kRIVICNO PROCESNO PRAVO posebni deo, Beleške' predlog Pravo
.32305
.32305

kRIVICNO PROCESNO PRAVO posebni deo, Beleške' predlog Pravo

155 str.
20broj preuzimanja
483broj poseta
100%od3broj ocena
2broj komentara
Opis
kRIVICNO PROCESNO PRAVO posebni deo tok sudjenja, postupci, glavni pretres, rociste
30 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 155
ovo je samo pregled
3 prikazano na 155 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 155 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 155 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 155 str.

101. ПОЧЕТАК КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА И ЊЕГОВЕ ОСНОВНЕ ФАЗЕ

1. Општа излагања

Најважнији тип кривичног поступка представља општи кривични поступак, који се сматра редовним или класичним поступком решавања кривичне ствари, јер се с једне стране, он води у највећем броју случајева, док су с друге стране, његова правила начелно дефинисана као lex generalis у односу на правила посебних поступака, која су lex specialis. Одређене модификације општег кривичног поступка су предвиђене неким споредним изворима кривичног процесног права, када су предмет тог поступка нека специфична кривична дела: кривична дела организованог криминала, кривична дела против човечности и других добара заштићених међународним правом, те кривична дела која спадају у тзв. високотехнолошки криминал, као и у неким другим случајевима. Ради се о општем кривичном поступку, који je само у неким елементима модификован, као што je то случај са могућношћу спровођења одређених посебних доказних радњи.

Општи кривични поступак у ЗКП-у је далеко детаљније регулисан, него посебни кривични поступци, за које je карактеристично да се у њима, онда када њиховим посебним правилима није нешто другачије утврђено, примењују правила општег кривичног поступка. Основно обележје општег кривичног поступка, a што je иманентно и другим врстама кривичних поступака, je његов стадијумски (фазни) карактер.

Преткривични поступак формално није део кривичног поступка. Ток општег кривичног поступка се одвија кроз следеће основне процесне фазе: ПРЕТХОДНИ ПОСТУПАК, где спадају истрага (која може и изостати) и подизање оптужнице, те њена контрола и Б. ГЛАВНИ ПОСТУПАК, који се дели на: a) поступак пред првостепеним судом у оквиру којег се обавља припремање за главни претрес, одржава главни претрес, те доноси и објављује пресуда и б) поступак по правним лековима (жалба и ванредни правни лекови).

Посебан sui generis процесни стадијум je онај део кривичног поступка у коме се закључује споразум о признању кривице, те спроводи поступак судског одлучивња о њему. Taj процесни стадијум обухвата како један део претходног поступка, тако и један део главног поступка.

2. Стадијумски карактер кривичног поступка и његове основне процесне фазе

Кривични поступак, који се садржински састоји из низа процесних радњи које врше кривичнопроцесни субјекти, остварујући на тај начин своја процесна права и процесне дужности, својствене њиховом процесном положају, има изразито стадијумски карактер, што значи да се нужно одвија кроз одређене Закоником о кривичном поступку дефинисане процесне фазе.

Самом формалном кривичном поступку у највећем броју случајева претходи процесни стадијум који се означава као преткривични поступак. Преткривични поступак није формално део кривичног поступка.

Основни процесни стадијуми општег кривичног поступка су: претходни поступак, који се дели на: истрагу и подизање оптужнице u судску контролу оптужнице; главни поступак, који се одвија кроз следеће процесне (под)фазе: припреме за главни претрес, вођење главног претреса, те

доношење пресуде; жалбени поступак, који постоји у односу на: пресуду првостепеног суда, пресуду другостепеног суда, те жалбу на решење; поступак no ванредним правним дековима , којих има два: захтев за понављање кривичног поступка и захтев за заштиту законитости.

Претходно наведени основни процесни стадијуми општег кривичног поступка нису увек обавезни, пa тако, истрага може под одређеним условима да изостане, тј. могуће je непосредно оптужење.

Жалбени поступак у односу на првостепену пресуду такође није обавезан, осим када je оптуженом изречена одређена капитална кривична санкција (казна затвора од тридесет до четрдесет година). Само у изузетним случајевима може се уложити жалба против пресуде другостепеиог суда, a ни улагање ванредних правних лекова никада није обавезно.

Поред тога, онда када се кривични предмет реши на одређени начин у некој претход-ној процесној фази, неће ни доћи до започињања одређене наредне процесне фазе.

3. Почетак кривичног поступка

ЗКП-ом није стриктно уређено када се сматра да je кривични поступак започео. У нашој теорији се неки аутори уопште не изјашњавају о овом питању, док се међу онима који на одређени начин одређују почетак започињања кривичног поступка могу издвојити два основна схватања; једно које формално отпочињање кривичног поступка везује за доношење одређене судске одлуке, односно за изражавање одређеног става суда у односу на оптужбу и друго, no којем у складу са деловањем начела акузаторности, кривични поступак започиње већ самим подношењем одговарајућег оптужног акта.

Иако законодавац није стриктно дефинисао моменат отпочињања кривичног поступка, из самог ЗКП-а јасно произлази да то ипак, није сам тренутак када je поднесен оптужни акт, тако да се по ЗКП-у разликују моменат подношења оптужног акта u тренутак отпочињања кривичног поступка, који би требало да наступи нептто касније у односу на моменат подношења оптужног акта. Ово произлази из неких одредби које се односе на оцређивање месне надлежности суда.

Ако je кривично дело извршено или покушано на подручјима разних судова или на граници тих подручја, или je неизвесно на ком je подручју извршено или покушано, надлежан je онај од тих судова који je no захтеву овлашћеног тужиоца први започео поступак, a ако поступак још није започет - суд коме je прво поднесен захтев за покретање поступка.

Из овога произлази да с једне стране, законодавац разликује моменат подношења оптужног акта, од тренутка започињања кривичног поступка, те да с друге стране, сам законодавац сматра, да се прво - подноси оптужни акт, те да тек потом, тј. нешто касније - започиње кривични поступак.

У највећем броју случајева могу се јасно разликовати тренутак подношења оптужног акта и моменат када суд испољава одређени став у односу на поднесени оптужни акт. Aкo je тај став суда позитиван, онда тог тренутка започиње кривични поступак, a ако je став суда негативан, онда кривични поступак уопште неће ни започети. Ово је посебно јасно када се ради о захтеву за спровођење истраге. Кривични поступак започиње када суд донесе решење о спровођењу истраге, те на тај начин практично прихвати оптужбу.

Када се ради о безусловном непосредном оптужењу (тзв. права непосредна оптужба у погледу кривичних дела запречених казном до осам година), ту практично нема никакве посебне судске потврде такве оптужнице, али ипак, не би требало сматрати да у таквом случају, кривични поступак започиње већ моментом подношења непосредне оптужнице, већ тек онда када суд на одговарајући начин прихвати такву оптужницу, што се манифестује њеним ступањем на правну снагу. До тога долази било у случају активне контроле оптужнице, када се улаже приговор против оптужнице, било на пасиван начин, ако приговор није био уложен.

Обрнуто, у случају условног непосредног оптужења (тзв. неправа непосредна оптужба, када се ради о кривичним делима за која je прописана казна од преко осам година затвора), треба сматрати да кривични поступак започиње тек онда када се истражни судија сложи са предлогом за неспровођење истраге, односно када истражни судија донесе решење о спровођењу истраге уколико je оценио да нема услова за непосредно оптужење, a да треба водити истрагу, или када такво решење донесе ванрасправно веће у случају неслагања истражног судије у односу на предлог да се истрага не спроведе, када истражни судија поступајући као да je стављен захтев за спровођење истраге, испољи неслагање са јавним тужиоцем.

Када су у питању кривична дела за која се гони по приватној тужби, такође не треба сматрати да кривични поступак започиње већ самим подношењем приватне тужбе, односно таквог оптужног акта. Ако je поднет захтев за спровођење истраге од стране приватног тужиоца, тада би се сматрало да кривични поступак започиње као и иначе, тек доношењем решења о спровођењу истраге. Моменат покретања поступка no приватној тужби (ако претходно није спроведена истрага), треба решавати на исти начин као и када се ради о безусловној непосредној оптужници, кривични поступак за дела за која се гони no приватној тужби започиње no правилу, тренутком када се и иначе, сматра да почиње скраћени поступак.

Треба сматрати да je скраћени поступак започео већ предлагањем истражном судији да пре подношења оптужног предлога спроведе одређене истражне радње, под условом да се истражни судија сагласи са тим предлогом, a ако се истражни судија није сагласио, онда поступак започиње моментом прихватања таквог предлога од стране ванрасправног већа. Уколико je директно поднесен оптужни предлог, треба сматрати да je скраћени поступак започео тренутком када je судија заказао главни претрес.

Поступак према малолетницима започиње онда када судија за малолетнике прихвати захтев јавног тужиоца за малолетнике за покретање припремног поступка, што се манифестује првом процесном радњом коју судија за малолетнике предузме на основу поднесеног предлога јавног тужиоца за малолетнике. Уколико се судија за малолетнике не сложи са захтевом јавног тужиоца за малолетнике, поступак према малолетнику започиње када позитивну одлуку о захтеву јавног тужиоца за малолетнике, донесе веће за малолетнике непосредно вишег суда (члан 63 став 1 ЗМ).

