Intelektualna svojina-Patentno pravo-Pravo, Rezime od Pravo

Preuzmite Intelektualna svojina-Patentno pravo-Pravo i više Rezime u PDF od Pravo samo na Docsity! 7 Глава прва ОПШТИ ПОЈМОВИ О ИНТЕЛЕКТУАЛНОЈ СВОЈИНИ - ПРАВУ ИНДУСТРИЈСКЕ СВОЈИНЕ И АУТОРСКОМ ПРАВУ Поглавље I ПОЈАМ ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ СВОЈИНЕ Интелектуалну својину чине у суштини два права – право индустријске својине и ауторско право. Интелектуална својина јесте генерички (скупни) назив за ове категорије. Интелектуална својина се може дефинисати и као скуп правних норми или прописа којима се регулишу друштвени односи и појаве у вези са интелектуалним стваралаштвом. Појам интелектуална својина код нас је прихваћен и користи се једино у науци, док га законодавац не користи. Од великог је значаја Конвенција о оснивању Светске организације за интелектуалну својину (WIPO) из 1967. године из Штокхолма која обједињује припаднике Париске уније (област индустријске својине) и Бернске конвенције о заштити књижевних и уметничких дела (област ауторског права). Иста конвенција наводи седам категорија шта она сматра интелектуалном својином. Кључна разлика између интелектуалне својине и својине у стварном праву јесте државина као фактички однос присвајања ствари - она у стварном праву постоји, а нема је у интелектуалној својини, јер су то интелектуалне творевине које не могу да се држе. Заједничка карактеристика права индустријске својине и стварних права су предмет и економска функција. Предмет заштите им је исти, то је резулатат интелектуалног стваралаштва или духовне, нематеријалне творевине. Економска функција се огледа у искључивом овлашћењу на привредно искоришћавање интелектуалних добара кроз гарантовање субјективних права. Права индустријске својине могу бити предмет улагања у предузеће или оснивачки улог у предузећу, али не и сва права - једино географска ознака порекла не може бити предмет улагања по природи ствари (непреносива је, везана за локалитет). За права индустријске својине значајно је да она имају тржишну вредност, те их миноги називају интелектуалним ресурсима (капиталом). Суштина и најзначајнија карактеристика свих права интелектуалне својине јесте та да су то духовне и нематеријалне творевине и да се могу неограничено искоришћавати, а да се супстанцијално њихова количина и вредност не умање. Разлика између права индустријске својине и ауторског права јесте и начин стицања - право индустријске својине стиче се доношењем решења у управном поступку пред Заводом за интелектуалну својину, а ауторско право - самим чином стварања ауторског дела. Постоји и институт депоновања дела у ауторском праву који је декларативног, никако конститутивног карактера, а може имати и доказну снагу (најчешће композитори депонују своја дела). Систематика писања се састоји од изношења појма, његових елемената и особина, а посебно: • предмета заштите - оно шта се штити и • облика правне заштите субјеката права индустријске својине - оно чиме се штити. 8 Поглавље II ПРАВО ИНДУСТРИЈСКЕ СВОЈИНЕ Право индустријске својине јесте скуп правних норми којима се регулишу три односа или појаве у друштву, односно у области индустрије: 1. проналазачко право, 2. право знакова разликовања и 3. заштита нелојалне конкуренције (сузбијање утакмице). Имовинско-правна овлашћења у праву индустријске својине су временски ограничена. ПРОНАЛАЗАЧКО ПРАВО Проналазачко право проучава резултате стваралачког рада Први степен проучавања у проналазачком праву јесте проналазак. Проналазак је ново решење (апсолутна светска новост) које одређује технику проблема који има инвентивни ниво и који се може применити у индустрији, занатству или некој другој делатности. Све ово су материјални услови. Формални услов јесте тај што се подноси пријава проналаска од стране проналазача у управном поступку пред надлежним државним органом. Штити се путем генералне клаузуле. Елементи проналаска јесу апсолутна новост, инвентивност и применљивост1. Новост код проналаска постоји онда када такав проналазак није раније обухваћен стањем технике у свету или већ поднетим патентним пријавама у свету (апсолутна новост – временски и територијално неограничена, и објективна новост). Инвентивност подразумева да решење одређеног проблема за стручњака не произилази на очигледан начин, односно да се не ради о рутинској примени. Патент је облик заштите за проналазак (субјективно право које припада проналазачу) који испуњава материјалне и формалне услове и може трајати 20 година. Поред њега, постоји и мали патент, тј. проналазачко сведочанство које траје упола краће - 10 година. Проналазак, значи, у себе инкорпорише елементе (новост, инвентивност и применљивост) и заштиту (патент). Следствено томе, проналазак би био уређај за летење или лек против ХИВ-а, било крајњи производ или сам поступак производње, а патент2 би био имовинско- правно и/или морално овлашћење. Техничке иновације (техничка унапређења) јесу свака рационализација процеса рада применом познатих техничко-технолошких средстава и поступака којима се постижу корисни ефекти у производњи, заштити средине и пораст продуктивности. У односу на проналазак, нижег је нивоа, будући да је услов релативна новост, а не апсолутна, будући да се развија у оквиру једног предузећа, односно производног процеса. Услови правне зашите техничке иновације јесу релативна новост, применљивост и корисност. Пример техничке иновације јесте машина која пакује цигарете са 60 јединица на 100 у јединици времена. Заштићени или патентирани лекови и средства у заштити биља од 2006. по закону мора да протекне врема (сертификат о додатној заштити + 5 година и 20 година од патента). 1 Perpetum mobile није проналазак јер му недостаје један од елемената, а то је применљивост. 2 Субјективно право на патент чине: 1. имовинско-правно и 2. морално овлашћење. 11 ЗАШТИТА НЕЛОЈАЛНЕ КОНКУРЕНЦИЈЕ Заштита од нелојалне конкуренције регулисана је Законом о заштити конкуренције из 2009. године. Видови нарушавања конкуренције су: 1. нелојална конкуренција, 2. шпекулација и 3. ограничавање јединственог тржишта. Под нелојалном конкуренцијом сматра се свака радња трговца противна добрим обичајима пословања или се тим радњама пак може нанети штета другом трговинском потрошачу или заједници (подмићивање, реклама и сл.). Поглавље III АУТОРСКО ПРАВО Ауторско право у објективном смислу јесте скуп правних норми и прописа којима се регулишу друштвене појаве и односи у вези са стварањем и искоришћавањем ауторског дела у области књижевне науке и уметности. Ауторско право у субјективном смислу јесте право признато аутору на основу норми објективног права које му припада поводом његове интелектуалне, духовне креације, односно творевине. Аутор може бити свако физичко лице које је правно способно. Закон о ауторском и сродним правима10 (ЗАСП) даје појам ауторског дела уз набрајање најтипичнијих врста ауторског дела. Тако, поменути закон у члану 2. став 2. ауторским делом нарочито сматра: 1. писана дела (књиге, брошуре, чланци, преводи, рачунарски програми у било којем облику њиховог изражавања, укључујући и припремни материјал за њихову израду и друго); 2. говорна дела (предавања, говори, беседе и друго); 3. драмска, драмско-музичка, кореографска и пантомимска дела, као и дела која потичу из фолклора; 4. музичка дела, са речима или без речи; 5. филмска дела (кинематографска и телевизијска дела); 6. дела ликовне уметности (слике, цртежи, скице; графике, скулптуре и друго); 7. дела архитектуре, примењене уметности и индустријског обликовања; 8. картографска дела (географске и топографске карте); 9. планови, скице, макете и фотографије; 10. позоришна режија. Ауторско дело је оригинална духовна творевина једног или више лица (аутора), изражена у одређеној форми, без обзира на његову намену, величину, садржину, комерцијалну, уметничку, научну или другу вредност, без обзира наначин испољавања, као и допуштеност јавног саопштавања његове садржине. Ауторским делом сматра се нарочито говорна, музичка, кинематографска, позоришна, филмска, кореографска и друга дела. Да би нека интелектуална творевина имала својство ауторског дела, потребно је да испуни следеће битне услове - оригиналност и форма. Ауторско дело индиректно (декларативно) настаје чином доношења решења у управном поступку од стране надлежног државног органа, а аутоматски - самим чином стварања ауторског дела (ipso facto), о чему говори и члан 8. ЗАСП - „аутор ужива морална и имовинска права у погледу свог ауторског дела од тренутка настанка ауторског дела". 10 "Службени лист СЦГ",бр. 61/2004 од 24.12.2004. године. 12 Међутим, постоји и институт депоновања ауторског дела (видети на пример члан 175. ЗАСП) који је, међутим само декларативног карактера, али се он може користити и као доказно средство, уколико дође до каквог спора. Права сродна ауторским правима јесу следећа: 1. права интерпретатора - уметничког извођача, 2. права произвођача фонограма (на пример РТС, City records и сл.), 3. права извођача видеограма (слике), 4. емисије, 5. базе података и 6. права првог извођача слободног дела. Код свих овде наведених права, само интерпретатор (уметнички извођач) има, поред имовинско-правног, и морално овлашћење. Субјективно ауторско право имовинског карактера траје за живота аутора и 70 година после смрти аутора (негде 50 година), а морално (лично) право траје неограничено, теоретски вечно. Поглавље IV ОДНОС ПРАВА ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ СВОЈИНЕ ПРЕМА ДРУГИМ ГРАНАМА ПРАВА Право интелектуалне својине јесте приватно, грађанско право, никако јавно. Стога оно са грађанским правом има додирних тачака. Будући да се решење о постојању права индустријске својине доноси у управном поступку, има додирних тачака и са управним правом, али и са радним - када признаје неке процесе рада и производње које настају у оквиру радне организације. Исто тако, сличности има и са трговинским правом. ОПРАВДАНОСТ ПРАВНЕ ЗАШТИТЕ ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ СВОЈИНЕ Држава штити и признаје правну заштиту правима интелектуалне својине како би подстакла интелектуално стваралаштво. Главна карактеристика права интелектуалне својине јесте и та да се она могу неограничено искоришћавати, а да се супстанцијално не умањи њихова вредност или садржина. 13 Глава друга ПРАВО ИНДУСТРИЈСКЕ СВОЈИНЕ Поглавље I РАЗВОЈ ПРАВА ИНДУСТРИЈСКЕ СВОЈИНЕ Тек у средњем веку долази до постојања какве правне заштите, иако је проналазаштво било заступљено и у ранијим епохама. Први облик ове правне заштите биле су привилегије владара које су додељиване проналазачима у облику писма litera patentes. Отуда и назив за „патент“. Имале су искључиви карактер и територијално су важиле. Декрети о одобравању привилегија је виши ниво заштите. Доношени су на основу слободне, дискреционе оцене владара. Познат је Декрет у Млецима из 1794. године. Статути цеховских корпорација признавали су заштиту права знакова разликовања (жигова, модела и узорака). Први правни пропис општег карактера био је Statement of Monopolis из 1623. године који је забранио све монополе, признајући једино монопол првом и правом проналазачу. Први патентни закон у савременом смислу донет је 1790. године у САД. У Србији је 1884. године донет Закон о жиговима и Закон о заштити мустри и модела, чиме се први пут ова област код нас регулише. Упоредо са националним развојем у овој области текао је и међународни развој правне заштите патената. Први значајнији догађај који је био узрок међународне регулације била је Светска изложба у Бечу 1874. године, када је дошло до масовних крађа патената, будући да је правна заштита признавана само грађанима тадашње Аустроугарске. Касније, 1883. године донета је Париска конвенција за заштиту индустријске својине, а било је једанаест држава потписница међу којима и Краљевина Србија. Споразум о трговинским аспектима интелектуалне својине из 1994. године - TRIPS ми још нисмо потписали иако је услов за чланство у Светској трговинској организацији. НАЦИОНАЛНИ ИЗВОРИ ПРАВНОГ РЕГУЛИСАЊА ПРАВА ИНТЕЛЕКТУАЛНЕ СВОЈИНЕ 1. Закон о патентима из 2004. године, 2. Закон о жиговима из 2004. године, 3. Закон о правној заштити дизајна из 2004. године, 4. Закон о географским ознакама порекла из 2006. године, 5. Закон о заштити топографије интегрисаних кола из 1998. године, 6. Закон о заштити права оплемењивача биљних сорти из 2009. године, 7. Закон о заштити конкуренције из 2009. године, 8. Закон о ауторским и сродним правима из 2004. године. 16 Поступак за стицање патента По већини законодавстава, поступак за стицање патента се покреће подношењем патентне пријаве надлежном државном органу. Могу га покренути домаћи и страни држављани или правна лица. Држављанин Србије мора, уколико жели да патент региструје и у другим државама и међународним органима, да најпре поднесе пријаву пред домаћим органом, па тек по истеку три месеца може и ван наших граница. Пријава мора бити у писаном облику, представља тајну. У њој је садржана и оборива претпоставка да је подносилац пријаве уједно и проналазач. Патентна пријава садржи следеће формалне елементе који морају бити кумулативно испуњени: 1. захтев за признање права (процесно-правни захтев), 2. опис проналаска (материјални услов), 3. захтев за заштиту проналаска (патентни захтев), 4. нацрт проналаска и 5. апстракт (резиме проналаска). Опис проналаска садржи начелни приказ проналаска и свих његових елемената, док нацрт садржи шеме и графичке приказе. Апстракт је кратак садржај суштине проналаска, а служи за обавештавање јавности. Орган надлежан за поступање везан је захтевом у његовим границама. Подношењем пријаве, поступак за стицање патента је покренут. Најпре надлежни орган утврђује тачно време подношења пријаве - датум, сат, минут, секунду. Потом се испитује формална садржина пријаве - да ли је уредна, поднета од овлашћеног лица, да ли је наплаћена такса и тд. За мали патент овде је уједно и крај испитивања и поступка, док се за патент поступак продужава на следеће фазе. Затим се врши објављивање пријаве у службеном гласилу завода, тзв. патентном гласнику. По објављивању пријаве, проналазач је дужан да у року од 6 месеци поднесе захтев за испитивање постојања материјалних услова постојања проналаска, а ако то не учини сматраће се да је одустао од пријаве проналаска и захтева за заштиту, те се поступак обуставља. Последња фаза јесте фаза испитивања постојања материјалних услова за постојање проналаска. Неколико је система испитивања. Тако, раније је важио систем претходног испитивања испуњености услова који је неповољнији за проналазача. Данас је прихваћен систем одложеног испитивања испуњености услова који иде на руку проналазачу, будући да он има фактичко право од тренутка подношења пријаве, тј. може се понашати као носилац права (производити, продати или уступити патент), али је он у пуној садржини носилац права, те правно употпуњен тек формалним доношењем решења. Трећи систем, који је данас напуштен, је систем регистрације, који је важио пре двадесетак година у француском праву, није ни захтевао испитивање постојања материјалних услова, већ се патент аутоматски регистровао. Последња фаза овог управног поступка јесте доношење решења о патенту и објављивање решења у патентном гласнику. Проналазачу се издаје и таква исправа о патенту. Решење је коначно у првом степену, тј. није дозвољена жалба, али се може водити управни спор пред надлежним судом. Право првенства у патентном праву Подношењем патентне пријаве заснива се право првенства (приоритета), те патентна пријава мора да садржи и следеће елементе: назначење да се тражи патентна заштита, податке о пријавиоцу и опис проналаска. 