Nastanak i razvoj interneta-Seminarski rad-Elektronsko poslovanje-Ekonomija
golding
golding

Nastanak i razvoj interneta-Seminarski rad-Elektronsko poslovanje-Ekonomija

15 str.
47broj preuzimanja
1000+broj poseta
100%od4broj ocena
2broj komentara
Opis
Nastanak i razvoj internet,Seminarski rad,Elektronsko poslovanje,Ekonomija, Nastanak i razvoj funkcionisanja mreže, Istorija Interneta, Internet u Srbiji, Protokoli i adrese, Struktura mreže, Aplikacije i korisnici, Serv...
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 15
ovo je samo pregled
3 prikazano na 15 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 15 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 15 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 15 str.
preuzmi dokument
nastanak i razvoj interneta

1

S E M I N A R S K I R A D

Predmet: Elektronsko poslovanje Tema: Nastanak i razvoj Interneta

Sadržaj

Uvod...............................................................................................................1

Nastanak i razvoj funkcionisanja mreže....................................................2

Istorija Interneta...........................................................................................4

Internet u Srbiji............................................................................................5

Protokoli i adrese..........................................................................................5

Struktura mreže............................................................................................8

Aplikacije i korisnici.....................................................................................9

Servisi...........................................................................................................10

Elektronska pošta.......................................................................................11

WORD WIDE WEB (WWW)..................................................................11

Zaključak……………………………………………………………….....13

Literatura………………………………………………………………... 15

2

Uvod

U savremenom svetu broj novih korisnika Interneta vrtoglavo raste. Internet koriste svi — od

dece do staraca. Neki Internet posmatraju kao bezgranični izvor zabave; drugi se njime služe da bi, u

okviru svojih profesija, sticali nova saznanja i kontaktirali sa kolegama širom sveta. U novije vreme

sve veći broj komercijalnih preduzeća nastoji da iskoristi neslućeni potencijal Interneta kao jeftinog

elektronskog kanala distribucije. Moderne banke, takođe, stiču sve čvršće uporište u ovom novom,

virtuelnom svetu, koristeći troškovnu efikasnost informacione infrastrukture Interneta za

automatizaciju najsitnijih transakcija u bankarstvu. Male inovativne firme, ali i čitavi konzorcijumi

sastavljeni od najvećih proizvođača softvera, hardvera, kompanija iz oblasti telekomunikacija i sl.,

ulažu ogromna sredstva i napore u razvoj novih platnih sistema i transakcionih mehanizama na

Internetu, poput onih baziranih na „inteligentnim" karticama i digitalnom novcu. Internet se, gotovo

„preko noći" uvukao u sve sfere našega života.

Da bismo bolje shvatili značaj Interneta u savremenom svetu, neophodno je da se upoznamo sa

njegovim nastankom i razvojem, strukturom, i sistemom protokola i adresa bez kojih bi njegovo

funkcionisanje bilo nemoguće. Pored toga, neophodno je uzpoznati se i sa aplikacijama i korisnicima

Interneta.

Nastanak i razvoj funkcionisanja mreže

Internet je infrastruktura koja povezuje računare putem telekomunikacija. Nastao je 1969.

godine, kada je pseudo–nezavisna Agencija za napredne istraživačke projekte (Advanced Research

Projects Agency — ARPA), koju je osnovala američka vlada pri Ministarstvu odbrane Sjedinjenih

Država u cilju razvoja strateških projekata iz oblasti komunikacija, finansirala malu grupu računarskih

programera i elektronskih inženjera da redizajniraju način na koji računari funkcionišu. Rezultat ovih

napora bio je ARPANET, prva računarska mreža. ARPANET je zamišljen kao mreža koja je trebalo

da obezbedi komunikaciju vojnih laboratorija, vladinih biroa i univerziteta, na kojima se realizuju

brojni projekti od interesa za armiju. Tokom sedamdesetih godina ARPANET je postojano rastao, da

bi ga 1975. u potpunosti preuzelo Ministarstvo odbrane, pretvorivši ga u sadašnju DDN (Defense Data

Network — DDN). Internet, naslednik ARPANET–a, osnovan je 1980. godine od strane Nacionalne

fondacije za nauku (National Science Foundation — NSF), a obuhvatio je na desetine hiljada

3

istraživača i studenata, iz privatnog sektora i sa univerziteta, koji su bili povezani na ovu mrežu preko

računarskih centara u svojim institucijama.

