Nrativni izvori - skripta, Beleške' predlog Opsta istorija srednjeg veka
crni-or-e
crni-or-e

Nrativni izvori - skripta, Beleške' predlog Opsta istorija srednjeg veka

22 str.
16broj poseta
Opis
Skripta iz narativnih izvora za ispit iz opste istorije ranog srednjeg veka
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 22
ovo je samo pregled
3 prikazano na 22 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 22 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 22 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 22 str.

Филозофски факултет Универзитета у Београду

Одељење за Историју

Наративни извори за историју Европе

с к р и п т а -

Приредио: Ђорђе Николић

Еутропије

1

Eutropius ( преминуо 396-397 године) био је државни секретар (magister memoriae) цара Валенса. За време Јулијана Отпадника се борио у његовој војсци против Персијанаца, 363. године. На захтев цара Валенса саставио је преглед римске историје у 10 књига од Ромула до смрти Валенсковог претходника цара Јовина 364. године. То дело носи назив Breviarium ab urbe condita и представља компедиј античке историје. То није била нека исцрпна историја, већ преглед римских ратова и освајања, писан јасним и једноставним стилом. Еутропије је настојао да сачува непристрасност у приказивању догађаја и осликавању владарских портрета.

Овај преглед римске историје је брзо постао доста популаран и већ око 380. године превео га је Пеаније на грчки. Био је популаран и на западу, где га је под насловом Historia Romana продужио Павле Ђакон до 541. године и остроготског устанка под Тотилом. (XI-XVI књига). Еутропијев и Павлов текст је допунио и продужио Ландолф Мудри до времена цара Лава V Јерменина.

Јевсевије из Цезареје

Јевсевије (Eusebius) из Цезареје (око 262- око 340) по свему судећи је потицао из данашње Палестине, мада тачан датум, место рођења и порекло нису познати. За време великих прогона хришћана од стране цара Диоклецијана 307. године је присуствовао мученичкој смрти свог учитеља Памфилија. Када су престали прогони 314. године је постао епископ Цезареје. Наклоност према аријанству га је у једном тренутку довела у ескомуникацију, али је на сабору у Никеји 325. године враћен у цркву. Био је близак пријатељ цара Константина, коме је саставио панегирик Vita Constantini. Он је са својим делом Општа Историја оснивач хронике као врсте. Општа историја се састоји из 2 дела. Први део је написан као преглед историје већих античких народа и, пошто је дело изгубљено, њега је могуће реконструисати на основу Георгија Синкела. А други део под називом Хронолошки ступци доноси преглед античке историје у виду таблице и он је у потпуности сачуван у преводу на латински који је око 380. године у Цариграду начинио Јероним. Он је Јевсевијеве таблице продужио од 324. године до 378. приказом битке код Једрена (Хадријанопоља). Јевсевије из Цезареје је своје дело започео Аврамом, а завршио га почетком самосталне владавине Константина Великог, 324. Јевсевије је такође био оснивач и црквене историје као врсте наративних извора својим делом Историјацркве у 10 књига. Књига сеже до 324. године. Ово дело има велики значај зато што је писац имао приступ у библиотеке, јавне, приватне архиве и збирке које нису сачуване, па је поједине податке могуће наћи само у овом делу. На латински га је превео Тираније Руфин и продужио га је до смрти цара Теодосија 395. године.

Проспер Тирон

Проспер Тирон (око 390 – после 463). Потиче из Аквитаније. Малобројни подаци о њему почињу годином 431. када је отишао у Рим да са папом Целестином I преговара о пелагијанској јереси против које се борио, и чија су главна дела посвећена

2

тој борби. Око 440. године се помиње као секретар папе Лава I Великог. У Цркви постоји јака традиција да је он написао дело Писмо Евстихију. Извесно је, да је написао дело Epitoma de Chronicon прерадивши и продуживши Јевсевија. Дело почиње Адамом а завршава се вандалским заузећем Рима, 455. године. Од 425. године дело има самосталну вредност јер га је писац писао на основу личног сећања и учешћа у појединим догађајима.

Сулпиције Север

Сулпиције Север (око 360. – око 420/5) написао дело Chornicorum libri duo или Historia sacra која почиње Адамом. Са историјом цркве стиже до 400. године и чини извод из Старог завета, док је изоставио догађаје, који су се одиграли у време које покрива Нови завет. Пре него што се због преране смрти своје супруге повукао у манастир 390. године Сулпиције је био правник и ретор. Написао је и дело Житије св. Мартина из Тура. Сулпиције је чуо за Мартина и његов велики углед и посетио га је у Туру где је био задивљен чудима које је овај чинио. Тако је одлучио да напише његово житије и не сачекавши крај Мартиновог живота и одлуку цркве.

Павле Орозије Павле Орозије (око 380 - 420) потиче из Бракаре, што је данашња Брага у

Португалији. На директан подстицај и наговор свога учитења и пријатења Аурелија Августина, 417. године, Павле Орозије је написао дело Historia adversum paganos или Историја против пагана. Августин је имао велико поверење у свог ученика јер му је поверио да обради веома важна питања светске историје на које сам није могао шире да се осврће у свом делу De civitate Dei. Орозијево дело је требало да представља одговор на мисао коју је још 384. године изрекао ретор Симах по коме су хришћани одговорни за пропадање Римског Царства. Догађаји су тако бирани и представљени читаоцу да служе како доказ против Симахове тврдње. Ово дело је одмах стекло велики углед у читалачкој јавности о чему сведочи чињеница да је краљ Васекса Алфред Велики наредио да се дело преведе на англосаксонски језик, како и да је начињен превод на арапски у време Хакама II., калифе Кордобе. Такође дело је служило као главни извор славном арапском историчару Ибн Халдуну за његов приказ Историје Европе.

Аурелије Августин из Хипона

Августин из Хипона спада у најугледније теологе и мислиоце позне антике чије дело је снажно утицало не само на развој средњевековне филозофије и теологије, него и на изглед западноевропске цивилизације у целини. Он је умногоме утицао на осниваче протестантизма Мартина Лутера и Јована Калвина. У 15. веку су његова дела преведена на грчки језик и он се као светац слави у Православној цркви. Основу Августинове филозофске и теолошке мисли чини вера из које потиче сазнање.

3

Рођен је 13. новембра 354. године у градићу Тагасти у римској провинцији Нумидији. Родитељи су му били Патриције и Моника, који су припадали средњем сталежу. Патриције је био поклоник старе римске религије, а Моника је била хришћанка и она је успела да преобрати Патриција на самртничкој постељи. Из његових Исповести видимо да није волео грчки што значи да грче писце није читао у оригиналу. Основну школу је завршио у самој Тагасти, а пошто родитељи нису имали довољно новца за даље школовање у помоћ им је притекао један породични пријатељ и Августин је своје школовање наставио у оближњу Мадауру. Ту су се показали сви његови таленти и способности, тако су родитељи када му је било 17 година морали поново да скупљају новац ради даљег школовања у Картагину. У Картагини је Августин брзо напредовао читајући данас изубљено Цицероново дело Хортензије. Цицерон и његов стил је оставио снажан и неизбрисив утицај на Августина. Можда је био пресудaн чак и за избор религије, будући да се Августин управо тих дана сусретао са хришћанством. Али он је пригрлио манихеизам (секта која је потицала из Персије), чије учење му је било логично. Међутим, срећом по хришћанску цивилизацију Августин се разочарао у манихеизам након сусрета са водећим мислиоцем тог покрета Фаустом. Од манихеизма се потпуно одаљио око 384. године. Како је одушевљење за манихеизам опадало, расло је његово занимање за науку и каријеру. По завршетку школовања у својој 21-ој години, вратио се у родну Тагасту да буде учитељ, али како тамо нису могли доћи до изражаја његови теленти одлази у Картагини где је предавао у школи у којој је сам учио. Али убрзо се и овде разочарао па одлази у центар света – Рим. Неки његови манихејски познаници су му уредили да буде примљен код префекта града Рима, Симаха. Са њим је тада у Рим отпутовала и његова мајка Моника, која се тада умешала у ванбрачну везу њеног сина са неком незнанком која тада одлази за Африку, а Моника је сину уговорила брак са неком девојком која је била малолетна.

