Medjunarodno privatno pravo-Skripta-Pravni fakultet, Skripte' predlog Međunarodno privatno pravo. University of Belgrade
mfdoom
mfdoom13 September 2012

Medjunarodno privatno pravo-Skripta-Pravni fakultet, Skripte' predlog Međunarodno privatno pravo. University of Belgrade

PDF (508 KB)
42 strane
50broj preuzimanja
1000+broj poseta
94%on 17 votesbroj ocena
12broj komentara
Opis
Skripta iz Medjunarodnog privatnog prava. mpp,predmet mpp,metode mpp,privatnopravni poredak,strani element,mpp interesi,izvori mpp,harmonija odlucivanja,hijerarhija izvora,istorijat,tendencije razvoja,imunitet,medj,nadl...
40 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 strane / 42

ovo je samo pregled

3 shown on 42 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 42 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 42 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 42 pages

preuzmi dokument
1

1

1. Pojam, predmet i naziv MPP POJAM Međunarodno privatno pravo predstavlja granu unutrašnjeg prava. Njegova pravila nisu međunarodna, nego međunarodno obeležje imaju odnosi koje reguliše jer se vezuju za više suvereniteta. Pravilima međ.priv.prava na direktan ili indirektan način se regulišu ona pravna pitanja koja se postavljaju usled pojave elemenata inostranosti u privatnopravnim odnosima. Pod predmetom mpp-a (kao naučne discipline) podrazumevaju se norme o određivanju merodavnog prava, norme o građanskoprocesnim odnosima sa elementom inostranosti i pravima stranaca da u Srbiji stupaju u privatnopravne odnose. O predmetu mpp-a u doktrini postoje dva stanovišta: * da su to pre svega oni pravni odnosi koji su regulisani normama mpp * da su to norme koje regulišu određene odnose NAZIV ''Međunarodno privatno pravo'' nije baš adekvatan termin, jer mpp nije međunarodno već zapravo grana unutrašnjeg prava konkretnih država. Odnosi koje reguliše nisu međunarodni, već su to odnosi sa elementom inostranosti. U pravnoj doktrini bilo je upotrebe i drugih termina od kojih se nijedan nije šire prihvatio: koliziono pravo, pravo primene prava, polarizovano pravo, granično pravo, intersistemsko pravo, konfliktno pravo.

3. Način (metod) regulisanja MPP Postoje 2 načina regulisanja odnosa sa elementom inostranosti: direktan i indirektan. 1. Instrumenti direktnog regulisanja su norme koje neposredno rešavaju sam sporni odnos. Direktan način regulisanja javlja se u dva vida: * direktno regulisanje međunarodnim propisima - kao što je to slučaj sa Konvencijom UN o ugovorima u međunarodnoj prodaji robe (Beč 1980.), pravne norme donete u okviru Evropske zajednice, a od posebnog značaja je i osnivanje UNCITRAL-komisije UN za međunarodno trgovačko pravo čiji je zadatak da koordinira postojeće i pokreće nove inicijative za stvaranje jedinstvenih, univerzalnih pravila trgovačkog prava. * direktno regulisanje unutrašnjim propisima - neki odnosi i pitanja koja se javljaju usled elemenata inostranosti u privatnopravnim odnosima regulišu se direktno normama domaćeg prava. Ovo se, pre svega, odnosi na pitanja prava stranaca i međunarodnog postupka (procedure) 2. Indirektan (posredan) način regulisanja predstavlja ukazivanje na merodavno pravo, i vrši se putem specifičnih pravnih normi- kolizionih normi. Kolizione norme upućuju na merodavno pravo po kojem će se određeno pitanje rešiti. Primer: "za ugovore koji se odnose na nepokretnosti isključivo je merodavno pravo države na čijoj se teritoriji nepokretnost nalazi". Ovaj metod je ujedno i karakterističan za mpp.

4. Izvori MPP-a i njihova hijerarhija Postoje različiti izvori međunarodnog privatnog prava u pojedinim zemljama: u nekima su osnovni izvori zakonski propisi, u drugima sudski precedenti. Određeni značaj ima i sudska praksa i u onim zemljama u kojima nije priznata kao formalni izvor prava. Dopunskim izvorima mpp-a u pojedinim zemljama smatraju se i običaji (međunarodni i unutrašnji). Takođe izvore mpp-a predstavljaju i ratifikovani međunarodni ugovori, bilateralni i multilateralni.

Docsity.com

2

Osnovni izvor mpp-a u svim zemljama (sa izuzetkom onih u kojima važi precedentno pravo) su zakoni, bilo u vidu posebnih zakona/zakonika, bilo u vidu raznih zakona. U zemljama common law sistema glavni izvor prava dugo je bila sudska praksa, koja i dalje ima veliku ulogu, s tim što od sredine XX veka dolazi do izraženije zakonske intervencije. Veliki značaj za ujednačavanje kolizionih normi imaju i multilateralne konvencije koje se donose u okviru Haške konferencije. Haška konferencija za međunarodno privatno pravo osnovana je 1983. godine, i njena delatnost se sastoji u tome da priprema tekstove multilateralnih konvencija radi obezbeđivanja uniformnih pravila mpp-a. (do danas usvojeno 37 konvencija). Pored Haške konferencije postoje i druge organizacije koje se bave unifikacijom pravila mpp-a: Međunarodna komisija za građanska stanja, Međunarodna konferencija američkih država, Savet Evrope, Evropska unija... U okviru EU doneto je nekoliko značajnih multilateralnih konvencija: - Briselska konvencija o sudskoj nadležnosti i priznanju i izvršenju odluka u građanskim i trgovačkim stvarima, 1968. (donošenjem Amsterdamskog ugovora ,1997.god, nadležnost za unifikaciju mpp-a pomerena je sa konvencijskog nivoa na Savet Evrope, tj. nastavak unifikacije vrši se regulativama; tako da je Briselska konvencija stupila na snagu kao Regulativa, tzv. Brisel I Regulativa 2002god) - Luganska konvencija o nadležnosti i priznanju i izvršenju odluka u građanskim i trgovačkim stvarima, 1988. - Rimska konvencija o pravu koje se primenjuje na obligacione ugovore, 1980 U NAŠEM PRAVU: Osnovni izvor mpp-a je Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja u određenim odnosima donet 1982. godina, a naziv promenjen 1996.godine u Zakon o rešavanju sukoba zakona sa propisima drugih zemalja (koristi se skraćenica ZMPP - Zakonik o međun.priv.pravu). ZMPP pokriva pre svega oblast sukoba zakona (određivanje merodavnog prava) i sukoba jurisdikcija, dok norme o privatnim pravima stranaca ne sadrži (regulisano posebnim zakonima). Takođe izvor međunarodnog privatnog prava je i Ustav, koji pitnja mpp-a reguliše na posredan ili neposredan način. Pored ZMPP-a, izvori međunarodnog privatnog prava su i drugi zakoni, pa i neki podzakonski akti: Zakon o čeku, Zakon o menici, ZOO, ZPP, ZIP...Pored ovih, značajan izvor mpp-a su i multilateralne i bilateralne konvencije. HIJERARHIJA IZVORA Postojanje više različitih izvora u okviru istog pravnog poretka, kao i pojava međunarodnih ugovora među izvorima međ.priv prava stvaraju problem njihove hijerarhije, tj. određivanja redosleda izvora prilikom primene prava. Kada je u pitanju sukob između unutrašnjih izvora i međunarodnih ugovora, u našem pravu, prema odredbama samog Ustava, hijerarhija je sledeća: nakon Ustava za primenu dolaze u obzir potvrđeni međunarodni ugovori (koji ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom), a zatim domaći zakoni (koji ne smeju biti u suprotnosti sa Ustavom, niti sa potvrđenim međ.ugovorima). Ukoliko isto pitanje regulišu dva međunarodna ugovora prevagu imaju dvostrani ugovori nad višestranim, pošto se dvostrani ugovori u odnosu na višestrane pojavljuju kao specijalni zakoni. Ako su u sukobu ugovori istog ranga primenjuje se pravilo lex posterior derogat legi priori. Pored ovih pravila doktirina predlaže za određivanje hijerarhije između međ.ugovora i princip efikasnosti, kao i princip najpovoljnijeg prava. Pitanje sukoba različitih izvora međ.priv. prava postavlja se i u situacijama unutar istog pravnog poretka, ukoliko više različitih izvora reguliše isto pitanje. ZMMP ovaj problem rešava tako što izričitom odredbom propisuje da odredbe ostalih zakona kojima se reguliše materija mpp-a imaju primat nad ZMPP (član 3: odredbe ovog zakona ne primenjuju se na odnose iz člana 1. ovog zakona ako su regulisani drugim saveznim zakonima ili međunarodnim ugovorima). Ovakav stav se zasniva na opštem pravilu lex specialis derogat legi generali. Eventualne praznine koje mogu da se pojave u toku primene ZMPP prevazilaze se tako što organ koji primenjuje pravo treba da pronađe rešenje primenom: *odredaba i načela ZMPP, *načela pravnog poretka RS, *načela međunarodnog privatnog prava (ovo prema članu 2. ZMPP-a). U teoriji međutim postoje dva shvatanja o redosledu primene ovih "izvora" pri traženju rešenja za pravnu prazninu. Prema užem shvatanju, organ koji primenjuje pravo vezan je redosledom koji je naveden u zakonu, te ih mora primenjivati supsidijarno. Prema širem shvatanju organ koji primenjuje pravo nije vezan je redosledom koji je naveden u zakonu, te ih može primenjivati alternativno, pa čak i kumulativno.

Docsity.com

3

5. Kolizione norme Koliziona norma je takva norma koja upućuje da se na jedan pravni odnos sa elementom inostranosti primeni domaće ili strano pravo, tj. utvrđuje koje će pravo biti merodavno. Dilemu merodavnog prava za određeni pravni odnos kolizione norme rešavaju na taj način što među brojnim kontaktima koje pravni odnos ima sa pojedinim zemljama vrše izbor jednog kao najrelevantnijeg, odlučujućeg, i na taj način upućuju postupajući organ na merodavno pravo. Kolizione norme imaju dva osnovna elementa: pravnu kategoriju i tačku vezivanja. 1. PRAVNA KATEGORIJA predstavlja kategoriju građanskopravnih odnosa sa stranim elementom koju kol.norma reguliše. Pravna kategorija u zavisnosti od zakonodavne tehnike može da bude postavljena uže ili šire. To može biti jedan pravni institut (npr svojina, ugovor), jedan tip pravnog odnosa ili jedno pravno pitanje u vezi sa nekim institutom ili odnosom (npr forma ugovora, zastarelost, rok isporuke, mesto isporuke), a može biti i cela grana prava (porodičnopravni odnosi). 2 TAČKE VEZIVANjA

KATEGORIJA

su oni pojmovi i činjenice koji ukazuju na merodavno pravo, tj. odlučujuća veza pravne kategorije sa određenim pravom. Tačkom vezivanja se izdvaja jedan od mogućih oblika vezivanja da bi postao opredeljujući. Tipične tačke vezivanja u uporednom pravu su:

TAČKA VEZIVANjA

za statusne i porodične odnose

lex nationalis (zakon državljanstva)

lex domicilii (zakon domicila)

za stvarnopravne odnose lex rei sitae (zakon mesta nalaženja stvari) za građanskopravne delikte lex loci delicti commissi (zakon mesta izvršenja delikta)u pogledu forme pravnih poslova locus regit actum (mesto vlada činom) za ugovorne odnose

lex loci contractus (zakon mesta zaključenja ugovora) lex loci solutionis (zakon mesta izvršenja) lex loci venditoris (zakon mesta prodavca) princip najtešnje povezanosti (princip najbliže veze) lex voluntatis (autonomija volje)

u raznim situacijama lex fori (zakon suda, foruma) Tačke vezivanja mogu se klasifikovati prema nekoliko kriterijuma. • prema tome kakva ovlašćenja, odnosno uputstva daju organu koji primenjuje kolizionu normu, tačke vezivanja se dele na neposredno vezujuće i okvirne. 1.Neposredno vezujuće

2.

su one tačke vezivanja kojima je sam zakonodavac izvršio vrednovanje mogućih oblika povezanosti jedne pravne kategorije sa raznim suverenitetima i izabrao jednu vezu koja će neposredno da povezuje sa merodavnim pravom. Nazivaju se još i "hard and fast rules" - čvrste i brze, jer postupajućem forumu ne ostavljaju nikakvu mogućnost za procenu toga da li je pravo na koje ukazuje kol.norma zaista u najbližoj vezi sa odnosom koji je izražen kroz pravnu kategoriju. To su sve gore (u tabeli) navedene tačke osim principa najtešnje povezanosti.

