora i utiĉu na tip tog odgovora (celularni ili humoralni)

- efektorski mehanizmi prirodne imunosti uĉestvuju u krajnjoj eliminaciji patogena i pored aktiviranih specifiĉnih mehanizama odbrane

- telesne ovojnice – epitelne barijere (koža i sluzokoža):

 koža  stalna deskvamacija kože omogućava odstranjivanje patogena,  kiseli pH kože,  inhibitorni efekat mleĉne kiseline(laktata) koja je produkt lojnih i znojnih

žlezda,

 defenzini katjonski peptidi, niske mol. mase (cistein), deluju kao antibiotici širokog spektra (ubijaju bakterije i gljive),

 keratinociti koji luĉe citokine (nema imunskog odgovora bez citokina)

 sluzokoža  mukus  treplje  inhibicija virusa – gornji delovi resp. sistema imaju temperaturu 33º C  mikrobicidni faktori – nizak pH želudaĉnog soka, žuĉne soli i proteolitiĉki

enzimi digestivnog trakta, spermin i Zn semene teĉnosti

 lizozim ili muramidaza  glikolipidi – kompeticijom spreĉavaju prianjanje za ćelije  laktoferin – vezuje Fe i uskraćuje bakterijski faktor rasta  normalna bakterijska flora (komensali) – suprimiraju rast potencijalno

patogenih bakterija kompeticijom za esencijalne hranljive materije ili

receptore na površini epitela, lokalnom promenom pH, produkcijom

toksiĉnih materija

- humoralni mehanizmi nespecifiĉne imunosti  aktivnost razliĉitih supstanci prisutnih u telesnim teĉnostima sa

antimikrobnim i antivirusnim dejstvom

 aktivacija sistema komplementa alternativnim i lektinskim putem  β lizin – katjonski protein trombocita koji luĉe tokom koagulacije, ubija

G+ bakterije (neenzimskim oštećenjima ćelijske membrane)

www.belimantil.info

 lizozim – koga luĉe mononuklearni fagociti  citokini (interferoni tipa 1, IL-1, TNF-α, IL-8)

- celularni mehanizmi nespecifiĉne imunosti  fagociti i NK ćelije – ubijaju virusom inficirane i neke tumorske ćelije,

produkuju IFN-γ

2. STEĈENU IMUNOST (ADAPTIVNA, SPECIFIĈNA) - stiĉe se tokom života i rezultat je kontakta organizma sa odreĊenim patogenom - odlike su:

 RAZNOVRSNOST I SPECIFIĈNOST

 IMUNOMEMORIJA

 LIMFOCITI UĈE DA PREPOZNAJU STRANO OD SOPSTVENOG – AUTOTOLERANCIJA (eliminacijom autoreaktivnih klonova limfocita ili funkcionalnom

inaktivacijom – anergijom)

- tipovi steĉenog imuniteta:

 prema efektorskom mehanizmu:  celularni (T limfociti)  humoralni (B limfociti)

 prema naĉinu indukcije  aktivni prirodni (infekcija) i aktivni veštaĉki (vakcinacija)  pasivni prirodni (prelaz antitela sa majke na dete) i pasivni veštaĉki (Th

imunim serumima)

* FAZE IMUNSKOG ODGOVORA * - ISTE SU BEZ OBZIRA NA IMUNITET

1. FAZA IMUNSKOG PREPOZNAVANJA – na osnovu prostorne komplementarnosti receptora i Ag 2. FAZA AKTIVACIJE – transmembranski prenos signala, nastajanje sekundarnih messenger

molekula, aktivacija gena i ekspresija

3. EFEKTORSKA FAZA

2. I.P.antigeni i hapteni

*ANTIGENI*

dvojno svojstvo:

a) bivaju prepoznati od receptora na T i B limfocitima i sposobni su da izazovu tj. indukuju imuni odgovor (IMUNOGENOST)

b) sposobni su da reaguju sa specifiĉnim produktima imunog odgovora (antitela, citokini, natural killer cells ili citototoksiĉni T Li)

*HAPTENI*

Jednostavna hemijska jedinjenja koja ne indukuju imuni odgovor (nisu imunogeni), ali se prepoznaju

u organizmu.

Imuni odgovor se može postići vezivanjem haptena za jedinjenja koja su najĉešće proteini i nazivaju se

nosaĉi, a sami su po sebi imunogeni. Imunizacija hapten – nosaĉ konjugatom dovodi do proizvodnje

antitela i za protein nosaĉ i za sam hapten.

Imunogenost antigena zavisi od:

1) stranosti antigena za organizam – što je razliĉitiji u odnosu na ćeliju organizma imunogenost raste

2) hemijske složenosti – što je složeniji to je i imunogeniji 3) veliĉine molekula – što je veći imunogenost raste 4) od genetske konstitucije 5) naĉina unošenja antigena

EPITOPI, antigenska determinanta – delovi antigena koje prepoznaju receptori na T i B Li

PARATOPI, vezna mesta, aktivna mesta – delovi antitela koji reaguju sa epitopima

www.belimantil.info

Veza epitopa i paratopa ostvaruje se po principu strukturne komplementarnosti tj. slikovitije po principu

“kljuĉ i brava”, a vezuju se nekovalentnim vezama (jonske ili Kulonove, vodoniĉne, hidrofobne, Van

der Waals-ove)

Ag determinante molekula proteina:

a) konformacione – aminokiseline koje nisu jedna do druge u prim. strukturi, ali se usled konformacione promene proteina naĊu jedna do druge

b) linearne – u primarnoj strukturi aminokiseline koje su jedna do druge B limfociti prepoznaju obe vrste epitopa, a T limfociti samo linearne epitope

3. I.P.struktura antitela

Antitela u organizmu su imunoglobulini koji su po hem. sastavu glikoproteini i pripadaju jednoj

superfamiliji koja ima svojstva prepoznavanja i specifiĉnog vezivanja za antigene.

Prisutni su u membrani ćelija kao sastavni deo receptora na T i B limfocitima za prepoznavanje Ag, a

takoĊe mogu biti i sekretovani od efektorskih B ćelija ili plazmocita.

Nakon elektroforeze seruma većina Ig migrira ka γ globulinskoj frakciji, a ostatak ka α1 ,α2 i β frakciji.

Hemijska struktura antitela:

Sastoje se od 2 identiĉna teška i 2 identiĉna laka lanca, koja su meĊusobno povezana interlanĉanim S-S

vezama. Pošto su po hem. sastavu proteini podložni su uticaju proteolitiĉkih enzima kao što su papain i

pepsin.

Papain cepa Ig iznad disulfidne veze koja spaja teške lance (videti sliku) i daje 3 proizvoda: dva Fab i

jedan Fc fragment (antigen binding i crystalizing). Fab deo je pokretan u prostoru zahvaljujući domenu

bogatim cys i pro aminokiselinama i naziva se region šarke ili zgloba (hinge), a nalazi se u blizini

interlanĉanog disulfidnog mosta teških lanaca.

Ispitivanje redosleda aminokiselina u lakim lancima dalo je rezultata da prvih 110 ak potpadaju pod

varijabilni region jer su uglavnom razliĉite, dok ostalih 100 tinjak ak potpada pod konstantni region. U

VL regionu postoje i 3 hipervarijabilna mesta koja služe da pri savijanju u prostoru imaju kontakt sa

antigenom, a nazivaju se i CDR – complementary determined regions. Konstantni regioni imaju su

uglavnom sa istim rasporedom ak i postoje dve vrste i to kapa i lambda na osnovu kojih se odreĊuju i

vrste lakih lanaca.

www.belimantil.info

Teški lanci se takoĊe sastoje iz varijabilnog i konstantnog dela, gde varijabilni region ima skoro iste

odlike kao i varijabilni region lakih lanaca, sa takoĊe 3 mesta hipervarijabilnosti. Konstantnih delova

teških lanaca ima više vrsta i na osnovu njih se imunoglobulini razvrstavaju u 5 klasa:

KLASE PODKLASE Hc Lc

IgM μ κ λ

IgG 1,2,3,4 γ1 γ2 γ3 γ4 κ λ

IgA IgA1, IgA2, IgAs α1 α2 κ λ

IgE ε κ λ

IgD δ κ λ

IgM – mogu biti membranski u sklopu receptora na B limfocitima za antigen, a mogu biti i sekretovani

i tada su obavezno pentameri meĊusobno povezani S-S vezama i J polipeptidom. Javljaju se pri

primarnom imunom odgovoru tj. antitela su alarmnih situacija.

IgG – razlikuju se po teškim lancima i disulfidnim vezama izmeĊu istih

IgA – mogu biti u serumu, a takoĊe i na sluzokoži gde je podklasa IgAs koji je sekretovan iz efektorskih

B limfocita, a dimer je iz dve IgA subjedinice povezane J polipeptidom, dobijaju sekretornu

komponentu u mukoznim epitelnim ćelijama i ona ih štiti od dejstva proteolitiĉkih enzima.

IgE – bazofili i mastociti imaju visok afinitet receptora za Fc fragment, pa tako mogu izazvati

preosetljivost 1. tipa (alergije, ..)

IgD – ne zna se fiziološka funkcija, a nalaze se u membranama B limfocita u sastavu receptora za

antigene.

