Medjunarodno krivicno pravo-Skripta-Pravni fakultet, Skripte' predlog Medjunarodno krivično pravo. University of Belgrade
mfdoom
mfdoom13 September 2012

Medjunarodno krivicno pravo-Skripta-Pravni fakultet, Skripte' predlog Medjunarodno krivično pravo. University of Belgrade

PDF (397 KB)
51 strane
50broj preuzimanja
1000+broj poseta
100%on 12 votesbroj ocena
2broj komentara
Opis
Skripta iz Medjunarodnog krivicnog prava. medjunarodna krivicna dela,zenevska konvencija,konvencije,medj.vojni sud,nacelo zakonitosti,legitimnosti,individualna subjektivna odgovornost,humanosti,pravednost i srazmernost,...
40 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 strane / 51

ovo je samo pregled

3 shown on 51 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 51 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 51 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 51 pages

preuzmi dokument

1. Pojam međunarodnog krivičnog prava Pojam međunarodnog krivičnog prava nije dovoljno određen. Ima nekoliko različitih značenja. Najstarije i najuže značenje je ono koje se odnosi na prostorno važenje krivičnog zakonodavstva jedne zemlje. Pod pojmom međunarodnog krivičnog prava podrazumeva se skup međunarodnih akata koja za države koje su ih prihvatile sadrže obavezu da predvide određena ponašanja u svom krivičnom zakonodavstvu kao krivična dela. Pojam međ.kriv.dela se može shvatiti: - u širem smislu to su sva ponašanja za koja je međunarodna zajednica zainteresovana da budu suzbijana i da nacionalnim krivičnim zakonodavstvima budu predviđena kao krivična dela. To mogu biti krivična dela kao što su: trgovina ljudima, međunarodni terorizam, ilegalni promet droge... - u užem smislu pod međ.kriv.delima se podrazumevaju ona za koja se posle Drgog svetskog rata sudilo od strane Međ.vojnog suda u Nirnbergu (1946) i Tokiju (1948), a koja su dobila svoju potvrdu usvajanjem četiri ženevske konvencije. To su tri kategorije kr.dela: ratni zločini, zločini protiv mira i zločini protiv čovečnosti. U međ.kr.dela spada i zločin genocida koji je uveden Konvencijom o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. Statut Međ.vojnog suda je predviđao i određena pravila o krivičnoj odgovornosti za ta krivična dela koja su kasnije potvrđena od strane Organizacije UN i poznata su pod imenom tzv. Nirnberških principa. Najvažnije međunarodne konvencije koje nalažu državama potpisnicama propisivanje međ.kr.dela su: Ženevska konvencija iz 1949, dva dopunska protokola uz te konvencije iz 1977, Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. Ove konvencije su ratifikovane i od strane Srbije. Sada se sve više govori o međ.kr.pravu kao nadnacionalnom krivičnom pravu koje treba da primenjuje međ.krivični sud. Pojam međ.krivičnog prava treba shvatiti u najširem smislu, pa ono obuhvata i međunarodne aspekte krivičnog prava i krivičnopravne aspekte međ.javnog prava, ali i supernacionalno krivično pravo koje je tek u nastajanju. 2. Značaj odnosa međunarodnog prava i krivičnog prava za međunarodno krivično pravo Postoji različito gledanje na pojam, mogućnosti i budućnost međ.krivičnog prava u zavisnosti od toga da li se posmatra sa aspekta međ.prava ili sa aspekta krivičnog prava.

Docsity.com

Dok su teoretičari krivičnog prava skeptični u pogledu toga da li uopšte postoji međ.kr.pravo koje sadrži nešto više od obaveze država da u svoje zakonodavstvo unesu određene krivičnopravne odredbe, teoretičari međ.prava su već optimisti u tom pogledu. U toku svog razvoja krivično pravo civilizovanih zemalja dostiglo je visoke standarde. Razlike između krivičnog prava i međ.javnog prava, predstavljaju prepreku za ustanovljenje međ.krivičnog prava koje treba da bude spoj te dve grane prava. U teoriji je prisutno shvatanje koje međ.pravu odriče karakter prava. Govori se o pravu u nastajanju. Prepreka za formiranje i razvoj međ.kriv.prava je i suverenitet država. Upravo u oblasti međ.kriv.prava postoji realna opasnost po suverenitet država, jer ideja o supernacionalnom međ.krivičnom pravu koje bi važilo za sve građane sveta, može se zloupotrebiti u cilju ograničenja suvereniteta slabijih država. Nastojanja da se suverenitet određenih država ograniči može se obrazlagati i opravdanošću ustanovljavanja supernacionalnog međunarodnog krivičnog prava. Ta nastojanja imaju uporište u činjenici da neke zločine države ne kažnjavaju jer su i same umešane u to. Prihvatljivo rešenje je univerzalni međ.krivični sud i međ.kriv.kodeks koji bi važio za građane svih država. Ne može se negirati postojanje međ.kriv.prava kao naučne discipline i kao pozitivne grane prava. Međ.krivično pravo obuhvata i krivičnopravne aspekte međ.prava i međunarodne aspekte krivičnog prava. Pojam međ.krivičnog prava treba da obuhvati i supernacionalno međ.kriv.pravo, o kome ima osnova da se govori naročito posle stupanja na snagu Statuta Međ.kriv.suda (1.jula 2002.). Međ.krivično pravo je po svom načinu nastanka međ.pravo, ali je po svojoj prirodi i ciljevima krivično pravo, pa zato u njemu moraju da važe ista osnovna načela kao i u krivičnom pravu. 3. Načelo zakonitosti Univerzalna deklaracija o pravima čoveka iz 1948. sadrži načelo zakonitosti, po kome niko ne sme biti osuđen za krivično delo zbog činjenja ili propuštanja koja nisu bila krivično delo po nacionalnom ili međunarodnom pravu u vreme kada su učinjena. Načelo zakonitosti obično se izražava latinskom formulacijom nulum crimen, nulum poena sine lege i znači da niko ne može biti kažnjen za neko ponašanje, ako pre nego što ga je preduzeo ono nije bilo zakonom predviđeno kao krivično delo i ako nije za isto bila zakonom propisana kazna.

Docsity.com

Kroz načelo zakonitosti krivično pravo obavlja svoju garantivnu funkciju koja je značajna sa aspekta prava i sloboda građana i ostvarivanje principa pravne države. Pravna država ne samo da štiti građane krivičnim pravom, ona ih mora zaštititi i od krivičnog prava. Upravo načelo zakonitosti služi sprečavanju samovoljnog kažnjavanja bez zakona ili na osnovu neodređenog ili nejasnog zakona. U osnovi garantivne funkcije nalazi se samoograničenje državne prinude u oblasti krivičnog prava i ona treba da stvori osećaj sigurnosti u jednom društvu da niko neće biti samovoljno krivično gonjen. Sve je to samo donekle važilo za medjunarodno krivično pravo. Umesto načela zakonitosti bilo je priznato stvaranje prava putem običajnog prava, što je omogućavalo arbitrernost. Polazilo se od pretpostavke da se medj.krivično pravo neće direktno primenjivati, već da prethodno mora biti inkorporisano u krivično pravo pojedinih zemalja. Izuzetno, direktna primena medj.prava dozvoljena je u slučajevima kada nacionalno pravo ne predvidja kao krivično delo neko ponašanje oko koga postoji saglasnost da se radi o teškom krivičnom delu. Statut medj.krivičnog suda iako predstavlja pomak u pravcu kodifikacije medj.krivičnog prava, ne ispunjava stroge krivičnopravne standarde koji se postavljaju u vezi sa načelom zakonitosti. Statut deklarativno usvaja načelo zakoitosti, pa formuliše načelo nullum crimen sine lege i zabranjuje analogiju, a u slučaju nepreciznih odredaba predviđa da treba pribeći tumačenju koje je povoljnije za učinioca. Načelo zakonitosti u krivičnom pravu ima četiri segmenta: 1. nulla poena sine lege scripta – isključuje primenu nepisanog, običajnog prava 2. nulla poena sine lege praevia – sadrži zabranu retroaktivne primene krivičnog zakona. Lex praevia znači da nema krivičnog dela i krivične sankcije ako to nije bilo propisano zakonom pre nego što je krivično delo učinjeno 3. null poena sine lege certa – predstavlja načelo određenosti koje nalaže da krivičnopravne norme u što većem stepenu budu određene i precizne 4. nulla poena sine lege stricta – sadrži zabranu stvaranja prava putem analogije. Lex stricta znači da krivični zakon obuhvata samo ono na šta se odnosi a ne i slične situacije. 4. Načelo legitimnosti Načelo legitimnosti znači da krivično pravo i krivičnopravna represija moraju u celini biti opravdani i nužni. To se može reći i za medj.krivično pravo. Legitimnost znači opravdanost i prihvatljivost određenih ustanova i normi. Ostvarivanje ovog načela zavisi od ubeđenja građana o tome da li su određene