Okvirne tačke vezivanja su one tačke kod kojih je vrednovanje povezanosti bitnim delom prepušteno sudiji/forumu. Zakonodavac samo postavlja određene okvire i smernice, ali ne utvrđuje direktno relevantnu vezu. Takva je tačka vezivanja princip najtešnje povezanosti, kao i tzv. klauzule izuzetka. Klauzulom izuzetka koriguje se dejstvo pojedinačne fiksne tačke vezivanja. Primer: pravo određeno na osnovu ovog Zakona neće se primenjivati ukoliko je, s obzirom na sve okolnosti, očigledno da spor ima vrlo slabu vezu sa tim pravom, i da se nalazi u mnogo tešnjem odnosu sa nekim drugim pravom. Klauzule izuzetka mogu da budu postavljene kao generalne kl.izuzetka (slučaj sa navedenim primerom gore) i kao posebne klauzule izuzetka. Posebne klauzule izuzetka mogu da budu otvorene posebne kl.izuz. (ovlašćenje suda je podjednako široko kao i kod generalne klauzule izuzetka) i

Docsity.com

4

zatvorene pos.kl.izuz.(njome se sudiji nalaže ne samo kada već i tačno u kom smeru da odstupi). • podela na proste i kompleksne tačke vezivanja 1. Proste tačke vezivanja su one koje vode do jednog merodavnog prava, sledeći bilo striktna bilo okvirna uputstva. 2. Kompleksne

• podela na stalne i promenljive

su one tačke vezivanja koje, unutar iste kolizione norme, vode do više merodavnih prava. Kompleksna tačka može da bude postavljena alternativno, kumulativno i supsidijarno. Primeri: - za materijalne uslove zaključenja braka merodavno je pravo državljanstva budućih supružnika i lex fori - što znači da ako su verenici različitog državljanstva a zaključuju brak u trećoj zemlji potrebno je da su kumulativno ispunjeni uslovi sva tri prava - u pogledu forme ugovora merodavno je bilo pravo mesta zaključenja ugovora, bilo pravo koje je merodavno za sadržaj ugovora - alternativna kompleksna tačka vezivanja - za poslovnu sposobnost merodavno je pravo državljanstva, a u slučaju da lice nama državljanstvo, pravo njegovog domicila - supsidijarna kompleksna tačka vezivanja

Činjenice na kojima se temelje tačke vezivanja i koje su priznate kao relevantna veza sa merodavnim pravom mogu biti stalne i promenljiva, pa se otuda i tačke vezivanja mogu podeliti na stalne i promenljive 1. Stalne su one tačke vezivanja koje su vremenski i prostorno fiksirane. To su pre svega one tačke vezivanja čija je činjenična podloga jedan događaj. Npr: zaključenje ugovora, izvršenje delikta. U stalne tačke po svojoj prirodi spada i lex rei sitae ali samo ako je reč o mestu nalaženja nepokretnosti. 2. Promenljive (varijabilne)

1. podela kolizionih normi na:

su one tačke vezivanja koje nisu u konkretnom slučaju fiksirane ni vremenski ni prostorno; koje se zasnivaju na činjenicama koje se mogu menjati, pa pri tome mogu da ukažu na razna merodavna prava. To je slučaj sa lex rei sitae kada su u pitanju pokretne stvari (posmatrana stvar može da menja svoje mesto nalaženja, a ako su ta različita mesta u različitim državama, nastaje tzv "mobilni sukob zakona"). U karakteristične varijabilne tačke vezivanja spadaju i državljanstvo, domicil, sedište pravnog lica. VRSTE KOLIZIONIH NORMI

VIŠESTRANE su one kol.norme koje zbog svoje apstraktnosti ukazuju na pravo bilo koje države u konkretnom slučaju. Primer: za stvarna prava na nekretninama primeniće se zakon mesta nalaženja stvari. JEDNOSTRANE

2. prema tome da li je kol.norma podobna i dovoljna da ukaže na merodavno pravo ili ne, kolizione norme se mogu podeliti na samostalne i nesamostalne.

su one kolizione norme koje u svakom slučaju dovode do primene jednog prava, i to domaćeg prava. Primer: za stvarna prava na nekretninama koje se nalaze u Srbiji primeniće se pravo Srbije.

SAMOSTALNE su kol.norme koje ukazuju na merodavno pravo. Njihovom primenom na konkretne okolnosti slučaja norma dovodi do konkretnog merodavnog prava. Primer: u pogledu stvarnopravnih odnosa na pokretnim stvarima merodavno je pravo mesta nalaženja stvari. NESAMOSTALNE su one kol.norme čija formulacija nije dovoljna da se pomoću njih odredi merodavno pravo. One dopunjuju samostalne norme tako što sadrže objašnjenje, uputstva kojima se utvrđuje konkretno merodavno pravo. Nesamostalne kol.norme se odnose na opšti deo mpp-a i izražavaju stav zakonodavca o opštim institutima (o uzvraćanju i upućivanju, o izigravanju zakona, o kvalifikaciji...). Primer: ne primenjuje se pravo strane države koje bi bilo merodavno po odredbama ovog ili drugog saveznog zakona, ako bi njegovo primenjivanje imalo za cilj izbegavanje primenjivanja prava SRJ.

Docsity.com

5

Pravna priroda kolizionih normi Pitanje pravne prirode kol.normi svodi se na dilemu da li su ove norme imperativne ili dispozitivne. Pitanje je dakle, da li je sud obavezan da primenjuje kol.norme ex officio čim se u pravnom odnosu javlja relevantan strani element, te da li je obavezan da po službenoj dužnosti primenjuje pravo na koje ukazuje kol.norma, bez obzira da li je to domaće ili strano pravo, i bez obzira na to da li među strankama uopšte postoji spor oko merodavnog prava. Ako su kol.norme imperativne prirode, onda ih treba primeniti u svakom slučaju, čak i onda kada to nijedna stranka ne traži. Ako su kol.norme dispozitivne prirode onda ponašanje stranaka i njihovi predlozi ili odsustvo istih mogu da utiču na to da li će sud uopšte da primeni svoje kolizione norme u sporu sa elementom inostranosti. Tako u zemljama common low-a kol.norme nisu imperativne prirode, i engleski sudovi pozivanje na kol.norme u potpunosti prepuštaju strankama. U Francuskoj i SAD važi isto pravilo, s tim što sudovi mogu ali i ne moraju da primene kolizione norme i bez inicijative stranaka. U najvećem broju kontinentalnih pravnih sistema kol.norme su postavljene imperativno (Španija, Austrija, Nemačka, Turska, Holandija) Norme našeg ZMPP-a, kao i kolizione norme koje su sadržane u drugim izvorima su imperativne prirode, što znači da su sudovi dužni da primenjuju kol.norme po službenoj dužnosti, a dužni su da primene i strano pravo ako tačka vezivanja ukazuje u tom pravcu.

6. Saznanje i primena stranog prava Po pitanju saznanja i dokazivanja prava jedne strane zemlje u cilju negove primene od strane domaćeg suda, u uporednom zakonodavstvu i praksi izdvajaju se dva sistema. Prvi sistem zastupljen je u angloameričkim pravima. U ovim sistemima se strano pravo tretira kao činjenica, kao faktička okolnost koju same stranke u postupku treba da dokazuju kao i svaku drugu činjenicu. Pred engleskim sudovima važi pretpostavka da je sadržina stranog prava jednaka sadržini domaćeg prava; ova pretpostavka je oboriva i teret dokazivanja leži na stranci koja tvrdi suprotno (strano pravo se saznaje i dokazuje putem svedoka-veštaka). Ako stranka koja se poziva na određenu normu stranog prava ne uspe da dokaže sadržinu te norme ostaje na snazi pretpostavka da je strano pravo jednako domaćem i engleski sud će primeniti sopstveno materijalno pravo. Drugi sistem jeste sistem po kome se strano pravo smatra kao pravo. Sud je po službenoj dužnosti dužan da sazna strano pravo, pri čemu se može obratiti i strankama, drugim državnim organima ili naučnim institucijama. Važi u Austriji, Italiji, Nemačkoj, Brazilu, Finskoj... Od velikog značaja na saznanje i primenu stranog prava su i bilateralne konvencije o pravnoj pomoći (kojima se predviđa međusobno obaveštavanje o pravnim propisima), kao i multilateralne konvencije: - Evropska konvencija o informisanju o stranom pravu - Interamerička konvencija o dokazivanju stranog prava i obaveštavanju o stranom pravu U slučaju da strano pravo bude nesaznatljivo, najveći broj zemalja predviđa kao alternativnu soluciju primenu lex fori ; a negde se predviđa i "primena srodnog prava" umesti nesaznatljivog (norma bivše metropole umesto pravila nove države, bivše kolonije). U NAŠEM PRAVU strano pravo se tretira kao pravo i sudovi ga saznaju i primenjuju ex officio. Nadležni organ može da zatraži obaveštenje o stanju stranog prava od Ministarstva pravde, a takođe i stranke mogu u postupku podneti sudu javnu ispravu o sadržini stranog prava. Zakonsko rešenje da se strano pravo tretira kao pravo ima za posledicu to da su zbog pogrešne primene merodavnog stranog prava dozvoljeni svi redovni i vanredni pravni lekovi.

Docsity.com

6

7. Kvalifikacija Kvalifikacija predstavlja supsumiranje (podvođenje) činjenica pod pravne pojmove. Na planu mpp-a kvalifikacija stvara problem onda kada treba odrediti smisao ili sadržinu nekog pojma, supsumirati činjenice pod pravni pijam, a merodavno pravo još nije poznato. (javlja se samo kod normi koje indirektno regulišu odnose sa inostranim elementom). Problem kvalifikacije se odnosi zapravo na pitanje kako da se izabere sadržina pojma korišćenog u kol.normi između više sadržina koje tom pojmu daju razna prava za koja se dati odnos vezuje (problem sukoba kvalifikacija), a između kojih će baš koliziona norma odrediti merodavno pravo. Sukob kvalifikacija javlja se u dva osnovna vida:

1. KVALIFIKACIJA PRAVNE KATEGORIJE

2.

podrazumeva određivanje pravog smisla pravne kategorije korišćene u kolizionoj normi. Problem se ogleda u tome koju od dve ili više kolizionih normi izabrati i primeniti, a čija primena dolazi u obzir zavisno od toga kako ćemo kvalifikovati njihove kategorije (kako određene činjenice kvalifikovati? u koju kastegoriju?). Postoji nekoliko naročito osetljih graničnih kategorija koje su čest izvor problema kvalifikacije pravnih kategorija: oblast naslednog i obligacionog prava, oblast porodičnog i imovinskog prava, razgraničenje kategorija forme od sadržine pravnih poslova, oblast materijalnog i proceduralnog prava. Poseban problem postoji kada jedno pravo neku ustanovu uopšte ne poznaje, kako je onda podvesti pod neku kategoriju (kod nas je to slučaj sa ustanovom Trust-a, koju naše pravo ne poznaje) KVALIFIKACIJA TAČKE VEZIVANjA

Ako se oba elementa kol.norme kvalifikuju, onda se prvo pristupa kvalifikaciji pravne kategorije pa tek onda tačke vezivanja. U teoriji i praksi postoji nekoliko rešenja problema kvalifikacije:

- od različitih mogućih poimanja tački vezivanja koja nude različita prava zavisi kako će biti uputstvo koje daje tačka vezivanja. Postoji nekoliko tačaka vezivanja koje često daju povoda sukobu kvalifikacija: mesto zaključenja ugovora, mesto izvršenja delikta, i domicil.

kvalifikaciju treba vršiti po LEX FORI tj. prema pravu države gde se sudi i od čijih kolizionih normi se polazi prilikom rešavanja spora. Ovo rešenje je danas vladajuće. U prilog ovog rešenja ističe se da je za sud najlakše da tumači određene pojmove po domaćem pravu, te da se smanjuje mogućnost grešaka u tumačenju. Sa druge strane ovom rešenju se prigovara da takva kvalifikacija pruža mogućnost neopravdanog proširenja domena primene domaćeg prava, da vodi zloupotrebama, i da ne pruža rešenje u slučaju da treba kvlaifikovati ustanovu koju domaće pravo ne poznaje.

kvalifikaciju treba vršiti po LEX CAUSAE, tj. prema pravu koje je merodavno za odnos koji se raspravlja. Glavna zamerka ovom rešenju je to da ono dovodi do logičkog circulus vitiosusa-začaranog kruga (pravo za raspravljanje datog odnosa još nije poznato u momentu kada se pristupa pravnoj kvalifikaciji, ono se tek traži i jedna od prvih prepreka do otkrivanja merodavnog prava je baš kvalifikacija). Ovo rešenje nije imalo podršku i primenu u praksi, ali zato tumačenje lex causae ima široku primenu kod tzv. drugostepene kvalifikacije (dvostepena/stepenasta kvalif

kvalifikaciju treba vršiti pomoću autonomnih pojmova - prema ovom rešenju kvalifikacija ne treba da se vrši sa osloncem na jedno nacionalno pravo, već treba da se služi autonomnim pojmovima nezavisnim od nacionalnih prava. Ti autonomni pojmovi bi se stvarali međunarodnim sporazumima ili bi ih sud pronalazio putem komparativne analize.

.) Tako, prema teoriji stepenaste kvalifikacije uvek se pri izboru i tumačenju kolizionih normi polazi od prava države suda (lex fori je prva stepenica) dok se na drugoj stepenici ukoliko se ima primeniti strano pravo ono tumači po pojmovima i smislu koje sadrži (lex causae- druga stepenica).

U NAŠEM PRAVU (teoriji i praksi) preovladava shvatanje da se kvalifikacija treba vršiti lege fori. ZMPP jedino predviđa da se u drugom stepenu kvalifikacija vrši lex causae.

Docsity.com

7

8. Prethodno pitanje Pod prethodnim pitanjem podrazumeva se pitanje o postojanju ili nepostojanju jednog subjektivnog prava ili pravnog odnosa čije rešenje logički prethodi rešenju glavnog pitanja. Na planu mpp-a, problem prethodnog pitanja se javlja kao dilema kako odrediti merodavno pravo za prethodno pitanje: da li polazeći od sopstvenih kol.normi (lex fori) kao što je to sud učinio za glavno pitanje, ili polazeći od normi zemlje čije je materijalno pravo merodavno za glavno pitanje (od k.n lex causae). Sa aspekta mpp-a prethodno pitanje se postavlja ako su ispunjena 3 uslova: 1) za glavno pitanje, a na osnovu domaće kol.norme, merodavno je strano materijalno pravo 2) ♦ prethodno pitanje mora u svom činjeničnom stanju da sadrži strani elemenat ♦ ono mora biti samostalna celina, podobna da se pojavi i kao glavno pitanje ♦ za to pitanje mora postojati specijalna koliziona norma 3) neophodno je da materijalnopravni rezultat do kojeg dovodi povezivanje sa osloncem na lex

fori bude različit od materijalnopravnog rezultata do kojeg se dolazi ako se kao tačka vezivanja koristi lex causae.

