narativni izvori za istoriju evrope, Ispiti' predlog Opsta istorija srednjeg veka
sale2212
sale2212

narativni izvori za istoriju evrope, Ispiti' predlog Opsta istorija srednjeg veka

51 str.
30broj poseta
Opis
I TIPOLOGOJA SREDNJEVEKOVNIH ISTORIJSKIH IZVORA Uočava se da tokom hiljadugodišnje produkcije izvora mogu da se izdvoje dve epohe, jedna pre 1200. i druga posle nje
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 51
ovo je samo pregled
3 prikazano na 51 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 51 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 51 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 51 str.

I TIPOLOGOJA SREDNJEVEKOVNIH ISTORIJSKIH IZVORA

Uočava se da tokom hiljadugodišnje produkcije izvora mogu da se izdvoje dve epohe, jedna pre 1200. i druga posle nje. U prvoj fazi nastajali su tekstovi koje pretežno pišu duhovna lica, iz načelno religijskih potreba i koji su na neki način vezani za crkvu; statističkih podataka nema, jer se statistika vodi tek od XIV veka. Posle 1200. slika se menja. Pre svega raste sam broj izvora, njih češće nego pre pišu svetovna lica, mada klerici i dalje ostaju najbrojniji pisci. Upravni aparat i sudstvo počinju da ostavljaju svoja akta u gotovo netaknutim serijama. Narodni jezici prodiru u nauku i književnost. Izvori se obično najgrublje dele na narativne (pripovedačke) i diplomatičke; prvi su proizvod intelekta, nastali sa ciljem da utiču i poduče – na kraju, da opomenu na predstojeći kraj sveta i Strašni sud. Drugi su proizvod rada administracije, sudstva i privrede. Prvi se čuvaju u bibliotekama, drugi u arhivima. U narativne izvore se ubrajaju hronike, anali, istorije germanskih naroda iz vremena Seobe, gesta, historiae i druge manje vrste. U diplomatičke spadaju povelje, akta i druge manje vrste.

1. SREDNJEVEKOVNI NARATIVNI IZVORI U NAJUŽEM SMISLU

Najvažnija odlika ovih izvora jeste da se oslanjaju na kasnoantičke kompendije rimske i crkvene istorije, a ne na dela klasičnih istoričara, kakava su Tacitova ili Amijana Marcelina. Pisci prvih srednjevekovnih izvora posmatrali su događaje sa hrišćanske moralne tačke gledišta, a birali su ih prema značaju za crkvu. Njihova dela su uglavnom kompilatorski spiskovi, a događaji su samo nabrajani. Ovo važi za kompendijume antičke istorije, hronike, crkvene istorije u širem smislu, crkvene istorije germanskih naroda, anale, gesta, genealogije.

KOMPENDIJI ANTIČKE ISTORIJE

Eutropius, Brevarius ab urbe condita (Sažetak od osnivanja grada) Eutropije (umro 396-397) je bio državni sekretar za molbe (magister memoriae) cara Valensa (364-368). Za vreme Julijana Otpadnika borio se u njegovoj vojsci protiv Persijanaca 363. na zahtev cara Valensa sastavio je u deset knjiga pregled rimske istorije od Romula do smrti Valensovog predhodnika Jovina, 364. Ovo je bio pregled rimskih ratova i osvajanja. Pisan je jasnim i jednostavnim stilom i mada je dugo služio kao osnovni priručnik za rimsku istoriju, neki ga svrstavaju u primere poklasične literature. Gotovo je izvesno da je bio privrženik tradicionalne rimske religije, nastojao je da sačuva nepristrasnost u prikazivanju događaja i oslikavanju vladarskih portreta (ovo se najbolje vidi u prikazima kraja vladavine cara Konstancija i opisu vladavine cara Julijana Otpadnika). Ovaj pregled rimske istorije je brzo postao dosta polpularan i već oko 380. Peanije ga je preveo na grčki jezik. Bio je popularan i na Zapadu, gde ga je pod nazivom Historiae Romana, produžio Pavle Đakon (XI-XVI knjiga, do vremena ostrogotskog ustanka pod Totilom 541.). Eutropijev i Pavlov tekst je produžio i dopunio Landolf Mudri (sagax) do vremena cara Lava V Jermenina. Tokom srednjeg veka veoma veliki uticaj su imali kompendiji rimske istorije iz pera ostrogotskog istoričara alanskog porekla Jordanesa, De summa temporum vel origineactibusque gentis Romanorum i langobardskog istoričara Pavla Đakona HistoriaRomana.

HRONIKE

A) Svetske hronike

PAGE 53

Nastale su od hronoloških tablica i spiska zvaničnika, kao što su fasti consulares. Prerađivani su tako što su godine otpadale, a ostajali spiskovi koji su dopunjavani tekstom o događajima vezanim za ličnosti koje se pominju. Osnivač ove vrste izvora je

Jevsevije (Eusebius) iz Cezareje (oko 262. – oko 340), sa delom Opšta istorija. Mesto, tačna godina rođenja i poreklo nisu poznati, mada je po svemu sudeći poticao iz današnje Palestine. 307. prisustvovao je mučeničkoj smrti svog učitelja i prijatelja Pamfilija. Kada su progoni u vreme Dioklecijana prestali, postao je episkop Cezareje 314. Naklonost arijanstvu ga je u jednom trenutku dovela u ekskomunikaciju, ali je na saboru u Nikeji 325. vraćen u crkvu. Bio je blizak prijatelj cara Konstantina, kojem je sastavio panegirik Vita Constantini, a napisao je i nekoliko religijski poučnih knjiga. Njegova Opšta istorija se sastoji iz dva dela. Prvi je napisan kao pregled istorije većih antičkih naroda, drugi deo (pod imenom Hronološki stupci) donosi pregled antičke istorije u vidu tablice. Istoriju je počeo Avramom i završio je početkom samostalne vladavine Konstantina Velikog 324. Možda zbog piščeve naklonosti arijanstvu, ovo delo je palo u zaborav i danas je izgubljeno. Njegov prvi deo je moguće rekonstruisati na osnovu dela poznijih vizantijskih hronografa, pre svih Georgija Sinkela. Drugi deo je u potpunosti sačuvan u prevodu na latinski, koji je Jeronim oko 380. izvršio u Carigradu. Jeronim je tablice produžio od 324. do bitke kod Jedrena 378.

Prosper Tiron (Prosper Tiro) iz Akvitanije (oko 390. – posle 463.) – malobrojni verodostojni podaci o njemu počinju godinom 431. kada je otišao u Rim da sa papom Celestinom I razgovara o pelagijanskoj jeresi. Od 440. se pominje kao sekretar pape Lava I Velikog. U crkvi postoji jaka tradicija da je on sastavio Lavovo Pismo Evtihiju. Međutim, sigurno je da se zajedno sa Avgustinom iz Hipona borio protiv Pelagijeve jeresi i njegova glavna dela su vezana za tu borbu. Zalagao se da se Avgustinovo pravilo za život sveštenika proširi među monasima u Akvitaniji. Službeni položaj u Rimu i zajednička borba sa Avgustinom doneli su mu još za života veliki ugled. Najverovatnije je do smrti ostao mirjanin, a rimokatolička crkva ga proslavlja kao sveca 25.juna. Od istorijskih dela napisao je Epitoma de chronicon (Skraćene hronike), preradivši i produživši Jevsevija. Delo počinje Adamom, a završava se vandalskim zauzećem Rima 455. od 425. Delo ima veliku samostalnu vrednost, jer ga je Tiron pisao na osnovu ličnog sećanja.

Od ostalih pisaca hronika treba pomenuti Isidora Seviljskog, Bedu Venerabilisa, Regina, Otona Frajzinškog i Roberta iz Oksera. Svi počinju svoja dela stvaranjem sveta. Prvi hroničar koji je svoje delo počeo Hristovim rođenjem bio je Rajxenaya (1013-1054), zvani Hromi (Contractus); njegovo delo se završava 1054.

B) Lokalne hronike

Pišu se još od osvita novog milenijuma, ali u XIII u njih najpre prodiru narodni jezici. Najstariji spomenik te vrste su Anglosaksonske hronike (ili anali), nastajali sukcesivno od IX do polovine XII, ali one su izuzetak u vremenu kada su svi ostali izvori bili na latinskom. Od XII narodni jezici odlučnije prodiru u književnost i istoriografiju. Iz tog razdoblja najstarija je Saksonska hronika.

CRKVENE ISTORIJE

Ova vrsta izvora ponekad se naziva i „providencijalna istorija“, jer autori nastoje da dokažu Božije učešće u svetskoj istoriji koje vodi ostvarenju njegovih planova. Osnivač ove književno-istorijske vrste je već pomenuti

Jevsevije iz Cezareje sa delom Istorija crkve u deset knjiga. Seže do 324. i predstavlja ne samo osnivačko nego i najvažnije delo ove vrste, najpouzdaniji izvor za istoriju crkve u njenim prvim vekovima. Pisac je imao pristup u biblioteke, javne, ali i privatne arhive i zbirke koje se do danas nisu sačuvale. Zbog toga je značaj ovog dela ogroman. Na latinski ju je preveo Tiranije Rufin i produžio do smrti cara Teodosija 395. mada je Jeronim napao Rufina što se ovaj priklonio

PAGE 53

origenizmu, delo je steklo veliki ugled na Zapadu , gde je vekovima služilo kao jedini izvor za istoriju crkve.

Suplicije Sever (oko 360. – oko 420/5) napisao je delo Chronicorum libri duo ili Historia sacra (Hronika u dve knjige ili Sveta istorija) koja počinje Adamom i čini izvod iz Starog zaveta. Bio je retor i pravnik pa je pisao jasno i stilski uglačano. Zanimljivo je da je iz prikaza izostavio događaje koji su se odigrali u vreme koje pokriva Novi zavet. Osim ovog dela za istoriju je važno njegovo Žitije sv. Martina.

Pavle Ozorije (o.385-420), Historia adversum paganos (Istorija protiv pagana), je pisana posla 417. na direktan podsticaj blaženog Aurelija Avgustina, kome je Ozorije bio učenik i prijatelj. Ozorije je na ovaj nagovor napisao veliki pregled svetske istorije sa posebnim akcentom na istoriju crkve. Njegovo delo je trebalo da predstavlja odgovor na misao koju je još 384. izrekao retor Simah, po kome su hrišćani krivi za propadanje Rimskog Carstva. Događaji su tako birani i predstavljeni čitaocu da služe kao dokaz protiv Simahove tvrdnje. I tokom srednjeg veka služila je kao osnov za pisanje starijih delova hronika. O njenom značaju svedoči i da je kralj Veseksa, Alfred Veliki (871-899) naložio da se prevede na anglosaksonski jezik, a služila je i kao glavni izvor arapskom istoričaru Ibn Haldunu (1332-1406) za njegov prikaz istorije Evrope.