Docsity.com

institucije i norme opravdane. Za pojam legitimnosti je od presudnog značaja vrednosni element, legitimnost pretpostavlja saglasnost nekog ponašanja ili stanja sa određenim sistemom vrednosti. Nelegitimnost neke krivičnopravne norme nije dovoljan razlog da se ona ne primenjuje, već razlog za to da se ona što pre izmeni i uskladi sa zahtevima legitimnosti. Prema tome, načelo legitimnosti je pre svega od značaja za stvaranje krivičnog prava, a samo izuzetno i za njegovu primenu. U oblasti međ.krivičnog prava zbog nepostojanja preciznih pravnih normi postavlja se pitanje da li se može pouzdati u načelo legitimnosti. U medj.pravu postoje norme koje spadaju u tzv. ius cogens odn. norme koje se sa aspekta legitimnosti ne mogu osporavati ni onda kada nisu pisane. Njihova direktna primena, ako nije reč o tome da su preuzete u nacionalna krivična zakonodavstva, ne može se prihvatiti u medj.krivičnom pravu kada se radi o ustanovljavanju krivičnih dela i krivičnih sankcija. I kada se radi o najtežim zločinima oni najpre moraju biti predviđeni medj.aktom i za njih mora biti propisana sankcija. 5. Načelo individualne subjektivne odgovornosti U savremenom krivičnom pravu opšte je prihvaćen princip individualne i subjektivne odgovornosti koji, u stvari, proizlaze iz samog pojma i prirode krivice. Ovo načelo ima dva svoja dela: - jedan se odnosi na to da neko može odgovarati za svoje postupke samo ako je kriv, ako postoji subjektivni odnos prema učinjenom delu – subjektivna odgovornost - drugi se odnosi na zabranu odgovornosti za postupke drugih lica, svako je odgovoran samo za svoje postupke, za ono što je učinio – individualna odgovornost. Razvoj odgovornosti u krivičnom pravu je tekao od kolektivne ka individualnoj. Načelo individualne subjektivne odgovornosti znači da svako odgovara samo za svoje postupke prema kojima ima određeni psihički odnos i zbog kojih mu se može uputiti društveno-etički prekor. U nekim slučajevima dolazi do izvesnih odstupanja od ovog načela. U medj. krivičnom pravu odstupanje od ovog načela predstavlja komandna odgovornost. Iz ovog načela proizlazi i zahtev da se zakonskim opisima krivičnih dela obuhvate samo ona ponašanja koja je moguće izbeći, koja se jednom apstraktnom učiniocu prosečnih sposobnosti objektivno mogu uračunati. Kao krivična dela treba predvideti samo ona ponašanja koja su podobna da budu osnov za individualnu, subjektivnu odgovornost.

Docsity.com

6. Načelo solidarnosti i uzajamnog poverenja među državama Ovo načelo je specifično za medj. krivično pravo i nije poznato u internom krivičnom pravu. Ono polazi od koncepcije relativnog suvereniteta država i dobrovoljnog prenošenja nekih funkcija u oblasti krivičnog prava na medjunarodnu zajednicu. Načelo solidarnosti i uzajamnog poverenja među državama došlo je do izražaja prilikom osnivanja Medjunarodnog krivičnog suda. Medjutim, kako su taj sud prihvatile samo neke zemlje to ukazuje na relativnost ovog načela. Iako bi suzbijanje kriminaliteta trebalo da bude van političkih uticaja i bude shvaćeno kao zadatak koji je u interesu svih zemalja i ova oblast je pod političkim uticajem nekih zemalja što vodi izostajanju solidarnosti među državama. Upravo u političkoj sferi treba tražiti objašnjenje za činjenicu što je ovaj princip u stvarnosti još daleko od toga da se ostvaruje u potpunosti. Odnosi među državama političkog karaktera nužno se odražavaju i u oblasti međ.kriv.prava. Ozbiljna prepreka ostvarenju ovog načela je postojanje dva paralelna međunarodna pravna poretka: jedan koji važi za moćne i uticajne zemlje i drugi koji se primenjuje na male zemlje. 7. Načelo humanosti Načelo humanosti u krivičnom pravu ima dva aspekta: - prvi znači da zaštitna funkcija krivičnog prava mora biti humanistički orijentisana, odnosno da se krivičnim pravom pre svega štite najvažnija dobra čoveka. Krivično pravo, ma koliko njegove sankcije u relativnom smislu bile humane, ne može biti humanistički orijentisano ukoliko nije usmereno na zaštitu čoveka i njegovih najvažnijih dobara, ukoliko zaštita drugih dobara nije podređena tom cilju. Medj.kriv.pravo ima za cilj da zaštiti osnovna dobra celog čovečanstva. - drugi aspekt je ono što se uobičajeno podrazumeva pod načelom humanosti u krivičnom pravu, a to je da u odnosu na učinioca krivičnog dela, krivično pravo i krivične sankcije treba da budu, koliko je to moguće, humane. Isticanje ovog načela često ima ideološke motive da se krivično pravo i kazna prikažu humanijim nego što stvarno jesu. Ipak, realizacija ove ideje je ograničena karakterom krivičnog prava i krivičnih sankcija. Ona ima svoje granice koje leže u činjenici da su krivične sankcije, a posebno kazna, nužno nehumane i da sadrže određeno zlo i zato načelo humanosti u krivičnom pravu i u medj.kriv.pravu treba shvatiti kao težnju da se izbegne nepotrebna humanost.

Docsity.com

8. Načelo pravednosti i srazmernosti Krivično pravo obavlja jednu važnu i korisnu funkciju za pojedinca i društvo, a to je zaštitna funkcija. Granice toj zaštiti postavlja upravo načelo pravednosti i srazmernosti. Kazna i druga krivična sankcija koja se primenjuje prema učiniocu krivičnog dela mora biti pravedna i srazmerna učinjenom delu. Pri tome se mora voditi računa i o stepenu krivice koji predstavlja gornju neprekoračivu granicu prilikom odmeravanja kazne. Nije prihvatljivo da se krivične sankcije propisuju i primenjuju ne obazirući se na neke opšte ideje pravde i pravičnosti, da se po cenu kršenja tih načela, a time i kršenja sloboda i prava građana, ostvaruje što efikasnija zaštita. Načelo pravednosti i srazmernosti predstavlja i branu jednom gledanju na krivično pravo, koje je izvesno vreme bilo čak dominirajuće u određenim zemljama, a to je da društvo ima pravo da različitim oblicima tretmana menja ličnost učinioca krivičnog dela, a sa ciljem da više ne vrši krivična dela. To je ponekad podrazumevalo i drastične zahvate u duševni i telesni integritet učinioca koji uopšte nisu bili u srazmeri sa učinjenim krivičnim delom. Danas je načelo pravednosti i srazmernosti ponovo postalo jedno od osnovnih načela krivičnog prava. Ono je od značaja ne samo za njegovu primenu, već i za njegovo stvaranje. U oblasti medj.kriv.prava zastupa se mišljenje da bez ostvarivanja načela pravednosti, nije moguće ni postići i održavati međunarodni mir. Neke pojave u medj.kriv.pravu stvaraju sumnju u pogledu ostvarenosti ovog načela. Osnivanje ad hoc tribunala samo za određene zločine i učinioce, nameće prigovor selektivne prirode koji predstavlja grubo kršenje ovog načela. 10. Razvoj međunarodnog krivičnog dela O začecima međ.krivičnog prava se može govoriti još u antičkom Rimu, a na neke njegove elemente nailazi se i u srednjovekovnom pravu. Pre Drgog svetskog rata međ.kr.pravo je bilo u nastajanju i sastojalo se iz dela međ.ugovornog običajnog prava koji se odnosi na piratstvo, ropstvo, regulisanje oružanih sukoba. Međunarodnopravni ugovori koji se zaključuju u drugoj polovini 19. i početkom 20. veka i običajnopravne norme odnosile su se na države i nisu obavezivale pojedince. Stav da pojedinca može biti subjekat međunarodnog prava nije bio

