Moral u drustvu, poreklo, buducnost morala, sociolosko odredjenje morala, Beleške' predlog Moralna psihologija. University of Belgrade

Moral u drustvu, poreklo, buducnost morala, sociolosko odredjenje morala, Beleške' predlog Moralna psihologija. University of Belgrade

DOCX (40 KB)
14 str.
6broj preuzimanja
154broj poseta
100%od2broj ocena
Opis
Moral u drustvu, poreklo i pojmovno odredjenje morala, odrzavanje morala, primena morala, mogucnost stvaranja univerzalnog morala, buducnost morala, sociolosko odredjenje morala
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 14
ovo je samo pregled
3 prikazano na 14 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 14 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 14 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 14 str.
preuzmi dokument

ВИСОКА ТУРИСТИЧКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ

СТУДИЈА БЕОГРАД

СЕМИНАРСКИ РАД СОЦИОЛОГИЈА

МОРАЛ

Професор :

Београд 2017

15

Студент : Александра Аћимовић 94/2016 Александар Јовановић 95/2016

САДРЖАЈ

УВОД 3 1. МОРАЛ 4

1.1. Порекло и појмовно одређење морала 5 1.1.1 Одржавање морала 9 1.1.2 Примена морала 9

1.2 Могућност стварања универзалног морала 11 1.3 Будућност морала 12

2. СОЦИОЛОШКО ОДРЕЂЕЊЕ МОРАЛА 13 ЗАКЉУЧАК 14 ЛИТЕРАТУРА 16

УВОД

15

Све друштвене заједнице поседују одређене моралне норме. Морал се углавном

одређује као облик друштвене праксе, човековог односа према свету, другим људима и

према себи самом.Тиме се изражава став да су једино они поступци морални који

издрже вредносну процену. Она долази од друштвене средине и јавности, што

представља објективну страну морала, а уколико изразе вредносно одобравање самог

човека који такав поступак врши, то онда даје субјективну страну морала.

Друштво је творац морала јер оно формулише и одређује понашаље људи у друштву,

скупини, групи, класи.Стварање морала никада не почиње поново изнова, већ се сваки

нови ослања на предходни, постојећи и друштву прихваћени морал.Стварање морала је

дугорочан, најчешће неорганизован,самоникли па и стихиски процес који понекад

вековима траје.Зато се морал не ствара одједном, плански, организовано и свесно,већ

најчешће под утицајем неорганизованих друштвених субјекта.Ширење морала

представља процес преношења већ постојећег морала једне скупине, које га не

стварају, него га само усвајају.Два су начина ширење морала:пасиван, где разним

стицајем друштвених околности људи из једне скупине прихватају моралне норме

друге скупине и активан деловањем пропагирају, преповедају и намећу свој морал

другим људима.Наслеђивање морала представља процес у коме се, већ створен морал, који функционише у друштву, само преноси на нова поклоњења, која дотле нису имала

никакав морал и који га сад први пут стичу усвајајући морал предходног

поколења.Преузимање и усвајање елемента морала настаје и догађа се још у детињству

појединца, део је општег процеса акултурације појединца, односно његовог учења и

усвајање културе друштва коме припада.Овај процес настаје и касније са развојем и

сазревањем човека као личности – моралним васпитањем, при чему се одрасли

активни, васпитачи, а млади пасивни, васпитачи.Усвајање морала је процес у коме

појединац и друштвене скупине стичу свест о специфицној моралној обавезности

постојећег морала који им је дошао из једног од следећа три извора, стварање

сопственог морала, позајмљиваљем морала који се шири и наслеђивање морала од

старијег поколења. Једном усвојен морал се одржава у друштву посебним процесима

одржавања.Све док не постоје непроменљиви људски и друштвени услови који су

довели до његовог стварања постојећег морал, при чему на његово трајање ће значајно

утицати и други чиниоци традиција и сила инерције.Морал је усвојен тек онда када

конкретна друштвена средина стекне свест о обавезности примене понуђених

моралних норми, и тек онда када њени чланови почну да се по њему понашају и да га

у пракси примењују.

15

1. МОРАЛ

Скуп правила о понашању и међусобним односима људи која је изградила и усвојила нека друштвена заједница може се дефинисати као морал. На морал се гледа и као на

свест о дужностима, као на спремност за вршење неких задатака, као на дисциплину,

самопоуздање, храброст. Гледано, тако могуће је говорити о ученичком моралу,

наставничком моралу, моралу деце, родитељском моралу, моралу мушкараца, моралу

жена, моралу радних заједница колективних удружења.