Određeni uticaj tokom srednjeg veka imala je i Historia ecclesiastica (Crkvna istorija) u trinaest knjiga iz pera Orderika Vitala (1075-1142). Delo je pisano dugo, preko dvadeset godina. Rodilo se u zamisli Rogera, opata normandijskog manastira sv. Ebrulfa, koji je svom sabratu dao u zadatak da napiše istoriju manastira. Delo je postepeno nadrastalo povest lokalnog manastira, da bi na kraju dobilo izgled kompleksne istorije Francuske i Engleske.

ISTORIJE GERMANSKIH NARODA

Osa oko koje se priča vrti, gotovo redovno je primanje hrišćanstva. Pisci najčešće nisu pripadali tim narodima. Sva ova dela opisuju plemenske istorije od najstarijih vremena za koje se znalo, što je podrazumevalo uključivanje starih paganskih epova, mitova i legendi u njihov tekst, tako da crkvena istorija, mada ostaje osa priče, pomalo pada u zasenak. Mada, treba naglasiti da su sva ova dela obojena snažnim religioznim i crkvenim duhom. Začetnik ove književno-istoriografske vrste bio je gotski istoričar Jordanes. Osnovnu shemu njegovog izlaganja sledili su u kasnijim vremenima Grgur Turski, Isidor Seviljski, Beda, Pavle, Vidukind...

ANALI ili LETOPISI

Anali počinju da se pišu u VIII i u početku se sastoje od kratke, suve beleške o događaju. Nastanak anala vezuje se za širenje „uskršnjih tablica“. Na sinodu u Vitbriju 664. Engleska je prihvatila rimski način računanja Uskrsa, koji je ustanovio Dionisije Mali. Predmet spora u Vitbriju bile su obredne razlike između Rimske i Irske crkve, u koje je spadalo i različito računanje datuma na koji pada Uskrs. Presudu u ovom čisto crkvenom sporu doneo je nortumbrijski kralj Osvi izjavom da više voli da mu kad dođe pred vrata raja njih otvori onaj kome su njegovi ključevi povereni, dakle sv. Petar. Svi okupljeni na sinodu su požurili da odbace staro učenje. Zato je nova praksa računanja Uskrsa morala da se širi posvuda gde su manastire od VI veka osnivali irski monasi. Da bi bratsktva tih manastira znala kad pada Uskrs, od viših crkvenih vlasti dobijali su tablice sa unapred izračunatim datumom kada pada ovaj praznik sledećih dvadesetak godina. Tablice su bile isticane na vidnim mestima, a neki malo pismeniji monasi su između redova ili na marginama dopisivali kratke podatke o najvažnijim ogađajima iz te godine. Ovo je bio trenutak rođenja anala, književno- istoriografske vrste, koja beleži događaje po godinama.

PAGE 53

Najstariji sačuvani anali su Annales S.Amandi (Anali sv. Amanda). Tekst anala je pronađen u rukopisu koji je sadržavao delo Bede Venerabilisa O računanju vremena, a predhodno je pripadao opatiji sv. Dionisija kraj Pariza. Sam tekst anala je bio bez zaglavlja i izdavači su se opredelili da ga pripišu manastiru sv Amanda, zbog toga što se u njemu pominju njegovi opat i događaji vezani za manastir. Počinju 687., ali tu nastaje izvesna praznina, jer do 708. postoji samo jedan zapis o smrti kralja Hildeberta III, pogresno stavljen u 702. kontinuirano vođenje anala počelo je 708. kada je zabeležena smrt Drogona, mlađeg sina Pipina Heristalskog. Jednostavni zapisi se ređaju do 720. Ovi, i njima vremenski bliski anali, ne prelaze okvire tablica, zovu se zbirnim imenom „mali anali“.

Međutim, kr VIII i poč IX nastaju znatno opširniji Annales Regni Francorum (Anali Franačkog Kraljevstva), nekada nazivani Annales Laurissenses maiores, koje su izdavači u MGH nazvali i „službenim“ ili „velikim analima Franačke“. Obuhvataju vreme od 741. do 829. i nastali su iz „malih anala“. Najznačajniji anali pozne karolinške epohe su Annales Bertiniani (Anali manastira Bertina), koji obuhvataju vreme od 830. do 882. Poslednje delove Bertinskih anala sastavio je Hinkmar, arhiepiskop Remsa. On je anale produžio od 861., tamo gde je stao njegov predhodnik, episkop Troa, Prudencije. Hinkmar je imao veliki uticaj na dvoru Karla Ćelavog i njegovih naslednika i dobro je poznavao političke prilike svoga doba. Bertinski anali se nastavljaju direktno na franačke državne anale, sa naglaskom na Zapadnu Franačku. Tradicija franačkih anamala na Istoku, u Istočnoj Franačkoj, nastavlja se sa Annales Fuldenses (Anali manastira Fulde), od 830. do 887.

U načelu, pisci „malih anala“ danas su anonimni monasi. Kasnije, kada počinju da ih vode istaknutije ličnosti javnog i političkog života, anali više nisu anonimni. Postoji nekoliko rukopisa Velikih anala Franačke i iz nekih prepisa može da se vidi da su poijedine godine vladavine Karla Velikog bile podložne kasnijoj reviziji. Učeni stil tih revizija, odličan latinski jezik koji odudara od jezika epohe, a opet snažno podseća na jezik i stil Ajnharda, pisca Karlove biografije, ukazivao je da je verovatni redaktor ovih anala u vreme Ludviga Pobožnog bio upravo Ajnhard. Pisac trotomne Istorije latinske književnosti u srednjem veku, Maks Manicijus, čvrsto je verovao u Ajnhardovo autorstvo. Savremene generacije istraživača smatraju da se sasvim izvesno da je redaktor bio neko veoma blizak dvoru kralja Ludviga. Sa svoje strane, Hinkmar je u svoje Bertinske anale unosio državna dokumenta i pisma koja je pisao kao episkop Remsa. Nešto manje informativniji su anali Fulde, ali i ovde se oseća lični pečat saradnika nekolicine moćnih arhiepiskopa Majnca o čijem mišljenju i uticaju oni uvek vode računa. Na samom kraju epohe analistike, anali dobijaju skoro lični karakter dnevnika, npr Anali arhiepiskopa Remsa Flodoarda (za vreme 916-966)

GESTA

Zbirno ime za ovu vrstu istorijskih izvora dolazi od participa perfekta lat glagola gero3. gesi, gestum (pl. gesta), u značenju – voditi, činiti, uraditi, dakle nešto što je učinjeno, urađeno, na kraju dela. Kao književno-istorijska vrsta, gesta se odnose na dela neke istaknutije ličnosti, klerika ili svetovnjaka. U latinskoj književnosti srednjeg veka njihovu pojavu je najavio Liber pontificalis (papska knjiga), zbirka uniformno pisanih biografija rim papa, redigovana 887. njegovi najstariji delovi su iz VI veka, konačnu dopunu i redakciju je dobila 1431. Zbirka je imala veliki ugled i uticala je na Pavla Đakona da napiše Liber de spiscopis Mettensibus (ili Gesta episcoporum Mettensium tj Knjiga o episkopu Meca), koja sa izlaganjem službenih biografija episkopa Meca stiže do 766.

GENEALOGIJE ili RODOSLOVI

Spis o poreklu porodice; pišu se tokom celog srednjeg veka i bile su veoma popularne. U samom početku, bile su to kratke beleške o rođenju, venčanju i smrti. Kasnije će se, naročito u Flandriji, razviti cela književna vrsta. Po saznajnoj vrednosti vrede malo, jer se u njima mnogo izmišlja,

PAGE 53

naročito u delovima u kojima se rodonačelnik porodice povezuje sa nekom starijom porodicom (npr Kapei su povezivani sa Karolinzima).

Rodoslovi se pišu i u našj srednjevekovnoj književnosti. Većina povezuje osnivača dinastije Nemanjića, sa rimskim carem Likinijem, savladarem cara Konstantina Velikog, zatim porodicu kneza Lazara sa Nemanjićima, Karađorđeviće sa Nemanjićima – putem pobočnih ženskih linija).

2. VRSTE ISTORIJSKIH IZVORA KOJI SE OSLANJAJU NA ANTIČKE UZORE

Od doba karolinške renesanse u IX veku pišu se dela koja se oslanjaju na antičke uzore, prvenstveno na Salustija i Svetonija. Ovo dolazi kao posledica pokušaja da se podigne opšti kulturni nivo u Franačkoj. Tako nastaju istorije, lepo srocena kazivanja o događajima sa uzročnom vezom, sa psihološkim osvrtom na likove glavnih junaka i literarnim ambicijama pisaca. Vrednost biografija ne treba precenjivati, jer su se pisci tako čvrsto držali originala da su često prepisivali cela poglavlja iz uzora.

PAGE 53

ISTORIJE

Osnivač ove vrste bio je franački istoričar Nitard (o. 800-840) delom Historiarum l. IV i podnaslovom De dissensionibus filiorum Ludovici Pii (O svađi sinova Ludviga Pobožnog). Kao uzor mogli su da mu posluže Tacit i Salustije, ali on se udaljio od uzora svojim otvorenim svrstavanjem na stranu zapadnofranačkog kralja Karla Ćelavog. Osim toga, bio je mirjanin, što ga, uz Ajnharda, svrstava u retke pojave evropske istoriografije XII. Istraživačima XX činilo se, čak, da je njegova istorija lišena literarnih ambicija, ali da je pisan sa časnim namerama, lucidno i prirodno.

Nešto slabije po saznajnim vrednostima su Historiarum l. V klinijevskog monaha Rudolfa Glabera (o. 985-posle 1045). Motivi za pisanje – cilj da ostavi svedočanstvo o moralnoj korupciji ljudskog roda pred očekivani dolazak spasitelja oko 1000. od njegovog rođenja.

BIOGRAFIJE

Biografija je izveštaj o životu neke istaknute javne ličnosti, pisan od strane druge osobe. Razvijana je tokom antike, da bi tokom III i IV dobila hrišćanske odlike. Osnivač ili bolje rečeno srednjevekovni obnavljač ove vrste bio je Ajnhard (o.770-840), svojim delom Vita Caroli Magnii. Ovo delo je nastalo oko 833. na primeru Svetonijevih biografija 12 rimskih careva i postao je uzor svim delima ove vrste do kraja srednjeg veka. Među primere uspešnog podražavanja Ajnharda, spadaju Annalesrerum gestarum Aelfredi Magni (Anali dela Alfreda Velikog) velškog episkopa Aserija (umro oko 909) i Vita Ludovici VI Regis Philippi filii qui Grossus distus (Život Luja VI, sina kralja Filipa, nazvanog debeli), Sugerija, opata sv. Dionisija (o.1081-1151). Konačno, podacima najbogatiju biografiju, napisao je Oton Frajzinški (1111-1158), o životu svog bratanca, rimsko-nemačkog cara Fridriha I Barbarose – Gesta Friderici I imperatoris.