Docsity.com

prihvaćen u to vreme, a predstavljao je uslov za razvoj međunarodnog krivičnog prava. Prvi put je priznavanje pojedinca kao subjekta međunarodnog prava učinjeno u Versajskom mirovnom ugovoru 1919.g. i time se prvi put zauzima izričit stav o individualnoj krivičnoj odgovornosti zbog povrede normi međ.prava. Veliki značaj za razvoj međunarodnog krivičnog prava imalo je suđenje u Nirnbergu. Tome je prethodio sporazum u Londonu 1945.g. kojim je osnovan vojni tribunal i čiji je sastavni deo i Statut tog tribunala. Taj statut izvršio je veliki uticaj na dalji razvoj međ.krivičnog prava, a posebno njegove odredbe koje se odnose na tri grupe kr.dela. Kao krivična dela u nadležnosti Međ.vojnog tribunala predviđeni su: - zločini protiv mira - planiranje, pripremanje, započinjanje ili vođenje agresorskog rata ili rata kojim se krše međunarodni ugovori, sporazumi ili garantije, ili učestvovanje u nekom zajedničkom planu ili zaveri za izvršenje bilo kog od tih dela - ratni zločini – povrede ratnih zakona i običaja. Takve povrede obuhvataju ubistvo, zlostavljanje ili odvođenje na prinudni rad ili za koji drugi cilj civilnog stanovništva okupirane teritorije ili u okupiranu teritoriju, ubistvo ili zlostavljanje ratnih zarobljenika ili lica na moru, ubijanje talaca, pljačkanje javne ili privatne imovine, namerno razaranje gradova, varoši i sela... - zločini protiv čovečnosti – ubistvo, istrebljenj, porobljavanje, deportacija i ostala nečovečna dela izvršena protiv bilo kojeg stanovništva pre ili za vreme trajanja rata ili proganjanje na ratsnoj, političkoj ili verskoj osnovi... Statut Međ.vojnog suda je dobio svoju potvrdu kroz tzv. Nirnberške principe. Do daljeg razvoja međ.kr.prava došlo je kroz usvajanje određenih međ. konvencija kojima su ustanovljena određena međ.kr.dela. Od međunarodnih akata kojima sse predviđaju elementi određenih krivičnih dela treba izdvojiti: 1. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju zločina genocida iz 1948. godine 2. Ženevske konvencije iz 1949. godine sa dva dopunska protokola 1977. godine 3. Konvencija za zaštitu kulturnih dobara u slučaju oružanog sukoba iz 1954. godine 4. Konvencija o ukidanju svih oblika rasne diskriminacije iz 1965. godine 5. Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju krivičnih dela protiv lica pod međunarodnom zaštitom uključujući diplomatske agente iz 1973. godine 6. Evropska konvencija o kažnjavanju terorizma iz 1977. godine 7. Konvencija o zabrani razvoja, proizvodnje, skladištenja i upotrebe hemijskog oružja i njihovom uništavanju iz 1993. godine Određeni značaj u razvoju međunarodnog krivičnog prava imaju i rezolucije i deklaracije Generalne skupštine UN. Nesporan značaj za međunarodno krivično

Docsity.com

pravo imaju i rezolucije Saveta bezbednosti UN kojima su osnovani ad hok tribunali za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, iako rasprave o pravnoj prirodi i legalnosti ovih akata i dalje traju. 11. Vremensko važenje medjunarodnog krivičnog prava Zbog nepostojanja kodifikacije i preciznog regulisanja šta predstavlja međ.kriv.delo postavlja se pitanje, da li je moguće primeniti pravilo da važi onaj zakon koji je važio u vreme izvršenja krivičnog dela i da li je moguće da se dozvoli primena kasnijeg zakona koji je blaži za učinioca. Često je teško odrediti koji je zakon važio u vreme izvršenja kriv.dela. To se posebno javlja ako bi se pošlo od toga da se i običajnim pravom mogu stvarati norme međ.krivičnog prava. Kada se radi o međunarodnim konvencijama kojima se ustanovljava obaveza države da predvide određena ponašanja kao krivična dela, prihvaćeno je da ona važe tek od momenta njihove ratifikacije. Tada se na ta krivična dela koja su uneta u interno zakonodavstvo primenjuju opšta pravila o vremenskom važenju krivičnog zakonodavstva. U Statutu Stalnog međ.kriv.suda učinjen je napredak povodom regulisanja ovog pitanja. Propisano je da je sud nadležan samo u odnosu na krivična dela koja su izvršena posle stupanja na snagu Statuta, a to važi i za države koje naknadno pristupe Statutu. Takvo rešenje je posledica i pravila međ.ugovornog prava da se međ.ugovori ne mogu retroaktivno primenjivati. Nadležnost tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu je retroaktivno određena jer do njegovog osnivanja nije došlo ugovornim putem, već ih je osnovao Savet bezbednosti kao prinudnu meru. Nije dozvoljeno odstupiti od opšteg priznatog načela u svim savremenim krivičnopravnim sistemima da se krivičnopravna norma ne može retroaktivno primenjivati, osim ako je blaža za učinioca, posebno ako se odnosi na kriminalizaciju nekog ponašanja. 12. Teritorijalni princip važenja krivičnog zakonodavstva Teritorijalni princip je osnovni princip prostornog važenja krivičnog zakonodavstva. Ostali principi se primenjuju samo u slučajevima kada se ne može primeniti teritorijalni princip, odn. kada je krivično delo učinjeno u inostranstvu. U međ.kriv.pravu teritorijalni princip je nesporan, dok ostali principi imaju značaj samo kada se supsidijarno primenjuje nacionalno krivično pravo države koja bi inače imala nadležnost pod uslovima da to pravo nije u suprotnosti sa Rimskim statutom i međ.pravom.

Docsity.com

Prema teritorijalnom principu kriv.zakonodavstvo Srbije se primenjuje na sva krivična dela koja su učinjena na teritoriji Srbije nezavisno od državljanstva učinioca. Krivično zakonodavstvo Republike Srbije važi za svakog ko na njenoj teritoriji učini krivično delo. Teritorijalni princip je proširen principom zastave broda i principom registracije aviona, što znači da krivično zakonodavstvo Srbije važi i za svakog ko učini krivično delo na domaćem brodu, bez obzira gde se brod nalazi u vreme izvršenja dela i za svakog ko učini krivično delo u domaćem civilnom vazduhoplovu dok je u letu ili u domaćem vojnom vazduhoplovu, bez obzira gde se vazduhoplov nalazio u vreme izvršenja krivičnog dela. Naše krivično zakonodavstvo u smislu primene teritorijalnog principa čine sve krivičnopravne odredbe sadržane u krivičnim zakonima i sporednom krivičnom zakonodavstvu. Naše krivično pravo predviđa mogućnost da se krivično gonjenje stranca koji je učinio krivično delo na teritoriji Srbije, pod uslovom uzajamnosti, ustupi stranoj državi. U pogledu ustupanja krivičnog gonjenja stranoj državi stranca koji ima prebivalište u stranoj državi, a delo je učinio na našoj teritoriji, uslov je da je učinjeno krivično delo za koje je predviđena kazna zatvora do 10 godina ili krivično delo ugrožavanja javnog saobraćaja. Kada je delo učinjeno na našoj teritoriji, a u stranoj državi je pokrenut ili dovršen krivični postupak, krivično gonjenje u Srbiji preduzeće se samo po odobrenju republičkog javnog tužioca. Izuzetak od primene ovog principa predviđa međ.javno pravo, a odnosi se na lica koja uživaju diplomatski imunitet za koja važi njihovo nacionalno zakonodavstvo. Pod pojmom teritorije Srbije podrazumeva se suvozemna teritorija, vodene površine unutar njenih granica i vazdušni prostor nad njima. 13. Realni princip Primena realnog (zaštitnog) principa dovodi do toga da se krivično pravo jedne države primenjuje na sva krivična dela učinjena na štetu te države ili njenih građana. Razlikujuse dve vrste realnog principa: primarni i supsidijarni. 1. Primarni realni princip – Naše krivično zakonodavstvo važi za svakog ko u inostranstvu učini neko krivično delo protiv ustavnog uređenja i bezbednosti RS (izuzimajući krivično delo izazivanja nacionalne, rasne i verske mržnje, razdora i netrepeljivosti), ili učini krivično delo falsifikovanja novca, ako se falsifikovanje odnosi na domaći novac. To znači da je previđena primena realnog ili zaštitnog principa važenja krivičnog zakonodavstva. Reč je o tzv. primarnom realnom principu prema kome se naše