Морал је скуп неписаних правила и обичаја који утврђују међуљудске односе и

просуђују шта је добро, а шта зло. Дефинише се као облик друштвене свести, систем

обичаја, навика, норми. Морал је релативан, јер није исти у свим друштвеним групама

и историјским периодима. Централне вредности морала су: добро, исправно и

праведно.1

1.1. Порекло и појмовно одређење морала Морал је настао у људском друштву, још у првобитној заједници. Током своје еволуције човек је, најпре, живео у малим групама где је било потребно ускладити своје потребе

са потребама других. На основу изналажења решења за то, формирана су правила

људског понашања и настала је филозофска дисциплина - етика.

Морал је објективна друштвена појава која је одређена скупом правила или норми која

регулишу понашање чланова једне друштвене заједнице, али и навикама понашања.

Процењивање морала или морални суд се доноси на основу поступака, расуђивања,

понашања или уопште карактера неког човека. У складу са тим и са сложеном

комуникацијом која се одвија у друштву, људи формирају своје личности, усмеравају

своју мотивацију и деловање, вреднују и суде и себи и другима.

Основна карактеристика моралних норми је њихова обавезност, која је двострука, што

значи да је морал обавезујући и друштвено (споља) и индивидуално (унутра), за

разлику од правне и обичајне обавезности која је искључиво друштвена. Такође, као

битне карактеристике морала, наводе се и тренутачност, безусловност, наметнутост и

сл.

По Сигмунду Фројду је потпуно усвајање моралних норми које једно друштво

прописује практично недостижно. Због нагонске, импулсивне стране људске природе,

човек тек делимично усваја те норме, посебно оне којима се одређена понашања

забрањују.

15

1 Прилагођено: Козић П., Јелић С.;Социологија , Београд, 2007.стр. 219

Према тумачењима Христових учења, „моралност је доброта према слабијима“. Ниче је

дефинисао моралност као „смелост јачих“, а Платон као „стваралачку хармонију

целине“.

Различита друштва имала су у различитим периодима различите моралне вредности,

мада се између њих често може повући заједнички именитељ. Према гледању на

различитост вредности и историјски развој морала постоје морални релативизам,

морални апсолутизам и морални универзализам.2

Темељно питање у подручју моралног развоја јесте да ли је морално расуђивање

повезано с моралним понашањем. Другим речима, поступа ли дете које боље разуме

морална питања прикладније од детета које је на нижем нивоу расуђивања. Заступници

когнитивистичко-развојног становишта тврде да су морално расуђивање и понашање у

свакој ситуацији међусобно усклађени. Кохлберг је, на пример, тврдио да се морално

расуђивање и деловање подударају (премда не савршено) и да то доказују резултати

његових истраживања. Према следбеницима теорије учења ствари стоје друкчије.

Они тврде да су морално расуђивање и морално понашање усклађени, али не у великој

мери, јер су дечје речи и поступци делимично одвојени процеси. Резултати

истраживања не потврђују Кохлбергову поставку. Утврђена је слаба повезаност између нивоа дечјег моралног расуђивања и понашања: у већини случајева везе напросто нема.

Дечје морално понашање под утицајем је многих чинилаца, а морално расуђивање

само је један од њих. Због тога су многи истраживачи утврдили да је уместо општих

закључака о моралном расуђивању и моралном поступању много смисленије

проучавати односе међу специфичним мисаоним процесима и специфичним

понашањима.

Постоје разна схватања и дефиниције морала. Проф. Буко Павичевић морал одређује у

два значења: као „облик људске праксе“ и као правила и норме понашања. Међутим,

највећи број стручњака морал одређује на бази добра и зла. Добро и јесте основна

компонента и најважнија категорија морала. У том смислу се може дати следећа

дефиниција: Морал као посебан облик друштвене свести обухвата скуп правила и

норми о понашању људи који регулишу њихове међусобне односе на бази добра и зла.

Као што се из ове дефиниције види, морал је веома сложена друштвена појава. Она је

дртушвено условљена и врши утицај на друштво.3

Наведена дефиниција морала садржи ове елементе:

1. да је морал посебан облик друштвене свести;

15

2 Прилагођено: Козић П., Јелић С.;Социологија , Београд, 2007.стр. 220 3 Прилагођено: Козић П., Јелић С.;Социологија , Београд, 2007.стр. 221

2. да обухвата одређени скуп правила и норми понашања људи;

3. да регулише однос међу људима, између појединаца, појединаца и група и

између група; и

4. да се односи одређују на бази добра и зла.

