Miloš Obrenović, Završni rad' predlog Istorija. Gimnazija LEskovac
Joksim1
Joksim130 June 2015

Miloš Obrenović, Završni rad' predlog Istorija. Gimnazija LEskovac

DOC (242 KB)
17 strane
2broj preuzimanja
1000+broj poseta
Opis
Maturski rad
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 strane / 17

ovo je samo pregled

3 shown on 17 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 17 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 17 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 17 pages

preuzmi dokument

МАТУРСКИ РАД

МИЛОШ ОБРЕНОВИЋ

Ученик:

__________________

САДРЖАЈ:

УВОД ........................................................................................................................................ 3 1. УЛОГА МИЛОША ОБРЕНОВИЋА У ПРВОМ И ДРУГОМ УСТАНКУ .............. 4 1.1. БИОГРАФИЈА ................................................................................................................... 4 1.2. УЛОГА У ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ ................................................................... 4

1.3. ДРУГИ СПРПСКИ УСТАНАК ........................................................................................ 6 2. ВЛАДАВИНА МИЛОША ОБРЕНОВИЋА .................................................................. 8 2.1. ПРВА ВЛАДАВИНА МИЛОША ОБРЕНОВИЋА ........................................................ 8 2.2. ПРАВНИ ПОРЕДАК И УСТАВ СРБИЈЕ ...................................................................... 10 2.3. ПОСЈЕТА ЦАРИГРАДУ .................................................................................................. 12 2.4. ПАД СА ВЛАСТИ И ПРОГОЊЕЊЕ .............................................................................. 13 2.5. ДРУГА ВЛАДАВИНА МИЛОША ОБРЕНОВИЋА ..................................................... 15 ЗАКЉУЧАК ........................................................................................................................... 17 ЛИТЕРАТУРА ........................................................................................................................ 18

УВОД Милош Обреновић (18. март 1780. или 1783 — 26. септембар 1860) је био вођа

Другог српског устанка и врховни кнез Србије од 1815. године. Године 1830. добио је достојанство наследног Кнеза. Милош Обреновић, трговац, војвода, вожд и кнез, владао је Србијом у два наврата. Његова прва владавина трајала је од 1815. до 1839, а друга од 1858. до 1860. године. Обје владавине обиљежили су успјешни преговори с Турцима у спољној и

апсолутистички начин владања у унутрашњој политици. 19 година је провео у изгнанству, од 1839. до 1858. године, прво у Бечу а потом на својим имањима у Влашкој, одакле је давао политичку подршку својим присталицама у Србији. За вријеме његове прве владавине, Србија је постала аутономна кнежевина у оквиру Османског царства и укинут је феудализам након чега је настао нови друштвени слој слободно сељаштво. Отпочео је процес обнове српске државности, као и унутрашње и спољне политике модерне Србије. Резултат Милошевог дипломатског умијећа било је задобијање високог степена аутономије за Србију под врховном турском влашћу. Прогласи турског султана из 1830. и 1833. учинили су Србију сувјереном кнежевином, а Милоша Обреновића наследним кнезом државе.

По сопственој вољи је судио и одређивао казне (до Сретењског устава 1835 kада је установљена судска власт). Самовоља у управљању и непостојање закона изазивало је незадовољство у народу, те је Милош Обреновић имао и велики број противника, које је сурово кажњавао, а најчешћа пресуда била је смртна казна. По његовом наређењу убијени су многи виђени Срби из Првог и Другог српског устанка. Карађорђе Петровић, кум Милоша Обреновића, вратио се у Србију 1817. године, како би подигао нови устанак који је требало да прерасте у општебалкански устанак српског, бугарског и грчког народа. Подизање новог устанка није одговарало Милошу Обреновићу јер је то угрожавало његову власт у тренутку када су Срби имали одређени степен аутономије. Због тога је наредио да се Карађорђе Петровић убије у Радовањском лугу, надомак данашње Велике Плане. Као доказ своје покорности Милош Обреновић је главу убијеног Карађорђа показао београдском везиру.

Кнез Милош је владао аутократски, стално одбијајући да ограничи и дјели власт, због чега је против његове власти било подизано неколико буна. Под његовом управом Србија је постала самостална кнежевина унутар Отоманског царства. Народ Србије пружао је отпор Милошевом самовољном и често бруталном стилу владања. Он је – под притиском грађана – 1835. прихватио проглашење устава, али је искористио неслагање европских сила, Русије и Турске да га ускоро и укине. Милош се 1839. повукао са власти у корист свог сина Милана, ускоро и Михаила.

1. УЛОГА У ПРВОМ И ДРУГОМ УСТАНКУ МИЛОША ОБРЕНОВИЋА

1.1. БИОГРАФИЈА

Милош Обреновић (18. март 1780. или 1783 — 26. септембар 1860) је био син Вишње Урошевић и њеног другог супруга Теодора Михаиловића, сиромашног сељака из Црногорског среза Ужичке нахије. Рођен је у селу Горња Добриња код Пожеге. Милош је био најстарији од тројице синова које је овај пар имао. Милошеви родитељи Теодор и

Вишња су прије ступања у брак имали већ засноване породице. Теодор је прије женидбе са Вишњом био у браку са женом Горданом, са којом је имао три сина, а Вишња је у првом браку била удата за Обрена Мартиновића из села Бруснице у Рудничком крају, са којим је родила синове Милана и Јакова, као и ћерку Стану. Имао је рођену браћу Јефрема и Јована. Његова мајка је била удата за Обрена Мартиновића из Бруснице, па је Милош имао и полусестру Стану и двојицу полубраће, Јакова и Милана.