4 I.P. Biološke funkcije antitela

Antitela mogu biti:

a) membranski Ig – na površini B limfocita, tu su sve klase sa tim što se kod naivnih B limfocita nalaze samo IgM i IgD

b) sekretorni Ig – u koje spadaju IgA klase koji dobijaju sekretornu komponentu u ćelijama epitela mukoze

Ig imaju dva funkcionalna fragmenta Fab i Fc.

Fab služi za prepoznavanje tj. neutralizaciju antigena i to na 3 naĉina: blokira virus, blokira receptor i

blokira toksin.

Fc ima ulogu u biološkim funkcijama:

1) AKTIVACIJA KOMPLEMENTA KLASIĈNIM PUTEM – i to samo IgM i IgG nakon reakcije sa Ag 2) OPSONIZACIJA – olakšava fagocitozu preko Fc receptora(FcR) antitela koja su odreagovala sa

Ag, a to su uglavnom IgG mada su opsonini i C3b i C4b komponente aktiviranog sistema

komplementa

3) ANTITELO ZAVISNA ĆELIJSKA CITOTOKSIĈNOST (ADCC – antibody dependant cell-mediated cytotoxity) – posredovana iskljuĉivo IgG i to preko FcR(γ3) na NK ćelijama, ali i preko IgE na

FcR eozinofila protiv parazita(gliste i crvi)

4) PRVI TIP PREOSETLJIVOSTI (IMMEDIATE HYPERSENSITIVITY) – posredovan IgE, vezivanjem za mastocite i bazofile preko FcR(ε1) visokog afiniteta(high affinity) pri ĉemu se te ćelije aktiviraju

i luĉe vazoaktivne supstance koji su intermedijeri alergija(histamin, citokini,...)

5) TRANSPORT KROZ MUKOZU – posredovan preko IgA ili IgM tj. multimeriĉnim antitelima. IgA ulaze na bazalnoj strani epitelnih ćelija mukoze preko poli Ig receptora, a zatim dobijaju

sekretornu komponentu koja je deo ekstraćelijskog dela tog receptora, a štiti IgAs od

proteolitiĉkog razlaganja enzimima mukoze.

6) TRANSPORT KROZ PLACENTU – posredovan iskljuĉivo IgG 7) INHIBICIJA STVARANJA ANTITELA – negativnom povratnom spregom(negative feedback) i to

preko FcR(γ2B) za IgG preko kojeg se prenosi inhibicioni signal.

www.belimantil.info

5. I.P. Aglutinacija i njena praktiĉna primena 1

Aglutinacija ili Imunoaglutinacija je Ag-At reakcija, gde Ag predstavlja ĉesticu (corpuscul) i u toku

koje dolazi do zgomilavanja Ag.

Reakcija se odvija u dve faze:

1) specifiĉna faza – prepoznavanje Ag od strane At, ova faza nije vidljiva in vitro

2) nespecifiĉna faza – zavisi od uslova sredine u kojoj se odigrava reakcija imunoaglutinacije:

pH, temperature i svojstva Ag tj. da li je korpuskul kada je reĉ o imunoaglutinaciji ili je solubilan u

rastvoru kada je reĉ o imunoprecipitaciji(taloženju)

Uslovi da bi reakcija imunoaglutinacije bila vidljiva su to da Ag mora biti ĉestica i da su Ag i At u

ekvivalentnim koncentracijama tj. tada možemo reći da je reakcija pozitivna i to se dešava jer At

zauzimaju takav raspored na epitopima tako da se prave mreže koje se je li tako vide. Ako su At u višku

onda je svaka Ag determinanta zauzeta sa po jednim At i onda je reakcija lažno pozitivna tj. reakcija se

odigrala ali nije vidljiva u in vitro uslovima(naziva se još i fenomen prozona). Ako je At manje nego Ag

onda ih samim tim nema dovoljno da bi mogli premostiti dovoljan broj epitopa da bi reakcija bila

vidljiva, što znaĉi da se i u ovom sluĉaju reakcija odigrala ali nije vidljiva što se kao i u prethodnom

sluĉaju zove lažno negativna aglutinacija.

Reakcija imunoaglutinacije služi u praktiĉnoj primeni za dokazivanje ili Ag ili At (npr. odreĊivanje

vrsta bakterija ili identifikacija At na bakterije, Gruberov test, Rajtova reakcija)

Imunoaglutinacija može biti:

1) direktna – kada su epitop(Ag determinante) sastavni delovi površine Ag gde je primer BAB

(brza aglutinacija brucela) test koji služi za odreĊivanje At na bakterije(Brucellae)

2) indirektna ili pasivna – kada se na neku ĉesticu koja nema epitopa(npr. LATEX) vežu

solubilni Ag koji tada dobijaju svojstva ĉestice(tada ispunjavaju uslov za imunoaglutinaciju) gde kao

primer možemo uzeti sluĉaj kada su At tj. imunoglobulini Ag, što znaĉi da se za njih vežu anti Ig

antitela. To se recimo radi kod reumatoidnog artritisa kada se prave At na IgG – iliti anti IgG antitelo

(ovakav postupak se naziva i obrnuta pasivna aglutinacija)

6. I.P. Razlike T i B limfocita

Razlikuju se u fenotipu, funkcionalnim svojstvima i najbitnije po naĉinu prepoznavanja Ag.

Receptorski molekuli su sliĉni, ali se znaĉajno razlikuju po funkcionalnim svojstvima. Ta funkcionalna

razliĉitost se razvila tokom evolucije zbog potrebe organizma tj. imunog sistema da se odbrani kako od

ekstracelularnih tako i od intracelularnih patogena.

ĆELIJE:

B-limfocit su ćelije zadužene za ekstracelularne patogene. Ag receptori prepoznaju Ag determinante

(epitope) prirodnih tj. nativnih molekula i to obe vrste: linearne i konformacione Ag determinante. Taj

receptor se naziva BCR kompleks.

T-limfocit ćelije zadužene za borbu protiv intracelularnih patogena i malignih transformacija. Receptori

T limfocita prepoznaju samo linearne Ag determinante i to sklopu sopstvenih molekula na površini

antigen prezentujućih ćelija(APC) 2 . Sopstveni molekuli su produkti MHC (major histocompatibility

complex). Taj uslov da T limfocit prepozna Ag samo ako ga je APC preradila i predstavila ga na MHC

molekulu zove se MHC restrikcija.

T limfociti imaju i koreceptorske molekule uz TCR kompleks i oni odreĊuju ka kom MHC molekulu će

se orijentisati:

 CD4 – prepoznaje preraĊeni Ag u sklopu MHC molekula klase II, a to su uglavnom T helper Li

 CD8 – prepoznaje preraĊeni Ag u sklopu MHC molekula klase I, a to su NK ćelije

RECEPTORI:

Sliĉni su po primarnoj strukturi i genskim segmentima.

1 U sluĉaju da nešto nije jasno kod ovog pitanja pogledati praktikum gde je ovo pitanje objašnjeno, jer ovo jesu beleške sa

vežbi  2 APC – antigen presenting cells, to su makrofagi, dendritske ćelije i B limfociti, imaju na svojoj membrani molekule MHC

II klase.

www.belimantil.info

BCR – kompleks - struktura za prepoznavanje Ag: Fab fragment IgM, taĉnije 3 hipervarijabilna regiona L i H

lanaca = 4 molekula

- struktura za prenos aktivacionog signala: dva heterodimera (Igαβ) = 4 molekulaTCR – kompleks

- struktura za prepoznavanje Ag: jedan heterodimer (ĉešće αβ -95% , nego γδ – 5%) = 2 molekula - struktura za prenosa aktivacionog signala: dva heterodimera identiĉna na svim T limfocitima –

CD3 i jedan heterodimer ξξ(zeta-zeta) = 6 molekula

GENSKI LOKUSI RECEPTORA I SOMATSKE REKOMBINACIJE:

BCR

Somatskim rekombinacijama genskih segmenata dobija se ogromna raznolikost i to VDJC genskih

segmenata za H lance i VJC genskih segmenata za L lance 3 .

- genski lokus za H lanac: o varijabilni deo: V genski segment, D genski segment i J genski segment o konstantni deo: C genski segmenti sa Ig domenima

- genski lokus za L lanac: o varijabilni deo: V genski segment i J genski segment o konstantni deo: (kapa) genski segment i (lambda) genski segment

TCR

Kao i kod BCR somatskim rekombinacijama genskih segmenata dobija se ogroman broj varijanti i to α i

β genskih lokusa, sa tim što se β ponaša kao teški lanac u BCR, a α kao laki lanac u BCR.

- genski lokus za β lanac: o V,D,J i

- genski lokus za α lanac: o V,J i

7. I.P. Funkcionalna anatomija imunskog sistema

Uslovi koji su potrebni za normalnu funkciju IS su:

1. Širok repertoar klonova limfocita 2. Mikrosredina koja omogućava prepoznavanje Ag, aktivaciju limfocita i proliferaciju ovih u

efektorske ćelije i ćelije memorije(memory cells)

3. Da se efektorske i memory ćelije efikasno bore protiv patogena

Ćelije, tkiva i organi IS su rasuti po celom organizmu, ali deluju kao jedna funkcionalna celina.

Limfociti se u organima nalaze na razliĉitim stupnjevima diferencijacije, a organi se dele na primarne ili

centralne i sekundarne ili periferne limfatiĉne organe.