U uporednoj pravnoj praksi najveći broj odluka u kojima se pojavilo prethodno pitanje je iz porodičnog prava; najčešće se kao prethodno pitanje javlja brak, za koji se vezuju mnoga prava koja se u sporu javljaju kao glavno pitanje: izdržavanje, nasleđivanje... U teoriji postoji više stanovišta o rešavanju problema merodavnog prava za prethodno pitanje. Jedan broj autora se zalaže za tzv. zavisno povezivanje - merodavno materijalno pravo za prethodno pitanje određuje se primenom kol.norme prava koje se ima primeniti na glavno pitanje; povezivanje lex causae. Osnovni argumenat u prilog ovakvog rešavanja problema prethodnog pitanja je u tome što se na taj način postiže međunarodna harmonizacija rešenja. Većina autora se međutim zalaže za nezavisno povezivanje - merodavno pravo za prethodno pitanje određuje se isto onako kako se određivalo merod.pravo za glavno pitanje, polazeći od kolizionih normi lex fori. (time se daje prednost internoj harmonizaciji) Treće stanovište se zalaže za to da ne treba unapred određivati načelno rešenje, već u svakom konkretnom slučaju vagati interese i opredeljivati se za određeno povezivanje. Stav autora udžbenika(V,B,K,P) : u slučajevima u kojima odluka o prethodnom pitanju ulazi u dispozitiv sudske odluke i time je obuhvaćena pravnom snagom prethodno pitanje se povezuje lex causae.

9. Renvoi Renvoi (čita se ranvua) predstavlja uzvraćanje i upućivanje na dalje pravo. To je misaona operacija koja se vrši od strane sudije polazne države prilikom određivanja merodavnog prava. Ranvua se javlja u 2 vida: • uzvraćanje, tj. upućivanje na domaći zakon - postoji onda kada domaća kol.norma upućuje domaći sud da primeni strano pravo, a strano pravo u svojoj kol.normi predviđa primenu domaćeg zakona (zakona polazne zemlje) Srbija⇒Italija, a Italija⇒Srbija • upućivanje na zakon treće zemlje (preupućivanje) - postoji onda kada domaća kol.norma upućuje na primenu stranog prava, a kol. norma stranog prava predviđa primenu prava neke treće zemlje Srbija⇒Italija, a Italija⇒Belgija Da bi u jednom konkretnom slučaju došlo do primene ranvua potrebno je da su ispunjene 3 pretpostavke: 1. da je u polaznoj zemlji prihvaćena koncepcija po kojoj kolizione norme upućuju na jedno pravo u celini, uključujući tu i kol.norme tog prava, a ne samo na meterijalne norme tog prava (da je prihvaćeno tzv. koliziono upućivanje) 2. drugi uslov je da u konkretnom slučaju kol.norme države suda i kol.norme prava na koje je upućeno budu različite, tj. da imaju različite tačke vezivanja.

Docsity.com

8

3. potrebno je i da postoji određeni činjenični sklop, takav raspored činjenica koji omogućava da se različita merila prihvaćena u dve ili više kol.normi u datom slučaju vezuju za različite države. (Nemac ostavilac /državljanstvo/ umre u Francuskoj /domicil/ ) Posebno pitanje kod ranvua jeste: gde treba stati sa upućivanjem? Postoje dva rešenja u uporednom pravu: ♦ ranvua u jednom koraku (delimični, single, kontinentalni ranvua) - podrazumeva da se uvek čini samo jedan korak u lancu uzvraćanja ili preupućivanja na dalje pravo. Država foruma smatra da je druga država ta koja ima monopol na odluku merodavnog prava, a izbor koji čini ta druga država je konačan. ♦ foreign court teory (teorija stranog suda, dupli, totalni ranvua) - razvijena pre svega u engleskom pravu, polazi se od postavke da prilikom upućivanja domaći sud treba da se postavi u položaj stranog suda, i mesto prekida lanca zavisi od stanovišta koje prema ranvua zauzima mpp zemlje na koju je uputila domaća koliziona norma. 1 Zemlje koje ne prihvataju ranvua su Peru, Grčka, Brazil, Egipat, Sirija. Rimska konvencija o merodavnom pravu za ugovorne obaveze 1980. izričito isključuje primenu renvoi. U NAŠEM PRAVU do donošenja ZMPP uzvraćanje i upućivanje bilo je predviđeno samo Zakonom o menici, i to samo u pogledu menične sposobnosti (i dalje važi), i u Zakonu o nasleđivanju 1955. (ne važi više). ZMPP predviđa ranvua. Prema odredbama ovog zakona, kada kol.norma ZMPP-a upućuje na strano pravo ona upućuje na celokupno pravo strane države. Ako pravila strane države o određivanju merodavnog prava uzvraćaju na pravo SRJ primeniće se pravo SRJ, ne uzimajući u obzir pravila o određivanju merodavnog prava (ovo je uzvraćanje).

1 objašnjenje--- foren-kort teorija ide ovako ako naša kol.norma uputi na neko strano pravo mi gledamo i njegove kol.norme ali gledamo i kakav stav o ranvua ima ta zemlja ako Srbija uputi na Francusku, upućuje na njeno celokupno pravo, znači i kol.norme, pa gledamo na koje pravo ona upućuje i u kom obimu, da li Francuska prihvata koliziono upućivanje ili ne prihvata ranvua 1. da Francuska prihvata ranvua to znači da i ona dalje upućuje koliziono, pa i u pravu na koje ona uputi opet gledamo kol.norme i gde one upućuju, a lanac tog upućivanja zavisi od toga kako je Francuska regulisala ranvua, koliko je koraka ona predvidela da se može ići Srbija → kol. norma Francuske → kol.norma Nemačke → ... krajnja tačka lanca zavisi od toga koliko koraka u upućivanju predviđa prvoupućeno pravo 2.da Francuska ne prihvata ranvua onda mi ne gledamo kol.norme prava na koje ona uputi već samo materijalne norme, dakle konačno merodavno pravo bi bilo pravo na koje Franc. uputi jer ona ne upućuje koliziono već materijalno Srbija → kol.norma Francuske → materijalna norma Nemačka

Pro et contra za ranvua u teoriji U prilog ranvua stoje praktični razlozi: putem uzvraćanja dolazi do primene domaćeg materijalnog prava koje sud bolje poznaje, tj. oživljava se "egoistički princip"-to stay at home, kojim se podiže kvalitet suđenja. Dovodi do proširivanja domena primene domaćeg prava (ovo bi bila svrha ranvua). Argumenti protiv: dovodi često do začaranog kruga, teškoće se ogledaju u primeni stranog kolizionog prava što otežava položaj domaćeg suda, u slučajevima kada zakonodavac dozvoljava autonomiju volje stranaka ranvua predstavlja očitu protivrečnost toj autonomiji...

Primena ranvua u našem pravu, objašnjenje: ako naša kol.norma kaže da je za neki odnos merodavno npr. francusko pravo, onda se gleda celokupno francusko pravo uključujući tu i njegove kol.norme 1.ako francuska kol.norma uzvrati na naše pravo, tu se staje (uzvraćanje) Srbija→Francuska→Srbija 2. ako francuska kol.norma uputi na neko treće pravo, i to treće, ili neko dalje pravo uzvrati na naše, onda se tu staje (uvek se staje kada se dođe do našeg prava) Srbija→Francuska→Nemačka→Srbija 3.međutim ZMPP ne daje rešenje na pitanje gde treba stati sa preupućivanjem ako strana kol.norma ne uzvrati na naše pravo Srbija→Francuska→Nemačka→... postoji stav u teoriji (Stojanović) da u tom slučaju treba gledati kakav stav prema ranvua zauzimaju prava onih država na koje upućuju naše kol.norme, tj. da zapravo treba primeniti foreign court teory

Docsity.com

9

10. Javni poredak Prihvatanjem principa da će domaći sudovi primeniti one materijalne norme na koje ukaže domaća koliziona norma ujedno je stvoren i veliki rizik da dođe do toga da domaći sudovi i drugi organi primene i norme koje su duboko protivne osnovnim načelima na kojima se temelji domaće pravo. Isti problem se javlja i prilikom priznavanja stranih sudskih odluka. S toga je u međunarodno privatno pravo uveden pojam javnog poretka kao instrumenat putem kojeg se odstupa od kolizionih normi. Pod javnim poretkom se podrazumevaju one vrednosti domaćeg poretka koje se ne mogu žrtvovati i od kojih se ne može odstupiti zarad međunarodne saradnje, čak ni kada pravila mpp-a prihvataju kompetentnost stranog prava. Javni poredak Srbije čine ona pravila pravnog i društvenog poretka od kojih se ne može odstupiti i koje domaći organi moraju poštovati čak i kada domaće norme međunarodnog privatnog prava prihvataju kompetentnost stranog prava i suda. Pri utvrđivanju sadržaja i granica javnog poretka moguća su dva pristupa: • putem jedne opšte klauzule, odnosno apstraktne definicije; kao što je to: "osnovni principi

pravnog poretka", "principi društvenog i državnog uređenja", "suštinski principi"... • putem enumeracije normi koje obuhvata javni poredak, ili nabrajanjem domena u kojima

imperativne norme predstavljaju automatski deo javnog poretka Najčešće se ostaje pri formulaciji da se neće priznati strani zakon, odnosno strana odluka, ako su "protivni javnom poretku", ili "ako su očito protivni javnom poretku". Takve formulacije su prihvaćene i u Haškim konvencijama. Bez obzira na to kako je definisan, javni poredak se ne može izjednačiti sa imperativnim normama, i predstavlja užu kategoriju. On obuhvata samo one norme koje štite najosnovnije vrednosti pravnog poretka, a ne sve imperativne norme. Prilikom korišćenja ustanove javnog poretka značajna je i "unutrašnja veza" , odnosno intezitet veze između konkretnog pravnog odnosa i domaćeg poretka. Da li će se u jednom konkretnom slučaju primeniti rešenje domaćeg prava i otkloniti strana norma ne zavisi samo od stepena suprotnosti između strane norme i domaćeg poretka, već i od toga u kojoj meri je domaća država u datom slučaju zainteresovana, i u kojoj meri je domaći poredak tangiran. Ovime se, zapravo, vrši relativizacija javnog poretka. Javni poredak se ralativizira i u tom pravcu da je potrebno sagledati celokupnu situaciju, tj. kontekst u kojem se strana norma ili odluka javljaju pred domaćim organima. Strana norma se ne otklanja automatski ako je bitno različita, već samo ako njena primena dovodi do takvog meritornog rezultata koji je nespojiv sa osnovnim principima na kojima se temelji domaći poredak. Posledice primene ustanove javnog poretka se ogledaju u tome da: ako je strano pravo inkompatibilno sa domaćim javnim poretkom tada se odstupa od kolizione norme foruma i otklanja se primena stranog prava, a slučaj se rešava na bazi pravila i principa lex fori. Argumenti u prilog: ustanova javnog poretka ima progresivnu ulogu (slučajevi suprotstavljanja javnog poretka ropstvu, diskriminaciji prema rasi, nacionalnosti, polu...) Argumenti protiv: glavni nedostatak ustanove javnog poretka ogleda se u tome što se ni u zakonodavstvima ni u teoriji nisu oformili jasni pokazatelji ni pretpostavke za primenu te ustanove. PROMENA NORMI KOJE IMAJU KARAKTER JAVNOG PORETKA- vladajuće je mišljenje da relevantan može biti samo javni poredak koji važi u momentu kada se donosi odluka o tome da li će se primeniti strano pravo ili priznati strana odluka. U NAŠEM PRAVU : ZMPP predviđa Ne primenjuje se pravo strane države ako bi njegovo dejstvo bilo suprotno Ustavom SRJ utvrđenim osnovama društvenog uređenja. Strana sudska odluka se neće priznati ako je u suprotnosti sa Ustavom SRJ utvrđenim osnovama društvenog uređenja.

Docsity.com

10

11. Norme neposredne primene Norme neposredne primene su norme čija je primena nezavisna od kolizione tehnike; norme koje se primenjuju u odnosima sa elementima inostranosti ali mimo kolizionih normi. Norme neposredne primene su prinudna materijalna pravila koja na eksplicitan ili implicitan način određuju oblast svoje sopstvene obavezne primene, odnosno nameću sopstvenu merodavnost bez posredovanja kolizionih normi. U ovom pogledu postoji sličnost normi neposredne primene i normi javnog poretka; tj i jedne i druge će se primeniti bez obzira na to šta kaže koliziona norma. Razlika između NNP i JP se sastoji u tome što do intervencije javnog poretka dolazi nakon što je utvrđeno merodavno pravo određene strane države, dok se norme nep.primene primenjuju mimo tj. bez prethodne konsultacije kolizionih normi. U krug normi neposredne primene uglavnom spadaju norme antimonopolskog zakonodavstva, propisi o uvozi i izvozu, devizni propisi ... Prilikom primene NNP treba razlikovati tri situacije: 1. NNP je deo pravnog sistema države foruma

2.