Сви се стручњаци који се баве проблемом морала слажу да категорије добра и зла

одређују специфичност морала као посебне врсте друштвених појава. Међутим, нема

слагања око тога како треба схватати и дефинисати категорију добра. Добро и зло су

релативне категорије. Немају исто значење у различитим временима, разним

друштвима и код разних класа и корисности. Већина се слаже да је врховна морална

вредност морално добро. Морално добро има, као што смо рекли, релативно значење,

али у одређеном смислу има и опште универзално значење. Тако на пример убити

човека је универзално зло, а спречити човека да почини убиство је универзално добро.

Морал одређује оно што је добро, а забрањује оно што је зло. Морал одобрава оно што

је достојно, човечно, а забрањује оно што је недостојно, нечовечно. Шта је добро и зло,

шта је човечно и нечовечно, не може се одредити једном заувек, за сва друштва и за све

класе и слојеве.

Оно што је у примитивној заједници добро, убијати старе људе, сада је зло; за експоататора је експоатација добра, за експлоатисану класу је зло. Убиство или продаја

роба је добра за робовласничку класу, а зло за робове, или стављање сопствене жене

госту на располагање некада је било добро, сада је зло. У феудализму, убити кмета и

феда је зло за обе класе, за феудалца је морално да кмет буде везан за земљу, а

неморално за кмета.

У капитализму је нормално за капиталисту да радник буде везан за одређеног

капиталисту и његову фабрику. Слобода радника да може да продаје своју радну снагу

коме он жели је добро за обе класе. Међутим, експлоатација радника је добро за

капиталисту, а зло за радника. Оно што је добро у нужној друштвено економској

формацији постаје зло у наредној, вишој и обрнуто. По макрсистичком учењу свака

класа има свој морал. Две класе два морала. Историјска компонента морала је у томе

што се морал историјски мењао. Свака друштвено економска формација има свој

систем моралних норми. Али, постоји један општечовечански морал. Друштво намеће

одређени морал појединцу да га он усвоји као свој лични морал. Тако сваки појединац

ствара свој лични морал који се, мења или више, разликује од друштвеног. Појединац

увиђа да не може опстати без морала, зато осећа да је нечовек када га крши. Тешко је

одредити садржај моралног доба које обавезује, одређује дужности. Лукић у том

15

смислу закључује „да се ни појам добро, ни појам морално добро не могу тачно

садржински одредити, па да се, тиме, ни морал не може садржински одрадити.“ Свако

остаје да га, упоређујући изразе добро и морално добро, њихово значење схвати на

интуитиван начин. Проблем моралног добра јавља се и у тзв. двојном моралу. Тако је

фашизам поставио начело да оне моралне норме које важе за сопствену нацију не важе

за друге људе и нације. То значи да је дозвољено са другим људима поступање онако

како је забрањено сс сопственим. Треба нагласити да друштво може да доживи морални

прогрес, или морални пад, као што се то десило са фашизмом.

Морал је несумљиво друштвена појава, али би било, погрешно сматрати га искључиво

друштвеном појавом. Истражујући друштвену природу морала, социологија у ствари

треба да утврди из чега се морал састоји кад се посматра са гледишта социологије. Она

треба да открије из које се врсте друштвених појава он састоји, у коју област тих појава

спада.

Разуме се да задатак социологије морала није само да ближе одреди област, врсту

друштвених појава, него и разлику између њега и других сличних појава исте врсте.

Затим, као и свака друга друштвена творевина, и морал настаје одговарајућим

друштвеним процесом. Социологија морала треба да испита како ови процеси теку и из чега се састоје. Узајаман утицај друштва и морала предпоставља да постоје тесне везе

утицаја између друштва и морала. Као и одговарајуће везе између осталих друштвених

појава и друштва, и ове везе су двоструке, с једне стране, постоји утицај друштва на

морал, с друге, утицај морала на друштво. Овај део социологије морала претезно је

посвећен истраживању законитости, а мање опису. Истажујући утицај друштва на

морал, социологија морала треба да утврди општи утицај друштва на морал, да пронађе

његов друштвени основ, као и да утврди да ли је овај основ битан. Утврдивши такав

основ, она треба да утврди и утицај разних главних врста друштвених појава на морал

уопште, а затим и на разне врсте морала. Постоји питање расподеле предмета између

опште социологије морала и посебних таквих социологија. Општа социологија морала

не може ићи у подробно истраживање односа појединих врста и елемената морала с

једне и друштва с друге стране, већ се мора задржати само на ономе што је

најподробније да би се добила општа слика о утицаја друштва на морал.