17 Правни значај овог права је у томе да орган засведочава календарски време пријема пријаве и покретање поступка за стицање патента (дан, месец, година), али и астрономски (сат, минут, секунду), те подносилац стиче право приоритета (ексклузивитета) у односу на друге подносиоце, али се и испуњеност материјалних услова за постојање проналаска цени у том тренутку. Донето решење о признавању права на патент је ретроактивног (повратног) дејства, односно важи од тренутка подношење пријаве, те је решење само декларативног карактера. Изузеци о заснивању права приоритета са подношењем пријаве јесу сајамски приоритет, дипломатски приоритет и унионистички приоритет. Сајамски приоритет подразумева да проналазак који је на сајму изложен као незаштићен може се заштитити по завршетку сајма у року од три месеца тражењем такве заштите пред државним органом, а сматраће се да је пријава поднета даном када је проналазак изложен на сајму. Дипломатски приоритет подразумева да наши грађани могу поднети патентну пријаву у нашем дипломатско-конзуларном представништву који пријаву прослеђује надлежном органу у Србији, а сматраће се да је пријава поднета даном предаје нашем дипломатско-конзуларном представништву. Унионистички приоритет подразумева да наши држављани могу у року од 12 месеци од дана подношења пријаве надлежном државном органу у Србији поднети пријаву и у друге земља потписнице Париске конвенције, а приоритет ће се сматрати заснованим даном подношења пријаве домаћем органу. Надлежни државни орган за пријаву патената и стицање правне заштите у Србији је Завод за интелектуалну својину - ЗИС. Заступање у патентном праву Поред домаћих лица, подносилац пријаве за петент или мали патент може бити и страно физичко или правно лице, с тим што у поступку пред ЗИС и осталим надлежним органима мора да има заступника. Заступник у овим случајевима може бити домаће физичко или правно лице или правно лице које има седиште у Србији и које упошљава бар једно лице са завршеним правним факултетом и једно лице са завршеним техничким факултетом. Заступник се мора бавити пословима заступања пред ЗИС у виду занимања. О оваквим заступницима Завод води посебан регистар. Поред горе наведених усола, физичка лица морају да имају положен стручни испит и најмање пет година искуства у раду на пословима индустријске својине, као и познавање бар једног светског језика. Субјекти заштите и права проналазача Право на подношење патентне пријаве имају домаћа и страна физичка и правна лица. Најчешће је подноси проналазач, те је то и оборива правна претпоставка. По закону, и други субјекти имају право на подношење патентене пријаве, иако они нису проналазачи. Правни основ за то може бити уговор, закон13 или наслеђивање. Проналазач, односно носилац права на патент има субјективно право на патент које се састоји из имовинско-правног и морално-правног овлашћења. Морално-правно овлашћење се огледа у томе да се проналазач може означити као такав у патентним списима, у рекламама и маркетингу, као и у самом проналаску. 13 Проналасци у радном односу настали, на пример. 18 Имовинско-правна овлашћења јесу права на искоришћавање свог патента, забрана трећим лицима на неовлашћено искоришћавање патента и право на преношење патента на трећа лица (најчешће уговором о лиценци, уговором о цесији, уговором о трансферу технологије и сл). Да би се иоле говорило о искоришћавању патента, стоји, по природи ствари, обавеза подносиоца пријаве да патент искоришћава. Ако се то не учини, прва санкција јесте принудна лиценца, а крајња је одузимање патента. Подносилац пријаве или проналазач је дужан да у року од 4 године од подношења пријаве или у року од 3 године од признавања права на патент започне са искоришћавањем свог права. Употреба и искоришћавање патента треба да буду стварни и озбиљни, а не формални и фиктивни ради заобилажења законске обавезе. Ограничење права на патент Упркос чињеници да је право на патен искључивог карактера, ипак постоје одређена ограничења. Ограничења права на патен су законом прописани случајеви или ситуације у којима трећа лица која нису носиоци права на патен или не стоје ни у каквом односу са проналазачем могу да искоришћавају право на патент без сагласности носиоца права или без плаћања накнаде, а све зарад општих интереса. Такав је случај у следећим ситуацијама: 1. исцрпљење (конзумција) права, 2. право ранијег корисника, 3. ограничење у вези са међународним саобраћајем, 4. принудна лиценца, 5. принудна лиценца у јавном интересу, 6. принудна лиценца у корист оплемењивача биља и 7. ограничења у вези са биолошким материјалом. 1. Исцрпљење (конзумција) права је ситуација када легални прибавилац патентираног производа који садржи заштићени проналазак може тај производ даље пустати у промет без сагласности носиоца права. 2. Право ранијег корисника је ситуација када неко лице дође до одређеног проналаска, али није тражило правну заштиту, а у међувремену га је неко друго лице заштитило. Такво лице има право само да користи заштићени проналазак, али за сопствене потребе, те га не може преносити (право паралелног проналаска). 3. Ограничење у вези са међународним саобраћајем се огледа у томе да се у средства превоза (авионе, бродове и сл.) зарад несметаног обављања међународног саобраћаја могу уградити проналасци без претходне дозволе носиоца права. 4. Принудна лиценца се примењује само код патената14. Додељује се ex lege у два случаја: ако носилац права на патент самостално не почне да искоришћава одобрени патент, а не жели да га уступи другоме који је за то заинтересован и у случају зависних патената. Лице које тражи принудну лиценцу мора да испуни потребне законске и техничке услове, а ова лиценца није искључиве природе, тј. монополског карактера. У пракси до ове лиценце веома ретко долази, јер проналазач најчешће уступа патент уговором ономе који је за искоришћавање заинтересован, уз новчану надокнаду. 5. Принудна лиценца у јавном интересу као вид ограничавања патента може се доделити такође у два случајева: ако је коришћење заштићеног проналаска 14 Не постоји код жигова, дизајна, модела и тд! 21 3. проналасци који настану у року од једне године од дана престанка радног односа код послодавца, а тичу се дотадашњих послова код послодавца. Подносилац пријаве по закону и носилац већине права је предузеће, значи правно лице. Оно има и искључиво право на искоришћавање, а проналазачу следују само морално-правна овлашћења и право на новчану надокнаду. Европска пријава патента и европски патент У складу са Конвенцијом о европском патенту - КЕР, и уговорима о сарадњи у области патената, постоји могућност међународне заштите патената у поступку који је једноставнији од поступка прописаног националним законодавством. Европска пријава патента и европски патент који су проширени на Србију имаће, под условима одређеним Законом о патентима, исто правно дејство и третираће се под истим условима као и национална пријава патента и национални патент. У смислу овог закона: 1. европска пријава патента је пријава европског патента поднета на основу КЕР, као и међународна пријава поднета на основу Уговора о сарадњи у области патената, за које Европски патентни завод обавља послове као назначени или изабрани завод и у којој је назначена Србија; 2. проширени европски патент је европски патент признат од стране Европског патентног завода на основу европске пријаве патента за коју је захтевано проширење на Србију; 3. национална пријава патента је пријава патента која је поднета на основу овог закона надлежном органу; 4.национални патент је патент признат на основу националне пријаве патента. Европска пријава патента, којој је признат датум подношења, истоветна је уредној националној пријави патента, са правом првенства затраженим за европску пријаву патента, ако је то право затражено, без обзира на исход поступка по пријави. Објављена европска пријава патента обезбеђује подносиоцу пријаве једнака привремена права прописана законом, као и објављена национална пријава патента, од датума кад подносилац пријаве достави превод патентних захтева објављене европске пријаве патента на српски језик, лицу које користи тај проналазак у Србији. У року од 3 месеца од датума објаве података о признању европског патента, носилац патента мора доставити надлежном органу превод списа европског патента на српски језик и платити прописане трошкове објаве. Ако, као резултат поступка по приговору изјављеном Европском патентном заводу, европски патент остане на снази са измењеним патентним захтевима, носилац патента мора, у року од 3 месеца од датума објаве података о одлуци да европски патент са изменама остаје на снази, доставити надлежном органу превод измењених патентних захтева на српски језик и платити прописане трошкове објаве. Ако проширени европски патент и национални патент имају исти датум подношења или, ако је затражено право првенства, а исти датум првенства је признат истом лицу или његовом правном следбенику, национални патент нема дејство у мери у којој обухвата исти проналазак као и проширени европски патент, од датума од кад је рок за подношење приговора на европски патент истекао, а приговор није поднет, или од датума од кад је у поступаку по приговору донета коначна одлука да европски патент остаје на снази. 22 Поглавље III ПРАВА СРОДНА ПАТЕНТНОМ ПРАВУ Know - how Упркос томе што се одређени део стваралачког или инвентивног рада добије заштиту у облику неког права (на пример право на жиг, патент), велики део остаје незаштићен, превасходно што њихови ствараоци не желе да то ураде. Дакле, велики део не добија правну заштиту, већ егзистира као фактички монопол на тржишту. Know-how16 подразумева скуп практичних знања и стечених искустава који се могу применити у индустрији, занатству или другој привредној делатности. Синоним за know-how је пословна тајна и треба га разликовати од good vill-a (добар имиџ, добар углед), што је књиговодствени појам, шири од know-how, зато што садржи и заштићена права индустријске својине и незаштићена права индустријске својине, обухвата радну снагу и пословни углед који ужива неко предузеће на тржишту. Know-how има фактички карактер - формално-правно се не штити, нема га у законима (домаћим и међународним), већ егзистира као фактички монопол. Основне карактеристике know-how су: 1. тајност, 2. преносивост и 3. технички карактер. Тајност подразумева да постоји као такав докле год га неко поседује, с тим да може касније да га пренесе или да за њега сазнају трећа лица. Технички карактер се односи на област технике, а примењује се у привреди, у последње време шири се и ванпривреду - у пословању, консалтингу, комерцијали Када је реч о преношењу, иако је у питању фактичко право, може се пренети као и сва друга заштићена права, на пример патент. Неки теоретичари сматрају да је још једна карактеристика know-how, а то је елемент новости, јер су сва знања и искуства нова. Код know-how постоји већи интерес да се не заштити као право, будући да он тако остаје тајна, те му је и трајање неограничено, јер неће истећи рок у којем се штити. Know-how може престати једино ако се за њега сазна, чиме се губи монопол над проналаском. Носилац права на know-how има право да га користи, пренети стицаоцу. Може да га открије, или да уговорни стицалац открије неком трећем лицу, тако да је могућа повреда тајности. Фактичка ограничења нису могућа код know-how, јер се ради о тајним знањима и искуству. Траје док се не открије, после тога постаје доступан свима. Може да буде везана за патент, као акцесоријум (помагач проналаску), а може и самостално да постоји. Може да се заштити општим одредбама грађанског права и одредбама о нелојалној конкуренцији. 16 енгл. know-how - знати да се уради нешто. 23 Топографија интегрисаних кола Топографија интегрисаних кола је регулисан у националном законодавству, као и ТRIPS-ом. Топографија интегрисаних кола (ТИК) је тродимензионални распоред елемената и међувеза у интегрисаном колу. Интегрисано коло је готов производ или међупроизвод са електронском функцијом у коме су елементи интегрално формирани у или на комаду материјала којима се остварује електронска функција. Сви савремени електронски уређаји садрже топографију интегрисаних кола - телевизор, компјутер, мобилни. Поставља се питање у оквиру којих прописа да се заштити топографија интегрисаних кола – као ауторско право или право индустријске својине. С обзиром на природу и карактер топографије, закључујемо да се штити по праву индустријске својине, и носиоци ТИК-а имају само имовинско-правана овлашћења, а немају морално-правна овлашћења, јер уколико би се признали морално-правна овашћења, онда не би постојала могућност даљег развоја, што је суштина - стална надоградња топографије интегрисаних кола. Услови правне заштите топографија интегрисаних кола јесу: 1. новост17, 2. различитост и 3. комерцијална употреба. Заштиту може да тражи лице у року од 2 године од дана прве комерцијалне употребе било где у свету, а ако топографија није комерцијално употребљавана, заштита се може тражити у року од 15 година од настанка топографије. Поступак заштите је исти као и за заштиту проналаска. Право на топографију траје до истека десете године од признатог права. Имовинско-правана овлашћења носиоца права су иста као и код патента: право да репродукује (умножава) топографију, право да производи интегрално коло из оквира топографије, комерцијално употребљава заштићену топографију. Као и права по основу индустријске својине, и ово право је ограничено18 и то у следећим случајевима: 1. у личне сврхе, 2. у некомерцијалне сврхе, 3. у наставне сврхе и истраживања, 4. код реверзибилног инжењеринга и 5. код исцрпљења права. Реверзибилни инжињеринг је начин да се из постојеће топографије искористи њен концепт и метод и тако створи нова генерација топографије. Право на ТИК траје 10 година, а може престати раније у случају поништења. Корисни модели Корисни модел је вид проналаска, а у пракси представља проналазак без довољног инвентивног нивоа, нивоа какав се тражи за заштиту проналаска у облику патента. Али, како је то реализација проналазачеве идеје, логично је да му се пружи каква правна заштита, како би се управо проналазач стимулисао у својим стваралачким напорима. Предмет заштите код корисног модела може бити одређена просторна форма или мањкави проналазак (проналазак непуне садржине). 17 Новост треба да буде апсолутна и објективна. 18 Трећа лица смеју да употребљавају ТИК без надокнаде и/или сагласности носиоца права. 