Izvori za istoriju Vizantije, Skripte' predlog Opsta istorija srednjeg veka
petar-petrovic-13
petar-petrovic-13

Izvori za istoriju Vizantije, Skripte' predlog Opsta istorija srednjeg veka

23 str.
1broj preuzimanja
110broj poseta
100%od1broj ocena
Opis
skripta izvori za istoriju Vizantije
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 23
ovo je samo pregled
3 prikazano na 23 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 23 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 23 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 23 str.

VIZANTIJSKI IZVORI

Euzebije Cezarejski

Euzebije Cezarejski (oko 265.-340.) bio je biskup u Cezareji Primorskoj, glavnom gradu tadašnje Palestine (danas u Izraelu). Autor je dijela na grčkom jeziku.

Točno mjesto i datum Euzebijeva rođenja nisu poznati, a malo je znano i o njegovoj mladosti. U Antiohiji je upoznao prezbitera Doroteja, te od njega vjerojatno primio i pouku u egzegezi. 296. nalazi se u Palestini, te ondje svjedoči Konstantinovu dolasku u pohode Dioklecijanu. Bio je u Cezareji dok je biskup u tome gradu bio Agapije. U tom se razdoblju sprijateljuje s Pamfilijem, s kojim je zajedno proučavao biblijski tekst, pomažući se Origenovom Heksaplom i komentarima što ih je prikupio Pamfilije.

307. Pamfilije je bačen u tamnicu, a Euzebije privodi kraju zajednički započet posao. Potom odlazi u Egipat, gdje doživljava i svoje prvo progonstvo.

313. izabran je za biskupa u Cezareji, budući da je bio prijatelj cara Konstantina. Na Prvom nicejskom saboru zauzao je pomirljiv stav, te želio postići kompromis između zagovornika arijanstva i njihovih protivnika. Ispovijed vjere što ju je on predložio postala je, čini se, temeljem Nicejskog vjerovanja prihvaćenog na tom saboru.

I nakon Nicejskog sabora Euzebije će biti uključen u borbe oko arijanstva, te će se sukobiti i s Atanazijem Aleksandrijski, što će dovesti do Atanazijeva progonstva 335. Ubrzo nakon Konstantinove smrti umire i Euzebije, vjerojatno u Cezareji.

Od njegova opširnog književnog djela valja spomenuti Ljetopis (grč. Hronikon), koji se smatra pretečom svih kasnijih kronoloških djela u crkvenoj povijesti, te Crkvenu povijest, koja obrađuje prva stoljeća kršćanstva. U Ljetopisu je, čini se, koristio danas izgubljene Manetonove spise, kad je riječ o povijesti Egipta. Usto, značajno je i Euzebijevo djelo Vita Constantini (Konstantinov život), u kojem, osim što donosi podatke iz života ovog cara, često i pretjerano uljepšane, donosi i vijesti o kršćanstvu u Jeruzalemu i Palestini, te utjecaju Konstantinove majke Helene na gradnju kršćanskih svetišta.

Važan je i njegov rad na biblijskom tekstu što ga je, vjerojatno, već bio započeo Origen. Euzebije se osobito bavio Novim zavjetom.

Amijan Marcelin

Amijan Marcelin (lat: Ammianus Marcellinus, rođ. između 325.-335. god.-umro oko 400.god.) bio je rimski oficir helenskog porekla i istoričar. Njegova Istorija ( Res Gestae= bukvalno Istorijski podvizi ), napisana na latinskom jeziku, iako samo delimično sačuvana, predstavlja najznamenitije delo rimske istoriografije posle Tacitovih, a ujedno je i poslednje veliko delo antičke istoriografije.

O životu Amijana Marcelina znamo gotovo isključivo zahvaljujući autobiografskim podacima iz njegove istorije. Rodio se najverovatniji u sirijskoj metropoli Antiohiji, negde između 325. i 335. godine. Može se samo pretpostaviti da je bio iz porodice koja je pripadala gradskoj aristokratiji - kurijalima (curiales), čije interese rečito zastupa u nekoliko slučajeva. Zahvaljujući društvenom položaju i porodičnom bogatstvu, Amijan se verovatno školovao u rodnom gradu koji je u to vreme bio čuven po svojim retorskim školama i tradicijama antičke paganske učenosti. Kasnije je izgleda bio korespodent sa učiteljem besedništva Libanijem, jednim od najčuvenijih paganskih intelektualaca 4. veka.

Kao mladić Amijan je postao član elitnog gardijskog odreda protektora (protectores domestici), iz koga su regrutovani budući oficiri, pa i carevi (Dioklecijan i Jovijan). U sastavu jedinice Amijan je 353. god bio u pratnji Ursicina, zapovednika rimske konjice na Istoku (magister equitum Orientalis) čiji se štab nalazio u Nizibisu, važnoj tvrđavi isturenoj prema Persiji. Kada je 354. sumnjičavi Konstancije II uklonio cezara Gala, svog predstavnika na Istoku i sinovca, i Ursicin je pozvan u Milano da se opravda pred carem. Prateći svog komandanta, Amijan je krenuo put Italije, a zatim u Galiju gde je u Ursicinovoj pratnji učestvovao u atentatu na uzurpatora Silvana u Kelnu 355. godine. Ursicin je sada postao zapovednik galskih vojski, ali je komanda u leto 356. poverena novopostavljenom cezaru Julijanu, koji je svojom energijom, obrazovanjem i asketizmom stekao trajnu Amijanovu naklonost. Međutim, novi rat sa Persijom je otpočeo i Ursicin je sada poslat na Istok, a Amijan Marcelin je, kao jedan od mlađih članova garde, služio kao komandantov kurir. Pošto je zahvaljujući svojoj umešnosti spasao Ursicina i njegov štab od zarobljavalja u blizini Nizibisa, Amijan je sa svojim nadređenima poslat u utvrđenu Amidu (današnji Dijarbakir u Turskoj). Grad je ubrzo opsednut i posle teške opsade od 72 dana morao se predati persijskom kralju Šapuru II. Ursicin i nekolicina njegovih ljudi, uključujući i Amijana, uspeli su ipak da se spasu i sklone u bezbednu Antiohiju. Nakon pada važnog pograničnog grada, Ursicin je smenjen, a Amijan je izgleda ostao u službi pri štabu u rodnoj Antiohiji. Znamo još da je 363. učestvovao u zlosrećnom Julijanovom pohodu na Persiju, ali nam nije poznato u kakvom svojstvu. U nauci se atraktivno, ali nedovoljno osnovano predlagalo da je mogao biti zapovednik jednog odreda koji je opsluživao opsadne sprave. Posle Julijanove smrti, vratio se u Antiohiju i povukao iz vojne službe ili je možda bio otpušten po nalogu novog cara Valentinijana I 364. godine.

Šta se dalje dešavalo sa Amijanom, znamo samo u crticama. Izgleda da je u Antiohiji počeo da prikuplja materijal iz različitih oblasti ljudskog znanja i dopunjava beleške koje je možda vodio tokom svoje vojne službe. Posetio je Egipat gde se divio kulturnom središtu

Aleksandrije, ali i drevnim spomenicima Tebe. Nešto posle velikog podvodnog zemljotresa 21. jula 366. godine obišao je i Peloponez. Vratio se zatim u Antiohiju i 371. bio prisutan na suđenjima lokalnoj aristokratiji, kojoj je i sam pripadao, a koja je optužena za bavljenje magijskim obredima. Moguće je da se i sam istoričar našao na širem spisku osumnjičenih. Najzad, nešto posle 378. otputovao je u Rim, prestonicu Carstva kojoj se, kao paganin i rimski tradicionalista, neizmerno divio. U Večni grad, u kome je želeo da završi i prezentuje svoju Istoriju, stigao je preko Trakije gde je posetio jednu od pozornica fatalne bitke kod Hadrijanopolja. Iako je kao bivši gardista uživao položaj člana konjaničkog staleža (perfectissiumus), koji je na rimskoj društvenoj lestvici bio odmah ispod senatorskog, Amijan nije naišao na otvorenu dobrodošlicu među rimskim patronima umetnika i učenjaka. Sa gorčinom i sarkazmom istoričar beleži da kada je 383. u Rimu zavladala nestašica žita, gradski prefekt naredio svim strancima da napuste Grad, ali je ipak dozvolio da preko 3000 plesačica i drugih zabavljača ostane pri prebogatim domaćinstvima aristokrata. Amijan je kasnije ipak uspeo da stekne naklonost i podršku rimskih patricija, a među njima su mogli biti paganski senator Simah Mlađi i Konstancijev šurak hrišćanin Ipatije. Njegovo delo je većim delom objavljeno i steklo je poštovanje pre nego što mu je sugrađanin iz Antiohije, Libanije uputio čestitku u pismu iz 392. godine. Amijan je izgleda svoje delo završio pre 397. i verovatno je nedugo zatim i umro.

Po sopstvenim rečima Amijan je sastavio istoriju Rimskog carstva od Nerve (96.-98) do velikog rimskog poraza u bici kod Hadrijanopolja 378. godine. Istorija je međutim sačuvana samo delimično, tačnije sačuvan je njen drugi deo: od početne 31 knjige do nas su stigle knjige od 14. do 31. koje opisuju period od 353. do 378. godine. Pri izboru vladavine Nerve za početak svog dela, Amijan je izgleda želeo da se nadoveže na Tacitove Istorije (68--98.). Tacit mu je bio uzor i po drugim merilima, ali se osećaju uticaji i Cicerona, Tukidida i Salustija. Izgubljene knjige su verovatno bile kompilativnog karaktera, ali bi nam danas svakako poslužile kao pouzdan izvor za događaje 3. i prve polovine 4. veka. Opis perioda u kome je sam autor živeo predstavljao je izgleda kvalitativnu i kvantitativnu polovinu Istorije. Amijan je bio vrlo posvećen idealu nepristrasnosti, ozbiljno je shvatao zadatak istoričara bez želje da sklizne u trivijalnost, vrlo je ubedljivo predstavljao dramatične trenutke poput opsade Amide kojoj je lično prisustvovao, kao i psihološke portrete vladara i drugih aktera događaja. Obično se Amijanova istorija jednostrano i uprošćeno ocenjuje kao panegirik Julijanu, što ona i jeste, ali neznatnim delom pošto i sam autor podvlači i one poteze i osobine koji nisu služili na čast poslednjem paganskom caru. Sa druge strane, Amijan je umetnuo u svoje delo i danas nama vrlo dragocene geografske-etnografske eskurse o raznim provincijama i krajevima Carstva (Istok, Trakija, Galija, Rim...) kao i o narodima koji žive na rimskim granicama (Persijanci, Huni, Alani...). Iako paganin, Amijan se u nekoliko navrata izjašnjavao vrlo povoljno i tolerantno prema hrišćanstvu, mada se, pre svega usred koncepcije dela, ne osvrće previše na prilike u hrišćanskoj crkvi i carskoj politici prema njoj. Poraz koji su Goti naneli Valensu kod Hadrijanopolja 378. godine, Amijan je izgleda smatrao upečatljivim krajem jedne epohe tako da se odlučio da sa tim događajem završi svoju istoriju.

Iako Grk, Amijan je pisao svoju istoriju na latinskom, jeziku koji je dobro upoznao tokom retorskog školovanja u Antiohiji, kao i tokom službe u gardi pošto je latinski sve do početka 7. veka ostao zvanični jezik rimsko-vizantijske vojske. Izbor latinskog za jezik na kojem je pisao možda je bio diktiran Amijanovoj okrenutosti rimskoj veličini i tradicionalizmu. Amijanov latinski nije raskošan kao jezik klasične književnosti Avgustovog doba ali verovatno odražava govor period u kome je autor živeo. Što se izvora tiče, Amijan je, kao što je već spomenuto, tokom svoje vojne službe mogao voditi neku vrstu kratkog dnevnika. Docnije je, kao neobično savestan i temeljan istoričar, izgleda koristio raznoliku dokumentarnu građu, autentična carska pisma, pa čak i javne natpise. Dosta beleški napravio je zapisujući sećanja svedoka događaja od visokih dvorana, poput Julijanovog vernog komornika evnuha Euterija koga je sreo u Rimu, do anonimnih učesnika u velikim događajima, poput Valensovog gardiste koji je bio uz cara na samrti. Najzad, Amijan je dosta putovao, obilazio poprišta različitih događaja i možda o ponečemu diskutovao sa svojim savremenicima i poznanicima kao što su bili Libanije i Aurelije Viktor. Koristio je i neke danas izgubljene narativne izvore npr zbirku carskih biografija nastalu sredinom 4. veka koja se u nauci naziva Kaisergeschichte.

Amijanova Istorija donela je svom autoru slavu već za života. Međutim, izgleda da je već u 5. veku dobar deo uvodnih knjiga izgubljen, verovatno zbog svog kompilatornog karaktera. Početkom 6. veka pesnik i gramatičar Priscijan spominje poimence Amijana kao svoj izvor, a nešto kasnije ga je stilski i tematski sledio Kasiodor. Nakon toga, Amijanovo delo palo je u zaborav, ali je sačuvano zahvaljujući trudu i interesovanju srednjevekovnih kaluđera. Od ukupno 16 sačuvanih rukopisa, dva najstarija su nastala u 9. veku u nemačkim benediktinskim manastirima Hersfeld i Fulda, a ostali potiču iz 14. i 15. veka. Naučnoj, pa i široj javnosti, Amijana je otkrio humanista Pođo Bračolini (1380.-1459.),"pronalazač" nekoliko Ciceronovih govora i Lukrecijevog spisa O prirodi stvari. Kako bi došao do fragmenata Amijanovog dela Bračolini je morao da potkupi jednog od monaha iz opatije Hersfeld. Danas, kada se period Pozne antike posmatra kao jedna od zanimljivijih oblasti u istoriografiji, čija se pojmovi i problemi stalno redefinišu i dopunjuju, Amijanovo delo uživa veliki ugled, pa i popularnost.

Prisk

Prisk iz Panijuma u Trakiji (5. vek) bio je istočnorimski (vizantijski) diplomata, činovnik i istoričar.

Podaci o Priskovom životopisu sačuvani su nam uglavnom u vizantijskom leksikonu iz 10. veka, Suidi (Σουδα). Rođen je verovatno između 410. i 420., a umro je posle 472. godine, pošto poslednji događaj koji pominje u svojoj istoriji datira iz ove godine. U Carigradu se školovao za retora što ga je preporučilo za državnu službu. U društvu izvesnog Maksimina putovao je 449. na dvor hunskog kralja Atile kao član diplomatskog poslanstva cara Teodosija II, a u kasnijim putovanjima posetio je i Egipat i Italiju. Za vladavine cara Marcijana (450-457) postao je član svite vrhovnog zapovednika konjice (Magister Equitum) Eufemija.

Izgleda da je Prisk bio i sastavljač brojnih pisama i govora, ali nam je od njegove zaostavštine sačuvana, samo u fragmentima nažalost, njegova Istorija napisana na grčkom. Priskov istoriografski spis mogao je obuhvatiti period od 433. do 472. godine. Učeni vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit (913-959) sačuvao je u izvodima duže fragmente koji se uglavnom odnose se na rimsko poslanstvo kod Atile u kome je i Prisk lično učestvovao. Samim tim, teško je suditi o njegovom spektru interesovanja i vrednosti kao istoriografa. Sačuvani izvodi su izvor prvog reda za istoriju kratkovekog carstva koje je stvorio Atila i odnose Rimljana sa varvarima sredinom 5. veka. Herodot se izgleda, pre svega u stilskom, ali i u drugim vidovima može smatrati Priskovim uzorom, mada ponekad sledi negativne klišee o varvarima, ali im se i ne predaje u potpunosti.

Prisk je izgleda bio cenjen i rado prepisivan autor. Zosim, Jordanes, Jovan Malala i Teofan Ispovednik bili su među autorima koji su koristili i srećom ostavili poneku referencu na Priskovu izgubljenu Istoriju.

Za srpsku, i uopšte istoriju slovenskih naroda, bitno je podvući da Prisk među narodima potčinjenim Hunima spominje i plemena koji spravljaju medovinu i koriste čamce monoksile. Samim tim, Priskovo delo je najstariji narativni izvor koji spominje Slovene u Panoniji (Atilin dvor se izgleda nalazio kod Tokaja (Mađarska) na gornjem toku reke Tise).

Prokopije iz Cezareje

Prokopije Kesarijski se rodio krajem V ili početkom VI veka u palestinskoj Kesariji. Karijeru je započeo kao advokat, a 527. postaje pravni savetnik- sekretar, vizantijskog vojkovođe Velizara koga prati u Iberijskom ratu (527.-532.) i Vandalskom ratu u Africi (533.-534. godine). Tu ostaje uz vojskovođu Solomona do 536, kada prelazi u Velizarov štab u Italiji gde je vizantijska vojska vodila rat protiv Istočnih Gota (vidi Gotski rat). Zajedno se vraćaju u Italiju 540. Sa njim opet odlazi na ratište 541. protiv Persije. Od 542. živi stalno u Carigradu. Umro je, kako se obično uzima, 565. godine.Najstarije i najznačijnije Prokopijevo delo je Istorija Justinijanovih ratovaDe bellis u osam knjiga, gde govori o ratovima koje je vodio Justinijan. Prve dve knjige obrađuju persijski (Bellum Persicum), treća i četvrta vandalski (Bellum Vandalicum), pet – sedma gotski (Bellum Gothicum), a osma knjiga je dopuna prethodnih. Prvih sedam knjiga objavio je krajem 550, ili početkom 551., a osmu 553. godine.

Istorija Justinijanovih ratova prikazana je na veoma širokoj osnovi jer je sam Prokopije imao tačna obaveštenja jer je bio član Velizarevog štaba. Pro konačnom redogovanju svojih zapisa uspešno se koristio pored svoga znanja, i svojim antičkim uzorima koje je sledio u stilskom pogledu. Kao rezultat je proizišlo jedno učeno, trezveno, zanimljivo delo o Justinijanovom vremenu. Ovo delo je najbogatiji i najpouzdaniji vizantijski izvor svoga doba. U uvodu svog dela napominje da neće biti pristrasan, i zaista se pridržavao toga. Uspeo je u osnovi da pruži pouzdan prikaz dramatičnih zbivanja.