У обрнутом правцу општа социологија морала треба да утврди утицај морала на

друштво. То значи да треба да утврди функцију, улогу морала у друштву. Да би се

добила потпуна слика о том утицају, она мора да залази и у појединости али чувајући

границу према посебним социологијама морала. Да би се тачно утврдио утицај морала

15

на друштво, морају се испитати утицаји других сличних појава (права, обичаја) на ово,

па упоређивањем извући оно што је за морал особено.

1. Одржавање морала

То је сложена појава, али која нигде није прецизно формулисана нити издата.Једномусвојен морал може дуго да траје, па је потрбно да се одржава тј. да

функционише, посебно ако у друштву владају односи.Пошто је морал слободна

неформална друштвена норма, то је тежак и сложен процес, јер су и сами процеси одржавање морала дифузни и спонтани.Да би се морал одржао врло је важан

друштвени притисак-јавно мњење, породица ужа и шира друштвена скупина, држава

војна оганизација.То је разлог да готово да у свим огранизованим друштвеним постоје

чувари морала специјализовани и неспецијализовани чија је функција да пропагирају,

морал истражују случајеве моралних прекршаја .4

1.1.2 Примена морала Подразумева понашање одређених људи, моралних субјекта, по моралним нормама у

разним животним, односно моралним ситуацијама.Примена морала је је резултат

конкретног понашања њуди по моралним нормама, позитивно или негативно, пожељно

или не пожељно.Примена морала се односи на примену моралне диспозиције оно што

се одобрава жели и подржава.Важну улогу има морална свест човека која уз спољашњи

морални притисак, утиче како ће се понашати појединим моралним ситуацијама.За непридржавање моралних норми тј учињеног моралног прекршаја следи санкција коју

прекршилац према себи примењује грижа савест или то чине морални субјекти у виду

моралних санкција морални презир, морално гађење.Морална ситуација је таква

друштвена ситуација сплет односа и веза међу људима у коме постоји дужност да се

понашају по моралним нормама.Морална ситуација је друштвена ситуација која је

регулисана моралном нормом, у којој постоји обавеза да се примени.Морални субјекти

означавају субјекте чије је понашање регулисано моралним нормама у конкретним

моралним ситуацијама.Морални субјект се може дефинисати као сваки субјект који је

носилац моралних дужности и моралних права тј свако ко је дужан или овлашћен да се

понаша по моралним нормама.Две су врсте морланих субјекта: појединачни субјекти,

појединац засебно за себе и колективни субјекти нације, народи, државе, насеља,

породица, војна организација, професије, слојеви, класе, случајни скупови људи и

15 4 Лукић Р.: Социјологија морала, Научна књига, Београд, 1976.стр.100

посматрача.Уколико је заједница морални субјект чвршћа утолико је њена моралност

јача и обрнуто.Морална свест означава практично, друштвено испољавање моралност

човека или групе људи у којој зависи примена морала.Према степену снаге може бити

јача и слабија, строжа и лабавија, развијенија и неразвијенија.То значи да појединци

немају исти степен развијености па ни снаге свести, јер има људи са јаком и строгом

моралном свешћу моралних светаца и хероја најчешће у појединим областима морала

породичној, полној итд.док су другим областима нормални или испод просека.Морални

односи су такви друштвени односи који су регулисани моралом.

Њихов настанак је везан с наступањем ових чињеница које су моралној норми

предвиђене као услов наступање обавезе да се примени, нпр.дужност родитеља према

деци, деца према родитељима и др.

Морални односи наступају између моралних субјекта у којем учествују најмање два

распоређених у две различите стране.Морална дужност је дужност моралног субјекта

појединца, друштва скупине да у моралној ситуацији поступи на начин који у том

друштву важи.Све моралне норме не обавезују морални субјект подједнаком јачином,

односно да јачина санкције која следује човека за учињени морални прекршај није увек

исти.То зависи од степена вредности добра којом се моралном нормом штити односно врлине које се њом остварују. Морално право се зове и овлашћење. То је овлашћење

моралног субјекта у моралном односу да му друга страна у том односу, субјект моралне