4. Последице покренутог кривичног поступка

Када je прописано да покретање поступка има за последицу ограничење одређених права, ове последице, ако законом није другачије одређено, наступају ступањем оптужнице на правну снагу, a за кривична дела за која je прописана као главна казна новчана казна или казна затвора до три године, такве последице наступају од дана када je донесена осуђујућа пресуда, без обзира да ли je постала правноснажна (члан 22). 102. ПРЕТКРИВИЧНИ ПОСТУПАК (ЧЛ. 222 ДО 240)

Преткривични поступак се одликује следећим основним обележјима:

1. Он je у великој мери неформалног карактера, a и радње које врше одређени државни органи (пре свега полиција), у тој процесној фази, no правилу су оперативног карактера, што значи да немају непосредни доказни значај, у касније покренутом кривичном поступку;

2. Одређени елементи преткривичног поступка могу или морају имати формални карактер, тако да се и у њему, под одређеним условима врше неке формалне процесне радње, које, односно чији доказни резултати могу касније остваривати доказни кредибилитет у кривичном поступку, као што je то на пример, случај са увиђајем, саслушањем осумњиченог, разним материјалним доказима пронађеним приликом претресања стана, односно лица итд.;

3. Преткривични поступак je углавном несудске природе, тј. он je у претежној мери полицијског карактера, јер највећи број радњи које су за њега карактеристичне спадају у делокруг овлашћења органа унутрашњих послова, али поред тога, у тој процесној фази и други државни органи, али и сами грађани, односно друга физичка и правна лица имају одређене процесне улоге;

4. Преткривичним поступком формално руководи јавни тужшац, a полиција поступа као једна посебна врста „сервиса" јавног тужиоца, односно она je у функцији оства- ривања његових захтева;

5. У формалном смислу започињање преткривичног поступка не значи и покретање кривичног поступка, што je последица његовог претежно неформалног и углавном несудског и нејавног карактера, док je обрнуто, основна карактеристика кривичног поступка да je он строго формалан, те да у највећој мери има судски карактер.

103. Кривична пријава и други начини сазнања за кривично дело

За учињено кривично дело се може сазнати на разне начине. Под начином сазнања за кривично дело у кривичнопроцесном смислу, треба подразумевати начин на којм се одређени државни орган који у односу на конкретно кривично дело има законски утврђене надлежности и овлашћења, упознаје са чињеницом да je кривично дело учињено.

Када су у питању кривична дела за која се гони no службеној дужности, редован начин сазнања надлежног органа да je учињено такво кривично дело, јесте путем пријема кривичне пријаве, поднесене од стране одређеног субјекта. За учињено кривично дело се поред тога, може сазнати и на неке друге начине, тј. захваљујући непосредном увиду_у чињење кривичног дела, или путем јавног поговарања („гласа") о учињеном кривичном делу, посредством масовних медија итд.

1.. Кривична пријава

Кривична пријава представља неформални акт којим се надлежни орган (a то je пре свега јавни тужилац, мада се пријава може поднети и суду и овлашћеном службеном лицу, који ће je тада примити и одмах доставити тужиоцу), на одговарајући начин обавештава да je извршено кривично дело, односно да подносилац пријаве има основа за веровање да je кривично дело које je предмет пријаве заиста учињено.

Мада je кривична пријава начелно неформалан акт, ако пријаву подноси овлашћено службено лице, односно државни орган, она ће бити у писменом облику и no правилу, ће имати одговарајући формални садржај. 1.1.1. Врсте кривичних пријава

Кривичне пријаве, односно облици пријављивања кривичног дела, могу се поделити иа више врста, према различитим, односно разноврсним критеријумима.

С обзиром на cy6jекта који подноси пријаву, оне могу да буду: 1. пријаве грађана, 2. пријаве службених и одговорних лица, 3. пријаве лица која имају посебан однос са малолетницима, 4. пријаве које подносе овлашћена службена лица, односно службеници полиције. Према броју кривичиих дела u потенцијалних учинилаца пријављених дела, оне

могу да буду: 1. кривичне пријаве које се односе на једно кривично дело извршено од стране једног учиниоца,

2. кривичне пријаве чији je предмет једно кривично дело извршено од више учинилаца,

3. кривичне пријаве које се односе на више кривичних дела, учињених од стране једног лица и

4. кривичне пријаве чији je предмет више кривичних дела, учињених од стране више лица. С обзиром на податке о подносиоцу пријаве, оне могу да буду:

1. пријаве које подноси лице чији je идентитет познат, 2. анонимне пријаве које подноси лице које скрива свој идентитет и 3. псеудоанонимне пријаве, које су једна врста анонимних пријава, јер лице које je пријаву поднело, наводи у њој свој лажни идентитет, односно представља се као нека друга стварно постојећа, или као нека потпуно измишљена особа. Према подацима у одџосу на дело и лице за које подносилац верује, односно

наводи да je дело учинило, те доказима, пријаве могу да буду: 1. потпуне и 2. непотпуне, мада je тешко очекивати да пријава у највећем броју случајева буде потпуна, јер се у ствари, тек каснијим радњама надлежних органа, a пре свега у истрази, прикупљају расположиви подаци и докази у односу на дело и учиниоца. Према начину подношења, пријаве могу да буду:

1. поднете у писменом облику, 2. поднесене усмено на записник, 3. пријаве поднесена телефоном, као и 4. пријаве поднесене било којим другим средством за пренос информација, попут телефакса, компјутера преко којег се прима електронска пошта и сл. С обзиром на карактер садржаја пријаве, оне могу да буду:,

1. пријаве истинитог садржаја и 2. лажне пријаве.

Подношење лажне пријаве представља посебно кривично дело, aли само под условом да je подносилац свесно поднео лажну кривичну пријаву, односно када су испуњени услови који се односе на субјективну компоненту таквог пријављивања.

1.1.2. Дужност подношења кривичне пријаве и право на подношење кривичне пријаве

Пријављивање кривичног дела за које се no закону гони no службеној дужности, представља одређену моралну обавезу сваког лица, али то, осим у одређеним ситуацијама, није и правна обавеза. Међутим, за одређене субјекте установљена je законска дужност пријављивања кривичних дела за која се гони no службеној дужности.

Дужност подношења кривичне пријаве у погледу кривичних дела за која се гони no службеној дужности, имају одређена правна лица, уколико су за конкретно кривично дело обавештена, или су за њега сазнала на други начин. У те субјекте спадају:

a. државни органи, б. органи територијалне аутономије или органи локалне самоуправе, те

в. јавна предузећа и установе. Под државним органима треба подразумевати субјекте који су део државне власти,

односно органе који припадају одређеној грани државне власти: • законодавној власти (Народна скупштина, скупштински одбори), • извршној власти (Влада и министарства), • судској власти (судови на територији Републике Србпје). Јавно тужилаштво пo правилу, не би требало да спада у тако дефинисане државне

органе, јер je његов задатак и иначе да обавља функцију кривичног гоњења, a тешко je замислити подношење пријаве самом себи, али у основи би v неким ситуацијама и јавно тужилаштво могло поднети кривичну пријаву другом надлежном тужилаштву.

Органи територијалне аутономије, органи локалне самоуправе, јавна предузећа, установе осим дужности пријављивања кривичног дела за које се гони no службеној дужности, о коме су обавештени или су за њега сазнали на други начин, имају и једну додатну дужност у односу на ту своју основну обавезу. Они су дужни да:

a) означе одређене доказе, тј. наведу доказе који су им познати, те б) активно чувају конкретне доказе, тј. предузму мере да се сачувају трагови кривичног дела, предмети на којима je или помоћу којих je дело учињено, предмети настали извршењем кривичног дела и други докази.

У односу на највећи број кривичних дела, грађани имају само право, али не и дужност њиховог пријављивања. Грађанин има право да пријави извршење кривичног дела. Грађани су пo правилу, најзаинтересованији, односно најмотивисанији да пријаве она кривична дела, којима су сами оштећени, или су жртве тих дела њима блиска лица. Свако je дужан да пријави извршење кривичног дела за које се гони no службеној дужности, када непријављивање кривичног дела представља кривично дело.

Свако лице би требало да пријави кривично дело за које се гони no службеној дуж- ности, што значи да се ту у принципу, ради само о моралној обавези, али се КЗ-ом одређује у којим случајевима непријављивање кривичног дела представља кривично дело. Основни облик овог кривичног дела (члан 332 став 1 КЗ), постоји када онај ко зна да je неко лице учинило кривично дело за које се no закону може изрећи затвор од тридесет до четрдесет година или зна само да je такво дело учињено, то не пријави пре него што су дело односно учинилац откривени, док се у члану 332 ст. 2 и 3, регулишу случајеви непријављивања кривичног дела за које се гони no службеној дужности од стране службеног или одговорног лица, a у члану 332 став 4 се установљавају одређени изузеци када због одређеног блиског односа, између лица које дело не пријављује и учиниоца кривичног дела, ипак не постоји кривично дело непријављивања кривичног дела и учиниоца.

Највећи број кривичних пријава потиче од органа унутрашњих послова, тј. полиције, a њихове кривичне пријаве имају и одређени формални садржај, те у сваком случају, морају бити у писменој форми. Ha основу прикупљених обавештења, орган унутрашњих послова саставља кривичну пријаву у којој наводи доказе о којима je сазнао приликом прикупљања обавештења. У кривичну пријаву се не уноси садржина изјава датих од појединих грађана приликом прикупљања обавештења, осим када се ради о исказима датим у својству осумњиченог. Кривична пријава органа унутрашњих послова садржи no правилу и одређене прилоге, где спадају:

a) криминалистичко-доказни материјали - предмети, скице, фотографије, те прибављени извештаји; б) исправе у којима je регистрован садржај спроведених активности - списи о предузетим мерама и радњама, службене белешке и изјаве, те в) сви други материјали који могу бити корисни за успешно вођење кривичног поступка.