Sedam godina kasnije, Internet je povezan sa ARPANET/DDN mrežom i tako je nastao

NSFNET. Ova mreža je u početku okupljala uglavnom akademske institucije širom Sjedinjenih

Američkih Država, a priključile su joj se i NASA i druge državne agencije. Otprilike u isto vreme,

1978. i 1979. godine, širio se i Usenet, konferencijski sistem preko koga su (u početku) studenti i

profesori američkih univerziteta razmenjivali mišljenja o raznim stručnim i neformalnim temama.

IBM je 1977. godine osnovao BITNET, mrežu na koju je priključio najpre univerzitetske računare iz

Sjedinjenih Država, a kasnije i iz Evrope (projekat EARN) i drugih krajeva sveta.

Povezivanje računara u mrežu je, naravno, bilo interesantno i komercijalnim organizacijama

koje su se, tokom osamdesetih godina, povezivale na razne načine. Nacionalna fondacija za nauku

(NSF) je 1990. godine predstavila projekat umrežavanja raznih organizacija i njihovih postojećih

mreža, najpre na nacionalnom, a potom i na globalnom nivou. Zadatak je bio da se poveže EARN, koji

je postojao u mnogim državama, JANET iz Velike Britanije, NORDUnet koji je postojao u

skandinavskim zemljama, FUNET iz Finske itd. Na ovaj način nastao je Internet kakav danas

poznajemo. On nije bez razloga prozvan „mrežom svih mreža" — sastavni delovi pri izgradnji

Interneta nisu bili pojedinačni računari već kompletne računarske mreže organizovane na najrazličitije

moguće načine. Jedino zajedničko svim ovim mrežama bio je protokol za komunikaciju, TCP/IP.

Ovakav nastanak Interneta uslovio je i upravljanje njime. Internet nema vlasnika, tj. nijedna

državna ili privatna institucija nema vlasništvo nad njegovom celinom. Pojedine države i firme, istina,

vlasnici su delova komunikacionih kanala ili opreme koja se koristi, ali na Internetu postoji samo

jedno vlasništvo — svako je vlasnik svog računara koji je priključen na mrežu i ima neograničeno

pravo da taj računar koristi kako želi i da na njemu drži sadržaje koje on smatra potrebnim. To, dalje,

znači da svaki vlasnik računara samostalno bira način na koji će se priključiti na mrežu, koje će

sadržaje primati sa mreže i šta će slati drugima.

Jula 1995. godine procenjeno je da se Internet sastojao od 120.000 host1 računara koji povezuju

40 miliona korisnika posredstvom 70.000 mreža. Prema proceni firme Network Wizards 2sredinom

1 Ma koji računar ili sistem koji ima pridruženu najmanje jednu Internet adresu.

4

1997. godine na Internetu je bilo 19.540.000 registrovanih računara raspoređenih u 1.301.000 domena.

Najviše računara nalazi se u komercijalnom (.com) domenu — njih oko 4,5 miliona. Sledeći domen po

broju računara je domen američkih univerziteta (.edu) sa 2,94 miliona računara, a odmah iza njega je

domen provajdera (.net)3 sa 2,16 miliona računara. Na četvrtom mestu nalazi se nacionalni domen

Japana (.jp) sa oko 995.000 računara. Interesantno je napomenuti da, prema ovom pregledu,

nacionalnom domenu Jugoslavije (.yu) pripada 2.885 računara. Drugim rečima, mada Jugosloveni čine

0,2% svetske populacije, naši računari čine svega 0,015% Interneta. 4Prema podacima firme Open

Market5, januara 1997. godine 58% svih računara na Internetu nalazilo se u Sjedinjenim Državama.

Najpopularniji servis za pretraživanje je Yahoo!, kome dnevno pristupi 38 miliona korisnika. Od

ukupnog broja računara na Internetu 23% nalazi se u komercijalnom (.com) domenu. Godine 1997. na

Internet je bilo priključeno 14,8 miliona domaćinstava. Od ovog broja svega je 15,6% (3,4 miliona)

koristilo mogućnost on–lajn trgovine, a procene firme Jupiter Communications govore da će 2002.

godine preko 15 miliona domaćinstava trgovati preko Interneta.6

Internet je globalna računarska mreža. Pre svega, pojam internet znači mreža unutar mreže, ili

internkonekcija između više računara. Strukturno postoje male mreže koje se međusobno vezuju, i

time čine ovu strukturu. Internet se sve više naziva globalnom mrežom informacija (velika

internacionalna-globalna baza podataka). Broj računara na internetu se trenutno procenjuje na oko

150.000.000. Količina informacija koju ti serveri poseduju je ogromna, i teško je proceniti i prikazati

realno kolika je ona zaista.

