KPP Zastita zivotne sredine
debelipepi
debelipepi

KPP Zastita zivotne sredine

DOCX (66 KB)
18 str.
6broj preuzimanja
1000+broj poseta
100%od3broj ocena
Opis
Krivicna dela protiv zivotne sredine
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 18
ovo je samo pregled
3 prikazano na 18 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 18 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 18 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 18 str.
preuzmi dokument
Krivična dela protiv zaštite životne sredine

Univerzitet u Beogradu Fakultet za specijalnu edukaciju i rehabilitaciju

Odeljenje za prevenciju i tretman poremećaja ponašanja

KRIVIČNA DELA PROTIV ZAŠTITE ŽIVOTNE SREDINE

Seminarski rad Predmet: Krivično procesno pravo

Osnovne studije Mart, 2013.

Studentkinja: Mentori: Ivana Mitrović, 229/11 prof. dr Zorica Kandić Popović

ass. mr Milica Kovačević

Beograd, 2013

Sadržaj

1. Uvod

2. Ekološki kriminal

2.1.Uvod 2.2. Određivanje pojma ekološkog kriminala i primarne uloge prava u njegovom suzbijanju

3. Organizovani ekološki kriminal

4. Krivična dela protiv zaštite životne sredine u krivičnom zakonodavstvu RS

4.1.Zakonodavni okvir RS 4.2.Izrada programske politike, planiranje i implementacija 4.3.Režim zaštite prirodnih dobara 4.4.Postupanje u pretkrivičnom postupku

5. Posebni deo krivičnog prava

5.1. Pojedina krivična dela

6. Evropsko ekološko krivično pravo, sa osvrtom na Direktivu o eko-kriminalu 2008/99/EC

7. Zaključak

8. Literatura

1.Uvod

2

Životna sredina i čovekova okolina predstavlja sve ono što nas okružuje, odnosno sve ono sa čime je direktno ili indirektno povezana čovekova životna i proizvodna aktivnost.

Prirodna sredina predstavlja blizak pojam pri čemu ovde ne moraju biti prisutne aktivnosti čoveka niti čovek mora imati direktnih uticaja. Ipak, u pogledu tehnološkog napretka, razvoja industrije i sve većeg uticaja čoveka na globalnom nivou na prirodu i ekosisteme granica između ova dva termina postaje sve nejasnija.

Životna sredina se može posmatrati kao petokomponentni sistem koji čine:  atmosfera,  hidrosfera,  litosfera,  zemljište,  organizmi.

Svaki od ovih elemenata povezan je jedan sa drugim ali se radi lakšeg registrovanja i praćenja promena oni posmatraju odvojeno. Tokom svojih aktivnosti, koje mogu biti urbanizacija ili eksploatacija,čovek menja prirodno okruženje i to često tako što narušava prirodnu okolinu. Izgradnjom hidrocentrala i akumulacija, sečom šuma, pošumljavanjem, eksploatacijom mineralnih sirovina, stvaranjem deponija, emisijom gasova, nuklearnim probama i dr. čovek utiče na promenu čitavih područja. Kao rezultat čovekovih aktivnosti dolazi do promena ili narušavanja ekosistema i klimatskih promena na lokalnom i globalnom nivou.

Zaštita životne sredine podrazumeva skup razlicitih postupaka i mera koji sprečavaju ugrožavanje životne sredine s ciljem očuvanja biološke ravnoteže. Ekološka odbrana je multidisciplinarna i treba da predstavlja trajnu obavezu svih članova društva. Njena multidisciplinarnost proističe iz činjenice što zdravlje,životna sredina i socijalni uslovi predstavljaju kompleks oblasti i problema koji su u stalnoj interakciji, stoga svaki poremećaj stanja životne sredine dovodi do ekoloških poremećaja i poremećaja socijalnih odnosa, koji su međusobno povezani i uslovljeni. (http://www.scribd.com/doc/29319791/Zastita-zivotne-sredine, pristupljeno u martu 2013. godine)

2. Ekološki kriminal

3

2.1.Uvod

Ekološki kriminal se odnosi na sve radnje kojima se krše odredbe ekoloških propisa i kojima se pričinjava značajna šteta ili ugrožava životna sredina i zdravlje ljudi. Najpoznatije manifestacije ove vrste kriminala javljaju se kao nelagalne emisije ili ispuštanja supstanci u vazduh, vodu ili zemljište, nelegalna trgovina životinjama i biljkama, nelegalna trgovina supstancama koje uništavaju ozonski omotač ili pak opasnim otpadom i sl. Ekološki kriminal donosi veoma visoke profite njegovim počiniocima, teško se otkriva i prouzrokuje izuzetno ozbiljne negativne posledice po životnu sredinu. Danas se on smatra ozbiljnim i široko rasprostranjenim problemom sa kojim se mora boriti na evropskom nivou.

2.2.Određivanje poj ma ekološkog kriminala i primarne uloge prava u njegovom suzbijanju

Problematikom ekološkog kriminala ne bave se samo pravnici, već u velikoj meri i sociolozi, te se i sama definicija ove pojave javlja ne samo kao čisto pravna, nego i u jednom širem društvenom kontekstu.