У својој младости, Милош је био слуга у породици Аксентија Јечменице, богатог трговца стоком са Златибора. У то доба, марвени трговци су откупљивали стоку у једном крају да би је потом по вишој цијени продавали у другим крајевима. Стока се обично гонила од пар десетина до више стотина километара, у мјеста гдје је била веома тражена, а те маршуте су биле добро уходане. За овакав посао били су им потребни неожењени момци, навикнути на одвојеност од куће и породице, вични у раду са марвом, добри у јахању, увијек спремни да спавају под отвореним небом али и добри у руковању оружјем јер је било потребно чувати велика стада од хајдучких засједа и дивљих звијери. За то кратко вријеме, млади Милош прошао је цијелу Шумадију, Подриње, Херцеговину и Босну, упознавши том приликом нове предјели и људе као и бројне обичаје. Милош је тада имао прилику да посматра старије људе како праве разне пословне договоре, неријетко, само са давањем ријечи или вјере.

Милошево презиме је било Теодоровић. Презиме Обреновић преузео је по свом полубрату Милану, истакнутом војводи, који је имао велики углед у народу. Међутим, није јасно када је Милош почео да користи презиме Обреновић. Уобичајено мишљење је да је то урадио после Миланове смрти 1810. године, мада новија открића показују да је још 1808. почео да се потписује као Милош Обреновић. Уз њега је Милош прошао кроз готово све веће битке у Првом српском устанку. Због показане храбрости, Карађорђе му је поверио Ужичку нахију на управу и одбрану. После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутијих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао оборкнез Рудничке, а затим Пожешке и Крагујевачке нахије.

1.2. УЛОГА У ПРВОМ СРПСКОМ УСТАНКУ

У вријеме доласка Милоша код брата у Брусницу, Милан је радио ортачки са Турчином Ћор-Зуком. С овим ортаком Милановим, Милош је често ишао по селима, те лучио браве. Када је избио Први српски устанак 1804. године, Милан Обреновић је био један од покретача и вођа народног устанка. Кроз кратко вријеме, током самих догађаја, Милан је постао војвода нахије рудничке, а затим и пожешке (чачанске), и ужичке. Уз брата Милана, Милош је учествовао у бројним бојевима и у управним и судским пословима. Милош је 1805. године на приједлог газде Николе Луњевице, добио од Карађорђа војводски чин (Звање војводе у устаничкој војсци није представљало феудалну титулу већ војнички чин у рангу данашњег команданта бригаде, који је поред војничких дужности давао овлашћења за рад на управним и судским пословима у одређеној области или нахији током рата.).

Током борби за Ужице 1807. године, под зидинама тврђаве, у нападу на један шанац, војвода Милош је био тешко рањен у груди. Иако га већина отписала, војвода Милош се након дванаест недеља излијечио и опоравио. Пред крај године 1810., Милан Обреновић, током боравка у Букурешту, код главнога заповједника руске војске, као народни депутат, изненада се разболио и након неколико дана умире. Милошево презиме је било Теодоровић. Презиме Обреновић преузео је по свом полубрату Милану, истакнутом војводи, који је имао велики углед у народу. Међутим, није јасно када је Милош почео да користи презиме Обреновић. Уобичајено мишљење је да је то урадио после Миланове смрти 1810. године, мада новија открића показују да је још 1808. почео да се потписује као Милош Обреновић. Уз њега је Милош прошао кроз готово све веће битке у Првом српском устанку.1 Због показане храбрости, Карађорђе му је повјерио Ужичку нахију на управу и одбрану.

Након слома устанка и уласка турских снага у Србију у јесен 1813. године, војвода Милош, је одлучио да не напушта земљу, већ се окренуо на задатак да спашава народ од терора турских јединица које су имале дозволу да 21 дан спроводе зулум у знак освете. И самим турским заповједницима је користило да имају, и поред свега, виђеније људе из народа уз себе како би контролисали стање у Србији. Поред тога, Милош је већ био означен од Турака да је за вријеме устанка био у групи противника Карађорђу. Недуго потом, новопостављени београдски везир Сулејман-паша Скопљак поставио га је за кнеза Рудничке нахије у Такову, а сам Милош није жалио новаца за такво повјерење. Кад је почетком септембра 1814. године на путу за Русију прошао кроз Срем Карађорђе је био предмет опште пажње, а поготово о томе је доспјео глас до његових људи. Тако су у околини Чачка људи војводе Хаџи Продана Глигоријевића дигли буну, већ средином септембра, у незгодно вријеме, почетком јесени.

Хаџи Проданова буна је кренула без ранијег договора и припрема. С тога Милош Обреновић и Станоје Главаш, да не би дошло до тежих заплета, пристадоше одмах да ту буну угуше заједно с Турцима. Хаџи Продан је, видјећи да устанак није нашао жељеног одзива, пребјегао у Аустрију, а Милош је брзо умирио његов крај и околину Крагујевца, гдје се, исто тако, било дигло више стотина људи. Ту буну искористио је Сулејман-паша да у земљи уведе страховит терор. Почетком 1815. године, Русија, која је после побједоносног завршетка рата са Наполеоном војно и дипломатски ојачала, почела је енергично инсистирати на Порти да се промјени понашање Турака према Србима.

Истовремено, у земљи је незадовољство због турског зулума и хаоса достигло поново тачку кључања, поготово након успјеха Турака да убију Станоја Главаша под оптужбом да је помогао Хаџи Продану да побјегне у Војну крајину. Управо у том тренутку Милош се налазио у Београду и са запрепашћењем угледао главу Станоја Главаша набијену на колац, испред Сулејман-пашиног сараја, након чега се један од убица обратио Милошу: Е, бива, сада је на твоју ред! Ово ће Милошу бити лични мотив за догађаје који ће убрзо уследити. У међувремену, Сулејман паша, позвао је све српске кнезове код себе,

1 http//www.istorijskabiblioteka.com

али након вјећања није хтио да пусти Милоша да се врати у своју нахију. Тада је Милош предложио паши, за кога је знао да је грабљив на новац, да откупи сто Срба, који су се код паше налазили као робови. Након исплате капаре од 150 дуката, Милош, се са откупљеним робљем упутио у своју нахију како би од народа прикупио 50.000 гроша и тиме потпуно исплатио паши договорену цијену за своју слободу и слободу сужњева.

