Kardiopulmonalna reanimacija kroz vekove, Istraživanja' predlog Anesteziologija. Universiteti i Prishtinës
alexkm
alexkm

Kardiopulmonalna reanimacija kroz vekove, Istraživanja' predlog Anesteziologija. Universiteti i Prishtinës

9 str.
2broj preuzimanja
667broj poseta
Opis
Skripta
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 9
ovo je samo pregled
3 prikazano na 9 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 9 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 9 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 9 str.
preuzmi dokument

KARDIOPULMONALNA REANIMACIJA KROZ VEKOVE

Sažetak

Prapočeci

Reč reanimacija je izvedena od latinske reči anima, što znači duša, pa bi reanimacija bukvalno značila vraćanje duše. Mnoge rane civilizacije ostavile su svedočanstvo o prohujalim vremenima, pa i o reanimaciji. Neki su to radili uspešnije, neki manje uspešno, međutim svima je bila zajednička težnja da se unesrećenom pomogne i da se vrati među žive. Prve verodostojne tragove o reanimaciji nalazimo u Bibliji, Starom zavetu, gde se vrlo realistično opisuje jedna kardiopulmonalna reanimacija deteta.

Srednjovekovni naučnici Paracelzus i Vesalijus opisuju prve pokušaje reanimacije pacijenata u petnaestom i šesnaestom veku. Oni su uspešno primenili metode ventilacije pacijenata uduvavanjem vazduha u usta uz pomoć kovačkog meha. Prva defibrilacija zabeležena je u osamnaestom veku u Engleskoj, koju je obavio član jednog dobrovoljačkog društva.

S razvojem tehnike i mehanike uvode se i prve preteče današnjih respiratora u devetnaestom veku.

Doba savremene kardiopulmonalne reanimacije nastaje sredinom dvadesetog veka, kada dr Piter Safar uvodi kombinaciju veštačke ventilacije i srčane masaže kao standarde za izvođenje reanimacije. Doktor Reding uvodi adrenalin, a dr Kuvenhoven defibrilaciju, čime započinje sprovođenje mera više životne potpore koji se uz manja unapređenja održao do danas.

Ključne reči: Istorija medicine; Kardiopulmonarna resuscitacija; Pulmonarna ventilacija; Masaža srca; Defibrilatori; Adrenalin.

Prapočeci

Razne civilizacije, od sumerske, preko egipatske, pa sve do helenske opisivale su razne vrste pomoći i samopomoći. Neke su bile manje ili više uspešne i zasnivale su se uglavnom na tadašnjim verovanjima i znanjima.

Sličan opis reanimacije nalazimo i u Starom zavetu, Prvoj knjizi o carevima, Poglavlje 17. U rana vremena postojale su razne pretpostavke, a jedna od njih bila je da se život završava hlađenjem tela, pa je telo posipano pepelom ili je polivano vrelom vodom kako bi se zagrejalo i time vratilo u život. Osim toga korišćene su i neke surove metode kako bi se umirući „vratio u život”, kao što su vrištanje na uvo, šibanje, batinanje, a neka plemena američkih Indijanaca uvlačila su zapaljene cigare u prirodne otvore pokojnika ne bi li ga povratili. Dugo vremena nije bilo nekih pomaka na ovom polju.

Prvi značajniji pomak napravio je Paracelzus. On (Phillippus Aureolus Theophrastus Bombastus von Hohenheim1493-1541), alhemičar i verovatno najveći doktor svojega vremena, probao je reanimaciju na leševima koristeći kovački meh. Do toga je došao čitajući stare arapske medicinske zapise Avicene i njegovih sledbenika .