Docsity.com

krivično zakonodavstvo bez nekih dodatnih uslova primenjuje na svakog ko u inostranstvu izvrši neko od navedenih krivičnih dela. U svim slučajevima realni princip je primaran i obligatoran, tj. važi princip apsolutne primene našeg prava. Naše krivično pravo biće primenjeno i onda kada je učinilac u inostranstvu osuđen i kaznu izdržao. Strano krivično pravo u ovim slučajevima nema nikakav značaj, a strana sudska presuda ima značaja samo utoliko što će kazna koja je izdržana u inostranstvu uračunati u kaznu koju izrekne domaći sud. 2. Supsidijarni realni princip - Krivično zakonodavstvo Srbije važi i za stranca koji u inostranstvu učini prema našoj zemlji krivično delo i kad nisu u pitanju krivična dela navedena u članu 7. KZ. Važi i za stranca koji učini bilo koje krivično delo protiv državljanina Srbije. U oba slučaja je potrebno da se stranac zatekne na teritoriji naše zemlje ili da joj bude ekstradiran. U oba slučaja primenjuje se realni princip koji je supsidijarni (uslovnog) karaktera, jer se primenjuje samo ako su ispunjeni uslovi iz čl.10 KZ. Za razliku od primarnog realnog principa, ovde nema potrebe za primenom našeg prava ako je došlo do primene stranog krivičnog prava. 14. Personalni princip Naše krivično zakonodavstvo važi i za državljanina Srbije i kad u inostranstvu učini neko krivično delo, osim krivičnih dela navedenih u članu 7. KZ, ako se zatekne na teritoriji naše zemlje ili joj bude ekstradiran. Ovom odredbom predviđa se (aktivni) personalni princip za važenje našeg krivičnog zakonodavstva. Prema tom principu naše krivično zakonodavstvo se primenjuje na naše državljane koji u inostranstvu učine krivično delo i onda kada se radi o bilo kojem krivičnom delu, a ne samo o onima koja su obuhvaćena primarnim realnim principom. Krivično zakonodavstvo Srbije primenice se i na učinioca koji je postao državljanin Srbije pošto je učinio krivično delo. Razlog za primenu ovog principa je da naši državljani dolaskom u Srbiju ne bi izbegli odgovornost za krivična dela učinjena u inostranstvu, s obzirom na to da ne mogu biti ekstradirani. 15. Univerzalni princip Prema univerzalnom principu krivično zakonodavstvo Srbije važi i za stranca koji prema stranoj državi ili prema strancu učini u inostranstvu krivično delo za koje se

Docsity.com

po zakonu zemlje u kojoj je učinjeno može izreći kazna zatvora od pet godina ili teža kazna. Uslovi za primenu univerzalnog principa su da se stranac zatekne na našoj teritoriji, a ne bude ekstradiran stranoj državi, kao i da je delo kažnjivo po zakonu zemlje u kojoj je učinjeno. Sud ne može izreći težu kaznu od one koja je propisana zakonom zemlje u kojoj je krivično delo učinjeno. Jedan od uslova za primenu univerzalnog principa je da se radi o krivičnom delu i prema stranom zakonu. U vezi sa tim postoji jedan izuzetak, prema kom ako je u pitanju delo koje se u vreme kada je izvršeno prema opštim pravnim načelima priznatim u međunarodnom pravu smatra krivičnim delom, u tom slučaju se gonjenje može preduzeti samo po odobrenju republičkog javnog tužioca. Univerzalni princip se ne primenjuje u slučaju lakših krivičnih dela. Dodatni uslov za primenu ovog principa je i da radi o krivičnom delu za koje se može izreći zatvor u trajanju 5god ili teža kazna. Prilikom odmeravanja kazne postoji jedno ograničenje, a to je da sud ne može izreći težu kaznu od kazne koju predviđa krivično zakonodavtsvo zemlje u kojoj je krivično delo učinjeno. 16. Posebni uslovi za primenu supsidijarnog realnog, personalnog i univerzalnog principa Odredbe KZ predviđaju posebne ulove pod kojima neće doći do primene supsidijarnog realnog, personalnog i univerzalnog principa. Njihov cilj je da se izbegne povreda principa ne bis in idem. Primena stranog prava treba da isključi mogućnost primene našeg prava. Personalni, supsidijarni i univerzalni princip neće biti primenjeni i krivično gonjenje se neće preduzeti, ako je: 1. učinilac potpuno izdržao kaznu na koju je u inostranstvu osuđen; 2. učinilac u inostranstvu pravnosnažnom presudom oslobođen ili mu je kazna zastarela ili oproštena; 3. prema neuračunljivom učiniocu u inostranstvu izvršena odgovarajuća mera bezbednosti; 4. za krivično delo po stranom zakonu za krivično gonjenje potreban zahtev oštećenog, a takav zahtev nije podnet. U tim sluačjevima nema razloga za primenu našeg krivičnog zakonodavstva, odnosno opravdano je uvažiti primenu stranog krivičnog zakonodavstva. Za primenu supsidijarnog realnog, personalnog i univerzalnog principa potrebno je da bude ispunjen još jedan uslov, a to je da se za za krivično delo kažnjava i po zakonu zemlje u kojoj je delo učinjeno. Ako se po zakonu zemlje u kojoj je delo učinjeno za to krivično delo ne kažnjava, krivično gonjenje se može preduzeti

Docsity.com

samo po odobrenju republičkog javnog tužioca. Obavezno je i uračunavanje pritvora, svakog drugog lišenja slobode u vezi krivičnim delom, svakog drugog lišenja slobode u ekstradicionom postupku i kazne koju je učinilac izdržao na osnovu presude inostranaog ili međ.krivičnog suda u kaznu koju izrekne domaći sud. Uračunavanje kazne izdržane po presudi stranog suda obavezno je kod primene svih principa. Kada je reč o primeni supsidijarnog realnog principa, personalnog i univerzalnog, uračunavanje kazne izdržane u inostranstvu dolazi u obzir samo ako je učinilac delimično izdržao kaznu, jer ako ju je izdržao u celini do krivičnog gonjenja neće doći. 17. Mesto izvršenja krivičnog dela Određivanje mesta izvršenja neophodno je zato što od toga zavisi rešavanje više pitanja. Utvrđivanje mesta izvršenja je naročito važno kod krivičnih dela čija se radnja izvršenja preduzima u jednom mestu, a posledica nastupa u drugom (distanciona krivična dela). Postoje tri teorije u rešavanju pitanja koje će se mesto smatrati mestom izvršenja krivičnog dela: 1. teorija delatnosti, 2. teorija posledice, 3. teorija ubikviteta. Dok je za prve dve za mesto izvršenja relevantna ili radnja izvršenja ili posledica, kod treće teorije mestom izvršenja se smatra i jedno i drugo mesto. Naš krivični zakon prihvata teoriju ubikviteta za koju se koristi i naziv teorija jedinstva (mesta radnje i mesta posledice). Kao mesto izvršenja krivičnog dela smatra se kako ono mesto gde je preduzeta (ili propuštena) radnja, tako i mesto gde je u celini ili delimično posledica nastupila. Kod krivičnih dela nečinjenja, mesto radnje je, osim mesta u kome je nastupila posledica, i ono mesto gde je učinilac bio dužan da radi, tj.mesto u kome je blagovremenim preduzimanjem radnje mogao da otkloni nastupanje posledice. Ukoliko se izvršilac posluži prirodnim silama, životinjom i tehničkom napravom, mestom izvršenja se smatra i ono mesto gde je došlo do dejstva tih sila, odnosno naprava. Kod pokušaja krivičnog dela, kao mesto izvršenja smatra se ne samo ono mesto u kome je preduzeta radnja, već i ono mesto u kome je posledica prema umišljaju učinioca trebalo da nastupi. Saučesnik je krivično delo učinio i u mestu u kojem je preduzeo radnju saučesništva.

Docsity.com

19. Međunarodno krivično delo (opšti pojam) Prilikom određivanja opšteg pojma međ.krivičnog dela mogući su različiti pristupi. U teoriji međ.krivičnog prava i u praksi dva tribunala SB došla je do izražaja anglosaksonska koncepcija opšteg pojma krivičnog dela koji polazi od toga da ono ima dva elementa: objektivni i subjektivni. Opšti pojam medj.krivičnog dela obuhvata iste one elemente kao i opšti pojam kr.dela, a to su: radnja, predviđenost u zakonu, protivpravnost i krivica. Pošto i međ.kr.delo preuzimanjem iz međ.izvora u nacionalno zakonodavstvo mora biti predviđeno zakonom, onda se ni u tom pogledu ne javljaju suštinska odstupanja. Jedino kada međ.kr.pravo primenjuje krivični sud, medj.kr.delo ne mora biti predviđeno zakonom već odgovarajućim aktima suda (Statut i Elementi kr.dela). U oblasti protivpravnosti osim što primena nekih osnova isključenja protivpravnosti zbog prirode međ.kriv.dela ne dolazi u obzir, moglo bi se govoriti o malom broju osnova specifičnih samo za međ.kriv.pravo (npr.represalije). Na planu krivice specifičnost je to što se kao jedini oblik krivice kod međunarodnih kriv. dela u užem smislu javlja umišljaj.U medj.kr.pravu je moguć i eventualni umišljaj. Najvažniju specifičnost u oblasti krivične odgovornosti za medj.kr.dela predstavlja tzv. komandna odgovornost čija je osnovna karakteristika da se može odgovarati i za nehat i ako se radi o umišljajnom krivičnom delu. Važnu specifičnost prilikom određivanja opšteg pojma medj.kr.dela treba videti u njegovom zaštitnom objektu. Reč je o dobrima koja su od interesa za celu međunarodnu zajednicu. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas Postovi: 261 Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56 Cash on hand: 99.00 [Donate] Has thanked: 0 time Have thanks: 0 time