1.3. ДРУГИ СПРПСКИ УСТАНАК

Стигавши у село Црнуће, гдје му се налазио конак, Милош је почео да окупља виђеније људе око себе, међу њима Арсенија Лому, Лазара Мутапа, Јована Добрачу, Милића Дринчића и друге и да врши припрему устанка за народну слободу. За празник Цвјети, 11. априла по старом, односно 23. априла по новом календару 1815. године, у дубини густе и мрачне храстове шуме са стољетним стаблима пред скривеном Црквом брвнаром у Такову обратио се изабрани вођа Милош окупљеном народу попевши се са заставом на камен стожер са захтјевом да се узме оружје у руке узвиком: “Ево мене, ето вас, рат Турцима!” Предајући заставу Сими Паштрмцу чиме је отпочео Други српски устанак.2

Недуго потом, Турци су послали значајне снаге из Београда да угуше буне, а устаничка војска им је кренула у сусрет. Двије војске су се судариле код Палежа (на мјесту бојног поља настао је савремен град Обреновац) и након борбе устаници су однијели прву побједу. Тада су скелом из Срема прешли Стојан Чупић, Петар Молер, Павле Цукић и др. Охрабрен победом, Милош се са војском, која је добила велики морални подстицај, упутио преко Ваљева, који су претходно ослободили, на фронт код Љубића. Срби су били увјерени да имају довољно снаге да освоје Чачак. Спустили су се са брда Љубић у долину и ту доживјели тежак пораз. Велику пометњу у устаничким редовима изазвала је и вијест о погибији Танаска Рајића, и то поред оних топова које су Срби заробили на Палежу.

Милош је наредио да се устаници поново повуку на Љубић и ту извршио прегруписавање и попуњавање својих снага. У том одлучујућем тренутку, средивши своје редове, поново су кренули на Турке, да би у борбама на Западној Морави погинуо главни турски заповједник Имшир-паша. Пашина смрт је унијела велику панику у турске редове. Турци почеше брзо да напуштају борбу и да се предају, након чега су напустили, 29. маја, Чачак. Мјесец дана потом освојен је, после борбе, и Пожаревац. Када је Ибрахим паша по заповјести бившега великог везира а тада босанског везира, Куршид паше, кренуо са јачом босанском претходницом у Мачву, устаничка војска га је 14. јула на Дубљу напала и разбила. Сам Ибрахим паша је био заробљен. Кнез Милош се према њему опходио с много обзира и вратио га је Куршид паши као пријатеља. За разлику од Првог устанка Милош је забранио да се нападају султанови градови. И док су устаници држали турске снаге у београдској тврђави у блокади, велика османска војска се скупљала око устаничке територије.

Фес је био обиљежје и знак распознавања устаничке војске у то доба. Милош је био свјестан да неће моћи да побједи надмоћног непријатеља само војним средствима, већ је за

2 http//www.wikipedia.com

то била и потребна и упорна дипломатска борба. У том циљу, одазвао се позиву босанског везира Куршид-паше да дође у његов логор на Орловом пољу, поред Дрине, како би „разговарали о миру“. Милош није успјео у преговорима са Куршид-пашом, јер је овај тражио безусловну предају оружја. Након овог, Милош се упути на Велику Мораву, код Ћуприје, гдје га је чекао други турски великодостојник - Марашли Али-паша, румелијски везир, такође са приједлогом за склапање мира. Марашлијини услови су били блажи, па је са њим склопио усмени споразум уз два главна услова: да Марашлија изда препоруку за српске делегате који ће отићи у Цариград да султану поднесу жалбу на Сулејман-пашу Скопљака и умоле Порту да постави Марашлију за новог београдског везира, као и да издејствују ферман којим султан даје опроштај Србима због дизања устанака.

Претходно је Милош дозволио да се пропусти, да један дио пашине војске прође безбједно за Београд, па су ту војску чак и снабдјевали храном, и упутили су једну своју депутацију на преговоре у Цариград. Овакав споразум и безбједан пролаз до београдске тврђаве дјела војске је вјероватно закључен давањем „вере“ обзиром да се ради о личностима различите вјероисповести. Порта и султан Махмуд II су у септембру 1815. године прихватили услове и то се сматра за прву дипломатску побједу кнеза Милоша. У суштини усмени споразум кнеза Милоша и Марашли Али паше подразумијева двовлашће, односно да паша има власт над Турцима и њиховим посадама по градовима гдје су њихови заповједници муселими, док Милош добија власт над становништвом и кнезовима, који ће убирати народни порез и давати га Народној канцеларији, а она исплаћивати Порти.

2. ВЛАДАВИНА МИЛОША ОБРЕНОВИЋА 2.1. ПРВА ВЛАДАВИНА МИЛОША ОБРЕНОВИЋА

Половином фебруара 1816. године, Михаило Герман, кренуо је у прву дипломатску мисију у Петровград да руском цару Александру I однесе повјерљиво писмо кнеза Милоша. Цар је у писму у ствари обавјештен да Порта не извршава своје обавезе према Србији пошто не постоје међународне гаранције. Германова мисија је успјела, јер је после овога писма цар наложио руској дипломатији да Порти поставе питање неодложног спровођења Букурешког уговора из 1812., који се у осам тачки односио и на положај Срба. Међутим, Милош већ 1816. добија прве противнике који желе подјелу власти, чиме би се увела тетрархија. Под том пријетњом Милош је оптужио Молера Марашлији као бунтовника који хоће нови рат. Везир је потом наредио да се Молер ликивидира, а Мелентија Никшића, који је крајем 1815. год. постао владика, ликивидирали су Милошеви људи у самом владичанском конаку јуна 1816, у Шапцу. У прољеће 1817. дигли су буну против Милоша, Павле Цукић и кнез Сима Марковић, који су хтјели да се врати Карађорђе. Буна је била брзо угушена, а бунтовници су свој подвиг платили главама.