AUTOBIOGRAFIJE

Posebna književno-istorijska vrsta, poznata još od antike u kojima pisac sam predstavlja svoj život. Sve nose upadljiv pečat negiranja. Imala je sličan put kao i poznoantička biografija. Ovu vrstu izvora poznavao je i srednji vek, ugledajući se na Confessiones (Ispovesti)sv. Avgustina Hiponskog. Ovo delo predstavlja najavu srednjevekovnih autobiografija. Sadržajem i koncepcijom izlaganja bliže antičkim uzorima nego onome što bi savremeni čitalac očekivao od biografije. Avgustin predstavlja čitaocima svoje vresko sazrevanje, odnosno put koji ga je od predačkog tradicionalizma, preko manihejstva, doveo do hrišćanstva.

U ranom srednjem veku nije bilo autobiografija. Drugi milenijum hrišćanske ere, doneo je i ovde neku vrstu preokreta. Prvi koji je najavio novu eru bio je Vibert izNožana, od čijih dela treba istaći informativnu istoriju I krstaškog rata Gesta Francorum et alium Hieroslymitonarum (Dela Franaka i drugih Jerusalimaca) i Devita sua sive monodiarum libri tres (O svom životu ili Moja oda u tri knjige), koja sadrži ne samo lične podatke nego i dragocena obaveštenja o političkim i privrednim prilikama severozapadne Francuske, kao i o mentalitetima sa kraja XI i poč XII.

Razvijenom srednjem veku pripada Girald iz Kambrea (1147-1223), poreklom Velšanin, kapelan na dvoru engleskog kralja Henrika II Plantageneta. Osobito su vredni opisi Irske i rodnoga Velsa. Među delima koja je napisao ističu se Speculumecclesiae (Ogledalo crkve), jedna oštra kritika stanja u crkvi, i autobiografija De rebusa se gestis (O mojim delima), u kojoj odgovara na napade koji su doveli do odbijanja njegove kandidature za episkopa.

U poznom srednjem veku autobiografije se pišu slobodnije i poprimaju forme sve bliže savremenim. Među njima je najčuvenija rimsko-nemačkog cara Karla IVLuksemburškog (1348-1378), koja ima dva dela; prvi koji obuhvata vreme do 1340. koji je sam pisao, a period do 1346. su dopisali njegovi saradnici uz njegovu pomoć.

PAGE 53

3. VRSTE ISTORIJSKIH IZVORA KOJE SU NASTALE U SREDNJEM VEKU

ITINERARI KRSTAŠA I HODOČASNIKA

Počinju da se pišu od početka epohe krstaških ratova, ali se nastavljaju u posle njihovog završetka. Najpoznatiji su itinerari Venijamina iz Tudele (1127-1173), španskog Jevrejina koji je između 1159. i 1173. proputovao najveći deo sredozemnog pribrežja. Prevashodni cilj njegovih opservacija su Jevreji, za svako mesto koje je posetio je zabeležio njihov broj, zanimanja, privredni potencijal i najvažnije članove zajednice.

Za istoriju jogoistočne Evrope značajne su uspomene Gotfrida Vilarduena (1150/54-o.1212.) koji je u svojstvu maršala Šampanje učestvovao u IV krstaškom ratu. Posle zauzeća Carigrada 1204. ostao je u Latinskom carstvu u Carigradu kao „maršal Romanije“. Njegov izveštaj o ovom ratu je predragoceno svedočanstvo o događajima koji su doveli do konačnog razlaza dve grane evropske civilizacije – istočne (pravoslavne) i zapadne (rimokatoličke).

PAGE 53

Krstaškim interesima su sadržajno, mada ne i žanrovski, bliski putnički dnevnici i putopisi, kakve su opisali Liutprand Kremonski, Marko Polo i Adam iz Bremena. Dnevnici se pišu od XII, a među najčuvenijima je Dnevnik nepoznatog Parižanina, iz ½ XIV. Memoari su takođe književna vrsta koja je nastala na samom kraju srednjeg veka. Iz njihove prve faze najznačajniji su memoari Jovana de Žoanvila iz ½ XIV, ali prvi memoari dostojno svog savremenog imena su memoari Filipa de Komina sa kraja XV.

4. ŽITIJA KAO ISTORIJSKI IZVOR

Pod opštim pojmom žitija podrazumevaju se tekstovi koji se odnose na život, patnje ili podvizanje, smrt i posmrtna čuda sveca. Navedeni termin je crkvenoslovenskog porekla, a njegov zapadnoevropski naziv su hagiografije. Osnovni problem žitija je taj što u okvir definicije ulaze veoma različiti tekstovi, ali izgleda da je ipak moguće izdvojiti dve osnovne grupe:

• prološka žitija (kratki liturgijski tekstovi sa osnovnim obaveštenjima o svecu, koji se toga dana slavi ili o patronu same crkve)

• književni tekstovi nastali iz passiones martyrum ili martyrium (prva passio koja je sačuvana opisuje stradanje sv. Polikarpa Smirnskog (umro 156.)

Tokom tri veka progona crkva nije imala mogućnosti da vodi preciznu evidenciju o žrtvama. Sporadično, u pauzama progona, beleženi su osnovni podaci o mučenicima, vremenu i načinu stradanja, i to su najstarije passiones. Bile su to jednostavne, kratke beleške, često nalik jedne na drugu, što je u veku skepticizma dovelo do verovanja da je dobar deo njih izmišljen. Ovome je dodala činjenica da su u IV, posle prestanka progona, hagiografski šabloni izgrađivali žitija mučenika kojima su bila poznata samo imena i neki osnovni podaci. Ipak, novija istraživanja su pokazala da to nije rađeno bez podloge u stvarnosti. Za preradu su korišćena sudska akta sa saslušanja – premda sama Passio S. Polycarpi pokazuje da kasnije prerade nisu rađene na osnovu sudskih dokumenata sa suđenja mučeniku.

PAGE 53

Iz passiones su se razvili sledeći tipovi žitija: • Vita (život) • Inventio (pronalazak tela), elevatio (podizanje iz groba), translatio (prenos) • Miracula (čuda)

Na izgradnju tipoloških osobina nove književne vrste uticala su najpre sama Jevanđelja, ali i De viris illustribus u preradi sv. Jeronima, žitije sv. Antonija Velikog iz pera sv. Atanasija Aleksandrijskog o Lavsaik Paladija Elenopoljskog. Ipak, za izgled zapadnoevropskog žitija bio je presudan primer Žitije sv. Marina Turskog, iz pera Suplicija Severa – prvi tekst takve vrste nastao na latinskom i verovatno jedini svoje vrste na svetu napisan već za života glavnog junaka. Pisac je čuo za Martina i njegov veliki ugled i posetio ga je u Turu. Kada se pronela vest da je Martin oboleo u Kandu, građani Tura su poslali delegaciju koja je od sličnog poslanstva Poatvanaca imala da otme telo još živog sveca. Poatvanci su tvrdili da je Martin, pre nego što je postao episkop, u njihovom gradu vaskrsao iz mrtvih dvojicu njihovih sugrađana, dok je u Turu to učinio samo jednom. Snalažljivi delegati Tura su ovo pokušali da preokrenu u svoju korist izjavom da Martin treba da počiva u njihovom gradu da bi dovršio započeti posao. Kako je u međuvremenu Martin umro, Turani su jednostavno ukrali njegovo telo i preneli ga u svoj grad, gde i danas počiva (događaje u Kandu je zabeležio Grgur Turski).

II NAJVAŽNIJE EDICIJE ISTORIJSKIH IZVORA

1. ACTA SANCTORUM (AASS)

Ovo je najstarija edicija istorijskih izvora u pravom smislu te reči. Osnovni pokretač ove edicije bila je potreba Rimokatoličke crkve da odgovori napadama protestanata na kult svetaca. Protestanti su uočavali velike mahinacije oko mostiju i drugih relikvija, ali kasnije i protiv prakse postovanja svetaca uopšte. U toj dugoj fazi protestantističke borbe, protestantski propagandisti su mnogim svetiteljima stare crkve osporavali i samo postojanje u prostoru i vremenu. Otuda ne treba da začudi što je zadatak protivnapada trebalo da pripadne udarnoj pesnici Rimokatolika – isusovcima.

Začetnik pokreta je bio holandski isusovac Henrik de Rosweyde (1569-1629) sa svojom knjigom Fasti Sanctorum quorum vitae in belgicis bibliothecis manuscriptaeasservantur (Kalendar (almanah) svetaca čiji se rukopisi čuvaju u belgijskim bibliotekama) iz 1607. njegovo delo nastavio je sabrat Jovan Boland (1596-1665), proširivši zamisao na žitija svih svetaca Rimokatoličke crkve koji će biti poređani po liturgijskom redu (tj datumima pod kojima se predstavljaju) i koji će biti snabdeveni određenim komentarom. Prva dva toma AASS sa Bolandovim komentarima za januar izašli su 1643. u Antverpenu, sledeća tri za februar 1658. rad na ediciji je dobio krila kada se dvojici osnivača pridružio Danijel Papebroh (1628-1714). Postoje tri periodu u izdavanju AASS – antverpenski (1643-1770), venecijanski (1737-1770) i pariski (1873-1870 – ovo je štamparska greška u knjizi).

PAGE 53

Antverpenski period stoji pod senkom D.Paperbroha koji je edicije utisnuo težak pečat hiperkriicizma. Pod njegovim vođstvom edicija je stigla do 6.6. (25 tom), ali je njegova kritika porekla karmelitskog reda uticala da španska inkvizicija stavi neke tomove na Index librorum prohibitorum. Ipak, zabrana je povučena već 1715. i bolandisti, isusovačka kongretacija koja je ponela ime osnivača, mogli su nesmetano da nastave rad. Edicija je došla do prvih dana avgusta, kada je 1773. raspušten red isusovaca, a oni morali da se sklanjaju iz Antverpena u Brisel. Kada su revolucionarna vremena prošla, rad je obnovljen 1814, ali je edicija morala da čeka Viktora de Buka. U obnovljenoj ediciji došlo je i do promene načela izdavanja: počela su da se izdaju i žitija pravoslavnih svetaca na grčkom, kasnije i na slovenskim jezicima, a u naše dana i na jezicima svih hrišćanskih crkvi. Velika zasluga za ovo pripada Karlu de Smedu (1833-1911), koji je Principes de la critiqueistorique (Principi istorijske kritike) izdao 1872., kojim je utemeljio savremeni kritički metod u izdavanju žitija.

Bolandisti i danas postoje i izdaju časopis Analecta bollandiana koji je 1882. osnovao De Smed. Ugledna kongregacija izdaje i osnovnu seriju AASS u tri podserije: Bibliotheca hagiographica latina, Bibliotheca hagiographica graeca i Bibliothecahagiographica orientalis.