U okviru opisivanja ratnih operacija u Italiji, Prokopije se osvrće i na događaje u Podunavlju o Slovenima. Izveštaji o njima su obično kratki. Daje skicu pojedinih upada, i to onih najvećih, ali samo toliko koliko da bi se dobila potpuna slika događaja u evropskom delu Vizantije.Međutim, Prokopije nam pruža relativno najbogatiju zbirku vesti o podunavskim Slovenima VI veka; sva obaveštenja dobio je od zarobljenih Slovena, romejskih stratega i drugih vojnih lica.

Završavajući Istoriju ratova, Prokopije je sastavio i jedan spis, tajnu dopunu pod nazivom Historia Arcana (Tajna istorija) gde govori o svemu onome što nije smeo reći u istoriji ratova, o postupcima cara Justinijana i njegovih najbližih saradnika. To je prava hronika skandala, dramatičan dokument koji govori o Prokopijevom razočaranju u carsku vladu. Delo je sastavljeno oko 550. godine. I u ovom delu se osvrće i na upade Slovena, što upotpunjuje podatke iz Istorije ratova. Tajna istorija je uticala na mnoge kasnije pisce, naročito na Kinama.

Prokopije 554. objavljuje spis O građevinamaDe Aedificiis u kome nabraja sve ono što je izgrađeno za Justinijanovo vreme. Uzdiže Justinijana ali se primećuje da njegov stil, kao i ono što je napisao izveštačeno, hladno. Pri sastavljanju ovg dela pred sobom je imao zvanične dokumente tako da je zagarantovan visok stepen verodostojnosti geografsko-toponomastičkih podataka. Za nas je naročito zanimljiva 4 knjiga gde opisuje izgradnju u Iliriku. Mnogo duguje antičkoj literaturi jer se njen stil provlači kroz njegova dela.

U svome skepticizmu, dolazi do raznih teorija o uzrocima istorijskih zbivanja koje naziva „koprenama kojima ljudi prekrivaju svoja neznanja“ . Prokopije kao čovek je zanimljiv, složen kao ličnost, sujeveran je, a teološke diskusije smatra jalovim. U Istoriji Justinijanovih ratova, kao i u Tajnoj istoriji, pokazuje se kao dobar poznavalac ljudi. Prokopijevo delo , posmatrano u celini, predstavlja zanimljivo, zrelo delo a takođe i jedan pouzdan istorijski izvor.

Agatija

Agatija iz Mirine u Maloj Aziji (rođ. oko 532.- umro oko 580. god.), poznat i kao Agatija Sholastik, bio je istočnorimski (vizantijski) pravnik, pesnik i istoričar. Agatijina Istorija, pisana na grčkom jeziku, nadovezuje se na Istoriju Justinijanovih ratova Prokopija iz Cezareje i obuhvata period od 552. do 559. godine.

Agatija se u mladosti školovao u čuvenim centrima antičke učenosti na Istoku: prvo je studirao književnost u Aleksandriji, a zatim pravo u Beritu (današnji Bejrut). Nakon toga vratio se kući i u Smirni (danas Izmir) je vršio službu magistrata zaduženog za održavanje javnih zdanja (curator civitatis). Agatija se 554. preselio u Carigrad gde se u početku bavio književnošću, a docnije i advokaturom (otuda nadimak Sholastik). Kao ljubitelj književnosti i obrazovan čovek, Agatija je postao prijatelj, a možda i zet, uglednog Justinijanovog dvoranina Pavla Silentarija. Znamo da je na početku svog boravka u Carigradu Agatija sastavljao stihove u heksametru na ljubavne i druge profane teme. Ove kratke pesme su obuhvaćene u zbirci pod imenom Dafnijaka koja nam je danas izgubljena. Pored toga, nakon 560. sabrao je zbirku epigrama savremenih autora u koju je uvrstio i Pavlove, ali i stotinak svojih. Ovaj Venac novih epigrama je pridružen zbirci klasičnih epigrama Grčka antologija i sačuvan je do danas. Agatija je uz ovu antologiju sastavio i kratku posvetu caru za koju ipak nismo sigurni da li je upućena Justinijanu ili njegovom sestriću Justinu II.

Kada je Justinijan I umro 565. godine, Agatija je po nagovoru prijatelja rešio da nastavi Prokopijevu Istoriju Justinijanovih ratova (De Bellis) sve do svog vremena. Uspeo je da sastavi pet knjiga u kojima je opisao događaje između 552. i 559. godine, ali ga je verovatno smrt sprečila da završi svoje ambiciozno zamišljeno delo. Za razliku od Prokopija, koji je bio Velizarov pratilac po brojnim ratištima i vrlo široko obrazovana osoba, Agatija je bio prestonički učenjak sa daleko manjim darom za istoriografiju. U centru Agatijinih interesovanja su pohodi vojskovođe Narzesa protiv Ostrogota i Franaka u Italiji, ali se spominju i ratovi sa Persijancima, Kotrigurima i Slovenima. Naravno, Agatija je kao žitelj Konstantinopolja uneo i prestonička dešavanja u svoje delo.

Kao istoričar Agatija je imao uzore u prethodniku Prokopiju, ali i u antičkim klasicima: Herodotu, Tukididu i Polibiju. Međutim, sopstvenu koncepciju dela nije imao i neretko je citirao svoje antičke uzore kako bi obogatio i dopunio svoju naraciju. Time je samo doprineo neverodostojnosti dela, naročito u opisu bitaka. Sa druge strane, znamo da je većinu događaja opisao po kazivanjima učesnika i očevidaca, a pisane izvore je koristio vrlo retko (npr. podatke za geneologiju persijskih vladara pribavio je iz persijskih dvorskih anala koje mu je prevodio izvesni Sergije). Prema Justinijanu Agatija je pokazivao uravnotežen stav, a o crkvenoj istoriji ne pruža mnogo podataka. U nauci se zbog toga raspravljalo o tome da li je Agatija bio hrišćanin ili paganin. Danas preovladava mišljenje da je Agatija svakako bio hrišćanin, ali da je iz stilskih pobuda prednost dao političkim i vojnim događanjima.

I pored brojnih slabosti, Agatijina istorija je jedini opširniji izvor za period od 552. do 559. godine. Njegova objektivnost i mogućnost da pruži jedinstvene podatke (npr. jedini izvor o zatvaranju atinske Akademije 529. godine) ipak ga svrstavaju u velike istoričare pozne antike. Kao što je Agatija nastavio Prokopija, Agatiju je nastavio Menandar Protektor.

Menandar Protektor

Menandar Protektor (6. vek, Carigrad), vizantijski istoričar.

Menandar je rođen sredinom 6. veka u Carigradu. Studirao je pravo, pa napustio studije i posvetio se nešto slobodnijem životu. Preokret je učinio kada je za vizantijskog cara izabran Mavrikije (582-602), inače poznat kao mecena, pokrovitelj i ljubitelj nauke i umetnosti. Menandar je postao član careve straže (protektor, odakle mu i nadimak). Tako je materijalno osiguran mogao da se posveti pisanju. Njegov uzor bio je Agatija. On nastavlja njegov rad i opisuje događaje od 558. do 582. godine. Od njegovog dela, Hronike, su očuvani samo fragmenti. Uprkos tome mesto i uloga njegovog rada su izuzetno značajni, jer mnogi kasniji vizantijski pisci su ga preuzimali zbog davanja iscrpnih i pouzdanih podataka.

Teofilakt Simokata

Teofilakt Simokata (grč. Θεοφύλακτος ὁ Σιμοκάττης, prva polovina 7. veka) bio je vizantijski istoričar, ali se ponekada smatra i poslednjim antičkim istoričarem.

Simokata je rođen u Egiptu, i bio je carski sekretar i prefekt za vreme Iraklijeve vladavine (610–641. Izvesnu svetlost na Teofilaktovu biografiju baca njegov mali dijaloški spis Prirodoslovna pitanja, čiji puni naslov glasi O objašnjenju i rešenju fizičkih problema (Περὶ διαφόρων φυσικῶν ἀπορήματων καὶ ἐπιλύσεων αὐτῶν), a koje je 1953. izdato na latinskom pod nazivom Quaestiones physicae. Iz tog spisa može se zaključiti da je Iraklije, koji je i sam došao na presto iz Afrike, dozvao sebi na dvor iz Egipta učenog sofistu Simokatu, isto onako kao što je sebi dozvao čuvenog prirodoslovca i alhemičara Stefana Aleksandrijskog, da ga postavi za profesora novoosnovanog carigradskog univerziteta. Pored Prirodoslovnih pitanja Simokata je napisao i jednu zbirku pesama u prozi, pod naslovom Etičke, bukolske i ljubavne pesme (Ἐπιστολαὶ ἠθικαὶ, ἀγροιχικαὶ, ἑταιρικαί). Oba ova spisa u Vizantiji su čitana više nego njegovo najvažnije, istoriografsko delo, o čemu svodoči veliki broj rukopisa.

Najzrelije Simokatino delo jeste njegova Istorija, u osam knjiga, gde opisuje doba Mavrikijeve vladavine (582–602), nastavljajući zapravo tamo gde je stao Menandar Protektor, koga veoma ceni, i završavajući svoje delo 602, kada je na presto stupio Foka, najljući "tiranin". Celo gradivo podelio je u osam knjiga, kao i Prokopije, a možda i Menandar. Svima njima uzor je Tukididovo delo podeljeno u osam knjiga. I u svom istorijskom delu Simokata je alegoričan, stavljajući na početak dijalog između personifikacija Filozofije i Istorije. Od Prokopija i Menandra razlikuje se i po tome što je delo ispunio fantasktikom i sentencama.

Osnovna tema Istorije jeste rat koji je Vizantija na istoku vodila protiv Persije, ali su u nju umetnuti i opisi dela persijskog kralja Hozroja II (vladao 590-628), kao i rat Vizantije na Balkanu protiv Slovena i Avara, uključujući i važne podatke o različitim turskim vođama. Simokatini izvori su trojaki: prvo, starija istorijska dela (naročito izgubljeno delo Jovana Epifanijskog); drugo, arhivska dokumenta, koja su Simokati stajala na raspolaganju na dvoru (npr. persijski spisi); i najzad, usmena tradicija starijih živih savremenika Mavrikijeve vladavine. Najveću nezgodu njegovoj verodostojnosti predstavlja njegova uporna težnja za originalnim načinom pisanja. Zato on često ređa događaje ne hronološkim redom, već kako je njemu zgodno da dobije izvesnu umetničku i stilsku celinu.

Simokatin jezik je vrlo težak za razumevanje, njegov stil je veoma izveštačen i retorski kićen, a rečnik pun neologizama. Koren Simokatinoj retorskoj izveštačenosti mogao bi se tražiti i u njegovom afričkom poreklu. Inače, za svoje vreme Simokata je bio vrlo učen čovek, koji je poznavao mnoge antičke pisce, iako prilično površno.

Jovan Malala

Jovan Malala (grč: Ιωάννης Μάλαλας, rođen oko 490.-umro posle 570. god.) je bio vizantijski hroničar, autor Hronike (Χρονογραφία) kojom je pokrenut trend sastavljanja istoriografskih dela u vidu žanra svetske hronike.

O životu Jovana Malale možemo suditi samo putem šturih podataka koje je autor ostavio u svom delu. Njegov nadimak malala je u stvari sirijska reč za retora. Na osnovu bogatstva podataka o sirijskoj metropoli Antiohiji može se zaključiti da se hroničar rodio i školovao u ovom gradu. Nešto posle 530. godine, Malala se izgleda preselio u Konstantinopolj pošto o prestoničkim događajima nakon te godine pruža dosta informacija. Sudeći po tonu Hronike Malala je bio lojalan pristaša cara Justinijana I i sledbenik pravoslavlja, a ne monofizitizma karakterističnog za njegovu rodnu Siriju. U prestonici je verovatno obavljao neki posao u carskoj administraciji i tu je i umro posle 570. godine.

Početkom četvrte decenije 6. veka Malala je sastavio svoju Hroniku u maniru svetske hronike dakle od Stvaranja sveta i Adama i Eve do autoru savremenih događaja. Sastavljanje svetskih hronika, počev od početka 4. veka, bio je pokušaj da se stvori univerzalna kratka i hronološki izložena istorija sveta i da se biblijska istorija pomiri sa istorijom raznih drevnih naroda, a zatim i Grka i Rimljana. Malala je za razliku od svojih savremenika Prokopija iz Cezareje i Agatije iz Mirine, koji su pisali na klasičnom atičkom dijalektu, pisao na grčkom jeziku približnom svakodnevnom jeziku njegovog vremena. Prvu verziju hronike u 17. knjiga zaključenu sa događajima iz 527. godine završio je tokom tridesetih godina 6. stoleća, a kasnije je delu dodao i najdužu 18. knjigu koja se bavila isključivo Justinijanovom vladavinom. Međutim, određene indicije u hronici Teofana Ispovednika sa početka 9. veka upućuju da je Malalino delo možda imalo još jednu, 19. knjigu u kojoj su bile obrađene prvih sedam godina vlade Justina II (565.-578.). Bilo kako bilo, Malalina Hronika kakva je do danas stigla završava se sa 565. i smrću cara Justinijana.

U pisanju svoje hronike, Malala se oslanjao na veliki broj grčkih i latinskih autora koje je verovatno poznavao preko raznih hrestomatija (Pausanija, Evsevije Cezarejski, Julije Afrikanac, Prisk, razne kraće hronike itd.). Po sopstvenim rečima za period posle cara Zenona (474.-491.) se koristio isključivo usmenom tradicijom. Uticaj predanja oseća se i u drugim delovima hronike. Pored toga, Malala je koristio i dokumenta poput carskih zakona i pisama.

Najveća vrednost Malalinog dela leži u velikom broju informacija koje nisu dostupne u ostalim izvorima, a za doba cara Justinijana prestavlja vredan izvor, naravno najviše kao dopuna Prokopiju, Agatiji i Menandru Protektoru. U nauci Malala se relativno doskora smatrao za izvor nadahnut Justinijanovom propagandom i kao nepouzdana i suviše naivna hronika po meri poluobrazovanih hrišćana Srednjeg veka. Međutim, danas se Jovan Malala posmatra kao čovek svog vremena koji je pisao u skladu sa tradicijama i saznanjima o prošlosti kakva su bila sačuvana u 6. veku. Malala je bio uzor kasnijim vizantijskim hroničarima i izvor informacija za istoričare (Jovan Efeški, Evagrije Sholastik, anonimni autor Uskršnje hronike, Teofan Ispovednik, Konstantin VII Porfirogenit, Jovan Skilica...), a njegova hronika je prepisivana i rado prevođena na druge jezike, između ostalih i na staroslovenski.

Georgije Pisida

Georgije Pisida (grč. Γεώργιος ὁ Πισίδας, 7. vek) bio je vizantijski književnik, rođen u oblasti Pisidija u unutrašnjosti jugozapadne Male Azije.Georgije Pisida pripada među najznačajnije vizantijske pesnike profane poezije, koja je u Vizantiji u načelu doživela neuspeh. Pisida je za vreme vladavine cara Iraklija (610–641) bio đakon sv. Sofije i hartofilaks (čuvar arhiva) u Carigradu. Smatran je najboljim profanim pesnikom Vizantije: jednostavan je, tečan i dosledno veran jampskom trimetru. Heksametrom piše samo jednu jedinu pesmu.

Od Pisidinih pesama sačuvano je dosta: pesma posvećena Iraklijevom dolasku u Carigrad, pohvala povodom Iraklijeve pobede nad Persijancima, pesma o odbijanju napada Avara i Slovena na Carigrad 626, Iraklijada, koja slavi cara i zaštitnika u dva epska pevanja, pesma u čast pronalaženja svetoga krsta, poetsko razmatranje O ljudskom životu, pesma O taštini života, dogmatska didaktička pesma protiv jeretika Sevira Antiohijskog, himna posvećena Hristovom vaskrsenju i mnogo drugih pesama, kao i mnogobrojne epigrame na duhovne i svetovne teme.

Najopširnije Pisidino delo jeste Šestodnev (Ἑξαἤμερον), filozofsko-teološka didaktička pesma posvećena stvaranju sveta, s mnogobrojnim istorijskim osvrtima; od toga dela načinjen je jedan slovenski prevod. U Šestodnevu koristi jampski trimetar, a i da bi ispričao istoriju Iraklijevih pohoda primenio je taj isti metar, a da bi bio u skladu sa zakonitostima književnog roda, svoja pričanja je ukrasio retoričkim obrascima. Tako, na primer, odmah posle prikazivanja svetog Trojstva nailazi digresija o Homeru. On upoređuje Iraklija sa Mojsijem koji se bori sa novim faraonom, ili kad je pao car Foka, onda je Iraklije bio sličan Heraklu. Pisida je u Vizantiji uživao veliko poštovanje, a Mihailo Psel se pitao ko je veći pesnik – Euripid ili Pisida.

Uskršnja hronika

Uskršnja hronika (Chronicon Paschale), takođe poznata i kao Aleksandrijska hronika (Chronicum Alexandrinum) ili Carigradska hronika (Chronicum Constantinopolitanum), jeste konvencionalno ime za vizantijsku svetsku hroniku iz 7. veka. Njeno ime potiče iz sistema hrišćanske hronologije zasnovanoga na uskršnjem ciklusu. Napisana je na grčkom jeziku, a njen autor ju je naslovio: "Pregled događaja (ἐπιτομή) od prvoga čoveka Adama do 20. godine vladavine presvetoga Iraklija".