Када се бивши Вожд Карађорђе у љето 1817. године тајно вратио у Србију, прво се састао са Вујицом Вулићевићем који је о свему обавјештавао кнеза Милоша Обреновића.

У договору са Вујицом, вожд се пребацио са својим момком Наумом скелом из Паланке у Рам, а потом у Радовањски луг код Велике Плане на имање Драгића Вујкића. Али, Вујицу је кнез Милош одабрао да организује Карађорђево убиство, које је морао да изврши. Пред саму зору, у освит 13. јула по старом, односно 26. јула по новом календару 1817. године, Никола Новаковић је Карађорђа ликвидирао. Учврстивши (што милом, што силом) након Другог српског устанка власт изнутра, Милош је стално настојао да добије и спољно признање, без чега није могло бити дугорочног рјешења за Србију.3

И поред руског настојања, Порта је годинама, и након слања више депутација, отезала с одговором. Крајем 1820. године, кнез Милош је послао пету по реду депутацију у Цариград како би као и претходне поновила своје захтјеве. Међутим, у прољеће 1821. године у Влашкој и Пелепонезу избијају устанци које је припремила хетерија. Порта тада је ставила осам српских посланика у Цариграду у тамницу, гдје ће они остати скоро пет наредних година, међу њима је био и архимандрит Самуило Јаковљевић. Хетеристи су од кнеза Милоша тражили да зарати са Турцима.

План хетериста за ослобађање хришћанских народа од Турака под вођством грчке Хетерије учинио се Милошу нереалним и одбија њихову понуду из личне опрезности и по руским савјетима. Милош није желио да предузима ништа све док не види потезе великих сила, а прије свега Русије. Крајем фебруара 1821. године, кнез Милош је сазвао Скупштину у Крагујевац, због избијања буне у Влашкој, која је пријетила да се пренесе у Србију, а писмом од 26. марта 1821. године Милош се обраћа Миленку Стојковићу и Петру Добрњцу у Влашкој, који су се прикључили хетеристима, у коме их је упозорио да не покушавају буну из Влашке да пренесу у Србију. У исто вријеме, крајем марта, буна избија у околини Пожаревца предвођена кнезом Стеваном Добрњцем (брат Петра Добрњца) и нахијским кнезом Марком Тодоровићем Абдулом. Буну је Милош угушио у самом зачетку, а коловође су побјегле из Србије. Општи став који је тада преовладао је да су хетеристи закаснили пуних 17 година, а кнез Милош се током 1820-тих налазио између двије снажне струје, радикалних исламиста и радикалних хришћана, први нису жељели да се муртатини (невјерници) мјешају у било какве државне послове једне исламске државе, а други су жељели слободу и државу по било коју цијену. Августа 1821. умро је београдски везир Марашлија, а на његово мјесто долази Абдурахман-паша. Године 1825. на руски пријесто долази нови руски цар жустри Николај I, који је марта 1826. упутио ултиматум у Цариград да се покрену реформе.

Султан Махмуд II, 26. маја, укида јаничарски ред, који изазива буну у Цариграду и Босни. У љето 1826. године у Акерману започињу преговори, између Русије и Турске, који ће се окончати потписивањем конвенције, којом се рјешавало питање самоуправе Молдавије, Влашке и Србије. Међутим, у Цариграду ће се јавити тежња за отпором јер су се око грчког питања удружиле Русија, Енглеска и Француска, које су својим флотама онемогућавале турску флоту да пребаци трупе против Грка. У октобру 1827. удружене флоте ових сила ће поразити код Наварина турску флоту. То је довело до прекида

3 Смиља Марјановић и Душанић Марко - Историја за други разред гимназије општег и друштвено-језичког смјера, Београд 2002,

дипломатских односа а потом и до рата између Турске и Русије. Кнез Милош ће током овог рата остати неутралан.

Након руско-турског сукоба и склапањем Једренског мира, септембра 1829. године, Порта се обавезала да изврши Акерманску конвенцију. Султан Махмуд II је већ 18. септембра 1829. године издао претходни акт о самоуправи, који је 2. децембра 1829. регистрован службено у Београду и саопштен Народној скупштини у Крагујевцу. Порта је 30. новембра 1830. издали хатишериф о самоуправи Србије. Хатишериф из 1830. означио је велики преокрет у развоју Србије. Данак Турској је тачно утврђен. Хатишерифом се гарантује слобода трговања, подизања школа, цркава и манастира, организовања сопствених судова и административних органа. Предвиђено је да турско становништво може да станује само у градовима или да напусти земљу. Поред тога, Порта се обавезала да ће вратити и шест округа, које је Србија изгубила 1813. године. У исто вријеме, 1830., издат је и берат којим је кнезу Милошу Обреновићу признато наследно кнежевско достојанство у његовој породици.4

У прољеће 1831. године босански бегови на челу са Хусеин-капетаном Градашчевићем и скадарски везир Мехмед-паша Бушатлија су се побунили против султанових реформи. Милош Обреновића је са једне стране, подржавао антиреформски покрет у Албанији, а са друге стране нудио је српску војску султану да угуши устанак у Босни, који је и избио због припајања шест нахија Кнежевини Србији.