Полиција je дужна и да своју кривичну пријаву допуни на релевантан начин, онда када се за то стекну потребни услови. Ако органи унутрашњих послова, после подношења

кривичне пријаве, сазнају за нове чињенице, доказе или трагове кривичног дела, дужни су да прикупе потребна обавештења и да извештај о томе, као допуну кривичне пријаве, доставе надлежном јавном тужиоцу.

1.1.3. Начин подношења кривичне пријаве и поступање државног органа коме се кривична пријава подноси

Законодавац омогућава да се кривична пријава, као начелно неформални акт, подноси на одређене алтернативне начине и no правилу, законодавац не даје било какву формалну предност било којем од тих могућих модалитета пријављивања кривичног дела за кoie ce гони no службеној дужности.

Пријава се подноси надлежном јавном тужиоцу и то: a. писмено или b. усмено.

Ако je кривична пријава поднесена усмено, јавни тужилац мора да кумулативно поступи на следећи начин:

• он упозорава пријавиоца на последице лажног пријављивања, те • уноси пријаву и упозорење о последицама лажног пријављивања у записник.

Упозоравање подносиоца пријаве на последице лажног пријављивања има две сврхе: a) фактичку сврху, да се и на такав начин смањи могућност подношења лажне пријаве, те да се на подносиоца још једно изврши нека врста „пресије" да се уздржи од лажног пријављивања, те б) кривичноправну сврху, јер се тиме отклања могућност евентуалног позивања подносицоа лажне пријаве, на поступање у правној заблуди, тј. он не може тврдити да није знао да je лажно пријављивање кривично дело.

Уколико je пријава саопштена телефоном о томе се сачињава службена белешка. Иако то није стриктно наведено у Законику, могуће je кривичну пријаву као потпуно неформалан акт, поднети и употребом других техничких средстава u начина (подношење пријаве слањем CMC поруке, када je потребно не само направити службену белешку о томе, већ и сачувати CMC поруку, тако што би се она нарезала на CD, уз одговарајућу потврду аутентичности, или сачувала бележењем на други електронски носилац података, односно фотографисала сама CMC порука на екрану телефона и тсл).

Пријава се подноси надлежном јавном тужиоцу, али неће наступити штетне про- цесне последице ни ако се она поднесе суду, полицији, другом државном органу или ненадлежном јавном тужиоцу, јер су ови субјекти и органи дужни да пријаву приме и одмах je заједно са свим њеним прилозима доставе надлежном јавном тужиоцу.

Уколико je пријава поднесена полицији, a она оцени да постоје основи сумње да je извршено кривично дело за које се гони no службеној дужности, полиција je дужна да без одлагања, спроведе потребне радње које спадају у домен њених овлашћења у преткривичном поступку о чему ће обавестити надлежног јавног тужиоца.

Уколико се ради о већ на први поглед, лажној пријави или пријави неозбиљног садржаја, њу треба третирати као непостојећи акт, односно такву доставу уопште не треба сматрати кривичном пријавом.

Када je оштећени поднео кривичну пријаву или предлог за гоњење, a у току поступка се утврди да се ради о кривичном делу за које се гони no приватној тужби, пријава, односно предлог сматраће се благовременом приватном тужбом ако су поднети у року предвиђеном за подношење приватне тужбе

2.. Други начини сазнања за кривично дело

Јавни тужилац осим путем кривичне пријаве, што je редован начин, може и на друге начине сазнати да je учињено кривично дело за које се гони no службеној дужности. Он у неким ситуацијама може имати и своја непосредна сазнања, као када се на пример, ради о кривичном делу које се одиграло пред њим, где би типичан случај било кривично дело давања лажног исказа у кривичном поступку.

До непосредног сазнања јавног тужиоца о учињеном кривичном делу, долази и када се ради о тзв. ноторним кривичним делима, као што je то на пример, случај са масовним еколошким загађењима, односно кривичним делима против животне средине, која погађају велики број људи осим када се ради о вишој сили или случају.

Осим класичних кривичних пријава могуће су и самопријаве, када се одређено лице само пријављује као учинилац конкретног кривичног дела. Самопријаве могу бити истините и засноване на разним мотивима, било добронамерним, као када je на пример, учинилац мучен грижом савести или се у њему пробудило (по)кајање, било злонамерним мотивима, када се учинилац пријављује за неко лакше кривично дело, да би тако избегао сумњу у односу на неко теже кривично дело. Може се радити и о лажним самопријавама, до којих најчешће долази када су у питању душевно болесна лица, или се пак, ради о душевно здравим лицима, која на такав начин, желе да од кривичног гоњења поштеде правог учиниоца кривичног дела.

Сазнања о извршеном кривичном делу јавни тужилац може некада стећи и из штампе, односно посредством других масовних мeдиja. У неким ситуацијама до јавног тужиоца може допрети и „глас" о извршеном кривичном делу, односно тзв. јавно поговарање, које у многим ситуацијама не мора уопште бити релевантно, али некада може заиста указивати на евидентно учињено кривично дело.

Посебан фактички начин сазнања да je учињено кривично дело постоји када се ради о учиниоцу затеченом при извршењу кривичног дела, што такво лице у процесном смислу чини флагрантним осумњиченим, те ствара могућност да као такав буде лишен слободе не само од стране надлежних државних органа, пре свега полиције, већ и од стране било којег грађанина.

ОРГАНИ (СУБЈЕКТИ) КРИВИЧНОГ ПОСТУПКА

104. Улога полиције у преткривичном поступку

С обзиром да je основна улога полиције спречавање будућих, очекиваних или у општем смислу могућих, планираних и непланираних кривичних дела, те откривање и

разјашњавање већ учињених кривичних дела, логично je да она располаже низом законских овлашћења, дужности и могућности у преткривичном поступку.

Материјални услов за ангажовање органа унутрашњих послова, тј. полиције у преткривичном поступку je постојање основа сумње да je извршено кривично дело за које се гони no службеној дужности. Онда када постоји такав степен сумње у односу на чињеницу да je извршено официјелно кривично дело, полиција има дужност предузимања потребних мера које су потребне ради остваривања следећих циљева:

a. у односу на активног актера кривичног дела - проналажење учиниоца кривичног дела и спречавање скривања и бекства извршиоца или саучесника;

b. у односу на материјалне доказе - откривање и обезбеђивање трагова кривичног дела и предмета који могу послужити као доказ,

c. у односу на све друге могуће изворе информација о кривичном делу и учиниоцу - прикупљање свих обавештења која би могла бити од користи за успешно вођење кривичног поступка.

Полицијске активности у преткривичном поступку се деле на следеће врсте: 1. оперативне полицијске радње, 2. доказне радње полиције, 3. облици полицијског лишења слободе и ограничења личне слободе у преткривичном поступку, те

4. полицијске радње које произлазе из других овлашћења органа унутрашњих послова у преткривичном поступку.

2.1.1. Оперативне радње полиције

Да би остварила претходно наведене циљеве у односу на учиниоца, материјалне доказе и друге могуће изворе релевантних информација, полиција може предузети одређене оперативне радње. Основна карактеристика оперативних радњи je да оне с једне стране, доприносе расветљавању кривичног дела, али оне с друге стране, немају непосредан доказни значај, из чега произлази и да за њихово спровођење није прописана посебна законска форма. И оперативним полицијским радњама се могу постићи одређени доказни ефекти, али не директно, већ само посредно. За предузимање оперативних радњи полиције није потребно испуњење било каквог формалног услова у смислу потребе постојања одређеног захтева или одлуке, већ се ту ради о фактичком вршењу конкретне радње. У оперативне радње полиције спадају следеће активности овог државног органа:

1. одређени облик вербалне комуникације - прикупљање потребних обавештења од грађана;

1. одређени облици контроле ствари и лица, где спадају - преглед превозних средстава, путника и пртљага, затим, прегледање у присуству одговорног лица одређених објеката и просторија државних органа, предузећа, радњи и других правних лица, те остваривање увида у њихову документацију, која се no потреби може и одузети;

2. ограничавање кретања на одређеном простору за неопходно потребно време 3. идентификационе радње - предузимање потребних мера у вези са утврђивањем истоветности лица и предмета;

4. потражне радње - расписивање потраге за лицем и стварима за којима се трага; 5. предузимање и других потребних мера и радњи. Полиција je дужна да о чињеницама и околностима које су утврђене приликом предузимања појединих таквих радњи, a које могу бити од интереса за кривични поступак, као и о предметима који су пронађени или одузети, састави записник или службену белешку. Лице у односу на које je примењена одређена оперативна радња има право да поднесе притужбу надлежном јавном тужиоцу.

1.... Прикупљање обавештења од грађана - 105 (информативни разговор са грађанином)

Прикупљање обавештења од грађана се традиционално означава као тзв. информативни разговор, који представља одређени облик вербалне комуникације између полиције и конкретног грађанина, a који сам no себи нема доказни значај, те он стога с једне стране, не подлеже свим оним формалностима које су типичне за испитивање сведока или окривљених, као радње доказивања, док с друге стране, ни официјелна регистрација тог разговора, сама no себи не представља валидну исправу из које би се у кривичном поступку могли изводити релевантни доказни закључци, na стога није ни садржана у списима кривичног предмета, a ако се у тим списима и нађе, мора се из њих издвојити.