2 Detaljnije podatke možete naći na Internet adresi firme Network Wizards, (http://www.nw.com).

3 Od engl. provider — Za povezivanje na Internet potrebna je veza do nekog drugog računara koji je već povezan na Internet. Usluge

ovakvog povezivanja nude brojne firme koje se nazivaju Internet provajderima (provide = snabdeti, obezbediti, pribaviti).

4 Popović, S.: „Mreža u očima statistike", Svet kompjutera br. 2/98, 1998, str. 25. Ovaj podatak se odnosi samo na računare domaćih internet provajdera i računare iz jugoslovenske akademske mreže.

5 Detaljnije informacije na adresi: http://www.openmarket.com.

6 PC Magazine, vol. 17, YU#3, 25. april 1998, str. 9.

5

Istorija Interneta

Već od prvih dana pa sve do danas, Internet je proslavio mnogo „rođendana“, ali koji je pravi

teško će se složiti i najbolji poznavaoci istorije informatike. Neki tvrde kako je to 1961. kad je dr.

Leonard Klajnrok na univerzitetu MIT prvi put objavio rad o packet-swiching tehnologiji. Neki

navode 1969. godinu kao godinu rođenja Interneta jer je tada Ministarstvo odbrane SAD-a odabralo

Advanced Research Project Agency Network, poznatiju kao ARPANET, za istraživanje i razvoj

komunikacija i komandne mreže koja će preživeti nuklearni napad. Sedamdesete godine donele su

nekoliko veoma važnih otkrića koja su obeležila razvoj Interneta kakvog danas znamo, a potom se

dogodilo i odvajanje ARPANET-a iz vojnog eksperimenta u javni istraživački projekt. Verovatno je

najvažniji trenutak bio 1983. kad je tadašnja mreža prešla sa NCP-a (Network Control Protocol) na

TCP/IP (Transmission Control Protocol / Internet Protocol), što je značilo prelazak na tehnologiju

kakva se i danas koristi.

Protokoli su standardi koji omogućavaju komunikaciju računara putem mreže, a 1983. godine

manje od 1000 računara je bilo spojeno sa ARPANET koristeći relativno primitivni Netvork Kontrol

Protokol, koji je uprkos mnogim ograničenjima, bio upotrebljiv u malim mrežama, i nije bio dovoljno

fleksibilan za širu upotrebu. Kako se ARPANET eksponencijalno povećavao, videlo se kako je

potreban opštiji pristup komunikacionom protokolu kako bi mogli biti udovoljeni sve veći zahtevi i

stvarana sve komplikovanija mreža računara.

Vinton Cerf koji je sa Robertom Kanom stvorio TCP/IP protokol, jednom je rekao:

Stvorili smo protokol koji će se koristiti i u velikom mrežama s velikom brojem računara,

protokol koji će nositi Internet budućnosti, što je značilo da mora biti fleksibilan kako bi različ ite

mreže mogle funkcionisati u zajedničkom okruženju.

Naime već je tada bilo jasno kako će Internet biti velika mreža sastavljena od velikog broja

manjih mreža. Ali tada je prelaz na TCP/IP bio kontraverzan: neki delovi informatičke zajednice želeli

su prihvatanje drugih standarda, a najviše se pominjao Open System Interconection Protocol.

ARPANET je pre službenog prelaza na TCP/IP u nekoliko navrata isključio NCP prenos podataka

kako bi uverio „neverne tome“ da se NCP može isključiti po želji.

6

Vinton Cerf i Robert Kan počeli su rad na novom protokolu puno pre 1983. godine, tačno 10 godina

ranije javila se ideja o novom protokolu, a sledećih godina su se razvijali i usavršavali detalji

protokola koji će promeniti istoriju. Implementacija TCP/IP-a u tadašnje vreme i operativne sisteme

trajala je skoro 5 godina, dok je na ARPANET bilo spojeno oko 400 računara. Situaciju je

pojednostavio detalj što su mnogi računari koristili Packet Radio i Packet Satellite koje su već

nekoliko godina radile sa TCP/IP protokolom.

Internet u Srbiji

Internet u Jugoslaviji (Srbiji) pojavio se u februaru 1996. godine kada je nacionalna akademska

mreža preko provajdera BeoTelNet-a spojena na Internet. Iste godine počinju s radom prvi domaći

komercijalni provajderi.