Šire značenje ekološkog kriminala definisano je u navodima da on „predstavlja svaki akt izvršen sa namerom da se nanese šteta ili potencijalom da se ošteti životna sredina i / ili biološki svet, a u cilju da se na taj način pribavi poslovna ili lična korist“1. Akcenat je na namernom ugrožavanju ili oštećenju životne sredine, dakle svesnom i voljnom činu koji poslovne i lične (dakle, pojedinačne interese) pretpostavlja opštem društvenom interesu koji se ogleda u zdravom prirodnom okruženju. Usko pravno poimanje ekološki kriminal definiše kao svaki akt koji je suprotan ekološkopravnoj normi i osnovano se može procesuirati. Suština izložene definicije je u postojanju pravno normiranih pravila ponašanja u oblasti životne sredine, koja su opšte obaveznog karaktera, unapred određena i za čije kršenje je propisana sankcija. Ovakav pristup je posledica shvatanja da se zaštita životne sredine, pre svega, ostvaruje kroz sistem preventivnih i represivnih zakonom propisanih mera u oblasti upravnog, građanskog, trgovačkog i finansijskog prava, koje u nejvećoj meri sprovode inspekcijski organi. Krivičnopravna zaštita životne sredine je krajnja, ali veoma efikasna i nužna opcija. Efikasno sprovođenje ekološko-pravne regulative je od vitalnog značaja za suzbijanje i sprečavanje ove vrste kriminala, a time i za samo očuvanje zdrave životne sredine. U najranijim fazama razvoja ekološkog prava, nasilje nad životnom sredinom bilo je sankcionisano ne baš strogim merama i kaznama upravnopravnog i građanskopravnog karaktera. Sami pravni propisi nisu imali nikakav ili je to bio minimalan uticaj na kompanije, državne strukture i građane pojedince da se pridržavaju ekoloških normi.2 Njihovo poštovanje i regularno sprovođenje je od izuzetnog značaja za očuvanje životne

1 Clifford., M.: Environmental crime- enforcement, policy and social responsibility, Aspen Publ., 2008

4

sredine i prirodnih resursa u celosti. Svest na nivou pojedinaca, samog društva, država i nadnacionalnih tvorevina znatno je uznapredovala i danas sa sigurnošću možemo reći da je ekološki kriminal ozbiljan međunarodni problem koji je u porastu, a prepoznatljiv je ne samo kao zagađenje vazduha, vode i zemljišta ili eksploatacija divljeg biljnog i životinjskog sveta u komercijalne svrhe koja vodi njihovom istrebljenju, već u razvijenim zemljama i kao najobičnije bacanje otpadaka na ulicu, iscrtavanje grafita ili vandalizam na javnim mestima! (Kostić, M. (2009), Ekološki kriminal i njegovo suzbijanje, u Pravni život, tematski broj Pravo i vreme, br. 10, Udruženje pravnika Srbije, Beograd, str. 175-182)

3.Organizovani ekološki kriminal

Ekološki kriminal je po svojoj prirodi neretko transnacionalnog karaktera i može se javiti i kao posebna vrsta organizovanog kriminala3. U tim slučajevima manifestuje se kao trafiking prirodnim resursima, nelegalna trgovina biljkama i životinjama, nelegalno/nedozvoljeno ribarenje, nelegalna eksploatacija i trafiking mineralima i dragocenim kamenjem, drvetom ili opasnim otpadom, itd4. Široko je prihvaćen stav da je suzbijanje ekološkog kriminala izazov kako za razvijene,

2 Tomkins., K.:Law Enforcement and Environment, Current Issues in Criminal Justice, Vol. 16, Issue 3,2005

3 Siegel, D.,Nelen, H.: Organized crime- Culture, Markets and Polices, SpringerVol. 7, 2008

4 Transnacionalna priroda ekološkog kriminala, kontinuirano delovanje organizovanih kriminalnih grupa ipropusti vlada mnogih država da sprečavaju ove oblike kriminala uslovili su nužnost reakcije na međunarodnom novou, i to ne samo Evropskih institucija, već i Ujedinjenih nacija- posebno UN Kancelarija za droge i kriminal (UN Office on Drugs and Crime- UNODC)

5

tako i za zemlje u razvoju5. Uticaj nelegalnih aktivnosti koje se podvode pod pojam ekološkog kriminala daleko prevazilazi granicu ugrožavanja same životne sredine i biodiverziteta i često dovodi do posledica šireg društvenog i ekonomskog karaktera koje se negativno odražavaju na sveukupni razvoj. Zbog toga se u država članicama EU velika pažnja posvećuje rašavanju ovog problema, dok je u državama kandidatima njegovo tretiranje još uvek u početnim fazama. U prilog ovoj tvrdnji ističemo činjenicu da se podaci o organizovanom kriminalu u sferi životne sredine ne mogu se naći u policijskim statistikama pomenutih država. Ni ostale državne institucije i njihovi organi (ministrarstva, sudovi, tužilaštva) ne raspolažu ažurnim i detaljnim informacijama, ili ih ne čine dostupnim na adekvatan i standardizovan način. Ako prihvatamo stav da je tačnost procene stanja pojedinačnog i organizovanog ekološkog kriminala srazmerno jednaka mogućnosti pristupu informacijama o učestalosti i vrsti ovog kriminala i stanju na tržištu ekoloških prozvoda i usluga, onda zaključujemo da u državama kandidatima još uvek nije moguće formirati pouzdanu predstavu o predmetnoj pojavi. Situacija je drastično drugačija u državama članicama, jer osim samih nacionalnih pravnih i institucionalnih okvira, borba protiv ovog vida kriminala je podstaknuta i sa nivoa Evropske unije, pri čemu primarno mislimo na usvajanje Direktive o eko-kriminalu6 2008 godine.( Kostić, M. (2009), Ekološki kriminal i njegovo suzbijanje, u Pravni život, tematski broj Pravo i vreme, br. 10, Udruženje pravnika Srbije, Beograd, str. 175-182)

4.Zaštita životne sredine u krivičnom zakonodavstvu RS

4.1.Zakonodavni okvir RS

Javna svest o značaju ekoloških naučnih tema i ekološkog prava, posebno sa stanovišta zaštite ljudskih prava, utiče na postupanje, nadležnost i odgovornost javnog tužilaštva za sprovođenje zakona i vladavinu prava u ovoj oblasti. Proučavanje fenomena ekološkog kriminala doprinosi stvaranju najbolje prakse krivičnog gonjenja. Iskustva na polju krivičnog gonjenja i prevencije na osnovu dugogodišnjeg praćenja i postupanje javnog tužilaštva za krivična dela iz glave 24.

5 Froehlich, T.: Organized crime in the sphere of environment in a few Candidate Countries, Final report,Betreungsgeselltschaft fuer Umweltfragen, Kassel, 2003

6 Directive 2008/99/EC of the European Parliament and of the Council on the Protection of theenvironment through criminal law, OJ L 328/28

6

KZRS predstavlja solidnu empirijsku osnovu da se uporedo sa praksom razvija naš nacionalni zakonodavni profil u oblasti zaštite životne sredine i uvećava doprinos razvoju ekološkog prava kao posebne naučne discipline.