26 Обележавање роба и услуга жигом је факултативног карактера, то није никаква обавеза. Робни и услужни знаци могу бити креирани на различите начине - они могу бити вербални, састојати се од слова, бројева и знакова, могу бити сликовни, акустични, мирисни. Они могу бити и дводимензионални (peugeot 308) или тродимензионални (Mercedes, Coca Cola). Одређени знак ће постати жиг тек када се заштити пред ЗИС. Значи, није сваки знак и жиг, жиг је право које се стиче тек када се одређени знак заштити. Од жига треба разликовати одређене категорије које личе на њега, попут знакова квалитета или ознака здраве хране. Суштинска разлике између жига и знакова квалитета јесте у томе што жиг креира и штити сам произвођач, а знак квалитета додељује надлежни државни орган. Печати, штамбиљи и ознаке квалитета које носи накит од драгоценог материјала не представља жигове. Истраживања показују да вредност жига у укупном капиталу предузећа учествује са око 70% (пример јесте жиг финског произвођача мобилних телефона Nokia за кога је процењено да он сам вреди око 32 милијарди еура). Поред тога, функције жигова су још и: 1. да идентификује произвођача, 2. да индивидуализује робу, 3. гарантна функција и 4. рекламна функција20. Произвођач робе или услуче означене жигом мора да има константан, непроменљив квалитет производа или услуга од првог дана па до последњег. Жигови служе за рекламирање и пропаганду и томе слично. Врсте жигова Класификације жигова су различите, зависно од критеријума који се узима за основу. Тако, по следећим критеријумима, жигови се разврставају:  носилац права: 1. индивидуални жигови, 2. колективни жигови, 3. жиг гаранције21;  територија важења: 1. национални жигови, 2. међународни жигови;  област примене: 1. фабрички жигови, 2. трговински жигови и 3. услужни жигови. Право познаје још и ове посебне врсте жигова: 1. дескриптивни (описни) жигови - означавају само својство роба, 2. номинативни жигови - означавају име лица или поседа, 3. ноторни (обични) и реномирани (чувени) жигови - жигови натпросечног, врхунског квалитета које представљају синоним за одређене робе и услуге. Ноторни (обични) жигови уживају правну заштиту само у својој привредној области - области произвида или области пружања услуга (постоји марка цигарета Best, али и истоимена марка сладоледа). 20 Функције под 1. и 2. су основне, а под 3. и 4. - додатне. 21 Жиг који користи више предузећа под надзором носиоца. Пример – патике Nike које се производе у Вијетнаму, Кореји. Штити се квалитет, а спроводи контролу носилац жига. 27 Реномирани (чувени) жигови уживају општу, апсолутну правну заштиту, те се једно име и знак, речју жиг, сме користити само у једној области производње или пружања услуга без могућности његовог коришћења у било којој другој области, односно правна заштита се протеже на све врсте роба и услуга (у том смислу познат је спор произвођача аутомобила Mercedes и француског прозвођача одеће Yv Sent Loran). Услови правне заштите жига Да би знак добио заштиту, он мора испуњавати одређене услове. Наш законодавац методом негативне енумерације дефинише услове које треба да испуни знак да би добио заштиту жига. Има петнаест категорија знакова који се не могу заштити жигом. Жигом се не може заштитити: 1. знак који је противан јавном поретку или моралу, 2. који није дистинктиван, није подобан за разликовање роба и услуга (по укупном изгледу), 3. који искључиво представља облик неке робе, 4. који искључиво означава врсту робе и услуге (квалитет, робу, цену, количину), 5. који је уобичајен за означавање одређене врсте робе, 6. који може да створи забуну у промету у погледу неког својства робе (врсте робе, количине квалитета), 7. који садржи званичне знакове или атесте државних органа, сертификате за контролу квалитета робе, 8 - 10. који је сличан заштићеном знаку другог лица, 11. који представља репродукцију или имитацију или прост превод заштићеног знака22, 12. који вређа право интелектуалне својине, 13. који садржи симболе државних или међународних организација, 14. који представља или подражава национални или религиозни симбол23, 15. који садржи лик или име неког лица (може само по пристанку тог лица)24. Категорије под бројевима 2, 4 и 5 јесу забране, тј. категорије које су отклоњиве природе. Ти знаци се могу заштити ако су озбиљним и трајним коришћењем од стране подносиоца пријаве постали подобни за разликовање роба и услуга у промету25. У пракси су се искристалисала три услова које је потребно испунити како би се знаку пружила правна заштита: 1. дистинктивност (у односу на робе и услуге на тржишту), 2. да се може графички представити (дводимензионално или тродимензионално) 3. везаност знака за одређену врсту роба или услуга (начело специјалности жига). Дистинктивност подразумева да сваки пријављени знак мора бити различит и нови. Што се тиче везаности знака за одређену робу или услугу, не мора да постоји директна веза између врсте робе и садржине. 22 Такви су red bull, head and sholders, односно, они се не преводе. 23 То може тек по одобрењу организације и организатора. 24 Извесна гђа. Милка је тужила компанију Milka због имена. Није довољно индивидуализован знак, те зато не може да добије заштиту. 25 На пример, такав је случај са Вода Водом, док смоки и грисини не би требало да се могу заштитити, а вино Св. Трифун не може да се заштити. 28 За чувене жигове важи апсолутна заштита. Два критеријума за разликовање су: 1. критеријум забуне – да ли постоји забуна у промету26 и 2. критеријум просечног потрошача – да са просечном пажњом уочи разлику. Поступак за заштиту (стицање) жига Поступак се покреће пријавом за признање жига код ЗИС. Пријава треба да садржи захтев за признање жига, знак који се жели заштити и списак роба и услуга које се желе заштитит жигом, који ће бити обухваћени жигом, на које се жиг односи. Овај поступак је сличан поступку за заштиту патента. Али, поступак може покренути само привредник или произвођач, за разлику од поступка за заштиту патента. Према Ничеанском аранжману о међународној класификацији роба и услуга, једном пријавом се може заштити до сто роба и услуга. За разлику од проналаска, нема објављивања знака и захтева за суштинско испитивање материјално-правних услуга. Испуњеност материјално-првних услова цени се према времену доношења решења, а не према времену подношења пријаве као код патента. Право на жиг се стиче доношењем решења, његовим објављивањем и издавањем исправе о жигу подносиоцу пријаве. Решење је декларативног карактера. Подносилац пријаве за жиг стиче право ab initio, тј. од почетка. Садржина, стицање и обим права на жиг Носилац права има субјективно право на жиг који се састоји из имовинско- правних и морално-правних овлашћења на жиг. Имовинско-правна овлашћења обухватају право на искоришћавање, забрану употребе трећим лицима и права да трећим лицима пренесе право на жиг (уговор о лиценци), а морално-правна овлашћења - да носилац буде означен у жиговним списима, на производу, као и у маркетингу. Постоје два система стицања права на жиг – систем употребе и систем регистрације (који је и код нас у употреби). У сукобу фирме и жига - јача је право фирма. У сукобу ознаке порекла и жига, јаче право је ознака порекла производа од жига. Жиг траје 10 година, али се неограничени број пута може продужавати. Престанак права на жиг Постоје шест начина престанка права на жиг: 1. неплаћање таксе27, 2. одрицање носиоца од права, 3. путем судске одлуке, 4. престанком носиоца права, 5. оглашавањем ништавим решење о признатом праву за све време трајања права, на предлог заинтересованог лица, јавног тужиоца, или по службеној дужности ЗИС, 6. доношење решења од стране ЗИС о престанку права жига ако носилац права на жиг не користи жиг непрекидно у трајању од 5 година од признања, тј. стицања или од дана када је последњи пут коришћен. 26 Код нас је пример андол и анбол. 27 За сваких 10 година унапред се плаћа, али постоји и тзв. резервно право. 31 регистар28. Решење се објављује у службеном гласилу, а подносиоцу се издаје исправа о признатом праву, односно својству. Садржина права и обим коришћења географске ознаке поререкла Само овлашћени корисник који је регистрован може користити ознаку за означавање својих производа, у рекламној пропаганди, у маркетиншке сврхе и сл, али и да забрани трећим лицима употребу заштићеног географског назива. Тако је оно јаче од фирме, али и жига, када дође до конкуренције ових права. Круг овлашћених корисника може бити већи или мањи - један или више овлашћених корисника. Право на географску ознаку порекла траје пет година од уписа овлашћеног корисника у регистар, а може се продужавати неограничени број пута на по још пет година. Престанак права коришћења географске ознаке порекла Право коришћења географске ознаке порекла престаје, као и код свих права индустријске својине, у следећим случајевима: 1. ако се овлашћени корисник одрекне права, 2. на основу судске одлуке, 3. ако је овлашћени корисник престао да постоји, 4. ако је решење оглашено ништавим29, 5. ако је решење укинуто30 и 6. ако није, по истеку рока од пет година од дана уписа у регистар, на захтев овлашћеног корисника ово право продужено. Поглавље V ПРАВНИ ПРОМЕТ ПРАВА ИНДУСТРИЈСКЕ СВОЈИНЕ Преносивост, односно трансферибилност права индустријске својине је једна од основних карактеристика ових права, а настаје као последица овлашћења располагања. Право располагања има носилац права, али и подносилац пријаве за неко од права индустријске својине, све док надлежни орган пред којим се води поступак регистрације, односно заштите права не донесе решење, било позитивни или негативно. По правилу, право располагања је временски ограничено на време трајања признате правне заштите, после чега оно постаје јавно. Међутим, код жига је ово право неограничено по времену трајања, те је он један од изузетака овог правила. Исто тако, код правно незаштићених права индустријске својине (know-how на пример), власник није ограничен временски у погледу трајања права. Носилац права може пренети само имовинско-правна овлашћења, будући да су морално-правна непреносива, било сва имовинско-правна овлашћења (уговором о цесији) или само једно право из имовинско-правних овлашћења - право привредног искоришћавања (уговор о лиценци). Физичка лица носиоци ових права могу располагати њима правним пословима inter vivos, или mortis causa када су предмет тестаменталног или законског наслеђивања. 28 Постоје следећи регистри: 1. регистар пријава географских ознака порекла, 2. регистар пријава овлашћених корисника, 3. регистар одобрених географских ознака порекла и 4. регистар овлашћених корисника географских ознака порекла; сви регистри су јавни и заинтересована лица их могу разгледати. 29 На предлог заинтересованог лица, јвног тужиоца или по службеној дужности Завода, било када за време трајања права. 30 Решење се укида када се утврди да су престали да постоје услови за признавање овлашћеног корисника. 32 УГОВОР О ЦЕСИЈИ Уговор о цесији јесте споразум између преносиоца права - цедента и стицаоца права - цесионара којим се преносилац права обавезује да стицаоцу права пренесе одређено право индустријске својине, а стицалац тог права се обавезује да то право користи на уговорен начин и да за то плати накнаду. По правилу, предмет преноса по уговору о цесији могу бити већина права индустријске својине. Међутим, предмет преноса по уговору о цесији не могу бити колективни жиг, жиг гаранције и географска ознака порекла (будући да је везана за географско порекло и за овлашћеног корисника). Према Закону о патентима, уговором о цесији на друго лице може се пренети право на подношење пријаве, право из поднете пријаве и патент или мали патент. Према Закону о жиговима, носилац жига и подносилац пријаве могу да пренесу жиг и сва остала права из пријаве (за све или само за појединачне робе и услуге). Према Закону о правној заштити дизајна, дизај и права из пријаве могу бити предмет цесије. Према Закону о заштити топографије интегрисаних кола, право на топографију може бити предмет уговора о цесији, али подносилац пријаве не може закључити тај уговор докле год он и не постане титулар, тј. носилац права. Предмет уговора о цесији могу бити и незаштићена права индустријске својине - незаштићени (непријављени) проналазак, know-how, знак за обележавање роба и услуга, дизајн и тд. Уговором о цесији, цедент може пренети своја имовнско-правна овлашћења у целини када цесионар стиче имовинско-правна овлашћења на предмету, а цедент задржава само морално-правна овлашћења, ако је он уједно и проналазач, односно аутор; или пак делимично када цесионар уступа имовинско-правна овлашћења за одређено време или за одређену територију. На уговор о цесији примењују се општа правила облигационог права. Цедент одговара цесионару за стварне и правне недостатке предмета уговора. У супротном, када такви недостаци постоје, цесионар има право на раскид уговора и накнаду штете. Уговор о цесији мора бити сачињен у писаној форми. Та форма је forma ad solemnitatem. Уколико стране нису поштовале прописану форму, уговор је без правног дејства. Није потребно регистровати закључен уговор, али његова регистрација пред ЗИС на захтев једног од уговарача додатно појачава снагу уговора, те ће он према трећим лицима имати апсолутно дејство, тј. деловаће erga omnes. Овим се обезбеђује и правна сигурност, а и појачава се доказна снага уговора у случају спора. УГОВОР О ЛИЦЕНЦИ Појам и предмет уговора о лиценци Уговор о лиценци јесте споразум између даваоца лиценце и стицаоца, тј. корисника лиценце којим се давалац лиценце обавезује да уступи право привредног искоришћавања предмета лиценце, а стицалац се обавезује да то право користи на уговорени начин и да за то плати одговоарајућу накнаду. По својој правној природи, уговор о лиценци је двострано обавезујући, теретан је, то је уговор sui generis и уговор intuitu personae. Давалац лиценце може да уступи само право на привредно искоришћавање, а не и неко друго право из лепезе имовинско-правних овлашћења. Он може то право уступити на одређено или неодређено време. Уколико је предмет уговора know-how он је релативно неодређеног трајања, већ он зависи од воље странака. 33 Уступање права коришћења неких од права индустријске својине је искључив предмет уговора о лиценци. Када се јави ситуација да није предмет уговора искључив, већ се ради само о једном елементу уговора, онда дада није реч о уговору о лиценци, већ се ради о неком другом уговору (на пример, о уговору о франшизингу и сл.). Уговор о лиценци је основни начин правног промета патената, знакова разликовања, know-how, топографије. У пракси се овај уговор користи у већем обиму од уговора о цесији, будући да је стицаоцу битније да добије само право на привредно искоришћавање, а не право својине. Предмет уговора о лиценци могу бити: 1.патент, 2. жиг, 3. дизајн и 4. топографија интегрисаних кола. По својој суштини, предмет овог уговора никада не могу бити колективни жигови, жигови гаранције и географске ознаке порекла. Најважнија подела уговора о лиценци јесте она која за критеријум има обим уступљеног права. Тако, по овом критеријуму, уговор о лиценци може бити: 1. искључив - кориснику дају искључиво право искоришћавања предмета уговора, те право да трећим лицима забрани искоришћавања предмета лиценце, а за време трајања уговора и на територији предвиђеној уговором31; 2. просте (неискључиве) лиценце - лиценце које се закључују и важе за више лица. Уговор о лиценци мора бити закључен у писаној форми, а предмет, односно врста уговора немају значаја. По питању уписа у регистар, решења су слична као код уговора о цесији. Обавезе даваоца лиценце Основне обавезе даваоца лиценце наметнуте су код сваког уговора о лиценци који се закључује, а предвиђене су законом, а оне су: 1. да преда предмет лиценце на уговорени начин, 2. гарантује за техничка својства предмета лиценце и 3. пружи правне гаранције у погледу предмета лиценце. Ове обавезе наметнуте су код сваког уговора о лиценци који се закључује, а предвиђене су законом. Давалац лиценце предмет лиценце мора предати у уговореном року и на уговорени начин. Он мора да преда и техничку документацију потребну за практичну примену лиценце, као и материјализована знања и искуства која омогућавају искоришћавање предмета лиценце. Гаранција за техничка својства обухвата техничку изводљивост и техничку употребљивост. Техничка изводљивост подразумева могућност да се техничким путем произведе одређени производ или примени одређени поступак у производњи. Техничка употребљивост подразумева да ће производ добијен применом предмета лиценце одговарати циљу због кога су стране закључиле овакав уговор (општа употребљивост) или да ће се постићи посебни технички резултати (посебна употребљивост32). 