Obligaciono pravo-Skripta-Pravni fakultet po knjizi Obligaciono pravo, Oliver Antic_Part1, Skripte' predlog Obligaciono pravo
mfdoom
mfdoom

Obligaciono pravo-Skripta-Pravni fakultet po knjizi Obligaciono pravo, Oliver Antic_Part1, Skripte' predlog Obligaciono pravo

60 str.
50broj preuzimanja
1000+broj poseta
95%od24broj ocena
12broj komentara
Opis
Skripta iz obligacionog prava. Profesora Antica. obligaciono pravo,kompenzacija,uzajamnost,civilna,utuziva potrazivanja,ugovorna,sudska,zaplena,dospelost,zakonska kompenzacija,nistav ugovor,konverzija,imovinska,materija...
60 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 60
ovo je samo pregled
3 prikazano na 60 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 60 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 60 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 60 str.
preuzmi dokument

Skripta je uradjena po knjizi Obligaciono pravo, Oliver Antic, izdanje 2010, po ispitnim pitanjima koja

vaze od juna 2010. (229 pitanja), sadrzi i posebne ugovore od Perovica.

Nadam se da ce nekom biti od pomoci. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

od Ribica » 10 Sep 2011 12:48

1. ОБЈЕКТИВНО И СУБЈЕКТИВНО ОБЛИГАЦИОНО ПРАВО

Објективно облигационо право je скуп правних правила и норми који уређују облигационо право.

Израз „скуп правних правила и норми" треба схватити у најширем смислу, јер ту спадају како

одредбе прописа које доносе државни органи (нпр. законици, закони, подзаконски прописи), тако

и писана и неписана правила која потичу од недржавних организација, као и правила која су

спонтано настала дуготрајним понављањем или потичу из сфере морала.

За европско право правило je да се највећи део норми облигационог права налази или у

законицима или у посебним законима. Први европски грађански законици, као и грађански

законици доношени под утицајем тих грађанских законика, без обзира на то да ли прихватају

институциону, пандектну или оригиналну поделу, у својим оквирима уређују и облигационо право.

Тако су поступили: Code civil, аустријски Грађански законик, холандски Грађански законик, српски

Грађански законик, црногорски Општи имовински законик, немачки Грађански законик, грчки

Грађански законик… С друге стране, у Швајцарској и у бившој Југославији, односно у државама

насталим на тлу Југославије, постоји посебан закон који уређује облигационе односе.

У англо-америчком праву je судска пракса извор права, тако да се бројна правила уговорног

права, накнаде штете и др. налазе у прецедентима, чији се број мери стотинама хиљада. Ипак, и у

државама које припадају том систему постоје бројни законски прописи који уређују облигације,

посебно у области трговинског права. Широки хоризонт облигација обухваћен je делом и у другим

законима чија je намена уређивање других делова грађанског материјалног права, нпр.: у

законима о наслеђивању, законима који уређују материју стварног права, породичним законима,

али и у законима који се односе на грађанско процесно право (код нас, нпр. у Закону о парничном

поступку). Ти посебни закони имају у односу на општа правила садржана у грађанском законику

или закону о облигацијама, карактер lex specialis-а. Постоје и бројни релевантни извори

облигационог права који нису државног карактера, што облигационо право чини још сложенијим о

односу на друге правне дисциплине и предмете. У ту групу извора спадају обичаји, кодификовани

трговински обичаји (узансе), затим тзв. општи услови пословања предузећа, које у оквирима

законских прописа доносе сами привредни субјекти, али и моралне норме, које се у конкретној

држави, односно средини сматрају битним, те улазе у појам јавног поретка.

Субјективно облигационо право јесте конкретно овлашћење повериоца које, на основу објективног

Docsity.com

права, има према дужнику. To je субјективно облигационо.право у ужем смислу, јер обухвата само

активног субјекта, тј. повериоца. У ширем смислу, субјективно облигационо право јесте и дужност

пасивног субјекта, дужника да се понаша у складу са субјективним правом активног субјекта, тј.

повериоца.

Наука Облигационог права се, у своме трајању, мери миленијумима, a у своме обиму, у

бескрајним низовима радова и у небројеним библиотекама. To je дало повода неким ауторима да

науку Облигационог права означе технички најразрађенијом и „најтеоретскијом" правном

дисциплином.

2. ЗНАЧАЈ ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

Савремено облигационо право представља физиологију права. Облигационо право делује, за

опажање лаика најчешће неприметно, јер су посреди свакодневни послови без којих се савремени

живот не може ни замислити: од купопродајних уговора на пијаци, преко купопродаје горива на

пумпама, до купопродаје непокретности, затим, закључивање уговора о превозу у возилима јавног

превоза... Наравно, ту су и уговори који су видљиви и оку неправника: промет непокретности,

нпр. купопродаја земљишта или зграда, уговори о доживотном издржавању, уговори везани за

ауторска права, права индустријске својине... Савремена техничка цивилизација није замислива

ни без свакодневних ризика и штета, a они су сваког дана све већи, што je такође предмет

регулисања облигационог права - накнада штете, осигурање од разних ризика и сл.

У античким правима и у средњем веку стварно и наследно право имали су већи значај у односу на

облигационо право. Стабилност друштава с натуралном привредом зависила je од стабилних и

готово непроменљивих правила стварног и наследног права. Ta правила одржавала су економску и

политичку моћ владајућих кругова. Својина на непокретностима чешће je преношена завештањем

него облигационим уговорима, a и када су коришћени уговори, они су подвргавани врло строгим и

сложеним правилима места и времена закључивања, односно бројним захтевима форме, који су

знатно отежавали и успоравали правни промет. Међутим, у развијенијој тржишној привреди било

je неопходно убрзати правни промет. Размена ствари, услуга, рада, али и брзина те размене

постају императив. Облигационо право, које правно уобличава облике те размене, у новим

условима добија прилику за нови и бржи развој. Строге форме се знатно ублажавају, јављају се

нови облици правних послова, настају и консензуални уговори. Даљим развитком тржишне

економије и њој одговарајућег правног промета, посебно зајмова с каматом, те уговора који

обезбеђују такве зајмове, разних банкарских послова, али и закупа, уговора о делу, о раду, о

налогу, о осигурању и др., облигационо право добија на значају, a трансформација његових

правила иде у правцу све веће брзине, али и захтева за све вишим степеном правне сигурности.

Због ове антиномије, односно потребе да се правни промет убрза, али и да се повећа правна

сигурност, облигационо право постаје најдинамичнији, али и најсложенији део грађанског права.

Тржишна привреда једноставно се не може замислити без примене бројних и сложених правила

Docsity.com

облигационог права. Што je једно друштво развијеније и богатије, то je и примена правила

облигационог права чешћа и значајнија. У ствари, целокупан промет свих богатстава овог света

врши се путем правила облигационог и наследног права, првог међу живима, другог за случај

смрти. Облигационо право, у својој правној динамици, представља за право и тржишну економију

оно што енергија значи за материју: енергија материји удахњује кретање, a тиме и сам живот.

Облигационо право je управо кинетичка сила у економским односима и правним пословима inter

vivos. У времену тзв. Глобализације значај облигационог права биће све већи. Taj повећани значај

облигационог права на међународном плану основано je претпоставити, кретаће се у правцу

унификације на законодавном пољу, нарочито путем мултилатералних конвенција, али и на пољу

његове примене, што ће се одразити и на плану подизања степена правне сигурности, a то je

прворазредни захтев међународног капитала. С појединачне стране, из угла потрошача, то може

довести до повећања животног стандарда у одређеним деловима света, нпр. повољнији кредитни

услови, што ће довести до даљег развоја и још шире примене облигационог права.

Значај облигационог права огледа се и у томе што je оно више или мање повезано и с друтим

грађанскоправним предметима, нпр. са стварним, наследним, породичним, трговинским правом.

Када je реч о повезаним предметима, облигација je само средство да се постигне циљ, сврха која

je битна за тај предмет, нпр. да се развргне режим заједничке својине брачних другова приликом

развода брака, да се испуни испорука (легат) како би дошло до остварења последње воље

оставиоца, да се купопродајом акција оствари управљање над једним предузећем и сл. У

облигационом праву сама облигација je битна, централна категорија и њено испуњење je основни

циљ, односно сврха. И управо зато што je у облигационом праву облигација сама пo себи битна, то

се у свим сродним предметима, где се јављају различите облигације у свим случајевима када

посебним правилима и прописима није одређено што друго, примењују општа правила

облигационог права.

