Investiranje osiguravajucih kompanija OSNOVI FINANSIJA-SKRIPTA-ISPITNA PITANJA-OSNOVI FINANSIJA-EKONOMIJA-7, Rezime od Osnovi finasija

Preuzmite Investiranje osiguravajucih kompanija OSNOVI FINANSIJA-SKRIPTA-ISPITNA PITANJA-OSNOVI FINANSIJA-EKONOMIJA-7 i više Rezime u PDF od Osnovi finasija samo na Docsity! 76.Инвестирање  осигуравајућих  компанија   По  основу  прикупљених  средстава  осигуравајуће  компаније  инвестирају  на  финансијском  тржишту.   Поставља   се   питање   да   ли   су   оне   инвеститори   као   сваки   други   и   да   ли   инвестициони   менаџери   осигуравајућих  компанија  могу  да  одаберу  било  коју  инвестициону  стратегију,  па  и  ону  веома  ризичну?   У   намери   да   остваре   висок   принос   од   инвестирања,   и   остваре   довољно   за   покриће   одштета   и   за   акционаре,  осигуравајуће  компаније  не  би  требало  да  се  понашају  исувише  ризично.  Може  се  рећи  да   приликом   инвестирања   осигуравајућа   компанија   треба   да   тежи   ликвидности   и   стабилности.   Оба   принципа  произлазе  из  природе  пословања  осигуравајућих  компанија.  Постоји,  наиме,  мање  или  више   изражена   неизвесност   у   погледу   динамике   одлива   средстава.   Зато   је   изузетно   важно  да   се   средства   пласирају  у  ликвидне  инструменте  који  ће  доносити  стабилне  приходе.   Док   претходни   принципи   важе   за   све  даваоце   услуга,   постоје  мале   разлике   у   зависности   од   типа   услуге   који   компаније   пружају.   Другим   речима,   с   обзиром   на   различиту   природу   осигуравајућих   догађаја,  разликују  се  инвестирања  компанија  за  осигурање  имовине  и  компанија  за  осигурање  лица.   Неочекиваним  великим  губицима  изложеније  су  компаније  за  осигурање  имовине.  Њихове  накнаде  су   чешће  и  веће.  Зато  оне  у  активи  имају  ликвиднију  и  мање  ризичну  активу  него  компаније  за  осигурање   лица.  То  су  превасходно  мање  ризичне  и  ликвидне  хартије  попут  државних  и  муниципалних  обвезница,   а  у  мањој  мери  су  то  акције  и  обвезнице  корпоративног  сектора.  Рецимо  да  настане  осигурани  догађај   који   захтева   изузетно   високе   одштете   -­‐   рушење   одређеног   објекта.   Осигуравајуће   компаније   морају   имати  на  дохват  руке  спремна  средства  за  исплату.  Отуд  захтев  да  у  активи  буду  ликвидна  средства.   Такође,   вредност   имовине   треба   да   буде   стабилна,   како   би   осигуравајућа   кућа   имала   средства   да   одговори   захтеву  осигураника.   Због   тога   се   улаже  у  инструменте   чије  цене  мање  осцилирају,   тј.   који   носе  нижи  ризик  (као  што  су  државне  обвезнице).  У  пракси  се,  међутим,  не  одвија  све  на  описан  начин.   Осамдесетих   година   20.   века   осигуравајуће   куће   у   САД   запале   су   у   велике   тешкоће,   пошто   су   инвестирале   у   високоризичне   junk   обвезнице.   Показало   се   да   је   потребно   да   се   законски   ограничи   могућност  ризичног  инвестирања  осигуравајућих  компанија.   Осигуравајуће   компаније   су   подстакнуте   да   инвестирају   у   државне   хартије   од   вредности   из   још   једног   разлога.   Најчешће   се   повољним   пореском   третманом   стимулише   неризично   улагање   осигуравајућих   компанија.   Држава,   наиме,   предвиђа   стимулације   (ослобађање   од   пореза)   уколико   осигуравајуће  друштво  инвестира  у  државне  хартије  од  вредности.   Речено   је   да   неизвесна   динамика   и   висина   исплата   излаже   осигуравајуће   куће   ризику   наглог   повлачења   средстава.   