Ovo monumentalno hronografsko delo, koje je dakle obrađivalo vreme od Adama do 629, sastvljeno je između 630. i 640. godine. Tih godina vodila se živa polemika oko crkvenog kalendara, što se dešavalo i ranije, naročito u 4. veku. Jedno od glavnih pitanja bilo je izučavanje tačnog datuma uskrsa. Izraz tih polemika jeste i ova hronika. Ona se, međutim, od sličnih spisa odvaja po tome što su u njoj spojene kalendarske rasprave sa hroničarskim zabeleškama. Sastavljač, čije ime nije poznato, pripadao je crkvenom kleru. Njegovo delo je kompilacija, koja prepisuje, mada sa manje zbrke nego Jovan Malala, razne izvore: za najstarije vreme Bibliju i Julija Afrikanca, a za vreme rimske republike Evsevijeve Kanone, Fasti consulares, Acta martyrum, aleksandrijske i antiohijske Tabulae paschales itd.

U sadržaj ove hronike ulaze, pre svega, suva nabrajanja biblijskih otaca, proroka, sveštenika i kraljeva, asirskih i vavilonskih, persijskih, aleksandrijskih, rimskih i vizantijskih vladara, rimskih konzula, svih poznatih naroda kao Nojevih potomaka, velikih reka, planina, gradova itd. Osim toga, iako manje nego kod Malale, beleže se zemljotresi, pomračenja Sunca, poplave, epidemije kuge, glad, požari. Zatim, dvorske spletke i ubistva, ženidbe, darovi narodu od raznih careva, progoni hrišćana, podvizi i čuda mučenika, borbe sa jereticima, pobune gradskih dema, javne proslave, zasedanja sinoda, carske izgradnje crkava, javnih kupatila itd. I najzad, relativno mali broj mirakula i naivnih etimologija. Stil hronike je dosta primitivan i neizgrađen. Primenjen je vizantijski način računanja vremena, iako sa neznatnom razlikom od prave vizantijske ere.

Uskršnja hronika, kao i Malalina, bila je mnogo čitana u vizantijskom svetu. Bila je korišćena i kod južnih Slovena. Međutim, kao izvor za vizantijsku istoriju ovo delo nema veliku vrednost.

СВЕТИ МУЧЕНИК ДИМИТРИЈЕ

Sveti Dimitrije Solunski Mirotočivi (grč. Άγιος Δημήτριος της Θεσσαλονίκης je bio hrišćanski mučenik za koga se veruje da je živeo u Solunu početkom 4. veka. Tokom srednjeg veka, Sveti Dimitrije je poštovan kao jedan od najvažnijih pravoslavnih vojnih svetaca. Slavi se 8. novembra.

Kult svetog ratnika Dimitrija je rasprostranjen i kod Srba zahvaljujući velikoj duhovnoj bliskosti sa grčkim narodom, gde je ovaj svetitelj veoma slavljen još od vremena turske najezde. Dimitrije je, po očevoj smrti nasledio vojvodsko zvanje, a kako je vaspitavan u hrišćanskom duhu, on je propovedao hrišćanstvo, umesto da ga, po zapovesti i nalogu cara Maksimijana, istrebi. Saznavši da je namesnik Dimitrije hrišćanin i da je mnoge, ne odvratio nego preobrazio u hrišćanstvo, po naređenju cara Maksimijana biva izboden kopljem usred molitve, a telo mu bi bačeno, te ga hrišćani tajno uzeše i sahraniše. Na mestu gde je sahranjen, velomža iz Ilirije, po imenu Leontije, koji se izlečio od teške bolesti na grobu ovoga svetitelja i mučenika, u znak zahvalnosti je podigao crkvu. Kopajući temelje crkve, pronađoene su mošti svetoga velikomučenika Dimitrija.

Sveti Dimitrije se smatra zaštitnikom Soluna, jer je spasao grad od neprijateljske vojske, isceljiteljom bolesnika i nevoljnika. Rusi ga takođe slave i smatraju ga za pokrivitelja i zaštitnika Sibira. I svi pravoslavni hrišćani i verni slave ovog velikomučenika verujući njegove isceljiteljske moći koje su mnogima pomogle.

U Srbiji se Sveti Dimitrije praznuje kao slava Mitrovdan, a u mnogim krajevima je ovo i dan održavanja zavetina - preslava. Gradovi u Srbiji Kosovska Mitrovica i Sremska Mitrovica dobili su ime po Svetom Dimitriju Solunskom Mirotočivom. Mnoge crkve su posvećene Svetom Dimitriju Solunskom Mirotočivom.

"Cuda Sv.Dimitrija" predstavljaju vazan izvor za srpsku istoriju jer je u njima opisan dogadjaj iz VII veka kada su srpska plemena opsedala Solun.

Teofan Ispovednik

Teofan Ispovednik (grč. Θεοφανής, lat. Theophanes Confessor, 758. ili 760–817) je bio vizantijski duhovnik, letopisac i zaštitnik poštovanja ikona.

Srpska pravoslavna crkva slavi ga 12. marta po crkvenom, a 25. marta po gregorijanskom kalendaru.

Prozvat je Sigrijan zbog mesta Sigrije, gde je rođen. Bio je srodnik cara Lava Isavrijanina i njegovog sina Kopronima. Imao je ogromno bogatstvo. Ali sve to izgubi svoju vrednost za Teofana onda kada je iskreno poverovao u Hrista. Tada se on opirao svojoj ženidbi, ali pošto je ipak bio primoran oženio se. Uspeo je da usavetuje svoju nevestu da žive celomudreno kao brat i sestra. A čim su mu pomreli roditelji, žena mu je otišla u jedan manastir, a on u drugi. Njegov manastir je bio u Sigrijanskim gorama u Kizičkoj oblasti. Nekad slavan i bogat Teofan je živeo u manastiru kao poslednji ubožjak. I svi su se divili takvoj promeni kod njega. Pa pošto je postao čuven zbog svoje silne vere, uzdržljivosti i mudrosti, bio je pozvan na VII vaseljenski sabor u Nikeji, na kome se utvrdilo poštovanje ikona.

Hrišćani veruju da mu je Bog zbog velike čistote i celomudrenosti dao dar čudotvorstva, te je lečio sve bolesti, naročito manijaštvo i ludilo. Za sve bolne i nevoljne on se molio Bogu, i molitvom svojom pomagao im. Samo kad se on razboleo i bolovao dugo, nije hteo da se pomoli Bogu za svoje ozdravljenje, nego je trpeo bolest sa blagodarnošću. Kada opet nasta gonjenje ikona od strane cara Lava Jermenina, tada je sveti Teofan doveden u Carigrad i bačen u tamnicu gde je dve godine proveo u muci i poniženju. Tada ga je poslao car na zatočenje na ostrvo Samotrak, a hrišćani veruju da je on to ranije provideo duhom svojim i rekao tamničarima. Ali kad je stigao na Samotrak, poživeo je još samo dvadeset tri dana i potom preminuo.

Vizantijska hronografija u Teofanovom delu, napisanom u drugoj deceniji IX veka, doživljava svoj vrhunac u pogledu kvaliteta i kritičnosti. Na podsticaj Georgija Sinkela odlučio je da nastavi njegovu nedovršenu hroniku i pisao od 810. do 814. delo Hronografija (Χρονογραφία), u kome je obradio vreme od 284. do 813. godine. Delo je raspoređeno hronološki prema godinama od stvaranja sveta (aleksandrijska era), ali Teofan daje i hrišćanske godine, godine vladavina rimskih i vizantijskih careva, persijskih kraljeva, odnosno kalifa itd.Izvori, koje autor ne navodi, mnogobrojni su. Za V vek najviše se služio crkvenim istorijama Sokrata Sholastika, Sozomena, Teodoreta. Za Iraklijevo doba upotrebio je Malalu, Prokopija, Agatiju, Jovana iz Efesa, Teofilakta Simokatu i Uskršnju hroniku. Veliki značaj ima deo koji obrađuje VII i VIII vek: svi originalni izvori za taj važan period vizantijske istorije su izgubljeni (na primer tzv. Μέγας χρονογράφος iz VIII veka, hronika Trajana Patrikija), tako da jedine vesti o njemu imamo iz Teofanovog i Nikiforovog dela.

Teofanovo delo je tipična srednjovekovna hronika, bez učenosti, čak bez istorijske objektivnosti u posmatranju (tako, na primer, autor ispoljava otvorenu mržnju prema svom savremeniku caru Nićiforu, koja je svakako lične prirode). Čak i kad govori kao savremenik, podaci drugog izvora su tačniji i sadržajniji. Izvesna rezervisanost prema Teofanovom načinu obrade materijala mora se protezati, dakle, i na onaj deo hronike u kome on prenosi izgubljene savremene izvore, iako su mu podaci koje prenosi iz arapskih izvora vrlo tačni.

Pisana popularno, narodskim jezikom, Teofanova hronika imala je velikog uticaja na kasniju vizantijsku hronografiju. Zapad se s njom rano upoznao preko latinskog prevoda papskog bibliotekara Anastasija (873-875), tako da su i u zapadnu književnost prodrli pojedini njeni delovi. Teofan je, takođe, značajan izvor za prikaz istorije Slovena.

Teofanova hronika je nastavljena, ali ne srećno: Teofanov nastavljač (do 961) daleko je manje pouzdan kao istorijski izvor, a ne ni mnogo dobar u čisto književnom smislu, s obzirom na svoj usiljeni panegirički ton kada govori o Makedonskoj dinastiji. Ipak je to jedna od najčuvenijih hronika čiji nastanak pada u drugi period ikonoborstva, a pisac kaže da je delo napisao na molbu cara Konstantina VII Porfirogenita. Prve četiri knjige stvarno predstavljaju hronološki nastavak Teofana Homologeta, čija je hronika dopirala do 813. godine, a zatim dolazi 5. knjiga u kojoj je opisan život Vasilija I i koju je verovatno napisao sam Konstantin VII. Sledeća, 6. knjiga, deli se na dva dela: prvi, od 886. do 948, koji je preuzet iz neke druge hronike, te drugi, koji obrađuje vladavinu samog Konstantina VII i jedan deo vlade Romana II, do 961. godine.

Spisi ove hronike nastali su u razna vremena i od raznih autora. Tu ima i elemenata istorijske kritike, a često dolazi i do protivrečnih informacija o istom događaju i do suprotnih ocena nekih ličnosti, do čega je moglo doći upravo zbog preuzimanja različitih izvora. Teofanov nastavljač značajan je po tome što prekida sa haotičnim prikazom istorije u vremenskom nizu, već se istorijski događaji izdvajaju i dobijaju organizaciju. I ovde se, naravno, sve interpretira božjom voljom, po tradiciji vizantijske istoriografije. Opšta tendencija hronike je ocrniti Mihaila III i uzvisiti Vasilija I, ali se u 6. knjizi odnos prema makedonskoj dinastiji menja.

Teofanov nastavljač

Teofanova hronika je nastavljena, ali ne srećno: Teofanov nastavljač (do 961) daleko je manje pouzdan kao istorijski izvor, a ne ni mnogo dobar u čisto književnom smislu, s obzirom na svoj usiljeni panegirički ton kada govori o Makedonskoj dinastiji. Ipak je to jedna od najčuvenijih hronika čiji nastanak pada u drugi period ikonoborstva, a pisac kaže da je delo napisao na molbu cara Konstantina VII Porfirogenita. Prve četiri knjige stvarno predstavljaju hronološki nastavak Teofana Homologeta, čija je hronika dopirala do 813. godine, a zatim dolazi 5. knjiga u kojoj je opisan život Vasilija I i koju je verovatno napisao sam Konstantin VII. Sledeća, 6. knjiga, deli se na dva dela: prvi, od 886. do 948, koji je preuzet iz neke druge hronike, te drugi, koji obrađuje vladavinu samog Konstantina VII i jedan deo vlade Romana II, do 961. godine.

Spisi ove hronike nastali su u razna vremena i od raznih autora. Tu ima i elemenata istorijske kritike, a često dolazi i do protivrečnih informacija o istom događaju i do suprotnih ocena nekih ličnosti, do čega je moglo doći upravo zbog preuzimanja različitih izvora. Teofanov nastavljač značajan je po tome što prekida sa haotičnim prikazom istorije u vremenskom nizu, već se istorijski događaji izdvajaju i dobijaju organizaciju. I ovde se, naravno, sve interpretira božjom voljom, po tradiciji vizantijske istoriografije. Opšta tendencija hronike je ocrniti Mihaila III i uzvisiti Vasilija I, ali se u 6. knjizi odnos prema makedonskoj dinastiji menja.

Nićifor I Carigradski

Sveti Nikifor Ispovednik je bio carigradski patrijarh i hrišćanski svetitelj.

Rođen je kao plemić. Njegov otac Teodor je bio visoki činovnik na carskom dvoru, i bio je veoma bogat. Nikifor je službovao nekoliko godina na dvoru u istom zvanju kao i njegov otac. Ali je ostavio dvor i udaljio se do obale Bosfora i tamo sagradio manastir. Manastir mu se ubrzo napunio monasima, a on je upravljao manastirom ne primajući monaštva pod izgovorom da je nedostojan, iako je hrišćanskim životom u služio kao uzor monasima. Učestvovao je pre toga na Sedmom vaseljenskom saboru kao mirjanin (svetovnjak), po volji cara i patrijarha, i istakao se na Saboru svojim izvrsnim poznavanjem Svetoga Pisma. Kada je umro patrijarh Tarasije, Nikifor je izabran za patrijarha i protiv svoje volje. Odmah po izboru primio je monaški čin i sve ostale činove redom. Ustoličen je u Svetoj Sofiji kao patrijarh 806. godine . To je bilo za vreme vladavine cara Nikifora, koji je ubrzo po tom otišao u rat protiv Bugara, i poginuo. Njegov sin Stavrikije vladao je samo dva meseca, pa umro. Posle ovoga zacario se car Mihail, prozvani Rankaba, ali vladao je samo dve godine, dok ga Lav V Jermenin nije zbacio sa prestola i prognao. Kada se Lav zacario, poslao mu je patrijarh knjigu o Pravoslavnom Veroispovedanju da potpiše (po običaju svih vizantijskih careva, što se smatralo zakletvom da će se držati i braniti pravoslavlje).

Car nije potpisao knjigu, nego je odloži to do krunisanja. A kada ga je patrijarh Nikifor krunisao, on je odbio da potpiše onu knjigu, i ubrzo se saznalo da je ikonoborac. Patrijarh je pokušao da ga posavetuje i povrati hrišćanstvu, ali uzalud. Car je nasilno izagnao Nikifora na ostrvo Prokonis gde je u bedi i proveo trinaest godina. Preminuo je u izgnanstvu 827. godine. Kao patrijarh upravljao je Crkvom devet godina.

Srpska pravoslavna crkva slavi ga 13. marta i 2. juna po crkvenom, a 26. marta i 15. juna po gregorijanskom kalendaru.

Georgije Amartol (Monah)

Georgije Amartol (grč. Γεώργιος Ἁμαρτωλός, pisao oko 865) bio je vizantijski monah u Carigradu tokom vladavine Mihaila III (842-867) i pisac jedne značajne hronike. "Amartol" nije njegovo ime već epitet koji sam sebi daje u naslovu svoga dela: "Kratka hronika od različitih hroničara i interpretatora, koje je sakupio i rasporedio Georgije, grešnik (ὐπο Γεώργιου ἁμαρτωλόυ)". Krumbacher (Byz. Litt., 358) se ne slaže sa upotrebom ovog epiteta kao dela imena te predlaže oblik Georgije Monah (Γεώργιος ὁ Μοναχός).

Georgijeva Kratka hronika je spis sa čisto monaškom notom, polemički kada je reč o ikonoborstvu, angažovan kad god se treba pokazati kao teolog. Izvori su mu Teofan Ispovednik, Jovan Malala, razna teološka i crkvenoistorijska dela, kao i Breviarium Nikifora I. Od ove hronike poći će mnoga kasnija hronografska dela u Vizantiji, a ona će, prevedena na staroslovenski između 945. i 960. godine, pružiti Slovenima prva ozbiljnija istorijska saznanja mimo Biblije. Jedan od nastavaka je tzv. Georgios Continuatus, a u obliku u kome nam je sačuvan, ovaj nastavak je sačinjen za vreme cara Nikifora II Foke (963–969): autor tog nastavka posebno ističe istoriju ratova, prirodne događaje i porodične prilike vladara. Ova redakcija (A) je ujedno i završni deo hronika poznatih pod imenom Simeona Magistra, Lava

Gramatika, odnosno Teodosija Melitena. Druga redakcija (B) sadrži od reči do reči preuzete umetke iz dela Genesija ili iz njegovih izvora. Nju je koristio Teofanov nastavljač.

Kratka hronika sastoji se od četiri knjige. Prva obrađuje svetovnu istoriju od Adama i Eve do Aleksandra Velikog, druga istoriju koju pokriva Stari zavet, treća rimsku istoriju od Julija Cezara do Konstantina Velikog, a četvrta period do piščeva doba, zaključno sa smrću cara Teofila (842), čija je udovica Teodora te godine ponovo uspostavila poštovanje ikona. Ova je hronika jednini originalni savremeni izvor za period od 813. do 842. godine, pa je stoga veoma značajna. Kao što je obično slučaj sa srednjovekovnim hronikama, jedini deo koji ima kakvu-takvu vrednost kao istorijski izvor jeste pregled događaja iz vremena samoga pisca. Ostatak hronike je zanimljiv uglavnom kao primer vizantijskih ideja o različitim temama te kao primer pitanja koja su interesovala vizantijske monahe.

Georgije u uvodu opisuje svoje ideale i načela. Upotrebio je antičke i savremene grčke izvore, te se trudio da opiše one događaje koje je smatrao korisnim i potrebnim, strogo se držeći istine i ne pokušavajući da se dodvori čitaocu izveštačenim pisanjem ili pretenzijama na književni stil. On je, dakle, od ogromnog istorijskog materijala obradio samo ono što je smatrao korisnim i neophodnim, pa stoga delo sadrži brojna pobožna razmišljanja i teološke ekskurse. Georgije piše o tome kako su izmišljeni idoli, kako je nastalo monaštvo, religija Saracena, a naročito o ikonoklazmu koji se netom okončao. Kao i svi monasi, i Georgije mrzi ikonoklaste. Agresivan ton kojim piše o ikonoklastima pokazuje koliko je još sveža ta borba u sećanju ljudi. Dugački ekskursi posvećeni su velikim crkvenim ocima.