Органи унутрашњих послова могу позивати грађане ради прикупљања обавештења, a такав позив полиције мора садржати два обавезна елемента:

a. разлог позивања, те b. означење својства у коме се грађанин позива.

Принудно се може довести лице које се позиву није одазвало, само ако je у позиву било упозорено на такву могућност. Грађанин не може бити полицијски саслушаван, у својству окривљеног, односно испитиван као сведока или вештак, осим када се пo изузетку, ради о саслушању осумњиченог од стране органа унутрашњих послова.

Прикупљање обавештења од истог лица je ограничено кроз два рока: • првим фактичким роком, сходно којем ова радња може трајати онолико времена, колико je неопходно да се добију потребна обавештења, те

• другим - максималним временским роком, сходно којем прикупљање обавештења може трајати најдуже четири сата.

Овде се ради о потпуно добровољној радњи, што значи да граћанин није дужан да полицији даје било каква обавештења, из чега произлази да, како грађанин нема дужност да са органима унутрашњих послова у овој ситуацији уопште и разговара, он није дужан ни да пристане на разговор у трајању одређеном тим максималним роком од четири сата. Грађанин, уколико пристане на разговор, може да га прекине у било којем тренутку, па и пре истека тих законски одређених четири сата, a само прикупљање обавештења, онда када je грађанин на ту радњу пристао, независно од воље грађанина, не сме трајати дуже од четири сата и о томе органи унутрашњих послова морају водити рачуна no службеној дужности.

Законик не регулише детаљно начин прикупљања обавештења од грађана, већ се то препушта правилима криминалистике, али се стриктно наглашава да се обавештења од грађана не смеју прикупљати принудно. О обављеном разговору са грађанином, односно о датом обавештењу, саставља се службена белешка или записник, који ће се прочитати лицу које je обавештење дало, a то лице може ставити своје примедбе које je орган унут- рашњих послова дужан да унесе у службену белешку или записник. Ако грађанин то захтева, њему ће се издати копија службене белешке или записника о обавештењу које je дао полицији.

Грађанин се може поново позивати ради прикупљања обавештења о околностима другог кривичног дела или учиниоца, a у циљу прикупљања обавештења о истом кри- вичном делу, он се може поново позивати, али се не може поново принудно доводити.

Органи унутрашњих послова могу прикупљати обавештења и од лица која се налазе у притвору, када су кумулативно испуњени следећи услови:

- материјални услов - ако je то потребно ради откривања других кривичних дела и учинилаца, - формални услов - уколико такво прикупљање обавештења одобри суд, тј. истражни судија или председник већа, те

- услов судске контроле - таква обавештења се прикупљају у установи у којој je окривљени притворен, у време које одреди истражни судија, односно председник већа и у његовом присуству, односно у присуству судије кога je он одредио. Уколико притвореник то захтева, прикупљању обавештења у притвору има право да присуствује и бранилац окривљеног.

1... Доказне радње полиције – 106.

По изузетку полиција у преткривичном поступку може обавити и одређене доказнерадње, које се деле на четири врсте:

1. радње које су примарно и изворно у надлежности другог државног органа, тј. које начелно имају судски карактер, а чије се спровођење под одређеним условима може поверити полицији. где спадају:

1..aпретресање стана и лица, 1..b привремено одузимање предмета;

2. радња за коју се no правилу као формални услов захтева судска одлука, али која се no изузетку може спровести и без постојања такве одлуке - претресање стана и лица без наредбе;

3. радње која je примарно у судској надлежности, a које само супсидијарно и условљено може спровести полиција, где спадају увиђај, те одређене врсте вештачења;

4. радња коју пo изузетку и уз испуњеност одређених строгих формалних услова може спровести полиција, a то je саслушање осумњиченог у преткривичном поступку.

2.... Спровођење доказних радњи које су полицији поверене и спровођење одређених радњи без наредбе суда

Истражни судија може поверити органу унутрашњих послова извршење наредбе о претресању стана или лица, на начин предвиђен ЗКП-ом. Истражни судија може органу унутрашњих послова поверити и привремено одузимање предмета, на начин који je Закоником предвиђен. У овим случајевима je надлежност полиције за предузимање ових доказних радњи, деривативне природе, тј. изведена je из оригинарне надлежности истражног судије, који je примарно надлежан за спровођење тих радњи.

Органи унутрашњих послова врше претресање стана и лица без наредбе, што чине без посебног формалног поверавања, у неком од случајева алтернативно регулисаних ЗКП- ом, када je могуће претресање стана без судске наредбе, односно лица и без постојања наредбе суда о претресању. У овим ситуацијама je надлежност полиције за вршење ове радње изворна и заснива се на неком од законских изузетака у односу на правило о иначе обавезном постојању формалног услова у виду наредбе суда.

Органи унутрашњих послова могу и пре покретања истраге привремено одузети одређене предмете, ако постоји опасност од одлагања. Тако одузете предмете полиција je дужна да одмах врати власнику или држаоцу, када постоји један од два алтернативно одређена услова:

• ако кривични поступак не буде покренут, или • уколико органи унутрашњих послова у року од три месеца надлежном јавном тужиоцу не поднесу кривичну пријаву. О сваком претресању стана и лица без наредбе суда, те о одузимању предмета у

преткривичном поступку без постојања судске наредбе, органи унутрашњих послова су дужни да без одлагања обавесте јавног тужиоца.

3.... Спровођење увиђаја и неких вештачења од стране полиције

За спровођење увиђаја онда када се ради о кривичном делу за које je прописана казна затвора од десет година или тежа казна, у преткривичном je поступку искључиво надлежан истражни судија. У погледу кривичних дела за која je прописана блажа казна од наведене, истражни судија je у преткривичном поступку надлежан само примарном, док су за увиђај у таквом случају, органи унутрашњих послова надлежни секундарно иусловљено. Органи унутрашњих послова могу спровести увиђај уколико су кумулативно испуњена два услова:

a) услов тежине кривичног дела - ако су у питању кривична дела запрећена блажом казном, тј. дела за која je прописана казна затвора до десет година, и б) услов хитности - потребно je да истражни судија није у могућности да одмах изађе на лице места.

Ако истражни судија у међувремену стигне на место догађаја у току спровођења увиђаја, он може преузети ту радњу.

Органи унутрашњих послова могу у преткривичном поступку одредити и одређена вештачења, ако су кумулативно испуњени следећи услови:

a) услов хитности - мора се радити о вештачењима која не трпе одлагање; б) услов тежине кривичног дела - ако су у питању кривична дела за која je прописана казна затвора до десет година; те в) услов да се не ради о вештачењима посебне врсте - да није у питању обдукција или ексхумација леша, јер те врсте вештачења може да одреди једино суд. О спроведеном увиђају и одређивању вештачења у преткривичном поступку,

органи унутрашњих послова су дужни да без одлагања обавесте јавног тужиоца.

2.1.2.3. Саслушање осумњиченог од стране полиције у преткривичном поступку

До саслушања осумњиченог у преткривичном поступку од стране полиције долази у две процесне ситуације:

1. када орган унутрашњих послова позива одређено лице као осумњиченог и 2. када се у односу на грађанина са којим je обављен информативни разговор, појаве околности због којих га полиција сматра осумњиченим. Орган унутрашњих послова може одређено лице позвати ради саслушања у

својству осумњиченог, до чега може доћи у две ситуације: 1. када полиција прикупља обавештења од лица за које постоје основи сумње да je учинилац кривичног дела или

2. ако полиција према том лицу предузима радње у преткривичном поступку. У позиву ће се осумњичени упозорити да има право ангажовања адвоката.

Осим када je већ позван у својству осумњиченог, ради саслушања од стране полиције, грађанин може својство осумњиченог стећи и током прикупљања обавештења. Уколико орган унутрашњих послова у току прикупљања обавештења оцени да позвани грађанин може бити сматран осумњиченим, дужан je таквог грађанина одмах обавести:

• y односу на његову могућу деликтну активност - о кривичном делу за које се терети и основама сумње,

• у односу на његово право на одбрану - о праву да узме браниоца који ће присуствовати његовом даљем саслушању, те да није дужан да без браниоца одговара на постављена питања.

Уколико полиција осумњиченог задржи у складу са правилима Законика, она je дужна да га поред овога, одмах обавести и о његовим другим процесним правима из домена права на одбрану, као што je право информисања на свом језику или језику који разуме, да није дужно ништа да изјави и да све што изјави може бити употребљено као доказ против њега итд. (члан 5). Полиција je такође дужна да задржаном осумњиченом омогући коришћење

права која има и лице лишено слободе, које je доведено истражном судији, као што je право коришћења телефона ради ангажовања браниоца итд.

Орган унутрашњих послова ће осумњиченог саслушати према правилима Законика која се односе на саслушање окривљеног, када су кумулативно испуњена два услова:

- ако осумњичени пристане на давање исказа полицији, те - уколико је осумњичени такав пристанах дао у присуству адвоката.

О саслушању осумњиченог орган унутрашњих послова je дужан да обавести надлежног јавног тужиоца, који таквом саслушању може присуствовати. Записник о саслушању осумњиченог од стране полиције се не издваја из списа кривичног предмета и може да се користи као доказ у кривичном поступку.