Doba stvarnog napretka

U vreme renesanse, a naročito u vreme baroka, bilo je moderno razmišljati i baviti se postupcima oživljavanja. O jednom takvom postupku govori ovaj citat iz državne publikacije izdate 1766. godine u Cirihu:

„Iskustvo je pokazalo da davljenici koji su proglašeni mrtvim i proveli neko vreme ispod vode, mogli su da budu oživljeni nekim pravilnim manevrima. Ovi primeri ukazuju da život davljenika nije potpuno ugašen, te postoji nada da se mogu spasti od smrti, ako se brzo izvade iz vode i hitno se primene.

Osim toga 1770. godine opisana je inverzna metoda koja se zasnivala na tehnici koja je korišćena u Starom Egiptu pre 3 500 godina kada je pacijent vezivan za noge i podizan uvis naglavačke, pa mu je pritiskan grudni koš, čime se ostvarivao ekspirijum, a oslobađanjem od pritiska dolazilo je do pasivnog inspirijuma.

Moderno doba

Nov, značajniji pomak nastaje 1888. godine, kada klinički doktor Mak Vilijam (Mac William) konstatuje da naprasna srčana smrt može da nastane usled srčane fibrilacije. Godine 1892. se u Francuskoj uvodi ritmično izvlačenje i uvlačenje jezika iz usne duplje kod pacijenata sa srčanim zastojem . Vođeni izveštajima Tafijea (Tuffier) i Haliona (Hallion) 1898. godine vodeća tehnika oživljavanja postaje masaža na otvorenom grudnom košu.

Profesori Prevost (Jean-Louis Prevost) i Bateli (Frederic Batelli) 1899. godine izveštavaju o prekidanju ventrikularne fibrilacije na otvorenom srcu psa primenom naizmenične struje. Početkom dvadesetog veka Krile (Crile) je opisao sračanu masažu na otvorenom i zatvorenom grudnom košu.

Interesovanje za ventrikularnu fibrilaciju poraslo je tokom prve polovine XX veka zbog povećane upotrebe električne energije. Visoka smrtnost među električarima naterala je Kona Edisona (Con Edison) da podrži razvoj električnog defibrilatora pronalazača Hukera

. Tako, 1932. godine, dr Kuvehoven, razvija uređaj, preteču današnjih defibrilatora, koji je mogao da izazove srčanu defibrilaciju, električnim udarom [11]. Tako se on može smatrati ocem modernih defibrilatora. A 1947. godine, u Klivlendu (Ohajo), hirurg Klod Bek (Claude Beck) izveo je prvu uspešnu defibrilaciju na ljudskom srcu.

Vrtoglavi uspon kardiopulmonalna reanimacija doživljava sredinom XX veka radovima dr Ilama (James Otis Elam) i dr Safara (Peter Saffar) koji 1954. godine lansiraju ventiliranje ekspiratornim vazduhom,

Od 1974. do 1980. doktori Daiak (Arch Diack), Rulmen (Robert Rullman) i Velborn (W. Stanley Welborn) razvili su prototip automatskog eksternog defibrilatora, a 1980. godine pojavljuje se i prototip vodiča srčanog ritma (pace-maker).

Do dana današnjeg osnova tih standarda se nije mnogo promenila, mada se na svakih 3 do 5 godina na međunarodnom nivou usklađuju sa najnovijim saznanjima iz ove oblasti. U Americi to radi Američko kardiološko udruženje (American Heart Assosiation), a u Evropi

Evropski savet za reanimaciju (European Resuscitation Councuil). Obe organizacije su novembra 2005. godine objavile najnovije preporuke iz oblasti CPR, sa napomenom da se ove sugestije što pre ugrade u nacionalne vodiče kako bi se pacijentima što adekvatnije pomoglo. Ono što je vinulo reanimaciju „u nebesa” jeste potez američke kompanije United Airlines, koja je 1999. godine, prvi put postavila automatske defibrilatore u svojim avionima tipa boing 747.