У Милану је у то време живео најистакнутији хришћански теолог оног времена архиепископ Амброзије, са ком се Августин упознао и почео да долази на његове проповеди. Две године по доласку у Милано, (386) Августин се повукао на једном изнајмљеном имању у околини Милана, где је са ученицима провео годину дана. На Велику суботу 387. године у Милану га је крстио Амброзије, што је била највећа прекретница у Августиновом животу. Тада је одлучио да се врати у отаџбину и да се посвети проучавању Светог писма. У тим данима му је у Риму умрла мајка Моника, коју је он волео и коју је снажно и горко оплакао у Исповестима. То је била друга прекретница у његовом животу. Он одлази у Африку на имању свог оца, где је оформио кружок пријатеља који је он називао манастиром, мада он то није био. Ту је провео 2 године када је рукоположен за свештеника, а 393, хипонски епископ Валерије, који је био Грк и није знао латински замолио га је да уместо њега држи проповеди,а када је овај умро 395. године, Августин је изабран за епископа. На место епископа Августин се успешно обарачунао са донатизмом, једном сектом. А када су хришћани оптужени за одговорност за Визиготско заузеће Рима 24. августа 410. године, он је написао хришћански одговор на овај полупагански изазов, дело De civitate Dei (O божијој држави) у 22 књиге. Дело је настало између 413. и 426. године и представља утемељење хришћанске визије историје, људског друштва и њиховог краја. Августин се успешно изборио и против Пелагијанства, секташког учења свештеника Пелагија, који је побегао из Рима са другим избеглицама, и који је порицао првобитни грех људи.

4

Августин је умро 28. августа 430. године за време вандалске опсаде Хипона. Он је утицао на настанак средњевековне теорије о 2 типа власти, духовној и световној, и тако је био зачетник великих сукоба папства и царске власти од 11. века. По њему је историја испуњење божијих замисли, при чему је њен почетак пад Адама и Еве, њен крај други долазак Исуса Христа и Страшни суд, а догађаји између јесу казна за прародитељски грех и одвајање праведника од грешника. По њему се свет дели на заједницу изабраних и заједницу проклетих.

Написао је још и дело Confessiones (Исповести) око 400. године, у коме даје опис свог духовног сазревања уз најважније елементе биографије. Написао је још и око 500 списа филозофског, теолошког и полемичког садржаја.

Свети Јероним

Свети Јероним се родио између 340. и 347. године у месту Стридон, близу Аквилеје, на граници провинција Далмације и Паноније. Умро је 420. године у Витлејему. Родитељи су му били хришћани и постарали су се да он добије солидно образовање код куће. После завршене основне школе, послат је у Рим на даље школовање где су му учитељи били чувени пагански граматичар Донат и хришћански ретор Викторин. У Риму је научио грчки, тако да је могао да чита на оба језика, а у младости је био и добар реторичар, па се заносио мишљу да постане адвокат. 360 године га је крстио лично папа Либерије. Након што је у Риму провео 3 године учећи, вратио се кући. Ту није остао дуго и у пратњи пријатеља Боноза је отишао у Аквилеју. Боноз га је пратио и до Тријера где ће доћи до преокрета у Јеронимовом животу када је он одлучио да напусти сваку помисао на световну каријеру и да се посвети Богу. После неколико година у пратњи Инокентија, Хелиодора и ослобођеног роба Хиле, отпутовао је на Исток у Сирију. Инокетније и Хила су убрзо умрли, Хелиодор се вратио на Запад, а Јероним је провео пуне 4 године у подвижништву у пустињи код Халкиса. Овде се он бацио на учење хебрејског језика. Пред напуштање Сирије је рукоположен за свештеника, а 380. године одлази у Цариград, где се упознао са архиепископом Цариграда Григоријем из Назијаса. После 2 године поново долази у Рим као представник сиријске цркве на сабору, који је поводом новог раскола у цркви, сазвао папа Дамас. Када је Јероним заблистао својим знањем папа Дамас га је задржао као свог секретара и поверио му је да поправи Италу, превод Библије на латински. Прилике су се промениле када је 384. године умро папа Дамас, а његов наследник Сириције није био наклоњен Јерониму, и због његовог „дугог језика“, па је овај већ следеће године 385. године морао да отплови на Кипар, а одатле у Свету земљу. Овде му се придружила једна удовица из римског круга, по имену Паула, уз чију помоћ је подигао манастир близу цркве Рођења у Витлејему. Она је умрла 404. године, а у управљању женске колоније при овом манастиру ју је наследила ћерка Еустохија. 417 године, овај манастир су напали рабојници, подстакнути од пелагијанаца. Тада је мастир спаљен, братство растурено, а сам Јероним је бекством морао да спасава живу главу. Две године је боловао од непознате болести и умро је 420. године, а сахрањен је испод пода цркве Рођења у Витлејему. Његово дело које га је учинило славним у историографији јесте

5

ПродужетакЈевсевије хронике, коју је овај пронашао у Цариграду и 380. године превео на латински. Такође ју је продужио до 378. године са описом битке код Једрена, будући да је Хроника Јевсевија из Цезареје сезала до 324. године. Друго његово значајно историографско дело јесте De viris ilustribus или О славним људима, инзванредно апологетско дело које је састављено са циљем да преобрађеним скептицима докаже да је црква у својим редовима имала и учене људе. Тако је он у делу представио 135 биографија почевши од св. Петра, а завршивши својом. За прва 3 века хришћанске историје користио је Јевсевијеву Црквену Историју.

Касидор Сенатор

Касидор Сенатор је рођен између 485. и 490. године у месту Сквилаче у Калабрији, а умро је 580. године у манастиру Vivarium у близини Сквилачеа. Породица из које потиче је била сиријског порекла. Његов деда, који је успешно бранио Брутију од навале Вандала 440. године, био је радо виђен на двору цара Валентијана III, а његов отац је био човек од поверења краља Теодорика. Као префект преторија његов отац га је 501. године именовао за саветника (consiliarius). Између 507. и 511. године Теодорик га је именовао за квестора, и он је са Теодориком успоставио добре личне односе и био је његов тајни канцелар. Брзо је напредовао у служби и на крају је постао patricius.

Његова основна политичка мисао је била помирење Острогота и Римљана и изградње неке врсте заједничког друштва. Његова политичка каријера је окончана када је 540. године Јустинијанов војковођа Велизар заузео Равену. Наредних готово 20 година је провео у Цариграду, а онда се повукао на очево имање крај Сквилачеа, где је између 540 и 550. године подигао манастир Vivarium (Забран). Он се овде у потпуности посветио књижевном раду, а својој духовној сабраћи је завештао правило да преписују старе античке књиге и да их тако спасу од заборава.

Касиодорово стваралаштво се може поделити на 2 целине. Прву целину чине историјска и научна дела која је стварао пре 540. године, а другу целину чине филозофска и теолошка дела које је стварао после540. године. Од прве целине су сачувани одломци из панегирика посвећеног Еутарику, мужу Амаласвинте, и панегирика посвећеног венчању Витигиса и Матасвинте. Ту спада још и Хроника, објављена 519. године и посвећена Еутарику, која заправо представља обогаћену листу конзула и краљева до 519. године, а коју Касиодор од 496. године пише самостално. Најзначајније његово дело јесте Historia Getica (Историја Гота) у 12 књига. Из овог периода су познате и Variae (Разно) у 12 књига, којесадрже службена писма готских краљева које је писао Касиодор.