3. ОДНОС ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА ПРЕМА ДРУГИМ ГРАНАМА ПРАВА

1. Облигационо и Стварно право

Стварна права се непосредно односе на ствари: у објективном смислу подразумева се скуп

правних норми које уређују како фактичку власт, тако и права на ствари, односно у субјективном

смислу правни положај конкретног субјекта према одређеној ствари. Воља субјекта je уперена на

ствар.

Облигационо право подразумева најмање два субјекта, при чему се на поверилачкој или

дужничкој страни, или на обе истовремено, може наћи већи број субјеката. Ту je воља субјекта

управљена на једно или више лица.

Стварно право подразумева једног субјекта, односно једног титулара права који то своје право

врши непосредно на ствари која je објект његовог права. Подразумева се и дужност других

Docsity.com

правних субјеката да поштују права титулара стварног права.

Облигационо право делује само између две стране које се налазе у конкретном облигационом

односу: облигација делује inter partes. Чак и ако дужник, преваром, не преда ствар повериоцу у

својину, пошто je већ примио купопродајну цену, већ je преда трећем лицу, поверилац не може да

тужи треће лице и да захтева предају ствари.

Када je реч о стварном праву, његово непосредно вршење има апсолутни карактер, што значи да

титулар има право да било кога (свакога) спречи у његовим претензијама према ствари: оно

делује erga omnes. Отуда произлази и право слеђења (следовања), односно право титулара

стварног права да своје право остварује према било ком лицу код кога се његова ствар нађе, нпр.

власник има право да тужбом захтева повраћај ствари која му je украдена и која je неколико пута

препродавана.

Облигационо и Стварно право баве се настанком права у случајевима у којима таква права нису

раније постојала и оба одређују поља примене таквих права.

Интимност односа између облигационог и стварног права огледа се и у томе што неки

стварноправни институти имају разлог свог настанка непосредно у материји облигација, нпр.

обезбеђење дуга путем хипотеке. У ствари, у свим случајевима оптерећења неког стварног права,

дакле када постоји конститутивни пренос права, увек je реч о блиском односу стварних и

облигационих права. У неким случајевима и фактички однос поводом стварних права, нпр.

случајно спајање ствари различитих власника ствара одређене облигационе односе.

Све то указује на релативност сваке поделе, na чак и ове основне, на Стварно и Облигационо

право, која се prima facie чини тако убедљиво оштром.

2. Облигационо и Породично право

Породично право разматра права и обавезе који проистичу из брачне и ванбрачне везе, затим из

сродства, као и заштите деце без родитеља, старатељства, брачног уговорног режима, те

поступака у вези са остваривањем тих права и обавеза, нпр. брачни спорови, спорови из односа

родитеља и деце, спорови из издржавања.

Многи породични односи представљају изворе облигација, нпр. законске облигације издржавања

које произлазе из брака, сродства, облигације које настају на основу утовора између вереника,

супружника и сл., као и облигације које као основ имају накнаду штете, a тичу се повреде

породичноправних обавеза, нпр. неплаћање или неуредно плаћање алиментације.

3. Облигационо и Наследно право

Облигационо право je усмерено на правни промет inter vivos, a Наследно право на правни промет

mortis causa. Облигационо право, дакле, изучава пренос имовинских права међу живима, a

Наследно право тај пренос, али за случај смрти. И у наследном праву постоје уговори, прави

Docsity.com

наследно правни уговори (нпр. уговор о наслеђивању, уговор о располагању наследном надом) и

уговори са одређеним наследноправним дејствима (нпр. уступање и расподела имовине за

живота, уговор о доживотном издржавању), a sedes materiae, уговора je, наравно, у Облигационом

праву. Оно што je уговор за Облигационо право, то je завештање (тестамент) за Наследно право,

али завештање je уједно и извор облигација. Приликом сингуларне сукцесије (испорука, односно

легат), реч je непосредно о извору облигација, јер испорука у свим савременим правима и није

ништа друго до једна чиста облигација: то je однос између повериоца и дужника. Одговорност за

оставиочеве дугове, посебна права оставиочевих поверилаца у случају презадужености

наследника, све се то решава инструментима облигационог права. Наследноправни односи могу

бити и знатан извор облигација.

4. Облигационо и Трговинско право

Облигационо право јесте lex generalis за трговинско право. Трговинско право je посебно,

специјално облигационо право. Блискост односа облигационог и трговинског права недвосмислено

произлази и из начела јединственог регулисања у нашем праву, односно чињенице да су општа

правила облигационог права, као и правила трговинског права, уређена једним и јединственим

прописом: Законом о облигационим односима. Трговинско право показује више посебности

нарочито у статусном праву (предузећа, трговци...), банкарском праву, праву хартија од

вредности, застарелости. У уговорном праву, правила су у основи иста као у облигационом, уз

одређене специфичности, нпр. уговори се закључују само у одређеном кругу лица, нема места за

доброчине уговоре, велики je број уговора пo приступу, a постоје и одређени изузеци у појединим

уговорима, нпр. приликом продаје, цена не мора бити уговором одређена.

4. ЗАКОН О ОБЛИГАЦИОНИМ ОДНОСИМА

Врхунац хиљадугодишњег развоја римског права крунисан je кодификацијом, Јустинијановом

кодификацијом. Ta кодификација била je полазиште средњовековних правних мислилаца у

критици феудалног партикуларног права, које je било засновано на начелу специјалности,

односно неједнакости заснованој пo различитим основима: сталешкој, политичкој, имовинској, пo

вероисповести, полу, реду рођења, занимању, образовању, затим врсти, пореклу и квалитету

добара која улазе састав имовине и др. Ha том плану се посебно истиче школа природног права,

која полазећи од Јустинијанове кодификације, тежи стварању права које би било засновано на

начелу универзалности, односно равноправности субјеката и праведности.

Правна техника успостављања једног таквог универзалног и правичног права, којом се савлађује и

превлађује вековна партикуларност и неправедност, јесте кодификација. Рушење старог,

краљевског, режима, које се и само претворило у неправду и злочин, француски револуционари

су ипак успели да оправдају задужујући правну цивилизацију Декларацијом о правима човека и

Docsity.com

грађанина и Грађанским закоником. Србија je, доношењем Грађанског законика из 1844. године, у

том покрету имала част да се нађе на четвртом месту, после Француске, Аустрије и Холандије. To,

наравно, није било случајно, јер je у српском, као старом историјском народу било кумулирано

велико правно искуство. Нека буду поменути само Крмчија Светог Саве и Душанов законик који су

уграђени у основе европске цивилизације и који су се одржали у правној свести народа и у време

вишевековне турске окупације.

Неопходност доношења кодификације схватила je и власт којој, у идеолошком опису, грађанско

право није много значило, напротив. Ипак, нужност деловања економских законитости, чак и

ограниченог тржишта и посебно међународни економски, a тиме и правни односи наметали су

неопходност доношења кодификације на плану приватног права. Нацрт закона о накнади штете,

израђен 1951. године, требало je касније да уђе у кодификацију, a 1955. донет je Савезни закон о

наслеђивању који je, поред промета mortиs causa, предвидео и неке облигационе уговоре са

извесним наследноправним дејствима, нпр. уговор о доживотном издржавању, уступање и

расподелу имовине за живота, одрицање од будућег наследног права. 1960, др Михаилу

Константиновићу, професору Правног факултета у Београду, учињена je, од савезних органа, част

и дужност да сачини преднацрт закона којим би се обухватили облигациони односи. Професор

Константиновић je, својим готово десетогодишњим радом, ову обавезу испунио на начин који га,

пo неподељеном мишљењу у науци, сврстава у ред значајних кодификатора права. Његово велико

дело, под скромним називом Скица за законик о облигацијама u уговорима, изашло je у јавност

почетком 1969. године у издању Правног факултета у Београду. Исте године, Савезна скупштина

Југославије образовала je Заједничку комисију свих већа за цивилни кодекс, a Комисија je

формирала Поткомисију за израду дела кодекса који би обухватио облигационоправне односе.

Промене у нормативној надлежности које су потом уследиле, a које су уједно наговештавале

отпочињање процеса разбијања савезне државе, онемогућиле су стварање грађанског законика,

те се приступило раду на доношењу појединачних закона. Како су облигације остале у оквиру

савезне надлежности, то je 1973. и 1974. године Поткомисија за израду закона о облигацијама и

уговорима припремила две верзије Нацрта закона, a после одговарајуће скупштинске процедуре

1974. године, текст Нацрта закона постаје Предлог закона. Међутим, после усвајања Устава из

1974. године, којим je правно фрагментирана савезна надлежност, која се ограничавала на

уређење основа облигационих односа и уговорне и друге облигационе односе у области промета

робе и услуга, рад на закону о облигацијама и уговорима враћен je у Поткомисију, која je 1975.