Postupci reanimacije i dalje se razvijaju. Iako je bilo puno lutanja i traženja, pogrešnih i pravilnih postupaka, mnoge generacije lekara ostavljale su neizbrisiv trag iza sebe, krčeći put sve modernijim na-činima oživljavanja pacijenata. Ovde smo pokušali da pomenemo one najvažnije, koji su dali ključni značaj veštačkoj ventilaciji ili masaži srca. Oni će ostati upamćeni po svojim delima

Etiopatogeneza i simptomatologija akutnog srčanog zastoja

Akutni srčani zastoj (cardiac arrest) predstavlja nagao i neočekivani prestanak rada srca

koji dovodi do zastoja u cirkulaciji zbog čega mozak ne dobija dovoljnu količinu krvi koja

mu je neophodna da bi se održao u životu (50ml/min/100g moždanog tkiva).

Etiologija: prethodna srčana oboljenja (82.4%); nesrčane interne bolesti bolesti (8.6%):

bolesti pluća i cerebrovaskularne bolesti, maligna oboljenja, GIT, DM, epilepsija; nesrčane

eksterne bolesti (9%): trauma, davljenje, asfiksija, udar groma struje.

4H i 4T podela po mnogima obuhvata samo potencijalno reverzibilne uzroke

srčanog zastoja.

Hipoksija: faktori koji se najčešće javljaju kao uzroci akutnog srčanog zastoja. Hipoksija

određenog dela srca koja je nastala u AIM stvaranjem lokalnih hipoksičnih polja dovodi do

lokalno nastalih aritmija što daljom propagacijom vodi ka zastoju srca. Ćelije provodnog

aparata su osetljivije na hipoksiju od mišića srca a mozak je najosetljiviji. Ovo se može

„ublažiti“ ili sprečiti obezbeđenjem disajnog puta i davanjem kiseonika.

Hipovolemija: nastaje kao posledica pada koronarnog perfuzionog pritiska. Pa ovog

pritiska

dovodi do slabljenja kontrakcija miokarda i pada UV i MV srca koji dalje obaraju

perfuzioni pritiska i tako nastaja circulus vitiosus. Adekvatnom nadoknadom volumena se

može uticati na ovo.

Hipokaliemija: uzroci su: obilno povraćanje, dijareja, edemi, ascites i diuretici.

Hipokaliemija izaziva poremećaj repolarizacije pa zato i poremećaj srčanog ritma.

Najopasniji poremećaji srčanog ritma su multifokalne ventrikularne ekstrasistole koje vode

u VT i VFIB (R na T). EKG: depresija T i ST, pojava U talasa.

Hiperkaliemija: akutna bubrežna insuficijancija, akutna nadbubrežna insuficijencija,

crush sindrom, hemolize, opekotine, acidoza. Nastaje poremećaj u provodljivosti i

ekscitabilosti srca EKG: visok T talas (šatorast T), ST se teško prepoznaje, širok QRS

kompleksa.

Hipokalcemija: metabolička, respiratorna acidoza, trovanje etilen glikolom, masivne

transfuzije. Izrazita hipokalcemija dovodi do smanjenja kontraktilne snage srca.

Hipotermija: ERC hipotermiju klasifikuje prema

sledećem sistemu 35-32C; 32-28C i manje od 28C.

Ispod 32C dolazi do usporavanja svih fizioloških funkcija: refleski slabe, zenice se šire,

drhtanje prestaje, nastaje mišića ukočenost, umor, želja za snom i halucinacije. Ispod

26C: prestaje funkcija termoregulacije. Ispod 28C (po nekima 30C): fibrilacije. Asistolija

najčešće nastaje ispod 20C i njoj često prethodni teška bradikardija.

Tenzioni pneumotoraks: izazvano je isključivo stvaranjem imaginarnog jednosmernog

ventila od spoljašnje ili unutrašnje sredine prema pleuralnom prostoru što dovodi do

zarobljavanja vazduha u pleuralnom prostoru koji ga ne može napustiti. Dovodi do

progresivne hipoksije, hiperkapnije , cijanoze i poremećaja srčanog ritma. Primarni je uzrok

bezpulsne električne aktivnosti (PEA).