2. LODOVICO ANTONIO MURATORI

Rođen je 21.10.1672., umro 23.1.1750., poreklom je iz siromašne porodice iz malog mesta Vinjola kraj Modene. Studirao je oba prava, filozofiju i teologiju na univerzitetu u Modeni, gde je došao do izražaja njegov raskosan talenat za istoriju. Na njega je mnogo uticao benediktanac Benedikt Bakini, jedan od najsjajnijih umova tadašnje Italije, koga će Muratori kasnije nazivati „ocem italijanske istoriografije“. Zahvaljujući njemu počeo je izučavanje patrističke literature. U Milano je otišao 1695. gde se bacio na izdavanje rukopisa sjajne Ambrozijanske biblioteke. Normanski vojvoda Rinaldo I imenovao ga je 1700. za bibliotekara i arhivara svoje dvorske biblioteke (Bibliotheca Estense), a kao svešteniku (rukopoložen 1695.) poverena mu je malena parohija S.Marija dela Pompoza u zvanju prevoa. Materijalna sigurnost, miran život sveštenika-bibliotekara i ogroman ond biblioteke porodice Este bili su temelj njegove grandiozne izdavačke delatnosti. Njegove zasluge kao istoričara leže u njegovom radu zasnovanom na poređenju izvora i lako čitljivom stilu pisanja. Pored toga, današnji Italijani ga slave i zbog zasluga na unapređenju itali jezika i njegove filologije. Na kraju, smatra se utemeljivačem sociologije.

Muratorijeva istoriografska dela obeležava njegovo nastojanje da napiše objektivan izveštaj o proteklim događajima, što na određen način stoji u suprotnosti sa spasenjski orijentisanom istoriografijom protivreformacije, ali i sa delima renesansnih pisaca koji su u srednjem veku videli samo doba mračnjaštva, surovosti i zloupotreba. Bio je prvi pisac koji je nastojao da razmotri i pozitivne posledice Seobe naroda. Napisao je ogroman broj dela koja bi danas činila produkciju jednog instituta. Najvažnija dela za istoriju i istoriografiju su:

PAGE 53

Rerum italicarum scriptores RIS (Pisci italijanskih događaja – pisci za istoriju Italije) – to je zbirka narativnih izvora za istoriju Italije od 500. do 1500. u 25 tomova; izlazila je u Milanu između 1723. i 1751.

Annali d Italia (Anali Italije) u 14 tomova (1744-1749), zbirka studija koja se naslanja na RIS i u kojoj je formulisao zakone istorijskog naučnog izdavaštva, kojih se izdavači i danas uglavnom drže, ali i temelje kritičkog istoriografskog metoda; istoričar mora da piše istinu, njegov rad ne sme da bude sredstvo propagande, događaji imaju uzročnu vezu, ljudsko društvo je u stalnim kretanjima i promenama, da bi se prikazao jedan događaj potrebno je sakupiti sve relevantne izvore pri čemu poverenje treba pokloniti onome koji je vremenski najbliži događaju; uviđao je da postoji mogućnost da mlađi izvori koji su nastali na osnovu starije građe bolje odražavaju stvarnost nego stariji rukopisi koji su mogli nastati kasnije, uz oslonac na mlađe tradicije; na kraju, zakoni izdavaštva su da se za izdanje jednog rukopisa moraju uzeti u obzir svi raspoloživi rukopisi i da se oni moraju uporediti – izdanje sledi jedan, najčešće najpotpuniji rukopis, ali daje i dopune koje se naleze u drugima

Antiquitates italicae medii aevi (srednjevekovne italijanske starine), 1738-1742, jeste zbirka rasprava u 6 tomova, koju je napisao iz privredne, crkvene i diplomatske istorije (najveći broj je posvećen ratnoj i diplomatskoj istoriji); u ovim raspravama je veoma slabouman, pokazuje se uticaj ranih prosvetitelja i negativan stav prema Baroniju

3. MONUMENTA GERMANIAE HISTORICA (MGH) Spomenici nemačke istorije

Nema sumnje da je edicija istorijskih izvora pod ovim imenom najveća i najznačajnija zbirka ikada izdata. Ideja o njoj se rodila u Nemačkoj posle napoleonovih ratova, a pod utiskom Muratorijevih RIS. Posle poraza ideja Francuske revolucije, u Nemačkoj je došlo do delimične obnove partikularizma. Mada im je francuska okupacija teško pala, nemci ipak nisu mogli da zaborave da su se prvi put posle gotovo šesto godina našli ujedinjeni u jednoj državi. Iz toga se rodio snažan pokret za nemačko nacionalno ujedinjenje. Pre svega, bilo je potrebno dokazati da su Nemci jedan narod mada ih dele verske i idiomske razlike. Dokazi za to ležali su u prošlosti, ali da bi on bio vredan u uvažen kao takav bilo je potrebno izdati istorijske izvore za istoriju Nemaca. Srednjevekovna Nemačka bila je evropska država najvišeg randa, Sv. Rimsko carstvo nemačkog naroda koje je u danima najšire rasprostranjenosti obuhvatalo polovinu poznate Evrope, a na drugu je pretendovalo. Zato praktično svi evropski izvori osvetljavaju nemačku istoriju tokom srednjeg veka. Hajnrih Fridrih Karl vitez fon Štajn, koji sam nije bio istoričar ali je razumeo potrebe ove nauke, stao je svojim novcem iza Društva za proučavanje starije nemačke istorije, koje je osnovano 1819. Scriptus movens Društva bio je najveći savremeni nem istoričar Georg Hajnrih Perc (1795-1876), pod čijim rukovodstvom je Društvo počelo da se priprema za veliki poduhvat. U okvire tih priprema je ulazilo i pokretanje časopisa Archiv 1820. kojem je svrha bila da se bavi teorijskim pitanjima istoriografije i izdavaštva izvora. Perc je oko sebe okupio najveće umove Nemačke toga doba – Georga Vajca, Vilhelma Vatenbaha, Ernsta Dimlera i dr. Priložnici časopisa su tokom nekoliko godina izgradili metod izdavanja i kritički metod istoriografije koji je do danas pretrpeo neke samo manje osavremenjavajuće izmene. Časopis i danas izlazi pod imenom NeuesArchiv. Posle ovih priprema, 1826. izašao je prvi tom MGH iz serije Scriptores. Do danas je izašlo preko 200 tomova u folio formatu izvora za nemačku istoriju od 500. do 1500.

PAGE 53

Edicija ima pet velikih serija i mnogo malih podserija. Velike serije su Scriptores (SS), Diplomata (DD), Leges (LL), Epistolae i Antiquitates. U seriji Scriptores najznačajnije podserije su Auctores Antiquissimi (Najstariji autori), Autores RerumMerovingicarum (pisci merovinških događaja), Scriptores rerum Langobardicarum etItalicarum (Pisci langobardskih i italijanskih događaja), Auctores RerumCarolingicarum (Pisci karolinških događaja), Nova series (pisci nemačkih događaja). Od 2004. počela je ubrzana digitalizacija MGH. Sav materijal objavljen na sajtu pripada javnom domenu i prema najavama se očekuje da će do 2010. sve sveske MGH biti digitalizovane.

4. PATROLIGIA LATINA (PL)

Svojim značajem stoji rame uz rame sa MGH. Njen idejni tvorac i prvi izdavač je bio francuski sveštenik Žan Pol Minj (1800-1875). Osnovna ideja koja ga je vodila bila je da se na brz, relativno jeftin, i po formatu praktičan, a iznad svega pristupačan način, izdaju svi hrišćanski pisci na latinskom i grčkom jeziku od najranijih vremena do kraja srednjeg veka. Izgleda da nije odmah svatio kakvog zadatka se prihvatio. Kao mlad čvek bavio se novinarstvom. Iako ga je podržavalo niže svestenstvo, naišao je na otpor višeg klera, pa čak i države, jer se krugovima oko kralja Luja- Filipa nisu dopadale njegove ultralegitimističke ideje. Suočen sa činjenicom ogromne produkcije sholastičkih pisaca u poznom srednjem veku, odlučio je da se zaustavi sa papom Inoćentijem III. Da bi njegov projekat zaista bio brz i jeftin, nije mogao da upoređuje rukopise, već se ograničio na štampanje jednog rukopisa. Osim toga, nije poklanjao gotovo nikakvu pažnju kritici izvora. Do 1885. bilo je izdato 217 tomova serije PL. tomovi 218-221 sadržavali su registre i izlazili su između 1862. i 1865. Uprkos nesumnjivim nedostacima, ova edicija i dalje ostaje referentna kada kritička izdanja nisu na raspolaganju.

Odmah pošto je PL priveden kraju, Minj je počeo sa izdavanjem svog drugog grandioznog projekta – grčke patrologije (Patrologia Graeca, PG). Njome su od 1857. do 1866. obuhvaćeni grčki oci od pape Klimenta I do kardinala Visariona u 161 knjizi, odnosno 166 tomova (nekoliko knjiga ima više tomova).

PAGE 53

III NAJUTICAJNIJI PISCI POZNOANTIČKE ISTORIOGRAFIJE

1. AURELIJE AVGUSTIN IZ HIPONA

Spada u najuticajnije teologe i mislioce pozne antike, čije delo je snažno uticalo ne samo na razvoj srednjevekovne filozofije i teologije, nego je dalo snažan pečat izgledu zapadnoevropske civilizacije u celini. Snažno je uticao na osnivače protestantizma Martina Lutera i Jovana Kalvina, koji su ga ubrajali u preteče svojih uverenja, a njegovo učenje o slobodnoj volji komentarisali su Šopenhauer i Niče. Osnovu njegove filozofske i teološke misli čini vera iz koje potiče saznanje. Ova temeljna misao razvila se iz Tertulijanovog nasleđa. Na budućeg teologa izvestan uticaj je imao i Ciceron, čiji je danas izgubljeni dijalog Hortenzije, Avgustin čitao kao polaznik škole u Kartagini. Primećuju se i izvesni tragovi manihejstva, kome se priklonio za vreme studija. U nastojanju da se otrese neprijatnog nasleđa, u čemu nije uspeo do kraja, Avgustin je razvio neke od svojih najznačajnijih i najuticajnijih teorija. Ostaci njegovog uticaja danas su najvidljiviji u domenu etike, posebno seksualnog morala. Na kraju, njegove Ispovesti, svrstavaju se među najčitanije i najuticajnije naslove memoarske literature.

Rođen je 13. novembra 354. u Tagasti, od roditelja Patricija i Monike i pripadali su srednjem staležu. Otac je bio pripadnik tradicionalne rim religije, ali je majka bila hrišćanka. Zahvaljujući njenom uticaju, Patricije se pokrstio na samrtničkoj postelji. O detinjstvu se zna veoma malo, zapravo samo ono što je sam odlučio da saopšti u svojim Ispovestima. Tu je predstavio sebe kao manje-više obično dete, ne baš previše prilježno u školi, željno da detinjstvo iživi ponekim nestašlukom, nije voleo grčki i da ga nikad nije dobro naučio (ovo je značajan podatak jer se iz njega vidi da nije imao pregled grčke teološke misli i da grčke pisce nije čitao u originalu). Osnovnu školu je završio u samoj Tagasti, pa je poslat na školovanje u obližnju Madauru. Tu su se pokazali svi njegovi talenti i sposobnosti, pa su kada je imao sedamnaest godina roditelji morali da sakupljaju novac za dalje skolovanje u Kartagini. Ubrzo posle toga Patricije je umro. Sam Avgustin je stupio u neku vrstu vanbračne zajednice sa damom čije ime nije saopšteno i iz te veze koja je trajala oko 15 godina rodio se sin Adeodat, koji nije doživeo zrelost.