Zakonodavni okvir Republike Srbije je oslonjen na međunarodno pravo. Imao je dug razvojni put koji je tekao isprva parcijalno, da bi smo već početkom 70-tih godina pristupili izgradnji čak i elemenata Ustava koji su ovome namenjeni. Sledećih 20 godina okvir se gradio i pratio je razvoj teorijskih i praktičnih elemenata onoga što danas, kvalitetno sistematizovano predstavlja obimne i primenljive grane prava kao što su: 1) Ekološko pravo – Opšti deo, 2) Ekološko pravo – Posebni deo, 3) Elementi međunarodnog ekološkog prava primenljivi u domaćem pravu, 4) specifični prava, a u stvari elementi Ekološkog upravnog prava kao posebne discipline u razvoju. Ekološko krivično pravo kao posebna kategorija se takođe razvijala u pravnoj teoriji dovoljno izdiferencirano od ostalih grana prava.

Pozitivno pravni okvir u domenu krivičnopravne odgovornosti fizičkih lica se sastoji u inkriminacijama sadržanim u glavi XXIV Krivičnog zakonika. Propisano je 18 krivičnih dela protiv životne sredine, a to su:

 Zagađenje životne sredine – član 260,  Nepreduzimanje mera zaštite životne sredine – član 261,  Protivpravna izgradnja i stavljanje u pogon objekata i postrojenja koja zagađuju životnu

sredinu – član 262,  Oštećenje objekata i uređaja za zaštitu životne sredine – član 263,  Oštećenje životne sredine – član 264,  Uništenje, oštećenje i iznošenje u inostranstvo i unošenje u Srbiju zaštićenog prirodnog

dobra – član 265,  Unošenje opasnih materija u Srbiju i nedozvoljeno prerađivanje, odlaganje i skladištenje

opasnih materija – član 266,  Nedozvoljena izgradnja nuklearnih postrojenja – član 267,  Povreda prava na informisanje o stanju životne sredine – član 268,  Ubijanje i zlostavljanje životninja – član 269,  Prenošenje zaraznih bolesti kod životinja i biljaka – član 270,  Nesavesno pružanje veterinarske pomoći – član 271,  Proizvodnja štetnih sredstava za lečenje životinja – član 272,  Zagađivanje hrane i vode za ishranu odnosno napajanje životinja – član 273,  Pustošenje šuma – član 274,  Šumska krađa – član 275,  Nezakonit lov – član 276 i  Nezakonit ribolov – član 277 .(http://www.academia.edu/1471694/ , pristupljeno u martu

2013. godine)

4.2.Izrada programske politike, planiranje i implementacija

7

Srbija je izradila potpuno novi set zakona i strategija u oblasti zaštite životne sredine uprkos nekoliko promena u strukturi države od pregleda iz 2002. godine. Ona ulaže ozbiljne napore za približavanje nacionalnog zakonodavstva zakonodavstvu EU u oblasti zaštite životne sredine. Usvojen je niz zakona kao što su Zakon o zaštiti životne sredine, Zakon o proceni uticaja na životnu sredinu (EIA), Zakon o strateškoj proceni uticaja na životnu sredinu (SEA) i Zakon o integrisanom sprečavanju i kontroli zagađenja (IPPC); ostali zakoni, o otpadu, buci i biodiverzitetu čekaju na usvajanje Narodne skupštine. U skorije vreme postignut je značajan napredak u donošenju odgovarajućeg sekundarnog zakonodavstva. Dodatno su, od 2002. godine, usvojene mnoge strategije. 2006. godine Vlada je usvojila Nacionalnu strategiju zaštite životne sredine, koja sada čeka na odluku Narodne skupštine. Takođe, Srbija se nalazi u fazi izrade nacrta drugih važnih strategija, uključujući i strategije o održivom korišćenju prirodnih resursa i dobara i o održivom razvoju koji sada treba implementirati.. Nedostaju mehanizmi za aktivaciju ovih zakona i propisa. Urađen je nacrt različitih uputstava za pomoć u implementaciji, ali je zakonodavstvo složeno, iscepkano i rasuto, a nedostaju mu i odredbe za utvrđivanje obavezujućih instrumenata po sektorima – ministarstva pojedinačno izdaju dozvole u okviru svojih nadležnosti, dok integrisane dozvole još nisu uvedene. Dodatno, jedini postojeći standardi emisije primenjuju se na zagađenje vazduha i razlikuju se od standarda EU. Ne postoji strategija za približavanje zakonodavstvu EU, što komplikuje uvođenje novih zakona. Primena zakona je slaba usled slabog monitoringa, odstupanja u standardima, niskog nivoa svesti i usklađenosti sa zakonom. Inspektorat za zaštitu životne sredine jača iako mu nije poverena zaštita svih resursa. Novi Zakon o intergisanom sprečavanju i kontroli zagađenja će se uskoro implementirati, a inspektori će pohađati intenzivnu obuku radi sticanja tehničke osnove i metodologije neophodne za vršenje novih zadataka. Međutim, kapacitet inspekcije je i dalje nezadovoljavajući na lokalnom nivou, a nejasna podela nadležnosti inspekcijskih organa umanjuje efektivnost primene propisa. Ova situacija ne samo da je prisutna u vertikalnoj koordinaciji inspekcijskih organa između državnog i lokalnog nivoa, već i između inspekcija u nadležnosti različitih ministarstava (napr. zaštita životne sredine, šumarstvo, vode). Potrebno je povećati kapacitet inspekcije za usaglašavanje monitoringa i procene samo-monitoringa od strane zagađivača, s ciljem ispunjenja zadataka dolazeće harmonizacije sa EU (napr. IPPC). Kako i policija i pravosuđe imaju važnu ulogu u procesu primene procesa, njih takođe treba jačati da bi se osposobili za nametanje efektivnih sankcija. Ponovno uspostavljanje Ministarstva zaštite životne sredine 2007. godine oslikava jaku volju za zaštitom životne sredine i obezbeđuje bolji mehanizam i sadržaj u poslovanju sa sektorskim ministarstvima. Štaviše, druge institucije znatno jačaju uz poboljšan kapacitet centralnih organa u oblasti zaštite životne sredine, što dokazuje osnivanje Nacionalnog saveta za održivi razvoj 2003. godine i formiranje Agencije za zaštitu životne sredine (EPA) 2004. godine. Obema novim institucijama, međutim, sada treba dati više ovlašćenja i potrebno im je obezbediti dovoljno zaposlenih. Pored toga, integracija programske politike u oblasti zaštite životne sredine u ekonomsku i druge sektorske politike u Srbiji se nalazi u početnoj fazi. Izrada programske politike se i dalje nalazi pod dominacijom planiranja rada unutar sektora. Vrlo malo sektorskih ministarstava raspolaže specifičnom strukturom za saradnju sa Ministarstvom zaštite životne sredine, a postoje i brojne političke i institucionalne smetnje toj neophodnoj saradnji. Primera