• •

Docsity.com

Re: Medjunarodno krivicno pravo - obradjena materija (skripta)

od Ribica » 29 Apr 2010 15:06

20. Osnovi isključenja međunarodnog krivičnog dela Materija isključenja postojanja kriv.dela u međ.kr.pravu tek je u nastajanju. Tek sa pojavom Rimskog statuta može se ozbiljnije govoriti o osnovima koji isključuju postojanje krivičnog dela. Taj statut sadrži odredbe koje ne prave razliku između osnova koji isključuju protivpravnost, krivicu ili predstavljaju osnov za oslobođenje od kazne. Statut reguliše neuračunljivost, actiones liberae in causa, nužnu odbranu, krajnju nuždu i prinudu. Takođe sadrži odredbe o stvarnoj i pravnoj zabludi i naređenju pretpostavljenog. Kako Statut ne predviđa sankcije koje se mogu primenjivati prema licima koja su učinila krivično delo u objektivnom smislu, a koja nisu krivično odgovorna, praktičan značaj u pogledu toga koji je element u pojmu krivičnog dela isključen je mali. Jedan deo autora u međ.kr.pravu pod uticajem anglosaksonskog kr.prava ne govori o elementima isključenja k.d. već o osnovima za odbranu. U međ.kr.pravu se koristi i termin krivična odgovornost shvaćena u širem smislu kao skup svih neophodnih uslova za primenu kazne. Zato se u Statutu i nužna odbrana smatra osnovom koji isključuje krivičnu odgovornost a ne protivpravnost. Ostvaljena je mogućnost primene i onih osnova koji nisu propisani Statutom. Specifični za oblasz međ.kr.prava kao osnovi su represalije i humanitarna intervencija. 21. Nužna odbrana Rat je sam po sebi osnov isključenja protivpravnosti. Dozvoljeno je ubiti neprijatelja ili mu uništiti imovinu ako je to u skladu sa međ.ratnim pravom. Krivično delo je samo ono što nije dozvoljeno međ.ratnim pravom. Međutim, i u nekim od tih slučajeva može biti isključeno postojanje krivičnog dela, npr. zabranjeno je lišiti života ratnog zarobljenika, ali ako su ispunjeni uslovi za nužnu odbranu krivično delo neće postojati. Institut nužne odbrane regulisan je odredbom Statuta međ.kr.suda po kojoj nužna odbrana postoji ako je u vreme izvršenja dela učinilac reagovao razumno da bi sebe ili drugo lice, a u slučaju ratnog zločina, i imovinu koja je neophodna za

Docsity.com

njegov ili opstanak drugog lica ili imovinu koja je od značaja za izvršenje vojnog zadatka, odbranio od neposredno preteće i protivpravne upotrebe sile na način koji je srazmeran stepenu opasnosti po njega, drugo lice ili imovinu koju štiti. Nužna odbrana je dozvoljena u slučaju napada na život ili telo, a samo kada se radi o ratnom zločinu i u odnosu na imovinu. Nužna odbrana kao osnov isključenja krivičnog dela ima najveći praktični značaj kod ratnog zločina. Na nužnu odbranu se mogu pozivati pojedinci, a ne država. Ako bi država bila napadnuta ona ima pravo da se barni, pa to ne bi predstavljao zločin protiv mira. Silu treba shvatiti kao napad u smislu uobičajenom kod nužne odbrane u domaćem krivičnom pravu. Sila u smislu nužne odbrane obuhvata, osim fizičkog napada i pretnju da će se neposredno upotrebiti sila. Opasnost da će se sila neposredno upotrebiti, mora zaista postojati. Napad koji mora biti protivpravan mora se odbijati na način koji je srazmeran stepenu opasnosti po napadnuta dobra. Nužna odbrana je ograničena principom srazmernosti. Uneto je i eksplicitno ograničenje u smislu da učestvovanje u odbrambenoj operaciji vojnih snaga, samo po sebi, ne predstavlja osnov za isključenje krivične odgovornosti. Ta odredba je potrebna i iz razloga da se ne bi mešala individualna nužna odbrana, sa kolektivnom odbranom u defanzivnoj vojnoj operaciji. 22. Krajnja nužda i prinuda U međ.kriv. pravu je sporno da li krajnja nužda i prinuda isključuju postojanje krivičnog dela. Ovi instituti su od strane teorije i prakse slabo razrađeni u međ.kr.pravu. Statut stalnog međ.kr.suda je trebalo da reši osnovne dileme u vezi ovih instituta i da propiše uslove za njihovu primenu. Međutim, Statut nije ispunio očekivanja u tom pogledu. Statut istom odredbom obuhvata i prinudu i krajnju nuždu i to čini tako da se te dve situacije ne mogu jasno razlikovati. Tvrdi se da je takva odredba Statuta o krajnjoj nuždi i prinudi posledica kompromisa koji je proizašao iz nefleksibilnih pogleda predstavnika zemalja koje su usvojile Statut. U međunarodnom krivičnom pravu je preovladalo shvatanje koje potiče iz anglosaksonskog prava, a to je da krajnja nužda i prinuda ne mogu biti osnov koji isključuje krivično delo, posebno ako je došlo do lišavanja života nevinog lica, već da se njihovo dejstvo ograničava isključivo na oblast odmeravanja kazne. Rimski statut u ovom pogledu označava prekretnicu i više se priklanja rešenju koje je često u evropskom kontinentalnom pravnom sistemu, a to je da krajnja nužda isključuje postojanje krivičnog dela. Krajnja nužda odn. prinuda kao osnov isključenja krivične odgovornosti postoji

Docsity.com

kada neko lice ostvari elemente krivičnog dela otklanjajući istovremenu pretnju njemu ili drugom licu. Licu koje se poziva na ovaj osnov isključenja krivične odgovornosti ili nekom drugom licu, mora pretiti smrt ili teška telesna povreda. Pretnja može poticati: - od strane drugih lica, gde bi se radilo o prinudi odn. pretnji - od drugih okolnosti van kontrole tog lica, gde bi se radilo o krajnjoj nuždi. Otklanjanje pretnje mora biti učinjeno na način koji je neophodno potreban da bi se izbeglo zlo kojim se preti, što treba tumačiti kao kod krajnje nužde u našem krivičnom pravu odn. da se opasnost na drugi način nije mogla otkloniti. I uslov istovremenosti treba shvatiti kao u našem pravu. Uslov je i da lice koje otklanja opasnost od sebe ili drugog nije imali nameru da nanese veće zlo od onog koje je pretilo. Primena ovog osnova najpre dolazi u obzir u odnosu na ratni zločin. 23. Neuračunljivost, actiones liberae in causa i uzrast Rimski statut predviđa i neuračunljivost kao osnov koji isključuje krivičnu odgovornost. Uslovi za postojanje neuračunljivosti su postojanje duševne bolesti ili duševnog poremećaja koji isključuje sposobnost učinioca da shvati nedozvoljenost svog ponašanja ili sposobnost da upravlja svojim ponašenjem. Ova odredba predviđa i intoksikaciju odn. upotrebu alkohola, droga i sl. koja takođe mora dovesti do istih posledica na psihičkom planu. U vezi sa intoksikacijom kao osnovom za neuračunljivost predviđen je institut actiones liberae in causa. Ako se učinilac sam voljno stavio u stanje intoksikacije, a znao je ili zanemario mogućnost da u takvom stanju može preduzeti ponašanje koje je krivično delo iz nadležnosti Suda, njegova krivična odgovornost neće biti isključena. Statut ne predviđa institut bitno smanjene uračunljivosti, jer statut u oblasti odmeravanja kazne ne poznaje institut ublažavanja kazne. Krivičnu odgovornost isključuje i nedovoljan starosni uzrast. Za krivična dela iz nadležnosti Međ.kriv.suda ne može odgovarati lice koje u vreme izvršenja kriv.dela nije navršilo 18 godina. To ne isključuje odgovornost takvom lica prema nacionalnom krivičnom pravu, ako je tim pravom predviđena. 24. Stvarna i pravna zabluda Stvarna zabluda isključuje krivičnu odgovornost ukoliko negira umišljaj odn.