године припремила Нацрт закона о облигацијама и уговорима 1976. године, a исте године Савезно

Be¬ћe Скупштине СФРЈ усвојило je тај текст као Нацрт закона. Савезно веће Скупштине СФРЈ

усвојило је Закон о облигационим односима, 30. марта 1978, с даном ступања на снагу 1. октобра

1978. године (у даљем тексту ЗОО).

Садржина ЗОО подељена je на Део први - Општи део и Део друти - Уговори; унутар тих основних

делова ЗОО je подељен на главе, одељке и одсеке, a унутар одсека су тачке означене римским

бројевима.

Docsity.com

Општи део уређује основе облигационих односа: основна начела, изворе облигација, дејства

облигација, престанак облигација, разне врсте облигационих односа, као и промене субјеката у

облигационим односима.

Други део Уговори, представља регулисање облигационих односа који настају у вези са

именованим утоворима, и то класичним грађанскоправним уговорима као што су продаја

(купопродаја), размена, зајам, закуп, уговор о делу, остава, налог, залога, јемство, затим

трговинским именованим утоворима као што су ускладиштење, комисион, трговинско заступање,

шпедиција, посредовање, превоз лица и ствари, уговор о лиценци, осигурање...

Обимност Закона (1109 чланова) условљена je и чињеницом да су њиме обухваћена како општа

правила, тако и сви извори облигација, као и уговорна правила класичног грађанског права, и

правила трговинских уговора. Обимност je у одређеној мери условљена и тежњом да се избегну

упућивања на друге чланове закона.

Одредбе ЗОО су диспозитивног карактера, тако да учесници у облигационим односима имају

слободу да пo сопственој иницијативи уређују своје односе, нпр. путем неименованих уговора,

стварајући такве облике уговорних односа који најбоље одговарају њиховим интересима и

околностима конкретног случаја. У том смислу, странке могу ограничити, na и искључити примену

правила ЗОО. Ипак, и та слобода учесника у облигационим односима није неограничена. Ta

начелна слобода и њене међе су на општи начин утврђене чланом 10. ЗОО: „Стране у

облигационим односима су слободне, у границама принудних прописа, јавног поретка и добрих

обичаја, да своје односе уреде no својој вољи."

Али и поред своје обимности, ЗОО не обухвата све облигационе односе. Неки делови облигација

уређени су другим прописима, нпр. промет непокретности, одговорност за штете од грађевина и

животиња, уговор о доживотном издржавању, уговор о уступању и расподели имовине за живота,

уговор о поклону, послузи, облигације које су везане за друмски, железнички, ваздушни и

поморски саобраћај. Неки од ових уговора уређени су посебним прописима, a неки нису

регулисани послератним прописима. Најбоље решење било би, уређење целокупне материје

грађанског, односно имовинског права на јединствен начин, грађанским закоником. Ово питање

се посебно актуелизује у тренутку када je Србија постала самостална држава, тако да се уставни

основ регулисања грађанскоправне материје више не може доводити у питање. Влада Републике

Србије на својој седници од 16. новембра 2006. године је донела одлуку о образовању Комисије за

израду Грађанског законика.

5. ОСНОВНА НАЧЕЛА ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

Два су основна принципа, најопштија начела грађанског права:

1. начело приватне аутономије (аутономије воље) и

2. начело савесности и поштења.

Начела нису никада сама себи циљ, напротив, она представљају средства да би се постигли

Docsity.com

одређени циљеви које право ставља себи у задатак.

Начело приватне аутономије (аутономије воље) изражено je у члану 10, a начело савесности и

поштења у члану 12. ЗОО. Међутим, постоје и ужа начела, специфична за облигационо право, као

део грађанског права. Ta специфична начела су посебна начела која произлазе, деривирају из

једног од ова два општа начела грађанског права.

Основна начела представљају прихваћен метод и филозофију облигационог права у датој држави,

она дају како општу слику, тако и опште упутство за сналажење и тумачење неких установа и

конкретних правних односа који се јављају у конкретном облигационом праву. Основна начела

откривају главне циљеве које једно друштво жели да постигне у области облигационог права. У

нашем праву основна начела садржана у Закону о облигационим односима представљају

супституцију за општи део грађанског законика. Основна начела се mutatis mutandis примењују и у

свим другим деловима грађанског права. Отуда je значај основних начела у нашем праву изузетан.

Према Закону о облигационим односима, деривати начела приватне аутономије (аутономије воље)

јесу:

1. начело општости и диспозитивности (чл. 20, 23. и 25);

2. начело равноправности страна (члан 11) и

3. начело забране стварања и искоришћавања монополског положаја (члан 14).

Деривати начела савесности и поштења су:

1. начело забране злоупотребе права (члан 13);

2. начело једнаке вредности давања (члан 15);

3. начело забране проузроковања штете (члан 16);

4. начело дужности испуњавања обавеза (члан 17);

5. начело повећане пажње у извршавању обавеза и остваривању права (члан 18);

6. начело поштовања добрих пословних обичаја (члан 21);

7. начело поступања правних лица у складу са општим актима (члан 22) и

8. начело мирног решавања спорова (члан 19).

6. НАЧЕЛО ПРИВАТНЕ АУТОНОМИЈЕ (аутономије воље, самоодређење)

Софисти и Сократ својом филозофијом наговештавају значај воље појединца, али тек Аристотел

чини велики обрт, у смислу да сазнајни однос управља према људском етичком систему, a

вредносни систем полази од воље појединца, слободе избора, дакле, слободне воље.

У време владавине античког и средњовековног права, може се сматрати да воља огромне већине

није била правно релевантна. Ауторитет права долазио je од божанстава, односно Бога, или воље

минорног броја божанских земаљских представника: световних или црквених великодостојника.

Но, у сваком случају, правне обавезе имале су првенствено божанско порекло.

Слабљењем феудалног система, слабе и догме које су подржавале тај поредак, јавља се све већи

Docsity.com

број филозофа и правника који траже рационалан основ слободе и њених ограничења. Велику

улогу у том коперниканском обрту, од небеских ка земаљским разлозима права и слобода,

одиграла je школа природног права. Тако Хуго Гроцијус већ у XVII веку, уместо природних

божанских права, истиче субјективна људска права као извориште саме човекове природе. Крајњи

извор права није никакав спољашњи ауторитет, већ аутономна воља човека; суштински разлог не

треба тражити изван субјекта, напротив. Воља je аутономна јер поседује „моћ сопствене

каузалности наспрам спољашњег света"..., она je „истински стваралачка сила која у свету

обликује сама из себе..." зато се аутономија воље означава и изразом самоодређење. Отуда

аутономија воље појединца јесте суштина права. Како се људи, пo самој природи ствари, рађају

слободни и једнаки, тако je основ сваког друштва и његове организације, дакле и права,

сагласност узајамно повезаних воља. Из тога мора следити закључак да je људско друштво,

организовано у државу, плод сагласности воља појединаца, односно основа државе и права je сам

уговор, друштвени уговор. Ha тај начин и основ права je воља појединца, аутономна воља. У

суштини, два су битна елемента грађанског права: слобода личности и слобода својине, a ова

друга подразумева и слободу уговарања и слободу завештања. Ограничавање слободе појединаца

путем правних обавеза могуће je само на основу његове слободне воље, a опште границе слободе

појединца су слободе других појединаца. Воља појединца je креациона снага сваке облигације,

она je одлучујући фактор не само при настанку правних послова већ и у погледу њихове форме,

садржине, тумачења, измене и престанка. Lex мора да подразумева ius, штавише ius гради lex. To

су били разлози да je старија теорија ово велико начело називала начелом аутономије воље.

Ова теорија je боловала од неотклоњивих мана. Нпр. власник вршећи своје право својине, у

оквиру своје аутономије воље, нити може другоме сметати, нити други може њега ометати.

Власник може своју имовину завештати коме хоће, неограничено, јер он користи своја својинска

овлашћења. Pacta sunt servanda - уговор се мора поштовати, без обзира на правичност, савесност

и поштење. Аутономија воље подразумева да сви правни субјекти имају могућност стицања,

измене и преношења својих субјективних права, a то подразумева да сваки од њих поседује

имовину, која je претпоставка за стицање и пренос права, али и гаранција за испуњење обавеза и

др.