31 Својство искључивости мора изричито бити предвиђено уговором. Ако такве одредбе нема, сматра се да је реч о простој лиценци. 32 Посебна употребљивост се мора посебно предвидети уговором о лиценци. 36 Поглавље VI ЗАШТИТА ПРАВА ИНДУСТРИЈСКЕ СВОЈИНЕ Физичка и правна лица, држављани Републике Србије или са регистрованим седиштем предузећа на њеној територији, могу своја права индустријске својине штитити пред домаћим органима, у складу са законима, али и пред иностраним, у складу са потписаним и ратификованим конвенцијама. ЗАШТИТА ПРАВА ИНДУСТРИЈСКЕ СВОЈИНЕ ПО НАЦИОНАЛНИМ ПРОПИСИМА Непосредна и посредна повреда патента Патент делује само у границама проналаска обухваћеног патентном пријавом, тј. захтевом. Овим захтевом се и одређује обим заштите који се стиче патентом. Повреда патента може бити непосредна и посредна. Непосредна повреде патента је свако неовлашћено предузимање од стране неовлашћеног лица оних радњи које су у искључивој надлежности носиоца патента, а везане су за његов проналазак33. Ова повреда патента јасно је регулисана законом. За постојање повреде патента није од значаја сличност облика проналаска које користи повређивач и носилац права, као ни да ли је то побољшање или не. Битно је да је до повреде дошло на начин који се може објективно утврдити и то од стране неовлашћеног лица. Две су врсте ове повреде - прво, када се користе сва обележја проналаска садржана у патентнома захтеву и друго - када се не користе сва обележја патента из захтева. Посредна повреда патента постоји када се нападају делови патента (проналаска или поступка) који нису обухваћени захтевом од стране трећег неовлашћеног лица. Када се делови који трпе посредну повреду споје, онда долази до непосредне повреде патента. Посредна повреда постоји и када се јавља понуда за производњу и испоруку делова патентираног проналаска који иначе нису патентирани, али када се споје чине патент, те га повређују непосредно. Општи услови који морају да постоје да би дошло до посредне повреде патента јесу следећи: 1. лице које испоручује делове проналаска је неовлашћено од стране носиоца патента да то чини или није пак стицалац овлашћен да користи испоручени део, 2. обављање индустријске делатности не би била могућа без испоручених делова, 3. индустријска производња се обавља на територији у којој је извршена испорука, односно где је патент заштићен, 4. делови нису неутрални, већ прилагођени. Према Закону о патентима, непосредном повредом патента сматра се повреда патента или малог патента која има било који облик економског искоришћавања без дозволе носиоца патента. Под посредном повредом се сматра свако помагање у извршавању непосредне повреде патента - снабдевање деловима и материјалима погодним или намењеним за непосредну повреду патента. Али, да би постојала посредна повреда потребно је још и да починилац зна или мора знати да су делови и материјали погодни или намењени непосредној повреди патента и да ти делови или материјали нису уобичајени на тржишту, нису неутрални, а ако јесу уобичајени, онда да је таквом испоруком лице којем су испоручени делови наведено да непосредно повреди патент или мало патент. 33 Неовлашћена производња, понуда на тржишту и стављање у промет производа проналаска. 37 Правна заштита права на патент Заштита патента је трострука: по Закону о патентима - управноправна и грађанскоправна, а по Кривичном законику - кривичноправна. Лице које сматра да му је повређен правни интерес пред ЗИС може покренути управни спор пред Врховним судом. Тужена страна је ЗИС, а предмет спора може бити неко од решења истог. Грађанскоправна заштита се оставарује путем четири тужби које се подносе Окружном суду, а жалбе Врховном суду, пред којим је дозвољена и ревизија пресуде истог суда. Ако су у питању предузећа, надлежни су трговински судови и виши трговински судови. Тужба због повреде права може да поднесе подносилац пријаве након објаве пријаве патента, стицалац искључиве лиценце објављене пријаве, носилац патента или малог патента и стицалац искључиве лиценце а против сваког лица које повреди њихово право. Тужба се може састоја ти из следећих тужбених захтева: 1. утврђење постојања повреде патента, 2. забранa радњи којима се повређује патент, 3. накнадa штете због повреде права, 4. објављивање пресуде о трошку туженог, 5. одузимање, односно уништење, без било какве накнаде, производа који су настали или стечени повредом патента; 6. одузимање, односно уништење, без било какве накнаде, материјала и предмета (прибор, алат) који су претежно употребљени у стварању производа којима се повређује патент. Уколико је повреда права учињена намерно или крајњом непажњом, тужилац може, уместо накнаде штете, дa захтева накнаду до троструког износа уобичајене лиценцне накнаде зa коришћење проналаска. Подносилац пријаве има право на накнаду штете од датума објаве пријаве. На питања у вези с накнадом штете нанете повредом права, која нису уређена поменутим законом, примењују се одговарајуће одредбе ЗОО. На захтев тужиоца који учини вероватним да је његово право повређено или да ће бити повређено, суд може, до правноснажности пресуде, одредити следеће привремене мере: одузимања, односно искључења из промета производа насталих или стечених повредом патента; одузимања, односно искључења из промета предмета (прибор, алат) претежно употребљених у стварању производа којима се повређује патент; забране настављања започетих радњи којима се повређује патент. Предлог за одређивање привремене мере може се поднети и пре подношења тужбе, под условом да се тужба поднесе у року од 30 дана од дана извршења мере.Акo постоји опасност од настанка ненадокнадиве штете или ако је очигледно да постоји опасност од уништења доказа, суд може одредити привремену меру без претходног изјашњења туженог, с тим да тужени о томе мора бити обавештен без одлагања, а најдоцније у року од пет дана од дана спровођења привремене мере. Жалба против решења којим је суд одредио привремену меру не одлаже извршење решења. Тужба се може поднети у субјективном року од 3 године, односно у објективном року од 5 година. Специфичности поступка по овој тужби огледа се у расправама затвореним за јавност, већем ангажовању вештака, хитност поступка, подношење захтева за одређење привремене мере као правило у поступку. Терет доказивања пада на туженог који производи спорни производ. Ако је предмет повреде патента поступак за добијање новог производа, сматраће се да је сваки идентичан производ добијен заштићеним поступком, док се не докаже супротно. 38 Тужба за утврђивање права на заштиту је резервисана само на проналазача, његовог правног следбеника или послодавца. Тужбеним захтевом се тражи утврђивање да тужилац има право на патент уместо лица које је тај проналазак пријавило као свој. Исто тако, она се може поднети и код супроналазаштва. Тужба се може поднети до доношења решења о признању патента, односно до истека рока трајања патента или малог патента, Правноснажну пресуду којом је усвојен тужбени захтев суд доставља надлежном органу, који уписује промену подносиоца пријаве, односно носиоца права у одговарајући регистар. Тужбом за заштиту права послодавца, односно запосленог послодавац, односно запослени који има право на заштиту или на економско искоришћавање проналаска из радног односа може тужбом захтевати од суда утврђивање и заштиту својих права у року од од две године од дана објављивања пријаве патента, али не по истеку рока од две године од престанка радног односа током кога је настао проналазак. Правноснажну пресуду којом је усвојен тужбени захтев суд доставља надлежном органу, који уписује промену подносиоца пријаве, односно носиоца права у одговарајући регистар. Тужба за утврђивање својства проналазача подноси се од стране проналазача који захтева од суда да утврди његово својство проналазача и да наложи уписивање његовог имена у пријаву патента, одговарајуће исправе и регистре надлежног органа, акo је у пријави патента или у некој другој исправи наведено неко друго лице као проналазач. Рок у коме се може поднети тужба није ограничен, те се тужба може поднети и по протеку важности патента. У случају смрти проналазача, право на овакву тужбу имају његови наследници. Правна заштита права на дизајн Правна заштита дизајна може се остварити у управном, грађанском и кривичном поступку. Управна заштита је иста као и код патента, те овде само упућујем на одговарајућа излагања. Грађанскоправна заштита се оставарује путем четири тужби које се подносе Окружном суду, а жалбе Врховном суду, пред којим је дозвољена и ревизија пресуде истог суда. Ако су у питању предузећа, надлежни су трговински судови и виши трговински судови. Тужба због повреде права на дизајн или права из пријаве подноси тужилац против лица које повреди право на дизајн или право из пријаве. Тужба обухвата следеће тужбене захтеве: утврђење повреде права; престанак повреде права; уништење или преиначење предмета којима је извршена повреда права; уништење или преиначење алата и опреме уз помоћ којих су произведени предмети којима је извршена повреда права, ако је то неопходно за заштиту права; накнаду имовинске штете и оправданих трошкова поступка; накнаду моралне штете за аутора; објављивање пресуде о трошку туженог; давање података о трећим лицима која су учествовала у повреди права. Поступак по тужби због повреде права из пријаве суд ће прекинути до одлуке надлежног органа о признању права на дизајн. Ако је пред надлежним органом покренут управни поступак, суд који поступа по тужби дужан је да застане са поступком до коначне одлуке надлежног органа. Повредом се сматра неовлашћено коришћење дизајна, подражавање дизајна или неовлашћено објављивање пријаве. Тужба се може поднети у субјективном року од три године, односно у објективном року од пет година. 41 Месно је надлежан суд који је на подручју где је и пребивалиште, односно седиште овлашћеног корисника, а рок за подношење тужбе је три године (субјективни рок), односно пет година (објективни рок). Повредом права се сматра свако неовлашћено коришћење ознаке порекла или сличне ознаке порекла, тако да створи забуну на тржишту. Тужба обухвата сличне тужбене захтеве као и код жига - утврђење повреде права, престанак повреде права, уништење или преиначење предмета којима је извршена повреда или алата и опреме која је служила повреди, накнада имовинске штете и оправданих трошкова поступка, објављивање пресуде о трошку туженог и давање података о трећим лицима која су учествовала у повреди права. Тужилац може тражити и неку од привремених мера које су сличне као и код жига било по врстама мера, исто и по тражењу пре подношења тужбе. Тужилац може штитити ово право и по закони који спречава нелојалну конкуренцију, а за привредна лица су предвиђени и привредни преступи, а за физичка, правна лица и одговорна лица у правном лицу и прекршајна одговорност. Правна заштита права на топографију интегрисаних кола Заштита топографије је трострука: управноправна, грађанскоправна и кривичноправна. Лице које сматра да му је повређен правни интерес пред ЗИС може покренути управни спор пред Врховним судом. Тужена страна је ЗИС, а предмет спора може бити неко од решења истог. Грађанскоправна заштита се оставарује путем тужбе које се подносе Окружном суду, а жалбе Врховном суду, пред којим је дозвољена и ревизија пресуде истог суда. Ако су у питању предузећа, надлежни су трговински судови и виши трговински судови. Тужбу због повреде права подноси носилац права на топографију или стицалац искључиве лиценце због повреде својих искључивих права. Тужбу не може поднети подносилац пријаве на топографију, будући да та могућност није предвиђена законом. Подноси се у субјективном року од једне године, односно у објективном року од три година. Суд мора да води посебно рачуна о ограничењима по закону - некомерцијална употреба, реверзибилни инжињеринг и случај исцрпљења права. Тужбом се може захтевати утврђивање повреде права, престанак повреде права, накнада имовинске штете и објављивање пресуде о трошку туженог. Тужбу за оспоравање права на заштиту може да поднесе сутор топографије или његов правни следбеник против лица које је поднело пријаву или против лица које је носилац права. Тиме он тражи да га суд огласи носиоцем права на топографију или да он буде саносилац, заједно уз већ признатог носиоца. Тужба се може поднети у року у коме право на топографију и траје, а по пријему пресуде ЗИС ће извршити потребне промене у регистру и списима. Ваља напоменути да ће се почев од 1. јануара 2010. године управноправна заштита остваривати, односно управни спорови водити пред посебно основаним судовима који се у нас јављају по први пут, а то су Управни судови. Исто тако, грађанскоправна заштита ће се остваривати тужбама пред Вишим судовима, а жалбе поводом пресуда ових пред Апелационим судовим. Када су у питању предузећа у правнма лица, надлежни су Привредни судови и Виши привредни суд. 42 МЕЂУНАРОДНА ЗАШТИТА ИНДУСТРИЈСКЕ СВОЈИНЕ Развој међународне трговине наметнуо је стварање међународне заштите права индустријске својине. Наша земља је једна од потписница многобројних нонвенција и међународних прописа, које смо ратификоли те се и они примењују у правној заштити индустријске својине. Од конвенција о међународној заштити интелектуалне својине ваља поменути Конвенцију о оснивању Светске организације за интелектуалну својину - WIPO, Споразум о трговинским аспектима права интелектуалне својине, Париску конвенцију о заштити индустријске својине. Конвенције о међународној заштити патената су Уговор о сарадњи у области патената - РСТ, Стразбуршки аранжман о међународној класификацији патената, Будимпештански споразум о међународном признавању депозита микроорганизама ради поступка патентирања, Конвенција о европском патенту - КЕР. Конвенције о међународној заштити дизајна су Локарнски аранжман и Хашки споразум. Конвенције о међународној заштити жигова су Мадридски аранжман о међународном регистровању жигова, Протокол уз Мадридски аранжман о међународном регистровању жигова, Ничеански аранжман, Уговор о жиговном праву. Конвенције о међународној заштити географских ознака порекла су Лисабонски аранжман о заштити ознака порекла и њиховом међународном регистровању и Мадридски споразум о сузбијању лажних и преварних ознака порекла на производима. Конвенције о међународној заштити топографије су Уговор о интелектуалној својини у вези са интегрисаним колима, али и одредбе TRIPS регулишу ову материју. Такође, у равни Европске уније донешене су многе директиве и правилници који регулишу права идустријске својине, али и њима сличним и сродним правима. 