8

radi, zakonom nije jasno definisana podela nadležnosti što čini da su po nekoliko ministarstava istovremeno nadležni za eksploataciju i zaštitu prirodnih resursa (napr. voda, šume, mineralni resursi i zemljište). Nacionalne politike nisu dovoljno koordinirane, a nedoslednost između zakona može smetati njihovoj implementaciji. Trebalo bi ojačati ulogu Nacionalnog saveta za održivi razvoj, tako da on može delovati efektivno kao koordinaciono telo za političku integraciju.

Pristup informacijama i učešće javnosti u donošenju odluka se znatno poboljšalo. Ustavom iz 2006. godine, kao i nizom zakona koji su stupili na snagu u periodu 2004.-2005. predviđa se obaveza administracije u pogledu obelodanjivanja informacija i pravo građana na informisanost o stanju životne sredine, kao i njihovo učešće u procesu donošenja odluka. Međutim, tek treba izvršiti posmatranje efektivnosti pomenutih mera. Ministarstvo zaštite životne sredine je 2005. godine donelo strategiju o komunikaciji sa svim stranama zainteresovanim za zaštitu životne sredine. Ministarstvo organizuje redovne sastanke sa nevladinim organizacijama sa kojima se konsultuje u toku obrade programa i propisa. Pristup pravosuđu u pitanjima zaštite životne sredine nije toliko napredan jer Srbija nema poseban propis za pomenuto. (http://www.academia.edu/1471694/ , pristupljeno u martu 2013. godine)

4.3.Režim zaštite prirodnih dobara

Režim zaštite prirodnih dobara se svodi na opštu zabranu koja glasi da je zaštićeno prirodno dobro zabranjeno uništiti ili oštetiti njegova prirodna svojstva. U zaštićenim prirodnim dobrima nisu dozvoljene delatnosti kojima se ugrožava izvornost biljnog i životinjskog sveta, hidografske, geomorfološke, geološke,kulturne i pejzažne vrednosti, osim radnji kojima se održava ili uspostavlja prirodna ravnoteža i ostvaruju funkcije prirodnog dobra, saglasno utvrđenom režimu zaštite i njegovim značajem.

Na zaštićenom prirodnom dobru mogu se ustanoviti režimi zaštite I, II i III stepena i tri različita režima korišćenja prostora. Ovo se odnosi i na nacionalne parkove. U I stepenu zaštite utvrđuje se zabrana korišćenja prirodnih bogatstava i isključuju se svi drugi i oblici korišćenja prostora i aktivnosti osim naučnih istraživanja. Ovakav režim obuhvata prostorno najmanju površinu. U II stepenu zaštite utvrđuje se ograničeno i strogo kontrolisano korišćenje prirodnih bogatstava, dok se aktivnosti u prostoru mogu vršiti u meri koja omogućava unapređenjestanja i prezentaciju prirodnog dobra bez posledica po njegove primarne vrednosti. U III stepenu zaštite utvrđuju se kontrolisane intervencije i aktivnosti u prostoru ukoliko su usklađene sa funkcijama zaštićenog prirodnog dobra. Moguća je izgradnja prilaznih puteva naučno-istraživačkih stanica, turističkih objekata i sl. Kod utvrđivanja režima zaštite prirodnih dobara zavisno od stepena retkosti, proređenosti ili ugroženosti može se odrediti: stepen zaštite, delimična zabrana korišćenja, zaštita njihovih staništa kao rezervata prirode i zaštita na određenom području. U okviru zaštićenog područja postoji i zaštitna zona oko zaštićenog dobra.

9

4.4.Postupanje u pretkrivičnom postupku

Pretkrivični postupak obuhvata fazu neformalne saradnje tužilaštva i organa otkrivanja, raznih agencija za sprovođenje zakona, specijalizovanih organizacija, ekspertnih ustanova, nevladinih organizacija i alternativne advokature koja se bavi zaštitom ljudskih prava, u ovoj oblasti prava na zdravu životnu sredinu. Ova faza postupka obuhvata sve procesne radnje uključujući i određene istražne radnje koje se sprovode po hitnom postupku od strane istražnog sudije, ali ne i one koje se sprovode nakon donošenja rešenja o sprovođenju istrage, podnošenje optužnih predloga za koje se i ne sprovodi istrage i neposrednih optužnica kojima nije prethodila istraga. U dosadašnjoj praksi primene ZKP-a Republike Srbije ispostavilo se da javni tužilac o krivičnom delu uglavnom saznaje posredno iz krivične prijave, i prikuplja delove dokaznog materijala, u stalnom kašnjenju za izvršiocem krivičnog dela i objektivno je u neravnopravnom položaju. Za dela kojima se narušava životna sredina ovo znači da se tek posle havarija, nastupanja zagađenja ili uništenja stoke i drugih životinja konstatuje izvršenje krivičnog dela i sprovodi pretkrivični i krivični postupak.