(lex fori) - u ovom slučaju sud postupa po nalogu svog zakonodavca i primenjuje NNP bez obzira na to koje pravo je merodavno po kolizionoj normi NNP je deo prava koje je u datom slučaju merodavno

3.

(lex causae) - u ovom slučaju sasvim je logično da se NNP primeni jer je deo pravnog sistema čija je merodavnost utvrđena NNP pripada nekom trećem pravu

Rimska konvencija, član 7 : "Kod primene prava određene države na temelju ove Konvencije, može doći do primene prinudnih propisa neke druge države sa čijim pravom činjenično stanje stoji u bližoj vezi, ako se, i u kojoj meri se prema pravu države čiji su to prinudni propisi, ovi mogu primeniti, bez obzira na pravo merodavno za ugovor. Pri odlučivanju da li će se omogućiti dejstvo ovim prinudnim propisima, uzima se u obzir njihova priroda, i svrha, kao i posledice njihove primene ili neprimene." U NAŠEM PRAVU NEMA POZITIVNOPRAVNIH NORMI KOJIMA SE REGULIŠE NNP.

12. Izigravanje zakona (fraus legis) U međunarodnom privatnom pravu dešavaju se slučajevi da izvesna lica teže da izbegnu primenu normi koje bi se inače imale redovno primeniti na njihov građanskopravni odnos sa stranim elementom. Izbegavanje primene redovno nadležnih normi na osnovu izvesnih radnji pojedinaca naziva se izigravanje zakona - fraus legis. Osnovni elemenat kroz koji se ostvaruje fraus legis je promena činjenice koja predstavlja tačku vezivanja kolizione norme. Npr: strane ugovornice same odluče gde će sklopiti određeni ugovor ili gde će biti mesto izvršenja, pokretne stvari se mogu premeštati, ljudi mogu menjati svoje boravište, prebivalište, državljanstvo. Subjekti pravnog odnosa menjaju činjenice koje predstavljaju tačke vezivanja obično radi toga da postignu primenu prava koje je u pogledu njih povoljnije umesto prava koje je manje povoljno, tj. radi izbegavanja primene imperativnih normi. (tako su državljani Italije, Španije menjali domicil, državljanstvo itd. da bi izbegli primenu domaćih normi kojima se zabranjuje razvod) Osnovni elementi izigravanja zakona su:

(nije ni lex fori ni lex causae, ali je u jasnoj vezi sa spornim odnosom) - ovaj slučaj je sporan i stvara nedoumice. U teoriji ima prevagu stav da se NNP treće države mogu primeniti, ili bar uzeti u obzir. O ovom pitanju bilo je rešenja u nekim Haškim konvencijama, u Rimskoj konvenciji o merodavnom pravu za ugovorne obaveze.

Docsity.com

11

* veštačko stvaranje tačke vezivanja - promena činjenica koje predstavljaju tačku vezivanja, pri čemu ta promena treba da usledi na način koji je sam po sebi dozvoljen, legalna izmena * namera da se izbegne primena redovno nadležnih normi, fraudulozna namera. Izigravanje zakona u međunarodnom privatnom pravu javlja se u dva osnovna tipa: 1. prvi podrazumeva da se pred domaćim organom nameće primena stranog umesto domaćeg prava, skrećući normalan pravac dejstva domaće kolizione norme putem veštački stvorene tačke vezivanja. 2. drugi tip označava fraudulozno izbegavanje srpskih (domaćih) imperativnih propisa pred stranim organom. Sankcionisanje fraus legis sastoji se u tome da se ne uzima u obzir fraudulozno stvorena tačka vezivanja, već se primenjuje ono pravo koje bi bilo merodavno da nije došlo do manipulisanja sa tačkom vezivanja, a to je domaće pravo. Pri tome, po vladajućem mišljenju, ne dira se u samu novonastalu činjenicu (npr. ne ništi se novostečeno strano državljanstvo) samo se odbija primena stranog prava čiju merodavnost nastoji da uspostavi fraudulozno tačka vezivanja. U anglosaksonskom i nemačkom pravu fraus legis nije sankcionisan. NAŠE PRAVO - ZMPP, član 5 : "Ne primenjuje se pravo strane države koje bi bilo merodavno po odredbama ovog ili drugog saveznog zakona, ako bi njegovo primenjivanje imalo za cilj izbegavanje primenjivanja prava SRJ." Sankcionisanje izigravanja zakona je opšta ustanova načeg međunar.priv. prava. Izigravanje zakona se sprečava samo ako je putem veštački stvorene tačke vezivanja izbegnuta primena domaćeg materijalnog prava pred domaćim organom; i tada se primenjuje domaće pravo domaće pravo koje bi i bilo merodavno da nije došlo do manipulisanja tačkom vezivanja. Sankcionisanje fraus legis proteže se i na odnose sa stranim elementom koji nisu regulisani u ZMPP, već u drugom zakonu.

13. Vremenski faktor u MPP Domašaj pravnih normi ima svoje prostorne, vremenske, a ponekad i personalne granice. Tako se i unutar međunarodnog privatnog prava, grane koja po svojoj suštini reguliše teritorijalne granice pravnih normi, javlja takođe i problem sukoba zakona u vremenu. 1. Intertemporalni sukob zakona na terenu mpp-a postoji onda kada se menjaju kolizione norme. Problem je u suštini isti kao i sa problemom vremenskog važenja ostalih normi, samo što se javlja u specifičnoj oblasti. Rešenja se traže u opštim pravilima o vremenskom važenju pravnih normi (opšta pravila o tranziciji lex fori), ili u posebnim prelaznim odredbama koje se mogu doneti pri promeni kolizionih normi. Uporednopravno posmatrano, zakonodavci se uglavnom odlučuju za to da se domaće koliz.norme ne primenjuju na odnose nastale pre njihovog stupanja na snagu — zabrana retroaktivnosti. Tako naš ZMPP u svojim tranzitornim odredbama predviđa sledeće, član 107: "odredbe ovog zakona neće se primenjivati na odnose koji su nastali pre stupanja na snagu ovog zakona". 2. Intertemporalni sukob zakona na terenu mpp-a postoji onda kada se menjaju norme merodavnog prava na koje ukazuju kolizione norme. U tom slučaju problem se rešava pravilima o vremenskom sukobu zakona lex causae, tj. prema pravilima onog prava koje je merodavno. 3. Intertemporalni sukob zakona na terenu mpp-a postoji i onda kada se menjaju odredbe koje predstavljaju javni poredak.

4. Intertemporalni sukob zakona postoji i onda

U ovom slučaju uvek se primenjuju pravila novog javnog poretka, bez obzira što su time povređena opšta pravila o neretroaktivnosti.

kada dođe do promena suvreneiteta. (slučaj Jugoslavije) Promenom suvereniteta nad teritorijom jedne države , ili nad delom njene teritorije, dolazi do promene (sukcesije) zakona koji su posledica pojave nove/novih zakonodavne vlasti, a ne posledica promene zakona od strane jedne te iste vlasti. Razlika između ovog intertemporalnog sukoba zakona i prethodnih vidova jeste u tome što je u zakonu došlo do

Docsity.com

12

promene suvereniteta koja izazvalo promenu karaktera zakona, te se stari zakoni s aspekta nove vlasti nekih novih suvereniteta tretiraju kao strani zakoni. Ako kol.norma uputi na pravo neke od novih država (npr Slovenije) kao merodavno, tada se postavlja pitanje da li se primenjuje njeno novo pravo ili staro (ex-jugoslovensko) koje je sada za novu državu strano pravo. Postoje dva stava u teoriji povodom ovog pitanja. Prema jednom stanovištu, uvek se primenjuje pravo države prethodnice, dok ona postoji, čak i ako je slučaj vezan za deo njene teritorije koji je sada van domašaja njenog suvereniteta. Prema drugom, većinskom, stanovištu: kada sud na bazi svoje kol.norme doće do prava zemlje koja je pretrpela političko-teritorijalne promene, treba primeniti kao merodavno materijalno pravo koje je pozitivno pravo na teritoriji koja je s odnosom u najbližoj vezi.

14 Mobilni sukob zakona - conflit mobile Mobilni sukob zakona predstavlja svojevrsnu kombinaciju vremenkih i prostornih sukoba zakona, do koje dolazi kada se protekom vremena menjaju činjenice na kojima se zasniva tačka vezivanja, i to na taj način što se vezuju za više pravnih poredaka. U conflit mobile ne radi se o odnosu starog i novog prava, već se menja jedna koliziono relevantna činjenica koja se pri tome vezuje za više prava (dva ili više paralelno važećih prava u raznim državama). Jedno od klasičnih poprišta mobilnih sukoba zakona su bračno-imovinski odnosi. U većini zemalja tačke vezivanja za te odnose je zajednički lex nationalis ( u nekima lex domicilli) bračnih drugova, što stvara mobilni sukob zakona ukoliko bračni drugovi menjaju državljanstvo, odnosno domicil. Mobilni sukob zakona ima sličnosti sa ustanovom fraus legis. Osnovna sličnost se sastoji u tome što i u jednom i u drugom slučaju problem nastaje promenom činjenice koju tačka vezivanja smatra relevantnom, i njihovo vezivanje za drugo pravo. Razlika je u tome što da bi takva promena predstavljala izigravanje zakona potrebno je da su ispunjeni i još neki uslovi: fraudulozna namera i da cilj izigravanja bude izbegavanje domaćih imperativnih materijalnih normi. Takođe razlika između fraus legis i mob.sukoba zakona ogleda se i u posebnim posledicama: ako su prisutni svi elementi izigravanja zakona dolazi do sankcionisanja te pojave (ne primenjuje se pravo na koje tačka vezivanja ukazuje preko novostvorenih činjenica), dok rešenje kod conflit mobile ne mora da bude u ignorisanju novostvorenih činjenica. Razlika se ogleda i u tome što kod fraus legis, za razliku od conflit mobile, ne postoji stvarna dilema o tome koje bi pravo trebalo primeniti među onima na koje sukcesivno ukazuje tačka vezivanja usled promene relevantnih činjenica. Pri fraus legis koliziona norma vodi do primene prava čija je merodavnost veštački stvorena, te je s toga u zabrani fraus legis reč o korekciji kol.normi, dok je kod mobilnog sukoba zakona reč o specifičnom tumačenju kol.normi. Od conflit mobile treba razlikovati i situaciju u kojoj se ne menjaju činjenice, ali se menjaju neke norme lex fori i time tačka vezivanja dobija novu sadržinu. Reč je o promeni prava i problem se tada rešava po pravilima o vremenskom važenju pravnih normi. (do takve situacije dolazi npr u slučaju kada se menjaju zakonski uslovi o sticanju ili gubljenju državljanstva ili domicila) Postoje dva osnovna pristupa rešavanju problema mobilnog sukoba zakona. 1. Po jednom stanovištu, traži se jedinstvena i opšta solucija za ovaj problem koja bi bila primenljiva u svim konkretnim slučajevima: najpoznatija je solucija izvedena iz teorije stečenih prava, a postoji i rešenje koje polazi od izjednačavanja mob.sukoba zakona sa pitanjem vremenskog važenja pravnih normi. 2. Po drugom stanovištu nema jedinstvenog rešenja već ga treba tražiti od slučaja do slučaja. Ovaj prilaz je najefikasniji kada sam zakonodavac vremenski precizira pojedine tačke vezivana koje često daju povoda mobilnom sukobu zakona. Ovaj metod često koristi ZMPP (npr: za nasleđivanje je merodavno pravo države čiji je državljanin bio ostavilac u vreme svoje smrti).

Docsity.com

13

15. Nejedinstveni pravni poredak u MPP U današnjem svetu određeni broj država nema jedinstveno pravo na celoj svojoj teritoriji. Nejedinstveni pravni poredak se javlja u državama sa složenim pravnim poretkom (bilo da su one federativne ili unitarne) i dovodi do unutrašnjeg sukoba zakona. Unutrašnji sukob zakona u državama sa složenim (nejedinstvenim) pravnim poretkom može da se javi u dva vida: * kao unutrašnji sukob zakona teritorijalnog karaktera - kod složenih, federativnih država (interfederalni sukob zakona) usled toga što sopstvenu legislativu imaju i druge teritorijalne jedinice, a ne samo država; a takođe sukob zakona je karakterističan i za međusobne odnose metropole i kolonije, za teritorije pod protektoratom, za pripojene teritorije itd. * kao unutrašnji sukob zakona personalnog karaktera - javlja se u onim državama u kojima se primenjuju različiti zakoni na odgovarajuće zajednice ljudi (verske ili etničke zajednice, za pripadnike pojedinih grupa ljudi određenih po poreklu, položaju). Interpersonalni sukob zakona karakterističan je za neke države Afrike i Azije (Irael, Indija...) Ukoliko u jednoj zemlji sa složenim (nejedinstvenim) pravnim poretkom ne postoje norme o unutrašnjem sukobu zakona to za sud strane zemlje stvara problem određivanja merodavnog privatnog prava. U teoriji, zakonodavstvu i praksi postoje dva osnovna rešenja problema određivanja merodavnog prava unutar nejedinstvenog pravnog poretka: 1. JEDNOSTEPENOST - problem se rešava merodavnim pravilima međunarodnog privatnog prava 2. DVOSTEPENOST - konačan izbor se prepušta unutrašnjim kolizionim normama države sa složenim pravnim sistemom U uporednom nacionalnom zakonodavstvu izražena je veća naklonost ka dvostepenosti, tj. ka prepuštanju konačnog rešenja unutrašnjim kolizionim normama složene države. Tipične su odredbe koje konačan izbor određivanja merodavnog prava za odnose sa elementom inostranosti prepuštaju normama dotične države, s tim što se predviđa primena principa najtešnje povezanosti ukoliko država sa nejedinstvenim pravnim poretkom nema odgovarajući mehanizam za unutrašnji sukob zakona. Sa druge strane Rimska konvencija o merodavnom pravu za ugovorne obaveze iz 1980. kao i konvencije koje se zaključuju u okvirima Haške konferencije propisuju jednostepenost. Rešenje jednostepenosti je neadekvatno jedino ako je reč o lex nationalis, jer ova tačka vezivanja nije podobna da bude lokalizovana na užem području već se neposredno vezuje za državu (izuzev ako postoji posebno državljanstvo federalnih jedinica); dok ostale tačke vezivanja- lex loci contractus, lex loci solutionis, lex rei sitae, lex fori itd.- imaju kao činjeničnu osnovu povezanost sa jednim mestom, te je putem njih moguće vezivanje za jednu državu ali isto tako moguće je vezivanje i za užu teritorijalnu jedinicu. U NAŠEM PRAVU : ZMPP sadrži eksplicitnu normu kojom rešava problem određivanja merodavnog prava unutar nejedinstvenog pravnog poretka: "Ako je merodavno pravo države čiji pravni poredak nije jedinstven, a pravila ovog zakona ne upućuju na određeno pravno područje u toj državi, merodavno pravo se određuje po pravilima tog pravnog poretka" " Ako se merodavno pravo države čiji pravni poredak nije jedinstven ne može utvrditi po pravilima te države, merodavno je pravo područja u toj državi sa kojim postoji najbliža veza"