И поред свих несумњиво позитивних вредности, аутономија воље полази од појединаца, a

појединци имају своје појединачне, индивидуалне интересе и циљеве. To су били разлози који су

отворили озбиљну критику теорије аутономије воље. Доношењем сваког следећег грађанског

законика, аутономија воље се повлачила пред новим фактима: императивне норме, јавни поредак,

правила морала, добри обичаји, „ренесанса формализма" посебна правила тумачења, промењене

околности које утичу на измену или престанак уговора, нужни део или право на издржавање из

заоставштине, забране пленидбе одређених делова имовине, забрана злоупотребе права и сл.

учинили су да се аутономија воље у свом изворном облику потпуно напусти, чак je измењено и

њено име у смислу начела. Савремена наука, уместо аутономије воље, говори о начелу приватне

аутономије.

Docsity.com

Начело приватне аутономије има универзалан карактер, јер je његово постојање од суштинског

значаја за свако право које се заснива на савременим правним, етичким и економским

вредностима модерног света. Универзалност приватне аутономије je и conditio sine qua поп

тржишне привреде, оно je уједно услов постојања модерног облигационог права.

7. НАЧЕЛО САВЕСНОСТИ И ПОШТЕЊА

Приватна аутономија мора имати своју противтежу, a то су управо савесност и поштење. Начело

савесности и поштења супротставља се начелу аутономије воље у смислу неопходности борбе

супротности, a тиме и равнотеже, између егоистичког у праву, с једне, и етичког и социјалног,

односно заједничког, друштвеног, колективног, с друге стране. Kao што су теретни уговори,

најнепосредније везани за приватну аутономију, тако су доброчини утовори најнепосредније

повезани са савесношћу и поштењем у најширем смислу, у којима не може бити таквих преговора

и предострожности као у теретним уговорима

Начело савесности и поштења било je у минулим вековима различито формулисано, али оно je

било увек присутно, као добра вера (bona fides), поштовање дате речи, поштовање преузетих

обавеза све док су околности у основи исте као у тренутку уговарања, обавештавање о битним

својствима ствари приликом преговора и сл. Ово начело има посебан значај у облигационом

праву. Савесност и поштење су таква обавеза која претходи свим другим обавезама које ће тек

настати настанком облигације, али и прати облигацију, у извесном смислу њен je део, све до

њеног престанка.

У Закону о облигационим односима начело савесности и поштења постављено je императивно,

стране су дужне да се придржавају овог начела. Ова дужност обухвата како период заснивања

облигационог односа, тако и период остваривања права и обавеза из тих односа. Савесност и

поштење налажу и обавезују да се правни субјекти већ у преговорима, чији je циљ заснивање

облигационог односа, држе овог начела, да другу страну обавештавају о свим релевантним

својствима ствари и околностима случаја који су од значаја за заснивање облигације. То отвара

могућност да управо зато што облигација није настала, и то због огрешења о начело савесности и

поштења једне стране, она тада настане, само у другом облику и без намере правних субјеката.

Ово начело се примењује и пошто je облигациони однос већ настао. Оно обавезује не само

дужника већ и повериоца. Дужник који, нпр. хоће да испуни своју обавезу о року, али тако што

пред саму поноћ, на неколико минута пред истек рока, понуди повериоцу исплату великог износа

новца у ситним апоенима кованог новца, не поступа у складу с начелом савесности и поштења, те

поверилац има право да такво „испуњење обавезе" одбије, a дужник ће трпети последице доцње.

Поверилац који je овлашћен да одреди време дужникове престације, не поступа у складу с

начелом савесности и поштења ако то захтева у тренутку када дужник лежи болестан с високом

температуром или када се налази далеко од обале на целодневном рибарењу.

Начело савесности и поштења прожима цео Закон о облигационим односима, a у појединим

Docsity.com

његовим одредбама Закон му, непосредним навођењем поводом конкретног односа, даје уже

значење.

Угавори правног лица

Правна лица имају ограничену, специјалну правну способност и могу закључивати уговоре само у

оквирима те способности. Међутим, ако правно лице закључи уговор изван оквира своје

способности, такав je уговор ништав, a друга страна може захтевати накнаду претрпљене штете,

али под условом да je савесна.

Битна заблуда

Aко je једна страна, приликом закључења уговора, била у заблуди о битним својствима предмета,

у погледу лица, или околности које су у конкретном случају одлучне, она je овлашћена да тражи

поништај уговора због битне заблуде, али друга страна, у случају поништаја, има право на накнаду

претрпљене штете, али под условом да je била савесна.

Привидан yгoeop

Привидан (фиктивни) уговор je неважећи посао, без дејства међу учесницима, јер стране нису

имале намеру да створе облигацију, већ само њен привид, лажну представу код трећих лица да je

уговор настао. Због поверења у правни промет, због сигурности правног промета, привидност

уговора се не може истицати према трећем лицу, али уз услов његове савесности.

Услови u њихово дејство

Уговор je закључен под условом ако његов настанак или престанак зависи од неизвесне

чињенице, али ако страна, на чији je терет услов одређен, противно начелу савесности u поштења

спречи његово остварење, приступиће се правној фикцији да je услов остварен. И vice versa, ако

остварење услова, противно начелу савесности u поштења, проузрокује страна у чију je корист он

одређен, сматраће се, односно приступиће се правној фикцији да услов није остварен.

Последице нишшавосши

У случају ништавости странке су дужне да изврше натуралну или новчану реституцију. Међутим,

ако je уговор пo својој садржини или каузи (циљу) био противан принудним прописима, јавном

поретку или добрим обичајима, суд може да одбије захтев за враћање чинидбе несавесне стране,

a приликом одлучивања о последицама ништавости суд мора да води рачуна о савесности обеју

страна.

Околности од значаја за одлуку суда (при раскиду или измени уговора због промењених

околности)

Уговор се закључује тако што се рачуна на стабилност, непроменљивост одређених околности, али

ако се после закључења уговора околности битно измене тако да отежавају испуњење обавезе

једне стране или се због њих не може испунити сврха уговора, суд може, на захтев стране којој je

отежано испуњење обавезе или која не може остварити сврху уговора, да одлучи да уговор

раскине или га измени.

Одрицање од позивања на промењене околности

Docsity.com

Уговарачи се могу својим уговором унапред одрећи позивања на одређене промењене околности,

али само под условом када je такво одрицање у складу с начелом савесности u поштења.

Накнада трошкова (при стицању без основа)

Стицалац без основа je дужан да врати део имовине осиромашеног лица који je стекао без

одговарајућег правног основа, путем правног посла или закона, али има право на накнаду нужних

трошкова које je учинио у вези с тако стеченим делом имовине осиромашеног лица. Међутим,

када су у питању корисни трошкови, право стицаоца на висину накнаде зависи од његове

савесности, односно уколико je био несавестан, накнада иде само до висине износа који

представља увећање вредности у тренутку враћања.

Испуњење обавезе u последице неиспуњења

Поверилац je у облигационом односу овлашћен да од дужника захтева испуњење обавезе, a

дужник je дужан испунити je савесно у свему како она гласи, у супротном, дужан je повериоцу да

накнади штету.

Уговорно проширење одговорносши (за причињену штету)

Уговором се може проширити одговорност дужника и на случај за који он иначе не одговара, али

само ако je то у складу с начелом савесности u поштења.

Одговорност за наплативост (за цесију)

Уступилац одговара за наплативост уступљеног потраживања ако je то уго-ворено, али до висине

онога што je примио од пријемника, као и за наплативост камата, трошкова око уступања и

трошкова поступка против дужника, a то je уједно и највише што се може уговорити када je у

питању савесни уступилац.

Опозивање налога за посредовање

Налогодавац може да опозове налог за посредовање пo својој вољи ако се тога права није

одрекао, као и под условом да опозивање није противно савесности.

Ha већ насталу облигацију примењује се и низ ужих, специфичних начела која деривирају из

начела савесности и поштења.

8. ПОСЕБНА (УЖА) НАЧЕЛА ОБЛИГАЦИОНОГ ПРАВА

9. НАЧЕЛА КОЈА ДЕРИВИРАЈУ ИЗ НАЧЕЛА ПРИВАТНЕ АУТОНОМИЈЕ

1. Начело општости и диспозитивности

Docsity.com

Правила Закона о облигационим односима су lex generalis у односу на друге прописе, те се

примењују у свим случајевима у којима посебни закони нису предвидели што друго, при чему се

његове одредбе које се односе на уговоре примењују и на друге правне послове, али стране могу,

у складу са својом приватном аутономијом, свој облигациони однос да уреде и другачије него што

je то Законом прописано, ако из поједине одредбе овог закона или из њеног смисла не произлази

што друго.