43 Глава трећа АУТОРСКО ПРАВО Поглавље I ОПШТИ ПОЈМОВИ О АУТОРСКОМ ПРАВУ Појам ауторског права Као посебна грана права, ауторско право је настало у 19. веку, али је оно постојало још од настанка цивилизације - човек је још у праисторији сликао, певао, играо. Ауторско право се може посматрати у објетивном и субјективном смислу. Ауторско право у објективном смислу представља скуп правних прописа и норми којима се регулишу друштвени односи и појаве у везиса стварањем и искоришћавањем ауторског дела у области књижевности, науке или уметности. Ауторско право у субјективном смислу представља право признато аутору на основу норми објективног ауторског права, а по основу интелектуалног стваралаштва. Две су основне разлике између права индустријске својине и ауторског права - прва је у предмету: права индустријске својине настају у области привредне делатности, а ауторска у области књижевности, науке и уметности, речју - култури; и друга у начину настанка субјективног права: права индустријске својине настају доношењем решења у управном поступку, а ауторска права самим чином стварања. Једна од разлика је и та што се права индустријске својине односе на област трговинр, тј. привреде, док се ауторска права односе на област културе и уметности. И поред разлика, постоје и одређене сличности које се односе на предмет ових права и њихове економске функције. Код ауторских права не постоји институт регистровања дела, али њему у неким цртама одговара институт депоновања дела код надлежног државног органа (Југословенска ауторска агенција, данас Ауторска агенција за Србију - ААС), али то није никако стицање права, већ служи само као јаче доказно средство у случају спора. Основни задатак ауторског правао јесте признавање правне заштите аутору и његовом делу, али и другим лицима која то право по закону имају - наследницима аутора, корисницима и сл, али они та своја права црпе из права основног носиоца, те се они називају деривативним, а корпус њихових права је ужи од права аутора. Субјективно ауторско право се састоји из два овлашћења: имовинско-правног и морално-правног. Код сродних ауторских права једино и искључиво интерпретатори имају и морално-правна овлашћења поред имовинско-правних. Коришћење ауторског дела је основ за двоструку правну заштиту - по основу ауторског права и по основу права сродних ауторским. И код субјективног ауторског права, попут права индустријске својине, постоје одређена ограничења. На сродна права ауторским, по закону, сходно се примењују прописи који важе за ауторска права, будући да она нису предмет посебног регулисања. Ауторско-правни однос Ауторско-правни однос је сложена категорија у којој учествује више лица. Основни чинилац и носилац субјективног ауторског права јесте аутор, а од других се ту могу наћи корисници ауторског дела. 46 Настанак ауторског дела Ауторско дело је, у својој бити, информација којома аутор саопштава своја осећања и емоција, а у одређеној форми. Настанак ауторског дела обухватају неколико фаза - фаза јављање идеје, фаза структурисање у унутрашњој форми и, на крају, фаза уобличавање и изражавања у спољној форми. Идеје могу бити оне љубавне, али и идеје мржње, расизма, патриотизма и оне ипак не уживају правну заштиту, јер би се тиме дало право ексклузивитета на основу примера. Конкретизација идеје се још увек одвија у мислима аутора, с тим што из апстрактног прелази колико толико у нешто конкретније. Из истих разлога, ни конкретизација идеја не ужива правну заштиту. Када аутор своје конкретизоване идеје материјализује, тј. заодене им одређену форму, тек тада се може говорити о постојању ауторског дела коме законодавац пружа правну заштиту. Ауторско дело представља скуп animus37-а и corpus38-а и неуништиво је, будући да је то духовна творевина, док се примерак ауторског дела може и да уништити. Ауторску заштиту уживају и недовршена дело, а једино је не уживају тек започета ауторска дела. Законски услови заштите ауторског дела Закон прописује као битне услове за заштиту ауторског дела: 1. оригиналност и 2. форму. Оригиналност дела је фактичко питање које се мора утврђивати у сваком конкретном случају. Сматра се да се састоји из ауторске оригиналности и оригиналности дела. Ауторска оригиналност подразумева одражавање индивидуалних особина или осећања аутора, еманацију личности и осећања аутора, односно - то је израз његовог духа. Оригиналност дела је блиска појму новости у праву индустријске својине, али се ту новост посматра објективно, док се у ауторском праву она процењује субјективно. Први услов за заштиту ауторског дела - оригиналност, се цени према ауторској оригиналности, те тиме она улази у битне елементе за законску заштиту. Аутор је потпуно слободан у избору форме у којој ће своје ауторско дело обликовати и манифестовати. У упоредном праву се појављују још неки услови који су дефинисани као битни, а који у нашем праву нису предвиђени као такви, мада могу егзистирати, али у форми небитних услова. То су објављивање и издавање дела. Објављивање је прво чињење доступним јавности, ужој или широј, дела на било који начин и било где у свету. Објављивање дела се може десити само једном и то је неповратан процес, док се издавање може поновити више пута, а може бити и реверзибилан, повратан процес. Издавање дела је пуштање у промет примерака дела од стране аутора или лица које он овласти у оном броју који је обзиром на природу дела довољан да задовољи разумне потребе јавности, а може се издавати и више пута. Под одређеним условима, ово може бити повратан процес. Дело ликовне уметности је издато када је објављен оригинални примерак и бар једна копија која је трајно учињена доступном јавности, а за штампана дела се тражи тираж од најмање 500 до 1.000 примерака. 37 - идеја. 38 - форма. 47 Другачији су битни услови у праву англосаксонског подручја (ознака © за copyright, депоновање у конгресну библиотеку и регистрација дела), а у међународном ауторском праву се тражи и објављивање дела. Конститутивни елемент правне заштите у другим земљама чланицама неке конвенције јесу управо те универзалне конвенције. Наслов ауторског дела Наслов ауторског дела је име или назив под којим аутор обележава своје дело по чему ће се оно разликовати од дела исте врсте. То практично значи да исти наслов дела за сва дела исте врсте не може да се користи, док се такав наслов може користити за именовање дела друге врсте39. Забрана коришћења истог или сличног назива дела примењује се када се ради о делима исте врсте и када се тако јавност може довести у забуну и пометњу. Међутим, уколико ипак постоји исти наслов дела, па чак и исте врсте, али се не може изазвати забуна и пометња у јавности, онда ова забрана не стоји40. Наслов дела може, али и не мора бити у директној вези са садржином самог дела, а акцесорне је природе, те дели своју правну судбину са главном ствари. Незавршено дело, односно делови ауторског дела такође се сматрају ауторским делом уколико испуњавају услове из генералне клаузуле. Оригинална, изворна су она дела која су првобитно настала, а изведено дело је оно дело које је настало од стране аутора који је користио узор, идеју, композицију других дела, с тим да је унео и довољно оригиналности у свом раду чиме је створио ново дело. Изведено дело може, али и не мора бити у истој форми као и оригинално дело, а аутор иведеног и оригиналног дела немора бити иста особа, али такав аутор изведеног дела мора тражити и добити сагласност аутора оригиналног дела. Исто тако, прераде су могуће код свих врста ауторских дела, с тим што се мора тражити и добити сагласност аутора оригиналног дела. Неколико је врста адаптација ауторских дела: адаптација књижевног дела за филм писањем сценарија, скраћивање, варијације и имитације код музичких дела и томе сл. адаптацијом се не сматра превод неког дела. Врсте ауторских дела Постоје много врста ауторских дела, зависно од полазног критеријума. Међутим, овде ће бити само наведена она најтипичнија. Писана и говорна дела су она дела у којима је средство изражавања било који језик и у било којој форми. Најтипичнија су писана дела ма које врсте. Новински чланци и приватна и послова преписка (коресподенција) не сматрају се a priori ауторским делима, она то ипак могу бити условно, ако испуне и уносе елементе новости у своју садржину. Тако, просто приказивање чињеница и давања описа у чланку не доводи до постојања ауторског дела. Превод неког дела не сматра се ауторским делом преводиоца, тј. оно није изведено дело, иако се може превести тек уз сагласност аутора дела које је предмет превођења. У пракси се појавила и категорија портпури - то је ново дело које настаје спајањем делова, сегмената, цитата или извода најзначајнијих дела једног аутора, тако да се оно јавља као ново дело аутора из чијих делова се оно и састоји41. 39 На пример, постоји писано дело „На Дрини ћуприја“, а сме постојати и сликано дело са истим називом. 40 Типичан пример су наслови универзитетских и других уџбеника - „Управно право“, „Кривично право“, „Криминологија“, „Интелектуална својина“ различитих аутора и коаутора. 41 Типичан пример је песма која носи наслов „Песме моје“ Томе Здравковића, нашег познатог извођача музике, која у се садржи најзначајније делове његових претходних песама. 48 ДЕЛА КОЈА УЖИВАЈУ АУТОРСКО-ПРАВНУ ЗАШТИТУ Предмет ове заштите је ауторско дело. Појам ауторског дела даје законодавац помоћу генералне клаузуле, али уз допуну егзимпликативног набрајања ште ће се посебно сматрати ауторским дело, чиме оставља могућност да се правна заштита пружи и оним делима која испуњавају услове из генералне клаузуле. Законом се ауторским делом сматрају нарочито: 1. писана дела (књиге, брошуре, чланци, преводи, рачунарски програми); 2. говорна дела (предавања, говори, беседе и друго); 3. драмска, драмско-музичка, кореографска и пантомимска дела, као и дела која потичу из фолклора; 4. музичка дела, са речима или без речи; 5. филмска дела (кинематографска и телевизијска дела); 6. дела ликовне уметности (слике, цртежи, скице; графике, скулптуре и друго); 7. дела архитектуре, примењене уметности и индустријског обликовања; 8. картографска дела (географске и топографске карте); 9. планови, скице, макете и фотографије; 10. позоришна режија. Не сматра се ауторским делом творевина животиња, нити природне творевине (Ђавоља варпш, на пример), чак ни уколико се компјутерски створи неко дело без учешћа људског духа. То значи да ће се ауторским делом сматрати само људске творевине које испуњавају услове из генералне клаузуле. Писана и говорна дела За писана и говорна дела у теорији и законодавству се извегава назив језичка дела. Писана дела су дела која су изражена језиком у писаној форми, облику. Говорна дела су дела изражена језиком у усменој форми. У овој категорији (писаних и говорних дела) се налазе, на пример, књижевна дела, збирке књижевних дела, сликовнице, илустрације, стрипови и тд. Уколико испуњавају законске услове из опште клаузуле, сматраће се безусловно ауторским делима. Међутим, постоје одређене категорије које ће се условно сматрати ауторским делима. Такве су новински чланци, приватна и пословна коресподенција. Они ће то бити уколико испуњавају услове из гнералне клаузуле. Новински чланци који просто преносе информације, неће се сматрати ауторским делом. Међутим, уколико има елемената оригиналности, онда ће они бити ипак ауторско дело. Иста је ситуација и са коресподенцијом. Сличне творевине, попут приватних дневника, белешки, записа, сматраће се ауторским делом уколико испуњавају услов оригиналности. Усмена дела Усмена дела, попут говора, предавања, пледоајеа (завршне речи у судском поступку), речју - свега што се може јавно саопштити усменим путем, а да не буде забележено и испуњава услов оригиналности, чини ауторско дело, те му се пружа правна заштита. 51 Филмско дело Филмско дело јесте дело код кога је средство изражавања покретна слика са музиком и текстом. Да би једно дело које садржи ове елементе било и ауторско дело, потребно је да испуњава услове из генералне клаузуле. Филмско дело, које може бити изворно или изведено, а мора бити фиксирано на материјалну подлогу (целулоидна или филмска трака, дигитални медиј и сваки други погодан начин) како би уживало правну заштиту. Две су врсте филмског дела: 1. конематографско (биоскопско) и 2. телевизијско. Наслов филмског дела такође ужива правну заштиту, исто као и сваки други наслов било ког ауторског дела. Филмско дело је ауторско дело sui generis, а настаје на основу уговора о кинематографском делу, што је збирни назив за више врста уговора између продуцента, са једне стране, и свих других лица са друге стране (глумаца, режисера, сценариста, шминкера, композитора и сл.). Од свих ових лица, аутором кинематографског дела се по закону сматрају 1. сценариста, 2. редитељ (режисер), 3. главни сниматељ, који су увек и безусловно аутори кинематографског дела, а ако је музика битан део и елемент филма, онда је ту и 4. композитор, а код цртаних и анимираних филмова ту је и 5. главни цртач и аниматор, који су условни аутори кинематографског дела. Остала лица нису коаутори филмског дела, већ су они аутори појединих ауторско-правних доприноса, а то су: 1. глумци, 2. маскери, 3. шминкери, 4. костимографи, 5. сценографи и тд. Код нас је по закону, искључиво продуцент (Metro Goldvin Mayer, Fox Searchlight, Hanna Barbera и др.) носилац ауторског права над филмским делом. По својој природи, могућа је кумулација улога - режисера, глумца и сл. Кинематографско дело, као један део филмског дела, је нужно (претпостављено) коауторско дело. Дела ликовних и примењених уметности Дела ликовних и примењених уметности су дела у области сликарства, графике, вајарства (дводимензионални и тродимензионални приказ) и сл. Њих карактеришу просторност, индивидуалност и оригиналност. Ова дела могу бити изворна или изведена, а посебна врста изведених дела јесу копије и репродукције. Дела архитектуре Дела архитектуре јесу дела која представљају грађевинске објекте који изазивају у човеку естетске реакције. Поред форме, грађевински објекат мора да има и одређену оригиналност, те ће у том смислу уживати ауторско-правну заштиту. 52 Дела примењених уметности и индустријског обликовања Дела примењених уметности и индустријског обликовања јесу дела дизајна која су и оригинална. То су различити производи у индустрији – сувенири и сл. Ова дела уживају троструку заштиту – као дела индустријске својине, ауторск дела и по праву сузбијања нелојалне конкуренције. Остала ауторска дела У ову групу спадају фотографска, картографска, пластична и остала ауторска дела. Фотографско дело у принципу не ужива ауторско-правну заштиту, осим уколико се не ради о уметничкој фотографији која има елементе оригиналности. Поред свих ових побројаних ауторских дела која су типична ауторска дела, те их и законодавац набраја као примере, ауторским делом ће се сматрати и свако друго дело које испуњава услове из генералне клаузуле – оригиналност и форму. Поглавље III ЛИЦА КОЈА УЖИВАЈУ АУТОРСКО-ПРАВНУ ЗАШТИТУ АУТОР Појам аутора Аутор је физичко лице43 које је створило ауторско дело; он је духовни творац или интелектуални стваралац дела. Аутор може бити свако физичко лице које поседује само правну способност, без обавезе да поседује и пословну способност. Значи, и пословно неспособна лица која су душевно оболела могу бити аутори дела, са том разликом што она неће моћи да врше своја права већ ће то чинити њихови заступници. Духовна творевина се не сматра правним послом, већ је то правна чињеница за коју се везују ауторско-правне последице. Аутор стиче то свије својство – својство аутора, самим чином стварања ауторског дела, чиме му аутоматски ex lege и ipso facto припада субјективно ауторско право. Дакле, нема никаквве формалности или процедуре. Аутором се сматра лице чије је име, псеудоним или знак стављен на ауторском делу док се супротно не докаже. На аутору лежи право избора да ли ће своје дело обележити као своје и на који начин. Уколико аутор не означи своје дело, оно ће се сматрати анонимним. За такво, анонимно, дело које је издато, ауторско право ће вршити издавач, а за анонимно дело које је само објављено, а не и издато – оно лице које је такво дело објавило. Осима аутора, као носилац субјективног ауторског права могу бити и друга лица било по основу уговора, закона или установе наслеђивања. Ауторство44 и власништво над делом нису исте категорије нити идентичне појаве и поред могуће кумулације (на пример код уметничких слика, књига, уметничких фотографија и сл). У оваквим случајевима, ауторско право се јавља као јаче право од права својине. Наиме, сопственик ауторског дела има две основне дужности према аутору и ауторском делу: 1. достојно искоришћавање ауторског дела и 2. поштовање интегритета аутора и његовог дела. 43 Правна лица никада не могу бити аутори ауторског дела. 44 Ауторство није правни посао, већ правна чињеница (факт). 