.

Trenutno u Srbiji preko 1.800.000 ljudi koristi Internet. Pristup Internetu je uglavnom iz kuće

(63%) i radnog mesta (23%), dok pristup iz internet kafića čini zanemarljivih jedan odsto.

Većina računara u Srbiji još uvek se na Internet pozvezuje putem telefonske linije - tzv. "Dajl

Ap" (Dial Up) pristup, putem kablovskog Interneta na svetsku mrežu se povezuje oko 60.000

korisnika, a preko ADSL-a oko 65.000 korisnika. Primena novih tehnologija i povećanje kapaciteta u

sferama ADSLa i kablovskog Interneta, kao i sporadično snižavanje cena učinili su širokopojasnu

(eng. broadband) vezu dostupnijom i traženijom, te je s toga primetan mesečni rast ADSL korisnika

koji iznosi oko 20% mesečno, kao i rast korisnika kablovskog Interneta oko 15% mesečno. Bežični

Internet je osrednje zastupljen. Broj korisnika koji se na Internet povezuju na ovaj način je par hiljada.

Protokoli i adrese

Najvažniji rezultat razvoja ARPANET i DDN mreža jesu Transmision Control Protocol i

Internet Protocol (u nekim izvorima pominje se i kao Interface Protocol), skraćeno TCP/IP. Protokol

za kontrolu prenosa (Transmision Control Protocol — TCP) i Internet protokol (Internet Protocol —

IP) su protokoli za komunikaciju koji se mogu smatrati kamenom–temeljcem Interneta.

7

TCP/IP protokoli kontrolišu komunikaciju između svih povezanih računara. Ovi protokoli su

dizajnirani tako da uspostavljaju vezu između svih vrsta računara i mreža. Informacioni elementi (tzv.

„paketi") poslati preko mreže obično sadrže adrese pošiljaoca i primaoca. Jedan veliki skup podataka

može se podeliti na više paketa, koji zatim slede različite komunikacione puteve preko Interneta, da bi

se ponovo rekonstruisali na mestu prijema. TCP/IP je konačno definisan 1983. godine kao jedinstven

protokol i, kao takav, predstavlja najefikasniji način za komuniciranje i razmenu informacija između

raznovrsnih računara i mreža.

Skup komunikacionih protokola na kome se bazira Internet naziva se TCP/IP po dva osnovna protokola: IP (Internet Protocol) i TCP (Transmission Control Protocol).

IP protokol funkcioniše na trećem sloju referentnog OSI modela. Implemetira se na svim

računarima na Internetu, kao i svi ostali protokoli, kroz softversku komponentu u okviru operativnog

sistema računara. Osnovna funkcija mu je da pakete sa informacijama (datagrame) rutira od izvora do

odredišta, a na osnovu odredišne IP adrese. Svaki paket u zavisnosti od trenutnog stanja saobraćajnica

na Internetu može putovati različitim putevima nezavisno od drugih paketa iste poruke. IP ne

garantuje isporuku svih paketa bez greške, kao ni tačan redosled paketa na odredištu.

TCP protokol funkcioniše na četvrtom sloju referentnog OSI modela. Njegova osnovna funkcija je da obezbedi tačan prenos paketa poruke između dve proizvoljne tačke na Internetu. Naime, on sekvencira pakete (obeležava ih rednim brojevima) i potom ih predaje IP-u da ih prenese do cilja.

Osim ova dva protokola, na Internetu postoje i drugi protokoli i alati na nivou aplikacija.

 SMTP – omogućava slanje tekstualnih poruka između dva računara (elektronska pošta)

 FTP – omogućava prenos datoteke između dva računara  Telnet – omogućuje povezivanje na udaljenoj mašini.

Da bi se pristupilo Internetu, potreban je pristup do nekog računara koji je priključen na mrežu koja je

povezana na Internet. U principu, postoji četiri načina pristupa: Preko LAN mreže koja je stalno

povezana sa Internetom, Preko LAN mreže koja je povremeno povezana sa Internetom, Preko

telefonske linije sa biranjem i Preko kabla za kablovsku televiziju.

Svaki računar na Internetu ima jedinstvenu adresu. Adrese odobrava Uprava za dodelu internet

brojeva (Internet Assigned Numbers Authority — IANA) na osnovu ugovora sa Nacionalnom

8

fondacijom za nauku. Trenutno funkcije IANA–e vrši Institut informacionih nauka pri Univerzitetu

južne Kalifornije.