Docsity.com

subjektivni element. Ona mora da se odnosi na konstitutivne elemente bića krivičnog dela. Statut poznaje samo stvarnu zabludu o bitnim obeležjima bića krivičnog dela. Odredba o stvarnoj zabludi se ne odnosi na stvarne okolnosti koje bi kada bi zaista postojale dovele do primene nekog od osnova isključenja protivpravnosti krivičnog dela kao što je npr.nužna odbrana. Neotklonjiva stvarna zabluda odn. kada učinilac nikako nije mogao da ima pravilnu predstavu o nekoj stvarnoj okolnosti koja ulazi u biće krivičnog dela, isključuje i umišljaj i nehat. Otklonjiva stvarna zabluda ne isključuje nehat, pa izuzetno, krivična odgovornost može postojati ako Statut predviđa i nehatnu odgovornost (kod komandne odgovornosti). Učinilac mora biti u zabludi u pogledu neke činjenice, odn. stvarne okolnosti od koje zavisi postojanje krivičnog dela, odn. mora biti biti u zabludi u pogledu stvarne okolnosti koja se može podvesti pod neko bitno obeležje bića krivičnog dela. Pravna zabluda u smislu da učinilac ne zna da je određeno ponašanje predviđeno Statutom kao krivično delo nije osnov koji isključuje krivičnu odgovornost. Postojanje pravne zablude je teško zamisliti kod većine krivičnih dela iz nadležnosti Međ.krivičnog suda. Pravna zabluda je moguća kod ratnog zločina, posebno ako se ima u vidu brojnost oblika ovog kr.dela. Moguća je i u pogledu komandne odgovornosti. Odredba o pravnoj zabludi Statuta dozvoljava mogućnost isključenja krivične odgovornosti ako pravna zabluda isključuje subjektivni element krivičnog dela. Taj izuzetak ublažava osnovno rešenje koje polazi od toga da pravna zabluda ne isključuje krivičnu odgovornost. Pravna zabluda isključuje krivičnu odgovornost i kod naređenja pretpostavljenog kada potčinjeni nije znao kada je naređenje protivpravno, a naređenje nije bilo očigledno protivpravno, što se može primeniti samo kod ratnog zločina. 25. Naređenje pretpostavljenog Na izvršenju naređenja pretpostavljenog zasniva se cela organizacija i funkcionisanje oružanih snaga jedne zemlje. Izvršenje naređenja može nekada biti u koliziji sa dužnošću potčinjenog da poštuje krivičnopravne norme. Izbor za potčinjenog može biti težak i dilema oko toga koja dva interesa dati prednost u slučaju njihovog sukoba, za posledicu je imala dve različite doktrine. Prema jednoj, naređenje pretpostavljenog u potpunosti isključuje krivično delo potčinjenog, dok prema drugoj naređenje pretpostavljenog ne samo da ne

Docsity.com

isključuje krivično delo, nego ne umanjuje ni krivičnu odgovornost potčinjenog. Danas dominira kompromisno rešenje. Naređenje pretpostavljenog je u retkim pravnim sistemima opšti osnov isključenja protivpravnosti krivičnog dela. U našem krivičnom pravu ovaj osnov ima ograničen domet i javlja se kao osnov isključenja protivpravnosti samo kod krivičnih dela učinjenih u vršenju službene dužnosti u Vojsci Srbije. Potrebno je da se naređenje tiče službene dužnosti i da se ne odnosi na izvršenje krivičnog dela za koje se može izreći 5g. zatvora ili teža kazna. Prema Rimskom statutu naređenje pretpostavljenog ne isključuje postojanje krivičnog dela. Činjenica da je krivično delo iz nadležnosti Suda izvršilo lice koje je postupalo po naređenju vlade ili vojnog ili civilnog naredbodavca, ne oslobađa to lice krivične odgovornosti. Izuzetno, ako su kumulativno ispunjena tri uslova koji je postupao po naređenju pretpostavljenog neće biti krivično odgovoran, a to su uslovi: 1. da je lice koje je izvršilo krivično delo imalo pravnu obavezu da postupa po naređenju vlade ili drugog naredbodavca 2. da to lice nije znalo da je naređenje protivpravno 3. da naređenje nije bilo očigledno protivpravno. Primena ovog osnova je isključena kada se radi o genocidu i zločinu protiv čovečnosti jer se polazi od neoborive pretpostavke da se naređenje da se izvrši jedno od dva krivična dela smatra očigledno protivpravnim, pa zato nije ispunjen jedan od tri uslova. Kako zločin agresije nije još u nadležnosti Suda, primena ovog osnova svodi se samo na ratne zločine. 26. Represalije Represalije predstavljaju mere kojima se odgovara na protivpravne akte jedne zemlje takođe kršenjem pravila međunarodnog prava. One su krajnje sredstvo da se jedna država odvrati od protivpravnih delatnosti. One mogu pod određenim uslovima predstavljati i osnov koji isključuje protivpravnost međunarodnih krivičnih dela. Uslovi za primenu represalija su: 1. ne mogu doći u obzir genocid i zločini protiv čovečnosti 2. moraju biti srazmerne 3. moraju biri krajnje sredstvo (ultima ratio) 4. moraju biti naređene od strane najvišeg državnog i vojnog vođstva Srazmernost mora postojati u kvantitativnom (težina posledica) i kvalitativnom (tip povrede prava) smislu. Krajnje sredstvo znači da se one mogu primenjivati tek pošto su iscrpljena sva

Docsity.com

druga sredstva za sprečavanje protivpravnih akata. Zahtev da upotrebu odobri najviše vođstvo postoji usled toga što su represalije vrlo ozbiljan korak za koji odgovornost snosi i država. Ukoliko pojedinci preduzmu represalije uz poštovanje uslova, biće isključeno postojanje međunarodnog krivičnog dela. U suprotnom radi se o nedozvoljenim represalijama za koje je predviđena međunarodna krivičnopravna odgovornost. Iako ima mišljenja da su pod određenim uslovima represalije prema civilima dozvoljene, to se ne može prihvatiti usled postojanja Ženevskih konvencija koje to izričito zabranjuju. Samo izuzetno i uz poštovanje svih gore navedenih uslova, posebno onog da je u pitanju zaista krajnje sredstvo moglo bi se govoriti o isključenju postojanja krivičnog dela. Ovaj osnov isključenja postojanja krivičnog dela nije predviđen u Rimskom statutu. 27. Humanitarna intervencija Kako ne postoje prihvatljivi argumenti koji bi išli u prilog dozvoljenosti vojne intervencije u inostranstvu od strane jedne ili više zemalja u korist grupe državljanja napadnute zemlje, koncept humanitarne intervencije predstavlja pokušaj da se pozivanjem na zaštitu ljudskih prava opravda bilo kakva vojna intervencija i kršenje povelje UN. Ovaj osnov postao je posebno aktuelan u vezi sa agresijom NATO na SRJ. U situaciji kada je bilo evidentno masovno vršenje međ.krivičnih dela i kada se nije mogao pronaći neki drugi pravni osnov koji bi isključio postojanje krivičnih dela, pribeglo se od strane onih koji su agresiju vršili, pozivanju na humanitarnu intervenciju. I u našoj i u stranoj literaturi u oblasti međ.prava vladajuće je shvatanje koje ne prihvata humanitarnu intervenciju kao osnov isključenja međ.krivičnih dela, a posebno ne kao osnov koji bi isključio postojanje agresije. Ne može se masovna povreda odnosvnih ljudskih prava stanovništva neke zemlje pravdati zaštitom bilo čijih ljudskih prava. Međunarodno pravo predviđa malobrojne slučajeve kada je vojna intervencija opravdana, dok sve ostalo, kao i humanitarna intervencija predstavlja agresiju. Iako je međ.pravo posle Drugog svetskog rata do danas preduzimanjem vojnih intervencija bilo više puta kršeno pozivanjem na humanitarnu intervenciju i ljudska prava, to ne znači da je pravo na humanitarnu intervenciju postalo deo običajnog prava. 28. Napad NATO na SRJ i osnovi isključenja krivičnog dela