2. Начело равноправности страна

Стране у облигационом односу су равноправне. To je conditio sine qua non приватне аутономије. У

античким и феудалним правима приватна аутономија, односно аутономија воље била je

специјална привилегија најужег социјалног слоја. Једнакост странака и равноправност њихових

воља постаје опште правило, начело уграђено у саме основе модерног права. Да би постојала

равноправност учесника у облигационим односима, било je неопходно прихватити чињеницу да

право не почива на неком спољашњем извору, основу изван самог субјекта, већ обрнуто, да je сам

субјект, његова појединачна воља извор субјективних грађанских права. Отуда je логички следило

да индивидуалне воље морају бити равноправне како би могле да заснивају међусобна права и

обавезе.

Новац тражи правну једнакост, a ствара и одржава економску неједнакост. Локална тржишна

привреда и локални новчани токови траже локалну једнакост и сигурност, a савремена глобална

привреда и глобални новчани токови траже глобалну једнакост и глобалну правну сигурност. To je

основни разлог све већег броја међународних конвенција које су посвећене једнакости субјеката и

правној сигурности.

3. Начело забране стварања и искоришћавања монополског положаја

Уколико неки учесник у облигационом односу има монопол на тржишту робе или услуга, ту нема

равноправности странака и једнакости њихових воља. Аутономну вољу би у том случају имала

само монополистичка страна, док би остали морали да пристану на њене услове. To би створило

потпуно исте односе као у средњовековним правима. Постојање монополског положаја

подразумева и могућност повреде начела једнаке вредности давања у двострано обавезним

(теретним) уговорима. Закон предвиђа да у заснивању облигационих односа стране не могу да

установљавају права и обавезе којима се за било кога ствара или искоришћава монополски

положај на тржишту.

4. Начело неформалности (консензуализма)

Заснивање облигационих односа je неформално, не подлеже никаквој форми, осим ако je законом

Docsity.com

другачије одређено. Чак и када закон предвиђа одређену форму, пуноважне су неформалне

измене и допуне о споредним тачкама о којима у формалном утовору није ништа речено, a

пуноважне су и доцније неформалне погодбе којима се смањују или олакшавају обавезе једне или

друге стране, ако je посебна форма прописана само у интересу уговорних страна. Учесници у

облигационом односу, у складу с начелом приватне аутономије, могу и уговорити форму правног

посла.

10. НАЧЕЛА КОЈА ДЕРИВИРАЈУ ИЗ НАЧЕЛА САВЕСНОСТИ И ПОШТЕЊА

1. Начело забране злоупотребе права

Титулар права може и да врши право, a онај ко своје право врши не може поступати злонамерно,

нити другоме наносити штету. Међутим, развојем правног искуства појавиле су се ситуације када

титулар, који одређено субјективно право несумњиво има, у конкретном случају то право врши на

начин којим омета уживање, остваривање неких других права, других титулара. Апсолутна

слобода једног субјекта значила би неслободу, ропство другог. Зато je и „најапсолутније од свих

права", право својине, у свим модерним правима ограничено: оно се врши у границама одређеним

позитивним прописима. Ограничења се односе и на апсолутна и на релативна права, јер би се

њиховом злоупотребом негирало начело савесности и поштења. Забрана злоупотребе права

морала je бити посебно издвојена, како би се раздвојило формалноправно право власника - који

би, имајући само тај формални критеријум, био овлашћен и на злоупотребу - од суштине (циља)

права, због кога оно уопште постоји као такво.

Непосредна одредба која уређује питање злоупотребе права у материји апсолутних (стварних)

права предвиђена je Законом о основним својинскоправним односима, где се наводи да власник

остварује право својине у складу с природом и наменом ствари, и у складу с друштвеним

интересима одређеним законом, као и да je забрањено вршење права својине противно циљу због

кога je законом установљено или признато, или противно моралу друштва.

Забрана злоупотребе права посебно je уређена и за релативна (облигациона) права. Законом о

облигационим односима предвиђена je забрана вршења права из облигационих односа, противно

циљу због кога je тaкво право законом установљено или признато. Када je реч о злоупотреби

права са становишта облигационог односа, несумњиво je да постоји корелација између

субјективног права повериоца и обавезе дужника, између потраживања и дуга, али постоји

поремећај у корелацији између захтева и одговорности. Taj поремећај условљен je не захтевом

повериоца или испуњењем одговорности дужника, већ начином испуњења, односно извршења

престације. Злоупотреба права je тачка тангенте у којој се спајају право и етика.

2. Начело једнаке вредности давања

Docsity.com

Двострани уговори (с накнадом, теретни) заснивају се на идеји размене (do ut des): разлог, основ,

кауза чинидбе једне стране je противчинидба друге. Отуда претпоставка да у заснивању

двостраних уговора стране полазе од начела једнаке вредности узајамних давања, али како je

једнака вредност узајамних давања у дословном смислу, пo правилу, немогућа и фактички

недоказива, Законом се одређује у којим случајевима нарушавање тога начела повлачи правне

последице. Сам појам облигације чији je извор воља, у извесном смислу, подразумева постојање

овог начела. Облигација подразумева корелацију потраживања и дуга, што када су посреди

двострано обавезни уговори, у ширем смислу, подразумева и једнакост узајамних давања. Право

предвиђа неколико конкретних инструмената заштите овог начела:

одговорност за материјалне недостатке;

одговорност за правне недостатке;

прекомерно оштећење;

зеленашки уговор;

промењене околности.

а) Одговорност за материјалне недостатке. - У уговорима с накнадом сваки уговарач одговара за

материјалне недостатке свог испуњења, a при том се

сходно примењују правила уговора о продаји (купопродаји), односно правила

о обавезама продавца.

Материјални недостаци постоје: ако ствар није имала потребна својства за редовну употребу или

промет; ако није имала потребна својства за нарочиту употребу у погледу сврхе набавке, a која je

била или je морала бити позната продавцу; ако ствар нема својства и одлике који су изричито или

прећутно уговорени, односно прописани; када je продавац предао ствар која не одговара узорку

или моделу, осим ако узорак и модел нису показани само ради обавештавања. Продавац, пo

правилу, одговара за материјалне недостатке ствари које je она имала у часу прелаза ризика на

купца, без обзира на то да ли je то продавцу било познато. Изузеци се тичу случајева када je

купац знао за недостатке или му они нису могли остати непознати. Несавесни продавац ће увек

одговарати за ове недостатке. Одговорност продавца се огледа у корелацији права купца да

захтева испуњење уговора (отклањање недостатка или предају друге ствари без недостатка),

снижење цене, раскид уговора, a у сваком случају купац има право на накнаду претрпљене штете.

б) Одговорност за правне недостатке. - Уколико неко лице врши фактичко узнемиравање титулара

права, титулару стоји на располагању тужба због

сметања поседа, државинска тужба. Међутим, правно узнемиравање je нешто сасвим друго.

Продавац, наиме, одговара ако на продатој ствари постоји неко право трећег које искључује,

умањује или ограничава купчево право, a о чијем постојању купац није обавештен, нити je пристао

да узме ствар оптерећену тим правом. Уколико je у питању пренос неког другог права, продавац

гарантује да оно постоји и да нема правних сметњи за његово остварење.

в) Прекомерно оштећење (laesio enormis). - Уговарач, у двостраном уговору, који у време

закључења уговора за праву вредност обавеза није знао нити

Docsity.com

je морао знати, пa je на своју штету закључио уговор у којем постоји очигледна

несразмера чинидби, има право да у року од једне године захтева поништење таквог уговора.

Друга страна, при том, има facultas alternativa, те може понудити допуну до праве вредности,

чиме ће уговор остати на снази.

г) Зеленашки уговор. - Ако се једна утоворна страна користи стањем нужде или тешким

материјалним стањем или недовољним искуством, лакомисленошћу или зависношћу друге стране,

те закључи у своју корист или у корист другог такав уговор да су престације у очигледној

несразмери, уговор je ништав. Оштећена страна може, у року од пет година, да захтева смањење

обавезе на правичан износ и ако суд, пo могућности, таквом захтеву удовољи, тако измењен

уговор остаје на снази.

д) Промењене околности. - Уколико после закључења уговора наступе околности које отежавају

испуњење обавезе једне стране, или се због тих околности не може остварити сврха уговора, a

све у тој мери да je очигледно да уговор више не одговара очекивањима уговорних страна и да би

га, пo општем мишљењу, било неправично одржати, страна којој je отежано испуњење, односно

страна која не може да испуни сврху уговора, може захтевати раскид таквог уговора. Ипак, утовор

се неће раскинути уколико друта страна понуди или пристане да се уговор правично измени.