Како је Турска одуговлачила са предајом округа, Милош је 1833. године у тим окрузима подстакао побуну против Турака и одмах их запосјео војском. Хатишерифом из 1833. године Порта је признала и ову промјену. Спахијски (феудални) систем у Србији је укинут, сељаци су постали власници земље. У исто вријеме, од 1830. до 1833. године „Законоделна комисија“ превела је Француски грађански законик или Наполеонов кодекс из 1804. (Kоде Наполéон), који је имао више од хиљаду чланова, а да би одобровољили неписменог кнеза да се усвоји именовали су га „Kоде Милош“.

Законописци су били Вук Караџић, Димитрије Давидовић, Лазар Зубан, Сима Михаиловић Слома, Анта Протић, Цвјетко Рајовић и др. Међутим, усвајање законика је одложено за каснији период. Како је кнез Милош хатишерифом из 1830. и 1833. уредио односе према Порти, требало је да уреди и свој положај према народу. Али Милош је избјегавао да ограничи своју власти. Он је хтјео да остане неограничени господар у земљи, као што је био и дотле. Та његова жеља је међутим, наилазила на отпор и код народних старјешина, који су хтјели да дођу до утицаја на државне послове, и у народу, који се опирао тиранији.

2.2. ПРАВНИ ПОРЕДАК И УСТАВ СРБИЈЕ

Одсуство државног уређења и суда у Србији се веома осјећало, повећавао се број понижених чиновника, који су бивали и батинани, обесправљених трговаца и старјешина, који више нису били спремни да трпе понашање кнеза Милоша и његових најближих сарадника. Поред тога, Милош је и даље избјегавао да организује Савјет што је по 4 Сима Ћирковић - Историја за други разред гимназије, Београд 2004

хатишерифу из 1830. био обавезан да учини. Упркос томе што је формално ослободио сељаке феудалних односа, кнез Милош је ипак задржао поједине феудалне обавезе, што ће га мало касније умало коштати владавине. О оваквом стању најбоље свједочи писмо кнезу Милошу упућено од списатеља Вука Караџића по одласку из Србије, 1832 године, у којем оштро критикује Милошев начин владања, и које дјелом гласи:

Осјећајући узнемиреност старјешина и народних маса, кнез је на засједању Скупштине 1. фебруара 1834. обећао значајне законодавне и административне реформе. Дао је и један нацрт устава, а прије његове израде је поставио пет министара. За министра правде и просвјете поставио је Лазара Теодоровића, за министра унутрашњих послова Ђорђа Протића, за министра финансија Косу Марковића, за министра војске Тому Вучића Перишића и за министра иностраних послова Димитрија Давидовића. Међутим, никаквом уредбом им није одредио њихове дужности. Како је Милош и даље наставио да се понаша као и раније, његови противници су сматрали да се он једино може уразумити ако се јасно покаже народни бунт. Тако је почела да се против кнеза спрема завјера, у његовој ужој и широј околини.

Почетком јануара 1835. године, у Крушевцу, у кући Стојана Симића је скована завјера од стране Милосава Здравковића Ресавца, Милета Радојковића, Ђорђа Протића, Милутина Петровића Ере (брата Хајдук Вељка) и Аврама Петронијевића. Тајни договор, који су заверјеници постигли подразумијевао је постављање захтјева кнезу Милошу кад се састане Скупштина, као и насилна средства у случају ако одбије њихове захтјеве. Једни су на састанку предлагали да се убије, други да се збаци и протјера, међутим, превладао је став Милета Радојковића, по коме је и буна добила име – Милетина буна, да се власт кнеза Милоша ограничи уставом, укине кулук, омогући народу право на употребу шуме и оно најважније за обесправљене трговце, укине монопол на унутрашњу и спољну трговину.

Када је дошло вријеме за акцију, Симић је повео мало људи из Крушевца, док остали нису успјели да окупе никог иза себе. Једино је Милета Радојковић повео велики број људи из Јагодине за Крагујевац. Када су револуционари стигли надомак Крагујевца, сачекао их је окупљен народ коме је Петронијевић одржао запаљив говор оптужујући кнеза Милоша да се понаша као паша који повећава порез и намете народу као да је држава његова баштина. У сусрет револуцинарима кренуо је Тома Вучић Перишић, који је стао у одбрану кнеза Милоша, али је војску од 150 коњаника оставио на старање капетану Петру Туцаковићу, избјегавајући сукоб док не сазна разлоге за побуну.

У међувремену, побуњеници су у Крагујевцу предлагали да се нападне Пожаревац гдје се кнез Милош налазио, али Милета је и даље остао при томе да се кнежева власт ограничи. Вучић је пристао да буде посредник и пренио вјести кнезу, који је чак помишљао и на бјекство. Милош се одлучио, а највјероватније по Вучићевом наговору, да постигне коначан договор са вођама народне побуне. Заплашен овом буном, кнез Милош, је након састанка одлучио да изда устав и да установи Државни савјет. Израду устава је повјерио Димитрију Давидовићу, а Скупштину је сазвао за 2. фебруар/14. фебруар 1835. године.

Устав је израдио Давидовић по угледу на уставе Швајцарске и Белгије. Давидовић је у полунезависној кнежевини на врло слободоуман начин саставио највиши правни акт на либералном уређењу. Устав је био подјељен на 14 глава и 142 члана. У другој глави, 3. и 4. чланом, били су одређени грб и застава Србије, што једна вазална земља не би смјела да има. Застава је била„отворено-црвена, бјела и челикасто-угасита“. Уставом је подељена власт на законодавну, извршну и судску. Законодавна и извршна власт су припадале кнезу и Државном савјету, а судска независним судовима. Извршну власт је чинило шест министара, а предсједник Савјета је предсједавао и министарским сједницама.