У другу целину спадају дела Dе anima (О души) коју је писац додао Варијама као 13. књигу и које је настало под утицајем Августина. Ту спадају и Институције, које су написане између 543. и 555. године, и која имају 33 поглавља, као и Исус година на Земљи. Дело је посветио монасима и садржи преглед студијских области које би требало да проучава један монах манастира Виваријум. Као додатак после регуларне 33 главе, налазе се и световне науке, сврстане у тзв. „седам слободних вештина“.

6

Anonymus Valesianus

Anonymus Valesianus је текст данас потпуно непознатог аутора, који је настао у VIII или IX веку, и који представља најзначајнији извор за крај античке епохе као и за владавину остроготског краља Теодорика Великог. Текст је добио име по Хенрику Валоа, који га је први издао у Паризу, 1636. године. Рукопис садржи 2 текста писана рукама двојице писаца. Први део, Origo Constantini, говори о периоду између 305. и 337. године, док је други, Theodericiana, посвећен времену од почетка владавине цара Јулија Непота (474) до краја живота и владавине Теодорика Великог (526). Theodericiana се састоји од најмање 7 мањих текстова које је у целину сакупио писац из северне Италије.

Марцелин Comes

Марцелин је водио порекло из Илирика и за време владавине цара Јустинијана је био на челу дворске канцеларије и носио је титулу комеса. Једино његово сачувано дело јесте Chronicon (Хроника), које наставља на месту где је стао Јероним (378) и у првобитној верзији стиже до ступања Јустина I на престо (518), а касније га је сам продужио до 534. и уништења Вандалске краљевине у Картагини. Претпоставља се да је убрзо после те године умро, а да су нечије друге руке додале текст до 548. године.

Тежиште Марцелиновог интересовања је Источно римско царство, али је он и први историчар који је скренуо пажњу на догађај који су други савременици пропратили ћутањем – укидање Западног римског царства.

Јорданес

О Јорданесу се зна веома мало и његова биографија готово и да не постоји. При крају 50 главе Гетике, Јорданес је написао да се његов деда звао Парија, отац Алановиамутис. Старија наука је веровала да је Јорданес био аланског порекла, међутим готска имена његовог деде и оца, као и помињање његовог преверавања, јасно показују да је био Гот.

Од Јорданеса су се сачувала само 2 дела, која су оба настала 551. године. То су Getica и Romana.

За писање Гетике Јорданес је користио изгубљено дело Касидора Сенатора о Готима, за које каже да му га је ставио на располагање Касиодоров слуга, по свему судећи без знања господара. Он је књигу имао на располагање само 3 дана и њен већи део је касније реконструисао по сећању. Осим Касиодора он наводи још 16 других писаца које је користио, од којих као најистакнутијег треба поменути загонетног визиготског писца, кога је Јорданес највероватније познавао преко Касиодора, а то је

7

Авлавије. Гетика има 4 дела на која их је поделио сам писац: 1. географски увод, 2.повест o уједињеним Готима, 3.историју Визигота и 4. историју Острогота. Ово дело није само историја Гота, него целе Сеобе народа практично.

Romana, друго Јорданесово дело је мање информативно од првог и за старије периоде представља компилацију старијих аутора. Извесну самостлну вредност има за Јустинијаново освајање Италије. Romana се окончава немирима у Африци које су угушили Византинци и нападом Лангобарда на Гепиде у неком неодређеном времену.

Павле Ђакон

Павле Ђакон је рођен између 720. и 730. године у Фурланији. Био је лангобардски племић, а отац му је био извесни Варнефрид. Школовао се у дворској школи у Павији, где је након завршетка школовања остао да ради. Овде је Павле био професор и васпитач принцезе Адалперге, ћерке лангобардског краља Дезидерија. Када се она удала за беневетанског војводу за њом је око 763. године у Беневент пошао и Павле. Тамо је дочекао пад лангобардског краљевста 774. године, када је ступио у славни манастир Монте Касино. Да би спасао брата Архиса кога је франачка војска заробила због учешћа у побуни, морао је да се одазове на позив Карла Великог да дође на двор у Франачку и ради у дворској школи званој „Академија“. Пошто је изборио ослобађање брата, Павле се 786. године повукао из Франачке, а наредне 787. се вратио у Монте Касино. Умро је 17. новембра вероватно799. године и проглашен је за свеца.

Његово најстарије дело које нам је остало сачувано јесте Historia Romana, које је настало на молбу војвоткиње Адалперге и које представља само проширену компилацију Еутропијеве Хронике, без самосталне вредности, која стиже до времена Јустинијана. Док је боравио у рајнској области на молбу епископа Меца написао је Gesta episcoporum Mettensium, дело које припада роду геста и које сеже до смрти великог црквеног реформатора Хродеганга 766. године. Написао је и житије папе Гргура Великог, и то је његово најстарије житије.

Најбоље Павлово дело које га је прославило као писца јесте Historia Langobardorum у 6 књига, које доноси историју Лангобарда од 568. до 774. године.

Свети Исидор Севиљски Рођен је око 560. године у шпанској Картагини, а умро је 636. године у

Севиљи.Припадао је истакнутој хиспанороманској породици чији су представници заузимали висока чиновничка места у римској администрацији. Родитељи су му били Сервијан и Теодора. Старији брат св. Леандар је пре Исидора био архиепископ Севиље, а млађи брат св. Фулгенције епископ Астигија, док је њихова сестра Флорентина била калуђерица и опатица.

8

Убрзо по рођењу Исидора, породица се преселила у Севиљу где је Исидор добио основно образовање. Не зна се да ли је он икада ступио у манастир, али је око 600. године наследио брата на месту архиепископа Севиље. Исидор је председавао IIIсабору у Толеду (619) и IV сабору у Толеду (636). Захваљујући Исидоровом утицају сабор је донео одлуку да се при свим дијацезама отварају школе налик на ону у Севиљи. Како су за тако нешто били потребни уџбеници, Исидор је написао његово највеће и најпопуларније дело Etymologiae, понекад зване и Origines, које су обухватале целокупна тада позната духовна и световна знања. Дело је посвећено визиготском краљу Сизебуту, који је важио као мецена, и дело је вероватно започето за време његове владавине, а завршено је око 630 године.

Исидор је написао и дело De viris illustribus, које је настало на основу истоименог Јеронимовог дела, и које се састоји од биографија и хагиографија шпанских и северноафричких позноантичких писаца. Написао је и историју 3 варварска народа у Шпанији, а то је Historia de regibus Gothorum, Wandalorum et Sueborum, које има 92 поглавља од којих су 70 посвећена Визиготима. Постоје 2 рецензије овог дела, од којих прва стиже до Сизебутове смрти (620), а друга до 625. године.

Његово највеће и најзначајније дело јесте Chronica maiora, универзална хроника која је на основу Јулија Африканца, Јеронима и Виктора из Тура настала 615. године. Међутим, Исидор је увидео да је она преобимна за народ, па ју је 627. године смањио у популарну верзију Chronica minora, коју је прерадио и допунио.