Prva knjiga obrađuje neverovatno raznolike osobe — Adama, Nimroda, Persijance, Haldejce, Brahmane, Amazonke itd. I u drugoj knjizi, premda kaže da će se tu baviti samo biblijskom istorijom, Georgije ima dosta da kaže i o Platonu i uopšte o antičkim filozofima. Georgijeva se hronika završava sa 842. godinom, ali su je nastavili mnogi drugi pisci, među kojima je najznačajniji Simeon Logotet, koji je možda identičan sa Simeonom Metafrastom, autorom jednog hagiografskog zbornika iz 10. veka. Najduži nastavak dopire sve do 948. godine. U ovim nastavcima religijska su pitanja potisnuta u pozadinu, a u prvi plan izbija politička istorija. Postoje i nastavci koji idu do 1143. godine, ali oni nemaju velike vrednosti.

Uprkos Georgijevim neuglađenim pogledima i agresivnoj mržnji prema ikonoklastima, njegovo je delo veoma značajno za istoriju njemu savremenog doba. Delo je bilo ubrzo prevedeno na slovenske jezike (bugarski i srpskohrvatski) kao i na gruzijski jezik. Ovi prevodi postali su svojevrsni izvori za sve rane slovenske istoričare, među kojima je svakako najpoznatiji Nestor. Kao veoma popularno i mnogo čitano delo, ono je stalno bilo ispravljano, dopunjavano i menjano od strane anonimnih autora, tako da rekonstrukcija prvobitne verzije predstavlja "jedan od najtežih problema vizantijske filologije" (Krumbacher, 355).

Konstantin VII Porfirogenit

Konstantin VII Porfirogenit (grčki:Κωνσταντίνος Ζ ́Πορφυρογέννητος) (17/18. maj 905 — 9. novembar 959). Vizantijski car (913-959) i istoričar. Autor je četiri istorijska djela: Spis o narodima, Spis o ceremonijama, Spis o temama i Život Vasilijev.

Vizantijski car Konstantin VII Porfirogenit je rođen u Carigradu. kao jedini sin cara Lava VI Mudrog iz njegovog odnosa sa Zojom Korbonopsinom. Do svoje 10. godine stajao je pod regenstvom patrijarha Nikole Mistika, svoje majke i Romana Lakapina. Vladao je samostalno od 954. godine do svoje smrti 959. godine.

Njegova vladavina je sa političkog aspekta beznačajna, ali zato njegova naučno literarna delatnost zauzima jedno od najistaknutijih mesta i u vizantiskoj kulturnoj istoriji. Konstantin je imao smisla i ljubavi za nauku i umetnost. Car je oko sebe okupio grupu sposobnih i obrazovanih saradnika koji su mu pomagali na spremanju materijala, a sudelovali su i u pisanju, tako je teško odvojiti šta je pisao sam car a šta saradnici. Karakter dela ovog kruga je kompilatorski ali baš u tome je njihova vrednost jer donose vesti starijih izgubljenih izvora.

Konstantinova dela su bogata informacijama. Najznačajnije njegovo delo je „De administrando imperio“ (O upravljanju carstvom) koje ima didaktički karakter i namenjen je carevom sinu, kasnijem caru Romanu II. U tom delu, Konstantin Porfirogenit daje podatke o zemljama i narodima sa kojima je Vizantija dolazila u dodir, među njima i Slovenima. Delo je naročito značajno za proučavanje istorije srpskog naroda, jer Porfirogenit piše o dolasku Srba na Balkan u 7. veku naše ere.

Delo mu je nastalo 948-952. godine. Još ranije od ovog Konstantinovog dela nastalo je njegovo delo „De thematibus“ (O temama) koji je napisao oko 934. Taj spis opisuje vizantijske upravne jedinice-teme u Konstantinovo vreme, ali delo se više odnosi na stanje u 5. i 6. veku. Treće, ujedno i najopširnije delo cara-pisca nosi naziv „De ceremonius aulae Bizantinae“ (O ceremonijama vizantijskog dvora). Ono je nastalo posle 952. godine i donosi opis vizantijskih obreda na dvorovima i vizantijskim ceremonijama.Poslednje istorijsko delo cara Konstantina Porfirogenita je bila biografija njegovog dede, Vasilija I Makedonca, jednog od najmoćnijih vizantijskih careva u 9. veku.

Josif Genesije

Josif Genesije (10. vijek), bizantski pisac.

Josif je član ugledne bizantske porodice, visoki dvorski činovnik. Pripadao je literarnom krugu bizantskog cara i pisca Konstantina VII Porfirogeneta. Svome caru je posvetio svoje djelo Historija careva, napisano u četiri knjige. Djelo, napisano u doba cara Konstantina VII,

obrađuje historiju Bizanta u periodu od 813. do 886. godine. Iako obrazovan pisac Genasije je bio pristrasan u prikazu makedonske dinastije. Genasije daje podatke o maloazijskim Slavenima u 9. vijeku, njihovom učešću u građanskom ratu 821-823, poznatom kao ustanak Tome Slavena.

Lav Đakon

Lav Đakon (prije 950, Efes – početak 11. vijeka), bizantski pisac.

Lav Đakon je rođen u maloazijskom selu Kaloe kod Efesa, ne zna se tačno kada, ali izvjesno prije 950. godine. U Carigrad je stigao kao mladić. Postao je đakon. Kao svećenik bio je uz cara Vasilija II u pohodu protiv cara Samuila 986. Jedva se spasio u porazu Bizantinaca. Kasnije je postao episkop Karije u Maloj Aziji. Umro je početkom 11. vijeka.

Krajem 10. vijeka Lav Đakon je napisao svoju Historiju (Historia), djelo sastavljeno od 10 knjiga. U njima je obuhvaćena historija od 959 do 976, tj. od početka vladavine cara Romana II do smrti cara Jovana I Cimiskija. Lav Đakon je bio savremenik događaja koje opisuje, u nekim događajima je sam učestvovao, a kao dodatni izvori informacija najčešće su mu živi savremenici. Uprkos toj dobroj polaznoj postavci Lav je živio u vremenu sujevjerja i neobjektivnosti i to se odrazilo i na njegovo pisanje. Lav Đakon daje najbolje informacije za pohod Vasilija II protiv Samuila 986. godine.

Jovan Kamenijat

Jovan Kamenijat (9-10. vijek, Solun), bizantski pisac.

Jovan Kamenijat je solunski građanin. Kao i njegov otac bio je svećenik episkopske solunske crkve. Kada su Arabljani 904. osvojili Solun Jovan je sa porodicom odveden u zarobljeništvo u Tars u Siriji. Uzima se da je oslobođen u razmjeni zarobljenika 908. Arabljanski pirati sa Krita i iz Sirije krstarile su Egejskim morem početkom 10. vijeka, a među njima istaknutu poziciju imao je Gulam Zurafa (Lav Tripolitanac). On je osvojio Solun, drugi grad Bizantskog carstva. Uzima se da je Solun pao za tri dana krajem jula 904. godine.

Jedini spis Jovana Kamenijata nosi naslov O zauzeću Soluna od strane Arabljana 904. Jovan ga je napisao na zahtjev i želju Grigorija iz Kapadokije, koji mu je bio prijatelj, vjerovatno iz vremena zarobljeništva. U svome spisu Kamenijat opisuje svoj zavičaj, područje Soluna i njegove okoline, privrednu, vjersku i kulturološku sliku u početku 10. vijeka. Zatim opisuje upad arabljanskih gusara, zauzeće Soluna, te tešku sudbinu koju su preživjeli doživljavali, kakvu je i sam doživio.

Iako nije pisac obrazovanog i njegovanog književnog stila, već slabo obrazovan (na crkvenim spisima i Sv. pismu) i uskih svećeničkih i provincijskih pogleda, Kamenijat je imao urođeni talenat koji je pokazao u iznošenju proživljenih događaja. Zato se izdvaja od šablonskih pisanih historijskih djela među bizantskim piscima. U svome djelu Kamenijat opisuje i Slavene u okolini Soluna koji su kompaktno okruživali grad (Druguviti, Sagudati) i kod kojih je proces pokrštavanja bio završen. Posebno ističe vještinu Slavena u gađanju lukom i strijelom. Ipak, Kamenijat optužuje slavenske vođe da su pobjegli i utjecali na veću nesreću Solunjana.

Monemvasijska hronika

ili hronika o osnivanju Monemvasije, anonimnog autora o osnivanju grada Monemvasije nastala je krajem X vijeka, ili početkom XI vijeka (Vizantijski izvori za istoriju naroda Jugoslavije) Ona detaljno opisuje zaposjedanje Poleponeza od strane Slovena i na strani 65-70 svjedoci o tome da u periodu 587-805 godine , tokom čitavig 218 godina Romejsko Crastvo (Vizantija) nema vlast nad Poleponezom.

Knjiga Eparha

Књига епарха је један од најважнијих извора за економску и административну историју Византије 10. века. Реч је јединственом тексту,својеврсном уставу корпорација (цехова) у Цариграду, који говори о организацији занатства и трговине у византијској престоници. Сматрасе да је изашао из пера веома вештог писца 911/912 година. До сада је изашло неколико издања овога извора, а преведен је на француски,енглески (у два маха), бугарски, руски, немачки.

Jovan Skilica

Jovan Skilica (grč. Ιωάννης Σκυλίτζης, druga polovina 11. veka) bio je vizantijski hroničar.

Skilica je napisao Kratku istoriju (Σύνοψις Ἱστοριῶν) kao povest vizantijskih careva, pa je i klasifikacija građe izvedena na tom principu. U ovom delu, datom kao nastavak Teofanove Hronike, Skilica obrađuje vreme od 811. do 1057. godine. U predgovoru daje važan pregled i karakteristike vizantijskih istorijskih dela koja su delimično izgubljena. U jednom od rukopisa delo se završava tek 1079. godinom: taj nastavak, kompilacija nepoznatog autora, označava se kao Scylitzes Continuatus, i predstavlja, najvećim delom, parafrazu dela Mihaila Atalijata.

Skilica je sebi stavio u zadatak da na osnovi usmenih svedočanstava i starijih dela, koja su po njegovom shvatanju bila netačna, tendenciozna i kontradiktorna, ispiše nov istorijski pregled oslobođen svih ovih nedostataka. Za doba od 811. godine do sredine 10. veka služio se pre svega Teofanovim nastavljačem, Josifom Genesijem i drugima. Za kraj 10. i početak 11. veka koristio je izvore koji su danas izgubljeni: Teodora iz Sevastije, odnosno Teodora iz Side, Dimitrija iz Kizika i Jovana Lida. U tome i leži veliki značaj Skilicinog dela: za skoro ceo jedan vek njegova istorija je danas osnovni i najvredniji izvor.

Sklicino delo po kompoziciji pripada među carske hronike; vladi svakog cara posvećen je, naime, poseban odeljak.

Skilica se, međutim, ne drži strogog hronološkog reda, već zbivanja za vreme vladavine jednog cara predstavljaju osnovnu temu na koju on nadovezuje ostale događaje. Dešava se da se pisac često vraća unatrag, da opisuje sporedne događaje koji su doveli do određenih situacija, da povezuje u jednu celinu ranije događaje, da anticipira druge, da radi boljeg razumevanja ponavlja izvesne stvari, bez obzira na osnovni hronološki red hronike.

Mihailo Psel

Mihailo Psel (grčki: Μιχαήλ Ψελλός, Mikhaēl Psellos) je bio vizantijski pisac, filozof, političar, retoričar i istoričar. Rođen je 1017. ili 1018. godine, poslednji put se pominje 1078. godine i pretpostavlja se da je umro 1096. ili 1097. godine.

Glavni izvor informacija o životu Mihaila Psela jesu njegova dela, koja sadrže opsežne autobiografske podatke. Mihailo Psel je najverovatnije rođen u Carigradu. Njegova porodica je došla iz Nikeje i po njegovim rečima preci su mu pripadali elitnom društvenom sloju. Kršteno ime mu je bilo Konstantin, dok je Mihailo ime koje je dobio kada se zamonašio. Psel ('mucavac') je njegov nadimak koji je dobio po svojoj govornoj mani.

Mihailo Psel je svoje obrazovanje stekao u Carigradu. Kada je imao oko deset godina, poslat je u unutrašnjost carstva, gde je radio kao sekretar provincijskog suda, kako bi pomogao porodici da poveća sestrin miraz. Kada mu je sestra umrla, napustio je ovaj posao i vratio se u Carigrad da bi nastavio studije. Dok je studirao kod Jovana Mavropusa, upoznao je potonje patrijarhe Konstantina Lihuda i Jovana Ksifilina, kao i potonjeg cara Konstantina X Duku. Ponovo je još neko vreme radio u unutrašnjosti, ali ovog puta kao sudija. Pre 1042. godine ponovo se vratio u Carigrad, gde je počeo da radi na dvoru dobivši zvanje sekretara (ὑπογραμματεύς) carske kancelarije. Od tada počinje njegova burna dvorska karijera. Postao je uticajan politički savetnik cara Konstantina IX Monomaha (1042-1055). Tokom istog perioda, postao je vodeći profesor na novoosnovanom Univerzitetu u Carigradu, gde je predavao punih devet godina i dobio počasnu titulu "Konzul filozofije" (ὕπατος τῶν φιλοσόφων).

Krajem Monomahove vladavine, Psel se iz određenih razloga našao pod političkim pritiskom i konačno odlučio da napusti dvor, odlazeći u Olimpijski manastir u Bitiniji 1054. godine. Ubrzo po Monomahovoj smrti carica Teodora (1055-1056) ga poziva da se vrati na dvor. Tokom narednih godina ostao je aktivan u politici, služeći kao visoko-rangiran politički savetnik nekiliko careva. Odigrao je ključnu političku ulogu prilikom prenošenja vlasti sa Mihaila VI na Isaka I Komnina 1057. godine; zatim sa Isaka Komnina na Konstantina X Duku (1059); i sa Romana IV Diogena na Mihaila VII Duku (1071). S obzirom da je Psel bio Mihailov lični učitelj tokom vladavine njegovog oca Konstantina, i kako je igrao važnu ulogu u pružanju pomoći Mihailu u preuzimanju vlasti od njegovog očuha i suparnika Romana, Psel je verovatno polagao nade u sticanje uticajnije pozicije. Ipak, Mihailo i nije bio toliko sklon protežiranju Psela te nakon polovine osme decenije XI veka više ne nailazimo na podatke o bilo kakvoj njegovoj ulozi na dvoru. Neki naučnici veruju da je Psel morao opet da se povuče u manastir u nekom trenutku tokom '70[1]. Sledeći zapise Pselovog kolege istoričara Jovana Zonare, većina naučnika veruje da je Psel umro ubrzo nakon pada Mihaila VII 1078. godine,[2] iako ima i onih koji predlažu kasnije datume.[3] Poznato je da je Teofilakt Bugarski napisao pismo Pselovom bratu tešeći ga zbog bratove smtri, u kome kaže "Vaš brat nije umro, već se upokojio u Gospodu oslobodivši se teškog života i bolesti" [4]

Psel je bio opšteobrazovana ličnost i uživao je ugled jednog od najučenijih ljudi svoga vremena. Ponosio se činjenicom da je lično u vizantijskom školstvu vaspostavio ozbiljne studije antičke filozofije, naročito Platona. Njegovo opredeljenje za Platona i druge paganske filozofe učinilo je da pojedini njegovi savremenici dovedu u sumnju njegovu pravoslavnu veru, pa je u jednom trenutku bio primoran da javno obznanjuje svoju veru kako bi se odbranio. Takođe se ponosio time što je bio pravi majstor retorike, kombinujući mudrost filozofa i ubedljivost besednika i uklapajući ih u idealan model političkog vođe i savetnika. Modernim komentatorima, Pselova sklonost ka dugim

autobiografskim digresijama u njegovim delima poslužila je kao razlog da ga smatraju sujetnim i ambicioznim. U isto vreme, njegova politička karijera i sadržina "Hronografije" navela je komentatore da ga smatraju pokornim i oportunim, zbog njegovog razmetljivog nekritičnog stava prema nekim carevima i zbog mnogih promena političke lojalnosti tokom njegovog života. Ipak, neki komentatori se slažu da se između redova njegovih dela krije snažna ironija, naročito je "Hronografija" ta koja šalje veoma kritičke i podrivačke poruke o carevina o kojima govori,[5] ili čak o vizantijskim hrišćanskim verovanjima i moralu uopšte.[6]

Istorijska dela [uredi]

Verovatno najpoznatije i najuspešnije Pselovo delo je "Hronografija". Reč je o istoriji vizantijskih careva koji su vladali tokom perioda koji je prethodio Pselu. Ona obuhvata vladavinu četrnaest careva i carica i počinje gotovo pedesetogodišnjom vladavinom Vasilija II "Bugaroubice" (976-1025), a završava se dobom vladavine Mihaila VII (1071-1078). Hronografiju uglavnom čine serije biografija. Nasuprot mnogim istoriografskim delima, naglasak je mnogo više stavljen na opis likova nego na detalje političkih i vojnih događaja. Takođe obiluje autobiografskim podacima o Pselovom političkom i intelektualnom razvoju te daje daleko veću težinu periodima u kojima je Psel zauzimao značajne pozicije u političkom životu (naročito tokom vladavine Konstantina IX), dajući čitavom delu karakter političkih memoara. Veruje se da je Hronografija napisana iz dva dela. Prvi deo obuhvata istoriju do Isaka Komnina. Drugi deo, koji je pisan u snažnom apologetskom tonu, velikim delom je encomium Pselovih tadašnjih zaštitnika, careva iz dinastije Duka.