PAGE 53

U Kartagini je napredovao. Čitanje Cicerona bilo je presudno za mladog intelektualca, možda je bio presudan čak i pri izboru religije, jer se upravo tih dana Avgustin susretao sa hrišćanstvom. Na nesreću, do ruke su mu najpre došle knjige Starog zaveta, odnosno Knjiga postanja. Mladi filozof je ad litteram shvatio reči ovih knjiga. Naivnost i protivrečnost su mu izgledali nepremostivi i on je posegao za objašnjenjima. Ono što su ponudili manihejci, persijska sekta koja je tada konkurisala hrišćanstvu, izgledalo mu je logično. Mada, poreklom iz Persije, manihenizam je temeljio svoju nauku na starim gnostičkim temeljima, izvodeći njegova do tada umerena učenja do logične krajnosti; manihenizam je pratio stara gnostička učenja koja su na drugi način tumačila Knjigu Postanja. Manihenizam je od gnosticizma baštinio i eklekticizam, odnosno naklonost da upotrebljava termine iz grčke filozofije i da pojave tumači racionalistički. Avgustin je prigrlio manihenizam, tim pre što mu je izgledalo da se radi o jednoj vrsti hrišćanskog učenja. Srećom po hrišć civilizaciju, on se razočarao posle susreta sa vodećim misliocem toga učenja Faustom, koji mu je predhodno obećao da će lično odgovoriti na sva pitanja koja su mučila mladog čoveka. Uprkos svemu, Avgustin je teško raskidao sa manihejstvom, pre svega zato što je ovaj sistem učio da je čovek samo pion u rukama viših sila koje se o njega bore. Ipak, udaljavanje je bilo postepeno i završilo se oko 384. kada je počelo da raste njegovo zanimanje za studije i karijeru. Po završetku školovanja sa 21 godinom vratio se u Tagastu da bude učitelj. Kako tamo nisu mogli da dođu do izražaja njegovi talenti i znanja, vratio se u Kartaginu, gde je predavao u školi u kojoj je i sam učio. Opšta situacija na tamošnjim studijama ga je razočarala – učenici su bili lenji i nastojali su da profesorima zakinu honorare, pa se kod Avgustina javila prirodna želja da ode u sam centar sveta – Rim. Neki njegovi manihejski suvernicu u uredili da bude primljen kod prefekta grada Rima Simaha, koji mu je preneo želju prefeta Milana (tadašnje carske rezidencije) da pronađe jednog profesora retorike. Mladi oportunista je tako došao do najvažnijeg akademskog mesta u zapadnom svetu. Avgustin je rešio da u potpunosti iskorsti priliku koja mu se pružila. Kako je sa njim putovala i majka, umešala se u vezu sa sinovljevom vambračnom ženom i pokušala da posreduje u sklapanju braka dostojnog jednog profesora. Neznanka je otplovila za Afriku, a Monika mu je ugovorila brak sa jednom devojkom koja je tada bila maloletna. Zato je Avgustin uleteo u novu vezu, verovatno iz osećanja anksioznosti i frustracije i pod teretom profesionalnih obaveza. Njegovo ponašanje odaje čoveka razapetog između spostvenih želja i prohteva i stava javnog mnjenja. Srećom po njega, u Milanu je živeo najistaknutiji hrišćanski teolog tadašnjeg vremena, arhiepiskop Ambrozije. Njegova tumačenja Svetog pisma i Jevanđelja, kao i osnovnih dogmi vere, ostavili su najsnažniji uticaj na provincijskog filistra. Dve godine posle dolaska u Milano (386.), Abgustin se povukao sa katedre na iznajmljeno imanje gde je sa učenicima proveo godinu dana. Sa njima je vodio filozofske i teološke dijaloge, kako je napisao u Ispovestima, moleći se preko polovine noći. U proleće 387., na Veliku subotu, Avgustina je u Milanu krstio Ambrozije. Ovo je svakako bila najveća prekretnica u Avgustinovom životu. Iskreno preobraćen, odlučio je da se sa majkom i bratom Navigijem preko Rima vrati u otadžbinu, na očevo imanje, radi pručavanja Svetog pisma. Međutim, u Milanu je došlo do nereda i prevrata koji su se proširili i na Rim. U tim teškim danima Monika je umrla. Bila je to druga prekretnica u njegovom životu, jer mada se često bunio protiv njenog autoriteta, snažno ju je voleo i gorko oplakivao u Ispovestima. Najzad je dočekao brod i otplovio za Afriku, gde je na očevom imanju oformio kružok prijatelja koji je kasnije tendenciozno nazivao manastirom. Tu je proveo dve godine, kada je rukopoložen za sveštenika, a 393. hiponski episkop Valerije, koji je bio Grk i nije znao latinski, zamolio ga je da umesto njega drži propovedi. Valerije je umro već 395. i Avgustin je izabran za episkopa. Teško je videti da li je hiponska katedra mogla da u tom teškom momentu dobije boljeg čoveka da je vodi. Naime, tih dana je većina naroda ispovedala donatizam, jednu krajnje rigorističku sektu, a Avgustin je pristupio poslu sa oprezom i taktikom. Uputio je pismo poglavarima donatista u kome je izrazio uverenje da se razlike među razumnim ljudima mogu rešiti na miran način. Ne zna se šta su ovi odgovorili, ali Avgustin je uskoro promenio poliriku i prešao u napad. To je učinio delimično i zbog potreba carskih vlasti koje su zahtevale obračun sa latentnom pobunom u provinciji. Mada je donatizam preživeo u zabačenim oblastima i dočekao arapsko osvajanje, u gradovima je bio slomljen. Pobeda nad donatistima nije značila i kraj njegove borbe. Vizigoti su 410. zauzeli Rim i severna Afrika se napunila bogatim izbeglicama koje su imale dovoljno sredstava da poseduju brodove. Kada je prvo uzbuđenje prošlo i kada su počele salonske diskusije, neki malograđani su se glasno

PAGE 53

pitali ko je kriv za nesreću i pritom upirali na hrišćane. Među njima je čak bilo i hrišćana, ali ovde se ne radi o povratku paganstva nego o starom neznabožačkom shvatanju trgovine i cenjkanja sa bogovima oko zdravlja, blagostanja i sreće. Tribun Flavije Marcelin, koga je car poslao da reši donatističko pitanje, podstakao je Avgustina da napiše hrišćanski govor na ovaj polupaganski izazov. Rezultat je Božija država, remek-delo hrišćanske apologetike, čije prve knjige su izašle odmah posle pada Rima. Tokom narednih 15 god Avgustin je završio svoje delo koje predstavlja utemeljenje hrišćanske vizije istorije, ljudskog društva i njihovog kraja. U to vreme iz Rima je pobegao i sveštenik Pelagije. Njegovo učenje je poricalo prvobitan greh, koji je, kao i svaki drugi greh, padao na pleća samo onih koji su ga počinili. Avgustin se žestoko protivio ovoj jeresi, Marclin mu je pomogao, i to je verovatno uticalo na Pelagija da se povuče u Svetu zemlju. Pelagijevo učenje je osudio III VS u Efesu 431. Avgustin je umro 28. avusta 430., za vreme Vandalske opsade Hipona.

Delo Avgustina Hiponskog (po mišljenju koje i danas preovlađuje) presudno je uticalo na oblikovanje zapadnoevropske civilizacije i dalo joj izgled koji danas ima. Njegov opus okončao je epohu hrišćanstva kao pokreta i postavio njegov ugaoni kamen za početak njegove egzistencije kao organizovane crkve. On je završio izgradnju hrišć dogme i dao joj oblik završenog sistema. Osim toga, mora se istaći značaj njegovog učenja o „prvobitnom grehu“, koje je utisnulo neizbrisiv pečat pnašanju i moralnim stavovima svih sledbenika Hristovog učenja i danas. Osnovni oslonac koji je Avgustin potražio u antičkoj filozofiji bio je Platonov Timaj, mada često pominje i Gozbu. Avgustin je hteo da pomiri temelje Platonove misli o nastanku sveta, biću, slobodi i sl, sa hrišćanskim idejama o stvaranju sveta. Što se samoga Boga tiče, u njegovom učenju nalazimo refleksije Platona, Plotina, pa čak i Aristotela, mada njihova učenja očigledno nije dobro poznavao, bar ih nije čitao u originalu. Osnovna ideja je Plotinova – Bog je večno, nepromenjljivo i samoistovetno biće, ali za razliku od utemeljivača neoplatonizma Avgustin je učio da on nije iznad bića, nego da je identičan sa njim, odnosno da je on najviše biće. Avgustin ga određuje kao – jedno, apsolutno istinito, najbolje. Avgustin je tvrdio da je on stvorio svet ni izčega, ex nihilo, pri čemu stvaranje sveta iz Prve knjige Mojsijeve on razume kao logički, a ne kao vremenski redosled. Prema njegovom tumačenju, Bog je svet stvorio prema svojoj volji, ali ne proizvoljno, nego u skladu sa svojom prirodom koja je dobra, istinita i pravedna. Otuda i ono što je stvoreno treba da teži takvom idealu. Svet bi trebalo da je načelno dobar. Koren zla je u poreklu sveta jer ono potiče od ne-bića. Svet jeste tvorevina Božija, ali kao takva ona nije ni približno jednaka Bogu ili dobra kao on. Čoveku može da izgleda da je nešto zlo, a da ono to suštinski nije. To je zato što je Bog stvorio svet u celini kao savršen, ali spoznaja celine nije moguća ograničenom ljudskom umu. Kako je i stvaranje sveta akt slobodne volje, jer Boga niko i ništa na to nije primoravao, tako je zlo kazna za greh. Svoje učenje o grehu Avgustin je izgradio tokom i zbog sukoba sa pelagijancima. Misao o grehu u potpunosti ispunjava i prožima Avgustinov duh. Kao materijalno i nesavršeno biće, čovek se rađa zao i najveći broj Adamovih potomaka će gorei u paklu, bez mogućnosti da budu spaseni. Ako je zlo nedostatak Dobra, greh je nastao Adamovom zloupotrebom slobodne volje. Avgustin razlikuje pojmove „sloboda“ i „slobodna volja“. Samo je Bog slobodan, a čoveku je data slobodna volja da bira, što je on zloupotrebio. Greh je preko Adama i Eve ušao u potomstvo i niko nije slobodan od njega. Kao što predstavlja jedinstvo u grehu, čovečanstvo predstavlja jedinstvo i u iskupljenju preko Hrista. Sredstvo kojim se čovek spasava večnih muka je Božija milost. Možda i pod pritiskom javnog mnjenja, ali i sa svešću da ljudima treba ostaviti neku nadu, Avgustin je tvrdio da čovek ipak može da nastoji da dostigne unutrašnji mir i usavrši se u vrlinama, sve radi dostizanja blaženstva. Posledice ovih shvatanja njegovih su ogromne. Najpre zbog toga što su svi grešni, niko sam ne može dostići spasenje, jer ono stiže samo u okviru crkve. Međutim, crkva ne samo što spasava nego ona i objavljuje istinu, pa je otuda već Avgustin izvlačio zaključak da ima i prava na upotrebu sile u odbrani istine. Ovo je stav na kome se u srednjem veku zasnivalo delovanje inkvizicije. U vezi sa učenjem o grehu nalazi se i učenje o istoriji, odnosno prošlosti ljudskog roda. Ovaj deo svoje filozofije Avgustin je razvio u delu O državi Božijoj – De civitate dei. Delo je nastalo između 413. i 426., kao odgovor na prebacivanje tradicionalista da su hrišćani odgovorni za gotsko