Kompozicija adresa koje se koriste na Internetu pokazuje vrstu domena. Poslednji deo adrese

naziva se imenom najvišeg domena (Top Level Domain Name — TLD). TLD se sastoji od dva slova

koja se odnose na neku zemlju (na osnovu oznaka zemalja prema ISO 3166 standardu) ili od tri slova

koja predstavljaju oznaku izvesnog domena (com za komercijalni domen, gov za vladu Sjedinjenih

Država, edu za obrazovne institucije, net za Internet provajdere, itd.).

Adresa računara se sastoji od četiri broja koja se nazivaju okteti razdvojeni tačkama. Tako je

193.203.17.22, 147.91.8.6 druga, 201.5.121.3 treća itd. ove adrese se nazivaju IP adrese, jer ih koristi

IP protokol iz familije TCP/IP protokola za pronalaženje odredišta za poslatu poruku.

Ove numeričke adrese su pogodne za korišćenje na računarima, jer su brojevi za njih prirodni.

Međutim, za ljude bi bilo izuzetno naporno da adrese računara na Internetu pamte u brojnom obliku.

Onda bi za slanje pisma kolegi morali da pišete adresu njegovog računara: 193.201.18.3, dakle

vladan@[193.201.18.3].

Iz tog razloga se svakoj IP adresi može dodeliti jedna ili više simboličkih adresa. Tako, umesto

da pištete broj računara, npr. 193.201.18.3, pisaćete adresu računara koja može da izgleda ovako:

rc.zastava.co.yu. ovakav način zapisivanja na prvi pogled izgleda kriptično. Zato ćemo proučiti

strukturu ovih simboličkih adresa. Princip je sličan formiranju „običnih“ poštanskih adresa: navodite

ime čoveka kome pišete, zatim ulicu i broj, mesto i na kraju državu.

Analizirajmo adresu rc.zastava.co.yu čitajući je sa desne strane: yu označava da poruka ide u

Jugoslaviju, co (corporate) govori da se radi o nekoj organizaciji koja nije akademska, državna ili

vojna (one imaju posebnu oznaku). Zastava je naziv organizacije gde se računar nalazi i konačno, rc je

naziv računara u firmi Zastava. Broj reči razdvojenih tačkama nije fiksan, pa se može pojaviti

irc.grf.bg.ac.yu, koja govori da se računar nalazi u Jugoslaviji, da je u nekoj od akademskih institucija

u Beogradu i to na Građevinskom fakultetu (grf), te da je ime računara irc.

Svaka država ima svoju dvoslovnu oznaku kojom se završavaju simboličke adrese računara iz te

države. Tako Jugoslavija ima oznaki yu, Britanija uk, Tajvan tw itd.

9

Struktura mreže

Struktura mreže Interneta prikazana je na slici 1. Treba, međutim, imati u vidu da se ova

struktura neprestano menja. Struktura mreže je predmet diskusije više grupa korisnika koji brinu o

standardizaciji i arhitekturi Interneta. Ove grupe obuhvataju: Odbor za arhitekturu Interneta (Internet

Architecture Board — IAB) koji se sastoji od eksperata koji nadgledaju arhitekturu Interneta; Radnu

grupu za Internet inžinjering (Internet Engineering Task Force — IETF), koja se sastoji od preko 600

pojedinaca koji doprinose standardizaciji obezbeđenja, aplikacija, puteva, integraciji mreže itd. ;

Upravljačku grupu za Internet inženjering (Internet Engineering Steering Group — IESG), koja se

sastoji od predstavnika IETF–a i ima zadatak da koordinira sve IETF–ove napore u vezi sa

standardizacijom; i Grupu za Internet inženjering i planiranje (Internet Engineering and Planning

Group — IEPG), koja se sastoji prvenstveno od menadžera koji upravljaju mrežama internet–

provajdera.

SLIKA 1. Mrežna struktura Interneta

10

IEPG se bavi obezbeđenjem odgovarajućeg dizajna, kao i tehničkim vezama između računara na

Internetu. Internet društvo (Internet Society — ISOC) je više formalna organizacija, koja je osnovana

1992. godine radi stvaranja jednog međunarodnog foruma za države, privredu i pojedince u cilju

utvrđivanja pravila i procedura o korišćenju Interneta.

Budući tehnički razvoj Interneta verovatno će zavisiti od kontinuiranog obezbeđivanja

kapaciteta za skladištenje i prenos informacija zbog povećanja broja korisnika.