Pselova bogoslovska dela [uredi]

Najdetaljniju bibliografiju bogoslovskih dela Mihaila Psela, obradio je i objavio arhimandrit Amvrosije (Pogodin)[7], a uz njega osvrte na neke bogoslovsko-filozofske rasprave i pregled Pselovih dela izneo je i K. Krumbaher[8] u Leksikonu bogoslovije i crkve[9] i u Katoličkoj enciklopediji[10]. Od Pselovih dogmatskih dela najpoznatija je poema „O dogmama“[11] i njena prva glava „Sveobuhvatne vežbe“ Διδασκαλία Παντοδάπη, koja sadrži ispovedalje vere, razmatranje Svetotrojične dogme i objašnjenje hrišćanske terminologije[12]. Jedino Pselovo liturgijsko delo sadržano je u poemi „O liturgijskoj žrtvi“ i posvećeno je tumačenju evharistijskog obreda. Sačuvano je više njegovih propovedi od kojih su najpoztije besede održane na: Blagovesti, Usekovanje glave Svetog Jovana Krstitelja, Prenos moštiju arhiđakona Stefana, o čudima Arhangela Mihaila, na Vaskrs i dr. Najvažnije egzegeretičko delo Mihaila Psela je tumačenje biblijske „Pesme nad pesmama“[13], a brojni su i njegovi antropološki traktati takođe sadržani u „Sveobuhvatnim vežbama“ – „O razumu“ (20-26 glave), „O duši“ (27-31 glave) i „O vrlinama“ (48-58 glave)[14]; kao i izdanje Pselovih žučnih rasprava pod naslovom „Philosophica minora“, među kojima valja izdvojiti raspravu „O predodređenosti smrti“[15], koja odbacije doktrinu o apsolutnoj Božijoj promisli svih događaja u životu čoveka.

Pselovi traktati o demonologiji predstavljaju sintezu antičkih i svetootačkih učenja o demonima – „O demonima“[16], „O demonskim delima“[17], „Nekoliko helenskih predstava demona“[18], „Demoni kod Helena“[19]. Pored svih pomenutih Pselovih traktata, najzanimljuvijom se čini rasprava „O razlikama između bogoslovlja i helenskih učenja“[20], posvećena sličnostima hrišćanstva i Antike.

Najsveobuhvatnije izdanje Pselovih bogoslovskih dela je „Michaelis Pselli theologica“, u kome su izložene rasprave i tumačenja spisa Svetog Grigorija Bogoslova kao i nekih delova Svetog pisma[21]. U knjizi „Michaelis Pselli poemata“ nalaze se u stihu pisani: bogoslužbeni kanoni (služba Simeonu Metafrastu i Kozmi Majumskom), poema o stvaranju Adamovom, o njegovom izgnanstvu i o antihristima, Pselova liturgijska poema, polemički spisi u stihu – protiv Latina, o krštenju, „za dušu“ i dr.

Psel je iza sebe ostavio brojna dela retorskog karaktera u klasičnom duhu. U njegovo vreme privatni sukobi su se ponekad završavali razmenom satirčnih spisa koje su autori nastojali i da objave u javnosti. Njegov veliki uspeh je izazivao zavist savremenika, a on sam je bio neprikosnoveni majstor u izazivanju i vređanju svojih protivnika. Govorio je da su oni: žabe koje krekeću, psi koji laju, glupaci. Monah Olimpijskog manastira u Bitiniji Jakov, sastavio je stihove u kojima je Psela poredio sa Zevsom, koji ostavši bez lepih boginja, nije mogao da živi na Olimpu. Psel mu je uputio satirični odgovor u obliku parodije na liturgijski kanon, u kome akrostih glasi "Skladno opevam tu pijanicu Jakova" (Μέθυσον Ἰάκωβον εὐρύθμως δάω).

Mihailo Psel je bio čovek koji je za svoje vreme posedovao velika antička znanja i bio vešt da ih unovči. Njegov stil nije patetičan već više duhovit.

Od Pselovih dela iz oblasti matematike, koja su bila veoma popularna u XVI veku, najvažnija je na latinski jezik preveo i objavio Ksilanderom 1556. godine pod nazivom "Arithmetica, Musica, Geometria et Astronomia". Osim toga, potpuno izdanje je sadržalo i neke izolovane delove kompozicije. Od izdanja ove vrste poznata su: "Ψέλλόυ τών περί άριθμητικής συνοψις" (1538), "Arithmetica, Musica et Geometria Mich. Pselli" (1592), "M. Pselli compendium mathematicum" (1647). Pselovo delo predstavlja svetlu tačku pod pretpostavkom da posle njega dolazi do kraja doba grčke matematike.

U oblasti muzike dato je objašnjenje boja i oblika. Najzad, u oblastima geometrije i astronomije Psel se bavi samo komentarisanjem dela pojedinih naučnika, bez pružanja sopstvenih viđenja. Od ostalih Pselovih dela iz ovih oblasti objavljena su: "Liber de lapidum virtutibus" (Tuluz, 1615) i "De terrae situ, figura et magnitudine".

Psel je iza sebe takođe ostavio veliki broj drugih spisa:

"Historia syntomos", kraći didaktički istorijski spis u formi hronike sveta.

Veliki broj naučnih, filozofskih i bogoslovskih rasprava i drugih dela koja obrađuju teme poput astronomije, medicine, muzike, prava, fizike i laografije.

Različite didaktičke poeme o gramatici i retorici.

Tri "Epitafa" ili posmrtna govora posvećena patrijarsima Mihailu Kerulariju, Konstantinu III Lihudu i Jovanu Ksifilinu.

Posmrtna beseda posvećena majci, koja obiluje velikom količinom autobiografskih podataka.

Nekoliko panegirika, ubedljivih beseda (uključujući dela protiv Bogumila i Mesalijana) i govori upućeni njegovim carevima patronima.

Nekoliko stotina ličnih pisama.

Retoričke vežbe i eseji na pomenute teme.

Namenski, satirični i epigramski stihovi.

Jedno vreme je vladalo mišljenje da je postojao još jedan vizantijski pisac istog imena, Mihailo Psel Stariji (Pseudo Psel), koji je živeo na ostrvu Andros u IX veku i koji je bio učenik Fotija I i učitelj cara Lava VI Mudrog. Neki autori su ovog Mihaila Psela nazivali "mlađi". Ovo uverenje se zasnivalo na odrednicama u srednjovekovnoj hronici, Σύνοψις Κεδρηνοῦ-Σκυλίτση, koja njegovo ime pominje u tom kontekstu. Sada se veruje da je navođenje Pselovog imena u ovoj hronici greška neukog prepisivača iz pomenutog doba i da "Mihailo Psel Stariji" nikada nije ni postojao.

Izraz Pseudo-Psellos takođe se upotrebljava u modernoj nauci da bi se označili autori nekoliko kasnijih dela za koje se veruje da su greškom pripisana Pselu.

Mihailo Atalijat

Mihailo Atalijat (grč. Μιχαὴλ Ἀτταλιάτης, 11. vek) bio je vizantijski pisac, istoričar i državnik, koji se rodio u značajnom pamfilskom gradu Ataliji (Ἀτταλία) na južnoj obali Male Azije, odakle se preselio u Carigrad između 1030. i 1040. godine.

Vrlo obrazovan i vaspitan u klasičnom duhu, Atalijat je u Carigradu stekao i bogatstvo i društveni ugled, te je brzo napredao, pod različitim carevima, na najviše državne dužnosti, među kojima je bila i dužnost sudije vrhovnog sudskog tela u Vizantiji. Godine 1072. Mihailo Atalijat se bavio pisanjem raznih govora i pravnih spisa od kojih je sačuvan samo mali broj. Sastavio je za cara Mihaila VII Duku jedan zbornik vizantijskog prava. Pored toga, napisao je Pravila siromašne kuće i manastira, koji je osnovao u Carigradu 1077. godine. To je delo značajno za istoriju vizantijskog društva i njegovih običaja tokom 11. veka, a sadrži i popis knjiga koje su se nalazile u manastirskoj biblioteci.

Atalijatov književni rad poznat je naročito po njegovom istorijskom delu, koje nije stigao da dovrši jer ga je, izgleda, pisao pri kraju svog života. Svoju Istoriju, koja obuhvata vreme od 1034. do 1079. godine, pisac je posvetio caru Nikiforu III Votanijatu. To delo daje živopisni i pouzdani opis dvorskih revolucija i dominacije žena iz carskog okruženja, što su karakteristike ovog perioda prelaza sa zlatnog doba vizantijske istorija iz vremena makedonske dinastije na doba Komnina. Atalijat piše kao savremenik i očevidac događaja koje obrađuje. Premda opterećen uobičajenom pristrasnošću koja odlikuje vizantijske istoričare ovog perioda, njegov stil je tečniji i skladniji u odnosu na njegove neposredne prethodnike. Krumbacher hvali Atalijatove tačne ocene i osećaj za pravdu. U oba ova elementa on je bolji od svoga prethodnika, panegiričara i dvorjanina Mihaila Psela.

Atalijat zauzima istaknuto mesto u vizantijskoj književnosti. Svojim literarnim radom on se, slično Pselu, javlja kao vesnik preporoda koji doživljava vizantijska književnost u doba Komnina.

Nićifor Vrijenije

Nićifor Vrijenije (grč: Νικηφόρος Βρυέννιος, 1062 – 1137) bio je vizantijski vojskovođa i istoričar.

Istoimeni deda ili otac Nićifora Vrijenija bio je vojskovođa koji je neuspešno pokušao da preotme presto caru Mihailu VII. Kao štićenik cara Aleksija I Komnina, Vrijenije je oženjen princezom Anom Komninom. Car Aleksije mu je dao titulu cezara i panipersevasta. Posle Aleksijeve smrti odbio je da učestvuje u zaveri protiv Aleksijevog sina Jovana II u korist svoje supruge koja je želela da vlada preko svog supruga. Verno je služio Jovana II Komnina sve do svoje smrti 1137. godine.

Sastavio je istoriografsko delo nazvano Građa za istoriju (grč: Ὕλη Ἱστορίας ili Ὕλη Ἱστοριῶν) u kome je izložio događaje od dolaska Isaka I Komnina na presto 1057. do stupanja na presto Aleksija I Komnina 1081. godine.

Ana Komnina

Ana Komnina (grčki:Άννα Κομνηνή) (1083-1153) bila je vizantijska princeza i istoričar.

Najstarija kći Aleksija I Komnina je rođena u Carigradu 1083. godine. Stekla je visoko obrazovanje u vizantijskoj prestonici, studirajući grčku klasiku, istoriju, geografiju, mitologiju, pa čak i filozofiju.

Bila je venčana za Nićifora Vrijenija, sina bivšeg stratega Dračke teme koji je pretendovao da se domogne carskog prestola. Posle smrti svoga oca Aleksija, Ana Komnina se udružila zajedno s njim 1118. u pokušaju da svrgnu Jovana II Komnina, legitimnog naslednika cara Aleksija. Posle neuspelog pokušaja dvorskog prevrata, Ana Komnina se vraća sa svojom majkom, caricom Irinom iz Carigrada i odlazi u jedan manastir, gde se zamonašila.

Ana Komnina je kao monahinja napisala svoje čuveno delo Aleksijadu, u 15 knjiga, veličajući život svoga oca. Aleksijada obuhvata vremensko razdoblje od 1069. do 1118., kada je njen otac umro. Knjigu je dopunila pred smrt istorijskim materijalom koji je dobila od svog muža. Knjigu je najverovatnije završila 1148.

Najviše mesta Ana Komnina posvećuje odnosu krstaša i Vizantije, a kao prava grčka princeza favorizovala je Vizantince, a sa prezirom govorila o krstašima.

Ana Komnina je naročito pisala o dvorskom životu u prestonici, o ceremonijalima, o svečanim obredima, o svečanim audijencijama, o raskošnoj nošnji, o vojnicima, o poslugama, ikonama iz crkava.

Nakon završetka radova na Aleksijadi, Ana Komnina je nastavila kao monahinja da živi u manastiru, gde je i umrla 1153. godine.

Kekavmen

Kekavmen (grč. Κεκαυμένος) bio je vizantijski aristokrata iz Tesalije, pod čijim su imenom sačuvana dva spisa koja datiraju iz druge polovine 11. veka.

U spisu Strategikon (Στρατηγικόν) autor daje svom sinu savete za vojničku i civilnu karijeru, kao i za život uopšte. U spisu Opomena caru (Λόγος νουθετητικός) Kekavmen ne iznosi nikakav sistematski opis dužnosti vladara, nego ukazuje na otvorene probleme vremena. Ti su spisi stilski često rogobatni, ali su istiniti i živi. Posebno su dragoceni po tome što se iz njih saznaje kako je živela i mislila vizantijska provincija. Približavaju nam svet onih malih ljudi koji su daleko od brušene istančanosti prestonog Carigrada davali carstvu njegovu životnu snagu i obavljali njegove poslove. Kekavmenovi saveti su od velike važnosti za istoriju, jer on svaki savet propraća i ilustruje konkretnim istorijskim događajima.

U Strategikonu je reč o mnoštvu saveta napisanih jednostavnim jezikom i upućenih piščevom sinu – gotovo jedini izvor prvoga reda za naše poznavanje onoga o čemu na zalasku života razmišlja jedan plemić na selu, bivši guverner ili bivši vojni zapovednik i pored toga što nije čovek od pera i što, kako sam kaže, nije okusio ništa od klasičnog grčkog obrazovanja. Kekavmen ne nastupa sa žestinom kritičara već prosto beleži. Suma njegove mudrosti je, gotovo bi se mogli reći, nepoverenje i samo nepoverenje: niko ne treba da ima poverenja ni u sudbinu niti u žene, a još manje u lekare, niti u cara, pa ni u najboljeg prijatelja. On je pesimista kao i pisci Mudrosti Solomonove i Mudrosti Sirahove, knjiga Starog zaveta, iz kojih rado uzima citate. Njegov bog nije nikakav vizantijski pantokrator već pre bog moralista, pravičnog poravnjanja u svim okolnostima kada svako radi ono za šta je zadužen; istovremeno i bog s kojim se noću može zapodenuti razgovor; ni u kom slučaju bog moćnih bataljona, nego pre bog opreznih i mudrih zapovednika. Na Kekavmena ne ostavljaju nikakav utisak hiperbole carske ideologije: i car je samo čovek. On može znati mnogi, ali postoji još više toga što ne zna i bilo bi nerazmno da se neko pokorava bilo kojoj njegovoj naredbi. Kekavmen ne skriva svoje ogorčenje zbog ponašanja careva prema toparsima koji služe na granicama carstva, a još manje kada je u pitanju odnos careva prema dvoranima kojima je dopušteno da utiču na njih. Zna da prestonica živi od provincije, te smatra da je zanemarivanje provincije jedna od najvećih nesreća vizantijske politike. Impresivna je oštrica zapažanja; jer upravo su iz tog razloga, odmah zatim, za tren oka, izgubljene istočne provincije na koje se uglavnom usredsređivao pogled Kekavmenov. "Velika je letargija ovladala ljudima" – to su njegove reči. "Idi u provincije", opominje cara, "i pogledaj nepravde koje moraju da trpe tvoji podanici". Konstantin IX Monomah je za njega tipičan primer "carske usedelice". I "od tada romejsko carstvo nije videlo ničeg dobrog".

Teofilakt Ohridski

Teofilakt (1055 - 1107) je bio vizantijski crkveni pisac i ohridski arhiepiskop.

Rođen je od grčkih roditelja na ostrvu Evripu a vaspitan u Carigradu kod najznamenitijih učitelja toga vremena. Kao klerik saborne Crkve izabran za episkopa i poslat, mimo svoje volje, u Ohrid, gde je proveo oko dvadeset pet godina (od prilike od 1082-1108). Homatijan Ohridski naziva ga "najmudrijim arhiepiskopom". Čovek ogromne učenosti, svetske i bogoslovske, utančanog vizantijskog ukusa, melanholičan i osetljiv, Teofilakt se osećao među Slovenima u Ohridu kao izgnanik među varvarima.

Napisao Tumačenja sva četiri jevanđelja i drugih knjiga Novog Zaveta. To je jedno od najboljih dela te vrste, koje se i dan-danas čita sa velikom korišću. Od ostalih njegovih dela poznata su još: Pisma, i Život svetog Klimenta Ohridskog. U starosti sveti Teofilakt se povukao iz Ohrida u Solun gde je i skončao svoj zemaljski život.

Srpska pravoslavna crkva slavi ga 31. decembra po crkvenom, a 13. januara po gregorijanskom kalendaru.

Jovan Zonara

Jovan Zonara (grč. Ἰωάννης Ζωναράς, prva polovina 12. veka) bio je vizantijski hroničar i teolog, koji je živeo u Carigradu.

Pod carem Aleksijem I Komninom Zonara je obavljao dužnosti zapovednika telesne straže i carevog ličnog sekretara. Dolaskom Aleksijevih naslednika zamonašio se i povukao u manastir na jednom od Prinčevskih ostrva, gde je na navaljivanje prijatelja napisao hroniku sveta pod nazivom Sažeta istorija (Επιτομή ἱστοριῶν, 18 knjiga), koja dopire do 1118. godine i koja zauzima prvo mesto među sličnim vizantijskim istoriografskim delima, kako zbog bogatstva građe koju obrađuje, tako i zbog autorovog samostalnog obrađivanja izvora. On se često služi delima koja su za nas izgubljena (npr. Dion Kasije). Za period prelaza sa 11. na 12. vek služio se Skilicom i Pselom. Sa moralističkim ciljevima ispisuje i velike delove Josifa Flavija i Ksenofonta. Hronika je kasnije mnogo prepisivana (Konstantin Manasa, Mihailo Glika i dr.), a nastavio ju je Nikita Honijat. Prevedena je na srpskohrvatski i slovenački jezik, a za vreme renesanse i na latinski, italijanski i francuski jezik.