Docsity.com

Opšti pojam krivičnog dela i osnovi njegovog isključenja treba da važe i u međ.kriv.pravu. I kod krivičnopravne analize vojne intervencije NATO na SRJ potrebno je utvrditi da li su ostvarena četiri opšta elementa krivičnog dela. 1. Prvi element je radnja krivičnog dela. Bez obzira na to koji je pojam radnje krivičnog dela usvojen, preduzete delatnosti ispunjavaju uslove koji se traže za radnju krivičnog dela. 2. Na drugom mestu treba utvrditi ostvarenost bitnih elemenata bića krivičnog dela. Osim međ.kr.dela u užem smislu, bila su ostvarena i bića drugih krivičnih dela kao što je povreda teritorijalnog suvereniteta, međunarodni terorizam, pokušaj ubistva šefa države, ugrožavanje lica pod međ.zaštitom i dr. 3. Treći obavezan element k.d. je protivpravnost, pa je zato potrebno razmotriti da li je isključena protivpravnost učinjenih krivičnih dela. - nužna odbrana – što se tiče ovog osnova, nijedna zemlja članica NATO nije bila napadnuta, niti je napad neposredno predstojao od SRJ - krajnja nužda – kao argument zagovornika vojne intervencije navodi se ’humanitarna katastrofa’ i zaštita ljudskih prava. Pitanje opasnosti i srazmernosti kod krajnje nužde, nisu bili ispunjeni. - naređenje pretpostavljenog – primena ovog osnova ne dolazi u obzir u mnogim krivičnim zakonodavstvima, pa i u našem, kod teških krivičnih dela a posebno kod ratnih zločina - izričit osnov isključenja protivpravnosti – potrebno je utvrditi nije li u nekom drugom pravnom aktu predviđen neki osnov isključenja protivpravnosti. Jedini osnov te prirode je onaj koji je predviđen u Povelji OUN u vezi sa čim uslovi nisu ispunjeni jer nedostaje odluka SB - prirodnopravni argumenti – imaju veze sa pitanjem krajnje nužde. Kako postojeće pravo ne dozvoljava preduzimanje vojne intervencije, ima onih koji smatraju da se to pravo može zasnovati na nekom prirodnom pravu ili na običajnom međ.pravu. Analizom osnova isključenja protivpravnosti, pokazuje da se postojanje delikata ne može na taj način isključiti, pa da postoji protivpravnost i u krivičnopravnom i u međunarodno-pravnom smislu. 4. Četvrti element je krivica odn. krivična odgovornost. Kako se radi o umišljajnim krivičnim delima, postavlja se pitanje da li je on postojao kod onih koji su naredili i izvršavali napad na SRJ. Ako bi se i prihvatilo tvrđenje naredbodavca ove oružane akcije da im cilj nije bilo vršenje međ.kr.dela, to ne isključuje njihov umišljaj. - neuračunljivost – i pored toga što ima indicija za primenu ovog osnova, teško se može tvrditi da su vodeći političari najuticajnijih zemalja sveta bili neuračunljivi. - stvarna zabluda – nije bilo zablude u pogledu postojanja okolnosti stvarnog

Docsity.com

karaktera od kojih zavisi postojanje krivičnog dela - pravna zabluda – ne može se prihvatiti da su učinioci bili u zabludi u pogledu zabranjenosti onoga što čine - kompulzivna sila i pretnja – SAD su vršile pritisak na svoje saveznike ali to nije bilo u meri koja bi isključila krivičnu odgovornost - osnov koji je istican u teoriji – da pojedinci koji deluju u ime države kao njeni organi ne mogu biti krivično odgovorni. 29. Pokušaj krivičnog dela i dobrovoljni odustanak Kako u međ.krivična dela u užem smislu spadaju veoma teška krivična dela, opravdano je njihovo kažanjavanje i u slučaju da ona ostanu u pokušaju. Pitanje kažnjavanja pokušaja međunarodnih krivičnih dela bilo je rešeno samo za krivično delo genocida jer je Konvencija o sprečavanju i kažnjavanju genocida iz 1948.g. izričito predviđala i kažnjavanje pokušaja genocida. U pogledu ostalih međ.kriv.dela, do usvajanja Statuta međ.krivičnog suda, određivanju pojma pokušaja k.d. i njegovog kažnjavanja nije se pridavala pažnja. Statutom međ.kr.suda propisano je da je pokušaj međ.krivičnih dela koja su u nadležnosti suda kažnjiv. Pokušaj je određen kao preduzimanje radnje kojom se započinje izvršenje krivičnog dela koja predstavlja bitan korak u pravcu dovršenja dela. To znači da pokušajem nisu obuhvaćene pripremne radnje i započinjanje radnje izvršenja koje nije bitno za dovršenje dela. Da bi se utvrdilo gde započinje pokušaj mora se uvek imati u vidu konkretno biće krivičnog dela. Za pojam pokušaja bitno je i to da krivično delo mora ostati nedovršeno zbog okolnosti koje su nastupile nezavisno od namere učinioca. Pokušaj podrazumeva postojanje umišljaja iako se to izričito ne traži. Statut Međ.krivičnog suda predviđa i dobrovoljni odustanak od pokušaja k.d. Ako učinilac odustane od izvršenja k.d. ili na drugi način spreči dovršenje k.d., neće biti odgovoran za pokušaj krivičnog dela, pod uslovom da je od izvršenja k.d. odustao dobrovoljno i u potpunosti. 30. Saučesništvo Međunarodna krivična dela po svojoj prirodi često vrše dva ili više lica. Neka od njih se vrše i tako što se koriste organizacije i delovi državne strukture. Usvajanjem Rimskog statuta i u oblasti saučesništva učinjen je značajan napredak. I statuti dva tribunala SB sadrže odredbu koja navodi neke radnje saučesništva koje izjednačava sa radnjom izvršenja, a to su: planiranje, podstrekavanje,

Docsity.com

naređivanje, izvršenje i pomaganje. Rimski statut pravi razliku između izvršilaštva i saučesništva. Tri su oblika izvršilaštva: neposredno izvršilaštvo, posredno izvršilaštvo i saizvršilaštvo. Iako se naređivanje smatra radnjom saučesništva, tu bi se i u nekim slučajevima moglo raditi i o posrednom izvršilaštvu. Zajedno sa naređivanjem navodi se i podstrekavanje. Kao lakši oblik saučesništva navodi se i pomaganje koje se može ispoljiti u tri forme. Kao subjektivni uslov za pomaganje se postavlja to da se radnja pomaganja preduzima u cilju olakšanja izvršenja krivičnog dela. Predviđen je i specifičan oblik saučesništva koji se sastoji u bilo kakvom drugom doprinosu izvršenju krivičnog dela od strane grupe koja deluje sa zajedničkim ciljem. Takav doprinos mora biti sa umišljajem i ispunjavati jedan od dva uslova: 1. da se doprinos ostvaruje sa ciljem podupiranja kriminalne delatnosti ili kriminalnog cilja grupe kada takva delatnost uključuje izvršenje k.d. iz nadležnosti Suda 2. da učesnik mora znati za nameru grupe da izvrši krivično delo. Kod ovog oblika saučesništva postavlja se najniži prag u pogledu onoga što je potrebno da se preduzme da bi postojalo saučesništvo. Tu je presudan subjektivni element, odn. ’zajednički cilj’. Bilo koja radnja može prerasti u radnju saučesništva u slučaju postojanja zajedničkog cilja. Saučesništvo je kažnjivo i u pokušanom krivičnom delu. 31. Komandna odgovornost Osnovno pravilo u krivičnom pravu je da svako odgovara za svoje postupke, a jedan od osnovnih principa krivičnog prava je i princip individualne, subjektivne odgovornosti. Naredbodavac se smatra izvršiocem krivičnog dela. Međutim. komandna odgovornost je jednim svojim delom u suprotnosti sa tim načelom. Prave razloge za uvođenje komandne odgovornosti treba videti u tome da je po pravilu veoma teško dokazati da je nadređeni naredio izvršenje krivičnog dela. Komandna odgovornost je 1977. uneta u Dopunski protokol I uz Ženevske konvencije. Ona je u tom protokolu neprecizna i kao oblik odgovornosti je u suprotnosti sa osnovnim principima krivičnog prava. Zastupnici doktrine komandne odgovornosti polazeći od odredaba Dopunskog protokola izjednačavaju neposrednog izvršioca i naredbodavca s jedne strane i komandanta koji je znao ili nije znao, ali je mogao da zna da će njegov potčinjeni izvršiti, ili da je izvršio ratni zločin, pa nije preduzeo sve mere u granicama svoje moći da spreči takvo delo. To se ne bi moglo prihvatiti i nije jasno šta je bila intencija Dopunskog protokola. Da intencija Dipunskog protokola nije bila izjednačavanje onoga ko