53 Појам коаутора Установа коауторства постоји када два или више физичих лица заједничким стваралаштвом или интелектуалним доприносом створе одређено ауторско дело. Доприноси оваквих лица морају бити интелектуалне или ствралалачке природе, тако да друге врсте доприноса попут спонзорства, техничке помоћи, финансијске и друге немају никаквог утицаја на коауторство, јер нема духовног елемента. С обзиром на природу настанка, коауторство може бити нужно (претпостављено, принудно) и вољно коауторство45. Коауторско дело мора да представља целину која не мора бити нужно и недељива, већ се може састојати из дељивих целина (поглавља код књига и сл.). Типичан пример коауторског дела јесте филмско и драмско-музичко дело (опера). Од коауторства треба разликовати спојена дела. Спојена дела јесу дела код којих нема заједничке стваралачке сарадње, већ су то две врсте дела просто спојене ради лакшег искоришћавања дела (балет). Коаутор филмског дела Филмско дело је типичан пимер коауторског дела са елементом нужног коауторства. Коаутори код филмског дела јесу главни: 1. сниматељ, 2. режисер (редитељ), 3. сценариста који су увек и безусловно аутори кинематографског дела, а ако је музика битан део и елемент филма, онда је ту и 4. композитор, а код цртаних и анимираних филмова ту је и 5. главни цртач и аниматор, који су условни аутори кинематографског дела. Осим њих, глумци, костимографи, сценографи и друга лица јесу аутори појединих ауторско-правних доприноса, али не и аутори или коаутори филма. Глумци јесу још и интерпретатори те имају по том основу и посебна права као сродна ауторским правима. Међутим, у теорији се поставља питање да ли глумцима признати и ауторска права због постојања моралне компоненте. Аутори филмског дела имају следећа овлашћења: 1. овлашћење да снимају своје творевине, 2. овлашћење на репродуковање, стављање у промет и приказивање (емитовање, превођење, прерада) и 3. овлашћење на синхронизовање дела. Коауторска права на филмском делу јесу недељиве природе будући да чине заједничку целину – филм, али то никако не значи да се поједини ауторски доприноси могу самостално искоришћавати уколико им природа тих доприноса то допушта (музика, на пример). Коаутори филмског дела јесу једна од уговорних страна код уговора о кинематографском делу који стоје уз ауторе појединих ауторских доприноса. Сви они путем уговорне цесије преносе на продуцента своја имовинско-правна овлашћења, који обједињује њихове доприносе у једну целину и ствара филм, те је он и носилац ауторског права, а његова најважнија овлашћења јесу: 1. право снимања, 45 Типичан пример нужног коауторства јесте кинематографско дело, а вољног – књижевна и др. дела. 56 Тако, обзиром којој компоненти дају примат - моралној или имовинској, постоје две донцепције: 1. англосаксонска концепција и 2. континентална концепција. У англосаксонском праву примат имају имовинско-правни интереси, док су морално-правна овлашћења супсидијарног карактера и слабијег интезитета, ужа по обиму и условљена одређеним радњама формалног карактера. У континенталном праву превласт је на страни моралних овлашћења. Најважније карактеристике морално-правних овлашћења јесу следеће: 1. то су искључива, апсолутна овлашћења која делују erga omnes, 2. неотуђивост морално-правних овлашћења, што је конститутивни елемент или су поједина овлашћења везана за личност аутора и непреносива су, 3. релативна наследивост - она која су непреносива не могу се наслеђивати, 4. незастаривост моралних овлашћења - материјална овлашћења трају за живота аутора и одређени број година после његове смрти (најчешће 70 година), док морално-правна овлашћења трају и по престанку имовинских, чиме се испољава њихова тенденција трајања у вечност (неограниченост трајања)48, 5. недопустивост принудног извршења - ауторова имовина може бити предмет принудног извршења, а имовинска корист стечена по основу објављивања дела може бити предмет извршења, док само овлашћење то не може бити. Врсте моралних права Морална овлашћења аутора из корпуса субјективних ауторских права јесу: 1. право патернитета, 2. право на назначење имена49, 3. право на објављивање дела, 4. право на заштиту интегритета дела, 5. право на супротстављању недостојном искоришћавању дела. Право патернитета јесте овлашћење аутора да се супротстави сваком плагијату његовог ауторског дела. Право на назначење имена подразумева право аутора, али не и обавезу, да своје дело означи својим именом, знаком, псеудонимом, а ако то не учини дело ће се сматрати анонимним. Право на назначење и право патернитета састоје се још и из следећа три подовлашћења: 1. да обележи своје дело и да захтева од лица које искоришћава његово дело да означи име аутора, 2. да забрани злоупотребу свог имена и 3. да се супротстави сваком узурпирању или недопуштеном присвајању дела. Право на објављивање дела јесте право аутора да одлучи да ли ће, када и у ком облику, тј. на који начин да објави, прикаже или на други начин саопшти садржину дела јавности. Ово право је предпоставка за искоришћавање дела, тако да ово овлашћење садржи елементее и имовинског и моралног овлашћења. Право на заштиту интегритета дела представља право аутора дела да се супротстави свим неовлашћеним изменама свога дела. Када треће лице жели да 48 Врхунска дела трају и дан данас. 49 Право патернитета и право на назначење имена чине једно сложено право - право на признање ауторства. 57 преради дело, било на боље или на горе, оно мора тражити и добити сагласност аутора за такав акт. Аутор исто тако даје дозволу за репродукцију дела. Право на супротстављању недостојном искоришћавању дела подразумева обавезу да сваки стицалац неког примерка ауторског дела то дело искоришћава на примерен начин којим се не вређају морална овлашћења аутора50. Уколико се деси да се дело искоришћава на недостојан начин, аутор тог дела може се правно побунити против тога. Наведена овлашћења су основна. Поред ових, помиње се и тзв. право покајања које садржи и моралну и имовинску компоненту - аутор дела има право да ускрати дозволу за искоришћавање дела или да повуче примерке издатод дела у промету ако би даље искоришћавање нанело штету аутору и то из разлога који су настали после закључења уговора, а због околности које се не могу подвести под кривицу стицаоца таквог примерка. Имовинска права аутора Имовинску компоненту из субјективних ауторских права чини право искоришћавања дела које се може вршити на различите начине. Имовинска права аутора чини и овлашћење аутора да пусти у промет примерке свога дела. За свако искоришћавање дела од стране трећих лица потребна је сагласност аутора тога дела, а уз плаћања му накнаде за такво коришћење. Најважније карактеристике имовинско-правних овлашћења јесу следеће: 1. то су искључива, апсолутна овлашћења која делују erga omnes, 2. отуђива су права преносива правним пословима inter vivos или m,ortis causa. За живота, аутор не може пренети ни једно своје морално-правно овлашћење, већ може то учинити једино са имовинским. Карактеристично је да аутор ипак може пренети само вршење појединих морално-правних овлашћења. Раније је подела имовинско-правних овлашћења била другачије регулисана. Тако је по њему искоришћавање дела могуће у два вида - у телесној и у бестелесној форми51, што је условљавала врста ауторског дела. Ово становиште је данашњим законом напуштено, али га пракса и даље користи. Врсте имовинских овлашћења Аутору дела на располагању стоје следећа имовинско-правна овлашћења: 1. право на бележење или умножавање дела, 2. право на стављање примерака дела у промет, 3. право на давање примерака дела у закуп, 4. право на давање примерака дела на послугу, 5. право извођења дела, 6. право емитовања дела, 7. право јавног саопштавања, укључујући и интерактивно чињење доступним јавности садржине дела са места и времена које сам аутор одабере, 8. право прилагођавања, 9. право јавног саопштавања дела које се емитује, 10. право јавног саопштавања дела са носача звука или слике, 11. право представљања. Право на бележење или умножавање дела представља искључиво право аутора да забележи односно сними или умножи своје дело техником којом он изабере. Код дела архитектуре, сама градња таквог дела јесте умножавање дела. 50 Уметничка слика да се излаже у кући, музеју или галерији и сл, а не у тоалету. 51 Код телесног искоришћавања користио се неки медијум - телесни носач. 58 За рачунарске програме, сам чин пустања у рад таквог програма сматра се умножавањем. Право на стављање примерака дела у промет јесте право да умножене примерке аутор пусти у промет на начин који сам изабере. Право је аутора да примерак свога дела да у закуп библиотеци, галерији, видео-клубу и сл. чиме он преноси своје имовинско овлашћење. Право извођења дела јесте право аутора да сам или посредством другог лица које овласти да његово дело изведе. Под овим се подразумева несценско искоришћавање дела, путем концерата, рецитала и сл. Право емитовања дела подразумева искоришћавање дела јавним саопштавањем путем физичке везе (жица) или даљинским путем (сателит). Два су вида сателитског саопштавања: - директно или непосредно (предајник→ сателит→ корисник) и - дистрибутивно или посредно (емисиона станица→ сателит→ примопредаја на релеју→ дифузним путем до корисника). Два су изузетка да се за сваки жични или бежични пренос потребна посебна дозвола коју добија сваки емитер, тако да дозвола дата за бежучно саопштавање обухвата и жично: 1. код неприступачних терена (брдски и планински терен52), 2. код колективних антена на зградама или код мањих насеља53. Право представљања подразумева стављање дела на сцену у позоришту, балету, као драму и слично, чиме се дело представља публици. Права аутора према власнику дела У неким својим сегментима ауторско право се јавља као јаче право, а при телесном искоришћавању. Тако, наш закон уводи четири посебна права: 1. право на приступ примерку дела, 2. право слеђења, 3. право забране излагања оригиналног примерка дела ликовне уметности и 4. прече право аутора на прераду дела архитектуре. Право на приступ примерку дела подразумева ex lege право аутора да од таквог стицаоца, и поред тога што је отуђио примерак ауторског дела, захтева да му омогући приступ делу, али није дужан да му преда примерак дела. Право слеђења се састоји из овлашћења аутора да буде заинтересован за правну судбину отуђеног примерка дела. Ово право се састоји из два овлашћења: аутор има право да буде обавештен о подацима који се тичу новог власника дела у случају продаје (код дела ликовне уметности, музичких и књижевних дела) и овлашћење аутора ликовне уметности и оригиналних рукописа дела да потражују 3% цене у случају даље препродаје. Дужници овог плаћања су продавац и галериста или организатор јавне продаје. Ово овлашћење не постоји код дела архитектуре и код филмског дела, као ни дела која су предмет продаје између физичких лица. Право забране излагања оригиналног примерка дела ликовне уметности подразумева овлашћење аутора да стицаоцу дела забрани да то дело излаже. По правилу, стицалац дела сме то дело излагати, осим уколико му аутор то изричито забрани. Изузетак од овог правила јесу галерије и музеји код којих се, по природи ствари, дела и набављају како би се излагала. 52 До брда иде путем бежичног преноса. 53 Бежичним путем до антена, а потом се разводи кабловима. 61 Ако се почетак рока трајања ауторског права рачуна од објављивања дела, а дело је објављивано у наставцима, за сваки наставак тече засебан рок заштите. Рокови за потребе утврђивања датума престанка имовинских права аутора рачунају се од 1. јануара године која непосредно следи за годином у којој се десио догађај који је релевантан за почетак рока. Када протекне рок правне заштите имовинских овлашћења аутора наступа старање о заштити моралних права аутора које врше наследници, удружења аутора и институције из области науке и уметности, али и свако лице има право да штити патернитет и интегритет дела, као и да се супротстави сваком облику недостојног искоришћавања ауторског дела (actio popularis - народна тужба). Поглавље V ПРАВНИ ПРОМЕТ АУТОРСКОГ ПРАВА Општи је принцип да се субјективно ауторско право може преносити правним послом inter vivos, с тим да аутор за живота може пренети само имовинска овлашћења, а од моралних може пренети само вршење појединих овлашћења. ПРЕНОС АУТОРСКИХ ПРАВА НА ОСНОВУ УГОВОРА Уговор је основни инструмент преноса ауторских имовинско-правних овлашћења, док се морално-правна овлашћења не могу преносити. Аутор на друго лице може пренети право искоришћавања дела у најширем смислу, а такве ситуације су са деривативним носиоцима ауторског права. Једно ауторско дело се може искоришћавати на више начина, тако да је за сваки вид искоришћавања потребна сагласност аутора, те у уговорима о преносу мора се прецизно нагласити које је право пренето, јер ће у случају сумње важити правило in dubio pro auctore. Два су основна вида преноса: 1. конститутивни начин и 2. транслативни начин. Конститутивни начин се назива још и лиценцан, а суштина је да изворна имовинско-правна овлашћења задржава аутор, али се из њих изводи једно уже овлашћење - право на коришћење дела у корист другога. Аутор за живота може вршити само конститутиван пренос. Транслативни пренос се још назива и цесијом, а подразумева пренос овлашћења са носиоца права на друго лице које постаје нови носилац. Овај пренос врши друго лице које није аутор или његов правни следбеник. Лице које уступањем стиче неко овлашћење може то своје право у целини пренети на треће лице само уз дозволу аутора или његовог правног следбеника. Пренос својине на оригиналном примерку дела не подразумева и стицање ауторства на том делу, што нам говори да ауторство није правни посао већ правна чињеница. Неколико је уговора у ауторском праву, а то су:  издавачки уговор.  