Гргур Турски

Гргур Турски је рођен 30. XI 538. или 539. године у граду Арверни, данашњем Клермон-Ферану, а умро је у Туру 17. XI 594 године. Припадао је угледној сенаторској галороманској породици. Отац Флоренције је био оверњски велепоседник и сам син угледног сенатора Герогија по коме је назвао најстаријег сина. Али изгледа да се сам Гргур више поносио пореклом по мајци, које је такође било угледно, пошто је сам променио име у Гргур, које је носио његов деда по мајци. Врло је могуће да је овај обрт у Гргуровом животу настао отуда што је рано умро Флоренције, па је васпитање деце пало на терет његове супруге, енергичне Арментарије, која је остварила велики утицај на своје синове. Једино образовање које је тада могло да се добије у Галији, Гргур је добио од свог стрица Гала, епископа Клермона 525-551. године. А када је открио да болује од непознате болести Гргур се посветио црквеном животу. После стричеве смрти старање о његовом образовању је преузео Авит, који га је наследио на клермонској катедри, а који је Гргура упућивао искључиво на теолошку литературу, па се Гргур касније жалио на недостатке свог образовања и познавање граматике. Када је 573. године умро Еуфроније, Арментаријин брат од стрица и епископ Тура, њега је на месту епископа наследио нећак Гргур. Пресудну улогу у томе је имао краљ Сигисберт I, који је од 567. године владао Туром и који је био наклоњен Гргуру којег је убедио да преузме катедру. После краћег размишљања Гргур је отишао за Рим где је рукоположен. Гргур је

9

преузео положај у тешким временима за галску цркву, у време грађанског рата измађу Хлодовехових наследника за које је Гргур тврдио да су били болнији за цркву, него Диоклецијанови прогони. Након што је Сигисберт убијен, а Хилперик 576. године овладао Туром он је покушао да постави клопку Гргуру, јер је међу њима постојало обострано незадовољство, тако што га је лажно оптужио да је оклеветао краљицу Фредегунду. Гргур се на суду заклетвом оправдао да је невин, и отада су његови односи са краљем Хилпериком остали непомућени. Гргур је почео да пише после 573. године, када је изабран за епископа. Његова дела се могу поделити на историјска и теолошка. У историјске се убрајају Historia ecclesiastica gentis Francorum или једноставно Historia Francorum у 10 књига. У ову врсту дела се могу убројити 7 књига De Gloria martyrum. А најчувеније Гргурово дело јесте Црквена историја Франака у 10 књига. Прву књигу чини кратак преглед светске историје од Адама до смрти св. Мартина Турског 397. године. Друга књига се претежно бави владавином Хлодовеха, трећа се завршава смрћу аустрзијског краља Теодеберта 548. године, а четврта смрћу краља Сигисберта 575. године и овде се налазе подаци о инвазији Данаца на Франачку, што је потврда историчности англосаксонске Саге о Беовулфу и од ове књиге Гргур почиње да пише самостално. Пета књига сеже до 581., шеста до 584., седма и осма до 587., девета до 589. и десета до 591. године. У центру пажње овог дела је галска црква, посебно њега турска дијацеза и у њему има прегршт светачких чуда.

Liber Historiae Francorum и Псеудо-Фредегарова хроника За историју франачке у доба Меровинга постоје још 2 значајна извора која са

Гргуром Турским чине триологију. Први је Liber Historiae Francorum настао у Неустрији око 727. године. Дело је непознатог аутора који становнике Неустрије зове Францима, од којих одваја Аустразијце и Бургунђане и који увек догађаје посматра из неустријске перспективе. Од извора које је користио познат је само Гргур Турски, али њега аутор није доследно следио, него је додавао легенде из свог времена. Међу познатијима је легенда о Фредегунди и Аудовери. Дело је писано простим латинским језиком и најквалитетније податке пружа за време после девете деценије VII века.

Други текст је Псеудо- Фредегарова хроника (Chronicon). Писци ове хронике догађаје саопштавају суво, без сопственог учешћа у њима. Дело почиње као светска хроника и завршава се на половини VII века (око 642), са појединим рефлексијама на време до 658. године. Вредност дела је у томе што попуњава празнину између Гргура Турског и историографије у доба Каролинга. Сам наслов дела је условно тачан јер се не зна ко је његов аутор. Када је дело пронађено у 16. веку помислило се да га је написао аустразијски клерик Фредегар, али је у 19. веку доказано да га он није написао. Па ипак његово име се задржало уз наслов дела, с тим што је додан префикс –псеудо- , што значи „лажни“. Дело има 4 књиге, а анализа текста показује да су га писале 3 руке пошто се у њему препознају 3 стила и језика. Један је написао увод Хронике и преглед светске историје ослањајући се на Јевсевија, Јеронима и тада популарног Хидација. Због општег карактера названа је Liber Generationis. Други писац је саставио изводе из дела Гргура Турског, а трећи је углавном довршио дело. Најзначајнија је

10

четврта књига која се бави догађајима од 594. године до краја и која садржи одломке који су значајни за историју Срба и Словена уопште. У делу се налазе и подаци за историју Визигота и Лангобарда у Италији. Псеудо-Фредегарова хроника је имала тројицу настављача. Први, анонимни Аустразијац ју је продужио до краја 732. године, затим је по наређењу кнеза Хилдебранта продужена до 752. године. А по наређењу његовог сина Нибелунга додат је текст од 753. до 768. године, с тим што не помиње Пипинову смрт.

Ајнхард

Ајнхард је рођен око 770. године у долину реке Мајне, у угледној и племенитој франачкој породици. По тврђењу опата Рајхенауа Валафрида Страбона, угледног франачког историографа, Ајнхардови родитељи су се звали Ајнхард и Егилфрит. Они су свог сина послали на школовање у манастир Фулду, где је боравио између 788. и 791. године. Опат је Ајнхарда због свог талента послао на двор краља Карла. Младом и образованом племићу Ајнхарду није било тешко да стекне и Карлово поверење, па је ускоро почео да извршава поверљиве и деликатне мисије. Изгледа да је он тада добио титулу domesticus palаtii regalis, а како се истицао у кругу образованих људи који се под називом „Академија“ окупљао на Карловом двору, Ајнхард је именован за надзорника свих царских и краљевских градњи. Следећи обичај тог времена он је преузео и библијски надимак Веселеило. Ајнхард је 806. године био на чело делегације која је отпутовала у Рим да од папе Лава III добије потпис за тестамент којим је Карло разделио Царство синовима, а за чије састављање је вероватно консултован и Ајнхард. Карлов наследник Лудвиг Побожни је задржао Ајнхарда у служби и именовао га чак за старатеља свом најстаријем сину и наследнику царске круне, Лотару. Ајнхард је био ожењен Емом, или Имом, ћерком вормског епископа, с којом је много година живео у складном браку, а за коју се у касније веровало да је била Карлова ћерка. О склапању њиховог брака је настала легенда. Цар Лудвиг Побожни је 815. године Ајнхарду и Ими поклонио поседе у Михелшату и Милнхејму. Цар је у једној повељи из јуна исте године Ајнхарда назвао опатом, али то не мора да значи да се он замонашио будући да знамо да је у Западној цркви постојала институција „световног опата“, који је носио монашки плашт са капуљачом, али није био монах. За време грађанских ратова међу синовима Лудвига Побожног, настојао је да делује помиритељски, али у томе није успео па се полако почео повлачити из дворског живота. Поседе у Михелштату је 818. године поклонио манастиру Лорш, али је задржао Милнхајм где је подигао манастир Зелингенштат где је сахрањен са супргугом. А премунуо је 14. 03. 840. године и проглашен је за свеца немачке цркве. Његово најлавније дело јесте Vita Caroli Magni, настало по узору на Светонијеве биографије 12 римских царева. А као узор му је нарочито послужила биографија Октавијана Августа, с којим он пореди јунака своје приче, Карла Великог, на тај начин да чак и преписује поједине пасусе из Светонијевог дела. Дело има 4 поглавља-књиге, односно 33 главе. Главна Ајнхардова намера је била да оцрњивањем Меровинга оправда уздизање Карловог оца, Пипина Малог, који је свргао последњег меровиншког краља Хилдерика III и послао га у манастир. Ајнхардов животопис Карла Великог је остварио велики утицај у средњевековној европској

11

књижевности и послужио је као узор будућим генерацијама просопографа, а Ајнхард је на овај начин обновио биографије као антички књижевни облик. Ајнхард је још написао дело De adoranda Cruce, део анала манастира Лорш и део анала манастира Фулда.