PRIMARNI ili CENTRALNI LIMFATIĈNI ORGANI

- u njima se odigrava rana faza diferencijacije limfocita ili Ag nezavisna faza diferencijacije limfocita tj. pod uticajem mikrosredine ovih organa limfociti se iz limfocitnih prekursora

diferentuju u naivne klonove T i B limfocita koji su zrele imunokompetentne ćelije

- predstavljaju glavna meste limfopoeze - kostna srž(bone marrow, medulla spinalis) gde se diferenciraju B limfociti i štitna

žlezda(thymus) gde se diferenciraju T limfociti 4

Najbitniji procesi u fazi rane diferencijacije ili Ag nezavisne faze diferencijacije su:

a) sticanje receptora za Ag – tj. somatske rekombinacije genskih segmenata pri ĉemu nastaju funkcionalni geni za TCR i BCR, pri ĉemu se vrši procesk klonske selekcije

5 i to na dva naĉina:

3 Prvo se rekombinuju D i J genski segmenti, koji se zatim kombinuju sa V g.s.

4 recimo kao BONE – B(iako je B limfocit dobio naziv po organu kod ptica u kome je prvi put pronaĊen–bursi) i TIMUS - T

5 pri procesu genske selekcije 90% limfocita umire, a 10% ćelija postaju zrele imunokompetentne ćelije koje odlaze

cirkulacijom do perifernih limfatiĉnih organa

www.belimantil.info

- pozitivna selekcija – ćelije koje ne steknu receptore za Ag umiru programiranom smrću koja je u narodu odomaćena kao apoptoza 

- negativna selekcija – koja podrazumeva selekciju ćelija koje su stekle receptore visokog afiniteta za sopstvene Ag

b) MHC – restrikcija – pri ĉemu T limfociti stiĉu sposobnost da prepoznaju strano u sopstvenom molekulu MHC-a

c) nasataju i eksprimiraju se drugi molekuli bitni za funkciju limfocita (CD, adhezioni molekuli, kostimulatorni molekuli)

SEKUNDARNI ILI PERIFERNI LIMFATIĈNI ORGANI

- u njima se odigrava kasna faza diferencijacije limfocita ili Ag zavisna faza diferencijacije limfocita, što se može shvatiti kao imunski odgovor u užem smislu tj. ova

faza obuhvata prepoznavanje Ag, aktivaciju ćelija, njihovu proliferaciju i nastanak

efektorskih i memory ćelija

- limfni ĉvorovi, slezina, MALT (mucosis associated lymphoid tissue) 1. Limfni ĉvorovi su inkapsulirano limfatiĉno tkivo i grupišu se u odreĊenim regionima. Zaduženi

su za prepoznavanje Ag iz limfe ili lokalnog tkiva.

a. B zavisna zona – površinski korteks (cortex) o primarna – gde su mirujući B limfociti o sekundarna – gde su germinativne, folikularne - dendritiĉne ćelije

(profesionalne APC)

b. T zavisna zona – duboki korteks ili parakorteks o gde su T limfociti i interdigitalne – dendritiĉne ćelije (profesionalne APC)

2. Slezina (splen, lien) koja je limfatiĉni organ zadužen za prepoznavanje Ag iz krvi i to u svom delu koji se naziva bela pulpa i koja sadrži kao i svi sekundarni limf. organi dve zone:

a. B zavisna zona – koju predstavljaju limfni folikuli b. T zavisna zona – koju predstavlja periarterijski limfatiĉni omotaĉ – PALS (periarteric

lymphatic sheet)

3. MALT koje predstavlja difuzno neinkapsulirano tkivo sluzokoža respiratornog, digestivnog i urogenitalnog trakta i ono je u stalnom kontaktu sa spoljnom sredinom, a samim tim je zaduženo

za prepoznavanje Ag koji dolaze preko sluzokože (i to preko IgAs)

8. I.P. B limfociti: diferencijacija i funkcija

B limfociti su ćelije humoralne imunosti. Tokom ontogeneze rana diferencijacija se odigrava u jetri, dok

kod odraslih ova faza se odigrava u kostnoj srži. Nastaju iz limfoidnog progenitora zajedno sa T

limfocitima i NK ćelijama (citotoksiĉni T limfociti).

Diferencijacija se odigrava u dve faze:

I. Ag nezavisna faza ili rana faza diferencijacije – odigrava se u kostnoj srži, gde nastaju zrele imunokompetentne ćelije ili naivni B limfociti koji napuštaju kostnu srž i cirkulacijom odlaze u

periferne limf. organe i cirkulišu tražeći Ag. Na ovu fazu diferencijacije utiĉe mikrosredina kostne

srži i to preko meĊućelijskih kontakata ćelija strome i B limfocita, ali i preko citokina, solubilnih

molekula koje luĉe stromalne ćelije (IL-3, IL-7). Ova faza se sastoji iz 4 podfaze:

1) nastanak pro B ćelija u kojoj poĉinju rekombinacije genskih segmenata za teške lance → D i J genskih segmenata.

2) nastanak pre B ćelija gde se nastavlja rekombinacija g. segmenata za Hμ(mi) lanac → VDJCμ

 fenomen alelske ekskluzije se javlja u ovoj podfazi i on podrazumeva da dolazi do preureĊenja genskih segmenata samo na jednom hromozomu, dok se drugi inaktivira, a

to je neophodno da bi svaka B ćelija na svojoj površini eksprimirala JEDAN Ig date

specifiĉnosti

 eksprimira se pre BCR koji se sastoji od 2 Hμ lanca, surogate lakih lanaca koji su sliĉni lakim λ i κ lancima sa tim što nemaju V region i isti su u svim pre B limfocitima, 2

heterodimera (Igαβ). Preko ovog receptora se prenose unutarćelijski signali za nastavak

diferencijacije

www.belimantil.info

3) nezreli B limfocit – u ovoj podfazi iskljuĉuje se sinteza surogata lakih lanaca, dok na drugoj strani poĉinju rekombinacije za L lance.

 eksprimira se IgM odreĊene specifiĉnosti i heterodimeri

 ekskluzija izotipa lakog lanca što podrazumeva rekombinacije g. segmenata samo na jednom genskom lokusu i na jednom hromozomu, a prvo se vrši rekombinacija za Lκ koji

ako je funkcionalan ostaje, a ako nije nastavljaju se rekombinaceije za Lλ. Ovo je

potrebno kako bi se eksprimirala samo jedna specifiĉnost.

 klonska selekcija kako nefunkcionalnih(pozitivna) tako i autoimunogenih ćelija (negativna)

4) zreli B limfocit – na membrani se javlja i IgD iste specifiĉnosti sa IgM, tj. u okviru BCR-a poseduje dva izotipa imunoglobulina iste specifiĉnosti, a to se postiže alternativnim

splajsingom (alternative splicing) primarnog RNA transkripta. U ovoj fazi B limfocit dobija i

druge molekule koji su mu potrebni za funkcionisanje i to: molekule MHC II klase (ĉime B

limfocit dobija status profesionalne APC), B7 (koji odgovara CD 28 molekulu T limfocita) i

CD 40 (koji odgovara CD 40 L molekulu T limfocita).

II. Ag zavisna faza diferencijacije ili kasna faza diferencijacije – predstavlja humoralni imunski odgovor u užem smislu i objašnjena je u sledećem ispitnom pitanju

9. I.P. Humoralni imunski odgovor

Javlja se po kontaktu B limfocita sa Ag.

U odnosu na to da li je za produkciju At potrebna i funkcija T limfocita Ag se dele na:

a) timus nezavisne Ag – koji direktno stimulišu B limfocite i predstavljaju polimeriĉne molekule sa nizovima identiĉnih ponovljenih Agdeterminanti koje su u stanju da premoste kritiĉni broj

BCR-ova da bi izazvale aktivaciju B limfocita (polisaharidi kapsula bakterija, npr. LPS –

lipopolisaharid G- bakterija). U imunskom odgovoru na ove Ag produkuju se samo IgM antitela

i nema stvaranja ćelijske memorije (za koju je potrebno i dejstvo citokina).

b) timus zavisne Ag – koji predstavljaju većinu Ag i za imunski odgovor je potrebna interakcija B limfocita i CD4

+ T limfocita. Znaĉi potrebna su dva signala za aktivaciju B Li: jedan koji potiĉe

od prepoznavanja Ag od strane BCR-a na B Li i drugi koji potiĉe od CD4 + Th limfocita

(meĊućelijski kontakt i produkcija citokina) 6

10. I.P. Razlike u primarnom i sekundarnom imunskom odgovoru

Razlikuju se i kvantitativno i kvalitativno:

aktivacija: primarni je rezultat aktivacije malog broja B limfocita, a sekundarni je rezultat aktivacije prethodno umnoženog klona

brzina odgovora: sekundarni je brži (latentna faza je 1-3 dana u odnosu na 3-5 dana kod primarnog)

imunoglobulini: dominantna klasa kod primarnog je IgM, a kod sekundarnog IgG

afinitet At: u sekundarnom je znaĉajno veći jer dolazi do maturacije afiniteta i to samo kod B limfocita, a rezultat je finih taĉkastih somatskih hipermutacija u V regionu H i L lanaca tj.

selekcije onih klonova B limfocita ĉiji su membranski Ig većeg afiniteta.