Због   тога   је   веома   важно   да   актива   буде   што   мање   подложна   различитим   ризицима   и   да   се   пословањем   обезбеди   стабилан   доходак.   Један   од   ризика   коме   су   изложене   осигуравајуће  компаније   (а  и  пензијски  фондови)   јесте  ризик  промене  каматне  стопе.  Тржишна  цена   обвезница   непосредно   зависи   од   тржишних   каматних   стопа.   Раст   тржишних   каматних   стопа   смањује   цену  обвезница  које  осигуравајуће  компаније  држе  у  портфолију.  Уколико  мора  да  на  тржишту  прода   обвезнице  (како  би  одговорила  захтеву  за  накнадом  штете)  осигуравајућа  кућа  ће  остварити  различит   приход   у   зависности   од   актуелних   каматних   стопа   на   тржишту,   пошто   ће   реализовати   обвезнице   по   вишој  или  нижој  цени.  Самим  тим,  могућност  да  тржишне  каматне  стопе  осцилирају  нарушава  основни   принцип  инвестирања  осигуравајућих  друштава  -­‐  стабилност  дохотка.   Постоје  инвестиционе  технике  којима  се  умањује  могућност  да  неповољне  промене  каматних  стопа   умање   вредност   портфолија   осигуравајућих   кућа.   Циљ   је   да   се   се   изједначи   осетљивост   активе   и   пасиве   на   промену   каматне   стопе,   што   се   постиже   тиме   да   се   тежи   изједначавању   периода   доспећа   обавеза   компаније   и   периода   поседовања   обвезница   у   активи.   Тиме   се   умањује   каматни   ризик   портфолија.   77.Пословање  и  регулација  пензијских  фондова   o Пословање  пензијских  фондова   Пензијски  фондови  до  средстава  долазе  уплатама  доприноса  запослених,  послодаваца  и  државних   органа.   Други   извор   представљају   приходи   које   фондови   остварују   инвестирањем   на   финансијском   тржишту.   За   разлику   од   државног   пензијског   осигурања,   које   се   заснива   на   финансирању   пензија   из   дохотка  запослених  (дистрибутивни  принцип),  пензије  које  плаћају  приватни  пензијски  фондови  зависе   од   инвестирања   и   увећавања   прикупљених   доприноса   на   финансијском   тржишту   (принцип   капитализације).   Пензијским   фондовима   управљају   специјализоване   инвестиционе   компаније,   осигуравајуће  куће,  пословне  банке  или  инвестициони  фондови.   Доприносе   у   добровољне   пензијске   фондове   уплаћују   послодавци   или   запослени.   Они   уплатама   постају  чланови  пензијског  фонда.  Уколико  то  жели,  послодавац  може  да  уплаћује  доприносе  за  своје   запослене  и  да  им  на   тај   начин  обезбеди  додатни  приход   за   период  пензије   (поред  државне  пензије   која  се  остварује  по  основу  обавезних  доприноса  који  плаћају  и  послодавац  и  запослени).  Доприносе  у   пензијски  фонд  може  да  уплаћује  и  сам  запослени  уколико  жели  да  се  одрекне  дела  садашњег  дохотка   како  би  у  пензији  имао  (и)  приватну  пензију.  Запослени  може  сам  да  одабере  фонд  и  да  индивидуално   уплаћује  доприносе  или  може  заједно  са  другим  запосленим  да  уговори  пензијски  план  са  пензијским   фондом  и  да  потом  више  запослених  уплаћује  доприносе.  Висина  доприноса  није  одређена,  осим  што   постоји   минимална   вредност   месечних   уплата   (1.000   динара   у   нашој   пракси).   Периодичне   уплате   чланова  фонда   пензијски  фонд  инвестира   на  финансијском   тржишту.   За   услуге   које   пружа,   пензијски   фонд  наплаћује  од  члана  фонда  накнаду.   Висина   пензије   зависиће   од,   прво,   укупних   доприноса   који   су   уплаћивани   до   година   пензије   и,   друго,  од  инвестиционог  резултата  фонда,  тј.  