Zonara je najstariji od tri velika kanonista 12. veka (sa Aristenom i Valsamonom). Njegov veliki komentar apostolskih kanona, sinoda i crkvenih otaca predstavlja jedan od najznačajnijih radova vizantijske kanonistike.

Jovan Kinam

Jovan Kinam (grč. Ἰωάννης Κίνναμος ili Κίναμος ili Σίνναμος, 12. vek) bio je vizantijski istoričar. Jovan Kinam rođen je posle smrti cara Jovana II Komnina 1143. godine. Već od rane mladosti pratio je cara Manojla na ratnim pohodima u Evropi i Aziji. Preživeo je cara Manojla i nalazimo ga u okolini Andronika I. Poslednji podatak o njegovoj delatnosti potiče iz vremena vlade dinastije Anđela: sastavio je govor i posvetio ga jednom caru iz te dinastije. Umro je verovatno 1203. godine. Za života bio je βασιλικὸς γραμματικός, kako je označeno na prepisu njegovog dela. Smatra se da je to bio položaj sekretara u carskoj administraciji.

Glavno Kinamovo istorijsko delo, nazvano Ἐπιτομή, obuhvata period od 1118. do 1176. godine, dakle doba Jovana II Komnina i Manojla I Komnina. Ogromnu vrednost Kinamovog dela u izvesnoj meri umanjuje činjenica da se tekst sačuvao u izvodu, kasnijem prepisu. Ne samo da je raspoloživi rukopis nezavršen, nego ima i mnogo lakuna. Često se pisac poziva na svoje prethodno izlaganje koga nema. Prepisivač nije verno obavio svoj posao: on je neke odeljke izostavljao, neke skraćivao.

Sadržaj Kinamovog dela odgovara cilju koji je pisac sebi postavio u uvodnom izlaganju, gde ističe kakve se osobine očekuju od istoričara. To je prikaz dvojice vladara iz dinastije Komnina – Jovana II i Manojla I. Međutim, vladi Jovana II Kinam posvećuje mnogo manje prostora, očigledno jer raspolaže manjim brojem podataka, pa su ta zbivanja prikazana sumarno. Izgleda da ih je obuhvatio pre svega zbog toga da bi svoje izlaganje nadovezao na dela Nikifora Vrijenija i Ane Komnine i time doprineo stvaranju celovite slike epohe Komnina. Čitav ostali tekst posvećen je Manojlu I. To je doba o kome Kinam piše sa mnogo više sigurnosti, pošto je najveći deo zbivanja sam posmatrao ili bio u mogućnosti da se o njima obavesti od drugih učesnika. Pisao je na osnovi autopsije i kazivanja savremenika. Zahvaljujući svom službenom položaju dobro je poznavao prilike u zemlji, a bio mu je dostupan i arhivski materijal. Događaje prikazuje hronološkim redom; malobrojna su mesta na kojima pokušava da grupiše materijal po sadržaju. Izuzev opšteg redosleda izlaganja, malo je preciznih hronoloških podataka u njegovom tekstu.

Kinam nastoji da čitaocima saopšti istinu; događaje opisuje prema onome što je saznao, u osnovi ne menjajući sadržaj vesti. On ne kombinuje, ne ukršta vesti, ne prilagođava. Time njegov tekst gubi na umetničkoj vrednosti, ali dobija u verodostojnosti i neposrednosti izraza. Njegovi opisi ratnih pohoda više su zbir prikupljenih obaveštenja, pojedinih epizoda, nego uobličene celine. Čitaocu često ostaju nedovoljno jasni rezultati pohoda, ali su zato prikazani delovi bitke, držanje pojedinih vojskovođa, vojna strategija cara Manojla. Vredi istaći i težnju autora da se ogradi od netačnih informacija: on čitaoca upozorava da mu neke pojedinosti nisu poznate ili da u njih nije siguran (οὐκ οἶδα = ne znam, ἐρεῖν οὐκ ἔχω = ne mogu tvrditi, οἶμαι = mislim).

Kroz čitavo delo provlači se misao o univerzalnosti Vizantijskog carstva. Tradicionalni pogledi na svet koje Kinam izražava potiču iz društva kome je pripadao. Vreme je izmenilo granice carstva, donelo nove protivnike i u Evropi i na istoku. Pisac im daje mesta u svom izlaganju, ali kao da ih nije dovoljno svestan, ili ne želi da to bude. Na svojevrstan način to se primećuje i u jeziku kojim piše: savremene

narode on naziva starim imenima, pa su najčešće Ugri = Huni i Peonci, Turci Seldžuci = Persijanci. Kinam je vatreni branilac politike Manojla I. Sav je obuzet veličinom njegove ličnosti. O caru piše gotovo na homerski način prikazujući njegove ratne podvige, hrabrost, opremu.

Delo je napisano jasnim grčkim jezikom. Mali je uticaj govornog jezika Kinamovog doba. Upadljiva je jednostavnost njegovog izražavanja. Osnovu njegove jezičke kulture čini stečeno obrazovanje, ne i samostalne studije u tom pravcu. U njegovom delu mogu se zapaziti različite konstrukcije. Tekst je svojevrstan mozaik raznih uticaja (klasičnog grčkog jezika i obrazovanja, vojne literature koja ga je privlačila i zanimanja samog pisca).

Nikita Honijat

Nikita Honijat (grč. Νικήτας ὁ Χωνιάτης , oko 1155–1217), poznat i kao Akominat, bio je vizantijski istoriograf, kao i njegov brat Mihailo Honijat, s kojim je iz rodnoga grada Honasa u Frigiji došao u Carigrad.

Nikita Honijat je jedan od najboljih vizantijskih istoričara. Stekao je svestrano obrazovanje koje mu je kasnije omogućilo blistavu karijeru u državnoj službi. Počeo ju je poslednjih godina vlade Manojla I Komnina da bi je prekinuo u vreme uzurpacije Andronika I Komnina (1183–1185). Kasnije, dolaskom na vlast dinastije Anđela 1185. godine, Nikita Honijat brzo napreduje u službi, pa je u vreme trećeg krstaškog pohoda 1189. bio upravnik teme Filipopolj. U svojoj monodiji sastavljenoj povodom bratovljeve smrti Mihailo Honijat sa ponosom navodi da su se menjali carevi na prestolu, ali da su svi redom i dalje Nikiti Honijatu ukazivali svoje poverenje. U to vreme je Nikita zauzimao visoke državne položaje da bi na kraju postao veliki logotet. Smenio ga je tek Aleksije V Duka Murzufl 1204. godine. Ubrzo zatim doživeo je katastrofu Carigrada. Krstaško osvajanje prestonice zateklo ga je u gradu. Uspeo je da izbegne najgore zahvaljujući svojim starim vezama sa mletačkim trgovcima u Carigradu. Posle kratkog boravka u Selimvriji uputio se u [Nikeja|[Nikeju]], gde se priključio caru Teodoru Laskarisu, koji mu je poverio visoki položaj na dvoru. Tu je i umro 1217. godine.

Raznovrsno je stvaralaštvo Nikite Honijata. Ono nam otkriva izuzetno talentovanog pisca, visoko obrazovanog retora. Sastavio je više govora, jedno teološko i dogmatsko delo pod naslovom Riznica pravoslavlja (Θησαυρὸς ὀρθοδοξίας). Napisao je i jednu pesmu povodom braka Isaka II Anđela sa ugarskom princezom, kćerkom kralja Bele III. Međutim, njegovo najvrednije delo je Hronika (Χρονικὴ διήγησις) – istorija epohe Komnina i ANđela u periodu od 1118. do 1204. godine, kojoj je zatim dodao i tekst o događajima između 1204. i 1206. godine. Prema vlastitim rečima, pisac je želeo da svoje izlaganje nadoveže na dela svojih prethodnika koji su prikazali vizantijsku istoriju do kraja vlade Aleksija I Komnina. Može se zapaziti da je bogat sadržaj ovog dela pisac postepeno uobličavao i dorađivao: smatra se verovatnim da je pisac u Nikeji, u poslednjoj deceniji svog života, upotpunio i preradio zabeleške koje je do tada prikupio i napisao.

Ako bi se ocenjivala samo informativna vrednost Honijatovog dela i upoređivala sa jasnim, sažetim i preglednim izlaganjem Jovana Kinama, prednost bi se morala dati ovom drugom. On pruža obilje podataka. Kinam je verni posrednik između događaja svog vremena i čitaoca. Njegova je uloga da zabeleži i saopšti. Honijat je pisac druge vrste. Do kraja Manojlove vladavine on prati iste ličnosti i događaje kao i Kinam. Opisuje iste ratove, čitaoca vodi od bojišta u Maloj Aziji do carevih pohoda na Balkanu. Pa ipak, Honijat ih drugačije prikazuje: on teži da stvori što izrazitiju sliku događaja; povodeći se za zanimljivim epizodama, on ponešto izostavlja ili uzgred pominje sa nekoliko reči. Nije redak slučaj da događaj podređuje književnom izrazu.

Međutim, Honijat daleko nadmašuje svog prethodnika u opisivanju vizantijskog društva 12. veka, u dočaravanju likova, atmosfere, shvatanja. Epoha Komnina i Anđela, koju autor opisuje, postaje čitaocu bliža i razumljivija. U središtu svih zbivanja je uvek car sa svojom ličnošću, sklonostima, politikom. Nije teško prepoznati Honijatov uzor idealnog vladara: to je uvek hrabar ratnik, odvažni branilac državnih granica, zaštitnik reda, poštovalac tradicija i kulture zemlje, pravedni sudija. Među vladarima o kojima piše tom je modelu najviše odgovarao Jovan II Komnin. Brojne su njegove kritičke primedbe koje upućuje astrolozima i drugim pratiocima cara Manojla koji podstiču sujeverje stvarajući time atmosferu kojoj je i sam car Manojlo bio sklon. Ipak, Honijat i sam veruje u dejstvo viših sila na čovekov život, prihvata snove kao predskazanja, veruje čak i u to da komete i zvezde na neki način predviđaju opšte nesreće.

Honijat je kritičan i prema drugim svojim savremenicima. Malo je ljudi kojima on upućuje reči pohvale. Uveren je da doba heroja, rodoljublja, slobode i nezavisnosti pripada prošlosti, da je ljudsko društvo preplavljeno raznim porocima. Pa ipak, Honijat je pravi grčki patriota koji ne propušta ni jednu priliku da uporedi grčku kulturu sa kulturom drugih naroda. Čitaocu saopštava mnoštvo prednosti koje ima grčki duh u poređenju sa stvaralaštvom drugih sredina. Sve ostale narode sa kojima se čitalac susreće u njegovom tekstu prate atributi varvarizma. Strancima se u najboljem slučaju priznaje lična hrabrost i ratno iskustvo. Zapadnoevropsku kulturu Honijat posmatra kroz prizmu sopstvenih doživljaja i postupaka krstaških odreda na tlu Vizantije. Njegov sud o "Latinima" nije uvek isti: on se kreće od nepoverenja prema njihovim planovima, preko prezira prema njihovom neznanju i neobrazovanosti do otvorene mržnje. Malo je prilika u kojima on pokušava da shvati njihove namere.

Honijat je često neprecizan u hronologiji, neke važne događaje sažeto prikazuje ili ih čak zanemaruje, ali te nedostatke nadoknađuje svojim živim, nadahnutim i neobično privlačnim načinom izlaganja. Honijat je talentovani pisac koji sa lakoćom izražava svoje misli. On široko koristi svoje klasično obrazovanje i poznavanje grčke književnosti, u kojoj traži uzore i podsticaje. Često navodi Homera, parafrazira Ksenofonta, koristi Euripida. U njegovom delu ima i mnogo retorskih ukrasa.

Georgije Pahimer

Georgije Pahimer, (grč. Γεώργιος Παχιμέρης, 1242–1310) bio je vizantijski pisac i istoričar. Rođen je Nikeji u Bitiniji, kamo je njegov otac bio pobegao nakon što su Latini osvojili Carigrad 1204. godine. Nakon što je Mihailo VIII Paleolog izbacio krstaše i povratio grad, Pahimer se s nikejskim dvorom preselio u Carigrad.

Kao knjižvnik Georgije Pahimer poznat je najviše po svom istoriografskom delu Istorijski opisi (Συγγραφικαὶ ἱστορίαι, 13 knjiga), u kome – nakon uvoda, gde obrađuje razdoblje od 1255. do 1261. godine – govori o periodu od 1261. do 1308. godine. Savremenik je događaja koje opisuje, i njegovo delo predstavlja jedino opširno istorijsko delo grčkog istoka toga doba. Pahimer daje i važne podatke o Južnim Slovenima, o kojima govori s oholim potcenjivanjem i prezirom, što je, uostalom, karakteristično i za druge vizantijske pisce ove epohe. U odnosu prema Zapadnoj Evropi Pahimer ima naglašen grčko-pravoslavni stav, te oštro odbija uniju sa rimskom crkvom i često se upušta u dugačka dogmatska raspravljanja, što je opet tipično i za dalju istoriografiju epohe Paleologa.

Pored ovog istoriografskog dela, za sobom je ostavio mnoge retorske sastave i progymnasmata, jedan pregled Aristotelove filozofije, mnogobrojna pisma, prafraze govora i pisama Dionisija Areopagita i nekoliko pesama u heksametru na teme iz vlastitog života. Zaninmljiv je i njegov opis Augusteuma, stuba koji je Justinijan bio podigao u crkvi Aje Sofije u čast svojih pobeda nad sasanidskom Persijom.

Jovan VI Kantakuzin

Jovan VI Kantakuzin (1292 — 15. jun 1383) je bio vizantijski car (1347-1354) i istoričar. Bio je oženjen Irinom Asen sa kojom je imao šestoro dece, a njegova praunuka (unuka njegovog sina Matije i ćerka njegovog unuka Dimitrija (1383) bila je supruga Đurađa Smederevca (1427-1456) Irina Kantakuzin, poznata kao Prokleta Jerina.

Jovan Kantakuzin je rođen u Carigradu u imućnoj porodici Kantakuzina. Kao najbolji prijatelj i saradnik Andronika III (1328-1341) u građanskom ratu dva Andronika biva 1328.godine za zasluge u pobedi nagrađen titulom velikog domestika, odbivši tom prilikom da postane savladar novom caru.

Andronik III ga 1330. godine određuje za regenta svog budućeg sina Jovana (V) (rođen 1332, vladao 1341–1376) i on tu dužnost preuzima po Andronikovoj smrti 1341.godine. Tokom jednog njegovog odsustva iz prestonice carica majka Ana Savojska i Aleksije Apokavk uz podršku vaseljenskog patrijarha Jovana, Kantakuzina proglašavaju izdajnikom i razvlašćuju, a za novog regenta imenuju samog patrijarha. U baštini Kantakuzina Dimotici, Jovan se 26.10.1341.godine proglasio za cara i tako je u Vizantiji otpočeo novi građanski rat dva imenjaka u kome se Kantakuzin predstavio kao branilac Vizantije protiv Latina (oličenih u carici majci).

Godine 1347. Kantakuzin je zauzeo Carigrad i nametnuo sebe za vladara. Vladao je sve do 1354. Njegova vladavina je bila ispunjena unutrašnjim borbama. U tim borbama Kantakuzin se naposletku u velikoj nevolji oslonio na pomoć Osmanlija, koji su se tada prvi put učvrstili u Evropi, na Balkanskom poluostvu.Svoju ćerku je udao za Sultana Orhana. Borba između dva cara još više se rasplamsala 1352. kada je počeo novi građanski rat u Vizantiji. Pobeda je na kraju pripala Jovanu V Paleologu.

Pošto je 1354. godine primoran da se odrekne prestola, zakaluđerio se u manastiru Mangani u Carigradu, a kasnije otišao na Atos (kaluđersko ime Joasaf). Tamo je pod pseudonimom Hristodulos napisao četiri knjige istorije (Ίστορίαι) lat. „Historia libri IV“ (Istorija u četiri knjige) u kojima je, u nameri da opravda svoju vladavinu, dao u lepim bojama, ali uglavnom ipak pouzdane podatke i opis vremena između 1320. i 1356. godine, i pri tome se s vremena na vreme pozivao i na kasnije događaje - sve do 1362. godine.

Za vreme boravka u manastiru, Kantakuzin je nastavio svoju političku delatnost i učestvovao je u svim značajnim događajima u Vizantiji.

Umro je 1383.Delo je naročito važno i za period srpske države za vreme cara Dušana Nemanjića, jer se Kantakuzin nekoliko puta obraćao caru Dušanu za pomoć u građanskom ratu, da bi na kraju, kad je Dušan podržao Jovana V, zajedno sa Turcima ratovao protiv srpske države.

Osim toga, dok je bio car, napisao je parafrazu prvih pet knjiga Aristotelove Nikomahove etike, kao i niz teoloških spisa, od kojih je najvažniji obimno pobijanje dela Παλαμιτικαί παφαβάσεις Jovana Kiparisiota. Napisao je još i spise u odbranu palamizma protiv Prohora Kidona, Isaka Argira, latinskog patrijarha u Carigradu Pavla i dr. Treba spomenuti i obimno zamišljenu apologiju hrišćanstva u poređenju s islamom, kao i spis protiv Jevreja.

Nićifor Grigora

Nićifor Grigora (grč: Νικηφόρος Γρηγοράς, rođen oko 1295, umro 1360), je bio vizantijski istoričar, učenjak i verski polemičar.

Grigora je bio rodom iz grada Herakleje na crnomorskoj obali maloazijske oblasti Bitinije. Pretpostavlja se da je još kao mladić došao u Carigrad gde je zahvaljujući svojoj učenosti skrenuo na sebe pažnju Andronika II Paleologa. Car ga je ubrzo postavio za hartofilaksa tj. glavnog arhivistu saborne crkve Presvete Mudrosti. Godine 1326. predložio je reformu julijanskog kalendara koja se po svojim karakteristikama anticiprala reformu pape Grgura XIII iz 16. veka završenu uvođenjem danas dominantnog gregorijanskog kalendara.