2.1.3. Облици (107) полицијског лишења слободе и ограничења личне слободе у преткривичном поступку

Полиција само у неким у изузетним случајевима регулисаним Закоником, може током преткривичног поступка, одређено лице лишити слободе, односно ограничити му личну слободу. У преткривичном поступку постоје три облика таквог деловања полиције:

1. лишење слободе осумљиченог ради његовог спровођења истражном судији; 2. класично полицијско лишење слободе, које je релативно краткотрајног карактера - задржавање осумњиченог

3. краткотрајно задржавање лица затечених на месту извршења кривичног дела.

2.1.3.1. Лишење осумњиченог од стране полиције, ради његовог спровођења истражном судији

Овлашћена службена лица органа унутрашњих послова могу неко лице лишити слободе, уколико постоји било који од алтернативно прописаних разлога за одређивање притвора, али су дужна да такво лице без одлагања спроведу надлежном истражном судији, осим изузетно, уколико су испуњени услови за задржавање осумњиченог од стране полиције до 48 часова. Приликом довођења осумњиченог, овлашћено службено лице органа унутрашњих послова ће обавестити истражног судију о две чињенице:

- о разлозима лишења слободе, тe - о времену лишења слободе. Лице лишено слободе од стране органа унутрашњих послова мора на свом језику

или језику који разуме бити одмах обавештено о разлозима лишења слободе и свему што му се ставља на терет, те мора бити поучено о својим следећим основним правима (чл.5): 1. праву на несамоинкриминисање и последицама евентуалних изјава - да није дужно било шта да изјави и да све што изјави може бити употребљено као доказ против њега; 2. праву нa стручну одбрану и правима која из тог права произлазе:

a) да узме браниоца пo свом избору; б) да неометано општи са браниоцем; в) да бранилац присуствује његовом саслушању;

3. праву на медицински надзор - да захтева у свако доба да га без одлагања прегледа лекар no његовом избору, a ако он није доступан, no избору органа лишења слободе; 4. праву на правну заштиту:

.a да покрене поступак пред судом ради испитивања законитости лишења слободе,

.b да захтева накнаду штете због неоснованог лишења слободе. Ако се ради о лицу лишеном слободе, које није држављанин Србије, он има следећа посебна права:

1. да захтева да се о времену, месту и свакој промени места лишења слободе без одлагања обавесте лица no његовом избору, као и дипломатско-конзуларни представник државе чији je држављанин односно представник одговарајуће међународне организације ако je у питању избеглица или лице без држављанства;

2. да неометано општи са дипломатско-конзуларним представником односно представником одговарајуће међународне организације.

Aко je због неотклоњивих сметњи спровођење лица лишеног слободе трајало дуже од осам сати, настају две дужности за државне органе:

1. дужност полиције - службено лице органа унутрашњих послова мора да истражном судији такво закашњење посебно образложи, те

2. дужност истражног судије, који има обавезу да о томе сачини службену белешку, односно записник.

Истражни судија ће у записник унети и изјаву лица лишеног слободе о времену и месту лишења слободе. 108.

2.2.... Задржавање осумњиченог у преткривичном поступку од стране полиције

Задржавање осумњиченог од стране полиције у преткривичном поступку представља облик релативно краткотрајног лишења слободе, на темељу одлуке надлежног државног органа који нема судски карактер (полиција), због чега такво лишења слободе с једне стране, има изузетан карактер, док je оно с друге стране, временски лимитирано релативно кратким роком трајања, уз обезбеђење осумњиченом који je на такав начин лишен слободе, како обавезне стручне одбране, тако и одређене нужне судске заштите.

Свако има право на личну слободу и безбедност, a лишење слободе je допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом. Лице лишено слободе без одлуке суда мора без одлагања, a најкасније у року од 48 часова, бити предато надлежном суду, a у противном се пушта на слободу.

Одређено лице може бити задржано у преткривичном поступку одлуком органа унутрашњих послова, најдуже до 48 часова од часа лишења слободе, односно од одазивања на позив, уколико су кумулативно испуњена два услова:

• постојање неког од алтернативно прописаних разлога за притвор у кривичном поступку, те

• постојање потребе да то лице од стране органа унутрашњих послова буде задржано ради прикупљања обавештења или саслушања.

Постојање само разлога за притвор према оцени полиције, јесте разлог за лишење слободе конкретног лица, али оно примарно, у таквом случају мора бити спроведено истражном судији, a само изузетно, уколико се истовремено, процени да je потребно да се од њега прикупе обавештења, односно да постоји потреба његовог саслушања, он ради спровођења тих радњи може бити задржан, најдуже 48 сати од часа лишења слободе, односно од одазивања на позив.

О задржавању, орган унутрашњих послова доноси и задржаном лицу уручује решење, што се мора пo правилу, учинити одмах, а најкасније у року од два сата., Решење о задржавању садржи следеће обавезне елементе:

• податке о кривичном делу за које се осумњичени терети; • основе сумње; • дан и час лишења слободе или одазивања позиву; те • време почетка задржавања.

Против решења о задржавању може се изјавити жалбачији су титулари осумњичени и његов бранилац. Закоником није дефинисан било какав рок у коме се ова жалба може изјавити, што значи да се она може поднети од момента уручења решења о задржавању, пa све док само задржавање траје. Поднесена жалба се одмах доставља истражном судији, који je дужан да о њој одлучи у року од четири часа пријема жалбе. Ова жалба, исто као и жалба против решења о одређивању притвора, нема суспензивно дејство, тј. не одлаже извршење побијаног решења.

Одређена судска контрола полицијског задржавања се обезбеђује не само могућношћу улагања жалбе против решења о задржавању, a о којој одлучује истражни судија, већ и тиме што je орган унутрашњих послова дужан да о задржавању које je одредио, одмах обавести истражног судију, a истражни судија може захтевати да орган унутрашњих послова њему спроведе лице које je задржано.

Осумњичени који je задржан има сва права, која и иначе има осумњичени који се саслушава у преткривичном поступку, те мора бити обавештен о законским правима која му припадају. Поред тога, онда када je осумњиченом одређено задржавање наступа и посебан процесни тренутак, од којег мора постојати обавезна стручна одбрана. Осумњичени не може бити саслушан без присуства браниоца, те ће се његово саслушање одложити до доласка браниоца, a најдуже осам сати, пa ако ни тада присуство браниоца не буде обезбеђено, органи унутрашњих послова ће поступити на један од два алтернативно прописана начина:

1. пустиће осумњиченог на слободу или 2. спровешће осумњиченог без одлагања надлежном истражном судији.

2.1.3.3. Задржавање лица која су затечена на месту извршења кривичног дела – 109.

Задржавање лица која су затечена на месту извршења кривичног дела не представља право лишење слободе, али и оно јесте одређено ограничење личне слободе, које je стриктно функционалног карактера, пошто je усмерено на обезбеђивање потребних информација о кривичном делу од лица за која je, с обзиром да су затечена на месту извршења кривичног дела, вероватно да поседују такве информације, односно да су на одређени релевантан начин повезана са учињеним кривичним делом.

Лица затечена на месту извршења кривичног дела се не морају обавезно задржати, већ се она могу и упутити истражном судији, или са могу пустити да слободно напусте место извршења кривичног дела, ако се процени да није потребно ни њихово задржавање, нити упућивање истражном судији.

Овлашћена службена лица органа унутрашњих послова имају право да лица затечена на месту извршења кривичног дела упуте истражном судији или да их задрже на месту извршења кривичног дела до доласка истражног судије, онда када су кумулативно испуњена два услова:

1. ако би та лица могла да дају податке важне за кривични поступак и 2. уколико je вероватно да се њихово саслушање, односно испитивање, касније не би могло спровести или би то било скопчано са знатним одуговлачењем или другим тешкоћама.

Задржавање ових лица на месту извршења кривичног дела у сваком случају, не може трајати дуже од шест сати.

Лице задржано на месту догађаја има право подношења притужбе надлежном јав- ном тужиоцу или непосредном вишем органу унутрашњих послова.

2.1.4. Друга овлашћења и дужности полиције у преткривичном поступку

У друга овлашћења и дужности полиције у преткривичном поступку спадају две врсте активности:

a) радње које полиција врши у циљу идентификације одређених лица и предмета, б) радње којима полиција реализује одређену судску одлуку, или којима тзв. радњама полицијске асистенције помаже спровођење одређених активности других државних органа у преткривичном поступку. За спровођење одређених идентификационих полицијских радњи у односу на лица,

потребно je испуњење одређених законских услова: • материјални услов за предузимање таквих радњи je да су оне неопходне ради утврђивања истоветности или у другим случајевима од интереса за успешно вођење поступка, a

• формални услов je да то претходно одобри истражни судија. Под тим условима органи унутрашњих послова могу спровести следеће радње: фотографисати осумњиченог, узети отиске његових прстију, јавно објавити фотографију осумњиченог, те предузети друге радње које су потребне ради утврђивања идентитета.

Када je потребно да сеутврди од кога потичу отисци прстију на појединим предметима, органи унутрашњих послова могу, уз претходно одобрење јавног тужиоца, узимати отиске прстију од лица за која постоји вероватноћа да су могла доћи у додир са тим предметима.