Теган и Астроном

За Тегана се верује да је рођен нешто пре 800. године, а да је умро између 849. и 853. године. Претпоставља се да је потицао из породице неког истакнутијег франачког аристократе са поседима између Мааса и Мозела. Теган је највероватније задобио образовање у манастиру Лорш.

Први поуздани податак о њему потиче из пера Рајхенауа Валафрида Страбона, који је око 825. године написао 2 песме посвећене њему у којима га помиње као хороепископа Тријера. Паралелно са пословима хороепископа, он је обављао и дужност приора манастира св Касија и Флоренција у Бону. Време његове смрти се одређује на основу тога што се у даровници овом манстиру из 853. године не помиње његово име, као у претходним, па се претпоставља да је он у међувремену умро. Између 835. и 837. године Теган је написао своје животно дело Gesta Hludowici imperatoris (Дела цара Лудвига). Анониман Continuacio из св. Кастора га продужава до 837. године. Теган је познавао Ајнхардов Живот Карла Великог и покушао је да опонаша његову структуру излагања, али није успео да достигне његов литерарни ниво. Он се готово уопште није служио писаним изворима, већ су му главни извори обавештења искази савременика, пре свих високог клера.

Astronomus који је написао дело Vita Hludowici imperatoris је потпуно анониман аутор, а овај надимак је добио због свог занимања за астрономске појаве, зато што је забележио појаву Халејеве комете око Ускрса 837. године. По свему судећи је био или монах или капелан у дворској капели цара Лудвига. Из дела се види да је поседовао знања и из области медицине и права. Дело је настало одмах по смрти цара Лудвига Побожног, отприлике 840-841. године. Он је за разлику од Тегана користио писане изворе и то: данас изгубљену Realatio Ademari за младост цара Лудвига, Живот Карла Великог од Ајнхарда и рецензију Ц Великих анала Франачког краљевства.

Нитард Нитард је рођен око 800. године, а умро је 844. године. Био је унук Карла

Великог из незаконитог брака његове ћерке Берте и Ангилберта. Ангилберт је започео каријеру као Карлов дворанин, а од 781. године је био „световни опат“ Св. Рикијеа код Амијена и на том положају га је наследио син Нитард. Нитард се за западнофраначким краљем Карлом Ћелавим борио 841. године код Фонтеноа против цара Лотара, а 843. године је учестовао у борби против Пипина II, аквитанског краља и у тој борби је био тешко рањен па је 844. године подлегао повредама и сахрањен је у очевом гробу у Св. Рикијеу. Он је био оснивач средњевековне врсте историја. А на захтев краља Карла Ћелавог је 841. године почео да пише Historiae са поднасловом О сукобима синова

12

Лудвига Побожног у 4 књиге. Ово дело даје добру информисаност и писано је објективно, а садржи и текст стразбуршке заклетве.

Анали манастира Лорш

Лорш је један од најпознатијих и највећих франачких манастира у Франачкој. Основао га је гроф Канкор 764. године и убрзо га поверио архиепископу Меца Хродегангу, који је постарао да манастир од папе Павла I добије мошти св. Назарија, војника који је погинуо за време Диоклецијана. Ове мошти су у Лорш стигле 765. године када је дотадашња базилика св. Петра преименована у цркву св. Назарија. Лорш је осим по моштима био чувен и по томе што је постао центар образовања и монашких врлина у Франачкој.

Велики анали Лорша или Велики анали Франачког краљевства јесу званични анали Краљевства. Они имају прецизну хронологију, али нису у целини настали у манастиру Лорш. Анали почињу 741. годином, али богатством и квалитетом података издваја период од 795. године надаље, за који је Маницијус доказао да га је написао Ајнхард. У Аналима се под 822. годином налази и први податак у западноевропским изворима о балканским Србима.

Опат Регинон

Регинон је рођен око 840. године у околини Алтрипа код Шпајера, а умро је у Тријеру 915. године. Потицао је из племићке породице из Лотарингије. Под светлост историјских извора је ступио 892. године када је постао опат знаменитог манастира Прим код Ајфела. Овај манастир је основала Бертрада I 720 године. По преузимању дужности опат Регинон се посветио обнови манастира који је пострадао и потпуно спаљен у 2 напада Нормана на њега 882. и 892. године. Међутим из недовољно познатих разлога, Регинон је 899. године морао да се уклони са места опата манастира Прим. Највероватније да је то учинио услед притиска локалне моћничке породице Матфридинга. Он се из Прима склонио код утицајног архиепископа Радбода Тријерског који му је поверио обнову манастира св. Мартина који је исто пострадао од Нормана. Управо је на Радбодов подстицај 906. године написао дело које представља неку врсту приручника за правилно понашање и управљање дијацезом и које се састоји из 2 дела. Посебно је значајна друга књига јер се у њој налазе упутства о томе како се треба понашати са остацима паганства.

Ипак његово најзначајније дело јесте чувена Хроника (Chronicon) коју је Регинон посветио епископу Адалберону од Аугзбурга, који је био васпитач малолетног каролиншког краља Лудвига IV Детета. Дељо је подељено на 2 дела: први почиње Христовим рођењем и завршава се 741. годином и писан је на основу дела Беде Венерабилиса, Павла Ђакона, Првосвештеничке књиге и Liber historiae Francorum и у овом делу се ослања на године владавине источноримских царева. За други део Хронике Регинон је променио начин писања, ослањао се на године владавине

13

Каролинга, а користио је франачке државне анале и локалне анале манастира Прим. Овај други део се завршава догађајима из 906. године.

Рихер из Светог Ремигија

О животу Рихера се зна веома мало. Претпоставља се да се родио између 940.и 950. године, а

да је умро после 996. године. Извесно је да се његов отац звао Рудолф. Негде између 966 и 969. године Рихер је ступио у манастир где му је професор био архиепископ Герберт. Постоје значајне индиције да се у манастиру занимао за медицину пошто у свом делу говори о узроцима смрти појединих личности. Његово дело јесте Историја, која се изненада завршава 996. годином без правог закључка, па се на основу изводи да је он умро убрзо потом. Рихерово дело се сачувало само у једном рукопису од 58 страна који се чува у Државној библиотеци у Бамбергу за кога се сматра да је један од најстаријих аутографа.

Свети Гилда Мудри

О Гилди Мудром постоје мало веродостојних података. Верује се да се родио између 494. и 516. године, а да је умро око 570. године. Сачувана су 2 његова житија. Старије потиче из 9.века и написао га је анонимни монах манастира Рис у Бретањи, а друго је из 12. века и њега је саставио Карадог из Ланфаркана. Ова житија су толико међусобно контрадикторна да је било историчара који су сматрали да се односе на 2 различите особе. Сам је тврдио да је рођен у години боја на Бадонском горју, коју наука смешта између 494. и 516. године. Бретонско житије тврди да је Гилда пореклом из Стратклајда у данашњој Шкотској и да се образовао код опата манастира Велики Лантвит, Хилдутија. Ово житије тврди да се Гилда даље школовао у Ирској, након чега је рукоположен и отпутовао у Енглеској да тамо шири хришћанство. У међувремену је путовао у Рим и Равену. На повратку се настанио на бретонском острву Рисум где је касније основао манастир.