ђ) Начело монетарног номинализма. - Када je предмет обавезе одређени износ новца, дужник

мора да исплати онај број новчаних јединица на који обавеза гласи, осим када закон одређује што

друго. Ако, пак, новчана обавеза гласи на плаћање у страној валути или у злату, њено испуњење

може да се захтева у домаћем новцу према курсу који важи у тренутку испуњења обавеза.

3. Начело забране проузроковања штете

Свако je дужан да се уздржи од поступака којим се може другом проузроковати штета.

4. Начело дужности испуњавања обавеза

Стране у облигационом односу су дужне да изврше своју обавезу и одговорне су за њено

испуњење, a обавеза се може угасити само сагласношћу воља страна у облигационом односу или

на основу закона.

5. Начело одређене пажње у извршавању обавеза и остваривању права

Страна у облигационом односу je дужна да у извршавању своје обавезе поступа с пажњом која се у

правном промету захтева у одговарајућој врсти облигационих односа. Када je у питању страна у

облигационом односу која извршава обавезе из своје професионалне делатности, она je дужна да

поступа с повећаном пажњом према правилима струке и обичајима. У сваком случају, страна у

облигационом односу je дужна да се у остваривању свог права уздржи од поступака којим би се

Docsity.com

отежало извршење обавезе друге стране.

6. Начело поштовања добрих пословних обичаја

Стране су дужне да поступају у складу с добрим пословним обичајима. Будући да су одредбе ЗОО

диспозитивне природе, стране могу уговорити и примену кодификованих обичаја (узанси) на

конкретан случај, a узансе ће бити примењене и уколико из околности произлази да су уговарачи

хтели њихову примену.

7. Начело поступања правних лица у складу са општим актима

Правна лица су дужна да при заснивању облигационих односа поступају у складу са својим општим

актима. Уговор који je закључен супротно општем акту или правна радња предузета супротно

таквим актима остаје на снази, осим ако je друга страна била несавесна, тј. знала или морала

знати да je поступљено противно општим актима, као и када je Законом прописано што друго.

8. Начело мирног решавања спорова

Стране у облигационом односу треба да настоје да спорове решавају усаглашавањем,

посредовањем или на други миран начин. "Sve ima svoje, i vatra i led, u kap se spoje, i cemer i med... Sve ima svoje, vrlina i greh, tuge postoje da bi prizvale smeh..."

Ribica

Aktivni forumas

Postovi: 261

Pridružio se: 14 Mar 2009 16:56

Cash on hand: 99.00

[Donate]

Has thanked: 0 time

Have thanks: 0 time

• •

Re: Obligaciono pravo - skripta - 229 pitanja

Docsity.com

od Ribica » 10 Sep 2011 12:51

12. ПОЈАМ ОБЛИГАЦИЈЕ

Облигација je правна веза између две стране, повериоца (creditor, активна страна) и дужника

(debitor, пасивна страна), на основу које поверилац има право да захтева од дужника одређено

понашање, одређену престацију, a овај je то дужан да учини. Две стране су увек одређене, a

често су оличене у два лица. али могуће je да буде и више лица. Ha поверилачкој страни

облигација се појављује у активи, у виду потраживања, док се на дужничкој страни та иста

облигација, као дуг, налази у пољу пасиве имовине. Из тога следи да je облигација једна

узајамност, корелација, у којој права једне стране одговарају обавезама друге стране. Ta

корелација може бити двострана када су обе стране истовремено и у положају повериоца и у

положају дужника, нпр. купопродаја или једнострана, нпр. накнада причињене штете, у којој je

једна страна искључиво у положају повериоца, a друга искључиво у положају дужника.

Лица која „везује" облигација могу бити како физичка, тако и правна. Престација на коју има

право поверилац, односно коју мора испунити дужник, може се састојати у давању, чињењу,

нечињењу, уздржавању или трпљењу. Правна веза најчешће настаје на основу правног посла,

затим као последица наношења штете другоме, али може настати и на други начин. Облигација се

може извршити и принудним путем.

Римљани су веома дуго одржали правило ex nudo pacto inter cives Romanos actio non nascitur,

дакле, само обећање не ужива правну заштиту, обећање не подразумева и могућност принуде.

Облигација подразумева да je дужников вољни пристанак на обвезивање, ergo принуду, заснован

на неком претходном чину, који представља разлог обавезе. Taj одлучујући разлог обвезивања,

кауза обавезе, у античким правима био je спољашње природе: дужник се у свечаној, религијској

форми обавезао према боговима, односно самом Богу, да ће обавезу испунити. Зато ју je и морао

извршити пo сваку цену, чак и у одсуству савесности друге стране у облигацији, која своју обавезу

није извршила. Тек зрело римско право, полако долази до тога да обавезујући разлог мора бити

тражен изнутра, на плану воље која проузрокује чинидбе, односно само облигацију.

13. ПРАВНЕ ОСОБИНЕ ОБЛИГАЦИЈЕ

Облигација je имовинске природе, субјекти у облигацији су одређена лица, облигација има

одређену садржину, облигација je релативног карактера.

1. Облигација je имовинскоправна веза (однос)

Облигација спада у имовинска права и представља имовинскоправну везу (однос) између

повериоца и дужника, што претпоставља и могућност да се свака облигација може, у крајњој

линији, свести на новчани еквивалент. Облигација настаје, остварује се и гаси ради

Docsity.com

задовољавања имовинских интереса повериоца и дужника. Мотиви за настанак и престанак

облигације могу бити различити, онерозног или лукративног карактера, али се увек реализују

преко имовине. Основна функција имовине (дужника) јесте да служи као општа залога која

гарантује испуњење права хирограферних поверилаца. Имовина одређеног правног субјекта јесте

та која у крајњој линији гарантује заштиту облигације нарочито накнадом штете и повраћајем у

пређашње стање (реституција). Правило je да поверилац

своје право може да оствари путем кондемнаторне тужбе. У том случају, ако нађе да je тужбени

захтев основан, суд ће кондемнаторном пресудом присилити дужника да своју обавезу испуни. У

случају да дужник не испуни своју обавезу ни после правноснажне и извршне судске одлуке,

принудно извршење биће управљено на његову имовину, у смислу њеног одређеног смањења,

односно сразмерног увећања повериочеве имовине. Из тога следи да се заштита облигације у

крајњој инстанци своди на новчани еквивалент. To je правило. Правило je да се накнада штете

или повраћај у пређашње стање може егзактно утврдити. Нпр. материјална штета у виду стварне

штете и измакле добити може се сасвим тачно утврдити, односно накнадити. Постоје и извесни

облици штете, нпр. неимовинска штета или pretium affectionis, чија висина накнаде није подобна

да се утврђује егзактним методама.

Правило je да за повреду облигације постоји непосредна санкција, која се, остварује путем

кондемнаторног захтева (цивилне облигације). Постоје и облигације које нису снабдевене

непосредном, већ само посредном санкцијом (натуралне облигације). Натуралне облигације нису

подобне за принудно остварење, али ако дужник добровољно испуни чинидбу, макар у заблуди,

није овлашћен да захтева повраћај датог, јер се сматра да je платио дутовано.

И друга права спадају у имовинска права: стварно, наследно и део породичног права. Међутим, у

тим деловима грађанског права реч je, пo правилу, о апсолутним правима. Наравно, постоје и

значајни изузеци, нпр. повреда одређених стварних права, издржавање, брачни уговори, испорука

(легат)…

2. Облигација je правна веза између две одређене стране

У облигацији постоје увек и само две стране: поверилачка и дужничка. Разуме се да како на

једној, тако и на другој страни може бити више лица. To je логичка последица корелације, јер

једна страна потражује од друге стране, a та друга дугује управо то што прва потражује. Уколико

облигацији одузмемо другу страну, она престаје да буде облигација. Да би постојала облигација,

поверилац мора имати право на захтев од неког другог лица, односно поверилац и дужник морају

бити различита лица.

Број субјеката у облигацији који се налази на једној, поверилачкој, или другој, дужничкој страни,

правно je ирелевантан за њихов квалитативни правни положај. Њихов правни положај je

дефинисан само чињеницом што се налазе или на активној, поверилачкој, или пак на пасивној,

дужничкој страни. Број субјеката, с једне или друге стране, има утицај само на квантитативни

Docsity.com

распоред права, односно обавеза. Постоје облигације са више субјеката у којима, у зависности од

права поверилаца према дужницима, овлашћења имају и квалитативно другачију улогу. У тзв.