Krivična prijava je krivičnoprocesni akt koji sadrži obaveštenja za javnog tužioca o izvršenju krivičnog dela za koje se goni po službenoj dužnosti. U pogledu sadržine i forme je slobodna, može se podneti usmeno i pismeno i treba u sebi da sadrži one elemente koji su neophodni za postupanje po njoj, odnosno da stvori sumnju da je krivično delo zbog koga je podneta, izvršeno. Prijava ne mora biti potpuna, ali državni tužilac mora preduzeti radnje u cilju njene dopune i provere navoda, kako bi se mogla doneti ispravna odluka o (ne)pokretanju krivičnog postupka. U cilju provere navoda krivične prijave, državni tužilac može zahtevati prikupljanje potrebnih obaveštenja od organa unutrašnjih poslova ili državnih organa, preduzeća i drugih subjekata u društvu. Put koji javni tužilac mora preći od momenta prijema prijave do eventualnog preduzimanja krivičnog progona, je put od osnova sumnje do osnovane sumnje da je određeno lice učinilo krivično delo. To se postiže razmatranjem navoda krivične prijave i rešavanjem niza faktičkih pitanja. Ta pitanja su: da li je verovatno da je određeno lice učinilo krivično delo, da li je delo opisano u navodima prijave predviđeno u zakonu kao delo za koje se goni po službenoj dužnosti itd. Problem koji se najčešće u praksi javlja, a vezan je za podnešenu krivičnu prijavu je da ona ne sadrži dovoljno činjeničnog materijala na osnovu koga je moguće donošenje odluke o odbacivanju krivične prijave ili podnošenju zahteva za pokretanje krivičnog postupka. Za krivična dela koja tretiraju ugrožavanje zdrave životne sredine je karakteristično da najčešće ne sadrže ekspertske analize uzoraka ili druge čvrste dokaze. Za javno tužilaštvo je u ovoj oblasti neophodno da se pribave takozvani nezavisno potvrđeni dokazi, što prema međunarodnim standardima za utvrđivanje postojanja ovako složenih krivičnih dela znači da dokazi koje dostavlja MUP ili drugi subjekti moraju biti podobni da se stručnom ekspertizom od strane neke priznate ustanove mogu potvrditi kao verodostojni. Nije dovoljno da se dokazi o zagađenju sakupljaju i dostavljaju uz krivičnu prijavu već se moraju podvrgavati stručnoj analizi

10

i u fazi evidentiranja i konzervacije ili na propisan način od stručnog lica učiniti podobnim da se mogu izvesti kao relevantan dokaz pred sudom. Veći procenat odbačenih krivičnih prijava se upravo odnosi na ove nedostatke, bar kada je reč o zagađenjima za koja je karakteristična laka i brza disperzija (paljevine, otrovni dimovi, otrovi, teškimetali i sl.).Najčešće su krivične prijave nepotpune jer ne sadrže bitne činjenice okrivičnom delu i učiniocu. Ta situacija je najzastupljenija kada se građani ili nevladine organizacije javljaju kao podnosioci krivične prijave. U praksi se ne isključuju ni slučajevi lažnog samoprijavljivanja ili lažnog prijavljivanja drugog pravnog ili fizičkog lica kao učinioca krivičnog dela. Takođe, status oštećenog kao podnosioca prijave donosi novi niz problema. Najčešće oštećeni, kao žrtva, u prijavi prenaglašava radnje izvršioca, ne zna šta je prethodilo događajima koji su rezultirali u izvršenju krivičnog dela, iznosi razne subjektivne tvrdnje, koje nemaju uporište u stvarnom činjeničnom stanju itd. Tako se može desiti da pravo zagađenje i oštećenje javnog interesa u oblasti zaštite životne sredine nije locirano tamo gde se u prijavi ukazuje itd. Opasnost donošenja brzoplete odluke po ovakvim prijavama, može se manifestovati u dva slučaja. Prvo, tužilac može odbaciti krivičnu prijavu, tako da nepokretanjem krivičnog postupka stvarni učinilac može izbeći krivičnu odgovornost, a drugo, može doći do pokretanja krivičnog postupka i prema licu koje nije učinilac krivičnog dela, tako da se ono izlaže neosnovanom krivičnom gonjenju sa lošim posledicama koje se iz toga mogu izroditi kako za njega, tako i njegovu okolinu i društvo u celini. S obzirom na ovo, javni tužilac je dužan da prikupi sve potrebne informacije dostavljanjem, za sada još uvek po starom ZKP-u, zahteva za prikupljanje obaveštenja ili podataka MUP -u i drugim organima i organizacijama, stavljanjem zahteva za sprovođenje istražnih radnji protiv nepoznatog izvršioca pred, još uvek po starom ZKP-u istražnom sudiji, a sve u cilju upotpunjavanja činjeničnog stanja iz krivične prijave radi donošenja pravilne odluke o zahtevanju pokretanja ili nepokretanja krivičnog postupka. Suština novog rešenja koje bi doprinelo da se i u domenu ekološke zaštite efikasnije utvrđuje odgovornost pravnih i fizičkih lica, je odmerena i uravnotežena primena principa optužbe u krivičnom postupku. Smatramo da je to rešenje inauguracija javnog tužioca kao procesno odgovornijeg subjekta u pretkrivičnom i prethodnom postupku, nego što je to bio istražni sudija, koji i nije bio opterećen funkcijom suđenja, a samim tim nije snosio veću odgovornost za ishod postupka od javnog tužioca. U novom Zakonu o krivičnom postupku se zadržava primena optužnog principa, samo u onoj meri u kojoj se obezbeđuje efikasan krivični progon radi suzbijanja modernih vidova kriminaliteta. Na javnog tužioca se moraju preneti ovlašćenja suda vezana za istragu i istražne radnje usmerene na izvođenje, utvrđivanje i obezbeđenje dokaza, saslušanje svedoka i prvo ispitivanje osumnjičenog, dok samo mere lišenja slobode, pretresa, zaplene i prisluškivanja, odnosno zaštite privatnosti, bivaju verifikovne od strane posebnog (a ne istražnog) sudije, odnosno krivičnog veća suda. Samo ovakvim ovlašćenjima javnog tužioca, obezbeđuje se ispravna i puna primena načela optužbe u pokretanju krivičnog postupka. Akti javnog tužioca kojima se sada samo inicira pokretanje postupka kod istražnog sudije, sad predstavljaju akte kojima se upravo pokreće postupak. Odluke suda povodom kontrole ovih akata predstavljaju samo njihovu potvrdu ili proveru, ali nikako akte čijim bi se donošenjem postupak smatrao pokrenutim. Tako se čuva integritet i nezavisnost i suda i samostalnost javnog tužilaštva i stvara prirodna dvostruka