уговор о представљању (извођењу) дела,  уговор о филмском делу и  уговор о преради дела. 62 Општа правила о ауторским уговорима Сви уговори у ауторском праву морају бити закључени у писаној форми, док једино уговор о објављивању чланака, слика и цртежа у новинама и часописима не мора испуњавати услов писане форме. Битни елементи ауторских уговора јесу:  уговорне стране,  ауторско дело,  права које се преносе,  начин коришћења дела и  накнада55. Обавеза аутора код ових уговора је двострука: аутор мора да се уздржава од поступања којима би ометао стицаоца у коришћењу и да стицаоцу дела пружи правну заштиту од евикције (давање правних гаранција). Издавачки уговор Издавачки уговор се склапа код књижевних, научних, драмских и музичких дела која се умножавају штампањем. Издавачки уговор јесте споразум између аутора и издавача којим аутор преноси на издавача право на умножавање дела штампањем и стављањем у промет таквих примерака, а издавач се обавезује да умножено дело пусти у промет и да за то плати одговарајућу накнаду (хонорар). Више је врста оваквих уговора - прави, неправи, комисиони, о будућим делима. Када је у питању уговор за дела на истом језику, онда је он искључивог карактера. Битни елементи издавачког уговора јесу:  уговорне стране,  ауторско дело које је предмет уговора,  рок,  број издања,  висина тиража и  изглед и техничка опрема (карактеристике) примерака дела. Уговорне стране су издавач и аутор дела, односно друго лице које је аутор овластио (по основу уговора, закона или наслеђивања). Хонорар није битан законски елемент, али се он у уговору увек предвиђа. Поред ових, могу се срести и друге обавезе и права, сходно начелу ауторномије воље: обавеза аутора да изврши ауторску коректуру и да одобрење на штампу, право аутора на гратис, право аутора да откупи примерке свога дела када издавач не прода све примерке дела, уколико аутор после издавања у штампаној форми жели да то дело изда и у електронској мора најпре то понудити издавачу штампаног облика, а тек уколико он то не жели може га понудити другоме (прече право електронског издавања ауторског дела). Уговор о представљању и извођењу дела Уговор о представљању (извођењу) дела јесте споразум између аутора и корисника дела којим аутор уступа кориснику право представљања (јавног представљања) или право извођења дела, а корисник се обавезује да то дело изведе, тј. прикаже на одговарајући начин и у одређеном року. У суштини, то су два уговора - уговор о представљању је представљање сценског дела, а уговор о извођењу за предмет има несценско дело. 55 По закону из 2004. године накнада није законски битан елемент уговора, већ једино уговорно битан. 63 Сценска дела се у теорији називају „великим ауторским правима“, а несценска дела „малим ауторским правима“, те се код њих уговор о представљању назива још и позоришним уговором. Суштинске разлике између ова два уговора су у предмету уговора, али и у начину утврђивања накнаде - код уговора о представљању хонорар се утврђује споразумон уговорних страна, док је код уговора о извођењу дела хонорар утврђен општим актом колективне организације којој аутор припада. Оба ова уговора нису искључиве природе, те аутор може закључивати ове уговоре са већим бројем корисника. Карактерише их и својство intuitu personae. Предмет ових уговора може бити било које ауторско дело - необјављено дело, издато и објављено дело, али и будуће дело које ће тек настати и тд. Корисници уговора о представљању јесу позоришта, домови културе, организатори приредби; а код уговора о извођењу - организатори концерата, радио и телевизијске станице, угоститељска предузећа и сл. Што се тиче хонорара, за њега важи исто као и код издавачког уговора - он је само битан уговорни еклемент, али не и законски. Уговор о филмском делу Уговор о филмском делу јесте споразум закључен између продуцента и аутора дела, са једне стране, и аутора појединих ауторско-правних доприноса чиме продуцент стиче право да сними филм, тј. њихове ауторске доприносе на филмску траку и којима се регулишу узајамна права и обавезе продуцента и тих лица у вези са филмским делом настао коришћењем доприноса тих лица. Ово је само генерички назив за више уговора који се том приликом закључују. Уговор о филмском делу има елементе ауторског уговора, уговора о наруџбини и уговора о раду. Филмско дело се сматра завршеним када се постигне сагласност између продуцента и свих аутора, односно коаутора филма да је дело коначно завршено. Писац сценарија и композитор, као коаутори филма, могу своја ауторска дела искоришћавати самостално уколико се она могу по својој природи одвојити једни од других56. Након завршетка филма, продуцент је дужан да у року од једне године филма пусти у промет и да га јавно прикаже. Продуцент је носилац ауторског права по уговорној цесији. Уговор о преради дела Аутор има право да сам преради своје дело, а за то му није потребно никакво одобрење или дозвола било кога другог. Уколико он то не може57, онда он то своје овлашћење може пренет и уступити уговором на друго лице. Уговор о преради дела јесте споразум којим се уређује однос између аутора или његовог правног наследника и лица које жели да то дело преради ради сценског приказивања или извођења, ради снимања филмског дела или за друге потребе. Када је реч о преради филмског дела, овде продуцент прибавља ауторско- правна овлашћења од аутора или његових наследника које већ постоји или ће тек настати за потребе будућег филма, док се, за разлику, код уговора о филмског делу та овлашћења прибављају од коаутора будућег филмског дела као и аутора појединих ауторских доприноса. 56 На пример, није могуће одвојити музику од сценарија код мјузикла, те се не могу ни самостално искоришћавати. 57 Али мора да жели. Уколико то не жели, не сме се дело прерадити. 66 ауторских права, а од имовинских овлашћења има одређена имовинско-правна овлашћења:  искључива овлашћења: » право на снимање и умножавање интерпретације, » право на пуштање у промет снимљених примерака интерпретације, » давање у закуп снимака, » истовремено преношење интерпретације публици која се налази изван места где се изводи интрпретација, али у близини58, » емитовање и интерактивно чињење доступним интерпретације жичним или бежичним путем;  неискључива овлашћења: » емитовање интерпретације уживо, а не неким техничким средством, када интерпретатор има право на накнаду уколико се његова интерпретација емитује од стране емитера. Ансабла уметника постоји када у интерпретацији, поред солиста и диригента, учествују још и више од пет уметника (хор, оркестар, драмски ансамбл, балетски ансамбл, оперски ансамбл). Значи, да би постојао ансамбла уметника потребно је да учествује најмање осам лица - солиста, диригент и шест уметника! Право произвођача фонограма и видеограма Под произвођачем фонограма подразумева се физичко или правно лице у чијој организацији и чијим средствима је фонограм снимљен. Фонограм је забележени звук или одређени низ звукова на материјалној подлози, односно телесном носачу који има могућност бележења и репродуковања звука - плоче, касете, CD. Значи, фонограм је индустријски производ, а производња фонограма је привредна делатност, те произвођачу припадају имовинска овлашћења, будући да у овом процесу нема интелектуалне делатности. Произвођачи фонограма у пракси су City records, Grand production, PGP RTS тд. Субјективно фонограмско право обухвата право на искоришћавање фонограма59 и заштиту од недозвољеног коришћења фонограма60. Произвођач фонограма ступа у правне односе са двема категоријама субјеката - са аутором (ауторски уговор) и са интерпретатором (интерпретаторски уговор). Предмет фонограма може бити неко ауторско дело (књижевно, музичко и тд.), али и неко друго дело које није ауторско дело (звукови природе) могу бити такође предмет фонограма. Произвођач фонограма има искључива и неискључива имовинска овлашћења и то:  искључива овлашћења: » умножавање фонограма, » стављање у промет, » давање у закуп и » интерактивно чињење доступним јавности; 58 Путем видео-бима, звучника и сл. 59 Произвођач издатог фонограма има право на накнаду за: 1. емитовање фонограма; 2. јавно саопштавање фонограма; 3. јавно саопштавање фонограма који се емитује. 60 Произвођач фонограма има искључиво право да другоме забрани или дозволи: 1. умножавање свог фонограма у било ком облику и на било који начин и стављање у промет тако умножених примјерака фонограма; 2. давање у закуп примјерака фонограма; 3. интерактивно чињење доступним јавности, жичним или бежичним путем, свог фонограма. 67  неискључива овлашћења: » право на накнаду од лица која на било који начин јавно искоришћавају фонограм. Видеограм представља забележену слику или низ слика са или без звука на некој материјалној подлози. Произвођач видеограма је физичко или правно лице у чијој је организацији и чијим је средствима видеограм начињен. Слике емитоване уживо са телевизијских канала нису предмет заштите по основу права произвођача видеограма, будући да нису забележене. У таквој ситуацији, да би настао видеограм, потребно је да он садржи први запис. Ово право се другачије назива и правом филмског продуцента. Произвођач видеограма има идентична овлашћења као и произвођач фонограма:  искључива овлашћења: » умножавање видеограма, » стављање у промет, » давање у закуп и » интерактивно чињење доступним јавности;  неискључива овлашћења: » право на накнаду од лица која на било који начин јавно искоришћавају видеограм. Произвођач видеограма има право да се супротстави искоришћавању свог видеограма у измењеној форми, ако се таквим искоришћавањем могу угрозити његови оправдани имовински интереси. Право на постојећем фонограму није ни на који начин ограничено уграђивањем тог фонограма у видеограм. Практично, видеограми су VHS касете, DVD, слајдови и тд. Право произвођача фонограма и видеограма трају 50 година од настанка фонограма, односно видеограма. Право произвођача емисија Произвођач емисије је физичко или правно лице у чијој организацији и чијим средствима је створена емисија. У пракси су то ртио и телевизијске станице. Право произвођача емисије јесте право ових субјеката61 поводом њихових емисија. Произвођач емисије је, у ауторско-правном смислу, корисник како ауторских дела тако и предмета сродних ауторских права62 па се слободно може рећи да је право произвођача емисија једно од комплекснијих права у овој области. Емисије се јавности преносе, саопштавају путем радиодифузије као посебног техничког медијума (средства). Предмет заштите овог права јесте емисија, а у пракси је то све оно што је на програму емитовања - филм, музика, утакмица, вести, временска прогноза, reality show, што значи да емисије могу бити ауторска дела али и догађаји (утакмице, скупови и сл), а емисија је чак и само сат на екрану који показује тачно време. Све ово нам говори да за постојање емисије није битна њена садржина. Емисија представља генезу, пут постојања одређеног звучног и/или визуелног садржаја који се претвара у неки сигнал (електронски, електромагнетни и др) који се преноси до крајњих корисника који путем одговарајућих уређаја тај сигнал прихватају. Произвођач емисија ступа у различите односе са трећим лицима, пре свега са ауторима, тако да закључује разноразне уговоре - са интерпретаторима, 61 Радија и телевизијских станица. 62 Фонограма, видеограма. 68 произвођачима фонограма, видеограма, али и са организацијама за колективно остваривање ауторских и сродних ауторских права. Производња емисија је привредна делатност у којој изостаје интелектуална компонента, те и произвођачу следе само искључива имовинска овлашћења: » право снимања емисије на телесном носачу, » право реемитовања емисије, » право умножавања емисије, » право давања у закуп, » право на јавно саопштавање емисија и » право на интерактивно чињење доступним емисије јавности. Последња два права су новоуведена права по закону из 2004. године. Недозвољени облици коришћења емисије су: 1. неовлашћено реемитовање или ретрансмитовање и 2. недозвољено снимање и преснимавање емисије. Право произвођача емисије траје 20 година од тренутка емитовања емисије. Право произвођача базе података Произвођач базе података је физичко или правно лице у чијој организацији и чијим средствима је створена таква база. База података је збирка података различите врсте (ауторских дела или других чињеница и података) који су систематизовани на одређени начин и којима се може приступити електронским или другим путем. Предмет базе података могу бити различите врсте од података библиографског карактера, именика, адресара и сл, енциклопедија и тд. Електронске базе података су базе података одређене природе који се налазе на неком електронском медијуму и којима се електронски приступа (на пример Paragrafnet, Intermex и слично). Производња базе података је привредна делатност у којој изостаје интелектуална компонента, те и произвођачу следе само искључива имовинска овлашћења: » право да користи те податке, » право да другим лицима дозволи да, уз накнаду, користе те податке. Право произвођача базе података траје 15 година од тренутка настанка те базе. Право произвођача слободног дела Када неко лице по истеку рока трајања имовинско-правне заштите ауторских права по први пут законито изда или на други начин саопшти јавности неко дело које до тада није било издато он ће се сматрати првим издавачем слободног дела. Такав издавач уживаће сва имовинска овлашћења која одговарају правима аутора, а она ће трајати 25 година од дана издавања таквог слободног дела. Ауторска дела емитована преко сателита Сателити су уређаји који се налазе у васиони и чија је примарна функција да врше пријем и даље одашиљање сигнала. Сателити представљају интернационални феномен, а могу да буду узрок одређених проблема будући да сама процедура њиховог коришћења укључује субјекте са различитих територија и суверенитета, те се у пракси јавља проблем примене меродавног права. 71 3. производња, увоз, стављање у промет, продаја, давање у закуп, рекламирање у циљу продаје или давања у закуп или дrжање у комерцијалне сврхе уређаја који су превасходно конструисани, произведени или прилагођени да омогуће или олакшају заобилажење било које технолошке мере, и који немају другу значајнију сврху осим наведене; 4. заобилажење било које технолошке мере или пружање или рекламирање услуге којом се то омогућава или олакшава; 5. уклањање или измена електронске информације о правима, или стављање у промет, увоз, емитовање или на други начин јавно саопштавање ауторског дела или предмета сродноправне заштите са којег је електронска информација о правима неовлашћено уклоњена или измењена, а да при том починилац зна или има основа да зна да тиме подстиче, омогућује, олакшава или прикрива повреду ауторског права или сродног права. (члан 180.) Ауторско право и право интерпретатора не могу бити предмет принудног извршења. Међутим, предмет принудног извршења могу бити само одређена имовинска потраживања која произилазе из ауторских права и сродних ауторских права. Недовршена дела и необјављени рукописи не могу бити предмет принудног извршења. Казнено-правна заштита Казниће се за привредни преступ новчаном казном привредно друштво, односно предузеће или друго правно лице које: неовлашћено објави, забележи, умножи или јавно саопшти на било који начин, у целини или делимично, ауторско дело, интерпретацију, фонограм, видеограм, емисију или базу података или стави у промет или дâ у закуп или у комерцијалне сврхе држи неовлашћено умножене или неовлашћено стављене у промет примерке ауторског дела, интерпретације фонограма, видеограма, емисије или базе података; у циљу прибављања имовинске користи за себе или другог, противправно стави у промет или дâ у закуп примерке из таче 1, за које зна да су неовлашћено објављени, забележени или умножени; произведе, увезе, стави у промет, прода, да у закуп, рекламира у циљу продаје или давања у закуп или држи у комерцијалне сврхе уређаје који су превасходно конструисани, произведени или прилагођени да омогуће или олакшају заобилажење било које технолошке мере, или који немају другу значајнију сврху осим наведене; заобилази било коју технолошку меру или пружа или рекламира услуге којима се то омогућава или олакшава; уклони или измени електронску информацију о правима, или стави у промет, увезе, емитује или на други начин јавно саопшти ауторско дело или предмет сродноправне заштите са којег је електронска информација о правима неовлашћено уклоњена или измењена, и при том зна или има основа да зна да тиме подстиче, омогућује, олакшава или прикрива повреду ауторског права