од  оствареног  приноса  на  финансијском  тржишту.  Износ   пензије,  дакле,  није  унапред  познат.  Ризик  лошег  инвестирања  и  губитака  приватног  пензијског  фонда   сносе  чланови  фонда,  дакле  послодавци  и  запослени.  Добра  околност  је  што  члан  фонда  не  остаје  без   средстава   и   у   случају   да   остане   без   посла.   Право   да   повуче   уплаћивана   средства   члан   фонда   стиче   након  што  напуни  одређени  број  година  (53  према  нашем  законодавству).  Повлачење  средстава  може   да   се   обавља   према   посебном   уговору   између   пензијског   фонда   и   члана   фонда   (тзв.   програмирана   исплата),   једнократном   исплатом   или   куповином   ануитета   (када   се   средства   са   рачуна   у   пензијском   фонду   преносе   на   осигуравајуће   друштво   ради   куповине   ануитета).   Средства   из   једног   пензијског   фонда  могу  се  пренети  у  други  пензијски  фонд.   Подстрек  развоју  пензијских  фондова  даје  држава  преко  повољног  пореског   третмана  доприноса.   Тако   је,   према   нашем   законодавству,   допринос   до   3.894   динара   ослобођен   пореза   и   доприноса   (што   није   случај   са  исплатом   зарада  или   уплатом  доприноса   за  осигурање).  Другим  речима,   послодавцу  и   запосленом  се  више  исплати  да  плаћају  доприносе  за  приватне  пензије  него  да  исплаћују  зараде.   Пензијски   фондови,   за   разлику   од   осигуравајућих   компанија,   могу   са   већом   извесношћу   да   предвиде  одливе  средстава.  Такође,  лакше  је  ускладити  рочну  структуру  активе  и  пасиве.  Они,  према   томе,  нису  изложени  ризику  неликвидности  и  каматне  стопе,  па  је  и  политика  инвестирања  другачија.   Пензијски  фондови  могу  да  инвестирају  агресивније  (ризичније),  што  значи  да  у  портфолију  имају  веће   учешће  акција  од  осигуравајућих  компанија.   С  обзиром  на  значај  успешног  инвестирања  пензијских  фондова  -­‐  од  тога  зависи  да  ли  ће  и  колике   пензије  бити  исплаћиване  -­‐  разумљива  је  потреба  да  се  свакодневно  прати  актива  пензијских  фондова.   Пензијски  фондови  имају,  наиме,  законску  обавезу  да  свакодневно  објављују  вредност  инвестиционе   јединице,  која,  као  код  инвестиционих  фондова,  представља  вредност  нето  имовине  фонда  подељену   бројем   уплаћених   инвестиционих   јединица.   Пензијски   фондови   имају   обавезу   да   у   проспекту   објаве   инвестициону   политику   и   ризике   који   прате   одабрану   инвестициону   политику.   На   основу   ових   података  заинтересовани  могу  да  бирају  фонд  коме  ће  да  поклоне  поверење.   o Регулација  пензијских  фондова   То  што  пензијски  фондови  имају  већу  слободу  при  инвестирању,  не  значи  да  су  нерегулисани.  Да  би   заштитио   чланове   фонда   регулатор   прописује   критеријуме   за   улагање   пензијских   фондова.   Реч   је   минималним  и  максималним  улагањима  у  поједине  финансијске  инструменте,  посматрано  у  односу  на   укупну   активу   пензијског   фонда.   Тако   је   према   нашим   прописима,   између   осталог,   одређено   да   добровољни  пензијски  фонд  не  сме  улагати  више  од  10%  у  хартије  од  вредности   једног  емитента,  до   Понуда   иностране   валуте   зависи   од   интересовања   странаца   да   прибаве   нашу   валуту.   Тако   ће   понуда   долара   зависити   од   америчке   тражње   за   српском   робом   и   српским   финансијским   инструментима.   