Docsity.com

14

16. Reciprocitet i retorzija Uzajamnost/reciprocitet je odnos između dve države po kome svaka od njih garantuje i daje određeni pravni tretman državljanima druge države ili priznaje prava koja su nastala pod dejstvom zakona te druge države, ukoliko i ova tako postupa sa njenim državljanima i sa pravima nastalim pod dejstvom njenih zakona. Uslov reciprociteta znači uslovljavanje primene stranog prava, priznanja strane sudske odluke, ili nekog prava stranaca, istim postupanjem date strane države prema našim građanima, našem pravu i našim odlukama. Retorzija predstavlja pravni institut pomoću kojeg jedna država naređuje svojim organima da ne postupe po normama o pravima stranaca i sukobu jurisdikcija koje je ona propisala, nego da postupe na identičan ili sličan način kako postupa strana država prema domaćim državljanima ili domaćim sudskim odlukama ili zamolnicama domaćih sudova (ovo domaća to se misli na onu zemlju koja predviđa retorziju). Retorzija se dakle pojavljuje kao protivmera onda kada strana država ne postupa sa domaćim državljanima na jednak način kao sa svojim sopstvenim ili ih gore tretira nego strance državljane drugih država, ili tako postupa prema domaćim sudskim odlukama. ZMPP ne poznaje uslov reciprociteta i retorzije u oblasti određivanja merodavnog prava. U domenu sukoba jurisdikcija reciprocitet i retorzija se javljaju pre svega u vezi sa priznanjem i izvršenjem stranih odluka, a pored toga negde je poznata i retorzna nadležnost. U uporednom pravu se po pravilu ne uslovljavaju sva prava stranaca reciprocitetom, već samo određena prava. Vrste reciprociteta : 1. prema načinu nastanka  DIPLOMATSKI reciprocitet nastaje neposrednim sporazumijevanjem država na

bilateralnom ili multilateralnom planu. Prava koja se na taj način čine dostupnim mogu biti posebno nabrojena ili garantovana opštim klauzulama. Postoje 4 tipa takvih klauzula:

• klauzula nacionalnog tretmana - na bazi koje se uzajamno izjednačava položaj državljana država sa kojima se zaključuje ugovor sa domaćim državljanima • klauzula materijalne uzajamnosti - u kojoj se strancu pružaju ona prava koja naš državljanin ima u njegovoj zemlji • klauzula neposredne uzajamnosti - u kojoj se taksativno navode prava koja se međusobno garantuju • klauzula najpovlašćenije nacije - u kojoj se državljanima države saugovornice garantuje tretman koji je dat ili će biti dat državljanima neke treće države koja ima status i naziva se najpovlašćenija država

 ZAKONSKI reciprocitet nastaje kada se u nekoj državi dostupnost određenih prava strancima garantuje u domaćem zakonu, a takođe u stranoj državi dostupnost određenih prava licima koja su u toj državi stranci garantuje u njenom zakonu (paralelnim zakonima)

 FAKTIČKIreciprocitet postoji kada sticanje određenih prava od strane stranaca nije garantovano ni međunarodnim sporazumom ni paralelnim zakonima ali se faktički obezbjeđuje u praksi.

2. prema pravnoj sadržini  FORMALNI reciprocitet postoji kada su kod nas stranci izjednačeni sa domaćim

državljanima a istovremeno naši državljani u posmatranoj stranoj državi izjednačeni sa državljanima te države. Formalni reciprocitet se bazira na principu obostranog nacionalnog tretmana.

 MATERIJALNI reciprocitet znači pružiti strancu ona prava koja naš državljanin ima u njegovoj zemlji.

U našem pravu reciprocitet nije opšti uslov za uživanje svih prava stranaca, iz čega sledi da ga treba dokazivati samo ukoliko se on izričito, zakonskom odredbom zahteva. Teret dokazivanja postojanja reciprociteta zavisi od zakonske formulacije, ali u nekim slučajevima sud mora ex

Docsity.com

15

officio da dokazuje njegovo postojanje. Ako postupajući organ ne može nikako (ni po načelu oficioznosti ni na osnovu dokaza stranaka) saznati nešto o postojanju reciprociteta ima se smatrati da reciprocitet postoji; i takvim ponašanjem organa ove zemlje čini se tzv. prvi korak ka uspostavljanju reciprociteta u praksi. Posebno pitanje jeste reciprocitet i retorzija u odnosu na države sa složenim pravnim sistemom: u teoriji je zauzet stav da je reciprocitet nedeljiv, i da se radi o odnosu između država a ne odnosu država-federalna jedinica. (kod nas: prilikom priznanja i izvršenja stranih sudskih odluka traži se materijalni reciprocitet; a u pogledu prava sranaca da stupaju u privatnopravne odnose i da budu nosioci privatnih prava traži se formalni reciprocitet)

17. Italijanska škola statuta Pod teorijom statuta podrazumevaju se teorije pripadnika škole statuta o rešavanju problema sukoba statuta između gradova ili provincija jednog suvereniteta. Ova teorija je ponikla u Italiji XII i XV veka i dalje se razvijala kroz radove pripadnika francuske škole statuta, holandsko-flamanske i nemačke teorije statuta. Italijanska škola statuta ponikla je u gradovima severne Italije u XII veku, usled društvenih i ekonomskih uslova toga vremena. Najznačajniji predstavnici ove škole statuta su Bartolus (1314-1357), Sinus (1270- 1296), Akurzije (1182-1260). U tom periodu u gradovima severne Italije razvijaju se robno-novčani odnosi (nasuprot naturalnoj privredi u ostatku Evrope) i trgovina kako pomorskim putem tako i suvozemnim. Uz privredni razvoj dolazi i do kulturnog razvoja, pre svega književnosti, filozofije, slikarstva, a i prava. Ugovorom u Konstanci 1183. godine priznata je samostalnost određenim italijanskim gradovima (Boljonja, Firenca, Padova, Piza, Milano, Modena, Verona), čime su oni stekli i pravo samostalnog donošenja opštih pravnih akata (nisu predstavljali posebne države, ali su njihova ovlašćenja sasvim bliska prerogativama države). Pošto je među gradovim trgovina veoma intezivna, brojni su i kontakti i veze među ljudima, i veoma učestano se javljaju i pravni problemi koji se vezuju za više gradova. U ovakvim društvenim i ekonomskim uslovima za pravnike je postalo očigledno da feudalni pravni običaji koji su odgovarali naturalnoj privredi ne mogu biti korišćeni za razvitak robno-novčanih odnosa ni unutar samih gradova a još manje između različitih gradova. Prema tome, trebalo je iznaći pravna rešenja i pravila koja neće kočiti promet roba unutar gradova kao ni između gradova. Do tih rešenja italijanski pravnici su dolazili tumačenjem pojedinih tekstova Justinijanovog kodeksa. Prilikom istraživnja pravnih pravila za regulisanje građanskopravnih odnosa između gradova profesori prava u Bolonji i Firenci (koji su se nazivali glosatorima i postglosatorima) imali su zadatak da reše osnovni problem: na osnovu kojih kriterijuma odrediti primenu statuta domaćeg ili stranog grada. Najistaknutiji od statuista na rešavanju ovog pitanja bio je Bartolus. Od velikog je značaja njegova podela statuta na realne i personalne. Efekat ove podele bio je u tome što bi se realni statuti primenjivali na svakoga na teritoriji gde su doneti, ali bi ostali bez efekta van te teritorije; dok bi se personalni statuti primenjivali samo na ona lica koja su podanici suvereniteta koji je doneo statut, i to i onda kada se lica nalaze van granica svog grada. (priroda statuta grada je služila kao kriterijum primene statuta). Problem je, međutim, bio u tome kako da se odredi koji je statut realan a koji personalan, i na ovo pitanje Bartolus nije dao jedinstveno pravilo (jedno od neobičnijih rešenja je da se to pitanje tumači prema rasporedu reči u rečenici). Za Bartolusovo ime vezuje se i pravilo da se za delikte primenjuje pravo mesta izvršenja delikta (i danas vladajuće pravilo); kao i niz drugih pravila koje je ili sam stvorio ili već postojeća definisao i sistematizovao. Bartolus je takođe uveo i podelu statuta na one koji su nepovoljni za ličnost (statuta odiosa) i na one koji su povoljni za ličnost (statuta favorabila). Značaj ove podele je u tome što se smatralo da se statuta odiosa ne mogu primeniti van teritorije na kojoj su doneta. --- ovo nisam sigurna da sam dobro interpretirala, zapravo mislim da sam omanula i da Bartolus nije uveo podelu već da ju je samo analizirao, nemam pojma U literaturi postoji mišljenje da se Bartolus i drugi statuisti nisu zapravo rukovodili težnjom da postave principe za teritorijalno razgraničenje važenja statuta, već da su težili da u datom slučaju nađu pravednije rešenje, a podelu statuta tek naknadno konstruisali kako bi opravdali željeni rezultat.

Docsity.com

16

18. Savigny (Savinji) Fridrih Karl fon Savinji je jedan utemeljivača istorijskopravne škole i jednan od najvećih nemačkih pravnika čija su dela imala veliki uticaj na pravnu teoriju i praksu; a u kojima se između ostalog bavio i pitanjem međunarodnog privatnog prava. Savinji, kao i Vehter, polazi od postavke da je međunarodno privatno pravo grana unutrašnjeg prava te da se primenjuje ono pravo koje domaće norme određuju. Za situacije kada u pravu zemlje suda nema normi kojima bi se odredilo merodavno pravo Savinji predlaže da treba istražiti i formulisati univerzalne principe, tj. da se rešavaju na osnovu nadnacionalnih pravila (u ovome se njegovo stanovište razlikuje od Vehterovog---koji je predlagao da i u takvim situacijama treba ostati u granicama nacionalnih pravila). Istražujući pravila koja bi služila međunarodnom opštenju Savinji je došao do nekoliko ideja koje su i danas od velikog značaja. Tako on ističe da u traženju rešenja treba poći od pravnih odnosa koji se vezuju za više pravnih sistema, a ne od zakona za koje se vezuje taj pravni odnos. Odgovor na pitanje koje pravo treba primeniti ne treba tražiti u analizi prirode zakona čija bi primena došla u obzir, tj. ne treba ocenjivati da li je jedan statut/zakon realan, personalan ili mešovit, već u cenatr analize treba staviti pravne odnose i ispitati njihovo težište (sa kojim mestom/državom imaju najsnažnije veze). Tako je Savinji smatrao da je sedište stvarnopravnih odnosa uvek tamo gde se nalazi stvar, kako nepokretna tako i pokretna - ovo pravilo je danas gotovo univerzalno prihvaćeno. Široko je prihvaćena i Savinjijeva ideja o jedinstvenoj zaostavštini, tj. o tome da na raspravljanje jedinstvene zaostavštine treba primeniti jedno isto pravo, i to personalno pravo ostavioca.