Kada je starog Andronika 1328. godine svrgnuo njegov unuk Andronik III Paleolog, Grigora se povukao u privatan život. Međutim, u centar pažnje intelektualnih krugova se vratio kada je prihvatio izazov za javnu raspravu sa veštim teologom Varlamom iz Kalabrije. Grigora je u besedništvu i poznavanju teologije nadmašio svog takmaca i time je stekao veliki broj učenika i sledbenika.

Najzad, 1332. godine Andronik II je umro i nakon toga Grigora se približio novom caru. Andronik III mu je poverio pregovore o uniji crkava koji su 1333. vođeni sa legatima pape Jovana XXII. Pregovori su, kao i u ranijim prilikama, propali ali su izazvali nove doktrinarne sukobe u Vizantiji pošto su kao branitelji pravoslavlja istupili monasi privrženi ishaističkom učenju. Ishaizam je odneo pobedu na sinodu koji je 1351. sazvao u Carigradu Jovan VI Kantakuzin i Grigora, koji se protivio ovoj doktrini, je nakon toga nateran da se povuče u manastir na dve godine. Preciznije podatke o kraju Grigorinog života nemamo, pretpostavlja se da je umro oko 1360. godine.

Grigora je bio plodan autor ali za vizantijsku istoriografiju njegovo najvažnije delo je Rimska istorija (tj. Vizantijska istorija pošto su Vizantinci sebe smatrali Rimljanima). Istorija je podeljena na 37 knjiga i obuhvata period od 1204. do 1359. godine. Grigora se uglavnom oslanjao na istoričara Georgija Pahimera čiju je Istoriju, koja je obuhvatala period od 1255. do 1310. godine, parafrazirao, dopunio i produžio u pogledu hronoloških granica dela. Pisao je pompeznim, teškim stilom i dosta pažnje je poklanjao verskim prepirkama i teološkim kontroverzama. Sa druge strane, Grigora je bio protivnik ishaista i njihovog zaštitnika Jovana VI Kantakuzina, tako da je svoje teološko-političke poglede svesno uneo u svoju istoriju. Uz Kantakuzina, Grigora je bio najznačajniji vizantijski istoričar prve polovine i početka druge polovine 14. veka. Suprostavljeni stavovi Grigore i Kantakuzina pomažu nam danas da objektivnije sagledamo vizantijsku istoriju tog perioda.

Grigora je pored toga bio i raznorodan autor. Sastavio je i polemičnu istoriju svojih rasprava sa vođom ishaista, atoskim monahom Grigorijem Palamomom, zatim biografiju svog ujaka i prvog učitelja Jovana, episkopa Herakleje i hagiografiju mučenika Kodrata iz Antiohije. Pored toga, napisao je posmrtne govore posvećene Teodoru Metohitu i carevima Androniku II i njegovom istoimenom unuku. Svoje poznavanje antičke književnosti iskazao je u komentarima na Odisejeva lutanja i filozofskom dijalogu O mudrosti. Kao hrišćanski učenjak iskomentarisao je spis episkopa iz 5. veka Sinesija Kirenskog o snovima. Napisao je i dela koja su se ticala astronomskih znanja važnih u 14. veku, prvo o datovanju Vaskrsa, drugo o podešavanju astrolaba. Nićifor Grigora je pored toga za sobom ostavio i obimnu prepisku.

Teodor Metohit

Teodor Metohit (oko 1260–1332) bio je vizantijski pisac, državnik, filozof i pokrovitelj umetnosti. Od oko 1305. do 1328. godine nalazio se na dužnosti ličnog savernika (mesazon) vizantijskog cara Andronika II Paleologa.

Teodor Metohit je bio sin Georgija Metohita, jednog od istaknutih vizantijskih teologa pod Mihailom VIII Paleologom i vodećeg zagovornika unije sa rimskom crkvom. Teodora je Andronik II slao na različite diplomatske misije kako bi našao pomoć za suprostavljanje nadirućim Turcima. U jednom uzaludnom pokušaju da spreči dalje vojno i političko opadanje Vizantije putem saveza sa Srbijom, Metohit je 1298. godine predvodio izaslanstvo poslato na srpski dvor u Skoplju i ugovorio brak između Simonide, petogodišnje kćerke cara Andronika Simonide, i kralja Milutina. Kao rezultat toga, Srbija je, premda vojno jača od Vizantije i faktički vladar nekada vizantijske Makedonije, priznala univerzalni suverenitet Vizantijskog carstva. U svom Poslaničkom izveštaju (Presbeutikos) Metohit je ostavio vredan istorijski prikaz ovih pregovora, kao i konkretan opis vizantijskog uticaja na slovensku dvorsku aristokratiju.

Unapređen u velikog logoteta (megas logothetes), Metohit se oženio Irinom Paleolog te je, kao član vladajuće dinastije, presudno uticao na državnu politiku Vizantije od 1321. do 1328. godine, kada je Andronik bio primoran da abdicira. Zbog svoje lojalnosti Androniku II, novi car Andronik III Paleolog oduzeo je Metohitu njegovo bogatstvo i prognao ga. Metohit se 1331. povukao u manastir Chora (danas Kariye Camii) u Carigradu, gde se bavio književnim i naučnim radom.

Metohit je bio jedan od najvećih polihistora pozne Vizantije i preteča humanizma. On je sastavio jedan zbornik – prozni pandan Cecesovim Hilijadama – koji sadrži eseje o filozofskim, istorijskim i klasičnim književnim temama, o politici, estetici i dr.

To delo, koje nosi naslov Lične beleške i zapažanja (Hypomnematismoi kai semeioseis gnomikai), predstavlja zapravo zbirku kratkih sastava, beležaka, brzih utisaka, koji su svi puni učenosti. Delo je zamišljeno u pojedinostima a ne kao enciklopedija, pisano bez stilističkih ambicija. Pa ipak, sve to predstavlja jedan od najznačajnijih kritičkih i misaonih podviga koje je Vizantija stvorila.

Metohit je napisao i parafraze uz Aristotelove prirodoslovne spise, zatim astronomske i mnogobrojne retoričke spise, među kojima su zanimljive pohvale grada Nikeje i Vizantije. I on je pisao pesme, a ta je oblast književnog stvaranja Vizantincima više ležala na srcu nego

proza. Ostavio je, naime, preko devet hiljada stihova u heksametru, koji svi skupa predstavljaju gotovo jedan spev. Aktuelnost i prigodnost čine ih važnim svedočanstvom svoga vremena.

Dimitrije Kidon

Dimitrije Kidon (oko 1324–1398) bio je vizantijski humanistički pisac, državnik i teolog, koji je značajno doprineo početku proučavanja grčkog jezika, književnosti i kulture u okviru italijanske renesanse.

Kidon je u mladosti proučavao antičku grčku književnost i filologiju, a 1354. godine otišao je u Italiju, gde je izuačavao dela vodeićih srednjovekovnih filozofa i teologa. Kako se zainteresovao za zapadni skolasticizam, preveo je na grčki najvažnija dela zapadnoevropskih pisaca, uključujući i spise Aurelija Avgustina (5. vek) i Teološki kompendij (Summa theologiae) Tome Akvinskog. Do 1365. godine Kidon se preobratio u katoličanstvo.

Vrativši se u Carigrad, Kidona je car Jovan V Paleolog 1369. godine imenovao za velikog logoteta, što je bio položaj koji bi danas odgovarao položaju premijera. Sa slabljenjem vizantijskog otpora Arapima, napustio je javni život oko 1383. godine. Godine 1390. Kidon se vratio u Italiju i u Veneciji otvorio jednu akademiju grčke kulture. Privlačeći studente iz Venecije i Firence, Kidon je kroz ovu akademiju uticao na kulturnu razmenu koja je proširila poznavanje grčkog jezika u kulture širom Italije i postala jedan od glavnih podsticaj za nastanak italijanske renesanse. Pored toga, Kidon je formirao jezgro grupe vizantijskih intelektualaca koji su se zalagali za uniju zapadne i istočne crkve. Njegov bivši učenik, car Manojlo II Paleolog pozvao ga je 1391. godine natrag u Carigrad, i Kidon je ponovo zauzeo mesto velikog logoteta. Tu je dužnost napustio 1396, kada ga je neprijateljstvo javnosti prema njegovom katoličanstvu najzad primoralo da se povuče na Krit.

Dimitrije se suprostavljao isihazmu, teološkom verovanju u kontemplativni život neprekinute molitve, koje su propovedali monasi na Svetoj gori, a koje je u 14. veku artikulisao asketski teolog Grigorije Palama. Primenjujući aristotelovsku logiku na neoplatonski karakter isihazma, Dimitrije i njegov brat Prohor optužili su Palamu za panteizam, ali se to završilo tako da je carigradski sinod 1386. godine osudio dvojicu braće Kidon, a kanonizovao Palamu.

Dimitrije Kidon smatra se jednim od najplodnijih i najtalentovanijih esejista u vizantijskoj književnosti te svakako najboljim piscem iz doba Paleologa. Kidon je autor jednog moralističko-filozofskog eseja O preziranju smrti (De contemnenda morte ili Apologia), gde brani svoje preobraćanje u katoličanstvo. To je poseban način autobiografskog predstavljanja (apologia pro vita sua), jedan gotovo tragičan pokušaj da opravda svoje udaljavanje od sistema politizovane ortodoksije, prouzrokovano otkrićem latinske sholastike i njenih provokativnih misaonih podsticaja, pred jednim društvom koje, osim ove ortodoksije, jedva da je u to doba imalo još nešto na šta bi se moglo osloniti.

Važan je i Kidonov polemički spis u odbranu sholastičke metode i Tome Akvinskog protiv Nikole Kavasile. Kao istorijski izvori značajna su njegova mnogobrojna pisma (njih ukupno 447), koja su antičkim skladom i dražešću dovedena do prave esejistike, te njegovi retorički spisi, pre svega dve besede posvećene Jovanu VI Kantakuzinu, beseda Jovanu V Paleologu, govor o vladavini zilota u Solunu (prikazanoj u vrlo mračnim bojama), te Monodija palima u Solunu 1346. godine. Glavni dokumentarni istorijski izvori o postepenom potpadanju Vizantije pod tursku vlast jesu dva Kidonova Savetodavna govora (Symbouleutikoi), u kojima uzaludno podstiče Vizantince da se ujedine sa zapadnom Evropom kako bi se zajednički suprotstavili turskoj najezdi. Ovi strasni apeli daju vrlo impresivnu sliku o žalosnom i beznadežnom položaju u kome se Vizantija nalazila oko 1370. godine.

Manojlo II Paleolog

Manojlo II Paleolog(grč. Μανουήλ Β΄ Παλαιολόγος, 27.07.1350—21.07.1425) je bio vizantijski car(1391—1425) i drugi sin i savladar (1373—1391) Jovana V(1341—1376,1379—1390,1390—1391) i Jelene Kantakuzin. Podržavao je vladavinu svog oca u sukobu sa ostalim pretendentima na presto i u njegovo ime je pokušao da dobije pomoć Zapada, ali bez uspeha. Posle neuspešnog puča njegovog starijeg brata Andronika IV(1376—1379) proglašen je za savladara, da bi posle njegovih ponovnih pokušaja da preuzme vlast aktivno učestvovao u njegovom slomu. Nakon tih dešavanja je prema uslovima mira bio poslan kao talac poslat otomanski dvor na kome je bio primoran da učestvuje u otomanskom zauzeću vizantijske Filadelfije, ali je i pored toga njegovo držanje i ponašanje ostavilo veliki utisak na Osmanlije o čemu svedoči i izjaza sultana Bajazita I(1389—1402) koji je rekao da i oni koji ne bi znali da je car, po njegov držanju i nastupu bi im to postalo jasno. Posle očeve smrti 1391. godine preuzeo je vlast nad Vizantijom, ali se uskoro 1394. godine suočio sa opsadom(blokadom) Carigrada, tokom koje je 1399. godine napustio prestonicu i otišao na Zapad da proba da nađe vojnu pomoć, ostavivši grad i carstvo na upravu svom bratancu Jovanu VII(savladar 1376—1379, car 1390, regent 1399—1403). Iako je bio dobro primljen, nije uspeo da dobije pomoć i vratio se u Carigrad 1403. godine posle otomanske propasti kod Angore 1402. godine. Naredne decenije mira sa Otomanskom imperijom, Manojlo je iskoristio da proširi morejku despotovinu na Peloponezu, kojom je vladao njegov brat Teodor I(1383 —1407). Zauzećem Korinta 1404. godine, stekli su se uslovi da se iznova podigne bedem Heksamileon na korinstkom zemljouzu u dužini od 6 milja što je izvedeno za samo dvadeset i pet dana. Posle smrti sultana Mehmeda I(1402—1421) je neuspešno pokušao da se uplete u sukobe osmanskih prinčeva oko vlasti, zbog čega je novi sultan Murat II (1421—1451) opseo Carigrad 1422. godine. Od 1421. godine za svog savladara je imenovao najstarijeg sina Jovana (VIII)(savladar 1421—1425, car 1425—1448), koji je tokom otomanske opsade

napustio grad i otišao na zapad u pokušaju da pronađe pomoć, dok je upravu gradom sa pozicije regenta ostavio mlađem bratu Konstantinu (XI)(despot 1421—1449, car 1449—1453). Osmanlije i ovog puta nisu zauzele Carigrad, ali je već ostareli Manojlo II neposredno nakon toga doživeo težak moždani udar i svoje poslednje godine je proveo skoro potpuno paralizovan. Bio je oženjen ćerkom srpskog velmože Konstantina Dragaša,Jelenom sa kojom je imao veći broj sinova koji su upravljali carstvom od njegove smrti do njegove konačne propasti sredinom XV veka.

Georgije Sfrances

Georgije Sfrances ili Frances (30. avgust 1401–jesen 1477) bio je dostojanstvenik i diplomata u službi Manojla II Paleologa i njegovog sina, poslednjeg vizantijskog cara Konstantina XI Dragaša. Pred kraj života se zamonašio i sastavio istorijsko-memoarsko-hroničarsko delo Hroniku (Chronicon) u kojoj je obradio period od 1401. do 1477. godine.

Georgije Sfrances se rodio 30. avgusta 1401. godine u Moreji, kako je u vizantijsko vreme nazivano poluostrvo Peloponez. Pripadao je plemićkoj porodici koja je, sudeći po prezimenu, bila francuskog porekla. Porodično prezime se u početku verovatno izgovaralo Frances što je bio termin kojim su Vizantinci označavali Franka odnosno Francuza. Nakon Četvrtog krstaškog rata 1204. latinsko plemstvo se naselilo širom grčkih krajeva, ali su vremenom neke porodice primile pravoslavlje i pogrčile se. Sfrances je po svemu bio pravi Vizantinac, odan caru Konstantinu i podozriv prema Latinima i Osmanlijama.

Sfrancesova porodica bila je u službi carske dinastije Paleologa. Sfrancesov otac je bio učitelj Tome Paleologa, budućeg morejskog despota, dok je car Manojlo II 1417. primio Georgija u svoju službu kao Tominog paža i pratioca. Naredne 1418. godine car je imenovao mlađeg Sfrancesa za službenika riznice. Manojlo je umro 1425. ali je na samrti razdelio svoju imovinu sinovima uključujući i svoje sluge tako da je Georgija Sfrancesa preporučio svom sinu Konstantinu u čijoj je pratnji Sfrances ubrzo otputovao na Peloponez.

U službi despota Konstantina [uredi - уреди]

Sfrances i Konstantin (rođ. 1405.) su bili približnih godina i Konstantin je od početka prihvatio Sfrancesa kao poverljivog, lojalnog i sposobnog saradnika. Despotu Konstantinu je poveren severozapadni deo Peloponeza (antička Ahaja) gde je preduzeo pohodima radi osvajanja poseda latinske porodice Toko. Prilikom opsade Patre marta 1429. godine Sfrances je zarobljen od gradske posade, ali je omogućio Konstantinu da pobegne i izbegne zarobljavanje. Posle četrdesetak dana teškog sužanjstva, branitelji Patre su oslobodili svog uglednog zarobljenika koji je potom posredovao u sklapanju primirja između Tokovih ljudi i Paleologa. Kada se grad u leto najzad predao Konstantinu, despot je imenovao Sfrancesa za nominalnog namesnika grada. Ubrzo je Sfrances upućen kao diplomata sultanu Muratu II, sizerenu međusobno zavađenih balkanskih vladara. Osmanlije nisu dozvolile jačanju Vizantinaca na Peloponezu i Patra je vraćena porodici Toko, mada je u stvari ostala praktično nezavisna pod vlašću lokalnog mitropolita.

Sfrances je nastavio da često putuje po različitim diplomatskim zadacima. Posetio je Carigrad 1432. gde ga je car Jovan VIII nagradio položajem protovestijara. Car, a zatim i sultan, su tom prilikom odobrili zamenu nekoliko morejskih tvrđava između Konstantina i njegovog brata Teodora II. Kako car Jovan VIII nije imao dece, njegova četiri bratu su se neretko sukobljavala oko pitanja nasleđa prestola. Da bi se izbegli novi sukobi, 1437. pregovorima, u kojima je Sfrances predstavljao svog gospodara, rešeno je da Teodor i Toma ostanu u Moreji, Demetrije i Konstantin uz cara u Konstantinopolju. U novembru 1437. car, despot Demetrije i brojna vizantijska delegacija su se uputili u Italiju kako bi učestvovali na Saboru u Firenci. U toku naredne dve godine (1437.-1439.) Sfrances je boravio u Carigradu uz despota Konstantina koji je tokom bratovljevog odsustva služio kao regent. Tokom ovog perioda, Sfrances se 1438. oženio dalekom carskom rođakom Helenom Paleolog Camplak. Despot Konstantin mu je kumovao na venčanju, a u maju 1439. je i krstio Sfrancesovog sina Jovana. Kumstvo je potvrđeno i 1441. kada se porodici Sfrances rodila ćerka Tamara.