Продаја   производа   из   Србије   доноси   доларе   на   српско   тржиште,   као   и   што   свако   финансијско  улагање  Американаца  у  Србију  подразумева  прилив  долара.   Када  се  на  српском  девизном  тржишту  сучеле  тражња  за  доларима  и  понуда  долара,  добићемо  цену   долара   у   динарима,   тј.   девизни   курс   између   динара   и   долара.   Учесници   на   девизном   тржишту   размењују  различите  валуте  и   у   зависности  од  понуде  и   тражње  валута  формираће   се  њихова  цена   -­‐   девизни  курс.  Када  се  у  Србију  увози  из  САД  више  него  што  се  из  Србије  извози  у  САД,  онда  је  јасно  да   је   у   Србији   тражња   за   доларима   већа   од   понуде  долара   и   да   девизни   курс   (цена   долара   изражена   у   динарима)  мора  да  расте.   За  потпуније  разумевање  процеса  утврђивања  девизног  курса  кључно  питање   је  на  основу  чега  се   формирају  понуда  и   тражња  девиза?  Другим  речима,   који   су  фактори  који  утичу  на  понуду  и   тражњу   девиза,   па,   самим   тим,   и   на   девизни   курс?   Од   многобројних   фактора   навешћемо   утицај:   инфлације,   каматних  стопа,  привредног  раста,  платног  биланса,  спољне  задужености  и  политичке  (не)стабилности.   Уколико   дође   до   инфлације   у   САД,   америчка   роба   постаје   ценовно   неконкурентнија.   Купци   из   Србије   ће   у   мањој   мери   да   купују   скупље   америчке   производе   и   преоријентисаће   се   на   домаће   супституте,  што  ће  довести  до  мање  тражње  за  доларом  и  до  тога  да  се  све  мање  динара  даје  за  један   долар.  Американцима  ће  релативно   јефтинија  српска  роба  постати  атрактивнија,  повећаће  се  увоз  из   Србије,   што   значи   повећану   понуду   долара,   већу   тражњу   за   динарима   и   пад   девизног   курса.  Дакле:   инфлација  у  САД  доводи  до  поскупљења  америчких  производа,  слабљења  тражње  за  доларима  и  раста   тражње   за   динарима,   повећања   понуде  долара   и  мање   понуде  динара,   па   -­‐   услед   промена   понуде   и   тражње  обе   валуте   -­‐   долази  до   пада  девизног   курса.   Супротно,   уколико   би  инфлација   у   Србији   била   виша  него  инфлација  у  САД,  то  би  значило  да   је  српска  роба  релативно  скупља  него  раније.  То  значи   мању  тражњу  за  српском  робом,  мању  понуду  долара  који  се  конвертују  у  динаре  и  притисак  на  раст   девизног  курса  (више  динара  за  један  долар).  Уз  то,  расте  интерес  да  се  увози  из  САД,  долари  ће  бити   траженији  и,  коначно,  девизни  курс  расте.   Описани   утицај   промене   општег   нивоа   цена   (инфлације)   на   девизни   курс   сматра   се   једном   од   најважнијих  теорија  у  међународним  финансијама.  Свака  валута  има  своју  куповну  снагу,  а  инфлација   умањује  ту  моћ.  Пошто  се  даље  посматра  утицај  промене  куповне  моћи  новца  на  девизни  курс,  теорија   је   добила   назив   теорија   паритета   куповне   снаге.   Данас   се   сматра   да   инфлација,   у   земљама   чији   се   однос  између  валута  посматра,  утиче  на  девизни  курс  углавном  на  дужи  рок.  Ако  на  пример,  на  почетку   2010.   године   курс   износи   1   евро   =   100   динара,   а   инфлација   у   2010.   години   у   Србији   износи   8%,   а   у   еврозони   2%,   онда   би,   према   теорији   паритета   куповне   снаге,   почетком   2011.   године   девизни   курс   требало  да  износи  око  106  динара  за  један  евро.  Наведени  курс  добили  смо  на  тај  начин  што  смо  курс  у   базном   периоду   помножили   односом   индекса   цена   у   земљи   и   иностранству:   100*(   108/102)=105,8.   