Tamponada srca: predstavlja nakupljanje tečnosti između dva lista perikardiuma što

progresivno smanjuje end dijastolni volumen onemogućujući punjenje srca. Ispoljava se

Beck triadom: niska TA, oslabljeni srčani tonovi i nadute vratne vene, uz ovo je puls obično

dosta oslabljen. Terapija je urgentna jer 200ml tečnosti može dovesti do smrti. Terapija je

perikardiocenteza.

Plućna embolija: „začepljenje“ plućne sudovne mreže: trombima (tromboembolija

najčešća), amnionskom tečnošću, vazduh, delovi tumora i kosti, masne čestice. Klinička

slika: bol, temperatura, kašalj, hemoptizije, sinkopa. Lipoembolija: konfuzija, temperatura i

dispneja + uzrok (ortopedska operacija ili trauma) i posle 2-3 dana petehijalni osip.

Trovanje: deluje direktno na srčani mišić ili indirektno preko metaboličkih, acidobaznih ili

elektrolitnih poremećaja. Toksini mogu delovati depresivno na centar za disanje (npr.

barbiturati,

benzodiazepini). Terapija: ispiranje želuca, izazivanje povraćanja (ipekak), aktivni ugalj,

uklanjanje sa koža i sluzokoža, upotreba specifičnih i nespecifičnih antidota i suportivna

terapija.

Tim za reanimaciju

Tim za reanimaciju se sastoji od najmanje jednog lekara: anesteziologa, specijaliste interne ili urgentne medicine, ili pedijatra (neonatologa). Lekar može biti i obučeni ljekar druge specijalnosti, ili obučeni lekar opšte prakse. Pored lekara, Tim sačinjavaju i obučeni medicinski tehničari. Tim za reanimaciju treba da sačinjavaju najmanje 3 člana, optimalno 4 −5 članova.

"Obučeni" podrazumijeva, da su lekari ili medicinski tehničari prošli Obuku i proveru-vežbu iz znanja i veština: KPCRa. Obuka i provera-vežba iz znanja i veština: KPCRa predstavlja posebnu proceduru Tim za reanimaciju formira se posebno, za svaki posebni slučaj reanimacije. Tim se prvenstveno formira od lekara i medicinskih tehničara Odelenja za Anesteziju, Internog odjelenja ili Urgentnog centra. Vođa Tima za reanimaciju je lekar, ili, ukoliko nema lekara, najiskusniji medicinski tehničar. Vođa Tima i članovi Tima se mogu prema potrebi menjati, u toku reanimacije Ukoliko je to potrebno, vođa tima, dužan je odmah pozvati i druge lekare, iste ili druge specijalnosti (anesteziologa, internistu, specijalistu uregentne medicine itd.), ili medicinske tehničare. Isti su se dužni odmah odazvati pozivu.

ENDOTRAHEALNA INTUBACIJA То је најбезбеднији начин одржавања пролазности дисајног пута али захтева

вештину ларингоскопије и због тога се препоручује само реанимационом тиму.

Ovo je najsigurnija i najupotrebljivanija metoda obezbeđenja disajnog puta. Indikacije za intubaciju (ETI) su mnogobrojne ali se mogu svesti na sledeće: intubacija se vrši za potrebe obezbeđenja disajnog puta kod osoba kojima preti prestanak disanja ili ne mogu samostalno da dišu ili kod onih kod kojih postoji visok rizik od aspiracije nekog materijala.