Aplikacije i korisnici

Osamdesetih godina Internet je imao na desetine hiljada korisnika koji su razmenjivali

informacije putem elektronske pošte (e–mail), „goufera"7, i protokola za prenos datoteka (File

Transfer Protocol — FTP).

Počev od 1990. godine broj korisnika i aplikacija na Internetu naglo je porastao usled primene

novih dostignuća, kao što je prelazak sa čisto tekstualnih informacija na multimedijalne8 informacije i

pojava aplikacija za pretraživanje Internet sadržaja (tzv. veb čitači)9, koje su lake za upotrebu. Ostali

faktori koji su uticali na razvoj Interneta bili su: dalja stimulacija i sponzorstvo Interneta od strane

vlada (pogotovo od strane vlade Sjedinjenih Država), pad cena potrebne opreme i telekomunikacionih

usluga i sve veća eksploatacija Interneta od strane komercijalnih firmi.

Najpoznatije aplikacije na Internetu su: (1) elektronska pošta (e–mail) za razmenu elektronskih poruka

i dokumenata između korisnika; (2) World Wide Web (WWW) koji obuhvata multimedijalne sadržaje

i informacije; (3) protokol za prenos datoteka (FTP), koji se koristi za prenos datoteka sa/na određene

7 Od engl. Gopher — donedavno jedan od najpopularnijih servisa na Internetu zbog jednostavnosti njegove upotrebe.

8 Kombinacija zvuka, grafike, animacije i video–signala. U svetu računara, multimedija je podskup hipermedije, koja kombinuje pomenute elemente sa hipertekstom.

9 Od engl. Web browser — veb čitač; program pomoću koga se mogu pregledati multimedijalni sadržaji na World Wide Web–u.

11

računare; (4) grupe za prikazivanje novosti (newsgroups) i grupe za diskusiju (discussion groups); (5)

Gopher, aplikacija koja se koristi za pretraživanje tekstulanih informacija; i (6) simulacija terminala

(terminal emulation) koja se koristi da bi se omogućilo nekom računaru da se ponaša kao jedan od

terminala nekog cenralnog računara ili servera. 10

Postoje i druge aplikacije (kao što su, na primer, telefonski razgovori)11, ali one još uvek nisu u

široj upotrebi. Tekuća istraživanja o upotrebi Interneta u Sjedinjenim Državama pokazuju da su tri

najpopularnije aplikacije na Internetu elektronska pošta (87%), World Wide Web (79%) i prenos

datoteka (42%).

Servisi

Kako je nastao Internet tako se povećavao i broj servisa koji su bili na raspolaganju korisnicima.

Od početne ideje – razmene poruka i podataka između korisnika razvili su se brojni servisi čiji se

značaj takođe vremenom menjao. Pomenuću neke koji su trenutno aktuelni.

 Elektronska pošta

 WWW (World Wide Web)

 IRC (Internet Relay Chat)

 FTP (File Transfer Protocol)

 Telnet

 Internet PHONE

 Radio i TV prenosi.

10 Server je funkcionalna jedinica koja pruža usluge radnim stanicama preko neke mreže, na primer server za datoteke, server za

štampanje, server za elektronsku poštu i sl. U terminologiji TCP/IP protokola server je sistem na mreži koji izvršava zahteve nekog

sistema na drugom sajtu, zvanom klijent–server.

11 Telefonski „razgovor" preko Interneta (upotrebom računara, mikrofona, slušalica i programa za kompresiju i dekompresiju

zvučnog signala) pogodan je u tom smislu što se na ovaj način mogu obavljati međunarodni razgovori po ceni lokalnog

poziva jer se, kao i kod ostalih Internet usluga, telefonski impulsi plaćaju samo od korisnikovog računara do servera

najbližeg Internet provajdera (koji se, često, nalazi u istom ili obližnjem gradu).

12

Elektronska pošta

Elektronska pošta (e-mail) najstariji je i najčešći način korišćenja Interneta. Da bi se nekom

korisniku poslalo pismo nije potrebno da on u tom trenutku bude prisutan na mreži. Pismo stiže u

»poštansko sanduče« i prilikom početka rada korisnik dobija obaveštenje o prispeloj pošti. Pre desetak

godina pisma su i na svim kratkim realacijama putovala nekoliko sati, pa i ceo dan. Danas između bilo

koja dva računara na svetu pisma samo izuzetno putuju duže od nekoliko minuta.