19. Anglo-američke koncepcije u MPP i američka revolucija u oblasti sukoba zakona

Doktrina međunarodnog privatnog prava u Engleskoj se javlja tek od kraja XVIII veka (razvijenija doktrina od XIX veka), i razvija pod uticajem holandsko-flamanske škole. Bilo je, međutim sudskih odluka u kojima se problem teritorijalnog sukoba zakona postavlja i ranije. Već u nekim odlukama s početka XVII veka javlja se dilema da li će se primeniti englesko ili škotsko pravo. Veliki uticaj na englesko pravo i kolizionu problematiku imala je odluka u sporu Robinson v. Bland 1760.godine, u kojem se postavilo pitanje da li će se na zahtev za ispunjenje obaveze primeniti pravo Engleske pred čijim sudom se pitanje postavlja ili pravo zemlje u kojoj je obaveza nastala (može li se jedna obaveza koja je pravovaljana u zemlji gde je nastala priznati u Engleskoj-- gde pravo smatra takvu obavezu nemoralnom i ne priznaje joj pravna dejstva ?). U američkom pravu se nešto ranije javlja razvijena teorija međunarodnog privatnog prava nego u engleskom pravu, i to pre svega zaslugom Džozefa Storija, sudije Vrhovnog suda SAD. Stori je isticao da pitanje kakvu će snagu imati zakoni jedne države u drugoj zavisi isključivo od zakona i domaćih propisa druge države, tj. od sopstvene sudske prakse i politike; takođe ističe da pravila mpp-a treba da se razvijaju na principima reciprociteta. Jedna od najkarakterističnijih ideja anglo-američke teorije mpp-a je ideja stečenih prava, koja takođe ima oslonca u holandsko-flamanskoj školi. Najistaknutiji predstavnici ove teorije su engleski pravnik Dajsi i američki pravnik Bil (profesor na Hravardu, redaktor prvog američkog Ristejtmenta,1934). Suština koncepcije stečenih prava jeste u tome da: treba priznati prava koja su valjano tečena po pravu neke strane države, tj. treba primeniti pravo strane države pod kojom je kreirano neko subjektivno prava. Koncepcija stečenih prava bila je vladajuća u periodu druge polovine XIX i prvim decenijama XX veka kada dolazi do tzv. američke revolucije u oblasti sukoba zakona. Savremeno englesko i američko međunarodno privatno pravo razvijaju se upravo na kritici, na antitezama koncepta stečenih prava. Kroz ta osporavanja ove koncepcije rađaju se originalne ideje u oblasti mpp-a, te se u tom smislu i govori o američkoj revoluciji u oblasti sukoba zakona. Među brojnim imenima koja se javljaju sa novim idejama najistaknutiji su David Kejvers (profesor na Harvardu), Brainerd Kari, Artur fon Meren. David Kejvers u svojim publikacijama kritikuje tradicionalni metod izbora merodavnog prava (teoriju stečenih prava), i ističe da se tom metodologijom bira pravosuđe a ne izbor između konkretnih pravila pojedinih zakonodavstava koja pretenduju da budu primenjena i koja vode do određenih rešenja. Kejver se zalagao za primenu analize konkretnih pravila u sukobu, tj. analize sadržine normi pre izbora merodavnog prava. On i njegove pristalice ističu da je preimućstvo takve analize u tome što se tim putem može pokazati da je reč o lažnom sukobu zakona, da su pravila identična te da pitanje izbora nema praktičnog značaja, a ako pravila i nisu identična i ne vode do istog rezultata ono onda često obe države

Docsity.com

17

nemaju interes da se primeni njihovo pravo. Za slučaj da sukob nije lažan, tj. da tangirane države imaju stvaran interes za primenu svoga prava, Kejvers predlaže načela preferencije u kojima se kombinuju teritorijalne veze sa tipovima materijalnopravnih rešenja te se na taj način dolazi do kolizionih opredeljenja. Brainerd Kari takođe odbacuje tradicionalna učenja, i umesto izbora jednog neutralnog teritorijalnog kontakta kao tačke vezivanja, predlaže da se merodavno pravo traži kroz analizu državnih interesa i zakonodavne politike. Takva analiza bi trebalo da pokaže da li stvarno postoji zainteresovanost tangiranih država za primenu njihovih prava, ili je zainteresovana samo jedna država (što bi značilo da je sukob lažan). Ako bi se pokazalo da je zaista više država zainteresovano, Kari predlaže da se opet primeni analiza u kojoj bi se "umereno i uzdržano" tumačili državni interesi i zakonodavna politika; a ako bi i ta druga analiza pokazala da je zainteresovano više država tada dolazi do primene prava foruma. Među brojnim novim idejama jeste i ideja funkcionalne analizeArtura fon Merena. Prema ovoj ideji, prvo treba identifikovati zainteresovana pravosuđa, a zatim stvoriti pretpostavke za izbor kroz složenu analizu koja vodi računa o stepenu zainteresovanosti pojedinih pravosuđa, zakonodavnim politikama, svrsi pravila i drugim elementima. Američka revolucija u domenu sukoba zakona iako je izazvala veoma široko interesovanje i stekla kako brojne pristalice tako i protivnike u celom svetu relativno malo je uticala na zakonodavstva i praksu van SAD.

20. Pravo merodavno za pravnu i poslovnu sposobnost Pravna sposobnost predstavlja svojstvo jednog lica na osnovu kojeg ono može biti nosilac prava i obaveza. U savremenim zakonodavstvima pravna sposobnost građana je opšta, tj. imaju je svi bez razlika, i za svakoga je istog obima u toku celog života. Međutim, u uporednom zakonodavstvu postoje izvesne razlike u pogledu nastanka i okončanja pravne sposobnosti. U najvećem broju zemalja pravna sposobnost nastaje rođenjem ali se ponegde zahtevaju i dodatni uslovi. Tako pojedina zakonodavstva (nemačko i švajcarsko) zahtevaju samo da je dete rođeno živo, dok se u drugima (Francuska) zahteva i sposobnost za život, a treća (Španija) zahtevaju i 24 časa života da bi dete steklo pravnu sposobnost. Takođe razlike postoje i u pogledu nasciturusa, tj. uslova pod kojima začeto a još nerođeno dete može imati neka prava. Razlike u uporednom zakonodavstvu postoje i po pitanju momenta prestanka pravne sposobnosti (različito definisanje momenta nastupanja smrti, pitanje proglašenja nestalog lica za umrlo, i komorijenata). Poslovna sposobnost predstavlja sposobnost jednog lica da svojim izjavama volje proizvodi građanskopravna dejstva, tj. da stiče, menja, prenosi ili gasi prava i obaveze. U pogledu poslovne sposobnosti razlike u uporednom pravu su mnogo veće čime i problemi sukoba zakona postaju teži i brojniji. Neujednačenost postoji po pitanju delimične sposobnosti, naročito u pogledu starijih maloletnika i obima njihove poslovne sposobnosti. Velika neujednačenost i dalje postoji u uporednom zakonodavstvu po pitanju uzrasta za sticanje potpune poslovne sposobnosti, koja se kreće od 18 godina u većini evropskih zemalja, pa do 19, 20 ili čak 21godinu u drugim državama. Povod za sukobe zakona daje i emancipacija (koja nije svuda prihvaćena), kao i uslovi za ograničavanje i lišenje poslovne sposobnosti (npr common law ne poznaje rasipništvo kao razlog za lišenje posl.spos). Zbog svega toga od velikog je značaja određivanje merodavnog prava u pogledu pravne i poslovne sposobnosti. U uporednom pravu, u pogledu određivanja merodavnog prava za sposobnost fizičkih lica javljaju se tri osnovna koliziona rešenja: - primena prava državljanstva (lex nationalis), - primena prava domicila (lex domicilii), i - primena prava mesta nastanka obaveze KOLIZIONE NORME ZA PRAVNU I POSLOVNU SPOSOBNOST FIZIČKIH LICA U NAŠEM PRAVU

Kao osnovnu tačku vezivanja u pogledu pravne i poslovne sposobnosti naše pravo prihvata lex nationalis.

Kada je u pitanju pravna sposobnost državljanstvo je jedina tačka vezivanja, što znači da se pravna sposobnost testira samo po pravu državljanstva lica o čijoj sposobnosti je reč.

Kada je u pitanju poslovna sposobnost tačka vezivanja je državljanstvo, dopunjena sa lex loci actus. To znači da se poslovna sposobnost jednog lica ceni po normama zemlje čiji je on

Docsity.com

18

državljanin, a ako po tim pravilima to lice ne bi bilo posl.sposobno, smatraće se ipak da jeste posl.sposobno ako bi to bilo po pravu zemlje gde je nastala sporna obaveza. Lice će se smatrati poslovno nesposobno samo ako bi bilo nesposobno po normama oba ta prava. Ako su u pitanju apatridi umesto lex nationalis primeniće se lex domicilii, u odsutvu ovog pravo boravišta, a ako nema ni to onda lex fori. Lex loci actus kao dopunsko rešenje dolazi u obzir samo kada je reč o utvrđivanju nečije poslovne sposobnosti u ugovornim odnosima, a ne i u porodičnim i naslednim odnosima.

Kada je reč o određivanju merodavnog prava u pogledu lišenja ili ograničenja poslovne sposobnosti jedina tačka vezivanja za određivanje merodavnog prava je lex nationalis.

Kada se radi o proglašenju nestalog lica za umrlo tačka vezivanja za određivanje merod.prava je lex nationalis u vreme nestanka tog lica.

21. Državljanstvo kao pravna ustanova i tačka vezivanja Državljanstvo predstavlja javnopravni odnos između države i lica, u kojem lice-državljanin stiče najširi status, tj. dostupna su mu sva prava koja dati pravni sistem obezbeđuje za svoje građane. Postoje dva osnovna metoda sticanja državljanstva: ius sanguinis i ius soli. Po metodu ius sanguinis državljanstvo se stiče preko državljanstva roditelja, tj. deca nasleđuju državljanski status roditelja. Po ius soli državljanstvo se stiče po teritoriji rođenja. Državljanstvo se stiče u momentu rođenja i to je osnovni način sticanja državljanstva, ali postoje i dopunski načini (sticanje državljanstva tokom života pojedinca) Zakon o državljanstvu Republike Srbije iz 2004.godine predviđa kao OSNOVNE NAČINE sticanja državljanstva: sticanje državljanstva po poreklu i sticanje državljanstva rođenjem na teritoriji RS. 1. sticanje državljanstva po poreklu(ius sanguinis) je primarni metod; po sili zakona dete stiče srpsko državljanstvo poreklom: - ako su mu oba roditelja državljani RS, bez obzira na mesto rođenja - ako je jedan roditelj državljanin RS, a dete je rođeno u Srbiji, bez obzira na državljanstvo drugog roditelja - ako je jedan roditelj državljanin Srbije, a drugi nepoznat ili apatrid, bez obzira na mesto rođenja - državljanstvo RS poreklom stiče dete rođeno u inostranstvu, čiji je jedan od roditelja u trenutku njegovog rođenja državljanin RS a drugi je strani državljanin, ako ga roditelj koji je državljanin RS prijavi do navršene 18. godine života kod nadležnog diplomatskog ili konzularnog predstavništva Srbije kao državljanina Republike Srbije i ako podnese zahtev za upis deteta u matičnu knjigu državljana (ako je dete starije od 14 godina potrebna je i njegova saglasnost). Ako roditelj propusti da na ovaj način da pribavi detetu srpsko državljanstvo, dete ima naknadni rok od 5 godina da to samo uradi (sve do navršene 23god). Ovo se sve odnosi i na potpuno usvojenje. U svim slučajevima sticanja državljanstva Srbije poreklom, sticalac državljanstva se smatra državljaninom RS od rođenja. 2. sticanje državljanstva rođenjem na teritoriji RS (ius soli) - ovo je supsidijarni metod čiji je cilj sprečavanje pojave apatridije. Dete rođeno ili nađeno na teritoriji Republike Srbije, a oba roditelja su mu nepoznata ili nepoznatog državljanstva ili bez državljanstva, stiče državljanstvo Republike Srbije rođenjem. Detetu koje je na ovaj način steklo državljanstvo RS, ono prestaje na zahtev roditelja ako se do navršene 18. godine utvrdi da su mu oba roditelja strani državljani (ako je dete starije od 14 godina potrebna je i njegova saglasnost). Državljanstvo u tom slučaju prestaje danom dostavljanja rešenja. DOPUNSKI NAČINI sticanja državljanstva Srbije su prijem (naturalizacija) i sticanje na bazi međunarodnog ugovora. 1. Prijem (naturalizacija) po ZOD imatri oblika:

Docsity.com

19

 Obična naturalizacija - omogućava stricanje državljanstva RS svim strancima koji to žele uz uslove da: podnesu odgovarajući zahtev, da su punoletni i poslovno sposobni, da su do podnošenja zahteva imali najmanje 3 godine neprekidno prijavljeno boravište u Srbiji, da imaju dozvolu za stalno nastanjenje, i da se odreknu svog prethodnog državljanstva (od ovog poslednjeg uslova odustaje se samo izuzetno-kada odricanje nije moguće ili nije razumno ga očekivati). Za bračne drugove naših državljana predviđena je olakšana naturalizacija: potrebno je da imaju odobreni stalni boravak, a odricanje od prethodnog državljanstva i prethodni duži boravak na našoj teritoriji nisu nepohodni.

 Naturalizacija u specijalnim okolnostima - zs neke grupe lica prijem u srpsko državljanstvo je poželjno i to toliko da se ne zahteva odricanje ili otpust stranog državljanstva, te se tada dozvoljva i bipatridija i polipatridija. Te grupe su iseljenici i "pripadnici srpskog ili nekog drugog naroda ili etničke zajednice sa teritorije RS, koji imaju prebivalište na teritoriji RS"(etnički kriterijum). Uslovi za sticanje državljanstva za ove kategorije lica: da su punoletni, poslovno sposobni, i da izjave da Srbiju smatraju svojom zemljom.

 Izuzetna naturalizacija - predviđena za strance čiji bi prijem u naše državljanstvo predstavljao interes za Republiku Srbiju (interesi mogu biti ekonomski, kulturni, naučni, sportski...). Jedini uslov je da lice bude punoletno i poslovno sposobno, a nije potrebna ni izjava da Srbiju smatra svojom državom. O prijemu u naše državljanstvo odlučuje Vlada na predlog nadležnog ministarstva.