или сродног права; у својству власника грађевине изврши одређене измене на грађевини која представља материјализовани примерак дела архитектуре, а прераду дела није прво понудило аутору дела; обавља послове колективног остваривања ауторског, односно сродних права без дозволе надлежног. Казниће се за прекршај новчаном казном привредно друштво, односно предузеће или друго правно лице које: без навођења имена аутора или интерпретатора или под другим именом, у целини или делимично, објави, изведе, представи, пренесе извођење или представљање или емитује туђе ауторско дело или искористи туђу интерпретацију; без дозволе аутора измени или преради туђе ауторско дело или туђу снимљену интерпретацију; у својству галеристе или организатора јавне продаје оригинала ликовних дела, односно изворних рукописа, у року од 30 дана од дана продаје примерка оригинала дела, односно рукописа, не обавести аутора дела о имену и адреси продавца његовог дела, о имену и адреси 72 новог власника дела и о цени по којој је дело продато, или не плати аутору 3% износа од продајне цене дела; приликом уношења у евиденцију и депоновања код надлежног органа ауторског дела или предмета заштите сродног права да неистинити или прикрије прави податак о свом ауторском делу или предмету заштите сродног права; у својству издавача прода непродате примерке дела као стару хартију а да их није претходно понудио аутору, односно његовом наследнику да их откупи. За предузете радње из става тачака 3, 4. и 5. више наведених казниће се за прекршај новчаном казном физичко лице. Поред привредних преступа и прекршаја, Кривичним закоником у глави ХХ предвиђена су и извесна кривична дела којима се штите ауторска и сродна права - повреда моралних права аутора и интерпретатора, неовлашћено искоришћавање ауторског дела или предмета сродног права и неовлашћено уклањање или мењање електронске информације о ауторском и сродним правима за која су предвиђене новчане казне и казне затвора. Остваривање ауторских и сродних ауторских права и евиденција дела Ауторска и сродна ауторска права се могу остварити на два начина: 1. индивидуално и 2. колективно, мада нови закон усвојен децембра 2009. године предвиђа колективно остваривање ових права као правило. Индивидуално остваривање ауторских и сродних ауторских права може се остварити непосредно или преко заступника аутора - менаџера. Тешкоће се међутим јављају код тзв. секундарног искоришћавања ауторских дела и предмета сродних ауторских права - искоришћавање употребом телесних носача (медијума), где је скоро немогуће индивидуално остваривање и праћење употребе. Управо зато је закон из 1998. године увео могућност колективног остварења права. као што сам напоменуо, нови закон из 2009. године је колективно остваривање права додатно ојачао прописујући обавезу великом броју носилаца ових права да та права остварују колективно. Преко колективних организација64 за остваривање ауторских и сродних ауторских права остварују се искључиво имовинска права и потраживања накнаде. Овакве организације поступају као комисионари65 будући да делују у своје име, а за туђи рачун - аутора, носиоца ауторског или сродног ауторског права. Односи у којима таква колективна организација ступа јесу вишеслојна - колективна организација ступа у однос са аутором дела који је овлашћују да у њихово име ступа и закључује уговоре са корисницима, а ти уговори су искључиве природе; потом та организација ступа у однос са корисницима ауторских дела и предмета сродних ауторских права (радио, телевизија, хотели, киосци, улични извођачи и тд.) и са њима закључује уговоре који су неискључиве природе будући да једна организација може такве уговоре закључити са великим бројем корисника; крајњи ниво односа је правни однос између корисника и уживаоца дела, чиме се сви намети по уговору преваљују на крајње потрошаче. Ради обезбеђења доказа, носиоци ауторског и сродних права могу да депонују примерке својих дела и предмета сродних права код надлежног органа који води евиденцију за сваку врсту ауторских дела и предмета сродних права. Примерци дела и предмета сродних права који се депонују морају бити у форми писаног документа (рукопис, штампани текст, музичка партитура), звучног, визуелног или аудиовизуелног записа или у дигиталној форми. 64 Код нас су то СОКОЈ, ПРАГУС, ПИ и други. 65 Правна природа је комисионар, а не заступник или сл. 73 Уношење у евиденцију и депоновање примерака ауторских дела и предмета сродних права ни на који начин не утиче на настанак и трајaње права која су утврђена овим законом. Носилац ауторског и сродних права дужан је да приликом депоновања и уношења у евиденцију ауторског дела или предмета заштите сродног права да истинити и потпуни податак о свом ауторском делу и предмету заштите сродног права. Подаци у евиденцији сматрају се истинитим док се супротно не докаже. Поглавље II МЕЂУНАРОДНА ЗАШТИТА АУТОРСКИХ И СРОДНИХ ПРАВА Међународне конвенције Бернска конвенција из 1886. године штити књижевна и уметничка дела, а предвиђа и одређена начела која примењују земље потписнице:  начело асимилације припадника конвенције са домаћим држављанима,  начело неформалности настајања дела,  начела минималних права. Универзална конвенција из 1952. године је донета управо што велике земље попут СССР и САД нису потписале Бернску конвенцију, те им је овиме учињен уступак, а искључује заштиту моралних права аутора, што је директна последица утицаја САД. Основна начела јесу:  начело асимилације и  начело минималних права. Споразум о трговинским аспектима права интелектуалне својине - TRIPS из 1894. године прописује шта се не сматра ауторским делом, како се штите рачунарски програми и базе података, колики је рок правне заштите и право на прописивање ограничења, али и поступак правне заштите ових права - грађанске, управне и казнене мере. Србија је своје законодавство ускладила са одредбама овог споразума, али му из политичких разлога још увек није приступула, а то је предуслов за чланство у СТО. Уговор о ауторском праву из 1996. године је донет ради реформе Бернске конвенције, а форма уговора је погоднија за то него ли ревизија конвенције. Он преузима принципе минималних права и начело националног третмана, али и уводи меру држава потписница да предвиде ефикасна правна средства заштите аутроских дела код неовлашћеног коришћења дела. Римска конвенција за заштиту уметника извођача, произвођача фонограма и установа за радиодифузију из 1961. године је основни и изворни акт у заштити сродних ауторских права, а почива на принципима минималних права и националног третмана. Женевска конвенција или Конвенција о заштити права произвођача фонограма представља ефикасно средство у борби против пиратерије у овој области. Европски споразум о заштити телевизијских емисија из 1960. године је регионални споразум предвиђа два већ позната принципа, али и то да право произвођача емисије траје 20 година, а предвиђа већа права од Римске конвенције и није у супротности са њом. Србија није потписница овог споразума. Сателитска конвенција из 1974. године штити произвођаче емисија које се одашиљу путем сателита за дистрибуцију. Србија је приступила овој конвенцији. 76 6. злоупотребе са распродајама, привидна снижења цена и друго чиме се потрошач доводи или може довести у заблуду, 7. предузимање радњи усмерених на раскидање пословног односа између других трговаца или ради отежавања заснивања таквих односа, 8. давање другом трговцу овлашћења за коришћење својих спољних обележја ако се тиме ствара или се може створити заблуда на тржишту, 9. неовлашћено коришћење услуга трговачког путника, заступника или представника другог трговца и 10. придобијање купаца давањем или обећавањем награда или друге имовинске користи чија вредност знатније превазилази уобичајене рекламне награде. Шпекулација је стицање неосноване имовинске користи изазивањем поремећаја у снабдевању тржишта, са циљем повећања цена и на тај начин стицање неосноване добити; то су радње које имају за циљ повреду слободе предузетништва. Ограничавање јединственог тржишта јесте предузимање било каквог акта - општег или појединачног, државе, трговца или другог привредног субјекта којим се ограничава размена робе или услуга и слободно иступање на тржишту и нарушава слободна конкуренција. Нелојална конкуренција се може санкционисати законом или уговором између странака. За сва дела нелојалне конкуренције, шпекулације и ограничавања јединственог тржишта закон предвиђа одређене санкције - казнене одредбе, привремене мере, инспекцијски надзор и управне мере и имовинско-правна заштит; новчана казна за привредни преступ; заштитна мера забране рада предузећа или јавно објављивање пресуде. Антимонополско понашање на тржишту У теорији се прави разлика између монополског положаја на тржишту на коме монополиста нема уопште конкуренцију и доминантног положаја привредног субјекта који на тржишту нема знатнију конкуренцију. Злоупотребом монополског или доминантног положаја на тржишту сматрају се радње које су усмерене на нарушавање конкуренције и изазивање поремећаја на тржишту, а којима се омогућавају погодности засноване на неравноправним односима у пословању чиме се може нанети или се наноси штета другом привредном субјекту или потрошачу. Монополски споразуме јесте споразум између трговаца о условима пословања, усмерен на нарушавање или спречавање слободне конкуренције којима се један или више трговаца доводе или се могу довести у повлашћени (монополски) положај у односу на друге трговце и потрошаче. Генерално, сви монополи теже ограничавању слободне конкуренције. Антимонополски закон (Закон о заштити конкуренције) се служи методом генералне клаузуле, те ове споразуме можемо поделити на именоване и неименоване. Неименовани споразуми нису побројани у закону, али се јављају у пракси, а испуњавају услове из генералне клаузуле. Именовани монополски споразуми јесу: 1. споразум о подели или затварању тржишта, 2. споразум којим се продавац обавезује да одређену робу не продаје другом купцу или продаје само одређеним купцима, 3. споразум о ценама, 4. споразум о ограничавању капацитета производње, 5. споразум по којем се роба исте врсте продаје или купује само под условима одређеним тим споразумом и 6. споразум о интеграцији (фузији). 77 Закон о заштити конкуренције Закон под повредом конкуренције подразумева следеће радње и акте привредних субјеката и осталих учесника на тржишту: закључивање споразума којима се битно спречава, ограничава или нарушава конкуренција, злоупотреба доминантног положаја и концентрација којом се битно спречава, нарушава или ограничава конкуренција стварањем или јачањем доминантног положаја на тржишту. Акти којима се може нарушити конкуренција јесу споразуми, уговори, изричити или прећутни договори, усаглашене праксе и одлуке учесника на тржишту, а иначе су ништави и забрањени. Соминантан положај на тржишту има учесник који послује независно од других учесника и чији је удео већи од 40% узимајући у обзир и уделе које на тржишту имају и његови конкуренти. Доминантан положај могу имати и два или више независних учесника на тржишту који су повезани економским везама, с тим да је њихов удео преко 50%. Концентрација или фузија учесника на тржишту настаје у случајевима статусних промена, стицање контроле једног или више учесника над другим учесником на тржишту и код оснивања и заједничког контролисања новог учесника на тржишту од стране најмање две независна учесника. Да би дошло до концентрације и фузије потребно је одобрење које издаје Комисија на захтев учесника. Комисија је независна и самостална организација која врши јавна овлашћења, има статус правног лица, а одговара Народној скупштини и финансира се из буџета. Поступак мсе покреће по службеној дужности или на захтев учесника. Комисија најпре спроводи испитни поступак, има право на преглед просторија и привремено одузимање исправа, изрицање привремених мера и доноси решење. Може подносити и захтеве за покретање прекршајних поступака. Поглавље II ПРАВО КОНКУРЕНЦИЈЕ У ЕВРОПСКОЈ УНИЈИ Регулисање кривотворене и пиратске робе на тржишту Техничко-технолошке могућности за кривотворење робе данас су веће него ли икада, а у пиратерији предњаче најразвијеније земље света. Пиратерија је и најразвијенији вид спољне трговине. Разлози пораста пиратерије јесу ниски трошкови производње пиратске робе, те доступност технологије и опреме, висока профитабилност и непостојање одговарајуће правне заштите, а опасност је највећа за потрошаче. Пиратерија проузрокује три врсте трошкова: трошкове предузећа чији се производи кривотворе, трошкови земаља у које се таква роба увози и трошкови земаља у којима се таква роба производи. Кривотворена је она роба коју је неко лице произвело и обележило било којим знаком који има функцију жига, а без сагласности носиоца права. реч је дакле о две противправне радње - производња и обележавање робе. Пиратска роба је копија одређене робе која је произведена без сагласности носиоца ауторских права, сродних права или права дизајна. Овде је противправна сама производња. Кривотвореној или пиратској роби у ЕУ забрањено је стављање у промет, извоз или реекспорт. 78 Општа забрана нарушавања конкуренције Сви споразуми који могу деловати на размену међу државама чланицама чији је циљ или последица спречавање, ограничавање или нарушавање конкуренције унутар заједничког европског тржишта забрањени су као неспојиви са заједничким тржиштем. Ови споразуми морају да испуне следеће услове: да псотоји сагласност воља предузећа, да договори имају за предмет или као последицу сужавање конкуренције и да ово сужавање угрожава трговину између земаља чланица. У комунитарном праву, правно су релевантна, дакле, и циљна али и последична ограничења конкуренције. Међутим, и поред постојања опште забране споразума којима се ограничава конкуренција, она могу бити отклоњена ако Комисија утврди да су повољна дејства таквих ограничења већа од штетних дејстава, уз постојање и кумулативно испуњење одређених услова. Забрана злоупотребе доминирајућег положаја на тржишту Забрањена је свака злоупотреба коришћења доминантног положаја на заједничком тржишту или на његовом битном делу од стране једног или више предузећа уколико би се тиме могло штетно утицати на трговину између земаља чланица. Циљ ове одредбе јесте заштита конкуренције и спровођење јединствене комунитарне политике у оквиру Уније. Доминантан положај означава способност, моћ и знање једног броја предузећа да самостално одређује услове размене не узимајући у обзир вољу или интересе других учесника на тржишту66. Два уговора, и поред тога што они у суштини ограничавају конкуренцију, уживају статус дозвољених ограничења - уговор о ексклузивној дистрибуцији и уговор о франшизингу. Ексклузивна дистрибуција подразумева да се роба доставља уском броју посредника којима се даје ексклузивно право продаје те робе на одређеној територији, везујући те посреднике уговором искључиве куповине. Карактеристике ексклузивне дистрибуције јесу следеће: трајност уговора, привилеговани положај дистрибутера, реномираност робе, забрана конкуренције за дистрибутера. Франшизинг јесте делатност уступања права продаје производа или пружања услуге од стране проивођача, трговца на велико или пружаоцу услуга трговцу на мало или пружаоцу услуга са обавезом да ће они поштовати пословни концепт произвођача, трговца на велико или пружаоца услуга. Код уговора о франшизингу најважније је уступање know how. 66 У пракси се јављају проблеми око утврђивања критеријума за постојање доминантног положаја на тржишту.