PAGE 53

osvajanje Rima i ima 22 knjige. Avgustin je razmatrao opšta pitanja istorije, od otmice Sabinjanki do Alarihovog pustošenja. Podelom istorije na svetu i profanu i podelom države na zemaljsku i nebesku, on je uticao na nastanak srednjevekovnih teorija o dva tipa vlasti, svetovnoj i duhovnoj, i time postao začetnik velikih sukobljavanja papske i carske vlasti od XI. Kako je svet stvoren po Božijim zamislima, proizilazi da je i tok povesti unapred predodređen, da je, dakle, istorija ostvarivanje njegovih zamisli. Cilj istorije je ostvarenje Božije države. Početak istorije je pad Adama i Eve, a njen kraj je drugi dolazak Hristov i Strašni sud. Događaji između jesu kazna za praroditeljski greh, provera sposobnosti za odupiranje zlu i odvajanje pravednika od grešnika. Prema već poznatoj podeli, ona se deli na šest razdoblja, „eona“, čija podela sledi biblijsku istoriju. Svet se deli na zajednicu izabranih (civitas dei) i zajednicu prokletih (civitas terrena/diaboli). Otuda se ceo ljudski duhovni i istorijski život razdvaja na dve sfere, carstva Boga i đavola. Prvom carstvu pripadaju anđeli koji nisu pali i izabrani ljudi; u drugom su pali anđeli i ljudi koje je Bog predodredio za pakao. Dve države su u stalnom sukobu, ali nisu potpuno odvojene i razdvojiće ih tek Drugi dolazak Spasitelja. Simbol zemaljske države su Vavilon i Rim, a nebeske Jerusalim. U državi Božijoj žive ljudi koji imaju težnju ka Bogu i ljubav prema njemu; u drugoj se nalaze uživaoci naslada, vlasti, gordi, samoljubivi, gramzivi i sl. Najčudnije je što se ne zna ko kojoj zajednici pripada – to će se otkriti tek na Sudu. Zajednica izabranih nema teritorijalno prostranstvo, granice i suverenitet, ona se nalazi u svakome ko je predodređen za spas. Avgustinova „teologija istorije“ omogućava hrišćaninu da pronađe i sledi stazu koja vodi do države Božije. On je ovime makar i nehotično otvorio vrata pojmu progresa u istoriji. Mada je i njegova istorija predodređena, kao što je predodređena i sama ljudska sudbina, Avgustin je čoveku ipak ostavio neku nadu. Kao i u privatnom živtu tako i u istoriji čovek može da se trudi da ispravno deluje, što on pokazuje na primerima istaknutih ličnosti iz istorije. Tako se pod uticajem Polibija, kao i u učenju o grehu, Avgustin koleba između fatalizma i indeterminizma.

PAGE 53

2. SVETI JERONIM

Rodio se između 340. i 347. u mestu Stridonu, na granici provincija Dalmacije i Panonije, blizu Akvileje. Umro je 30. novembra 420. u Vitlajemu. Roditelji su mu bili hrišćani i postarali su se da dobije solidno obrazovanje kod kuće. Pre 360. poslat je u Rim na dalje školovanje, gde su mu učitelji bili čuveni paganski gramatičar Donat i hrišćanin Viktorin, retor. U Rimu je dobro naučio i grčki, a pokazao je veliki dar za retoriku, tako da se zanosio mišlju da postane advokat. 360. krstio ga je lično papa Liberije. U Rimu je proveo učeći i zabavljajući se oko tri godine, posle kojih se vratio kući, odakle je u pratnji prijatelja Bonoza otišao u Akvileju. Bonoza ga je dalje pratio i do Trijera, tada jedne od carskih rezidencija na granici. Tamo je došlo do preokreta, kao i u slučaju Avgustina u Milanu; mladi Jeronim je odlučio da napusti svaku pomisao na svetovnu karijeru i posveti se bukvalno Bogu. Posle ovog preokreta se vratio u Stridon, a zatim je ponovo otišao u Akvileju. Strastven, ali i razdražljiv, lako je stvarao prijatelje, ali i neprijatelje. Posle nekoliko godina, u pratnji Inokentija, Heliodora i oslobođenog roba Hile, otputovao je na Istok, preko Atine i MA za Siriju. U Antiohiju su stigli oko 373. a odatle u pustinju kod Halkisa. Inokentije i Hila su ubrzo umrli, a Heliodor se vratio na Zapad; jeronim je, međutim, izdržao četiri godine tokom kojih se vežbao u izdržljivosti pod uslovima koji su užasavali i daleko iskusnije monahe. Fizičkim naporima Jeronim je dodao i posebne duhovne. Bacio se u učenje hebrejskog, jezika za koji je verovao da će mu pomoći u borbi sa samim sobom. Možda se i on kolebao, jer je kao i Avgustin nastavio da čita dela paganskih klasika. Od te navike se odvikao posle neke vizije koju je imao tokom jedne bolesti. Pred napuštanje Sirije, Jeronim je rukopoložen za sveštenika, a zatim je 380. otišao za Carigrad, gde se upoznao sa Grigorijem iz Nazijansa, tada carigradskim arhiepiskopom. Posle dve godine je ponovo došao u Rim, da bi u svojstvu predstavnika sirijske crkve prisustvovao saboru koji je papa Damas sazvao povodom pojave nekakvog raskola u njoj. Tu je Jeronim zablistao svojim znanjem i elokvencijom, te ga je papa posle sabora zadržao za svog sekretara. U to vreme mu je papa dao da popravi Italu, prevod Biblije na latinski, koji se tokom vekova progona pokvario. Prilike su se promenile već 384., kada je papa Damas umro. Na tronu ga je nasledio papa Siricije koji je bio manje naklonjen Jeronimu. Pri tome, uz duži boravak u Rimu, počeli su da deluju efekti Jeronimovog oštrog jezika i netolerancije, odnosno njegov jedinstveni dar za stvaranje neprijatelja. Najozbiljniji i potencijalno najopasniji bili su za njega napadi na sveštenstvo. Nema sumnje da je dobar deo njegove kritike bio opravdan, ali način na koji je ona izneta izazivao je otpor. Povređeno društvo je uzvraćalo ogovaranjem. Pritisak je postao toliki da je već 385. morao da otplovi za Kipar. Na ostrvu ga je dočekao čuveni Epifanije, a odatle je produžio za Svetu zemlju. Tamo mu se pridružila Paula, jedna udovica iz rimskog kruga, uz čiju pomoć je podigao manastir blizu crkve Rođenja u Vitlajemu. Danas je od njega ostala samo Jeronimova isposnica. Jeronim je podigao muški manastir, ali je uz njega nikla i neka vrsta ženske kolonije čiji član je postala Paula. Posle njene smrti na čelu ove zajednice nasledila ju je kći. U pećini-isposnici, Jeronim je proveo nekoliko godina u miru i radu. Ipak, nije bilo suđeno da tako i ostane, jer je bio umešan u doktrinarne sukobe oko večnog devičanstva Bogorodice (Jovinijan) i napada na relikvije kao idolopoklonstvo (Vigilancije). Vrhunac njegovog antijeretičkog angažmana

PAGE 53

bio je sukob sa pristalicama Origena. Udarci sudbine su stizali jedni za drugim – prvo je umrla Paula 405., a zatim su 410. stigle vesti o gotskom zauzimanju Rima. Zanimljivo je da je poslednja vest Jeronima osobito potresla. U predgovoru Komentara na knjiguproroka Jezekilja, je sa izvesnom dozom preterivanja opisao pad Rima. 417. transjordanski razbojnici, nagovoreni od pelagijanaca napali su njegov manastir, pa je morao da begstvom spasava rođeni život. 418. umrla je i Paulina ćerka i Jeronim je video da mu se bliži kraj. Dve godine je bolovao od nepoznate bolesti, kojoj je konačno podlegao 420. Sahranjen je ispod poda crkve Rođenja u Vitlajemu.

Bogat Jeronimov opus može se podeliti na nekoliko grupa – rad na Bibliji, polemički spisi, istorijska dela, pisma i prevodi. Pošto u teologiji nije bio originalan i samostalan, nije potrebno zadržavati se na njegovim teološkim spisima. Delo zbog kojeg je postao slavan u istoriografiji je Produžetak Jevsevijeve hronike. Sezala je do kraja 324., Jeronim ju je pronašao za vreme boravka u Carigradu, preveo sa grčkog na latinski i produžio je do 378., odnosno do bitke kod Jedrena. Ovo delo je bilo glavni izvor za starije epohe tokom celog srednjeg veka, a i model za istoriografsko pisanje, mada pati od nedostataka kao što su suvoća, detaljisanje i odsustvom osećaja za meru i proporcije i nedostatak smisla za razlikovanje zanimljivog od značajnog (što će biti virus koji će Jeronim preneti srednjem veku). Drugo značajno istoriografsko delo je De viris illustribus (O slavnim ljudima). Izvanredno delo sastavljeno sa ciljem da preobraćenim skepticima dokaže da je crkva imala u svojim redovima i učene ljude. Jeronim je predstavio ukupno 135 biografija, počevši sa sv. Petrom, a završavajući sa sopstvenom. U stvari, ovo nisu prave biografije, već više beleške koje ističu profesionalni angažman i druge zasluge svojih junaka. Moguće je da je upravo Sofronije (mlađi prijatelj koji mu je pomogao u radu) napisao Jeronimovu biografiju na kraju knjige. Čak ukoliko je to i istina, pisac nije odstupao od Jeronimovog stila. Za prva tri veka hrišćanske istorije, Jeronim je koristio Jevsevijevu Crkvenu istoriju, koju ponekad iskrivljuje i dopisuje. Međutim, kada se dotiče ljudi koji su živeli u IV veku, ovo delo je značajan i samostalan izvor. Određen značaj imaju i njegove hagiografije, posvećene sv. Pavlu, prvom pustinjaku, sv. Malhu i sv. Hilarionu.