11.I.P. Sistem komplementa i aktivacija sistema komplementa (C') Jedan od najvažnijih efektorskih mehanizama uroĊene i steĉene imunosti u koje je ukljuĉeno preko 30

plazma i membranskih proteina. To su: proteini samog komplementa, regulatorni proteini i receptori za

komplement na velikom broju razliĉitih ćelija.

6 T limfocit se aktivira preko MHC i B7 molekula na B limfocitu. MHC služi da prezentuje polipeptid (Ag) T limfocitu, a B7

za priĉvršćivanje T limfocita preko CD28 molekula na njemu. Tako aktiviran T limfocit eksprimira CD40 L molekul koji se

veže za CD40 molekul na B limfocitu pri ĉemu daje signal za aktivaciju B limfocita, a poĉinje i sekreciju citokina koji

takoĊe utiĉu na B limfocit, ali i na sam T limfocit. ----- malo konfuzno bez slike .... ali možete otići na konsultacije kod

profesorke Zorice Ramić da bi vam malo bolje objasnila 

www.belimantil.info

Centralna komponenta ovog sistema je protein C3 i njegova aktivacija C3 konvertazom. Pa tako u

odnosu na to kako nastaje C3 konvertaza i šta je poĉetni stimulus(aktivator) razlikuju se 3 puta:

1. Klasiĉni put (C1-C9) o proteini ovog puta su dobijali brojeve po redosledu otkrivanja i za divno ĉudo

oznaĉavaju i redosled reakcija, ali (uvek ima ali) postoji izuzetak i to je aktivacija C4,

pre C2 (znaĉi redosled je: C1...C4...C2...C3...C5......C9)

o aktivator: kompleks Ag-At i to IgM i IgG (IgG1,IgG3) tj. ovi Ig ili At moraju da odreaguju sa Ag i da stvore kompleks Ag-At da bi se aktivirao sistem komplementa

o ovaj put predstavlja mehanizam steĉene imunosti (specifiĉne)o naĉin nastanka C3 konvertaze: C1 je veliki glikoprotein (multimolekulski kompleks)

 sastoji se iz : C1q (1 mol), C1r (2 mol) i C1s (2 mol) koji se aktiviraju po tom redosledu, što znaĉi da je poslednji aktivirani molekul C1s koji je po prirodi serin

proteaza i on cepa C4 molekul na C4a – manji i C4b – veći deo

C4b se vezuje sa C2 proteinom koji se cepa na C2a – veći deo i C2b – manji deo7

C4b2a predstavlja C3 konvertazu klasiĉnog puta C5 konvertaza nastaje kada C4b2a reaguje sa C3 molekulom koji se fragmentira

na C3b i C3a, pa taj veći deo C3b se spaja sa C3 konvertazom gradeći molekul

C4b2a3b tj. C5 konvertazu

2. Alternativni put o otkriven nakon klasiĉnog puta, ali je filogenetski starijio predstavlja mehanizam steĉene imunosti (nespecifiĉna, prirodna)o aktivator: neki patogeni mogu direktno aktivirati ovaj put, ali u suštini je potrebno

prisustvo C3b fragmenta u cirkulaciji 8

o naĉin nastanka C3 konvertaze: C3 se sastoji od alfa i beta lanaca vezanih disulfidnom vezom

 α lanac poseduje jednu unutarlanĉanu disulfidnu (s-s) vezu koja se u cirkulaciji spontano hidrolizuje i tako od C3 proteina ostaje metastabilni C3b molekul koji

reaguje sa vodom i tako se inaktiviše

 C3b molekul može da reaguje i sa –OH (hidroksilna) i –NH2 (amino) grupama polisaharida ili proteina patogena što stabilizuje C3b i tako omogućava aktivaciju

sistema komplementa

 po stabilizaciji C3b, za njega se veže B – protein pa nastaje C3bB; ovaj B protein hidrolizuje pod uticajem D – proteina (serin proteaza), na Ba i Bb

fragment, sa tim što samo Bb fragment ostaje → C3bBb (BEBEBE ) i ovaj

kompleks predstavlja C3 konvertazualternativnog puta

 C3bBb ili C3 konvertazu alternativnog puta stabilizuje P protein (properdin)  C5 konvertaza nastaje kada C3b fragment reaguje sa C3bBb molekulom tj.

nagraĊuje se C3bBb3b molekul = C5 konvertaza

3. Lektinski put o najkasnije otkriven(najmlaĊi) put aktivacije sistema komplementao mehanizam uroĊene imunosti ( prirodne, nespecifiĉne)o aktivator: MBL (manosis binding lectin) – protein koji se vezuje za terminalne rezidue

manoze površinskih ugljenih hidrata patogena

o naĉin nastanka C3 konvertaze: po vezivanju za membranu patogena, za MBL se veže i MASP (manosis associated serin protease) protein koji deluje na C4 i C2 komponente

sliĉno kao i C1s2 molekul klasiĉnog puta te nastaje C3 konvertaza = C4b2a molekul

o znaĉi i klasiĉni i lektinski molekul imaju istu C3 konvertazu, ali kao što je gore napomenuto aktivator i naĉin postanka su razliĉiti za ova dva puta

7 po pravilu fragmenti a su manji, a fragmenti b su veći, ali (kao što rekoh uvek ima ali ) kod C2 proteina je a fragment

veći u odnosu na b fragment koji je naravno manji 8 normalno su proteini komplementa zastupljeni u cirkulaciji i aktiviraju se cepanjem na fragmente. C3b fragment je

najzastupljeniji u cirkulaciji kada su normalni uslovi

www.belimantil.info

o naravno i C5 konvertaza je isti molekul tj. C3 konvertaza reaguje sa C3b i nastaje molekul C4b2a3b ili C5 konvertaza

Nakon stvaranja C5 konvertaze za nju se vežu ostale komponente sistema komplementa sa tim što se

samo C5 fragmentuje u C5b koji se veže za membranu, a C5a odlazi u cirkulaciju i ima važne uloge u

zapaljenskim procesima. Ostali proteini se vežu za C5b, sve do C9, znaĉi nastaje C5b6789 ili MAC

(membrane attack complex). 9 Kada se formira MAC on buši rupe na membrani i dolazi do

bakteriolize.

12. I.P. Biološke posledice aktivacije sistema komplementa

One su iste bez obzira na naĉin aktiviranja sistema komplementa tj. vrstu puta.

1) citoliza – citotoksiĉnost 2) opsonizacija 3) otklanjanje imunskih kompleksa iz cirkulacije (Ag-At) 4) inflamacione reakcije 5) stimulacija humoralnog imunskog odgovora

1. Citoliza – citotoksiĉnost nastaje usled delovanja MAC kompleksa i bitno je u borbi protiv ekstraćelijskih patogena (npr. naiserria meningitidis)

2. Opsonizacija fagociti imaju receptore za C4b i C3b proteine, kao i za IgG antitela, te se tako olakšava i sama fagocitoza jer su Ag obloženi ovim proteinima, pa ih fagociti lakše prepoznaju

3. Otklanjanje imunskih Ag-At kompleksa iz cirkulacije je uslovljeno postojanjem receptora na eritrocitima za C3b i C4b, pa eritrociti tako imunske komplekse odnose cirkulacijom do

makrofaga slezine i jetre gde ih ovi uklanjaju

4. Inflamatorne reakcije za koje je najbitniji fragment C5a (mada su aktivni i C3a i C4a) a. mastociti i bazofili poseduju receptore za ove fragmente preko kojih se ove ćelije

aktiviraju (kod parazitarnih infekcija)

b. moćan je hemotaktiĉki faktor za neutrofile, koje privlaĉi, aktivira i degranuliše c. indukuje sintezu proinflamatornih citokina: IL-1, TNF-α (tumor necrosis factor), IL-8 d. stimuliše ćelije lokalnog vaskularnog endotela

5. Stimulacija humoralnog imunskog odgovora uslovljeno je postojanjem receptora na membranama B limfocita i to za produkt razlaganja C3 proteina komplementa

13. I.P. Glavni kompleks gena tkivne podudarnosti GKTP

MHC, engl. major histocompatibility complex

Predstavlja region veoma polimorfnih gena ĉiji su produkti eksprimirani na površini ćelija.

HLA (human leukocite antigen) = MHC kod ljudi

o POLIGENSKI – postoje tri klase gena i genskih produkatao geni i molekuli I klase HLA: HLA-A, HLA-B, HLA-Co geni i molekuli II klase HLA: HLA-DP, HLA-DQ, HLA-DR

o POLIMORFNI – što u stvari znaĉi razliĉitost, tj. u vrsti postoji veliki broj alela (alternativnih oblika gena) na svakom genskom lokusu

HAPLOTIP je ukupni set MHC alela na jednom hromozomu, koji se najĉešće nasleĊuju kao celina.

Jedinka nasleĊuje jedan MHC haplotip od majke i jedan MHC haplotip od oca. Aleli se iskazuju

KODOMINANTNO: produkti alela sa oba hromozoma, oĉevog i majĉinog, eksprimiraju se na jednoj

ćeliji.

9 C9 molekul ima sposobnost polimerizacije (9, 12, 15 i 18 molekula) u kružni oblik koji pravi rupe na membrani što dopušta

ulazak Ca 2+

jona i brze smrti ćelije nakon toga

www.belimantil.info

Osnovna funkcija molekula prve i druge klase MHC je da vezuju fragmente stranih(i sopstvenih)

proteina i da ih prezentuju T limfocitima.