заједничким облигацијама, односно дељивим облигацијама, повериоци могу од дужника захтевати

само свој, тачно одређен удео у потраживању, a дужници дугују само свој део престације. У

таквим, заједничким, облигацијама број субјеката утиче на квантитет обавеза. Међутим, у

солидарним облигацијама поверилац може од сваког дужника да захтева испуњење облигације у

целини, односно сваки дужник je дужан да на захтев повериоца изврши престацију као да je само

он дужник, што значи да таква облигација подразумева посебан квалитет права, односно обавеза

на страни поверилачке (активне), односно дужничке (пасивне) стране.

Извор облигације такође није релевантан за правни положај страна у облигацији. Без обзира на то

да ли je у питању уговор, накнада штете, или неки други извор облигација, поверилац je активна

страна која потражује, која има право да од дужника захтева одређено понашање, a дужник je

страна која je дужна да то давање, чињење, уздржавање или трпљење у односу на повериоца

испуни.

У извесним врстама облигација једна страна, поверилачка, само потражује, a друта, дужничка,

само дугује одговарајућу престацију. To су једностране облигације, нпр. оштећени, као

поверилац, захтева накнаду штете од штетника, као дужника. У другој врсти облигација,

двостраним облигацијама, обе стране се истовремено налазе и у положају повериоца и у положају

дужника, нпр. у уговорима о купопродаји купац je поверилац у односу на предају одређене

ствари, a дужник у погледу предаје цене; продавац je поверилац у погледу предаје цене, a

дужник у погледу предаје ствари.

3. Облигација je правна веза са одређеном садржином

Сам појам облигације подразумева да je у питању одређени правни однос, однос између дужника

и повериоца. Облигација увек има одређену садржину и у науци je уобичајено да се садржина

објашњава врстом престације коју у конкретном случају дутује дужник, односно потражује

поверилац. Другим речима, давање, чињење, нечињење, уздржавање, трпљење које у

конкретном случају има право да захтева поверилац од дужника, што значи да je дужник обавезан

управо тако да се понаша, чини садржину конкретног облигационог односа, дате облигације. To

даље значи да садржину облигације чине права и обавезе повериоца, односно дужника, односно у

конкретном облигационом односу конкретне престације, конкретна давања, чињења, нечињења,

уздржавања или трпљења.

Садржина и предмет облигације најчешће се у основи изједначују, јер права и обавезе у

облигацији и јесу оно на шта се облигација односи, дакле, одређено давање, чињење нечињење,

трпљење. Неки аутори сматрају да je предмет облигације оно што je дужник обавезан да учини

или не учини повериоцу, односно да je предмет само скраћени назив за означавање предмета

дужникове обавезе, a с друге стране, садржина облигације значи не само обавезу дужника него и

Docsity.com

право које поверилац има према дужнику.

Садржина открива о којој je облигацији реч: ако поверилац потражује од дужника цену, a дужник

истовремено потражује предају одређене ствари у својину, што значи да je дужник истовремено и

поверилац, као што je и поверилац истовремено дужник, јасно je да je посреди купопродајни

уговор и да су у питању облигациони односи између продавца и купца. Облигација je апстрактан

појам, као и пратећи појмови поверилац и дужник, и било би веома непрактично и неправницима

потпуно неразумљиво да нема конкретне садржине облигације која указује о чему je реч у

конкретном случају. Конкретизовање облигације преко њене одређене садржине, односно њен

одређени предмет омогућава прво препознавање датог облигационог односа, као и конкретну

примену правила облигационог права на дати практичан пример.

Оно што je од посебног значаја за сваки конкретан облигациони однос јесте да његова садржина,

односно предмет испуњава одређене услове: да je одређен или одредив, могућ и допуштен. Да би

облигација уопште настала, мора се знати шта je њен предмет, односно садржина, јер у

противном, чим се не може одредити о каквој je престацији реч, нема ни правне обавезе, нема

облигације. Престација, тј. престације морају бити могуће, јер у супротном, облигација не може

настати. Предмет, односно садржина облигације подразумева да су престације допуштене са

становишта права, a под тим се подразумева поштовање принудних (императивних) прописа,

јавног поретка и добрих обичаја. У противном, облигација не настаје, с обзиром на то да je ab

initio апсолутно ништава.

У делу немачке теорије, прихваћеној и од неких наших аутора, сматра се да je облигациони однос

скуп правних последица које се односе на повериоца и дужника. У том смислу, садржина

облигационог односа састоји се из: једне или више облигација, споредних права, обавеза узајамне

обзирности, права преображавања, права на приговоре.

Облигација садржи једну престацију, али, у пракси облигација најчешће подразумева обостране

престације. Престације могу бити примарне и секундарне. Примарне настају истовремено са

настанком облигације, a секундарне не морају ни настати (у случају добровољног испуњења), a

уколико настану, то се догађа касније, и то у тренутку повреде примарне престације, нпр. услед

повреде уговорне обавезе, секундарна престација се састоји у реституцији (нпр. замени уништене

ствари или повраћају датог) или накнади штете.

Наиме, нема сумње да и „секундарна" престација има свој основ у „примарној" облигацији и зато

њу не треба посматрати као нешто посебно, накнадно, евентуално новонастало, и то због повреде

првобитне чинидбе. У ствари, тзв. секундарна облигација и чини облигацију правном установом,

јер да није ње, дужник никада не би испунио „примарну" престацију, јер не би ни постојала

правна обавеза. Примарна и секундарна престација чине неодвојиво јединство, јер je

„секундарна" управо санкција за повреду обавезе, која и чини облигацију правном установом.

Према поменутом схватању које усвајају неки немачки аутори, садржину облигације чине и

споредна права, обавеза узајамне обзирности, права преображавања и права на приговоре.

Када je реч о споредним правима која служе за обезбеђење повериочевог потраживања, посреди

Docsity.com

су споредне облигације које трају док потраживање не буде намирено и у том смислу

представљају посебан елемент садржине облигације.

Обавеза узајамне обзирности јесте посебна обавеза која, пo правилу, није одређена у тренутку

настанка облигационог односа, већ зависи од будућег понашања повериоца, односно дужника.

Отуда обавеза узајамне обзирности не улази у садржину чинидбе, али стоји с њом у унутрашњој

вези. Нама се чини да je обавеза узајамне обзирности само други назив за начело савесности и

поштења.

Заступници наведеног схватања истичу да у један од елемената садржине облигационог односа

спадају и права преображавања. У случају алтернативних облигација, то би било право избора или

на страни повериоца или дужника, затим право на одустанак од уговора уз накнаду штете, као и

право опозивања налога, право пребијања и сл. Нама се чини да ни ово нису нека специфична

права која се морају посебно издвојити из садржине облигације. Облигација једноставно не може

настати ако предмет није одређен. Тек одређивањем, тј. у конкретном случају, вршењем избора

настаје и конкретно право, односно обавеза, односно облигација. Предмет облигације ће настати

тек избором (зато je избор неопозив), односно тек када једна алтернативна облигација постане

индивидуално одређена. Слично je и са другим правима преображавања, a све то зависи од

садржине конкретне облигације, односно њене врсте.

Заступници наведеног схватања наводе право на приговоре, као посебно право које улази у

садржину облигације. Нама се чини да све оно што je речено у претходном ставу о питању права

преображавања, mutatis mutan¬dis, стоји и овде. Ипак, постоји и извесна разлика, јер се одређени

приговори односе не само на спољашњи однос између две или више облигација већ могу потицати

из саме облигације у питању, нпр. застарелост, преклузија, недоспелост потраживања и сл.

Пошто смо видели да појам предмета улази у појам садржине облигације, поставља се питање: да

ли предмет облигације исцрпљује њену садржину? Садржина је ипак шири појам од појма

предмета облигације. To даље значи да мора постојати најмање још један елемент садржине

облигације, који би уз предмет градио тај виши појам. Наука не може да се задовољи само појмом

предмета, она мора поставити под своју лупу и проблем узрока, разлога због којег се уопште

јавља одређени предмет.

Садржина облигације садржи два научна питања која, свако на свој начин, утиче пре свега на

њену истоветност (идентитет), a затим и на судбину конкретне облигације. Једно je питање

предмета облигације, a друго je питање узрока њеног настанка, дакле питање разлога, каузе саме

облигације.