Oprema potrebna za ovu metodu jeste sledeća: Laringoskop: sa krivom spatulom (Macintosh) i sa pravom spatulom (Miller) Tubusi (ETT): plastični i gumeni; sa introducerom i bez; armirani (ne može se „precvikati“ tj kink-ovati) i nearmirani; višelumenski (Carlens) i jednolumenski;sa Cuff-om (balonče) i bez Cuff-a (za decu). Ovi tubusi se mogu razlikovati i po dužini (nazotrahealni duži). Tehnika orotrahealne intubacije: Ovo se vrši postavljanjem pacijenta na leđa. Pacijent mora biti bez svesti i sa relaksiranim mišićima. Glava se pacijentu zabacuje nazad (kao kod manuelnih metoda) i pacijent se hiperventilira u trajanju od 1 minut. Posle toga se glava drži zabačena, usta otvaraju i levom rukom se sa desne strane usta uvodi spatula potiskujući jezik u suprotnu stranu. Polaganim uvođenjem spatule se ista plasira iza baze jezika a ispred epiglotisa i vizualizuju glasne žice. Posle toga se drugom rukom pod kontrolom oka a između glasnih žica uvede tubus. Tubus se plasira 2cm ispod glasnih žica. Kontrola uspeha intubacije:

Ovo se vrši odmah posle intubacije auskultacijom oba plućna krila i želuca i ukoliko postoji asimetrija tubus se povlači malo i ponovo auskultuje. Druga linija kontrole je end-tidal CO2 detector (kapnograf) i to hemijski (npr. BAAM) ili električni koji meri količinu CO2 koja izlazi kroz tubus. Treći način je aspiracijom velikim špricem (ili posebnim detektorskim sistemom) koji će kolabirati esofagus ali će aspiracija biti moguća u traheji. Posle postavljanja tubusa bitno je osigurati isti naduvavanjem cuff-a (balončeta) oblepljivanjemspoljnog dela tubusa oko usta tj za lice. Intubacija ne bi trebala trajati više od 30sec. Nedostaci ETI su to što je potrebna specifična oprema i obučeno osoblje kao i što često traje dugo(30-tak sec i više) pa to vreme predstavlja prekid u KPR cirkulaciji. Pogrešna intubacija je dosta često kao i nemogućnost intubacije. Kontraindikacije za ovu intubaciju nisu brojne ali su među njima najbitnije: usne duplje, veliki traumatski i ekspanzivni hematomi na vratu, emfizem i krepitacije na vratu, neiskustvo operatera..

PUTEVI ADMINISTRACIJE LEKOVA Intravenski put.. Jedan član punktira jednu od prifernih vena. Svako davanja leka praćeno je sa još jednim iv. bolusom od 20 ml rastvora 0,9% NaCl. Ukoliko član tima ne može naći perifernu venu, vođa Tima je dužan to učiniti.

Centralna venska linija. Ukoliko ni vođa Tima ne može pronaći perifernu venu. dužan je plasirati iv. kanilu ili centralni venski kateter (CVK): v.jugularis interna ili v.subclavia, ili odmah pozvati kolegu koji to može učiniti.

Intrapulmonalni (trahealni put). Dok se ne punktira vena koristiti oro/nazo −trahealni put za aplikaciju lekova i to preko trahealnog aspiracionog katetera Doze za trahealnu aplikaciju lijekova moraju biti 2−2,5 puta veće, razblažene sa 10ml 0,9% NaCl. Intraapulmonalnim putem mogu se dati: adrenalin, atropin, lidokain, nalokson, vazopresin, diazepam. Ne mogu se dati: bikarbonati, noradrenalin i soli kalcijuma. Intraosealni put. Kod djece do 6 godina, u nedostatku venskog puta, može se koristiti i intaosealni put za administraciju lekova. Svako davanje leka prati se infuzijom 0,9% NaCl 10ml.

FARMAKOTERAPIJA AKUTNOG ZASTOJA SRCA Adrenalin

Indikacije: asistolija, ventrikularna fibrilacija/ventrikularna tahikardija bez pulsa, elektro- mehanička disocijacija Doze: iv 1mg (1.10 000) svakih 3−5 minuta, bez obzira na težinu. Veće doze (do 0,2mg/kg) su prihvatljive, ali se ne preporučuju. Doze za decu: iv. 0,01mg/kg, endotrahealno 0,1mg/kg. Ponovljena doza jednaka je početnoj..