ZOD sadrži i tranzitorne odredbe kojima se regulišu pitanja: ko je danas državljanin Srbije, i šta se događa sa licima koja su imala državljanstvo SFRJ i državljanstvo neke druge bivše republike. Tako se državljaninom Republike Srbije smatra jugoslovenski državljanin koji je na dan proglašenja Ustavne povelje SCG (4. februara 2003.god) imao i državljanstvo Republike Srbije kao i lice koje je posle tog datuma a do dana početka primene ZOD steklo državljanstvo Republike Srbije. Lica koja su imala državljanstvo SFRJ, a sada imaju državljanstvo neke druge članice SFRJ, mogu u periodu od tri godine nakon stupanja ZOD na snagu steći srpsko državljanstvo; pod uslovom da imaju prijavljeno prebivalište na teritoriji Republike Srbije u trajanju od najmanje devet godina, kao i da podnesu odgovarajuću izjavu i zahtev.

2. Sticanje državljanstva po međunarodnim ugovorima - ovim načinom sticanja državljanstva nastoje se sprečiti problemi nastali raspadom država, promenama granica, ili se pokušava kanalisati problematika dvojnog državljanstva

U našem pravu državljanstvo je tačka vezivanja pri određivanju merodavnog prava za statusna , porodična i nasledna pitanja. U vezi sa korišćenjem državljanstva kao tačke vezivanja posebne teškoće predstavljaju apatridi (lica bez državljanstva) i bipatridi (lica sa više državljanstava). Do pojave apatrida i bipatrida dolazi zbog toga što pojedine zemlje poznaju različite osnovne načine sticanja državljanstva. Ako je reč o bipatridima a jedno od državljanstava tog lica je domaće, domaći organi će ga po pravilu tretirati kao domaćeg državljana. Ako je državljanin više stranih država, potrebno je utvrditi tzv. efektivno državljanstvo (ono kojim se dotično lice u stvarnosti služi). Ako je reč o apatridima državljanstvo kao tačka vezivanja se mora zameniti nekom supsidijarnom tačkom vezivanja: obično je to prebivalište(domicil), a u njegovom odsustvu onda boravište. Prema ZMPP: Bipatridi se smatraju našim državljanima ako im je jedno od državljanstava naše. Ako lice ima više državljanstava smatraće se da je državljanin one države u kojoj ima prebivalište, a ako ga nema ni u jednoj od tih država onda će se smatrati državljaninom one države (čija državljanstva ima) sa kojom je u najbližoj vezi. Ako neka odredba ZMPP upućuje na lex nationalis a reč je o licu koje nema državljanstvo, lex nationalis se automatski zamenjuje sa lex domicilii. Ako lice u pitanju nema prebivalište dolazi druga supsidijarna tačka vezivanja- zakon mesta boravišta, a ako lice nema ni boravište u tom slučaju se primenjuje lex fori.

Docsity.com

20

22. Domicil kao pravna ustanova i tačka vezivanja Prebivalište (domicil) predstavlja mesto u kome se građanin nastanio sa namerom da u njemu stalno živi. Domicil ima dva osnovna elementa: faktički i voljni. Faktički elemenat se ogleda u prisustvu lica na jednom mestu (boravak), dok se voljni elemenat ogleda u nameri lica da trajno ostane na tom mestu (animus semper vivendi). Ima autora (kao što je Jezdić) koji dodaju i treći elemenat- poslovnu sposobnost; smatra se da lica koja nemaju poslovnu sposobnost imaju tzv. zakonski domicil u mestu prebivališta svojih roditelja. U našoj teoriji postoji nesaglasnost o tome kada domicil prestaje, tj da li prestaje kada se izgubi jedan od njegovih elemenata ili pak ako nestanu oba. Posebno pitanje u vezi sa domicilom predstavljaju naši državljani koji duže vreme borave i rade u inostranstvu; koji su tamo uspostavili faktički elemenat domicila ali istovremeno, u jednom broju slučajeva, nemaju nameru da trajno ostanu u inostranstvu, već da se vrate u zemlju. Naša pravna politika išla je ka njihovom vezivanju za domovinu preko fikcije da su oni stekli u inostranstvu samo boravište, a da su zadržali svoj (ex)jugoslovenski domicil. Dok je za domaće državljane prirodno da u najvećem broju slučajeva imaju prebivalište u državi čiji su državljani i za registraciju prebivališta se ne predviđa previše formalnosti, stranaci da bi stekli domicil izvan države čije državljanstvo imaju moraju da ispune dodatne uslove. Te uslove propisuje država na čijoj teritoriji stranac želi da živi. Kod nas je ovo pitanje uređeno Zakonom o kretanju i boravku stranaca iz 1980.godine. Po odredbama tog zakona, stranac kome je odobreno stalno nastanjenje u Srbiji ima prebivalište u mestu u kome je nastanjen sa namerom da u njemu živi. Davanje odobrenja za stalno nastanjenje je u nadležnosti Ministarstva unutrašnjih poslova RS, ali ono nije formulisano kao obaveza već kao mogućnost. Tako se stalno nastanjenje može odobriti strancu: 1) kome je neko od članova uže porodice (bračni drug, dete, roditelj) državljanin RS ili stranac kome je odobreno stalno nastanjenje u RS 2) koji je zaključio brak sa državljaninom RS 3) koji je jugoslovenskog porekla 4) koji je u RS uložio sredstva radi obavljanja privrednih i društvenih delatnosti Zakon predviđa da se stalno nastanjenje može izuzetno odobriti i drugim strancima. Stranci koji podnose zahtev za odobrenje stalnog nastanjenja moraju podneti i dokaze o tome da imaju obezbeđena sredstva za izdržavanje. Nadležni organ o zahtevu odlučuje rešenjem na koje je dozvoljeno pravo žalbe vladi RS. U kolizionim normama ZMPP Srbije domicil se koristi kao supsidijarna tačka vezivanja. Ukoliko se po primarnoj tački vezivanja ne može utvrditi merodavno pravo za dati odnos sa elementom inostranosti pribegava se domicilu kao tački vezivanja; i to kada su radi o pitanjima: porodičnog (naročito bračnog) prava, ugovorni odnosi (kada se merod.pravo određuje po nosiocu karakteristične prestacije), pri određivanju merod.prava za formu testamenta.

Docsity.com

21

23. Uobičajeno (redovno) boravište i boravište Boravište predstavlja mesto u kome jedno lice duže (konstantno) boravi. Za razliku od domicila kod kojeg mora postojati i namera da lice trajno ostane u određenom mestu, kod boravišta ovaj elemenat ne postoji; ali zato postoji navika, regularnost, pravilnost boravka- tzv. animus residendi. Razlika postoji i po pitanju trećeg elementa — poslovne sposobnosti, jer budući da je boravak činjenični koncept nije potrebna poslovna sposobnost za njegovo sticanje te ga mogu imati i maloletnici. Boravište se kao tačka vezivanja javlja u statusnim odnosima, po pravilu kao supsidijarna tačka vezivanja. Boravište stranaca u Srbiji regulisano je Zakonom o kretanju i boravku stranaca iz 1980.godine. Pod boravištem stranca se u smislu tog zakona podrazumeva mesto u kome on privremeno boravi. Privremeni boravak može da bude različite dužine:* do isteka roka važenja poslovne vize za strance kojima je ista izdata * do 3 meseca za vreme važenja vize za strance koji dođu u Srbiju sa stranom putnom ispravom * do 7 dana za strance koji prelaze preko teritorije Srbije * strancima koji podnesu zahtev za odobrenje privremenog boravka odobrenje se može dati sa rokom važenja do jedne godine. Privremeni boravak se strancu može produžavati ako za to postoje opravdani razlozi, i to svaki put na dodatnih godinu dana.

24. Sposobnost pravnih lica Pripadnost pravnih lica označava pravnu vezu između jedne države i jednog pravnog lica na osnovu koje ono postaje titular određenih prava i potpada pod jurisdikciju odnosne države. Po svojoj pripadnosti jedno pravno lice može da bude smatrano domaćim ili stranim pravnim licem . Zavisno od toga da li je u pitanju domaće ili strano pravno lice, pravnom licu se priznaju ova ili ona prava i određuju različite obaveze. Države to čine na osnovu sopstvene procedure i svojih kriterijuma, pa tako postoje: sistem slobodnog udruživanja, sistem koncesije i normativni sistem. Teorijski bi svaka država mogla dati svojstvo pravnog lica svakom obliku udruživanja, ali nijedna to ne čini ukoliko udruživanje nema značajnijih veza sa dotičnom državom. Danas postoje dva glavna oblika povezivanja države sa udruženjima: 1) sistem inkorporacije (osnivanja) - ukoliko je organizacija osnovana po domaćim propisima ona crpi subjektivitet iz domaćeg prava 2) sistem stvarnog sedišta - subjektivitet se izvlači iz domaćeg prava samo ako organizacija ima i stvarno sedište na domaćoj teritoriji. Određivanje pripadništva, međutim izaziva značajne probleme kod multinacionalnih kompanija koje mogu da budu organizovane na različite načine, sastavljene od delova sa različitim pravnim statusom u pojedinim državama bilo da su posebno inkorporisane ili ne. Teorija i praksa su za ovaj problem nudile razna merila: od toga da se pripadnost pravnog lica utvrđuje prema državljanstvu članova glavnog odbora, ili državljanstvu lica koje efektivno kontrolišu pravno lice (važilo u Engleskoj, Francuskoj i SAD za vreme I i II sv.rata) pa do toga da merilo bude registracija pravnog lica, ili stvarno sedište (sedište glavnog organa uprave), ili centar privredne aktivnosti/eksploatacije. NAŠE PRAVO prihvata državljanstvo (pripadništvo) pravnih lica kao tačku vezivanja za određivanje merodavnog prava u pogledu sposobnosti pravnih lica. Prema ZMPP merilo za određivanje pripadnost pravnog lica jeste: pravo po kojem je pravno lice osnovano i stvarno sedište pravnog lica. Pripadnost pravnog lica se određuje po pravu države po kome je ono osnovano. Ako pravno lice ima stvarno sedište u drugoj državi a ne u onoj u kojoj je osnovano, i po pravu te druge države ima njenu pripadnost, onda se smatra se pravnim licem te države.

Docsity.com

22

25. Pravo merodavno za materijalne uslove zaključenja braka i formu braka

Zbog značaja braka i izuzetnog društvenog i javnog interesa koji se vezuju za brak, država propisuje materijalne i formalne uslove za nastanak punovažnog braka, u cilju da se eliminišu oni brakovi koji ne odgovaraju nazorima konkretne zajednice. U brakovima sa elementom inostranosti nominovne razlike u nacionalnim pravima, različite koncepcije braka, različito državljanstvo ili domicili verenika daju povoda sukobima zakona. U pogledu materijalnih uslova za zaključenje braka uporedno mpp poznaje dva osnovna pristupa pri postavljanju kolizionih normi. Prvi pristup određuje kao merodavno pravo zemlje u kojoj se brak zaključuje, a drugi personalno pravo budućih supružnika. Drugi pristup je prihvaćen znatno šire i više odgovara načelu da se poštuje pravo država da vode brigu o ličnim i porodičnim odnosima ljudi koji imaju pripadnost te države. Međutim u vezi sa personalnim pravom budućih supružnika javlja se dilema o određivanju merila za pripadnosti nekoj državi, tj. da li primat treba dati državljanstvu ili domicilu. Zatim se postavlja pitanje kako posmatrati situaciju kada su budući supružnici različitog državljanstva ili domicila, a njihova prava postavljaju različite uslove za punovažnost braka. Tu se postavlja pitanje da li personalna prava treba primeniti kumulativno ili za svakog partenra ceniti uslove po pravu države njegove pripadnosti. U NAŠEM PRAVU, prema odredbi ZMPP: pred domaćim matičarem moći će da se zaključi brak sa elementom inostranost samo ako je udovoljeno uslovima prava onih država čiji su državljani budući bračni partneri, kao i osnovnim uslovima domaćeg prava (tj. predviđena je kumulativna primena lex nationalis budućih bračnih partnera i primena lex fori). Postavljanjem pravila o kumulativnom ispunjenju uslova prava onih država čiji su državljani budući bračni partneri nastoji se izbegavanje šepajućih brakova, tj. brakova koji ne bi bili valjani u sredini jednog od bračnih drugova. Postavlja se pitanje kakva ta kumulacija treba da bude. U teoriji se razlikuju obična i distributivna. Obična kumulacija podrazumeva da i verenik i verenica treba da ispunjavaju uslove propisane u oba merodavna prava. Distributivna kumulacija podrazumeva da svaki od budućih bračnih partnera treba da ispuni samo one uslove koji su propisani u pravu merodavnom za njega. Koncept distributivne pravde ima više pristalica u teoriji i praksi. ZMPP formuliše princip distributivne kumulacije: u pogledu uslova za zaključenje braka merodavno je za svako lice pravo države čiji je ono državljanin u vreme sklapanja braka. Ovo pravilo je dopunjeno time da se neće moći zaključiti brak pred našim organom ukoliko postoje posebno navedene smetnje po pravu Srbije, čak i ako su ispunjeni uslovi prema lex nationalis verenika. To su smetnje koje se odnose na: * postojanje ranijeg braka, *srodstva, * nesposobnosti za rasuđivanje. I mnoga druga prava predviđaju u pogledu materijalnih uslova za zaključenje braka merodavnost lex fori ili dela lex fori, pored personalnog prava verenika. Ovakve norma se često tumače kao formulacija javnog poretka u užem smislu. Pitanje forme braka zbog različitih rešenja u uporednom zakonodavstvu takođe dovodi do sukoba zakona (negde je predviđena crkvena a negde građanska forma). Prisutan je i problem kvalifikacije forme braka, jer se određena pitanja u nekim pravima kvalifikuju kao problemi forme braka a u drugima kao materijalni uslovi za zaključenje braka. U brakovima sa elementom inostranosti forma daje povoda za razlikovanje dve situacije: 1. prva se tiče zaključivanja braka pred domaćim organom na domaćoj teritoriji (elemenat inostranosti se javlja u subjektu) 2. druga situacija se odnosi na priznanje brakova koji su zaključeni u inostranstvu (elemenat inostranosti se javlja u u pravima i obavezama). Osnovno koliziono rešenje u pogledu forme braka sa elementom inostranosti je mesto zaključenja braka - lex loci celebrationis (pravo mesta svečanost). U tom smislu nadležni organ pri zaključivanju brakova postupa po pravu svoje države i na isti način bez obzira na to da li se

Docsity.com

23

pred njim nalaze verenici koji su domaći ili strani državljani. Zakon mesta zaključenja braka je u većini zakonodavstava imperativnog karaktera, ali neka zakonodavstva poznaju i lex nationalis kao alternativno rešenje za slučaj da strani državljani zaključuju brak na domaćoj teritoriji. ZMPP postavlja pravilo lex loci celebrationis: za formu braka merodavno je pravo mesta gde se brak zaključuje: merodavno pravo za priznavanje brakova Merodavno pravo za priznavanje brakova zaključenih u inostranstvu određuje se na osnovu maksime "brak punovažan u mestu zaključenja, punovažan je svuda". Države koje pravo mesta zaključenja braka propisuju kao osnovno i jedino pravo za određivanje merodavnog prava za formu braka, primenjuju ovo rešenje i u slučajevima priznanja inostranih brakova. Međutim neke države imaju i dopunska, alternativna pravila u pogledu priznanja inostranih brakova. Alternativno pravilo se ustanovljava u korist državljanstva (ili domicila) bračnih partnera: omogućava se priznanje inostranog braka ukoliko je on punovažan u pogledu forme bilo po pravu mesta zaključenja, bilo po pravu državljanstva jednog ili oba supružnika.