На Сретење, 2. фебруара 1835. године, по новом календару 15. фебруара, на кнежевим ливадама у Крагујевцу и уз присуство 2,5 хиљада учесника и 10 хиљада знатижељног свјета донесен је свечано Устав, након чега је кнез понијет од масе свјета на рукама, а док је гласање претходно вршено по окрузима без главног претреса. Сутрадан, Устав је прочитан и објављен на свечан начин, уз заставе и свечану музику, кнежеву коњичку и пјешачку гарду и уз присуство државног врха и посланика, а увече је приређен ватромет и одржана позоришна представа.

У народу је овај устав изузетно добро примљен, а „Новине србске“ су писале да је кнез потписао „срећу Србије“. Међутим, овај либералан устав је убрзо изазвао протесте у Русији и Турској царевини, које нису ни имале своје уставе. Највеће европске империје Русија, Турска, Аустрија, Пруска, као и многе мање земље, у то доба, још немају уставе, нити их у догледно вријеме доносе. У аустријском царству је убрзо завладао страх да и њени поданици не затраже устав по угледу на њене сусједе. Један од главних проблема је представљала и застава која је имала исте боје као и француска. Руски посланик у Цариграду Бутењев је изјавио да је „Србија у бездан пропала због француско-швајцарске конституције“, а члан Порте за иностране послове назвао га „заразителном конституцијом“.

Критике и притисци на Србију су отпочеле истог тренутка од доношења устава. Међутим, кнез Милош се и није много супростављао страним притисцима, који су му ишли на руку. Уз изговор да се мора удовољити страним силама, Милош је у кратком року разрјешио све министре. Први су смјењени, Милета Радојковић и Димитрије Давидовић, 16. марта 1835. а до краја мјесеца и сви остали, чиме је први и слободарски устав неславно завршио и стављен ван снаг. Иако је устав укинут после само 55 дана, кнез Милош више никада није успјео да поврати монопол у трговини, а умјесто њега, у сам врх предузетништва су се изборили млађи и енергичнији трговци, Миша Анастасијевић и Илија Милосављевић, који су веома успјешно акумулирали робно - новчани капитал.5

Средином априла 1835. године састављена је комисија за израду устава, у коју су били: Аврам Петронијевић, Јокса Милосављевић, Алекса Симић, Ђорђе Протић, Јаков Живановић и Стеван Радичевић. Комисија чим је израдили нацрт устава, послали је текст у Цариград на одобрење. Тај нацрт је послужио за основу устава који ће у виду султановог хатишерифа бити издат 10. децембра 1838. познат и као Турски устав. Овим уставом

5 http//www.dnevno.rs/

кнежева власт је ограничена Совјетом (Влада), састављеним од извјесног броја савјетника, које кнез није могао да отпусти.

2.3. ПОСЈЕТА ЦАРИГРАДУ

Још док се нису смириле страсти око доношења Устава, у прољеће 1835. године, кнез Милош је добио званичан позив да посети султана у Цариград. Да би његов пут у Цариград, осим протоколарног имао и политички значај, кнез Милош је сазвао Скупштину у Крагујевцу 1. јуна, која је, између осталог, закључила да ће овом посјетом Србија „створити углед у свијету“. Након обимних припрема кнез Милош је 31. јула 1835. године са делегацијом испловио из Пожаревца. У пратњи од око 60 људи и комесара, барона Рикмана и Ибрахим Наби-ефендије. Првих дана боравка у турској престоници Милош је посјетио највише портине званичнике, као и стране посланике а онда је уследила званична аудијенција код султана Махмуда II.

После те бесједе, султан заповиједи да се донесу дарови, орден са сликом царевом, искићен богато брилијантима и сабљу, искићену драгим камењем. Пошто је кнез Милош примио дарове, на заповјест султанову царски ађутанти су затим и огрнули Милоша златном харванијом (свечаном одором). Након ове иницијације, незванично је отпочео Танзимат, процес реформи у Османском царству, који ће довести до првог Устава и формирање парламента у Османском царству 1876. године. Опроштајна аудијенција код султана одржана је 18. октобра 1835. године. Кнез Милош је тада царски дариван једним арапским пастувом и цвјетом у брилијантима за кнегињу Љубицу. Трошкови боравка српске делегације у Цариграду били су огромни и износили су 2 498 017 пореских гроша или 104 084 дуката у злату, али ово путовање је претходно одобрила Скупштина у Крагујевцу.

2.4. ПАД СА ВЛАСТИ И ПРОГОЊЕЊЕ

Након Милошева пута у Цариград, 17. фебруара 1836. године Србија отвара прво дипломатско представништво под називом „Књажевско-српска агенција“ у Букурешту, а велике силе почеле су да отварају у Србији конзулате. Први званични конзулат у Србији отворила је Аустријска царевина, септембра 1836., који је био формално наименован код турских власти. Након Аустрије и Велика Британија отворила је почетком 1837. године први конзулат. Први генерални конзул био је пуковник Џорџ Лојд Хоџис, који је био први страни конзул постављен баш код кнеза Србије. Тада су се Срби први пут срели са представником силе која није била традиционална на овим просторима, а у којој се била распламсала индустријска револуција. Тадашњи енглески министар иностраних послова лорд Палмерсон (1784—1865) сматрао је да у Београд треба да пошаље дипломатског представника како би на лицу мјеста посматрао дјеловање руске дипломатије, против које се Британија у то вријеме борила свим средствима, од Балкана до Авганистана.