MHC MOLEKULI I KLASE – glikoproteini membrane

STRUKTURA: - veliki α lanacudružen nekovalentno sa malim molekulom, β2 mikroglobulinom

o α lanac je polimorfni glikoprotein, 45 kDa, kodiran genima A, B, C lokusa HLA kompleksa na 6. hromozomu, a sastoji se od ekstracelularnog domena (α1, α2, α3), transmembranskog

segmenta i citoplazmatskog repa

o β2 mikroglobulin nepolimorfni protein, 12 kDa, kodiran genom van HLA kompleksa na 15. hromozomu

ĆELIJSKA DISTRIBUCIJA: eksprimirani na površini svih ćelija sa jedrom. Nivo ekspresije zavisi od

tipa ćelije.

FUNKCIJA: prezentacija Ag peptida CD8 + T limfocitima (slika 1.)

MOLEKULI MHC II KLASE – glikoproteini membrane

STRUKTURA: dva razliĉita nekovalentno povezana polipeptidna lanca, kodirana genima u okviru D

regiona HLA kompleksa

o i α lanac (33 kDa) i β lanac (28 kDa) sadrže spoljašnje domene (α1 i α2; β1i β2), transmembranski segment i citoplazmatski rep (slika 2.)

ĆELIJSKA DISTRIBUCIJA: eksprimirani na površini samo profesionalnih antigen – prezentujućih

ćelija (makrofagi, dendritiĉne ćelije, B limfociti)

FUNKCIJA: prezentacija Ag peptida CD4 + T limfocitima

MOLEKULI MHC III KLASE – predstavljaju raznovrsne solubilne molekule koji ne igraju ulogu u

prezentaciji Ag (neke komponente komplementa – C4a, C4b, C2; TNF; proteini toplotnog šoka Hsp)

VEZIVANJE PEPTIDA OD STRANE MHC MOLEKULA:

α1 i α2 domeni molekula MHC I, odnosno α1 i β1 MHC II meĊusobno reaguju i formiraju udubljenje

ĉiji pod ĉini β nabrana ploĉa, a boĉne zidove α heliksi. To udubljenje na površini MHC molekula vezuje

Ag peptid. (Slike 1 i 2)

MHC I MHC II

Domeni koji vezuju peptid α1 i α2α1 i β1

Priroda udubljenja zatvoreno na oba kraja otvoreno na oba kraja

Veliĉina peptida 8-10 aminokiselina 12-25 aminokiselina

o molekuli MHC I i II klase ne pokazuju visoki stepen specifiĉnosti vezivanja peptida kao T i B limfociti

o jedan MHC molekul može da veže brojne razliĉite peptideo neki peptidi mogu da se vežu za brojne razliĉite MHC molekule

www.belimantil.info

14. I.P. Obrada i prezentacija antigena

T limfociti mogu da prepoznaju antigen samo ako je on prezentovan na površini ćelije u kompleksu /

asocijaciji sa produktima sopstvenog MHC → MHC restrikcija

o većina T limfocita prepoznaje samo peptidne Ag o T limfociti prepoznaju samo linearne Ag determinante (peptide) o T limfociti prepoznaju samo Ag koji su prikazani na površini drugih ćelija

Obrada antigena – podrazumeva prevoĊenje Ag u oblik koji može biti prepoznat od strane T limfocita

Prezentacija antigena – je proces kojim ćelije iskazuju Ag na svojoj površini u formi peptida u

kompleksu sa MHC molekulom

1. ENDOGENI PUT obrade i prezentacije Ag - Ag peptidi koji se vezuju za MHC I molekule - nastaju od endogenih proteina u citosolu protealitiĉkom aktivnošću proteazoma, a zatim se

aktivno transportuju uz pomoć TAP kompleksa u lumen endoplazmatskog retikuluma

- u ER nastaju stabilni trimolekulski kompleksi sa teškim lancem molekula I klase i β2 mikroglobulinskim lancem koji putuju ka površini ćelije gde će ga prepoznati CD8

+ T

limfociti

2. EGZOGENI PUT obrade i prezentacije Ag - Ag peptidi koji se vezuju za MHC II molekule - nastaju od egzogenih proteina koji su u ćeliju dospeli endocitozom, pod delovanjem

proteolitiĉkih enzima endozomno – lizozimnog odeljka ćelije

- molekuli MHC II klase usmereni i zaštićeni nepromenljivim lancem putuju od ER kroz Goldžijev kompleks do endozomnog odeljka gde se za njih vezuje Ag peptid

- kompleks Ag peptid – MHC II molekul putuje ka površini ćelije gde će ga prepoznati specifiĉni CD4

+ T limfociti

www.belimantil.info

15. I.P. T limfociti: poreklo, diferencijacija, funkcionalna svojstva

Predstavljaju ćelije koje su odgovorne za celularni imuni odgovor tj. steĉenu ili specifiĉnu imunost.

Nastaju iz matiĉnih ćelija hematopoeze (limfoidni progenitor). Nastajanje zrelih T limfocita se odvija u

dve faze:

- Ag nezavisnoj u timusu i - Ag zavisnoj u perifernom limfnom tkivu

1. AG NEZAVISNA FAZA

Limfoidni progenitori dospevaju krvlju do kortikomedularne zone timusa, migriraju ka korteksu i tu

zapoĉinje prva faza njihovog sazrevanja.

 Najraniji timociti nemaju receptor za antigen (TCR) ni koreceptorske molekule (CD4 i CD8) te se nazivaju DVOSTRUKO NEGATIVNIM (CD4-8-) ćelijama, u njima poĉinje preustrojavanje

genskih segmenata za TCR i formiranje funkcionalnih gena koji kodiraju α i β lance ovog

receptora

 DVOSTRUKO POZITIVNE ćelije (CD4+8+) ili nezreli T limfociti

 u daljoj diferencijaciji gube jedan koreceptorski molekul i ostaju JEDNOSTRUKO POZITIVNE (CD4+8- ili CD4-8+)

Preustrojavanje gena za TCR zametne loze za vreme sazrevanja u timusu dovodi do nastanka

funkcionalnih gena ĉiji su produkti receptori za ogroman broj razliĉitih Ag specifiĉnosti tj. nastaju

razliĉiti klonovi T limfocita. U odnosu na to šta prepoznaju, svi klonovi T limfocita se mogu podeliti na:

- korisne – koji prepoznaju strane Ag u kompleksu sa sopstvenim MHC - nekorisne – ĉiji TCR ne prepoznaje sopstveni MHC i oni se uklanja ju procesom pozitivne

klonske selekcije;

- štetne – ĉiji TCR prepoznaje sopstvene Ag u kompleksu sa sopstvenim MHC molekulom, pa postoji mogućnost autoimunizacije zbog visokog aviditeta (ukljuĉuju se i reakcije sa drugim

molekulima) te se oni uklanjaju procesom negativne klonske selekcije

Većina perifernih T limfocita ispoljava kao receptor za antigen TCR α β heterodimer, koji je deo većeg

TCR kompleksa koji sadrži polipeptidne lance CD3 i zeta-zeta (δδ) dimer koji su bitni za prenos signala

u ćeliju.CD8+ T limfociti prepoznaju Ag kao polipeptide asocirane u kompleksu sa produktima MHC I

klase,a CD4+ T limfociti prepoznaju Ag kao polipeptide asocirane u kompleksu sa produktima MHC II

klase. CD4+ T limfociti većinom uĉestvuju u imunskom odgovoru produkujući solubilne molekule

(citokine) tj. kao T helper limfociti, a većina CD8+ T limfocita imaju ulogu u citotoksiĉnosti.

www.belimantil.info

2.AG ZAVISNA FAZA Naivni T limfociti su mirujuće ćelije u G0 fazi ćelijskog ciklusa.

a) prepoznavanje Ag

Aktivacija T limfocita zapoĉinje prepoznavanjem kompleksa Ag peptida sa molekulom sopstvenog

MHC molekula na površini profesionalnih APC (Ag prezentujuće ćelije). To su: dendritiĉne ćelije,

makrofagi i B limfociti. U ovom prepoznavanju uĉestvuju i kostimulatorni molekuli (CD28 na T Li sa

B7 na B Li, CD40L na T Li sa CD40 na B Li).

b) aktivaciona faza

Aktivacija T limfocita podrazumeva niz dogaĊaja (fosforilacija kinazama, defosforilizacija fosfatazama,

aktivacija nuklearnih faktora i njihova translokacija u jedro), koji rezultiraju u aktivaciji gena (npr. IL-2

koji je faktor rasta limfocita), ekspresiji novih molekula (npr. receptori za IL-2 preko kojih ispoljavaju

autokrino dejstvo), proliferaciji i diferencijaciji ćelije.

c) efektorska faza

Po svakom sledećem kontaktu sa Ag i može ići u smeru produkcije citokina ili u smeru direktnog

ubijanja ćelije.