дужности, учини нешто што му је прописано моралном нормом.То значи да је морални

однос, однос узајамних права и дужности, при чему моралном праву одговара једна

морална дужност и обрнуто.Морални прекршај представља понашање човека које је

противно моралној норми диспозицији у вези с тим је морални суд .који се исказује да

је нешто, неки поступак, нека црта карактера, неки карактер људски у целини, добро

или исправно, односно рђаво или неисправно.Оно што је добро одобрава се што значи

да се заузимају према њему позитивни ставови прихватања, похвале, дивљење, итд и

обрнуто оно што је рђаво одбацује, односно заузимају према њему ставови

осуде,прекора,презира.Морална санкција представља меру која предузима друштво,

држава и сам појединац због себе због непоштовања моралних норми захтев друштва

које налаже човеку какви његови поступци би требали да буду да би били од друштва

цењени, у виду унутрашње, личне, гриже савести и спољњег друштвеног притиска.Две

15

су врсте моралних санкција, аутономно деловање савести на осећање човека, и

деловање јавног мњења и његову свест.5

1.2 Могућност стварања универзалног морала Морал је важио само за људе конкретног друштва било да је потпуно или

парцијално.Историја не познаје постојање универзалног морала који ће бити обавезан

за све људе и према свим људима. Данашње човечанство, са снажним развојем

грађанског друштва, настоји да прогласи универзални морал. .Циљ ширење морала уз

пораст слободе стваралаштва у моралној области, до које долази до већег материјалног

благостања и смањења економске нужности и строгог одређивања морала њоме.6

Претпоставке иако су супротне било да је реч о већој универзалности о све већој

индивидуализацији морала, могу да се бране са доввољним разлогом, те треба

будућности препустити да донесе свој коначни суд.

1.3 Будућност морала Данашње време, циливизацијски, идеолошки и политички прагматизам је редуковао

човека па је он принуђен да се понаша редукованим моралом ако су га држава,

институција, класа, национална компанија, снажне интересне групе довеле у положај

средстава за испуњење циља које не произилазе из човекове природе. Он мора да се

неморално понаша по угледу на неморалност самог чина који је довео у такав положај,

војни и невојни изазови и кризе, ратови, природне несреће, друштвено економски

проблеми итд.Данашња цивилизација налази се на раскршћу свог развоја.Развој и

промене друштва мењају и морал, али морал није у стању да истом брзином их

прати.Основне вредности човека мењају пред његовим очима, а основе руше.Научно

технолошка револуција на развој морала утиче на посредан начин изазива огромне

промене у свим друштвеним појавама и областима, а које повратно утичу на морал,

преко повећања становништва у свету, повећање благостања, смањења рада, смањење

састава друштва, урбанизације, уједињавања човечанства, промена у култури и

остварења човекових вредности у друштву и на непосредан начин.дајучи човеку све

већу моћ над природом.Морал је жилав и дуго ће , иако модификован, владати нашим

просторима. Уколико се човек лојално понаша према властима, уколико је послушан,

он је и моралан.Није циљ следити часни морал,него да морал остане скривен.Није тако

15

5 Лукић Р.; Социологија морала , Научна књига Београд.стр.105

6 Лукић Р.: Социјологија морала, Научна књига, Београд, 1976.сттр 116

видљив и огољен, тзв отмени морал оних мањих делова друштва који се не морају

борити за опстанак, који немају проблем егзистенцијалне сигурности.Морал у

неразвијеним друштвима најчешће штити закон, који све више постаје институција

насиља над самим моралом.Моралан човек је само онај који је у стању да збаци

потчињеност, покорност и остане веран властитом идеалу љубави и добру.7

2. СОЦИОЛОШКО ОДРЕЂЕЊЕ МОРАЛА

По Сигмунду Фројду, норме које друштво дефинише, посебно оне којима се одређена

понашања забрањују, личност само делимично усваја, па тако не могу ни постати део

унутрашње структуре личности. Фројд тврди, имајући у виду нагонску, импулсивну

страну људске природе, да је потпуна хармонизација моралне свести, као облика

друштвене цензуре, и свести појединца готово недостижна.

Можемо да тврдимо, уважавајући значајна мишљења у овој области, да је порекло

морала људско, да се може наћи у људском друштву, у самом човеку. Јер, живећи у

друштву, живећи са другим људима, стваране су разне врсте норми које су регулисале

односе тог заједничког живљења. Човек као слободно, свесно, стваралачко и одговорно

биће, ствара морал као творевину која служи очувању његовог људског идентитета.