Руска царевина је код кнеза Милоша имала од раније своје изасланике а од 1838. године отвара први конзулат. Преко својих конзула, конзервативна Аустрија и Русија, су надзирале да у Србији носиоци „слободоумних идеја у француском револуционарном духу“ не дођу поново до изражаја. Да би у Србији умањио њихов утицај а повећао

аустријски, Метерних је 1837. у преписци са Кнежевом канцеларијом „предложио“ Милошу да Србија усвоји „Аустријски грађански законик“ и за превод законика на српски препоручио школованог правника Јована Хаџића. Милош се сложио са Метернихом по питању „слободоумних идеја“ али да увођење законика није у његовој надлежности већ саме Порте. Пошто је одлуку пребацио на терен Цариграда, најмоћнија чланица Свете алијансе Русија, која је тамо била веома утицајна, је већ вршила притисак да се донесе нови Устав за Србију у форми Хатишерифа а на штету Кнеза Србије.

Предосјећајући намјере Свете алијансе Милош се још више спријатељио са енглеским конзулом Хоџисом, уздајући се да ће моћи у савезу са Енглезима да наметне устав који би по њега био што повољнији. Међутим, у то вријеме утицај Русије на Порти био је јачи. Децембра 1838. године довршен је и проглашен Хатишериф у народу познат као „Турски устав“ који су израдили углавном турски и руски представници. Устав је проглашен на Народној скупштини одржаној у фебруару 1839. године у Београду. Њиме је, између осталог, остварена руска намјера, коју Милош уз Енглезе није успјео да спријечи, да се оснује Савјет (Совјет) од седамнаест доживотних чланова у који је ушло доста кнежевих противника. Тако је, у Србији, дошло до парадокса гдје су либерална Енглеска и Француска подржавале „аутократског“ кнеза а конзервативне царевине Русија, Аустрија и Турска су стале на страни „демократског“ тијела Државног савјета.6

Устав из 1838. године, као и извјесни закони донијети тада, проузроковали су немире у Кнежевини. Уставобранитељска опозиција је у првој половини 1839. године толико ојачала да је кнез Милош потражио рјешење ради њеног кршења у подизању тзв. Јованове буне, која је била лоше припремљена, уставобранитељи су успјели лако да је угуше, а њихов предводник Тома Вучић Перишић је у Крагујевцу сакупио представнике 12 округа и извршио „избор“ народних посланика за предстојећу скупштину. Уставобранитељски прваци су искористили овакву скупштину да изврше притисак на кнеза и приморају га да поднесе оставку 13. јуна 1839. године.

Два дана после абдикације кнез Милош је са сином Михаилом напустио Србију и настанио се на свом имању у Херетешу у Кнежевини Влашкој. Међутим, претходно се у априлу 1839. године у Београду и Балкану, који је још увијек живјео у феудализму, завијорила на кошави застава слободе јер је Француска отворила своје дипломатско представништво. Кнежевина је остала без владаоца када је 8. јула умро кнез Милан, па је намјесништво наставило да управља земљом све до доласка кнеза Михаила у Србију у марту 1840. године.

Михаило је наставио да влада по узору на свог оца, па је и он убрзо прогнан из земље. Крајем августа 1841. године у Србији је дошло до Вучићеве буне, која је имала подршку Порте. Кнез Михаило је, после два боја са Вучићем и његовим људима, морао да напусти Србију. Уставобранитељи су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра. Ту смjену је признала Света алијанса, одредивши емиграцију за кнеза Михаила. У емиграцији, кнез Михаило се придружио оцу у Бечу, који му је одредио за гувернадура Вука Караџића. Кретање кнеза Милоша и Михаила је пратила тајна полиција по налогу

6 Sima Ćirković - Istorija za drugi razred gimnazije, Beograd 2004

Бечког двора, али у исто вријеме били су ухођени и од стране агената кнежевске владе из Београда.

Кнез Милош је из Беча непрекидно радио на свом повратку у Србију. Под његовим утицајем избила је 1844. године Катанска буна, названа по униформама организатора ове буне, који су пребацили преко рухеке Саве и покушали да побуне Западну Србију под вођством Стојана Јовановића Цукића. Буну је угушио Матеја Ненадовић са Ваљевцима у њеном зачетку. Кнез Милош и Михаило су окупљали повјерљиве људе око себе и правили планове за повратак у Србију, међутим, они нису били за српске сукобе са Мађарима за разлику од присталица илирског покрета, који ће се претворити у ратни сукоб за рачун рестаурације Бечког двора. У марту 1848. године отпочели су студентски немири у Бечу који ће покренути оружане сукобе у цијелом царству. Метерних априла 1848. у великом страху бјежи из Беча и одлази у изгнанство. Крајем априла кнез Милош шаље Вука Караџића на „Велики словенски конгрес“ у Праг, свог сина, кнеза Михајла, упућује у Нови Сад како би спријечио сукоб између Мађара и Срба, док сам одлази на југ у Загреб на заказан Хрватско-српски сабор, гдје га присталице „илирског покрета“ и рестаурације Хазбурга због својих веза са Кошутом убрзо стављају у кућни притвор.

2.5. ДРУГА ВЛАДАВИНА МИЛОША ОБРЕНОВИЋА

У међувремену у Србији је долазило све до већег јаза између кнеза Александра и чланова Савјета, који се оличавао у томе ко ће контролисати државну управу. Врхунац ове кризе је достигнут када се поставило питање ко ће контролисати војску а кнез је по природи ствари захтјевао да војска буде под његовим врховним заповедништвом. У таквим околностима, септембра 1857. власти су открили покушај атентата на кнеза Александра, а истрага је усмјеравана да је у њему био умијешан предсједник Савјета Стеван Стевановић- Тенка, по коме је и цио случај назван Тенкина завјера, предсједник Врховног суда Цвјетко Рајовић и три савјетника.