У другом житију од Карадога пише да је Гилда био један од 24 сина шкотског краља, да се образовао у Галији и подвизивао у Енглеској где је подигао манастир у Гластонберију. Главно дело св. Гилде Мудрог јесте О пропасти и освајању Британије и плачном прекору краљевима, првацима и свештеницима у 110 кратких поглавља. Ово дело се може поделити на 2 дела: поглавља 2-26 (Historia) садрже преглед историје острва од римског освајања до пишчевог времена, а други део чине поглавља 27-110 (Epistola) и чине оптужбе на рачун краљева и свештенства.

Беда Venerabilis

Беда је рођен око 673. године у Вермуту у Нортумбрији, а умро је 735. године у манастиру Џероу. У 7-ој години живота рођаци су га предали на школовање Бенедикту

14

Бископу. А када је Бенедикт 682. године основао манастир св. Павла у Џероу, Беда је прешао тамо и ту остао до краја живота као побожан монах посвећен писању и учењу. Радио је практично на свим пољима људског знања тог времена. Од времена Карла Великог његова дела је могуће наћи у свакој иоле значајнијој библиотеци Западне Европе. Током целог средњег века су коришћене његове таблице у којима је израчунат Ускрс до 1603. године. Дело које га је за живота учинило славним јесте Historia ecclesiastica gentis Anglorum у 5 књига. Дело је писано једноставним и јасним латинским језиком и даје политичку, црквену и друштвену историју Британије од Цезаровог времена до 731. године. Окосницу дела чини ширење хришћанства и оснивање манастира. Прва књига почиње посветом нортумбријском краљу Коенвулфу, а излагање политичких догађаја из историје Острва почиње од цезаровог времена, 60. године пре нове ере. Друга књига почиње некрологом папи Гргуру Великом. Трећа књига почиње одржавањем и победом хришћанства у Нортумбрији. Четврта књига, која је пуна чуда и визија везаних за успон хришћанства у Британији, почиње доласком Теодора из Тарса за архиепископа у Кантерберију 664. године, а завршава чудима св. Катберта 698. године. Пета књига почиње чудима Катбертовог наследника, светог Етелвалда, а завршава прегледом савременог стања британске цркве 725-731. године. Беда је још написао дело Животи светих отаца и компендиј Светске хронике, које је било једно од најчитанијих дела средњег века и које се заснива на Августиновој подели времена.

Псеудо-Неније и Historia Brittonum

Све до половине 20. века се веровало да је аутор знамените Историје Британаца (Historia Brittonum) велшки монах Неније, који је живео крајем 8. и почетком 9. века. Historia Brittonum је настала после 820. године. За старија времена извори су јој дела Проспера Тирона, Јеронима, Исидора Севиљског, ускршње таблице, Викторија Аквитанца, Гилде, Беде Венерабилиса, локална легенда о св. Патрикију, локална песма о Артуру, Књига св. Германа... У делу се први пут помиње краљ Артур и његови подвизи. Данас је стандардни однос науке, који је настао у 20. веку на основу великог угледа Беде, следећи: на местима где се Историја поклапа са делом Беде Венерабилиса, сматра се да је Псеудо-Неније преузимао од њега или од Гилде. Сматра се да тамо где Историја противречи Беди, да је Беда у праву, а тамо где Псеудо-Неније наводи податке којих нема у другим изворима, мисли се да измишља.

Асерије

Асерије је преминуо око 909. године. Пореклом је Велшанин. Био је монах св. Давида и учитељ на двору краља Алфреда, а касније и епископ Шерборна. Његову биографију је веома тешко реконструисати, па изгледа да и лично име под којим је познат није право. Краљ Васекса Алфред Велики га је после 886. године позвао на свој двор заједно са другим ученим људима онога времена. Он је један од последњих писаца који је користио Италу, искварени превод Светог писма. По узору на Ајнхардову

15

биографију Карла великог, Асерије је 893. године написао дело Annales rerum gestarum Alfredi Magni. Основни извор који је користио за писање овог дела јесу Англосаксонске хронике, а уз њих је користио и обавештења која је добијао од самог краља, чланова његове породице и дворана.

Англосаксонски анали (хронике)

Англосаксонски анали су конвенционални назив за групу текстова заједничког порекла које стоје између анала и хронике и обухватају време од римског освајања Британије до 1154. године. Писање ових анала је почело у време краља Алфреда Великог, а на основу текстова Проспера Тирона, Беде Венерабилиса, анала Мерције и Васекса и усменог предања. Сачувано је укупно 9 рукописа, који су добили ознаке по словима абецеде. Најстарији је рукопис А (Паркерова хроника) чији је први део, који сеже до 900. године настао у Винчестеру, а други део до 924. године у Кентерберију. По свему судећи он је матични рукопис анала.

Видукинд из Корвеја

Видукинд из Корвеја је немачки историчар и писац. Претпоставља се да је рођен око 925. године, а да је умро непосредно после 973. године. Негде између 940. и 942. године ступио је у Корвеј на Везару, а по његовом образовању може се претпоставити да се тамо и школовао. Чињеница да је највиша саксонска аристократија још од времена Каролинга тамо слала своје синове уз Видукиндово посведочено познавање прилика на двору послужила је да се постави теза да је он припадао том кругу. Постоји једна превише смела теза која родбински повезује Видукинда са краљицом Матилдом, супругом Хенрика I Птичара. Њен отац је био праунук саксонског војводе Видукинда који је 784. године био крштену Атињију. Због овог имена које се у времену када није било презимена давало наизменично у породици, наш писац би био неки далеки рођак саксонског војводе. Међутим, то је само претпоставка. Постоји податак да је написао житије св. Павла и св. Текле, али оно није сачувано. Око 967/68. написао је Rerum gestarum Saxonicarum libri III или Res Gestae Saxonicae. Када је 973. године умро Отон I Велики, Видукинд је до тог догађаја наставио своје дело и посветио га Матилди, ћерки Отона Великог која је тада имала 12 година и била опатица Квендлибурга. Ова геста су, као ретко које дело средњевековне историографије изазивала контраверзе и супротстављена гледишта. Наиме, није сигурно колико је био близак немачком двору, или Вилхелму, незаконитом сину краља Хенрика I Птичара и архиепископу Мајнца.

Као изворе користио је Живот Карла Великог од Ајнхарда, а вероватно и дела Беде Венерабилиса. Побожни монах радо и често цитира Свето писмо, али је познавао Вергилија, Овидија и друге римске писце.

16

Лиутпранд Кремонски

Лиутпранд је рођен око 920. године у Павији у угледној лангобардској породици и за време владавине Хуга од Арлеса био је послат на школовање на двор у Павији. По завршетку школовања постао је ђакон катедралне цркве у Павији, а 945. године прелази у службу краља Беренгара II. Међу првим задацима које је добио био је пут у Цариград 949. године, јер је Беренгар смтрао да је Лиутпранд погодна личност за такав задатак пошто су и његов деда и отац имали мисије посланика. Лиутпранд је у Цариграду научио грчки и упознао се са византијском културом и цивилизацијом. Али по повратку у Италију, он се из непознатих разлога сукобио са Беренгаром II и краљицом Вилом, па је морао да оде у Немачку на двор Отона I који га је због заслуга 961. године именовао за епископа Кремона, Лиутпранд је непосредно учестовао у крунисању Отона за цара 962. године. Тако је 963. године организовао Синод који је збацио папу Јована XII, који је краљевску круну понудио Адалберту, Беренгаровом сину. Лиутпранд је већину задатака које му је поверио Отон I изврашавао потпуно одано, мада често недовољно успешно. Највећи неуспех је доживео на својој другој мисији у Цариграду 969. године када је требао да испроси невесту за Отона II. Ова се мисија претворила у фијаско и дипломатски скандал пошто је Лиутпранд дошао у лични сукоб са царем Нићифором II Фоком. Последње што се зна о њему јесте да је 970. године био присутан у Кремони, а једна каснија традиција, коју савремена наука углавном одбацује, му приписује да је водио још једно посланство у Цариград 971. године и да је током њега умро.