PAGE 53

3. KASIODOR SENATOR

Pravo ime pisca prve istorije jednog germanskog naroda bilo je Flavius Magnus Aurelius Cassiodorus Senator, pri čemu je Senator i neka vrsta prezimena i oznaka porekla, kao i socijalne pripadnosti. Rođen je između 485. i 490. u mestu Scyllaceum, danas Squillace u Kalabriji. Umro je oko 580. u manastiru Vivarium u blizini Skvilačea. Porodica iz koje potiče bila je sirijskog porekla. Zahvaljujući obrazovanju i talentima ostvario je lepu karijeru na dvoru najvećeg ostrogotskog kralja. Kao prefekt pretorija njegov otac ga je imenovao za savetnika (consiliarius) oko 501. dalja karijera je tekla sama od sebe, mada je za to možda zaslužan i jedan panegirik koji je mladi savetnik napisao na račun Teodorika. Između 507. i 511. Teodorik ga je imenovao za kvestora, a zatim je ukinuo zakon po kojem neko ko je poreklom iz određene provincije nije mogao njome da upravlja. Tako su prvi njegov otac, pa i on sam, postali upravnici Brutije. Kasiodor je uspostavio dobre lične odnose sa kraljem i tokom dobrog dela karijere bio je njegov tajni kancelar. Consul ordinarius je postao 514., zatim magister officiorum, a 533. prefectus pretorio i na samom kraju patricius. Njegova osnovna politička misao je bila pomirenje Rimljana i Ostrogota. Teodorik je umro 526. i njegovi naslednici nisu imali ni sluha ni volje za nastavak ove nimalo lake politike, koja je zahtevala istančani senzibilitet i koju čak ni sam Teodorik nije uspešno ponekad vodio. Poznato je da se prva faza ostrogotsko-vizantijskog rata završila 540. kada je Justinijanov vojskovođa Velizar zauzeo Ravenu i Vitigisa i njegovu suprugu odveo u zarobljeništvo. Ovo je označilo i kraj Kasiodorove karijere. Narednih gotovo dvadeset godina je proveo u Carigradu, a potom se povukao na očevo imanje u Brutiji, gde je između 540. i 550. podigao manastir Vivarium (Zabran). U svom manastiru Kasiodor se u potpunosti posvetio književnom radu, a kao monah je vodio i svoju sabraću kroz duhovni život. Postojalo je jedno pravilo kojeg se držao i koje je preneo sabraći – prepisivati stare knjige i tako spasiti od zaborava i propasti ogromno blago antičkog nasleđa. Kao neku vrstu kompendijuma, priručnika, za monahe je napisao Historia eccleastica tripartita (Trodelna istorijacrkve), jedno delo mozaičkog karaktera koje čine izvodi iz Sokrata, Sozomena i Teodoreta.

Kasiodorovo delo može se podeliti na dve velike celine i na dva perioda stvaralaštva. Jednu vrstu dela je stvarao pre 540. i to istorijska i naučna, a drugu posle ove godine i to teološka i filozofska. Iz prvog perioda sačuvali su se odlomci iz panegirika posvećenog Teodorikovom zetu Eutariku, mužu Amalasvinte i panegirik posvećen venčanju Vitigisa i Matasvinte. Hronika je objavljena 519. i posvećena Eutariku. To je zapravo obogaćena lista kraljeva, konzula i careva do 519. Međutim, od 496. on piše iz ličnog iskustva i pamćenja, tako da u tim završnim godinama ovo može da služi kao samostalan izvor. Daleko najznačajnije delo je Historia Getica (Istorija Gota) u 12 knjiga, koja se na žalost nije sačuvala osim u izvodima koje je načinio Jordanes. Poznato je da je nastala između 526. i 533. i da je imala shemu koju je sledila i Jordanesova knjiga. Na kraju iz ovog perioda su i znamenite Variae (Razno), takođe u 12 knjiga koje sadrže službena pisma koja su pisali gotski kraljevi, a poticala su zapravo iz Kasiodorovog pera. Ima pisaca koji izuzetno cene ovo delo, jer se preko njih može delimično ući u tokove misli kako Kasiodora, tako i samog Teodorika. Za to je najbolji pokazatelj već prvo pismo kojim knjiga počinje i koje je T poslao viz caru Anastasiju. Pismo počinje isticanjem želje za mirom koji je koristan svim stranama; potreba za mirom najviše priliči najvišem vladaru na svetu, rim caru; Teodorik je istakao da je njegovo kraljevstvo zapravo

PAGE 53

imitacija Carstva, i kao što on sledi cara, tako on sledi druge narode. Car ga je ranije hrabrio da sledi zakone i poštuje Senat, kao i da okupi teritorije Carstva koje su otpale od Italije. Pismo je nastalo kao posledica neprijateljstva iz 507/8. i kao izraz izvesnog ogorčenja što je Anastasije „unapredio“ Hlodoveha u konzula. Međutim, svako ko u Varijama bude tražio istorijske podatke, ostaće razočaran. Sam Kasiodor je izbegavao da pominje imena, datume i događaje, pogotovo kada je to moglo da bude politički opasno. Zato su šesta i sedma knjiga zbirka formula koje su, najvećim delom, bile u upotrebi tokom većeg dela srednjeg veka.

540. Kasiodor se povukao iz javnog života. U Vivarijumu je ubrzo nastala knjiga Deanima (O duši) i pisac ju je sam dodao Varijama kao 13tu knjigu. Ovo delo je pisano pod snažnim uticajem Avgustina, a pod njegovim uticajem je i Komentar Psalmi. Među najpoznatija njegova dela spadaju Institucije. Napisane su između 543. i 555. i imaju 33 poglavlja i sadrži pregled studijskih oblasti koje bi trebalo da proučava jedan monah Vivarijuma. Tu se nalaze i uputstva kako treba čitati klasike, a među njima i istoričare. Bile su veoma popularne tokom celog srednjeg veka. Razume se, akcenat je bio bačen na oce crkve i sv. Avgustina. Međutim, kao dodatak posle regularne 33 glave nalaze se i svetovne nauke, svrstane u tzv sedam slobodnih veština, koje su podeljene na trivijum i kvadrijum. To su gramatika, retorika, dijalektika, aritmetika, muzika, geometrija i astronomija. Velika je sreća što je ovaj deo uvršten u knjigu, jer je ogroman uticaj Kasiodora obezbedio da se te nauke uče i u vreme najveće krize školstva.

PAGE 53

4. JORDANES

O Jordanesu se zna veoma malo i njegova biografija gotovo i da ne postoji. Napisao je u svom delu da se njegov deda zvao Parija, a otac Alanoviamutis, kao i da je prvi bio sekretar alanskog vođe Kandaka. Sin Kasiodorove sestre zvao se Guntikis i imao je čin magistra milituma. Mada sebe smatra nepismenim, kod Guntikisa je i sam Jordanes bio sekretar, kako kaže „pre preobraćenja“. Ovo je sve što je rekao o sebi. Moguće je da ponešto možemo da saznamo i iz nekih drugih izvora. U dokumentu koji se zove Domnatio Theodori iz 551. pominje se izvesni Iordanes episcopus Crotonensis. Starija nauka je verovala da je bio alanskog porekla, ali gotska imena oca i dede jasno pokazuju da je bio Got, kao i pominjanje njegovog preveravanja. Goti su, naime, vatreni arijanci, ali njih Jordanes otvoreno mrzi, čime pokazuje da je iz te vere pristupio pravoverju.

Od Jordanesa su sačuvana samo dva dela. Otprilike istovremeno kada i De summatemporum vel de origine actibusque Getarum (O poreklu i delima Gota), skraćeno Getica, nastalo je znatno kraće delo De origine actibusque Romanorum, skraćeno Romana. Oba su nastala 551. s tim što je istorija Gota napisana u pauzi između dva dela Romane. Za pisanje Getike Jordanes je koristio izgubljeno delo Kasiodora Senatora o Gotima, za koje kaže da mu je stavio na raspolaganje Kasiodorov sluga po svemu sudeći bez znanja svog gospodara. Po njegovim rečima, knjigu je na raspolaganju imao samo tri dana i njen veći deo je kasnije rekonstruisao po sećanju. Savremena nauka je pokazala da je delo možda zaista imao u sećanju ili beleškama, ali da je od Kasiodora prilično nezavistan, posebno u poslednjim delovima. Osim Kasiodora, Jordanes je naveo još 16 pisaca čija dela je koristio, mada se može pokazati da je koristio i neke koje nije pomenuo. Getika ima 4 dela na koja ih je podelio sam pisac – geografski uvod, povest o ujedinjenim Gotima, istorija Vizigota i istorija Ostrogota. Razume se, Jordanes se ne drži teme, već u tekst ubacuje brojne digresije ili se nepovezano kreće kroz vreme. Otuda ovo nije samo istorija Gota, nego praktično cele Seobe naroda. Štaviše, u 45. glavi se nalazi po mišljenju pojedinaca, prvi pomen britansko-keltskog kralja Artura. Jordanes priča kako je car Antemije molio britanskog kralja Riotima da mu pomogne protiv Vizigota, ovaj se odazvao kraljevoj molbi i sa 12.000 ratnika iskrcao u Galiji; međutim, viz kralje Eurik ga je porazio i napao pre nego što je uspeo da ujedini svoje snage sa rim; Riotim je pobegao Burgundima, koji su bili u savezništvu sa Carstvom, a posle careve smrti Eurik je zauzeo Overnj. Drugo delo koje je napisao nosi naziv De origine actibusque Romanorum, skraćeno Romana. Ono je daleko manje informativno i za starije periode predstavlja kompilaciju starijih autora. Izvesnu samostalnu vrednost ima za Justinijanovo osvajanje Italije i njegove planove sa Matasvintinim sinom. Romana se okončava nemirima u Africi, koje su ugušili Vizantinci i napadom Langobarda na Gepite u nekom neutvrđenom vremenu.

PAGE 53

5. PAVLE ĐAKON

Poreklom je bio langobardski plemić, rođen između 720. i 730. u Furlaniji. Otac mu je bio izvesni Varnefrid. Smatra se prilično izvesnim da se školovao u dvorskoj školi u Paviji, kao učenik gramatičara Flavijana. Darovit kao đak, ostao je u školi gde je bio profesor i vaspitač princeze Adelperge, ćerke lango kralja Deziderija. Ona se kasnije udala za beneventskog vojvodu Arihisa i oko 763. za njom je pošao i Pavle. Tamo je dočekao pad Lang Kraljevstva pod udarcima Franačke Karla Velikog 774. kada je i stupio u slavni manastir Monte Kasino. Njegova karijera bi verovatno izgledala idilično da 776., po povlačenju franačke vojske, nije izbila pobuna koju je pomogao njegov brat Arihis. Franačka vojska je lako ugušila pobunu, a Arihis je uhvaćen i deportovan u Franačku. Da bi spasao brata, Pavle je odlučio da se odazove pozivu Karla Velikog da dođe na dvor u Franačku i radi u Karlovoj dvorskoj školi, zvanoj ponosnim imenom Akademija. U Franačku je došao 782. i u rajnskoj oblasti ostao četiri godine. Pošto je izborio oslobođenje brata, Pavle se 786. povukao iz Franačke i 787. se vratio u Monte Casinu. Umro je 17. novembra verovatno 799. i proglašen za svetitelja.