11

prepreka protiv organizovanog kriminala .Organizacione promene u funkcionisanju javnog tužilaštva su u toku i uvođenje tužilačke istrage je za sada izvršeno samo u Tužilaštvu za organizovani kriminal i Tužilaštvu za ratne zločine, kao uvod u potpunu primenu novih zakonodavnih rešenja. (http://www.academia.edu/1471694/ , pristupljeno u martu 2013. godine)

5.Posebni deo krivičnog prava

 Objekt zaštite KD -osnovno pravo čoveka na zdravu i relativno očuvanu prirodnu sredinu.

 Stav 1- osnovni oblik- radnja izvršenja sastoji se u zagađenju vazduha, vode ili zemljišta u većoj meri ili na širem području-svaka ona radnja koja može prouzrokovati posledicu KD. KD postoji ako je do zagađenja došlo kršenjem propisa o zaštiti, očuvanju i unapređenju životne sredine.

 Stav 1-nehatni oblik- razlikuje se samo prema obliku krivice.  Stav 3-teži oblik-od osnovnog se razlikuje po tome što je za njegovo postojanje potrebno

nastupanje teže posledice: da je doslo do uništenja ili oštećenja životinjskog ili biljnog sveta velikih razmer ili do zagađenja životne sredine u toj meri da su za njegovo otklanjanje potrebni duže vreme ili veliki troškovi.

 Šteta velikih razmera >4.000.000 dinara (može se prigovoriti da neki insekti,biljke imaju malu tržisnu vrednost-potrebno uništenje velikog broja).

 Stav 4- nehatni oblik kvalifikovan težom posledicom-ukoliko je usled izvršenja nehatnog oblika došlo do uništenja/oštećenja životinjskog/biljnog sveta velikih razmera ili do zagađenja životne sredine u toj meri da su za njegovo otklanjanje potrebni duže vreme/veliki troškovi.

 Stav 5-u slučaju da se sud opredeli za izricanje uslovne osude za dela st1-4 učiniocu moze postaviti obavezu da u određenom roku preduzme određene propisane mere zaštite,čuvanja i unapređenja životne sredine. U slučaju da je usled KD nastupila smrt jednog ili više lica ili da je došlo do teške telesne povrede postojaće sticaj sa odgovarajućim KD.

5.1.Pojedina krivična dela

Ubijanje i zlostavljanje životinja

12

 Zaštitni objekt su i ovde čovek i njegova osećanja jer je odgovornost prema životinjama u interesu čoveka (sporno je da li životinja može biti zaštitni objekt).

 Stav 1-osnovni oblik- radnja izvršenja jeste ubijanje, povređivanje, mučenje ili zlostavljanje na drugi način zivotinje. Radnja mora biti protivpravna-protivno propisima o ubijanju životinja. Mučenje -pričinjavanje nepotrebnih patnji životinji. Radnja se može učiniti i propuštanjem (nedavanje hrane). Nema KD ako je do povređivanja/mučenja došlo usled medicinskih i sl. eksperimenata. Objekt radnje može biti bilo koja životinja čije ubijanje i mučenje kod većine ljudi izaziva osećaj sažaljenja. Izvršilac može biti i vlasnik životinje.

 Stav 2-teži oblik-kad se delo izvrši prema većem broju životinja ili u odnosu na životinju koja pripada posebno zaštićenim životinjskim vrstama. Veći broj-zavisi od sudske prakse ali teško da moze biti <5. Ako je u pitanju posebno zaštićena životinjska vrsta dovoljno je da se radnja izvršenja preduzme prema jednoj.

 Treći oblik KD- čini ga ono lice koje iz koristoljublja organizuje,finansira ili je domaćin borbe između životinja iste ili različite vrste. Radnja izvršenja uključuje i učestvovanje u klađenju na tim borbama. Sva tri oblika mogu se izvršiti samo sa umišljajem koji mora obuhvatiti svest da se preduzimanjem radnje krše odgovarajući propisi.

Šumska krađa

Ovo je lakši oblik oblik KD krađe.

 Stav 1-osnovni oblik-čini ga ko radi krađe obori u šumi, parku ili drvoredu jedno ili više stabala, a količina oborenog drveta je >1m kubnog. Radnja izvršenja sastoji se u obaranju 1/više stabala radi krađe. Obaranje- seča stabla, odvajanje od korena/vađenje zajedno sa korenom. Objektivni uslov inkriminacije-da je količina oborenog drveta >1m kubnog i da se obaranje vrši radi krađe. KD se može izvršiti samo u tuđoj šumi, parku, drvoredu- prema tuđoj imovini. Ukoliko se učinilac nađe u neotklonjivoj stvarnoj zabludi da ta dobra pripadaju njemu neće postojati uslovi za ovo KD. KD je svrčeno obaranjem 1/vise stabala. Zahteva se direktni umišljaj i namera prisvajanja stabala.

 Stav 3-dozvoljava kažnjavanje za pokušaj KD iz stava 1 i 2. - moguć sticaj sa KD pustošenje šuma.

 Stav 2- teži oblik- postojaće u 3 slučaja:  Ako je KD iz stava 1 učinjeno u nameri da se oboreno drvo proda (ovaj

oblik postojaće i ako je lice imalo nameru da oboreno drvo upotrebi za izradu proizvoda namenjenih prodaji);

 Ako su oborena stabla u količni >5m kubnih;  Ako je KD učinjeno u zaštitnoj šumi, nacionalnom parku ili drugoj šumi

sa posebnom namenom. Radi se o posebnim okolnostima koje treba da budu obuhvaćene umišljajem- svest učinioca u prvom slučaju treba da obuhvati okolnost da se obara jedno/više stabala u određenoj nameri, u 2 slučaju da je oborena veća količina drveta- ne zahteva se tačna predstava o

13

kojoj se količini radi, i u 3 slučaju da obuhvati činjenicu da se radi o posebno zaštićenom kompleksu.