Његово животно дело јесте Antapodosis sive res per Europam gestae са поднасловом Retributio (Освета) у 6 књига. Дело се бави европском историјом од свргавања последњег каролиншког цара Карла III Дебелог 887. године и сеже до 949. године, до ауторовог првог пута у Цариград. Основна намера дела је да докаже да Беренгар II није имао право на престо и писац није крио да је то освета за оно што је Беренгар учинио њему и његовој породици. Лиутпранд је готово уживао да читаоцима представи болест и мучну смрт оних који му нису били по вољи. Прве 3 књиге излажу историју Немачке и Италије од 887. до 931. године, четврта садржи податке о прва 2 владара Саксонске династије, пета се враћа у Италију, с тим што има и обавештења о Византији, а шеста књига се бави Лиутпрандовим путем у Цариград 949. године. Дело је из непознатих разлога недовршено.

Друго његово дело јесте Historia Ottonis u 22 главе. Ово кратко дело обухвата важне догађаје између 960. и 964. године, а оштрицу Лиутпрандовог пера је овај пут морао да истрпи папа Јован XII. А његоов најмање дело, чије објављивање је имало најдалекосежније последице јесте Relatio de legatione constantinopolitana ad Nicephorum Phocam. Дело има облик писама-извештаја царевима Отону I и Отону II и царици Аделаиди о догађајима око просидбе невесте.

Кведлибуршки анали

Град Квендлибург је представљао једно од главних места Немачке у 10. веку, а први пут се спомиње 922. године у једној повељи Хенрика Птичара манастиру Корвеју.

17

Овде је он и сахрањем у крипти дворске капеле након што је 936. године преминуо у оближњем Мемлебену. Манастир Вендхаузен је 936. године премештен у Квендлибург и његова прва опатица је постала Матилда I, удовица краља Хенрика I. Поред овог, Отон I је над моштима св. Сервација подигао нов манастир, чија је прва опатица постала његова 12-огодишња кћи Матилда II. Кведлибуршки анали су анонимни, а до нас су доспели делимично, са великим празнинама. Највеће празнине покривају време од874. до 910. и од 961. до 983. године. Старији део је писан на основу Беде Венерабилиса, Каролиншких анала, немачких локалних хроника. Анали су изванредан извор после 983. године пошто су писци савременици који једноставно записују догађаје. Њих превасходно занима Саксонија, а има података и за Чешку и Пољску. На другом месту је породична историја Лиудолфинга. Раније се мислило да писала двојица писаца, а од краја 20. века се све вишеговори о једном. Квендлибуршки анали су тешки за читање због тога што су писани на извештаченом латинском језику.

Титмар Марсебуршки

Титмар је потицао из породице грофова од Валбека. Рођен је као трећи син грофа Зигфрида и мајке Кунигунде 975. године, а умро је 1018. године. Био је у сродству са најугледнијим породицама Саксоније, али и са другим породицама Немачке. Основно образовање је стекао у манастиру Квендлибург, који је тада водила његова тетка, а школовање је 990. године наставио у магдебуршкој катедралној школи где је упознао Бруна из Кверфурта.1002. године Титмар је постао опат у Валбеку. 1009. године магдебуршки архиепископ је посредовао код цара Хенрика II да Титмара постави за епископа Мерсебурга. Од првих дана столовања у Мерсебргу он је дошао у сукоб са околном духовном властелом која је узурпирала велике делове епископијских добара. Титмар је између 1012. и 1018. године саставио Chronicon (Хронику) у 8 књига у којима обухвата време од 908 до 1018. године, а првобитни текст Хронике је сезао до 1014. године. Дело је писано за будуће епископе у Мерсебургу. Као извор му је служио Видукинд и други старији писци, а млађе делове је написао на основу усмене традиције. Од 1016. године користио је и Квендлибуршке анале.

Рудолф Глабер Рудолф Глабер је рођен око 985. године, а умро је после 1045. године. Био је

родом из Бургундије. Као 12-огодишњег дечака ујак га је увео у манастир св. Леодегарија, али је њега морао да напусти због лошег владања. Касније је био монах у Дижону и Клинију, а живот је завршио у св. Герману у Оксеру. Око 1026. године у Клинију је почео да пише своју Историју у 5 књига (Historia libri V), која даје приказ најважнијих догађаја у Европи од 900 до 1045. године. Због недостатка других, бољих извора, дело Рудолфа се често користи. Оно даје опис глади у Европи, посебно у Бургундији 1032-1034. године када је дошло и до појаве људождерества.

18

Ордерик Витал

Ордерик Витал (1075. године – 1142) је био монах св. Ебрулфа у Нормандији. Када му је било 10 година отац Оделарије, који је био свештеник, га је као облата предао овом манастиру, где је стекао изванредно образовање. 1108. године је рукоположен за свештеника, а већ наредне године је написао своју допуну Дела норманских војвода Виљема из Жимијежа. Ипак, дело по коме је постао познат је Historia Ecclesiastica у 13 књига. Дело је настајало дуго, највероватније између 1114 и 1141. године. Ордерик Витал је написао и Црквену историју која обухвата период од Христовог рођења до пишчевог времена. Ово дело представља један од најзначајнијих извора за норманску историју, али и за историју Енглеске и Француске у 11. и 12. веку. Мисао водиља Ордерика Витала је била да покаже да су Нормани Богом вођен народ, предодређен да влада Енглеском и јужном Италијом.

Херман из Рајхенауа Херман из Рајхенауа звани „Хроми“ родио се 1013. године, а умро је

1054.године.Био је први западноевропски писац који је своје дело започео Христовим рођењем. Потицао је из грофовске породице А лтсхаузен-Феринген, али пошто је од детињаства био хром и тешко говорио, а још теже писао, око 1020. године дат је у Рајхенау на васпитање. У 30-ој години живота је добио свештеничко звање, мада је оно било чисто знак почасти јер није био у стању да чинодејствује. Био је један од најобразованијих људи свог времена. Познавао је историју, музику, математику и астрономију и највероватније је први дошао на идеју да час подели на минуте, а приписивало му се и ауторство на 2 познате црквене песме: Alma Redemptoris Mater и Salve Regina. За разлику од других аналиста и хроничара који су скривали своја имена, Херман не само да је записао своје име, већ је навео и крајње прецизне податке о времену рођења, родитељима, породици итд. Херман је написао Хронику, која представља један од најзначајнијих извора за историју Немачке и средње Европе у 11. веку, мада у њој он тешко разлучује лично од јавног. Настављач његове Хронике је Бертолд из Рајхенауа.

Адам из Бремена

О његовој личности се зна веома мало. Био је изузетно скроман човек и о себи практично није оставио података, чак толико скроман да у уводу свог дела себе зове „каноник А“. Ко се крије иза ових иницијала сазнајемо од Хелмолда који у свом делу Словенска хроника тврди да је користио Адама из Бремена. Зна се да је потицао из источне Франконије, да се школовао у Бремену и да је 1066-67године постао каноник катедралне цркве у Бремену. Био је и управник тамошње катедралне школе, а умро убрзо после 1081. године, а најкасније до 1085. године. Он је написао Дела хамбуршких епископа у 4 књиге, дело које се претворило у историју северне Немачке и северне Европе. На располагању су му стајали документи из дијацезног архива, али

19

и усмена традиција коју је чуо од данског краља Свена Естрадсона, на чијем двору је боравио 1067-68. године. Прва књига почиње оснивањем епископије и ширењем хрићшанства на север, а сеже до 788. године. Извори су јој Касидор, Ајнхард и други. Друга шири поглед на Немачку од 900 до 1043. године, с тим што аутор догађаје повезује с мисијом међу Словенима и Скандинавцима. Трећа садржи биографију архиепископа Адалберона. Четврта књига је посебна и има посебан поднаслов, због чега га неки издавачи сматрају за посебно дело, а овом четвртом књигом Адам је постао оснивач научне дисциплине историјске географије. Посвећена је северној Немачкој, Балтику и Скандинаији, а занимљиво је да садржи и први помен америчког континента.