Docsity.com

odgovara po osnovu komandna odgovornosti sa naredbodavcem odn. izvršiocem krivičnog dela jeste i to što se alternativno uz krivičnu govori i o disciplinskoj odgovornosti. Teološkim tumačenjem moglo bi se doći do prihvatljivog rešenja, a to je da krivičnu odgovornost treba predvideti kada je pretpostavljeni znao da će njegovi potčinjeni izvršiti krivično delo pa to nije sprečio, a disciplinsku odgovornost kada on to nije znao, ali je na osnovu raspoloživih informacija mogao zaključiti. Protokol se odnosi samo na ratne zločine. I Statuti Tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu predviđaju komandnu odgovornost. Odredba o komandnoj odgovornosti u dva statuta tribunala proširuje komandnu odgovornost i na genocid, što ne predviđa Konvencija. Prema toj odredbi činjenica da je bilo koje krivično delo iz nadležnosti Tribunala bilo učinjeno od strane potčinjenog ne oslobađa njegovog pretpostavljenog krivične odgovornosti, ako je znao ili je mogao da zna da će potčinjeni izvršiti krivično delo ili da ga je izvršio, a pretpostavljeni je propustio neophodne mere da spreči izvršenje takvog dela ili da kazni njegove izvršioce. Tužilac ovih tribunala u svojim optužnicama često se poziva na komandnu odgovornost. Za jedno isto krivično delo može odgovarati i više pretpostavljenih u tzv. lancu komandovanja. Statut stalnog međ.kr.suda zadržao je i onaj deo komandne odgovornosti koji izjednačava komandanta sa izvršiocem i onda kad on nije znao da snage pod njegovom komandom vrše krivično delo ili se spremaju da ga izvrše i onda kada ne preduzme potrebne mere da se izvršioci kazne, odn. kada propusti da delo prijavi nadležnim vlastima. Dakle, komandant odgovara i za nesvesni nehat za umišljajna krivična dela. Statut pravi značajnu razliku između komandne odgovornosti vojnih komandanata i drugih civilnih starešina. Tako za civilne starešine postavlja strože uslove za njihovu komandnu odgovornost, odn. zahteva se postojanje najmanje svesnog nehata u odnosu na delo koje vrši potčinjeni. 32. Komandna odgovornost i nacionalno krivično pravo Krivični zakonici evropskih zemalja, kao ni krivičnopravna teorija do nedavno nisu poznavali institut komandne odgovornosti. Primese objektivne odgovornosti postoje kod odgovornosti za krivična dela učinjena putem sredstava javnog informisanja gde urednik, izdavač ili proizvođač odgovaraju za krivično delo autora, što se može uporediti sa komandnom odgovornošću. Teško se može objasniti prodor ovog instituta u savremeno međ.kr.pravo, a jedan od razloga su i problemi koji se javljaju u pogledu dokazivanja da je neko imao ulogu naredbodavca. To nije dovoljan razlog koji bi opravdao odustajanje od uobičajenih standarda u krivičnom pravu.

Docsity.com

Komandna odgovornost je svoje mesto u novom KZ našla kao zasebno krivično delo, a ne kao oblik odgovornosti. Ipak komandna odgovornost nije u celini neprihvatljiva jer se na jedan njen deo mogu primeniti postojeći instituti krivičnog prava. Reč je o situaciji kada vojni ili civilni pretpostavljeni znajući da njegov potčinjeni priprema izvršenje krivičnog dela, to hoće ili na to pristaje, a bio je dužan i mogao je da preduzme mere kojima bi to sprečio, pa delo bude izvršeno. Reč je o umišljajnom kr.delu propuštanja kod kojeg se takav starešina može izjednačiti sa izvršiocem odn. naredbodavcem krivičnog dela jer se radi o tome da nije eksplicitno naredio izvršenje krivičnog dela, ali je dopustio zato što je to hteo ili zato što je na to pristao. Onaj deo komandne odgovornosti gde nedostaje umišljaj odn. gde se traži samo nesvesni nehat nespojiv je sa prirodom međ.kr.dela u užem smislu koja su uvek umišljajna. Upravo taj deo komandne odgovornosti omogućava objektivnu odgovornost i predstavlja ’rezervno’ rešenje kojim se mogu pokriti svi oni slučajevi u kojima ne postoje dokazi o tome da je pretpostavljeni naredio ili na drugi način učestvovao u izvršenju krivičnog dela ili da je znao da njegovi potčinjeni pripremaju izvršenje krivičnog dela pa da to nije sprečio. Pretpostavljeni koji nije znao da će njegov potčinjeni izvršiti delo, pa čak i kada je dozvoljavao tu mogućnost, ali je olako držao da do toga neće doći, ne može se izjednačiti sa onim ko je naredio izvršenje tog dela. To bi bila odgovornost za postupke koja u krivičnom pravu nije dozvoljena. On ne bi smeo zbog toga što je bio komandant potčinjenima, a ni na koji način nije učestvovao u ostvarivanju krivičnog dela, biti sa njima izjednačen. Ako jeste onda je on ili saizvršilac ili saučesnik. Ratifikacija Rimskog statuta i od strane naše zemlje otvara pitanje uvođenja komandne odgovornosti i u naše krivično zakonodavstvo u meri u kojoj to nije nespojivo sa elementarnim principima krivičnog prava. Osnovni problem kod komandne odgovornosti je taj što ona izjednačava nehatno propušanje da se spreči izvršenje k.d. ili prijavi njegov učinilac sa umišljajnim izvršenjem k.d. koje nije sprečeno odn. prijavljeno. To se u krivičnom pravu ne može prihvatiti. Ako se ideja komandne odgovornosti dosledno sprovede dolazi se do neprihvatljivog zaključka da se pretpostavljeni kažnjava ne zato što nije sprečio delo, već zato što nije znao za njegovo izvršenje. Rešenje se mora tražiti u odustajanju od shvatanja da je komandna odgovornost nužno institut opšteg dela, posebno kada se radi o nehatu. Ono za šta se mogu naći određeni argumenti je propisivanje posebne inkriminacije nehatnog propuštanja da se preduzmu određene mere od strane pretpostavljenog. Komandna odgovornost u krivičnom pravu može biti prihvatljiva samo kao odgovornost za propuštanje da se spreči

Docsity.com

izvršenje određenih međ.kr.dela, a ne kao odgovornost za sama ta dela. 33. Komandna odgovornost u KZ Srbije Komandna odgovornost ima svoje opravdanje samo ako se shvati i to posebno njen nehatni deo kao odgovornost za krivično delo propuštanja da se preduzmu mere koje je pretpostavljeni bio dužan da preduzme i kojima bi se sprečilo izvršenje određenih krivičnih dela, a ne kao odgovornost za dela koja nisu sprečena. Krivično delo nesprečavanja vršenja k.d. protiv čovečnosti i drugih dobara zaštićenih međ.pravom koje ima dva osnovna oblika i nehatni oblik. Radnja izvršenja prvog osnovnog oblika sastoji se u nepreduzimanju mera za sprečavanje krivičnih dela genocida, zločina protiv čovečnosti i krivičnih dela koja spadaju u kategoriju ratnih zločina. K.d. se može izvršiti samo propuštanjem, pa se radi o pravom krivičnom delu nečinjenja. Izvršilac propušta da preduzme one mere koje je mogao i bio dužan da preduzme za sprečavanje k.d. Tu postoje dve situacije. U prvoj situaciji snage kojima on komanduje pripremaju izvršenje k.d., dok su u drugom započele izvršenje. U drugoj situaciji izvršilac nije sprečio dovršenje k.d. To znači da ovo krivično delo neće postojati ni kada je krivično delo pokušano od strane potčinjenih, a vojni zapovednik spreči dovršenje tog k.d. odn. delo ostane u fazi pokušaja. Da bi krivično delo postojalo neophodno je da usled propuštanja dođe do dovršenja nekog od navedenih k.d. Izvršilac može biti vojni zapovednik koji komanduje snagama koje vrše ili pripremaju neko od tih k.d. ili lice koje faktički vrši tu funkciju. Neophodno je da se radi o zapovedniku koji stvarno komanduje ili kontroliše snage, koji ima moć da spreči izvršenje k.d. Sama činjenica da se neko formalno nalazi na određenom položaju nije dovoljna. Na subjektivnom planu zahteva se umišljaj i znanje da snage kojima izvršilac komanduje ili koje kontroliše pripremaju ili su započele izvršenje nekog od tih k.d. Drugi osnovni oblik razlikuje se od prvog samo po tome što se kao izvršilac javlja drugi pretpostavljeni, a ne vojni komandant ili lice koje faktički vrši tu funkciju. Radi se o civilnom pretpostavljenom koji najčešće obavljaju političke i druge funkcije. Kod oba umišljajna oblika izvršilac će se kazniti onom kaznom koja je propisana za k.d. koje nije sprečeno. Nehatni oblik odnosi se na oba prethodna oblika. On obuhvata i svesni i nesvesni nehat. Za nesvesni nehat propisan je zatvor od 6 meseci do 5 godina. Teži oblik k.d. neprijavljivanja krivičnog dela i učinioca čini službeno ili odgovorno lice koje svesno propusti da prijavi k.d. svog podređenog koje je on učinio pri

Docsity.com

komentari (2)
Odlična slripta.

ovo je samo pregled

3 shown on 51 pages

preuzmi dokument