У услужне радње полиције, односно радње полицијске асистенције у преткривичном поступку спадају две врсте радњи:

1. радње које се спроводе на основу судске одлуке, која je формални услов, онда када за њихову реализацију постоји и одговарајући материјални услов, ajcoje представљају одређене посебне, тј. специјалне доказне технике, где спадају:

a) тајни аудио и видео надзор, б) одређивање прикривеног иследника и деловање у својству прикривеног иследника, те в) мере пружања симулованих пословних услуга и склапања симулованих правних послова,

2. радње које представљају класичну полицијску асистенцију онда када други државни орган спроводи конкретну процесну активност. Полиција je на захтев других државних органа, a у преткривичном поступку су то

пре свега, јавни тужилац и истражни судија, дужна да им пружи потребну стручну помоћ. To се односи не само на преткривични поступак, већ и на истрагу, na тако, ако je истражном судији потребна помоћ органа унутрашњих послова или других државних органа у вези са спровођењем истраге, они су дужни да му такву помоћ, пруже на његов захтев.

2,2. Улога јавног тужиоца у преткривичном поступку – 110.

Јавни тужилац у преткривичном поступку има: 1. опште овлашћење поседовања руководеће улоге у преткривичном поступку, те 2. одређена посебна Закоником таксативно дефинисана овлашћења, која постоје у следећим облицима: • поступање поводом пријема кривичне пријаве; • поступање према условљеном опортунитету кривичног гоњења; • захтевање ангажмана истражног судије у преткривичном поступку и предлагање истражном судији да донесе наредбу о неким посебним доказним радњама;

• право присуствовања одређеним радњама које у преткривичном поступку спроводе други органи;

• давање одобрења полицији за предузимање одређених радњи; • одлучивање no притужбама на поступање органа унутрашњих послова у преткривичном поступку.

2.2.1. Руководећа улога јавног тужиоца у преткривичном поступку

Основно право и основна дужност јавног тужиоца je гоњење учинилаца кривичних дела, a за кривична дела за која се гони no службеној дужности јавни тужилац je надлежан да руководи преткривичним поступком. Ради омогућавања јавном тужиоцу да остварује руководећу улогу у преткривичном поступку, сви органи који учествују у том поступку имају две основне дужности:

а) дужност информисања јавног тужиоца - они су дужни да о свакој предузетој радњи обавесте надлежног јавног тужиоца, те б) дужност поступања по налозима јавног тужиоца - органи унутрашњих послова и други државни органи надлежни за откривање кривичних дела, дужни су да поступе пo сваком захтеву надлежног јавног тужиоца.

Иако je јавни тужилац законски дефинисан као руководећи субјект преткривичног поступка и то пре свега, у односу на полицију, али и друге државне органе, којима може издавати обавезујуће налоге, тј. од њих захтевати да предузму одређене радње, њему не стоје на располагању неке значајније законске могућности, уколико се полиција или други државни орган оглуши о неки његов захтев.

Уколико орган унутрашњих послова или други државни орган не поступи пo захтеву јавног тужиоца, јавни тужилац ће обавестити старешину који руководи органом, a пo потреби може обавестити надлежног министра, владу или надлежно скупштинско тело.

2... Поступања јавног тужиоца поводом пријема кривичне пријаве – 111.

Поводом кривичне пријаве коју je примио непосредно или посредством других државних, јавни тужилац може да поступи на неки од следећих начина:

1. поднети одговарајући оптужни акт те тако иницирати започињање кривичног гоњења ако оцени да из навода кривичне пријаве и доказа на којима се она заснива, произлази постојање основане сумње да je пријављено лице учинило кривично дело за које се гони пo службеној дужности;

2. одбацити кривичну пријаву својим решењем, када нађе да постоји неки од Закоником утврђених разлога за доношење такве његове одлуке;

3. прикупити потребна обавештења, што може учинити сам или посредством других државних органа, уколико на основу навода садржаних у пријави, не може одлучити ни да подигне оптужни акти, нити да пријаву одбаци;

4. одложити кривично гоњење уз сагласност суда, ако оцени да су испуњени законски услови за поступање no условљеном опортунитету кривичног гоњења.

Када поводом примљене кривичне пријаве, оцени да постоји довољно кредибилних доказа, да je одређено лице учинило кривично дело за које се гони no службеној дужности, a да при том не постоји било која околност која пo закону искључује кривично гоњење, јавни тужилац не доноси неку посебну формалну одлуку, већ подноси одговарајући оптужни акт, чиме започиње кривично гоњење. У таквом случају јавни тужилац поступа према начелу легалитета официјелног кривичног гоњења.

Јавни тужилац доноси формалну одлуку у односу на кривичну пријаву, онда када нађе да услед постојања одређених разлога није могуће или није потребно, односно целисходно, започети кривично гоњење одређеног лица, те се тада доноси решење о одбацивању кривичне пријаве. Јавни тужилац одбацује кривичну пријаву, онда када из саме пријаве проистиче непостојање услова за поступање према начелу легалитета официјелног кривичног гоњења, због постојања неке од алтернативних околности које се односе на:

1. дело – ако пријављено дело није уопште кривично дело или се не ради о кривичном делу за које се не гони no службеној дужности;

2. кривично гоњење - ако je наступила застарелост или je дело обухваћено амнестијом или помиловањем или ако постоје друге околности које искључују гоњење или

3. процесно релевантан степен сумње - уколико не постоји основана сумња да je осумњичени учинио кривично дело.

Када јавни тужилац на темељу података из кривичне пријаве, односно информација којима располаже, није стекао убеђење како да поступи поводом поднесене кривичне пријаве, он ће обавити одређене проверавајуће радње, a након тога јавни тужилац може или започети кривично гоњење, или кривичну пријаву одбацити. О одбацивању пријаве, као и о разлозима за доношење такве одлуке, јавни тужилац у року од осам дана обавештава оштећеног, a уколико je пријаву поднео орган унутрашњих послова, тада се и тај орган обавештава о одбацивању кривичне пријаве.

Јавни тужилац ће кривичну пријаву изузетно одбацити и када поступа no начелу опортунитета кривичног гоњења, што je у погледу релативно лакших кривичних дела, могуће у две ситуације:

1. условљени опортунитет и 2. опортунитет заснован на разлозима правичности.

Уколико je кривична пријава одбачена услед поступања јавног тужиоца no начелу опортунитета кривичног гоњења, оштећени не може стећи својство супсидијарног тужиоца.

Јавни тужилац ће сам или посредством других, прикупити потребна обавештења, када се ради о неком од следећих алтернативно прописаних случајева:

• ако се из саме пријаве не може оценити да ли су наводи пријаве вероватни; • уколико подаци садржани у пријави не пружају довољно основа да јавни тужилац може одлучити да ли ће захтевати спровоћење истраге;

• ако je до јавног тужиоца само допрео глас да je извршено кривично дело, a нарочито ако се ради о непознатом учиниоцу кривичног дела.

Јавни тужилац може у циљу прикупљања потребних обавштења позивати грађане, односно са њима обављати информативни разговор, a уколико јавни тужилац није у могућности да то предузме сам, он ће захтевати од органа унутрашњих послова да прикупе потребна обавештења, те предузму друге мере ради откривања кривичног дела и учиниоца, које спадају у домен овлашћења тих органа. Прикупљање обавештења и давање података у вези са проверавањем навода из кривичне пријаве, морају се одвијати у складу са начелом дискреције и заштите личног достојанства.

Јавни тужилац и други државни органи, предузећа и друга правна лица, дужни су да приликом прикупљања обавештења, односно давања података, да поступају обазриво, водећи рачуна да се не нашкоди части и угледу лица на које се ти подаци односе. Јавни тужилац може увек тражити да га органи унутрашњих послова обавесте о мерама које су предузели, a ти органи су дужни да јавном тужиоцу одговоре без одлагања.

Уколико и после предузетих радњи прикупљања обавештења, односно других мера усмерених на откривање кривичног дела и учиниоца, проистиче неки од разлога за одбацивање кривичне пријаве, или уколико се испостави да не постоји основана сумња да je осумњичени извршио кривично дело, јавни тужилац ће одбацити кривичну

пријаву. Уколико се након предузетих радњи прикупљања обавештења, односно других мера усмерених на откривање кривичног дела и учиниоца, прикупе веродостојни докази, тако да јавни тужилац оцени да постоји основана сумња да je осумњичени извршио кривично дело, он ће тада подношењем одређеног оптужног акта, започети кривично гоњење.

2.2.3. Друга овлашћења јавног тужиоца у преткривичном поступку

У друга овлашћења јавног тужиоца у преткривичном поступку, спадају између осталог, његова овлашћења у односу на одобравање неких радњи одређених других државних органа, као и могућност одређене процесне иницијативе, те могућност коришћења неких правних средстава итд.

Лица која сматрају да им je полиција у преткривичном поступку повредила нека права, или je некоректно поступала, односно, огрешила се уопште о своја законска ов- лашћења, могу поднети притужбу надлежном јавном тужиоцу.

Када je учинилац кривичног дела непознат, јавни тужилац може предложити да истражни судија предузме поједине истражне радње, ако je с обзиром на околности случаја, неопходно или целисходно да се оне предузму пре покретања истраге, a ако се истражни судија не сложи са тим предлогом, одлуку доноси ванрасправно веће. Када се ради о предузимању одређених посебних доказних радњи (специјалне истражне технике), одлуку доноси истражни судији на предлог јавног тужиоца. За доношење одлуке истражног судије о привременој обустави извршења одређених сумњивих финансијских трансакција, потребан je предлог јавног тужиоца. У односу на решење истражног судије донето no његовом предлогу, јавни тужилац има право жалбе.