Atropin Indikacije: asistolija, elektro-mehanička discijacija Doze: iv. 1mg svakih 3−5 minuta do ukupne doze od 0,04mg/kg. Doze za decu: 0,02mg/kg. Minimalna doza je 0,1mg zbog centralnih efekata malih doza Atropina, koje rezultuju paradoksnom bradikardijom.

Vazopresin u samo jednoj dozi od 40 U iv. Indikacije: ventrikularna fibrilacija/ventrikularna tahikardija bez pulsa. Nakon Vazopresina može se dat/nastaviti sa Adrenalinom.

Amiodaron Indikacije: ventrikularna fibrilacija/ventrikularna tahikardija bez pulsa, Doze: iv. Bolus od 300mg (razblžen sa 20 ml 5% glukoze), ponovljena doza je 150mg. Zatim kontinuirana infuzija: 1mg/min. u sledeća 2 sata, a zatim 0,5mg/min., do maksimalno 2,0g. Doze za decu: 5mg/kg. iv. bolus. Nakon Amiodarona ne daje se Lidokain.

Lidokain 2% Indikacije: ventrikularna fibrilacija/ventrikularna tahikardija bez pulsa, Doze: iv. bolus:1,0−1,5mg/kg. Ponavlja se nakon 3−5 minuta, do maksimalne kumulativna doze od 3mg/kg. Nakon uspostavljene srčane akcije: infuzija: 2−4mg/min. Doze za decu: 1mg/kg Kod refrakterne VF/VT bez pulsa poslije Lidokaina mogu se ordinirati Amiodaron i drugi antiaritmici.

Prokainamid Indikacije: refrakterna ventrikularna fibrilacija. Doze: iv. 100mg/min. svakih 5 minuta, do dozvoljenog maksimuma od 1000mg. Infuzija za održavanje efekta: 0,25−2,0 mg/min.

Magnezijum−sulfat Indikacije: ventrikularna fibrilacija refrakterna na defibrilaciju sa suspektnom hipomagnezijumemijom

CaCl210% Indikacije: Asistolija i elektro−mehanička disocijacija izazvane suspektnom hipokalcemijom, hiperkalijemijom i prdoziranjem Ca−antagonistima. Doze iv. bolus 10 ml. Doze za decu: iv. 0,2ml/kg.

Natrijum−bikarbonat, 8,4% (za djecu: 4,2%). Indikacije: cardiac arrest u vezi sa metabolička acidozom, i hiperkalijemijom. Doze: iv. 1ml/kg, nakon 10 minuta ponavlja se polovina početne doze. Zatim prema nalazu gasnih analiza. Doze za decu iv. (4,2%) 1−2ml/kg .

Vođa Tima PREKIDA reanimaciju u dva slučaja: Exitus letalisAsistolijaduža od 30 minuta i pored primene mera KPCR

Uspostavljena srčana akcijai cirkulacija: Cirkulacija

-uzeti EKG, - registrovati frekvencu nad a.carotis/femoralis/brachialis, -Bebe/novorođenčad: registrovatii frekvencu srčanih tonova -izmjeriti arterijski pritisak -izmjeriti centralni venski pritisak (CVP), ako je plasiran CVK.

Disanje Spontano (trahealna kanila, e−t tubus, Air−way, bez pomagala) Kontrolisana ventilacija (trahealna kanila, e−t tubus)

Svest/Neurološki status (Glasgow Coma Scor−GCS) -otvaranje očiju: spontano−4/ poziv−3/ bolna draž−2/ nikako−1 -najbolji verbalni odgovor: orjentisan−5/ konfuzan−4/ nepovezan−3/ nerazumljivi zvuci−2/ nikakav−1 -najbolji motorni odgovor: izvršava naloge−6/ lokalizuje bolnu draž−5/ uzmiče od bolne draži−4/ abnormalna fleksija na bolnu draž (dekortikacija)−3/ abnormalna ekstenzija na bolnu draž (decerebracija)−2/ nikakav−1.