26. Diplomatsko-konzularni brakovi Diplomatsko-konzularni brakovi u mpp-u smatraju se domaćim brakovima pošto se zaključuju pred ovlašćenim organom domaće države i na eksteritorijalnom delu domaće države. Budući bračni partneri mogu da zaključe brak u inostranstvu po domaćoj formi i po domaćem pravu pred diplomatskim ili konzularnom predstavništvom svoje države ako su ispunjeni određeni uslovi. Prva grupa uslova se tiču ovlašćenja predstavništva za zaključivanje brakova, a druga grupa uslova samih lica koja žele da zaključe brak: 1) da bi diplomatsko ili konzularno predstavništvo moglo uopšte pristupiti obavljanju zaključivanja brakova ono mora imati ovlašćenje nadležnog organa za inostrane poslove. Ako takvo ovlašćenje postoji, a ispunjeni su i uslovi koji se tiču svojstava verenika, takav brak bi bio punovažan i u Srbiji. 2) da bi brakovi koji se zaključuju pred diplomatsko-konzularnim predstavništvima bili punovažni i u zemlji prijema potrebno je da se ta država ne protivi tome da strana predstavništva na njenoj teritoriji obavljaju aktivnost koja ne spada u redovnu nadležnost tih organa. Pristanak strane države se izražava eksplicitno, putem međunarodnog ugovora, najčešće bilateralnog. 3) poseban uslov, prema ZMPP, koji se tiče svojstva subjekata je taj da i verenik i verenica treba da budu državljani Republike Srbije. Isključena je mogućnost da pred predstavništvom Srbije brak zaključe lice koje je državljanin Srbije i lice koje je državljanin zemlje prijema ( državljanin Srbije i državljanka Norveške ne mogu u našoj ambasadi Norveškoj da zaključe brak, ali to mogu državljanin Srbije I državljanka Francuske, kao i državljanin i državljanka Srbije) 4) pozitivno pravo Srbije daje mogućnost da lica koja imaju državljanstvo Srbije mogu pred domaćim predstavništvom zaključiti brak sa licima koja imaju strano državljanstvo neke druge države, a ne države prijema, ukoliko je to pitanje regulisano međunarodnim ugovorom.

Docsity.com

24

29. Dejstva braka Zaključenjem braka za supružnike nastaju prava i obaveze koje su vezane za njihovu ličnost, kao i prava i obaveze imovinskog karaktera, tj. nastupaju određena dejstva braka. U pogledu dejstava braka postoje značajne razlike u uporednom zakonodavstvu što daje povoda sukobu zakona. (razlike postoje već u samom određivanju pojma ličnih i imovinskih obaveza; različiti koncepti bračno-imovinskog režima: ugovorni režim i zakonski režim u svojim različitim varijantama). Koliziono regulisanje dejstava braka suočava se sa nekoliko teorijskih dilema. Tako se postavlja pitanje da li treba primeniti iste ili različite kolizione norme za ličnopravna i imovinskopravna dejstva braka, i da li isto koliziono rešenje odgovara kako za dejstva braka u toku njegovog trajanja tako i nakon prestanka braka. U okviru zakonskih imovinskih dejstava braka javlja se dilema o tome da li merodavno pravo treba da bude jedinstveno bez obzira na vrstu imovine, ili nepokretnu imovinu treba izdvojiti u posebnu kategoriju i podvrći je tradicionalnoj tački vezivanja po mestu nalaženja. U zemljama common law sistema ne postoji dilema da li za sva dejstva braka predvideti isto koliziono rešenje ili posebna rešenja za lična a posebna za imovinska dejstva braka, pošto se u ovim sistemima ne koristi pojam dejstva braka, već se pitanja koja prate brak kao zajednicu života regulišu pojedinačno u okviru grana prava čiji deo čine. Značajan problem pri određivanju merodavnog prava za dejstva braka sa elementom inostranosti jeste i to što se u slučaju različitog državljanstva (ili domicila) bračnih partnera teško može zamisliti kumulativna primena merodavnih prava. Ukoliko bi to bio slučaj, razlike u supstancijalnim pravima mogle bi da dovedu u pitanje funkcionisanje braka, pošto bi svaki partner držeći se svog personalnog prava imao samo ona prava i dužnosti koja su u tom pravu propisana, ili pak samo ona koja bi bila podudarna u oba prava. Pretežan je, s toga, stav u uporednom zakonodavstvu u korist određivanja jednog prava kao merodavnog za dejstva braka, mada ima i drugih rešenja. U NAŠEM PRAVU Prema ZMPP merodavno pravo za dejstva braka jeste pravo zemlje čiji su državljani oba bračna partnera (tj. zajednički lex nationalis). Ako supružnici nemaju isto državljanstvo merodavno pravo se određuje na osnovu supsidijarne tačke vezivanja: zajedničko prebivalište, a u odsustvo ovog poslednje zajedničko prebivalište. Ako ni ovo merilo ne donese rešenje kao poslednja mogućnost primeniće se lex fori. Za ugovorne imovinske odnose predviđa se merodavnost onog prava koje je po gore navedenim merilima bilo merodavno u vreme zaključenja bračno-imovinskog ugovora. Za lične odnose i zakonske imovinske odnose predviđa se merodavnost onog prava koje je po navedenim merilima bilo merodavno u momentu kada se pitanje postavi u postupku pred nadležnim organom. ZMPP takođe predviđa da će za bračno-imovinske ugovore biti merodavno pravo koje su bračni partneri sami izabrali, ali samo ukoliko takav izbor dozvoljava pravo koje je merodavno po odredbama ZMPP za lična i imovinska dejstva (predviđena je izvedena autonomija volje, čiji se domašaj ceni ne po lex fori već prema lex causae). objašnjenje: ako su supružnici ,Srbin i Francuskinja, sačinili ugovor o međusobnoj podeli bračne tekovine i za svoja prava i obaveze predvideli primenu švajcarskog prava, a spor povodom istog ugovora se pojavi pred našim sudom, prvo se gleda koje bi pravo za taj ugovor bilo merodavno po po našim kolizionim normama (npr ispadne da je francusko jer je tamo zaključen ugovor) pa se onda gleda da li francusko pravo dozvoljava autonomiju volje, a ako dozvoljava onda se primenjuje pravo koje su supružnici izabrali, u ovom slučaju švajcarsko pravo.

Docsity.com

25

32. Merodavno pravo za odnose između roditelja i dece Odnosi između roditelja i dece čine roditeljsko pravo. Roditeljsko pravo predstavlja skup dužnosti i prava roditelja u odnosu na ličnost deteta i imovinu deteta. Prava koja se tiču ličnosti deteta: određivanje ličnog imena, čuvanje i podizanje deteta, određivanje meste u kome će živeti, vaspitavanje i obrazovanje, izdržavanje, zastupanje deteta. Prava koja se tiču imovine deteta odnose se na ovlašćenje roditelja da upravlja imovinom deteta, da koristi imovinu i njene prihode u određene svrhe, da raspolaže imovinom deteta u određene svrhe.Roditeljsko pravo pripada i jednom i drugom roditelju, međutim u zavisnosti od okolnosti roditeljsko pravo mogu da vrše zajednički oba roditelja ili samostalno jedan od roditelja. U savremenom društvu načela uređenja odnosa između roditelja i dece postavlja Konvencija o pravima deteta Ujedinjenih Nacija, iz 1989.god (stupila na snagu 1990.god). Karakteristika kolizionog regulisanja problematike odnosa roditelja i dece je to što ono ne prati ni brojnost ni složenost pitanja koja se u ovom domenu javljaju. Eventualno se izdvaja pitanje zakonskog izdržavanja, a ostali problemi iz odnosa roditelja i dece se najčešće podvode pod jednu opštu kolizionu normu. Druga karakteristika kolizionog regulisanja odnosa roditelja i dece jeste zavisnost od toga da li se u jednoj zemlji stavlja na prvo mesto interes porodice kao celine ili interes deteta. Novija zakonodavstva, naročito u evropskim zemljama izražavaju tendenciju primarne zaštite interesa deteta, a ista tendencija se manifestuje i u međunarodnim ugovorima. U NAŠEM PRAVU ZMPP sadrži samo jednu odredbu (član 40.) kojom određuje merodavno pravo za odnose roditelja i dece, i njome su obuhvaćena sva pitanja koja se mogu svrstati u roditeljsko pravo: kako prava i obaveze koji se tiču ličnosti deteta tako i ona koja se tiču imovine, ostvarivanje roditeljskog prava, pitanja u pogledu poveravanja deteta na čuvanje, pitanja u pogledu ograničavanja, lišenja i prestanka roditeljskog prava. 1) Primarna tačka vezivanja za određivanje merodavnog prava jeste zajedničko državljanstvo deteta i roditelja. 2) Ako nemaju isto državljanstvo, merodavno je pravo zemlje na čijoj teritoriji imaju zajedničko prebivalište. 3) Ukoliko roditelji i deca nemaju ni zajedničko državljanstvo niti domicil iste zemlje, primeniće se domaće pravo, tj. pravo Srbije, ako je dete ili roditelj državljanin Srbije. 4) Kao krajnje rešenje, u odsustvu ovih tačaka vezivanja, merodavno će biti pravo državljanstva deteta. Merodavno pravo se određuje prema stanju u trenutku kada se postavi sporno pitanje. Pravo Srbije nema posebnu kolizionu normu za poveravanje dece na čuvanje i vaspitanje. Iz toga sledi da se na tu problematiku primenjuje koliziona norma iz člana 40. - ono gore navedeno pravilo Za problematiku poveravanja dece na čuvanje i vaspitanje jednom roditelju od velikog je značaja i Konvencija o građanskopravnim aspektima međunarodne otmice dece iz 1980.godine (Jugoslavija ju je ratifikovala 1991.god) Konvencija predviđa mehanizam međunarodne pravne pomoći koji treba da obezbedi hitan povratak dece koja su nezakonito odvedena ili zadržana u bilo kojoj zemlji ugovornici, kao i poštovanje u drugim državama ugovornicama prava na staranje i prava na viđenje koja su ustanovljena u dotičnoj državi ugovornici. U ovom cilju svaka država ugovornica Konvencije je obavezana da odredi centralni izvršni organ čijim posredstvom se ostvaruju obaveze naložene Konvencijom. Konvencija se odnosi na decu do 16 godina života. Ukoliko je odvođenje ili zadržavanje deteta nezakonito prema odredbama Konvencije, nadležni organ države u koju je dete odvedeno ili zadržano naložiće, u roku od 6 nedelja od dana pokretanja postupka, hitan povratak deteta u državu njegovog stalnog mesta nastanjenja. Odvođenje ili zadržavanje deteta je nezakonito ako je tim aktom povređeno pravo na staranje, tj. ako je taj akt nezakonit prema pravu države u kojoj je neposredno pre odvođenja ili zadržavanja dete imalo redovno boravište. Da bi pravo na staranje bilo povređeno nije neophodno da postoji odluka o poveravanju organa države iz koje je dete odvedeno, dovoljo je da pravo na čuvanje i vaspitanje proizilazi iz zakona te zemlje. Organi koji su nadležni za donošenje odluke o vraćanju deteta mogu direktno da primene pravo, kao i sudske ili upravne odluke, bez sprovođenja posebnog postupka za dokazivanje tog prava ili za priznavanje stranih odluka koji bi se inače

Docsity.com

komentari (12)
Nema nista o osnovnim cjelinama MPP-a
Zdravo, po cijoj knjizi je radjena skripta?:) Hvala unapred.
Izuzetno sam zadovoljan njegovim sadrzajem
hvala :)

ovo je samo pregled

3 shown on 42 pages

preuzmi dokument