(http://www.scribd.com/doc/93890936/skripta-KRIVI%C4%8CNO-PRAVO- posebni-deoo, pristupljeno u martu 2013. godine)

6.Evropsko ekološko krivično pravo, sa osvrtom na Direktivu o eko-kriminalu 2008/99/EC

Koncept evropskog ekološkog krivičnog prava čvrsto je ustanovljen usvajanjem Direktive 2008/99/EC o zaštiti životne sredine kroz okvire krivičnog prava. Evropska komisija je, vođena idejom o nužnosti uspostavljanja minimuma standarda u prevenciji i sprečavanju ekološkog kriminala, još u martu 2001 godine podnela predlog pomenute direktive na razmatranje i usvajanje Evropskom savetu7. Suština predloga se sastojala u nameri da se države članice obavežu da će ozbiljne, namerne ili nehatne, povrede ekoloških pravnih propisa Evropske unije tretirati kao krivična dela8, jer se jedino primenom krivičnog prava može uticati na efikasniju primenu ekološkopravnih normi. Ovakav pristup je iz korena menjao tradicionalni model sprovođenja i primene Evropskog ekološkog prava, koji je počivao na principu da evropske ekološka regulativa stvara pravne norme ali države članice zadržavaju slobodu izbora načina kako će ih na svojim teritorijama implementirati, odnosno na koji način će sankcionisati povrede tih normi9. Predlog Direktive nije naišao na pozitivnu rekciju Evropskog Saveta, najverovatnije

7 Comte, F.: ‘Criminal Environmental Law and Community Competence’, European Environmental LawReview, 2003

8 Environmental Crime, http://www.euractiv.com/en/environment/environmental-crime/article-117479

9 Faure., M.: European Environmental Criminal Law, European Environmental Law Review, 2004

14

upravo iz razloga što uvodi prethodno pomenutu izmenu tradicionalnog modela primene Evropskog zakonodavstva. Zbog toga je u januaru 2003. godine Evropski Savet usvojio Okvirnu Odluku o zaštiti životne sredine kroz okvire krivičnog prava10. Odlukom je jedino bila predviđena međudržavna saradnja na nivou vlada, policija, pravosuđa i upravnih organa u sprečavanju i suzbijanju ekološkog kriminala.

„Države članice će obezbediti da se sledeći protivzakoniti poduhvati kvalifikuju kao krivična dela / prekršaji, ukoliko su izvršeni sa namerom ili iz krajnje nepažnje:

(a) ispuštanje, emisija ili odlaganje čvrstog materijala ili jonizirajuće radijacije u vazduh, zemljište ili vodu, koje dovodi ili može dovesti do smrti ili ozbiljnih povreda ljudi, odnosno suštinski nanosi štetu kvalitetu vazduha, zemljišta ili vode, kao i biljkama i životinjama;

(b) sakupljanje, transport, oporavak ili odlaganje otpada, uključujući i nadzor nad takvim operacijama i kasniju brigu o deponijama, kao i sve aktivnosti koje se poduzimaju u svojstvu dilera i brokera (menadžment otpada), a koje dovode ili mogu dovesti do smrti ili ozbiljnih povreda ljudi, odnosno suštinski naneti štetu kvalitetu vazduha, zemljišta ili vode, kao i biljkama i životinjama;

(c) transport otpada, u smislu člana 2(35) Uredbe (EC) br 1013/2006 Evropskog parlamenta i Saveta o transportu otpada (1);

(d) rad fabrike u kojoj se odvijaju opasne aktivnosti ili u kojoj se upotrebljavaju ili skladište ili pripremaju za skladištenje opasne supstance koje izvan fabrike dovode ili mogu dovesti do smrti ili ozbiljnih povreda ljudi;

(e) proizvodnja, obrada, upotreba, držanje, skladištenje, transport, uvoz, izvoz ili

10 Framework Decision of the European Council 2003/80/JHA on the protection of the environmentthrough criminal law of 27 Januarz 2003, OJ 05.02.2003 L29/55

15

odlaganje nuklearnih materijala ili drugih otrovnih radioaktivnih supstanci koje dovode ili mogu dovesti do smrti ili ozbiljnih povreda ljudi, odnosno suštinski naneti štetu kvalitetu vazduha, zemljišta ili vode, kao i biljkama i životinjama;

(f) ubijanje, uništavanje, posedovanje ili uzimanje primeraka zaštićenih vrsta divljeg životinjskog ili biljnog sveta, izuzev slučajeva kada se takvi poduhvati izvode spram zanemarljivog stepena kvantiteta tih vrsta ili imaju zanemarljiv uticaj na njihovo očuvanje;

(g) trgovina zaštićenim biljnim i životinjskim vrstama ili njihovim delovima i derivatima, izuzev slučajeva kada se takvi poduhvati izvode spram zanemarljivog stepena kvantiteta tih vrsta ili imaju zanemarljiv uticaj na njihovo očuvanje;

(h) svaki poduhvat koji ima značajan uticaj na izmeštanje staništa unutar zaštićene zone; (i) prouzvodnja, uvoz, izvoz, plasiranje na tržište ili upotreba supstanci koje uništavaju ozonski omotač.“ ! (Kostić, M. (2009), Ekološki kriminal i njegovo suzbijanje, u Pravni život, tematski broj Pravo i vreme, br. 10, Udruženje pravnika Srbije, Beograd, str. 175- 182)

7. Zaključak

Više od dvadeset godina kriminolozi, pravnici i sociolozi ukazuju na neophodnost intenzivnog sprečavanja, suzbijanja i sankcionisanja ekološkog kriminala. Istraživači, političari, ekolozi i različite grupe građana izražavaju zabrinutost zbog delatnosti i aktivnosti koje suštinski štete prirodi i životnoj sredini. Kada građane pitate šta misle o problemima promene klime, otpada ili zagađenja vazduha i vode, jasno iskazuju svoju želju za većim stepenom zaštite- što znači da žele usvajanje i sprovođenje zakona koji će im garantovati zdrav i bezbedan život u svom prirodnom okruženju. Dakle, svaki vid