Под појмом "морал" најчешће се подразумева систем норми или правила људског

понашања. Морал представља систем моралних правила, скуп норми које одређују

човеково понашање у друштву и то према друштву у целини, према другим члановима

друштва и према самом себи. Односно, морал је скуп обичаја, навика, норми или

правила понашања којима се људи руководе у својим поступцима.

Као скуп правила понашања, морал се заснива на нормама о добру и злу, а манифестује се у вредносном процењивању људских поступака, у смислу које је понашање достојно

човека а које није, које је вредно а које се може означити као безвредно, које се

одобрава а које се осуђује. У складу са моралним нормама, а у склопу сложене

комуникације која се одвија у друштву, људи формирају своје личности, карактере и

особине, усмеравају своју мотивацију и деловање, вреднују и суде и себи и другима. 8

15

7 Лукић Р.: Социјологија морала, Научна књига, Београд, 1976.стр. 117.

8 Лукић Р.: Социјологија морала, Научна књига, Београд, 1976.стр.170

ЗАКЉУЧАК

Ако се пође од тога да морал није ни биолошка, ни божанска појава, да не постоји ни

ван времена ни ван простора, да је његов носилац човек и да се његово постојање

везује за друштво, социологија морала у најопштијем смислу морал схвата као скуп

правила, норми (обичаја, предања) које постоје у одређеним друштвеним групама и у

којима се одвијају међусобни односи, било међусобни односи појединаца у групи,

било односи појединаца према групи, или пак односи група међу собом.

Постоји општа сагласност да морал представља систем моралних правила, скуп норми

које одређују човеково понашање у друштву и то према друштву у целини, према

другим члановима друштва и према самом себи. Као скуп правила понашања, морал се

заснива на нормама о добру и злу, а манифестује се у вредносном процењивању

људских поступака, у смислу које је понашање достојно човека а које није, које је

вредно а које се може означити као безвредно, које се одобрава а које се осуђује. У

складу са моралним нормама, а у склопу сложене комуникације која се одвија у

друштву, људи формирају своје личности, карактере и особине, усмеравају своју

мотивацију и деловање, вреднују и суде и себи и другима.

Морални закони су сталне вредности које људски род цени и поштује. Ни добро ни зло

нису скривени, па, према томе, постоје и две врсте морала: тајни и јавни. Све људске

особине се могу сврстати у две категорије. Прву категорију чине особине као што су:

истина, поверење, толеранција, великодушност, издржљивост, благост, стид, лепо

понашање и др. У другој категорији су особине као што су: издаја, себичност, окрутност, лењост, мањак

стида, неодговорност, простаклук, повођење за страстима и др. Све ове особине су

лична својства сваког појединца у заједници, али се и особине друштва као целине,

такеђе, мере истом мером и јединственим критеријумом. Иако су врлине и мане у

моралу од давнина познате људима, иако су и данас сви сагласни по том питању,

присутне су велике разлике. Узрок томе је, свакако, мањак вере код људи.

Било би погрешно и варљиво гледати је кроз призму савремене цивилизације, у

фантастичних научних и технолошких достигнућа, у изобиљу производа и

материјалних добара. Јер, уз све то, човек је изгубљен, обезвређена је његова личност,

људски идентитет, достојанство. Његово духовно биће је урушено. Сви проблеми и

потешкоће савременог човека настали су и настају као последица окретања искључиво

потребама животињског у њему. Он се свео на производача и потрошача материјалних

15

добара. Зна само за интерес и материјалне вредности, док духовну страну скоро у

потпуности занемарује. А духовни живот, морално-етичке вредности и тежња за вишим

светом означавају човеково битно обележје. Тиме се издваја од животиње, што и јесте

суштина његовог овоземаљског постојања.

То је управо онај аманет којег због његове тежине земља и небеса нису смели

прихватити. Греси прво настају у срцу, па тек онда у разуму. Проблем човека није у

науци и техници, него у етици и моралу. Највећа заблуда нашег времена је управо у

томе што се мисли да се сви проблеми могу решити науком, односно само друштвеним,

економским и политичким мерама. Човек прво делује на основу онога што је унутар

њега, унутрашњих мотива, па тек онда на основу спољашњих фактора.

ЛИТЕРАТУРА

Козић П., Јелић С.;Социологија , Београд, 2007.

15

Лукић Р.: Социјологија морала, Научна књига, Београд, 1976.

.

15

komentari (0)
nema postavljenih komentara
budi prvi koji ce napisati!
ovo je samo pregled
3 prikazano na 14 str.
preuzmi dokument