Citokini:

- iz Th (helper) limfocita pomažu B limfocitima da sazreju u efektorsku ćeliju u T zavisnoj fazi imunskog odgovora i to u smeru produkcije IgM i IgG (IFN-γ)

- aktiviraju makrofage koji postaju efikasniji (IFN-γ) - aktiviraju druge inflamatorne ćelije kao što su neutrofili(IFN-γ) i eozinofili(IL-5) - pomažu diferencijaciju citotoksiĉnih T limfocita (IFN-γ) - indukuju stvaranje T memorijskih ćelija

16. I.P. Produkcija citokina i podela CD4+ T limfocita

Glavnu ulogu u luĉenju citokina pripada CD4+ Th limfocitima i to radi većina T limfocita ove vrste,

dok im se druga uloga ugleda u citotoksiĉnom dejstvu.

CD 4+ T limfociti se dele u dve grupe na osnovu vrste citokina koje luĉe i imunskog odgovora koji

indukuju:

www.belimantil.info

1. Th1 limfociti imaju ulogu u celularnom tipu imunosti (reakciju kasne preosetljivosti tj. tip IV, nastajanje Tct), a citokini koje luĉe deluju autokrino i parakrino (uglavnom aktivacija

makrofaga). Neki od tih citokina su: IL-2, IFN-γ, TNFα, TNFβ, CD40L, IL-3, GM-CSF

- IFN-γ pored direktne aktivacije makrofaga ima ulogu u diferencijaciji B limfocita u B efektorske ćelije i to u smeru sekretovanja IgG i IgM At koji zatim pomažu

fagocitozu (IgG – su opsonini, tj. makrofagi imaju FcγR pa se lakše aktiviraju);

takoĊe ima ulogu i u aktivaciji T citotoksiĉnih limfocita i neutrofila

2. Th2 limfociti imaju ulogu u humoralnom tipu imunosti, luĉe citokine za aktivaciju B limfocita. Neki od tih citokina su: IL-4, IL-5, CD40L, IL-3, GM-CSF, IL-10, TGF-β, IL-13

- IL-4 aktivišu B limfocite u smeru luĉenja IgE At koji imaju važnu ulogu u borbi organizma od parazita

- IL-5 aktivira eozinofile koji takoĊe imaju važnu ulogu u borbi protiv parazita- inhibitori makrofagne aktivnosti su IL-4, IL-10 i TGF-β

Th1 i Th2 se meĊusobno inaktivišu.

IL-12 koji je produkt dendritskih ćelija i makrofaga uslovljava polarizaciju ka Th1 imunski odgovor.

IL-4 koji je produkt samih T limfocita, ali i najverovatnije iz nekih drugih ćelija (koje su još pod ?)

favorizuju Th2 imunski odgovor.

17. I.P. CD8+ T limfociti

Ispoljavaju svoju ulogu tako što direktno ubijaju ćelije mete, tj. citotoksiĉni su. Ubijaju inficirane ćelije

koje u sklopu sopstvenog MHC I molekula prikaže Ag peptid. Osobinu citotoksiĉnosti limfociti

dobijaju u procesu diferencijacije i to po izlasku iz timusa. Prekursor pCTL interakcijom sa

kompleksom Ag-MHC I dovodi do aktivacije, a dalja proliferacija i diferencijacija najĉešće zavisi od

pomoći CD4+ T limfocita u vidu citokina IL-2 i IFN-γ. Diferencijacija pCTL u zrele CTL predstavlja

sticanje «ubilaĉkih» molekula koji se pakuju u granule i neophodni su za lizu ćelije mete, a to su:

- perforin(citolizin) koji liĉi na MAC sistema komplementa i buši rupe na membrani ćelije mete - granzimin(serin esteraze) koji aktivira lizozomalne enzime - limfotoksin - proteoglikani

Jedan klon CTL može da ubije samo onu ćeliju koja na svojoj membrani ima isti kompleks Ag-MHC I

koji je pokrenu diferencijaciju iz pCTL. Da bi proces ubijanja ćelije mogao da se izvrši CTL mora da se

veže za tu ćeliju, a to ĉini preko interakcije molekula pri ćelijskom kontaktu. Kontakt TCR sa Ag-MHC

I kompleksom praćen je i interakcijom razliĉitih akcesornih molekula na obe ćelije.

Mehanizmi citotoksiĉnosti:

1. degranulacija CTL 2. ligand zavisna citotoksiĉnost – interakcijom molekula efektorske ćelije i ćelije mete pokreće

se proces apoptoze ( Fas – FasL, TNF α – TNF α R)

18. I.P. Citokini

Familija regulatornih molekula koji funkcionišu kao medijatori meĊućelijskih reakcija u fiziološkim i

patološkim uslovima. Predstavljaju solubilne produkte raznovrsnih ćelija, koji su neophodni u

reakcijama kako specifiĉne tako i nespecifiĉne imunosti. Imuni odgovor ne može da se odigra bez

uĉešća citokina.

Osnovne karakteristike ovih molekula su:

1. isti citokini mogu biti produkti razliĉitih ćelija (IL-15 monocit i ćelije koste srži, IL-18 keratinociti i makrofagi)

2. PLEJOTROPIZAM – je sposobnost da jedan citokin može da deluje na više vrsta ćelija (IFN-γ na CD8+ T limfocite i B limfocite)

3. REDUNDANTNOST – može da se prevede i kao nepotrebnost, tj. više citokina ispoljava jednu istu funkciju

4. jedan citokin može da poveća sopstvenu i da indukuje produkciju citokina od strane drugih ćelija – AUTOKRINO, PARAKRINO, ENDOKRINO

5. citokini deluju sinergistiĉki ili antagonistiĉki sa drugim citokinima

www.belimantil.info

6. vezuju se za specijalne ćelijske receptore na membranama ćelija

Podela na osnovu bioloških funkcija:

I. MEDIJATORI I REGULATORI NESPECIFIĈNE IMUNOSTI (IFN tip I, TNF-α, IL-1, IL-6, hemokini) – ili acid stable (otporni na kiseline) kao sinonim

- glavni ćelijski izvor su ćelije mononuklearno-fagocitnog sistema Mofa- osnovna funkcija je zaštita od virusnih infekcija i indukcija zapaljenja - IFN's tip I – (interferoni tipa I) deluju preko zajedniĉkih receptora, ali su strukturno razliĉiti

o IFN-α je leukocitni produkto IFN-β je fibroblastni produkto spreĉavaju virusne infekcije tako što spreĉavaju virusnu replikacijuo inhibišu ćelijsku proliferacijuo stimulišu Tct aktivnosto povećanje MHC I ekspresije/inhibicija MHC II ekspresije

- IL-1, TNF-α (tumor necrosis factor) – receptor je lipopolisaharid na ćelijskim zidovima G- bakterija

o dejstvo IL-1 zavisi od njegove koliĉine: mala koncentracija – deluje autokrino i parakrino (na endotelne i leukocitne

ćelije u smislu povećanja ekspresije adhezivnih molekula), a posledica je

LOKALNO ZAPALJENJE

 srednja koncentracija – deluje na hipotalamus u smislu povećanja temperature, na jetru u smislu oslobaĊanja proteina akutne faze, a u kostnoj srži na

mobilizaciju leukocita u perifernu cirkulaciju tj. ima SISTEMSKE EFEKTE na

organizam

 visoka koncentracija – dovodi do koagulacije u sitnim krvnim sudovima (diseminovana intravaskularna koagulacija), do slabljenja i zastoja srca što vodi

u šok, a na jetru deluje u smislu izazivanja hipoglikemije, jer se energija

raspodeljuje mišićima što opet vodi u šok tj. ima SEPTIĈNE EFEKTE

II. MEDIJATORI I REGULATORI SPECIFIĈNE IMUNOSTI (IL-2, IL-4, TGF-β, IL-5, IFN-γ, TNF-α)

Deluju preko sistema sekundarnog glasnika što za krajnju posledicu ima sintezu proteina.

- IL-2 o odgovoran za progresiju limfocita iz G1 u S fazu ćelijskog ciklusa o stimuliše sintezu IFN-γ i TGF-β (transforming growth factor, anticitokin) o stimuliše i rast NK ćelija, T i B limfocita

- IFN-γ10 pripada IFN tipa II o aktivator je Mofa (mononuklearno-fagocitnog sistema) o stimuliše ekspresiju MHC molekula I i II klase o stimuliše diferencijaciju T i B limfocita (taĉnije stimuliše Th1 ćelijski odgovor, a

suprimira Th2 i utiĉe na maturaciju CD8+ T limfocita, dok kod B limfocita

stimuliše produkciju IgG2 i IgG3 antitela, a inhibira sintezu IgG1 i IgE)

o aktivira neutrofile o aktivira endotelne ćelije u smislu povećane ekspresije adhezivnih molekula za

CD4+ T limfocite

o antagonist je IL-4 (koji stimuliše Th2 odgovor) - IL-410

o stimuliše rast i diferencijaciju CD4+ T limfocita koji uĉestvuju u Th2 zavisnom ćelijskom odgovoru

o stimuliše B limfocite u smeru sekrecije IgE At o inhibitor makrofaga

10

IFN-γ je uglavnom zadužen za Th1 ćelijski odgovor CD4+ subpopulacije T limfocita tj. za celularni tip, dok je IL-4

zadužen za Th2 ćelijski odgovor tj. humoralni tip imunskog odgovora

www.belimantil.info

o stimuliše endotelne ćelije u smislu povećane ekspresije adhezivnih molekula (za limfocite, monocite, a naroĉito eozinofile)

o growth factor za mast ćelije u sinergiji sa IL-3 o antagonist je sa IFN-γ

III. STIMULATORI HEMATOPOEZE Nazivaju se još stimulatori ćelijskih kolonija – CSF colony stimulating factors zbog njihove

sposobnosti da u in vitro uslovima stimulišu razvoj odreĊenih ć. kolonija

- IL-3 - multi CSF jer deluje na sve progenitore (pluripotentne i samoobnavljajuće, engl. pluripotent and self-renewing stem cells), a progenitor je i mastocita u sinergiji sa IL-4

19. I.P. Autimunost

Predstavlja odgovor imunskog sistema na sopstvene sastojke. A uzrok je poremećaj imunske

reaktivnosti :

1. smanjene imunske reaktivnosti – imunodeficijencija 2. sukcesivne i/ili aberantne imunske reaktivnosti – preosetljivost na strane Ag i autoimunske bolesti

Tip imunskog odgovora koji dovodi do oštećenja može biti:

a. posredovan antitelima – tipovi preosetljivosti I, II i III tipa b. posredovan T limfocitima – tip preosetljivosti IV tipa

AUTOTOLERANCIJA – je odsustvo odgovora na sopstvene Ag uz potpuno oĉuvan odgovor na

strane Ag. T i B limfociti se uĉe autotoleranciji u ranoj fazi diferencijacije kada poĉinju da stiĉu

receptore.