U međuvremenu, 1442. Sfrances je preneo tajnu poruku caru i sultanu koji su se složili da despot Konstantin preuzme porodičnu apanažu sa centrom u Selimbriji na Crnom moru odakle bi mogao da preuzme vlast po smrti Jovana Osmog pre ostalih takmaca. Konstantin je zatim 1445. godine poslao Sfrancesa u Mistru gde je ovaj preuzeo upravu nad okolnim oblastima kao despotov namesnik. "Nikome ranije nisu poverena tolika ovlašćenja u provinciji Mistri", zapisao je Sfrances samozadovoljnim tonom (Hronika, 18, 1.).

Kraj Vizantijskog carstva [uredi - уреди]

Car Jovan VIII Paleolog je preminuo 31. oktobra 1447. godine i Sfrances je ubrzo ponovo upućen Muratu II kako bi obezbedio sultanov pristanak da Konstantin nasledi vizantijski presto. Konstantin XI je od 1442. bio po drugi put udovičen, ali sada kada je postao car smatralo se da bi bilo neophodno da se po treći put oženi. Oktobra 1449. Sfrances je otposlat na istok na dvorove Gruzije i Trapezuntskog carstva kako bi isprosio dostojnu nevestu za novog cara. U vreme kada je iz Gruzije pristigao u Trapezunt u februaru 1451. godine Sfrances je saznao za smrt sultana Murata II. Sultanova udovica Mara Branković, za koju se pričalo da ima velikog uticaja na mladog Mehmeda II, upravo je bila poslata sa svim počastima sa osmanskog dvora svojim starim roditeljima u Srbiju. Sfrances je predložio Konstantinu XI ženidbu sa Marom koja bi pomogla da se olakša težak položaj Carstva svedenog gotovo samo na svoju prestonicu. Car je sa entuzijazmom prihvatio predlog, ali je Mara ubrzo obelodanila da posle izbavljenja iz turskog harema, u znak zahvalnosti Bogu, više

nema nameru da se udaje. Za utehu, Sfrances je ugovorio carev brak sa ćerkom gruzijskog kralja Georgija VIII. Kada se vratio u Konstantinov grad Sfrances je počastvovan novim dostojanstvom, ovoga puta velikog logoteta.

Svadba Konstantina i gruzijske princeze planirana za proleće 1452. nikada se nije odigrala, pošto je Mehmed počeo sa blokadom Grada. Tokom opsade Carigrada 1453. godine Sfrances je bio jedan od zapovednika odbrane. U trenutku kada je 29. maja 1453. godine započeo turski prodor u Grad, Sfrances se nalazio na dužnosti, tako da kasnije nije mogao da posvedoči o poslednjim časovima Konstantina XI.

Nakon pada Carigrada, Sfrances i njegova porodica su dopali turskoga ropstva. Georgije Sfrances je u septembru 1453. godine uspeo da otkupi svoju slobodu, ali je njegovo dvoje dece prodato sultanu. U decembru, Sfrancesov sin Jovan je ubijen sultanovom rukom zbog navodnog učešća u zaveri. U isto vreme, Sfrances je otputovao u Moreju i despot Toma Paleolog ga je nagradio poveljom u kome mu je prepustio prihode jednog peloponeskog sela. Odatle je u jesen 1454. otputovao u Trakiju i u Jedrenim je otkupio i svoju suprugu. Najzad, u septembru 1455. i Sfrancesova ćerka je preminula od epidemije koja je zavladala među ženama u sultanovom saraju.

Nakon nekoliko godina, Mehmed II se okrenuo i osvajanju Moreje, poslednje vizantijske enklave. U sukobu sa bratom Tomom, despot Demetrije je pozvao u pomoć sultana kome je takav poziv došao u pravi čas. U proleće 1460. Mehmed Osvajač je prisilio Demetrija na predaju u Mistri, oženio despotovu ćerku, a njega poslao u izgnanstvo u Jedrene. Despot Toma i plemstvo iz njegove pratnje, uključujući i Sfrancesa, pobegli su na mletački Krf u toku leta 1460. godine. Iako je sultan nudio Tomi posed na osmanskoj teritoriji, despot i njegovi ljudi se nisu usudili da se odazovu na Mehmedove ponude, već su počeli da traže trajno utočište u Italiji.

Već na Krfu Sfrances je počeo da razmišlja o prihvatanju monaškog zaveta, ali se u lokalnom manastiru sv. Ilije nije slagao sa tamašnjim kaluđerima. Usred života u oskudici rešio se na put u Italiju, gde je u Rimu papa Pije II despotu Tomi Paleologu (umro 1465.),a docnije i njegovoj deci, odobrio skromnu apanažu.

Zaštitnik vizantijskih izbeglica u Rimu bio je učeni kardinal Visarion, Grk katoličke veroispovesti i titularni latinski patrijarh Konstantinopolja. Tokom leta 1466. Sfrances je nešto više od mesec dana proveo u Rimu u društvu Tominih sinova, obišao je brojna hrišćanska svetilišta, ali nije uspeo da dobije bilo kakvu konkretnu pomoć. Sfrances se već smatrao starim, bolesnim i psihički slomljenim i krajem 1467. je putovao Jeleni Paleolog, tašti Leonarda III Toka, vladara ostrva Leukas. Ali, ni ovde Sgrances nije mogao da dobije redovnu novčanu potporu pošto je i porodica Toko spala na posed nekoliko ostrva u Jonskom moru.

Mučen hroničnom reumom, Sfrances se 1. avgusta 1468. godine zamonašio i uzeo novo ime Grigorije, a isto je učinila i njegova supruga Jelena, sada monahinja Evpraksija. Poznato nam je i da je Sfrances u nekoliko navrata teško bolovao, i u jesen 1476. godine je kao posledica bolesti izgubio sluh i ostao trajno vezan za krevet. Poslednji zapis koji je Sfrances uneo u svoju Hroniku se odnosi na događaje iz leta 1477. godine. Delo je ostalo bez bilo kakvog zaključka što upućuje na zaključak da je autor preminuo nedugo zatim.

Sfrancesovo delo stiglo je do nas u dve verzije, dužoj, koja se u nauci nazivala Duga hronika (Chronicon Maius) i kraćoj, poznatoj kao Kratka hronika (Chronicon Minus). Tokom 19. veka smatralo se da je Duga hronika orginalno Sfrancesovo delo, a da je Kratka hronika njen kasniji sažetak. Međutim, čitav problem je rešen 1946. kada je J. R. Loenerc (J.R. Loenertz) objavio rezultate svojih istraživanja. Loenerc je uporedio dve verzije Hronike, njihove jezičke i literarne odlike i zaključio je da je Kratka hronika u stvari prvobitan oblik dela koje je sastavio Georgije Sfrances u 15. veku.

Za autora Duge hronike danas se smatra mitropolit Monemvasije Makarije Melisurg iz 16. veka. Nakon poraza osmanske flote kod Lepanta 1571. godine, Makarije i njegov brat Teodor su podigli ustanak protiv turske vlasti na Peloponezu. Nakon propasti ustanka braća Melisurgi su pobegli u habzburgški Napulj i zatražili podršku španskog kralja Filipa II za dalju borbu protiv Turaka. Makarije se u Napulju počeo predstavljati kao potomak vizantijske plemićke porodice Melisena i u tom cilju je preradio Sfrancesovu Hroniku kako bi promovisao već zaboravljenu vizantijsku prošlost. Bivši mitropolit je umro u Napulju 1585. godine i sahranjen je kao Makarije Melisen. Ostao je upamćen kao vešt falsifikator vizantijskih dokumenata. Iako je Makarije Melisurg-Melisen ranije smatran za plagijatora, danas se njegova Duga hronika smatra za najvažnije književno delo napisano na novogrčkom u 16. veku, u doba koje Grci obično nazivaju Mračnim dobom.

Kratka hronika se može podeliti grubo na dva dela, kratak uvod i glavninu. Kratak uvod (period između 1401. i 1412.) opisuje povratak Manojla II sa Zapada, rođenje Konstantina XI i dinastičke borbe među sinovima Bajazita I. Glavni deo Hronike izlaže u analitičkom maniru, iz godine u godinu, najvažnije dogaćaje od 1413. do 1477. godine. Međutim, Sfrancevo delo, iako nevelikog obima, pretstavlja mnogo više od proste hronologije. Na prvom mestu, Hronika nosi snažan lični pečat autora. Sfrances otkriva svoje lične nenjsuglasice i neraspoloženje prema brojnim vizantijskim dostojanstvenicima ili i samim članovima dinastije Paleologa (npr. prema Dimitriju Paleologu). Pored toga, kao što bi se i očekivalo, pokazuje neprijateljstvo prema Turcima, naročito Mehmedu Osvajaču, koji bi se mogao nazvati najvećim negativcem u Hronici, i Latinima. Sa druge strane i sam autor je samokritičan i kaže da "nema ni jednog greha koji nisam počinio delom ili mišlju" (Hronika, 48, 1.).

Sfrances je izgleda želeo da izloži svoja sećanja na poslednje decenije vizantijskog sveta i sudbinu onih koji su preživeli pad Carigrada i docnije i Morejske despotovine. U njegovom delu nema teoretisanja o svrsi istorije ili uzrocima propadanja i konačnog pada Vizantije. I u pogledu strukture i jezika Sfrances se razlikuje od kanona vizantijske istoriografije. U Hronici nema citata iz antičkih autora, već isključivo iz Biblije. Autor ne koristi antičke, arhaične termine kako bi označio toponime ili imena naroda. Isto tako i jezik kojim se koristi je govorni jezik 15. veka obogaćen rečima preuzetih u grčkom iz osmanskog turskog i staroitalijanskog.

Hronika Georgija Sfrancesa je delo koje nam pruža bogate vesti o istoriji, shvatanjima, dvorskom životu, diplomatiji i spoljnoj politici Vizantinaca 15. veka. Sfrances je u isto vreme i poslednji vizantijski autor ali je i među prvim istoričarima novog, postvizantijskog (turkokratskog) doba.

Konstantin X Duka

Konstantin X Duka (grč. Κωνσταντίνος Ι΄ Δούκας, aretḗ, vrlina) (1006—maj 1067) je bio vizantijski car od 1059. do 1067. godine.

Konstantin Duka je bio sin Andronika Duke, paflagonijskog plemića i guvernera teme Mezije. Konstantin je postao uticajan nakon druge ženidbe za Evdokiju Makrembolitisu, nećaku patrijarha Mihajla Kerularija. Podržao je 1057. Isaka I Komnina, ali postepeno je stao na stranu dvorske birokratije protiv carevih reformi. Iako je predstavljao prećutnu opoziciju odabran je kao naslednik prestola u novembru 1059. godine. Za to je zaslužan Mihajlo Psel. Isak I Komnin je abdicirao 24. novembra 1059, pa je Konstantin tada postao car.

Novi car je odmah postavio dva svoja sina na visoke položaje, a brata je postavio kao cezara. Počeo je sprovoditi politiku, koja je bila povoljna po dvorsku birokratiju i crkvu. Međutim jako je smanjio finansijsku podršku i trening za vojsku. Konstantin Duka je na taj način oslabio obranu Vizantije u ključno vreme kada su se prema Vizantiji sa istoka približavali Turci Seldžuci i njihovi turkomanski saveznici. Konstantin je postao jako nepopularan kod pristalica Isaka unutar vojne aristokratije. Oni su pokušali da ga ubiju 1061. godine. Kada je konačno shvatio da treba platiti vojsku, povećao je poreze, pa je postao jako nepopularan i kod stanovništva.

Konstantin Duka je izgubio većinu južne Italije, koja je bila pod Vizantijom. Normani pod Robertom Gviskarom su oteli većinu južne Italije, sem teritorije oko Barija. Pokušao je da zadrži Apuliju i postavio je zadnja 4 kapetana Italije. U doba njegove vlasti Alp Arslan je 1064. izvršio invaziju Male Azije, a Uzes je izvršio invaziju Balkana 1065. godine. Kada je došao na vlast bio je već star i lošeg zdravlja, pa je umro 22. maja 1067. godine. Nasledili su ga mlađi sinovi pod regentstvom majke Evdokije Makrembolitise.

Laonik Halkokondil

Laonik Halkokondil (grč. Λαόνικος Χαλκοκονδύλης, oko 1425–oko 1490) bio je vizantijski istoričar i jedini Atinjanin kojega poznaje istorija vizantijske književnosti.

Dela poznovizantijskih istoričara koji su doživeli pad Carigrada 1453. godine bitno se razlikuju od ranijih istorijskih dela pre svega svojom tematikom, zatim kompozicijom, a onda i jezikom. Pošto su svi savremenici i svedoci pada Carigrada, kod njih se kao glavna tema pripovedanja javlja širenje i pobeda turske, osmanlijske države. Laonik Halkokondil bio je već i turski rob. On je bio učenik filozofa i humaniste Gemista Plitona.

U svom delu Prikazi iz istorije (Ἀποδείξεις ἱστοριῶν, 10 knjiga) Halkokondil uvodi jednu novinu u kompoziciji, a to je prethodni kratak pregled svetske istorije, od starih Asiraca do postanka Osmanlijskog carstva; zatim detaljno prikazuje epohu osmanlijskih osvajanja i propasti Vizantije; delo se završava zauzećem Lemnosa 1463. godine. Prikazujući borbe balkanskih naroda s Osmanlijama, Halkokondil, kao i drugi istoričari ove epohe, ne ispoljava prema tim narodima ono oholo prezrenje koje su prema njima pokazivali vizantijski pisci prethodnih vekova. Halkokondilova su saopštenja verodostojna, pa njegovo delo predstavlja jedan od najvažnijih istorijskih izvora za poslednjih 150 godina Vizantijskog carstva. Pisac pad Carigrada opravdano smatra događajem sa dalekosežnim posledicama i poredi ga sa osvajanjem Troje. Međutim, kao što je slučaj s mnogim drugim vizantijskim piscima, u hronologiji nije pouzdan. U delu se nalaze i obrisi običaja i kultura Engleske, Francuske i Nemačke, čiju su pomoć Grci nastojali dobiti kako bi se odbranili od Turaka.

Halkokondil se odlikuje literarnom veštinom i nesumnjivim smislom za istoriju. Jezik je u duhu koji je nagovešten humanističkom preokupacijom Ane Komnine: to je imitiranje Herodota i Tukidida, izveštačeno i u osnovi neuspelo. Ipak, jezik mu je uglavom čist i tačan, stil jednostavan i jasan. Međutim, tekst nam se sačuvao u veoma lošem stanju, pa se mnoga mesta teško mogu pročitati. Zabunu izaziva i to što je za narode koji su živeli u njegovo doba koristio arhaistična imena naroda koji su davno sišli s istorijske pozornice: Geti (Γεταί), Dačani (Δάκες), Liguri (Λίγυρες), Misijci (Μυσοί), Peonjani (Παίονες) itd. Raširena upotreba termina "Grci" (Ἕλληνες) da bi se označili Vizantinci doprinela je povezivanju antičke grčke civilizacije s modernom.

Kritovul sa Imbrosa

Učeni istoričar, osmanski rajetin i vizantijski rodoljub. Istorijsko delo Kritovula sa Imbrosa, koje je posvećeno poduhvatima sultana- osvajača Mehmeda Fatiha u vremenu između 1451. i 1467. godine nastalo je kao piščev autograf 1465-1467. i sačuvano u tom obliku Istanbul, codex Seragliensis 6. Kritovul je bio rođen otprilike 1400-1410. na Imbrosu njegova porodica pripadala je uglednicima na ostrvu. Ćiriako di Filips de Picekoli, koji je u jesen 1444. posetio Imbros, govori o njemu u svom dnevniku kao o "vir doctus", "Jmbriotes

nobilis", i u jednom pismu Sholariju kao o "Jmbriotum doctissimus". Njegove književne studije (verovatno u Carigradu), sudeći po njegovom delu, morale su biti široke i intenzivne, ali on pokazuje i produbljena znanja u oblasti medicine. Rad na svojoj istoriji započeo je Kritovul najkasnije u leto 1453; gotovo delo (do knjige IV, glava 8) posvetio je u jesen 1466. sultanu Mehmedu, zajedno sa u Istanbulu nastalom verzijom posvetnog pisma, a zatim je delo u prerađenom i dopunjenom obliku još jednom i konačno, zajedno sa verzijom posvetnog pisma koju je publikovao Tišendorf, predao sultanu u jesen 1467. godine. Postoji jedno pismo Georgija Amiruca iz 1468, upućeno Kritovulu, a zatim se o njemu više ništa ne čuje. Raširene tvrdnje u priručnicima da je bio sultanov sekretar i konačno, monah u jednom atonskom manastiru nemaju nikakvu izvornu podlogu. Kritovul u svom delu predstavlja dela Mehmedova od njegovog dolaska na presto po smrti Murata II. Skoro čitava prva knjiga opisuje pripreme za opsadu i samu opsadu Carigrada sa poznatim ključnim događajima: izgradnja tvrđave Rumeli Hisar livenje velikog topa, prenošenje brodova u Zlatni rog, ranjavanje Đustinijanija, smrt cara Konstantina, pljačkanje grada. Ostale knjige tretiraju razne Sultanove pohode po Balkanu (Srbija, Albanija, Bosna Peloponez), na Trapezunt i u Egeju, izbijanje epidemije kuge u Carigradu i rat protiv Venecije. Kritovul neprekidno opisuje i razne graditeljske pothvate Mehmedove u Carigradu i nastojanja da se grad ponovo naseli, da bi mogao da preuzme ulogu prestonice carstva pod novim gospodarima. Za uobličavanje dela Kritovul upotrebljava jezički i stilistički registar aticizma. Pozajmice su vrlo retke, rečnik je y celini uzev konzervativno-arhaičan. Izvesni odseci dela su retorski naročito stilizovani posvetno pismo, uvod, govori sultana kao vojskovođe, utisak o livenju topa, oplakivanje osvajanja Carigrada pojedine scene bitaka i opis kuge.

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 23 str.