16

zagađenja životne sredine je neželjena društvena pojava koja u svojim ekstremnim oblicima postaje krajnje opasna ili pogubna. Kada pređe granicu društvene tolerancije zalazi u zonu opšte društveno opsanih radnji i više ne može biti sankcionisana društvenom osudom, već iziskuje intervenciju države a na teritoriji Evrope i same Evropske unije. Ova intervencija se ogleda u stvaranju pravnog okvira (na nacionalnom i nadnacionalnom nivou) za zaštitu životne sredine i sankcionisanju svih akata koji su u suprotnosti sa tom vrstom pozitivnopravnih normi.(Kostić, M. (2009), Ekološki kriminal i njegovo suzbijanje, u Pravni život, tematski broj Pravo i vreme, br. 10, Udruženje pravnika Srbije, Beograd, str. 175-182)

Opštom svešću o ugroženosti životne sredine treba razvijati ekološku etiku koju je pozitivno pravo nemoćno da ostvari. Samo visok stepen razuma kao atribut racionalne koncepcije prirodnog prava, može ulivati nadu za ekološku etiku budućnosti koja će biti u stanju da sačuva vrednosti prirode i preda ih generacijama koje dolaze.11

Ne postoji nijedna vrednost koja ima značaj za ljude i njihov opstanak kao što je zdrava i očuvana životna sredina. Samo postojanje prekršajne i građanskopravne odgovornosti za zagađivače je daleko od dovoljnog za zaštitu tako značajnog dobra. Nažalost, ugrožavanje, zagađenje i uništavanje naše okoline postaje sve više ljudska svakodnevnica. Naročito sa razvojem proizvodnih pogona i trke za zauzimanjem što povoljnijeg mesta na tržištu. Mnogi privredni giganti svoju konkurentsku cenu baziraju na umanjenju izdataka za postrojenja i uređaje koji služe za zaštitu životne sredine i na koje su obavezane zakonom i ostalim propisima. Krivičnopravna odgovornost je neophodna u cilju zaštite ljudi i njihove okoline od njih samih, odnosno od nemarnih i neodgovornih pojedinaca. Jer, samo na način kada se pruža krivičnopravna zaštita životnoj sredini kao posebnom entitetu moguće je istovremeno pružiti i krivičnopravnu zaštitu osnovnim ljudskim pravima. Pravo na život, pravo na zdravu životnu sredinu, pravo na zdravlje ne mogu biti ni blizu njihovom pravom ostvarenju ukoliko se ozbiljno ne zaštiti naša životna sredina.( http://www.akv.org.rs/glasnik/Glasnik4mali.pdf , pristupljeno u martu 2013. godine)

Najbolji ekološki standardi u svetu neće biti delotvorni ukolikose ne poštuju ili efikasno primenjuju. Poštovanje i sprovođenje tih standarda stoga osigurava dobro upravljanje životnom sredinom, kao i poštovanje vladavine zakona. Oni isto tako određuju kompatibilnost ekoloških standarda sa praktičnom realnošću i pružaju merilo za ocenu da li bi trebalo da se

11 Perović, Slobodan: Prirodno pravo kao mera svetskog poretka, uvodna reč na Petnaestom susretu pravnika Kopaoničke škole prirodnog prava održanom na Kopaoniku 13–17. decembra 2002. godine, objavljeno u celini u završnom dokumentu Kopaonik 13–17. decembar 2002, str. 25.

17

održe standardi, ili da se izmene ili ukinu. Krivično pravo, građansko pravo, upravno pravo, akcije građanskog društva su neki od savremenih instrumenata za zaštitu životne sredine, ali naš fokus u ovom radu je krivičnopravni aspekt zaštite životne sredine. Međutim, krivično pravo će samo po sebi, ostati retorička kategorija, ukoliko ne postoje potrebne institucije i akteri za primenu zakona. Ovo pretpostavlja da efikasnost i razvoj prava uopšte zavisi u osnovi od institucionalnog okvira za njegovo sprovođenje i primenu.

Krivično pravo u vezi sa zaštitom životne sredine je danas u nezaustavljivoj uzlaznoj putanji, odnosno razvoju. Iako praktično nije postojalo početkom 70-tih godina prošlog veka, trenutno čak postoji predlog da se ova materija reguliše na nivou Evropske unije što je bilo skoro nezamislivo samo pre nekoliko godina. Međutim, njegova neizbežna evolucija je potpuno logična, jer je osnovni instrument za postizanje efikasne zaštite životne sredine.

Novonastala krivičnopravna zaštita životne sredine suočava se sa značajnim brojem problema, zbog svojih karakteristika i prirode. Svi predlozi i inicijative na nivou EU u vezi sa krivičnopravnom zaštitom životne sredine imaju za cilj da se usklade različiti kazneni pravni sistemi koji postoje u okviru Evropske unije. Ovo nesumnjivo predstavlja pokretački motor u okviru Evropske unije za inovacije u ovom novom pravnom području, a što će biti vodilja i smernica za nacionalna zakonodavstva koja će se morati usklađivati sa propisima EU. ( Lukić, Tatjana: Krivičnopravna zaštita životne sredine, str. 237-247)

Literatura

1. Kostić, M. (2009), Ekološki kriminal i njegovo suzbijanje, u Pravni život, tematski broj

Pravo i vreme, br. 10, Udruženje pravnika Srbije, Beograd, str. 175-182

2. Lukić, Tatjana: Krivičnopravna zaštita životne sredine, str. 237-247

3. http://www.academia.edu/1471694/ 4. http://www.akv.org.rs/glasnik/Glasnik4mali.pdf

5. http://www.scribd.com/doc/29319791/Zastita-zivotne-sredine

6. www.scribd.com/doc/93890936/skripta-KRIVI%C4%8CNO-PRAVO-posebni-deo

18

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 18 str.
preuzmi dokument