Јавни тужилац може захтевати да надлежни државни орган, банкарска или друга финансијска организација обави контролу пословања лица за које постоје основи сумње да je учинило кривично дело за које je законом прописана казна затвора од најмање четири године и да му достави документацију и податке који могу послужити као докази о кривичном делу или имовини прибављеној кривичним делом, као и обавештења о сумњивим новчаним трансакцијама у смислу Конвенције о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стеченим криминалом и о финансирању тероризма. О захтеву и прикупљеним подацима јавни тужилац je дужан да одмах обавести истражног судију.

3.. Улога суда у преткривичном поступку – 112.

Улога суда, a пpe свега, истражног судије у преткривичном поступку постоји у неколико облика:

1. саслушање лица лишеног слободе које je истражном судији спроведено; 2. контрола задржавања од стране полиције у преткривичном поступку; 3. спровођење одређених доказних радњи 4. одлучивање о спровођењу одређених посебних доказних радњи (специјалне истражне технике);

5. наређивање посебног финансијског надзора; 6. давање одобрења полицији за предузимање одређених идентификационих радњи, 7. давање сагласности јавном тужиоцу за поступање према условљеном опортунитету кривичног гоњења.

1... Саслушање лица лишеног слободе које je спроведено истражном судији

Када му полиција спроведе лице лишено слободе, истражни судија je дужан да спроведе следеће радње:

• одмах саопшти лицу лишеном слободе да има право на стручну одбрану, тј. да може узети браниоца,

• омогући у његовом присуству, уз коришћење телефона, телеграфа или другог електронског преносиоца порука, да браниоца обавести непосредно или посредством чланова породице, односно трећег лица чији идентитет мора бити откривен истражном судији;

• ако je потребно, помогне лицу лишеном слободе да нађе браниоца. Истражни судија je дужан да лице лишено слободе одмах саслуша и без присуства

браниоца, уколико се не ради о обавезној стручној одбрани, a при том алтернативно: a) лице лишено слободе није обезбедило браниоца ни у року од 24 сата од када му je то омогућено или б) лице лишено слободе je изјавило да не жели узети браниоца.

Уколико се ради о случају када лице мора имати браниоца већ приликом првог саслушања, тада ће истражни судија лице лишено слободе примарно саслушати у присуству браниоца кога je он сам или неко од њему блиских лица ангажовало. Лицу лишеном слободе се поставља бранилац службеној дужности, у чијем се присуству потом, саслушава од стране истражног судије, уколико алтернативно:

a) лице лишено слободе у таквом случају (обавезна стручна одбрана), није обезбедило присуство браниоца у року од 24 сата од часа када je поучено о праву на браниоца, као и б) ако je лице изјавило да неће узети браниоца.

Основна процесна функција сaслушaњa лица лишеног слободе које je спроведено истражном судији je да се путем судског саслушања одлучи о оправданости претходног лишења слободе тог лица, спроведеног пo правилу, од стране органа унутрашњих послова, a пo изузетку, што je у пракси веома ретко и од стране обичних грађана (грађанско хапшење флагрантног осумњиченог).

Одмах после саслушања, истражни судија ће одлучити да ли ће лице лишено слободе пустити на слободу или ће му одредити притвор. Истражни судија ће притворено лице пустити на слободу, уколико су кумулативно испуњена два услова, која су оба везана за одређену процесну неактивност јавног тужиоца:

а. јавни тужилац у време саслушања лица лишеног слободе није поднео захтев за спровођење истраге, те б. јавни тужилац такав захтев није поднео ни у року од 48 часова од часа одређивања притвора.

Ако истражни судија у року од 48 сати од подношења захтева за спровођење истраге, не донесе решење о спровођењу истраге, дужан je да притворено лице пусти на слободу.

Посебан вид заштите телесног интегритета лица лишеног слободе, али и начин документовања евентуалних злоупотреба приликом лишења слободе у преткривичном поступку, представља могућност лица лишеног слободе, његовог браниоца, односно њему блиских лица, као и јавног тужиоца, да захтевају од истражног судије одређивање лекарског прегледа. Уколико je постављен такав захтев, истражни судија ће донети одлуку о одређивању лекара који ће обавити преглед, a ту одлуку и записник о саслушању лекара, истражни судија прилаже истражним списима. 113.

2... Наређивање посебног финансијског надзора од стране истражног судије

Јавни тужилац може захтевати да надлежни државни орган, банкарска или друга финансијска организација обави контролу пословања лица за које постоје основи сумње да je учинило кривично дело за које je законом прописана казна затвора од најмање четири године и да му достави документацију и податке који могу послужити као д-кази о кривичном делу или имовини прибављеној кривичним делом, као и обавештења о сумњивим новчаним трансакцијама у смислу Конвенције о прању, тражењу, заплени и одузимању прихода стеченим криминалом и о финансирању тероризма. О захтеву и прикупљеним подацима јавни тужилац je дужан да одмах обавести истражног судију.

Ha писани и образложени захтев јавног тужиоца у коме je ближе означен садржај мере или радње коју предлаже и када су испуњени услови за контролу пословања, што значи да се мора радити о кривичном делу за које je прописана казна од најмање четири године затвора, истражни судија може својим решењем одлучити да надлежни орган или организација привремено обустави одређену финансијску трансакцију, исплату, односно издавање сумњивог новца, вредносних папира или предмета за које постоје основи сумње да потичу од кривичног дела или од добити стечене кривичним делом, или су намењени извршењу, односно прикривању кривичног дела. Против решења истражног судије власник новчаних средстава има право жалбе, о којој одлучује ванрасправно веће.

Сви достављени подаци се уништавају под надзором истражног судије, о чему он сачињава записник, ако постоји неки од следећих алтернативно прописаних разлога:

• када јавни тужилац не покрене кривични поступак у року од шест месеци од дана када се упознао са подацима прикупљеним применом мера контроле пословања,

• ако јавни тужилац изјави да прибављене податке неће користити у поступку, • уколико јавни тужилац изјави да против осумњиченог неће захтевати вођење поступка.

2.3.3. Друге функције суда у преткривичном поступку

О жалби осумњиченог или његовог браниоца против решења о задржавању (до 48ч), донетом од стране органа унутрашњих послова у преткривичном поступку, одлуку уроку од 4 сата од пријема жалбе доноси истражни судија.

Уколико je учинилац кривичног дела непознат, јавни тужилац може предложити да истражни судија преузме поједине истражне радње, ако je, с обзиром на околности случаја, неопходно или целисходно да се оне предузму пре покретања истраге. Уколико се истражни судија не сложи са таквим предлогом јавног тужиоца, одлуку о томе доноси ванрасправно веће.

Истражни судија надлежног суда, као и истражни судија нижег суда на чијем je подручју извршено кривично дело, може пре доношења решења о спровођењу истраге, предузети поједине истражне радње за које постоји опасност од одлагања, којима може да присуствује јавни тужилац који поступа пред тим судом, али о свему што je предузето, мора обавестити надлежног јавног тужиоца.

Једино истражни судија може у преткривичном поступку наредити обдукцију или ексхумацију леша, исто као што једино он може вршити увиђај, односно одредити вештачења за кривична дела за која je прописана казна затвора преко десет година.Претресање стана, односно других просторија, као и претресање лица, те при- времено одузимање предмета у преткривичном поступку, се пo правилу, врши уз постојање наредбе истражног судије, као посебног формалног услова, a само се у одређеним законски дефинисаним случајевима, те радње могу спроводити од стране полиције и без судске наредбе.

Истражни судија доноси у преткривичном поступку наредбу о предузимању одређених посебних доказних радњи, као што je тајни аудио и видео надзор, ангажовање прикривеног иследника итд.

Истражни судија даје под одређеним условима, одобрење полицији да фотографишу осумњиченог, узму му отиске прстију, те обаве друге идентификационе радње у преткривичном поступку.

За одлагање кривичног гоњења, неспходна je сагласност суда када се ради о кривичним делима за која je прописана казна преко три a до пет година затвора.

3. Специфична улога грађана у преткривичном поступку – 114. ГРАЂАНСКО ХАПШЕЊЕ

Лишење слободе осумњиченог није мера у односу на коју државни органи имају ексклузивно право, иако пo логици ствари, најчешће они одлучују о нечијем лишењу слободе, те то лишење слободе и спроводе.

Свако може лишити слободе лице затечено на извршењу кривичног дела за које се гони пo службеној дужности. Било који грађанин има право, односно могућност да лиши слободе неко лице, уколико су испуњена два услова:

1. то лице je затечено приликом извршења кривичног дела, што значи да je реч о флагрантним кривичним делима и 2. реч je о кривичном делу за које се кривично гоњење предузима ex officio.

Оба услова су материјалног карактера, при чему се први услов односи на фактичку ситуацију затицања учиниоца приликом флагрантног вршења кривичног дела, док други услов то дело карактерише као кривично дело које се гони официјелно.

Непостојање посебног формалног услова за лишавање слободе од стране грађана, представља нормативни изузетак у односу на већину других облика лишавања слободе, као што су на пример, притвор у кривичној процедури, или одређене кривичне санкције итд. ЗКП-ом се ипак, непостојање формалне одлуке о лишавању слободе, у процесном смислу супституише посебним правилима која грађанину који je спровео лишавање слободе на основу постојања материјалног услова, намећу и одређене, стриктно дефинисане обавезе. Грађанин je дужан алтернативно:

1. да лице лишено слободе одмах преда истражном судији или полицији или 2. да одмах обавести један од тих органа.