У   општем  случају,  израчунавање  курса  на  основу  теорије  паритета  куповне  снаге  има  следећи  облик:     где  су  К0   курс  у  почетном  периоду,  К1   курс  у  будућем  периоду,  И  индекс  цена  у  домаћој   земљи  и  И*   индекс   цена   у   страној   земљи.  И   још   једна   напомена:   индекс   цена   се   израчунава   на   тај   начин  што   се   броју  100  дода  стопа  инфлације.   Поред  инфлације,  на  девизни  курс  утичу  и  каматне  стопе.  Пораст  каматне  стопе  у  САД  (у  односу  на   непромењену  каматну  стопу  у  Србији),  утицаће  на  то  да  инвеститори  у  обе  земље  претварају  фондове  у   доларе   како   би   купили   финансијске   инструменте   деноминиране   у   доларима,   да   би   остварили   виши   принос   на   финансијска   улагања.   Крајњи   резултат   ће   бити   пораст   девизног   курса.   Ако,   на   пример,   каматна   стопа   на   америчке   обвезнице   износи   5%,   а   на   српске   обвезнице   2%,   онда   ће   инвеститори   имати   подстицај   да   продају   српске   обвезнице   и   да   тим   динарима   прибаве   доларе   којима   ће   купити   америчке  обвезнице.  Јасно  је  да  ће  цена  долара  (девизни  курс)  да  расте.   Треба   имати   у   виду   да   каматне   стопе   о   којима   је   реч   јесу   реалне   каматне   стопе.   Подсетимо   се,   реална   каматна   стопа   једнака   је   разлици   између   номиналне   каматне   стопе   и   стопе   инфлације.   Само   пораст   реалне   каматне   стопе   у   САД   покреће   механизам   претварања   фондова   у   доларе   и   доводи   до   пораста  девизног  курса.   Држава  са  снажним  привредним  растом  привлачи  стране  инвеститоре  (који  више  улажу  у  реалну  и   финансијску  активу  растуће  привреде),  што  повећава  тражњу  за  валутом  те  земље.  Повећана  тражња  за   валутом   резултује   падом   девизног   курса.   Земља   са   лошим   привредним   перформансама   трпе   одлив   капитала  и  доживљавају  пораст  девизног  курса.   Понуда  и  тражња  девиза  манифестују  се  у  платном  билансу  као  прилив  и  одлив  девиза  (о  томе  ће   ускоро   бити   више   речи).   Дефицит   платног   биланса   указује   да   постоји   већа   тражња   за   девизама   од   понуде   девиза   и   да   постоје   објективни   разлози   да   девизни   курс   расте.   Ипак,   треба   имати   у   виду   да   дефицит   платног   биланса   може   бити   последица   различитих   привредних   кретања.  Дефицит   може   да   настане   у   краћем   периоду   када   земља   увози   опрему   и   савремену   технологију   како   би   унапредила   производну  структуру.  У  овом  случају,  извоз  земље  ће  врло  брзо  да  постане  конкурентан,  предузећа  ће   зарађивати  на  међународном  тржишту  и  доћи  ће  до  повећеног  прилива  девиза  -­‐  смањивања  дефицита   платног  биланса.  Дефицит  у   краћем  периоду  може  да  буде  последица  и  природних  непогода  које   су   угрозиле   извоз   земље   (нарочито   ако   је   она   ослоњена   на   пољопривреду),   а   већ   следеће   године   ситуација  може  бити  знатно  повољнија.  Значи,  дефицит  платног  биланса  у  одређеном  тренутку  (једној   години)  не  мора  да  одражава  слабост  националне  привреде  и  да  обавезно  значи  да  ће  девизни  курс  да   расте.   Висок   спољни   дуг   земље   наговештава   раст   девизног   курса,   пошто   је   у   задуженој   привреди   неопходно  да  се  стимулише  извоз  и  дестимулише  увоз  у  циљу  обезбеђења  већег  девизног  прилива  за   отплату  ануитета.   