Предмет облигације везан je за питање шта то дужник дугује повериоцу (quid debetur), односно на

какво понашање поверилац може да присили дужника, a то су одређене престације (давање,

чињење, нечињење, трпљење). To питање je веома значајно, јер се на основу предмета открива

садржина и врста конкретне облигације. Ту се отвара једно логично и уједно суштинско питање:

зашто je уопште настала дужникова обавеза? Одговор на то питање (cur debetur), пружа теорија

каузе, најспорније питање у науци облигационог права. Основ je српски израз за реч латинског

Docsity.com

порекла - каузу, при чему наш ЗОО користи израз „основ", a наука најчешће израз „кауза".

Понекад се користи и израз правни циљ, понекад узрок, или разлог обавезе, a некад, истина

ретко, и правни наслов или правно оформљена сврха уговора. Иако кауза свој настанак дутује

римском праву, исти израз нема исто значење. Извесни аутори чак и у уговорном праву негирају

каузу, сматрајући да се све може решити преко предмета, односно да je предмет једино

меродаван са становишта садржине уговора, односно muta¬tis mutandis, са становишта садржине

облигације.

У науци није јединствен став о односу предмета и каузе, односно о проблему садржине облигације

уопште. Ha овом месту довољно je истаћи да je предмет правног посла, дакле и предмет уговора,

исто што и предмет облигације, јер je правни посао креатор облигације, a то значи да je она

његов предмет. Облигацију чине престације: чињења (где спадају и давања) и нечињења (где

спадају и трпљења). Отуда, логично, следи да je предмет облигације уједно и предмет уговора. С

друге стране, кауза објашњава зашто je предмет настао. Она даје одговор на питање да ли je

промет који се одиграо или треба да се одигра између две имовине два одређена лица, имао свој

смислен, разуман и допуштен разлог или није. Кауза je, дакле, посебан правни „контролор"

ваљаности правног промета in concreto. Из тога следи да спој ова два елемента садржине

облигације даје њену праву слику без које правник не би био у стању нити да je правилно тумачи,

нити да просуђује њену допуштеност, односно њен опстанак у правном животу.

Кауза je универзалан правни институт уговорног права, јер je у крајњој линији један од

инструмената који деривира из једног од два основна начела грађанског права, начела савесности

и поштења, јер се промена у субјективним грађанским правима мора заснивати на ваљаном

основу, на разлогу који признаје право. Кауза je манифестација потребе потврђивања и заштите

праведне узајамности, равномерности у материји свих извора облигација.

У каузи je садржана идеја једнакости давања, еквивалента, a та идеја je садржана у идеји правде

и правичности, које пак чине суштинске елементе сваког права. Кауза je једно од средстава

заштите начела савесности и поштења, a тиме и установа које деривирају из тог начела: јавног

поретка, добрих обичаја, као и начела еквивалентности престација у домену реализације приватне

аутономије, тј. аутономије воље у материји правних послова и посебно уговора. Кауза je

обавезујући разлог понашања друге стране, јер ако тога нема, нема каузе, a када нема каузе нема

ни саме облигације, нпр. уговор једноставно не постоји.

Садржина облигације се, дакле, састоји из два елемента - предмета и основа (каузе). Предмет и

основ творе и истоветност (идентитет) конкретне облигације. Отуда je могуће вршити различите

промене субјеката (повериоца или дужника) у облигационом односу, a да не дође до промене

саме облигације. Промена облигације настаје тек променом њене садржине, и то или предмета,

или основа саме облигације.

4. Облигација je правна веза релативне природе

Docsity.com

Облигациона права спадају у релативна права, што значи да облигациони однос везује само

повериоца и дужника у конкретној облигацији, и има дејство inter partes, док су сви остали, тзв.

трећа лица, у односу на која облигација, no правилу, не утиче ни у смислу користи ни у смислу

терета. Уколико продавац прода исту ствар двојици купаца, купцу A и купцу Б, a потом je пре да

купцу A, купац Б не може да тражи ништа од купца A, јер с њим није ни у каквом облигационом

односу. Купац Б може од продавца да захтева накнаду штете. Али, будући да je A постао власник

ствари, он може да тужи било кога, пa и продавца и купца Б, уколико би га ометали у уживању

своје ствари. Ово зато јер својина, као стварно право, делује erga omnes.

Облигација je право повериоца да од дужника захтева одређено понашање. To стање не може

бити непримерено дуго, отуда je свака облигација подложна застарелости. Својина je, као

апсолутно право, намењена да траје неограничено и зато није подложна застарелости.

Иако je релативно дејство облигације једна од њених основних правних особина, од тог правила

постоје извесни изузеци. Ти изузеци се, пре свега, односе на случајеве уписа облигационих права

у јавне књиге. Уколико се закуп упише, нпр. у земљишне књиге, његово дејство није више

релативног, већ апсолутног карактера, тако да би сваки нови власник морао да поштује права

закупца све до истека закупа. Облигациона права имају дејство и према трећим лицима када су

испуњени услови за побијање дужникових правних дела (actio Pauliana), у ком случају поверилац

може да усмери свој захтев (тужбу) према трећем лицу, коме je његов дужник пренео одређено

право. Апсолутно дејство облигације je могуће и пo посебном законском пропису, нарочито када

се предвиђа да преношењем својине не престаје облигациони однос.

14. ОБЛИГАЦИЈА И (ИЛИ) ОБЛИГАЦИОНИ ОДНОС

Облигација je правни однос који обухвата две стране, од којих je једна овлашћена да од друге

захтева одређену престацију, односно чинидбу. Чинидба се може јавити у неколико облика:

давање, чињење, нечињење, уздржавање, трпљење.

Облигација подразумева, правни однос (везу), између две стране, активне и пасивне, поверилачке

и дужничке. Поверилац има право да захтева од дужника одређено понашање, a дужник je

обавезан да то испоштује. Однос повериоца и дужника je узајаман, реципрочан: оно што je за

повериоца право, то je за дужника обавеза. Између њих, дакле, постоји однос корелативности. To

je последица чињенице да између субјективног права и обавезе (дуга) увек мора постојати

корелација, a она подразумева истовременост настанка права и обавезе. Поверилац има

субјективно право које се у материји облигација испољава као потраживање, али он уједно има и

право на захтев (тужбу). Дужник, са своје стране, има обавезу која се у материји облигација

испољава као дуг, али тај дуг прати и дужникова одговорност. Повериочевом потраживању увек

одговара дуг, што значи да између потраживања и дуга увек постоји веза корелативности; таква

веза je правило и у захтеву (кондемнаторне тужбе) и одговорности.

Између повериочевог права на захтев и дужникове одговорности не постоји ни у савременим

Docsity.com

правима увек однос корелације.

Између повериочевог права на захтев и дужникове одговорности може се јавити троструки однос,

у виду следећих правних ситуација:

1. корелација;

2. ограничена корелација;

3. одсуство корелације.

Први случај се још назива потпуна облигација, a у друга два случаја реч je о непотпуним

облигацијама.

1. Корелација

Захтев и одговорност редовно стоје у узајамно одговарајућем, корелативном односу. Поверилац

има право да захтева од дужника одређено понашање. Уколико се дужник оглуши о своју обавезу,

поверилац, сматрајући да je његово право у конкретном случају повређено, подиже тужбу.

Уколико суд оцени да je повериочев захтев основан, пресудиће у његову корист и дужник ће под

претњом принудног извршења своју обавезу морати да испуни у целости. И дужник има не само

дужност већ и право да своју обавезу испуни о року, јер je то у његовом интересу, a то значи да je

поверилац дужан да прими испуњење обавезе. Ha тај начин корелација ће бити испуњена и

облигација угашена. Корелација подразумева правни и етички елемент. Са правног становишта,

корелација постоји уколико постоји правни идентитет, престациона истоветност између захтева и

одговорности. Са етичког становишта, корелација постоји ако се начин испуњења, облик у коме се

захтева извршење обавезе, како повериоца, тако и дужника, врши тако да у конкретном случају за

другу страну не представља шикану, да субјекта на друтој страни корелације (облигације) не

ставља у гори положај при вршењу права из облигационог односа него што je био положај једне,

односно друге стране при настанку облигације.

2. Ограничена корелација

Ова врста непотпуне облигације постоји када je одговорност дужника мања од повериочевог

захтева, a она се може јавити у два вида:

предметно ограничена одговорност и

вредносно ограничена одговорност.

а) Предметно ограничена одговорност. - Ова одговорност се може јавити

у два облика:

1) одрицање од својине и

2) одговорност имовинским фондом.

Docsity.com

ovo je samo pregled
3 prikazano na 60 str.
preuzmi dokument