Kao i klasično pismo, i elektronsko pismo može da ima priloge u vidu: tekstualnih dokumenata

generisanim procesorima teksta, crteža, slika, fotografija, glasovnih poruka, muzičkih datoteka,

filmskih sekvenci itd.

WORD WIDE WEB (WWW)

World Wide Web sastoji se od informacija koje su uskladištene u posebnom formatu (poznatom

kao Hyper Text Markup Language — HTML). HTML informacije mogu se čitati posredstvom

specijalnih aplikacija — tzv. veb čitača. Trenutno se u širokoj upotrebi nalaze veb čitači kao što su

Netscape Navigator, Microsoft Internet Explorer i sl. Dopune i nove verzije ovih programa neprestano

se distribuiraju preko Interneta. Informacije koje ostavlja neki korisnik ili organizacija na Internetu

zovu se houm pejdž (home page). Lokacija houm pejdža određena je njenom adresom. Na primer,

adresa http://www.primer.com ukazuje na upotrebu protokola za prenos hiperteksta (HyperText

Transfer Protocol — HTTP) i na lokaciju HTML datoteke. Veb čitač kome je naloženo da ode na ovu

adresu koristiće informacije iz HTML datoteke na toj lokaciji da prikaže grafiku, zvuk i tekst na

računaru korisnika. Važna karakteristika HTML–a je što on omogućava da reference na druge Internet

adrese budu sadržane kao deo HTML datoteke. Kao rezultat toga, moguće je kreirati veze (linkove) ili

pokazivače ka drugim računarima. Korišćenje ovakvih veza i pokazivača omogućava korisniku

transparentni pregled informacija. Korisnik ne mora da zna gde su informacije uskladištene i može

pristupiti informacijama širom sveta za nekoliko sekundi.

Klijent/server arhitektura čini osnovnu implementacionu platformu WWW–a. Podaci su

smešteni na WWW serveru. Softver na serveru odgovara na upite WWW klijenata i šalje datoteke

klijentima. Klijenti interpretiraju datoteke i predstavljaju informacije na ekranu. Savremeni veb čitači

13

omogućavaju i izvršavanje aplikacionih modula na klijent–računarima. Moduli se pišu u savremenim

programskim jezicima od kojih su trenutno najpopularniji Java, JavaScript, i ActiveX.

Komunikacija između klijenata i servera obavlja se putem HTTP protokola, koji je vrlo

jednostavan. On omogućava kraće vreme odgovora i manje opterećenje servera. Sa druge strane, veza

mora da se uspostavi za svaki upit. Svaki dokument adresiran je na jedinstven način. Jedinstveni

lokator resursa (Uniform Resource Locator — URL) sastavljen je od adrese servera, putanje do

direktorijuma ili datoteke, i naziva datoteke.

Činjenica da HTML aplikacije omogućavaju mnogim različitim korisnicima da međusobno

komuniciraju navela je mnoge na očekivanje da će Internet, a posebno World Wide Web, pružiti nove

šoping i poslovne mogućnosti potrošačima i trgovcima. Danas su trgovcima na malo na raspolaganju

razne vrste pristupa World Wide Web–u: korišćenje isključivo u svrhu informisanja i reklamiranja;

reklamiranje i pružanje mogućnosti naručivanja, pri čemu se kasnije plaćanje obavlja putem

tradicionalnih kanala; kao i pružanje mogućnosti plaćanja, pored mehanizama za reklamiranje i

naručivanje. Finansijskim institucijama na raspolaganju su četiri područja primene World Wide Web–

a: (1) prezentacija informacija; (2) prezentacija informacija sa dvosmernom (asinhronom)

komunikacijom; (3) interakcija sa korisnicima i 4) on–lajn bankarske transakcije. Što se tiče vršilaca

usluga na Internetu, izveštaj o reklamiranju iz 1996. godine pokazuje da je njihov neto–prihod u 1995.

godini bio 55 miliona dolara, obuhvatajući 43 miliona dolara prihoda od prodaje reklamnog prostora

na World Wide Web–u i 12 miliona dolara od pružanja on–lajn usluga korisnicima.12 Konačno, može

se zapaziti da se Internet sajtovi naglo razvijaju. Eksperimentalni World Wide Web sajtovi dizajnirani

su sa ciljem pronalaženja najuspešnije formule za poslovanje i plaćanje preko Interneta. Mali poslovni

prihodi preko Interneta objašnjavaju se nedostatkom sigurnog i jeftinog mehanizma za plaćanje preko

Interneta. Međutim, ulažu se ogromni napori i sredstva da se razviju bezbedni protokoli za naručivanje

i plaćanje, uz upotrebu kriptografskih algoritama za šifriranje podataka.