Najstarije njegovo delo koje nam je ostalo sačuvano je Historia Romana. Ovo delo je nastalo na molbu vojvotkinje Adalperge i čini je samo proširena kompilacija Eutropijeve Hronike, bez samostale vrednosti. Stiže do vremena Justinijana. Međutim, s obzirom da se nastavlja na Eutropija, a i da je nastavljač priznati rimokatolički svetac, delo je bilo popularno u srednjem veku. Dok je boravio u rajnskoj oblasti, na molbu episkopa Meca napisao je Gestaepiscoporum Mettensium ili Liber de episcopis Mettensibus (Dela episkopa Meca ili Knjiga o Episkopima Meca), delo koje pripada rodu gesta i koje seže, sa kratkim životopisima episkopa Meca, do smrti velikog crkvenog reformatora episkopa Hrodeganga 766. ovo delo ima veliku vrednost jer iznosi podatke koji do tada nisu bili uobičajeni da se iznose u zapadnoj literaturi. Posebno su značajni podaci koji su dati za Arnulfa, osnivača dinastije Karolinga. Osim ovoga, Pavle je napisao žitije pape Grgura Velikog i to je njegovo najstarije žitije. Ovo delo ima sve odlike klasičnog žitija i tretira osnivača srednjevekovnog papstva kao privatnu ličnost, sa naglaskom na njegove moralne karakteristike.

Najbolje Pavlovo delo koje ga je proslavilo kao pisca i zbog kojeg ga mi i danas pominjemo je Historia Langobardorum u VI knjiga. Uprkos nedostacima, kao što je loša hronologija, ovih šest knjiga istorije Langobarda između 568. i 744., predstavljaju jedan od najznačajnijih izvora za istoriju Italije, ali i Mediterana. I ova istorija počinje opisom pradomovine Langobarda. Prema Pavlu Vinili, a to je pravo ime Langobarda, potiču iz Skandinavije. U pradavna vremena su ih povela dvojica vođa, Ibor i Ajon. U oblasti Skoringa, u neposrednom susedstvu Vandala, par Valdalskih vođa, Ambri i Asi, objavili su im rat. Na savet majke, odbili su da plate Vandalima danak i spremali su se za rat iako malobrojni. Pisac je dalje ispratio seobu kroz srednju Evropu i prvu knjigu je završio smrću kralja Audiona i stupanjem na presto njegovog sina Albiona. Druga knjiga počinje Narzesovim pozivom Langobardima da se pridruže njegovoj borbi protiv Ostrogota, što su ovih prihvatili. Osetivši da je carska vlast slaba, Alboin je napao Italiju i praktično cela druga knjiga je posvećena njegovim osvajanjima. Pri kraju ove knjige, Pavle je izneo povest o smrti kralja Alboina, koga je ubila njegova supruga Rozamunda, kći ubijenog gepidskog kralja. Ona je to učinila kao akt osvete, zato što joj je ubio oca i naterao da pije iz pehara napravljenog od očeve lobanje. Druga knjiga se završava smrću Alboinovog naslednika Klefa i interregnumom od deset godina. Treća knjiga počinje sa langobardskim upadom u Galiju i čudom koje je izveo sv. Hospitije iz Nice. Zatim skreće na viz istoriju iz vremena Justina II i Tiberija II Konstantina, što čini da bi ispratio sudbinu vojskovođe Narzesa, kao i stalnih, neprekinutih odnosa Franaka i Vizantije. Od četvrte knjige, počinju i za nas nešto zanimljiviji delovi jer na isto pozornicu stupaju Sloveni. Naime, u vreme kralja Agilulfa, Langobardi su sklopili neki ugovor sa Avarima i Pavle je dodao da

PAGE 53

su tada Langobardi, Avari i Sloveni pljačkajući napali Istru. Da je lang ugovor sa Avarima bio ozbiljan i dalekosežan pokazaće se veoma brzo, jer su prilikom opsade Kremone kao pomoćna vojska učestvovali i Sloveni. Na ovaj način, Pavle je ispratio i još jedan napad na Istru, za koji kaže da je bio 613. možda je jedan od najzanimljivijih detalja vezanih za Slovene onaj koji se odnosi na njihovu opsadu Siponta 643. beneventanskog vojvodu Arihisa nasledio je njegov sin Ajon, kome su u upravi pomagali Radoald i Grimoald. Posle godinu dana preko mora su došli Sloveni i postavili logor blizu Siponta, iskopavši teško vidljive rovove. U odsustvu savetnika, neiskusni Ajon je sa malom vojskom pošao protiv Slovena, ali njegov konj je upao u rov i on je ubijen. Kada je to javljeno Radoaldu, on je došao do Siponta i najpre stupio u pregovore sa Slovenima koje je vodio na njihovom jeziku. Ovo je bila taktička varka da se oni suzdrže od napada na Sipont dok ne stigne lang pojačanje. Kada je ono prispelo, Radoald ih je napao i oterao od grada. Peta i šesta knjiga su, takođe, sadržinski bogate, ali obuhvataju i vremenski kraće razdoblje, kraj VII i početak VIII. Pavlova povest se prekida bez završetka smrću kralja Liutpranda 744.

PAGE 53

6. SVETI ISIDOR SEVILJSKI

Rođen je oko 560. u španskoj Kartagini, umro 4. aprila 636. u Sevilji. Pripadao je istaknutoj hispanskoromanskoj porodici, čiji su predstavnici zauzimali činovnička mesta u rim administraciji. Roditelji su mu bili Severijan i Teodora, stariji brat sv. Leandar je pre Isidora bio episkop Sevilje, a mlađi sv. Fulgencije episkop Astigija. Imao je i sestru Florentinu, za koju se govorilo da je bila kaluđerica i opatica. Rano, možda posle samog njegovog rođenja, porodica se preselila u Sevilju, gde je dobio osnovno obrazovanje. Učio je katedralnu školu u Sevilji, u kojoj je kasnije neko vreme bio profesor i Leandar. Ne zna se da li je i kada stupio u manastir, postoji mogućnost da nije nikada, ali je u svojim delima visoko cenio manastirski život. Oko 600. nasledio je brata na mestu arhiepiskopa Sevilje. U danima kada je preuzimao katedru, antička civilizacija u Španiji se nalazila u dubokom opadanju. Nauprot masi Hispanorimljana stajala je manjina Vizigota, germanski narod drugog jezika, vere i kulturnog nivoa. Isidoru je bilo jasno da se izlaz iz ove situacije nalazi samo u ujednačavanju razlika i njihovom spajanju u jednu naciju. Najuočljivija razlika je bila ona verska, ali je još sv. Leandar sazvao II sabor u Toledu 589. koji je označio prelazak Vizigota u pravoverje. Arjanstvo je posle kraćeg i beznačajnog otpora nestalo iz Španije, i sada je trebalo poraditi na stvaranju jedinsvenog hispano-gotskog kraljevstva. Prilika da to pokuša i delimično uspe pripala je Isidoru. On je predsedavao III saboru u Toledu 619. i IV saboru u istom gradu 633. Sabor je doneo najznačajnije državno-političke odluke, kao npr način popunjavanja preslota i sl. Isidorovom uticaju može se pripisati to što je Sabor naredio da se pri svim dijacezama otvaraju škole po ugledu na onu u Sevilji. Isidor je zamislio, a sveti oci podržavali, da se u tim školama uči grčki i hebrejski, treba da se uči sedam slobodnih veština, ali i medicina i pravo. Isidor je bio prvi španski i hrišćanski enciklopedista, jer je rano uvideo da je za tu vrstu studija potrebna podrška u udžbenicima. Tako je nastalo najveće i verovatno najpolularnije delo Isidora Seviljskog, Etymologiae, bez kojeg nije bila ni jedna veća srednjevekovna biblioteka. Etimologije, ponekad zvane Origines, posvećene su Sizebutu (612-620), vizigotskom kralju koji je važio kao mecena. Verovatno su i počete za vreme njegove vladavine, ali su završene tek oko 630. Dvadeset knjiga je Isidorov učenik Braulije objedinio u jedno. Etimologije su obuhvatale celokupna tada poznata svetovna i duhovna znanja, zbog čega su postale osnovna knjiga znanja celog zapadnog srednjevekovlja. Osnovu za ovu enciklopediju našao je u jeziku, odnosno u korenu i poreklu reči. Polazeći od korena i značenja reči Isidor je objašnjavao gotovo sve što je znao o prirodnim fenomenima, Suncu i Mesecu, danu i noći, zemljotresima, jeziku, gramatici, pravu moralu i istoriji. Etimologije je okruživao i pravio čitav manji niz spisa koji su nastali ranije – De natura rerum (O prirodi stvari), De ordine creaturarum (O poreklu živih bića) i sl, u kojima se pisac osim prirodnih nauka, od kojih je pošao, bavi i životom posle smrti.

Drugu grupu tekstova čine istorijska dela. Rado čitana u srednjem veku bila su De viris illustribus (O slavnim ljudima). Ovo delo je nastao na osnovu istoimenog Jeronimovog i sastoji se od biografija i hagiografija španskih i severno-afričkih poznoantičkih pisaca. Pokazaće se veoma značajnim to što je određeni materijal dobio od samog pape Grgura I Velikog, čija se biograija nalazi u 40oj glavi ovoga dela.

Istorijom tri varvarska naroda u Španiji bavi se Historia de regibus Gothorum, Wandalorum et Sueborum (Istorija gotskih, vandalskih i svevskih kraljeva). Ovo delo ima 92 poglavlja od kojih je 70 posvećeno Vizigotima. Smatra se da je ovo najvredniji izvor za istoriju ovog naroda do početka VII. Smatrao je da Goti vode poreklo od bibliskog naroda Gog i Magog, koje je hrišćanska sveta knjiga smeštala na daleki sever i kojima je davala značajno mesto u događajima poslednjih dana sveta. Postoje dve recenzije ovoga dela, od kojih prva stiže do Sizebutove smrti 620., a druga obuhvata i prvih pet godina vladavine kralja Svintile (do 625.). Ipak, njegovo najveće i najznačajnije delo Chronica maiora (Velika hronika), univerzalna hronika, nastala na osnovu Julijana Afrikanca, Jeronima i Viktora iz Tunisa. Oslanjajući se na Avgustina, opominjao je čitaoca na preostalo kratko vreme do konca sveta. Ovo delo je nastalo oko 615. i već je pisac utvrdio da je preobimno za narod koji baš i nije voleo da čita. Zato ga je 627. skratio u

PAGE 53

popularnu verziju Chnonica minora, koju je preradio i dopunio. U Velikoj hronici nalaze se podaci vezani za istoriju Slovena – kaže se da su šesneste godine vladavine cara Iraklija Sloveni Rimljanima oteli Grčku, što i jeste vreme njihove druge faze naseljavanja na Balkan.

Ferdinand I Kastiljski (1035-1065) je preneo Isidorove relikvije u Leon, nad kojima je kasnije podignuta crkva. Mada je očigledno i ranije poštovan, za svetitelja je proglašen tek 1598., a za Učitelja crkve 1722.

IV IZVORI ZA ISTORIJU FRANAČKE

PAGE 53

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 51 str.