Инвеститори  теже  да  поседују  мање  ризичну  активу.  Зато  ће  високо  ризичне  активе,  а  самим  тим  и   валуте   -­‐   новац   политички   нестабилних   земаља   -­‐   бити   мање   тражени,   а   ниско   ризичне   валуте   више   тражене.  Долази,  дакле,  до  раста  девизног  курса  у  нестабилним  државама.   80.Промене  девизног  курса  и  вредности  националне  валуте   Под  дејством  фактора  наведених  у  претходној  тачки  девизни  курс  се  мења  -­‐  расте  или  опада.  Пораст   девизног  курса  представља  смањење  вредности  националне  валуте.  На  пример,  пораст  курса  са  нивоа   1  евро  =  100  на  1  евро  =  110  динара  одражава  слабљење  динара.  Само  на  први  поглед  може  изгледати   чудно   што   пораст   курса   одражава   пад   вредности   националне   валуте.   Раст   курса   значи   да   се   више   националне   валуте   издваја   за   јединицу   стране,   тј.   да   за   страну   валуту   сада   треба  дати   више  домаће   валуте  -­‐  домаћа  валута  је  слабија  него  пре  пораста  курса.   Уколико  до  пораста  девизног  курса  долази  одлуком  монетарне  власти  (централне  банке  или  владе),   онда   се   смањење   вредности   националне   валуте   назива   девалвација,   а   ако   курс   расте   на   девизном   тржишту   онда   је   реч   о   депресијацији   (или   депрецијацији).   Пад   девизног   курса   означава   пораст   вредности  домаће  валуте;  ако  монетарна  власт  одлучи  да  снизи  курс,  то   је  ревалвација,  а  ако  се  пад   оствари  деловањем  тржишних  снага,  то  је  апресијација  (или  апрецијација).   Уколико  дође  до   промене  девизног   курса   са   нивоа  К0   на   ниво  К1   промена   вредности   националне   валуте  рачунаће  се  помоћу  формуле:     Ако   је,   на   пример,   курс   био   1   евро   =   100   динара,   а   нови   је   1   евро   =   110   динара,   онда   је   вредност   динара  промењена  за   ((100   /  110)   -­‐  1)  *  100  =   -­‐  9,1%.  Реч   је  о  смањењу  вредности  динара  (девалвацији   или  депресијацији)  за  9,1%.  Уколико  се  при  обрачуну  добије  позитиван  знак  (што  ће  бити  случај  када  је   курс  у  базном  периоду  виши  од  текућег  курса),  онда  је  реч  о  ревалвацији  или  апресијацији  националне   валуте.   Поставља  се  питање  зашто  би  монетарна  власт  повећавала  девизни  курс  и  девалвирала  националну   валуту.  Основни  разлог  за  спровођење  девалвације  јесу  последице  ниског  девизног  курса:  висок  увоз,   ниски  извоз  и  дефицит  платног  биланса.  Од  новог  курса,  повећаног  након  девалвације,  очекује  се  да   допринесе  смањењу  увоза,  повећању  извоза  и,  према  томе,  побољшању  стања  у  платном  билансу.   Очекивани  ефекти  девалвације   се,  међутим,  не  остварују   увек.  Они   зависе  од  промена  вредности   увоза   и   извоза   након   промене   девизног   курса.   Пораст   девизног   курса   повећава   интерес   извозника,   пошто   ће   зарађивати   више   националног   новца   по   јединици   иностране   валуте.   Међутим,   уколико   извозници  не  могу  да  повећају  производњу  и  обим  извоза,  због,  на  пример,  непостојања  капацитета  за   већу   производњу,   онда   девалвација   неће   резултирати   већим   извозом.   Са   друге   стране,   иако   девалвација  поскупљује  увоз,  могуће  је  да  домаће  становништво  и  привреда  морају  да  увозе  одређене   производе   (нафту,  лекове,  сировине),  па  ће  изостати  и  очекивано  смањење  увоза.  Много  вероватнија   последица  девалвације  јесте  инфлација.