Након овог, права драма и метеж су се одвијали 10, 11. и 12. децембра када се политичка борба претворила у династичку у којој су учествовали поражени кнез, присталице кнеза Милоша, министри, Савјет, Народна скупштина, војска и грађани на улици. Скупштина је прво донијела одлуку о опозиву кнеза Александра, који се по пријему акта о томе склонио код паше у тврђаву, а потом је Скупштина на брзину и без расправе изабрала Милоша Обреновића за кнеза баш како су то хтјели секретари и либерали. Скупштина је до тада често падала под један, а час под други утицај. Војска, још увијек под командом Александрових људи, хтјела је да растјера Скупштину.

Довела је чланове Савјета у касарну гдје је трећег дана преврата Александар Карађорђевић, упркос одлуци Скупштине, враћен на престо. Војска је у неколико наврата била упућивана на Скупштину, али је одступила и положила оружје услед снажног отпора грађана на улицама. Схватајући да се Скупштина у том часу заиста наметнула као највиши орган власти у Србији излазећи из оквира важећег поретка, војска се повукла не желећи додатно да компликује политичку кризу и признала је њене одлуке, које су убрзо биле извршене. Увидевши да је све изгубљено Александар Карађорђевић је признао пораз.

Уступио је команду над војском министру унутрашњих дјела Илији Гарашанину. С падом Александра Карађорђевића престао је и уставобранитељски режим у Србији. Револуција коју је 1858. извела савјетска уставобранитељска странка, окренула се на крају против ње.

Милош Обреновић други пут је дошао на власт 1858. На основу одлуке која је донијета на Светоандрејској скупштини. Кнез Милош је преминуо 14. септембра по старом, односно 26. септембра по новом календару 1860. године, у својој 81 години, у Двору у Топчидерском парку. Сахрањен је у крипти Саборне цркве Светог Арханђела Михаила у Београду Владао је до своје смрти, 1860. Године. Као и током своје прве владавине, Милош Обреновић владао је апсолутистички и није водио рачуна о мишљењу министара и Државног савјета, чак ни о законима и прописима. Државни савјет, успостављен Уставом из 1838. године, постојао је јер кнез није могао да га укине, али је остао без утицаја на унутрашњу политику државе. Милош је промјенио све чланове савјета и поставио је своје, углавном нешколоване сараднике из времена прве владавине.

ЗАКЉУЧАК

Кнез Милош Обреновић (1783-1860) владао је Србијом од 1815. до 1839. и од 1858. до 1860. године. Био је велики државник и дипломата. Један је од најзаслужнијих за добар политички статус Србије у Европи. Милошево презиме је било Теодоровић (по оцу Теодору Михајловићу). Презиме Обреновић преузео је од рудничких Обреновића, односно његове браће по мајци Јакова и Милана Обреновића. За то је био најзаслужнији Милан, који је као истакнути војвода, имао велики углед у народу. Уз њега је Милош прошао кроз готово све битке у Првом српском устанку. Управа и одбрана Ужичке нахије је била повјерена управо њему.

После пропасти устанка, Милош је био једини од истакнутих војвода који је остао у Србији. Добио је амнестију од Турака и постао оборкнез Рудничке, а затим Пожешке и Крагујевачке нахије. Године 1815, 23. априла Милош је стао на чело Другог српског устанка, који је подигао у Такову. Учествовао је у најважнијим биткама и лично водио преговоре са Турцима. Тако је 25. октобра 1815. године склопио усмени договор са Али- пашом о мешовитој српско-турској управи у Београдском пашалуку. Договор је уређен посебним ферманом, којим је Србија и званично добила неколико значајних повластица.

Упорном дипломатијом и уз много политичког такта, Милош је 1830. задобио посебан султанов акт о дјелимичној унутрашњој самоуправи и слободној школи, такозвани Хатишериф. Посебним бератом Милошу је било признато наследно кнежевско достојанство. Иако је сам био неписмен, кнез је добро осјећао потребе новог времена. Захваљујући њему, српски младићи су почели да се школују у Русији, Угарској, Аустрији и Њемачкој, док су, по кнежевом позиву, у Србију стали да долазе љекари, професори, инжењери. Привреда цијеле земље се унапређује, тако што се нови становници шаљу у слабо насељене области и за то добијају званичне пореске олакшице.

Године 1835. успостављен је први Устав српске модерне државе, познатији као “Сретењски устав”. Устав је брзо суспендован јер није одговарао великим силама Русији, Аустрији и Турској. На мјесто њега. године 1838. је донијет један хатишериф, назван “Турски устав”. Овим уставом успоставља се Совјет. Са таквом поделом власти, Милош 1. јуна 1839. године абдицира и напушта земљу. Наследио га је тешко обољели старији син Милан, који је умро после мјесец дана, па је престо припао Милошевом млађем сину Михаилу. Михаилова владавина је била краткога вијека. Убрзо је од стране Уставобранитеља бива прогнан из земље. На његово мјесто су 1842. године довели Карађорђевог сина Александра, који је владао до 1858. године. Након деветнаест година изгнанства, Милош се вратио у Србију и започео своју другу краткотрајну владавину. Умире 26. септембра 1860. године. Сахрањен је у Саборној цркви у Београду.

ЛИТЕРАТУРА 1) Сима Ћирковић - Историја за други разред гимназије, Београд 2004,

2) Смиља Марјановић и Душанић Марко - Историја за други разред гимназије општег и друштвено-језичког смјера, Београд 2002,

3) www.дневно.рс/

4) www.доисербиа.нб.рс/фт.аспx

5) www.историјскабиблиотека.сом

6) www.глас-јавности.рс/ноде

7) www.порекло.рс/таг/милош-обреновић/

komentari (0)

nema postavljenih komentara

budi prvi koji ce napisati!

ovo je samo pregled

3 shown on 17 pages

preuzmi dokument