Mehanizmi uspostavljanja autotolerancije kod T limfocita:

1) negativna klonska selekcija → delecija klonova T limfocita sa visokim afinitetom za sopstveno, a to rade dendritiĉne ćelije u timusu i na periferiji gde se vrši dodatna selekcija, jer u timusu ne

postoje sve vrste sopstvenih molekula. Ovim mehanizmom se uklanja najveći broj ćelija tj. ćelije

sa visokim aviditetom 11

.

2) klonska anergija → T limfocitima kojima nedostaje aktivacioni signal kostimulatornih molekula (CD28 sa B7), bivaju anergizovani i uglavnom se više nikad ne aktiviraju (sem u jakim

zapaljenjima i infekcijama)

3) postojanje regulatornih ćelija → takozvane supresorske ćelije suprimiraju (je li ? ) odgovor T limfocita

- fenotip ovih ćelija: CD4+CD25+; CTLA4+ T limfociti - poreklo, distribucija: timus, limfno tkivo - uslov postojanja: prisustvo Ag i IL-2 - funkcionalno stanje: anergija (tj. ne proliferišu) - aktivacija: TCR, CTLA – 4 ??? - mehanizam delovanja: in vitro – ćelijski kontakt, in vivo – ćelijski kontakti i / ili proizvodnja

supresorskih citokina

4) «ignorisanje antigena» → imunopotencijal je oĉuvan, ali nema reakcije autoimunogenosti Mehanizmi uspostavljanja autotolerancije kod B limfocita sliĉni su kao i kod T limfocit (ĉitaj – sve što

nije objašnjeno podrobnije ovde pogledati u mehanizmima T limfocita  )

1) delecija klonova u kostnoj srži i na periferiji 2) klonska anergija na periferiji 3) zaustavljanje sazrevanja u kostnoj srži 4) preureĊenje receptora u kostnoj srži i na periferiji

20. I.P. Mehanizmi nastanka autoimunosti

Predstavljaju interakciju genske osnove i faktora sredine, a mehanizmi su:

11

aviditet – predstavlja sumu svih reakcija molekula na T limfocitima i Ag, npr. pored reakcije Ag-TCR postoje i reakcije

CD28 mol sa B7 na B limfocitima itd....

www.belimantil.info

1. OSLOBAĐANJE SEKVESTRIRANIH AG – tj. oslobaĊanje skrivenih gena 2. PREZENTACIJA SKRIVENIH (KRIPTIĈNIH) AG DETERMINANTI – kao što je poznato APC predstavljaju samo jedan Ag polipeptid (imunodominantni) od stotine mogućih, koji predstavlja

samo jednu linearnu Ag determinantu (može se naći najviše tri takva imunodominantna peptida od

celokupnog proteina koji se cepa u APC), ako se poremeti mehanizam seĉenja Ag proteina u APC

ćelijama mogu se prezentovati i skriveni (kriptiĉni) polipeptidi, koji su inaĉe prikazani u vrlo

maloj meri ili uopšte nisu prikazani. Naravno te polipetide limfociti ne prepoznaju kao sopstvene

Ag pa dolazi do autoimunizacije. Ovaj poremećaj seĉenja u APC se dešava npr. kod zapaljenja.

3. INDUKCIJA KOSTIMULACIJE – kao što smo rekli kod anergizovanih ćelija izostaje kostimulatorni signal za aktivaciju, pa se u ovom mehanizmu indukuje i taj drugi signal kod anergizovanih

limfocita. Ovo se dešava npr. kod zapaljenja.

4. MOLEKULSKA MIMIKRIJA – neki infektivni agensi su sliĉni našim molekulima (naravno i obrnuto), što se recimo javlja kod reumatske groznice (streptokoke), gde se javlja odgovor na Ag

koji su sliĉni našim molekulima, pa se ceo imunski odgovor prenosi i na te molekule.

5. ODGOVOR NA IZMENJENO SOPSTVENO – infektivni agensi mogu da izmene naše molekule te ih limfociti ne prepoznaju kao sopstvene i pokreću imunski odgovor

6. POLIKLONSKA AKTIVACIJA12 – u normalnim uslovima mali broj klonova limfocita se aktivira po prepoznavanju Ag, ali (kad ne lezi vraže ) postoje materije koje aktiviraju veliki broj klonova

limfocita, pa u nekim sluĉajevima i sve T limfocite. Javlja se recimo kod infektivne

mononukleoze koja izazvana Epstein – Barr virusom – EBV, koji sadrži poliklonalni B aktivator.

7. POREMEĆAJ IMUNOREGULACIJE – npr. poremećaj Th1 – Th2 balansa pri imunom odgovoru.

PODELA AUTOIMUNSKIH BOLESTI

A. ORGAN SPECIFIĈNE - npr. Hašimotov tireoiditis

B. ORGAN NESPECIFIĈNE (sistemske) - npr. sistemski lupus eritematozus (SLE) gde postoji

imunski odgovor protiv svega i oštećenje svega 

*REAKCIJE IMUNSKE PREOSETLJIVOSTI*

Predstavljaju sve reakcije koje nastaju usled neadekvatnog imunskog odgovora na Ag koji nisu štetni, a

nakon kojih dolazi do oštećenja organa. Mehanizme oštećenja smo već jednom pomenuli, ali nije

zgoreg  da ih iopet ponovimo: oštećenja nastala delovanjem A (prva 3 tipa imunske preosetljivosti) i

oštećenja nastala delovanjem T limfocita (4. tip preosetljivosti).

21. I.P. Prvi tip imunske preosetljivosti

Teĉe po principu bilo kog imunskog odgovora. IgE At su posrednici u ovom tipu preosetljivosti.

Mastociti i bazofili imaju FcR receptore visokog afiniteta za konstantni region (Fc) IgE At. Kada se

vežu za ove Fcε1R IgE reaguju svojim specifiĉnim regionom (Fab) sa Ag koji mora da ima dve iste Ag

determinante (vezani Ag) da bi premostio (cross-linking) receptore i tako aktivirao mastocite i bazofile.

Po premošćavanju receptora mastociti i bazofili se aktiviraju i luĉe vazoaktivne supstance.

Aktivacijom ovih ćelija dolazi do:

1. degranulacije mastocita i bazofila – luĉe se histamin(vazodilatator, bronhokonstriktor) i dr. medijatori (deluju na nervne završetke, povećanje sekrecije i kao hemotaktiĉki faktori za

neutrofile) koji su već sintetisani

2. aktiviranje gena za citokine – u cilju stvaranja citokina IL-4 i IL-5 (oba deluju na eozinofile, a IL-4 je kljuĉan za produkciju IgE, jer omogućava VDJ Cε rekombinaciju)

3. aktiviranje metabolizma arahidonske kiseline – pa se lipooksigenaznim i ciklooksigenaznim putem stvaraju prostaglandini i leukotrieni (zapaljenje)

atopija – predstavlja ovakav preterani imunski odgovor tipa IgE na neškodljive Ag

 vernalni konjuktivitis (prolećni)

 polenska groznica

 GIT poremećaji

12

super Ag – molekuli koji su u stanju da pobude veći broj klonova nezavisno od njihove specifiĉnosti

www.belimantil.info

 dermatitis kod beba

 možda neki oblici migrena

 mijelomi (maligni tumori B limfocita i ćelija mijeloidne loze)

 anafilaktiĉki šok (sistemska reakcija)13

22. I.P. Drugi tip preosetljivosti (citotoksiĉni)

Posrednici u ovom tipu preosetljivosti su IgG i IgM At, koji se nalaze na površini ćelijske membrane ili

u ćelijskom matriksu, pri ĉemu membranski Ig mogu biti integralni deo tih ćelija.