Предавање ухапшеног лица истражном судији или органу унутрашњих послова je примарног карактера, јер се ради о активности која се мора спровести, a тек уколико се то не може учинити, грађанин je дужан да одмах обавести један од тих органа. Ако je лице које je лишио слободе грађанин предао органима унутрашњих послова, они потом, поступају као да су га сами лишили слободе, те га према општим правилима, могу задржати, односно спровести истражном судији.

Законодавац не дефинише које лице треба сматрати учиниоцем флагрантног кривичног дела, односно лицем затеченим in flangranti, већ се то препушта конкретној процени у пракси. Под таквим лицем би се начелно могло сматрати:

1. лице које je непосредно затечено да врши кривично дело; 2. лице које je од стране другог лица као очевица извршења кривичног дела, ухваћено као извршилац или саучесник кривичног дела;

3. лице које je непосредно након извршења кривичног дела затечено са оружјем или предметом повезаним са кривичним делом или другим предметом који непосредно упућује на учествовање у извршењу кривичног дела;

4. лице на коме постоје очигледни трагови учествовања у непосредно извршеном кривичном делу.

Уколико се лишење слободе од стране грађана обави мимо одређених законом формулисаних услова, тиме се извршава кривично дело противправног лишења слободе. До тога може да дође у два случаја:

1. Ако се неко лиши слободе без постојања материјалног услова, постојаће кривично дело противправног лишења слободе. Учинилац кривичног дела неће бити кривично одговоран ако je у питању стварна заблуда у ширем смислу, тј. ако je погрешно сматрао да постоје околности према којима би, да су оне стварно постојале, то дело било дозвољено. Уколико je учинилац био у стварној заблуди услед нехата, он ни тада неће бити кривично одговоран, што произлази из законског правила да je такав учинилац кривично одговоран само када закон и за дело учињено из нехата одређује кривичну одговорност.

2. Ако je лишење слободе извршено на основу егзистирања потпуног материјалног услова, постојаће кривично дело противправног лишења слободе, уколико грађанин није поштовао обавезе које му се у тој ситуацији стриктно налажу законом. Кршење тих обавеза се може манифестовати у више модалитета:

а. ако лице лишено слободе није предато истражном судији или полицији, a било je могуће да се то учини; б. уколико један од тих органа није обавештен о лишењу слободе, у ситуацији када није било могуће да им се лице лишено слободе преда; в. ако je лице лишено слободе предато истражном судији или полицији, након што je протекао дужи временски период од оног који je био неопходан те г. уколико су истражни судија или полиција обавештени о лишењу слободе (у случају када није било могуће да се једном од тих органа преда лице лишено слободе), после протека дужег временског периода од оног који je био нужан.

ИСТРАГА

115. 1. Појам и основне особености истраге

Истрага je стадијум кривичног поступка који временски претходи подизању оптужнице и њеној судској контроли. Истрага и подизање оптужнице су два стадијума претходног поступка, који се одвија пре главног претреса тј. суђења у ужем смислу. Истрага се као процесни стадијум одликује следећим основним особеностима: 1. Истрага je судског карактера, што значи да истрагу води и њен je основни актер истражни судија, a само у неким изузетним случајевима одређене радње у истрази могу вршити други државни органи. Важну улогу у истрази у одређеним ситуацијама има и ванрасправно веће, које одлучујући у току истраге може тражити потребна објашњења

од истражног судије, странака и браниоца, a може их и позивати да своје ставове усмено изложе на седници већа;

2. Истрага започиње на формалан начин, тако што се на захтев овлашћеног тужиоца доноси решење о спровођењу истраге, a истрага се сматра започетом онда када то решење постане правноснажно, тј. за њено вођење потребно je да се испуне одређени материјални (основана сумња да je одређено лице учинило кривично дело) и формални услови (предлог тужиоца и правноснажно решење истражног судије);

3. Истрага није обавезна процесна фаза, јер се под одређеним условима оптужница може подићи и без претходног вођења истраге, што je могуће у два процесна модалитета:

• безусловно непосредно оптужење (права непосредна оптужница), те • условљено непосредно оптужење (неправа непосредна оптужница);

4. Истрага je циљно усмерена на прикупљање релевантних доказа и података; 5. Истрага je ороченог трајања, иако je максимални рок протезања истраге (шест месеци) у основи инструктивног карактера.

2. Материјални услов за вођење истраге

Материјални услов за спровођење истраге се огледа у постојању основане сумње да je одређено лице учинило кривично дело.

Истрага се не може водити против непознатог учиниоца кривичног дела (Н.Н. лице), већ je неопходно да се основана сумња односи не само на чињеницу да je учињено одређено кривично дело (објективни аспект), већ и да je то кривично дело учинило одређено лице, односно лице чији je идентитет познат (субјективни аспект). To значи да се истрага покреће против одређеног лица, када постоји основана сумња да je то лице учинило одређено кривично дело.

3. Сврха истраге

Сврха истраге je функционалног карактера у односу на одређене релевантне доказе и има три аспекта: 1. аспект доказивости оптужбе - прикупљање доказа и података који су потребни да би се могло одлучити да ли ће се подићи оптужница или обуставити поступак, 2. аспект омогућавања евентуалног деловања изузетка у односу на начело непосредности - прикупљање доказа за које постоји опасност да се неће моћи поновити на главном претресу или би њихово извођење било отежано, те 3. аспект сврсисходног деловања - прикупљање других доказа који могу бити од ко-ристи за поступак, a чије се извођење, с обзиром на околности случаја, показује целисходним.

Испитивање доказивости оптужбе, односно прикупљање доказа који су релевантни за одлуку о подизању оптужнице или обрнуто, о обустављању поступка je основни и обавезни циљ истраге. До извођења доказа за које постоји опасност од немогућности њиховог понављања на главном претресу, односно њиховог отежаног извођења, те до прикупљања других доказа на темељу целисходности, долази само у неким случајевима. To значи да таква доказна активност није иманентна свакој истрази, пa то стога нису обавезни, већ само могући циљеви истраге.

4. Формални услови за вођење истраге и поступак одлучивања о захтеву за спровођење истраге – 116.

Формални услови за вођење истраге се своде на: 1. постојање одговарајуће процесне иницијативе да се истрага води (захтев овлашћеног тужиоца),

2. усвајање те процесне иницијативе од одговарајуће функционалног облика суда (решење о спровођењу истраге које има свој формални обавезни садржај), те

3. поштовање процесних правила која се односе на подношење захтева јавног тужиоца да се истрага спроведе и поступање истражног судије, односно другог облика судске функционалне надлежности (ванрасправно веће) у вези са тим захтевом, као и поводом правног лека у односу на решење о спровођењу истраге.

Истрага се спроводи на захтев јавног тужиоца. Захтев за спровођење истраге се подноси истражном судији надлежног суда,.

Захтев за спровођење истраге има одређене обавезне елементе, пa се тако у њему морају назначити:

1. лични подаци осумњиченог, 2. чињенични аспекти кривичног дела - опис дела из којег произлазе његова законска обележја,

3. кривичноправни аспект дела - законски назив кривичног дела, 4. објашњење оцене о постојању одговарајућег степена сумње - околности из којих произлази основаност сумње, те постојећи докази на којима се таква сумња заснива.

Одређени доказни u дpyiu процесни предлози су факултативни елемент садржаја захтева за спровођење истраге, пa се тако, у њему може предложити предузимање следећих активности:

1. извиђање одређених околности, 2. предузимање појединих радњи и испитивање одређених лица у односу на извесна питања, те 3. одређивање притвора осумњиченом.

Уз захтев за спровођење истраге, јавни тужилац истражном судији доставља: 1. кривичну пријаву; 2. све списе и записнике о радњама које су предузете, 3. предмете који могу послужити као доказ, односно назначење где се такви предмети налазе.

Након пријема захтева за спровођење истраге, истражни судија ће размотрити списе и ако се сложи са захтевом, донеће решење о спровођењу истраге, које садржи све оне податке које обавезно садржи и захтев за спровођење истраге. Решење о спровођењу истраге се доставља странкама, тј. јавном тужиоцу и окривљеном. Истражни судија ће no правилу, пре доношења решења о спровођењу истраге саслушати осумњиченог, али до тога неће доћи уколико постоји опасност о одлагања, када се решење о спровођењу истраге доноси пре саслушања осумњиченог. Истражни судија je дужан да осумњиченог који je позван ради саслушања пре одлучивања о захтеву за спровођење истраге, пре саслушања упозори на одређене елементе његовог процесног положаја. Ту се ради о упозорењу о основним процесним дужностима осумњиченог, те о упозорењу на основна процесна права осумњиченог, уз посебно упозоравање да све што изјави може бити употребљено као доказ против њега, a осумњиченом се морају саопштити и ева друга права која спадају у елементе права на одбрану.

Kao факултативна процесна опција пре доношења одлуке истражног судије о захтеву за спровођење истраге, постоји могућност претходног усменог изјашњавања јавног тужиоца и осумњиченог пред истражним судијом на посебном рочишту. Истражни судија може, пре него што одлучи о захтеву јавног тужиоца, да позове јавног тужиоца и осумњиченог да одређеног дана дођу у суд, ако je потребно њихово изјашњавање о околностима које могу бити од важности за одлучивање о захтеву за спровођење истраге или ако истражни судија сматра да би из других разлога било целисходно њихово усмено изјашњење. Том приликом јавни тужилац и осумњичени могу стављати своје усмене предлоге, a јавни тужилац може изменити или допунити захтев за спровођење истраге, те

ovo je samo pregled
3 prikazano na 155 str.