Козма из Прага Козма из Прага се смтра родоначелником чешке историографије. О његовом

животу нема много података. Зна се да је рођен око 1040. године у властеоској прашкој породици. Старија наука је веровала да је та породица била пољског порекла, али се данас то оспорава. Школовао се у најбољим европским школама, у Лијежу код професора Франка је учио граматику и дијалектику. По повратку у Праг је био учитељ једно време, а онда је ступио у службу прашког епископа Јаромира, који је био син кнеза Бржетислава. Није одмах постао свештеник. Зна се да је имао супругу и сина Хенрика, за кога се верује да је био епископ Оломуца. Даљи ток Козминог живота је у некаквој измаглици. Као члан Јаромирове пратње присуствовао је Рајхстагу у Мајнцу 1086. године на коме је прашка епископија добила повељу о потврди својих права, а Козма је и након Јаромирове смрти остао у врху чешке политике. Доживевши дубоку старост, умро је 1125. године.

Животно дело Козме из Прага јесте Чешка хроника у 3 књиге, која је настала између 1119. и 1125. године. Прва књига обухвата период од најстаријих времена до 1038. године, за чије писање је Козма користио усмено предање, друга сеже до 1093., а трећа до 1125. године. Најмање грешака има у трећој књизи, коју писац пише на основу сопственог памћења. Од извора Козма је користио хагиографије св. Војтеха-Адалберта, данас изгубљену повељу краља Хенрика IV из 1086. године прашкој епископији, и друге писце. Чешка хроника је имала 3 своја настављача. Први је био анонимни монах из Вишеграда, који ју је продужио од 1126. до 1142. године. У овом наставку је сачуван драгоцен податак за историју српског народа. Други настављач је био такође анонимни монах из Сазаве, који није само наставио Козмино дело, већ га је и допунио. Почео је 932. годином и стигао до 1162. године. Трећи наставак је заједничко дело анонимних каноника и обухвата време од 1140. до 1195. године.

Екхард из Ауре

Екхард је био бенедиктинац рођен око 1050. године, а умро је после 1125. године. Поуздано се зна да се замонашио у баварском манастиру св. Михаила код Бамберга и да је неко време провео у Корвеју. Био је учесник једном мањег крсташког

20

похода 1101. године, и како је тада прошао Србијом од Београда до Пирота оставио је белешке које су драгоцен извор за српску историју. Септебра 1101. године се нашао у Јерусалиму где је пронашао једну анонимну историју I крсташког рата коју је понео са собом у Немачку. 1102 године је присуствовао Латеранском синоду на коме је папа Паскал II изопштио цара Хенрика IV. 1108. године је постаоопат Ауре на Зали.

Његово главно дело јесте Chronicon universaleу 5 књига, који представља главни извор за немачку историју између 1080. и 1125. године. Прва књига обухвата период од стварања света до оснивања Рима. Друга прати догађаје до Христа, а трећа завршава Карлом Великим. Четврта књига заврашава доласком на власт Хенрика V 1105. године. А најдрагоценија пета књига се односи на владавину овог цара. Ово дело је један од најобимнијих средњевековних наративних извора, а централна тема 4. и 5. књиге јесте борба око инвеституре. Екхард је написао још 2 дела. Хроника царева од постанка Франачке до 1114. године, која је писана поводом женидбе престолонаследника Хенрика са енглеском принцезом Матилдом и сврха јој је да будућој царици представи углед Немачке у светско историји. А последње дело јесте Hierosolimita, што је симболичан назив за историју I крсташког рата. У њему је углавном пренет материјал поменуте анонимне историје коју је аутор пронашао у Јерусалиму.

Ламперт из Херсфелда

О Лампертовом животу се не зна много. Претпоставља се да је рођен пре 1028. године у добростојећој породици у Франконији или Тирингији. Школовао се у манастирској школи у Бамбергу, где му је предавач био Анон, будући архиепископ Келна. 1058. године се замонашио у бенедиктанском манастиру Херсфелд. Исте те године је Ашафенбургу од архиепископа Мајнца добио презвитерско рукоположење. Одмах после хиротоније је отишао на ходочашће у Јерусалим одакле се вратио 1059. године. После повратка из Свете земље је почео да пише и његово најстарије сачувано дело јесте Vita Lulii (Житије Лулово). Свети Лул је био оснивач и први опат манастира у Херсфелду. Лампертово главно дело јесу Анали настали око 1078. године. Дело представља историју света и Царства од Ноја до 1077. године. Те исте 1077. године морао је да напусти Херсфелд и оде у Хазунген, чију је изградњу довршио 1081. године. Убрзо након тога је умро.

Отон Фрајзиншки

Отон је рођен око 1112. године као пето од 18-оро деце аустријског војводе Леополда III Бабемберга и Агнезе, ћерке цара Хенрика IV. Он је био стриц највећем немачком владару свих времена Фридриху I Барбароси. Основно образовање је стекао у манастиру Нојбург крај Беча који је 1114. године основао његов отац. 1126. године је именован за опата тог манастира и отприлике исте године је пошао на студије у Париз. На студијама је провео 6 година, а на повратку кући се замонашио у бургундском

21

манастиру Моримунд. 1138. године је постао опат тог манастира, али на том месту се није дуго задржао јер га је исте године његов полубрат Конрад III поставио за епископа у Фрајзингу. На захтев краља Конрада је чак 3 пута путовао у Рим, а последњи, четврти пут, тамо га је слао Фридрих Барбароса. Учествовао је у II крсташком рату, водећи један део немачке војске и заједно са Конрадом III је стигао до Јерусалима. Није се показао као велики војковођа пошто је његов део војске био потпуно уништен, а он се спасао бекством. Отон је умро 1158. године у Моримунду, манастиру у ком се замонашио.

Његово најважније дело које га је прославило јесте Historia de duabus civitatibus у 8 књига. Дело је посвећено клерику Изенгриму и заснива се на Екхардовој Хроници и црквеним историјама Руфина и Орозија, а ослања се и на De civitate Dei св. Августина.Отон је желео да представи сукоб Божије државе и државе ђаволове, односно, деце Божије. Он је у првих 7 књига представио развој догађаја од стварања света до 1146. године. Осма књига је посебно конципирана и посвећена је будућим догађајима, Антихристу, Судњем дану, односно крају световне, ђаволске државе. На тај начин Отон Фрајзиншки је постао утемељивач научне области филозофије историје. Седма књига спда у свакако највредније делове Хронике, а један пасаж из дела је постао основа за легенду која је живела на Западу наредних неколико векова. Хроника је имала свог настављача у лику Отона из св. Власија који ју је дописао за време од 1146. до 1209. године. Пошто је Хроника стекла велику популарност већ тада је Фридрих I Барбароса затражио од свог стрица Отона да напише дело које би било посвећено њему, Барбароси. То дело, под нсаловом Gesta Friderici imperatoris у 2 књиге Отон је започео десет година након Хронике, али погоршано здравствено стање и брза смрт су га спречили да доврши дело. Централна пишчева мисао се надовезује на ону из Хронике. Прва књига започиње сукобом око инвеституре, а завршава се смрћу Конрада III. Друга књига обухвата кратак период од четири године (1152-1156), али преставља извандредно значајан извор. И ово дело је имало свог настављача у лику Рахевина, који је био Отонов капелан. Он је дело продужио до 1160., а у скици до 1169. године.

22

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 22 str.