Od velikog znacaja pri izvodjenju kardiopulmonalne reanimacije u koronarnoj jedinici je i monitoring.

Naziv monitoring potiče od latinske reči monere, koja znači upozorenje, skretanje pažnje, praćenje.

Monitoring predstavlja dinamičko praćenje fizioloških parametara bolesnika.

Savremeni monitoring počiva na tri principa od kojih je jedan fizički, drugi hemijski i treći klinički.

Fizički monitoring se nalazi pored bolesnika i karakteriše se prisustvom aparata za praćenje i bazira se na fizičkim ili fiziko-hemijskim zakonima.

Hemijski monitoring se odnosi na biohemijske analize.

Klinički monitoring podrazumeva procenu bolesnikovog stanja, na osnovu iskustva i na osnovu nekih od klinički utvrđenih skoring sistema.

• Monitoring elektrokardiograma je korisna, neinvazivna dijagnostička metoda, koja se vrlo jednostavno primenjuje u toku boravka bolesnika u JIL-u, tokom trajanja operacije i anestezije, kao i kod odeljenskih ležećih bolesnika.

• Daje korisne informacije o frekvenci pulsa, srčanom ritmu (otkriva prisutne aritmije), ishemiji miokarda, elektrolitnom disbalansu, srčanom bloku i funkcionisanju pejsmejkera.

• Električna aktivnost srca se registruje preko elektroda koje se postavljaju na ekstremitete pacijenta ili na predeo prekordijuma, a električni signal se upisuje na ekran osciloskopa ili na specijalno kalibrisani papir.

• Najčešće se prati II odvod jer je u njemu talas p - najbolje vidljiv. Kod sumnje na ishemiju miokarda najbolje je prtatiti odvod V5 jer on brže otkriva promene ST – segmenta izazvane ishemijom leve komore.

KOMPLIKACIJE KARDIOPULMONALNE REANIMACIJE * fraktura rebara

* fraktura sternuma * pneumotoraks/ hematotoraks * tamponada srca * masna embolija * ruptura jetre, slezene, dijafragme * ruptura želuca, jednjaka * regurgitacija

MOGUĆE NEUROLOŠKE KOMPLIKACIJE ZASTOJA SRCA * neposredni oporavak * brzi oporavak

* usporeni oporavak * decerebracija

Uspeh kardiopulmonalne reanimacije u koronarnoj jedinici

1.Uvod-osnovno o KPCR-u, lanac prezivljavanja, preporuke za KPCR

2.ISTORIJAT KPCR-kroz vekove

3.DEFINICIJA AC.SRC.ZASTOJA-uzroci nastanka, 4t I 4h.

4.DIJAGNOZA I PREPOZNAVANJE AC.SRC.ZASTOJA

5.SIMPTOMI SRCANOG ZASTOJA-PROMENA BOJE KOZE, GUBITAK SVESTI, GUBITAK PULSA,PRESTANAK DISANJA, I PROSIRENE ZENICE.

6.VRSTE SCANOG ZASTOJA-VT, VF, ASISTOLIJA

7.IZVODJENJE REANIMACIJE U KORONARNOJ JEDINICI-reanimacioni tim,preporuke za KPCR-ABC, intubacija, defibrilacija, prekordijalni udarac.

8.PUTEVI ADMINISTRACIJE LEKOVA

9.FARMAKOTERAPIJA AC.SRC.ZASTOJA

10.ISHOD I KOMPLIKACIJE REANIMACIJE

11. OPREMA ZA KPCR I MONITORING U KORONARNOJ JEDINICI

12.CILJEVI RADA

13.MATERIJAL I METODE

14.DISKUSIJA

15.ZAKLJUCAK

16.APSTRAKT, BIOGRAFIJA, LITERATURA

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 9 str.
preuzmi dokument