12 1996 Online Advertising Report, Jupiter Communications, (http://www..jup.com).

14

Zaključak

Ako u kući ili, češće, u školi imate dva računara, verovatno ste bar jednom pomislili da bi bilo

dobro da izmedju njih postoji nekakva veza. Napisali ste pismo na jednom računaru, a onda je trebalo

da ga odčtampate na drugom. Verovatno ste snimili fajl na disketu, preneli disketu na drugi računar i

odatle pokrenuli program za štamanje. Pri tome ste se sigurno zapitali „Može li to da se uradi na neki

lakši način?“

Ako ste otišli korak dalje od želje i zaista pokušali da povežete dva računara, sigurno ste

zaključili da stvar nije ni jednostavna ni pravolinijska: ma koji način da ste izabrali, trebalo je kupovati

kartice, razvlačiti žice, instalirati neki softver, sve to isprobavati, podešavati... teško je povezati dva

računara, a kako li tek mora biti teško da se poveže sto računara? A milion računara? Nemoguće?

Internet je samo praktična realizacija „nemogućeg“ povezivanja stotina miliona računara u

jedinstvenu mrežu.

Internet je globalna svetska računarska mreža na koju je priključen ogroman broj računara. Broj

računara i korisnika Interneta se povećava svaki dan eksponencijalnom brzinom.

Razvoj Interneta počeo je u SAD u doba hladnog rata (1969.god.), sa idejom pravljenja mreže

računara koja bi obezbedila komunikaciju vojnih labaratorija, vladinih biroa i univerziteta. Na takvoj

mreži postojale su vičestruke mreže i putanje između računara tako da bi u slučaju kvara na nekom

delu podaci mogli da se prenose drugim putem. Ovakav sistem sa visokim stepenom međupovezanosti

bio je atraktivan i izvan vojnih krugova. Tako je 1980.god. Nacionalna naučna fondacija (NSF)

osnovala na istim principima mrežu The Internet, koja je sedam godina kasnije povezana na

ARPANET/DDN i tako je nastao NSFNET. Ova mreža je u početku okupljala uglavnom akademske

institucije, a kasnije joj se pridružila NASA kao i druge vladine organizacije.

Do 1995.god. najveći finansijer je bila NSF, koja je obezbeđivala značajan deo sredstava, resursa

i računske infrastrukture potrebnih za funkcionisanje Interneta. Međutim, NSF je značajno redukovala

i sredstva i upravljanje glavnim računarskim mrežama i njihovo funkcionisanje prepustila

provajderima.

Ovakav nastanak Interneta uslovio je i upravljanje njim. Internet nema vlasnika, tj. nijedna država ili

institucija nema vlast nad celinom. Pojedine države ili firme su vlasnici delova komunikacionih kanala

ili opreme koje se koriste.na Internetu je svako vlasnik svog računara i ima neograničeno pravo da taj

15

kompijuter koristi kako želi i da na njemu drži sadržaj koje on želi. Svako vlasnik računara samostalno

bira na koji će se način prilkjučiti na mrežu, koje će njene sadržaje prenositi ili šta če slati drugima.

Jedina stvar koja se rešava na centralizovani način na mreži su adrese, pošto svaki računar mora imati

jedinstven identifikacioni broj.

Internet je mreža od više desetina miliona računara međusobno povezanih na različite načine: u

lokalnim mrežama, telefonskim linijama, različitim vrstama kablova, satelitskim vezama, vezama

kablovske tv itd. bez obzira na način povezivanja na Internet, svaki računar u ovoj mreži može

komunicirati sa bilo kojim drugim računarom priključenim na mrežu. Da bi se to obezbedilo, moraju

da budu zadovoljena dva uslova:

 Svaki računar mora imati jedinstvenu adresu u mreži i

 Računari za međusobnu komunikaciju moraju koristiti jedinstveni „jezik“- protokol.

Literatura

- časopis “Svet kompjutera” - časopis “Mikro” - Popović, S.: „Mreža u očima statistike", Svet kompjutera br. 2/98, 1998 - 1996 Online Advertising Report, Jupiter Communications, (http://www..jup.com) - PC Magazine, vol. 17, YU#3, 25. april 1998 - http://www.zastita.co.yu/ - http://www.nw.com

ovo je samo pregled
3 prikazano na 15 str.
preuzmi dokument