Efektorski mehanizmi se ne iskljuĉuju meĊusobno i aktiviraju se po reakciji Ag-At (npr. Ag mogu da

budu neki lekovi):

1) aktivacija sistema komplementa – i to klasiĉnim putem (IgG i IgM), a kao krajnju posledicu ima stvaranje MAC (membrane attack complex) koji lizira ćeliju

2) delovanje inflamatornih ćelija – kao posledica je aktiviranje komplementa, luĉenje citokina - nastaju C3a i C5a koji utiĉu na bazofile i mastocite i aktiviraju ih, zatim deluju kao

hemotaktiĉki faktori na neutrofile, kao aktivatori makrofaga koji potom luĉe citokine

(hemokine) koji su opet hemotaktiĉki faktori za neutrofile

- neutrofili luĉe enzime koji liziraju ćeliju 3) opsonizacija i fagocitoza – C3b (C4b) i IgG se vezuju na FcR fagocita i receptore za C3b i tako

olakšavaju aktivaciju ovih ćelija

4) ADCC (antibody dependant cell cytotoxity) – tj. citotoksiĉnost zavisna od At, predstavlja aktivaciju NK ćelija preko FcR (Fcγ3R) na njihovoj membrani za IgG At; ove NK (natural

killer) ćelije se razlikuju od Tct limfocita zbog toga što ne moraju da prepoznaju specifiĉan Ag

da bi dejstvovale

 Hemolitiĉka bolest novoroĊenĉadi – gde je Rh- u prvoj trudnoći imala plod koji je Rh+ te su se stvorila At (na D Ag) i tada ne dolazi do imunizacije antitelima; pri svakoj sledećoj

trudnoći At se vežu za Ag Rh + ploda koji se nalaze na eritrocitima i dovode do njihove

hemolize

 myastenia gravis – gde se stvaraju At protiv acetilholinskih receptora, koja potom blokiraju te receptore, a na kraju po aktivaciji brojnih mehanizama i uništavaju te

receptore (uslov zbog ĉega se ova bolest ne može leĉiti plazmaferezom 14

)

 Graves – ova (Grejvs) bolest – gde postoje At protiv TSH (tireostimulušući hormon) receptora u timusu i poslediĉnu aktivaciju ovih receptora → nastaje hipertiroidizam

 anemije – gde postoje At protiv prirodnih sastojaka eritrocita ili pod uticajem nekih lekova (npr. transfuzione reakcije)

 hiperakutno odbacivanje transplantata – kod vaskularizovanih organa (opsežnije pogledati u pitanju koje se bavi transplantacijom)

23. I.P. Treći tip imunske preosetljivosti (imunokompleksni)

Posledica je formiranjem Ag-At kompleksa (imunokompleksi) koji se talože i izazivaju propadanje

tkiva. Nastaju po nedovoljnom odstranjivanju imunokompleksa iz cirkulacije te se ovi talože u bazalnim

membranama malih krvnih sudova što dovodi do zapaljenja. Deponovani imunokompleksi ne mogu da

se fagocituju pa oštećuju endotelne ćelije. Imunokompleksi se talože tamo gde je tok krvi usporen ili je

pritisak veći tj. na svim mestima gde se filtruje plazma (glomeruli, horoidni pleksusi, cilijarno telo,

arteriole)

Efektorski mehanizmi su komplement i neutrofili:

1) komplement

13

Mastociti i bazofili pored aktivacijom IgE At, mogu da se aktiviraju: - putem sistema komplementa – preko C3a i C5a komponenti (nazivaju se i anafilotoksini) - nekim lekovima i hemikalijama

14

uklanjanje At iz cirkulacije

www.belimantil.info

- aktivacija bazofila i mastocita (C3a i C5a) i luĉenje histamina i sl. medijatora koji dovode do vazodilatacije

- C5a kao hemotakiĉki faktor za neutrofile 2) neutrofili – luĉe enzime za lizu ćelije

Imunokompleksi se talože u: dugotrajnim infekcijama (hepatitis B i C), autoimunim bolestima zbog

trajnog imunskog odgovora na svoje Ag (zglobovi, bubrezi, arterije) ili kada se Ag inhaliraju (pluća).

 Arthus – ova reakcija – pokazuje kako se stvaraju imunokompleksi, nakon hiperimunizacije životinje ubrizgavaju joj se Ag koji dovode do zapaljenja

 Serumska bolest – je sistemska reakcija kratkog toka; nastaje kada se daje velika koliĉina heterologog seruma, pa se odmah javlja anafilaktiĉki šok ili serumska bolest nakon 8-9

dana

24. I.P. Ĉetvrti tip imunske preosetljivosti

Posredovan je T limfocitima. Reakcija na Ag teĉe kao normalan imunski odgovor sa tim što Ag nije

štetan. Znaĉi Ag se obradi u APC koje prezentuju Ag polipeptid, T limfociti prepoznaju taj peptid,

aktiviraju se, proliferišu, luĉe citokine. Citokini aktiviraju makrofage, a ovi luĉe medijatore zapaljenskih

reakcija.

 tuberkulinska reakcija – gde se intradermalno ubrizgava PPD (purifikovani proteinski derivat), a nakon 48 – 72 h se javlja lokalna zapaljenska reakcija usled mononuklearne

infiltracije u sluĉaju pozitivne reakcije; lažno pozitivna je ako je pokrenuta nekil auto

antigenom

25. I.P. Transplantacija

Hirurški postupak pri kome se organ jedne jedinke prenosi u telo druge jedinke.

Po mestu presaĊivanja transplantata može biti:

- ortotopiĉna – kada se transplantat presaĊuje na isto mesto na kome je i bio (naravno samo u drugi organizam)

- heterotopiĉna – kada se organ transplantira na drugo mesto (koje nije anatomsko) Po donoru transplantata:

- AUTOTRANSPLANTACIJA – kada se organ presaĊuje sa iste jedinke - SINGENA TRANSPLANTACIJA – kod jednojajnih blizanaca → singeni transplantat

(draft)

- ALOGENA TRANSPLANTACIJA – kad se vrši transplantacija od jedinke iste vrste → alo transplantat (draft)

- KSENOTRANSPLANTACIJE – transplantacija od jedinke druge vrste Odbacivanje transplantata ne dolazi u auto i singenoj transplantaciji. Odbacivanje se dešava usled

inkompatibilnosti MHC molekula donora i akceptora transplantata. A sama reakcija odbacivanja

transplantata je akutnija u odnosu na odgovor na infektivne agense, direktno jer se strani MHC molekul

vidi kao sopstveni, a to se dešava uglavnom na dva naĉina:

1) MHC molekul transplantata može da imitira konfiguraciju koja aktivira T limfocit 2) MHC molekul transplantata može da ima izmenjeno dno za koje se veže Ag peptid

koji nije sopstveni (tj. sopstveni ne može da se veže jer mu dno ne odgovara)

www.belimantil.info

i indirektno jer Ag (neki molekuli koji se ne prepoznaju kao sopstveni) sa transplantata otpadaju i

odlaze do limfnih ĉvorova.

26. I.P. Kliniĉke manifestacije i mehanizmi odbacivanja transplantata

Nastupaju po aktivaciji Tct (CD8+) i Th (CD4+) limfocita. Oni aktiviraju komplement, makrofage i B

limfocite, što sledstveno dovodi do odbacivanja transplantata.

Odbacivanje može biti:

1) HIPERAKUTNO – ekstremno brzo odbacivanje mereno minutima ili satima, usled okluzije malih krvnih sudova (tromboza) što dovodi do nekroze tkiva (neishranjenost). Ovaj tip

odbacivanja se dešava usled inkompatibilnosti krvnih grupa ABO i Rh sistema. Pre svake

transfuzije mora se uraditi zbog toga unakrsna reakcija.

2) AKUTNO – može se ispoljiti u dva oblika: a. vaskularni oblik – koje je sliĉno hiperakutnom odbacivanju, ali je slabijeg intenziteta i

brzine, a nastaje usled nastajanja At na strane MHC molekule endotelnih ćelija

transplantata, koji potom aktiviraju komplement → nekroza ćelije

b. celularni oblik – usled aktivacije Tct i Th limfocita 3) HRONIĈNO – nastaje kao posledica akutnog odbacivanja kada dolazi do nastanka fibroze

tkiva ili kao odbacivanje nezavisno od akutnog odbacivanja transplantata

Pre svake transplantacije mora da se proveri kompatibilnost krvnih grupa, uradi unakrsna reakcija, da se

proveri kompatibilnost MHC molekula (test citolize). I pored svih ovih provera na kraju transplantat ne

mora, a skoro nikad nije 100% isti tj. kompatibilan sa primaocem. Zbog ovoga koristimo metodu

imunosupresije, koja se vrši lekovima (ciklosporin A, FK 506) koji blokiraju aktivaciju T limfocita. Ovi

lekovi blokiraju aktivaciju preko signala koji je Ag-At zavisan, dok su kostimulatorni signali nedirnuti.

Ovo nije dobro jer do aktivacije T limfocita može doći kada je samo kostimulatorni signal prisutan,

nasuprot Ag-At signalu koji sam ne može da aktivira T limfocit. Znaĉi kada bi našli naĉin da inhibiramo

ovaj kostimulatorni signal, ne bi došlo do aktivacije limfocita niti odbacivanja transplantata.

 fetus predstavlja alotransplantat, ali ne dolazi do njegovog odbacivanja jer nije opasan po majku

 nekroza aktivira odbacivanje transplantata, tj. svaki hirurški zahvat (što jeste u definiciji transplantacije) dovodi do nekroze tkiva koja indukuje odbacivanje

ovo je samo pregled
3 prikazano na 21 str.
preuzmi dokument