Odlomci Istorija Jugoslovenskih zemalja, Beleške' predlog Istorija Jugoslavije. Univerzitet u Beogradu
magi.mnm
magi.mnm

Odlomci Istorija Jugoslovenskih zemalja, Beleške' predlog Istorija Jugoslavije. Univerzitet u Beogradu

251 str.
78broj poseta
Opis
Milos Milojevic, Istorija Srpskih i Jugoslovenskih zemalja u Turskoj i Austrougarskoj
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 251
ovo je samo pregled
3 prikazano na 251 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 251 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 251 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 251 str.
preuzmi dokument

Oдломци

ИСТОРИЈЕ СРБА и

СРПСКИХ - ЈУГОСЛАВЕНСКИХ - ЗЕМАЉА У

ТУРСКОЈ И АУСТРИЈИ

од М. С. МИЛОЈЕВИЋА.

I. СВЕСКА.

ЦЕЛО ЈЕ ДЕЛО ПОМОГЛО СРПСКО УЧЕНО ДРУШТВО СА 70 ДУКАТА ЦЕС.

ВЕОГРАД. У ДРЖАВНОЈ ШТАМПАРИЈИ

1872.

1

ГДЕ ЈЕ ШТО:

Први део

Предговор обновљеном издању 1. Приступ

Глава I. 2. О Србима

1) Значај имена Срб у разних народа и писаоца 2) У Шафарика и Николајевића 3) Прави значај имена Срб

Глава II. 3. О сродству Срба са Санскритама у језику и осталом

1) Инђиски и других споменици о живљењу Срба у Инђији 2) Трагови о некад: живљењу Срба у Инђији 3) Спомен нашег народа у Инђији

Глава III. 4. О сеоби Срба из Инђије – у заједници Индоевропске расе

1) Трагови живљења срп. у Африци 2) Трагови живљења срп: у средњој Азији 3) О старим Кинезима и њиховом судару са Србима 4) О старим Бугарима и језику њиховом

Глава IV. 5. О становању Срба ово Хвалијског, Азовског и Црног мора

1) Како су се сва садања славенска племена звала само Србима 2) О постанку разних имена сад. слав. племена 3) О становању Срба у Малој Азији 4) О Србима у Италији 5) О Србима у дан. Турској у Аустрији

Глава V. 6. Долазак старих Елина и Римљана у српске земље

1) Пропаст Срба у Малој Азији 2) Пропаст Срба у Италији 3) Карактеристика Грка и Римљана 4) Пропаст Срба у дан. турским и аустријским земљама

Глава VI. 7. Срби у Ђерманији, Данији и т.д.

1) Борба Срба у Ђерманији и другим земљама с Римљанима, Немцима Готима и т.д. и пропаст српска

2) Трагови живљења српског у Ђерманији 3) Две песме народње дан. Лужничких Срба

8. Приметба Други део

2

Глава VII. 1. Хуни, Српска Свевладова држава, Авари, српска држава под Дрванићима или Дрвенаревићима, Бугари и Маџари

а) Срби 1. Краљ Свевлад, Самовлад или Само, Самко I. Од 492. – 530.год. 2. Цар Борис или Брус I. Свевладовић или Самовладовић I. Од 530 – 540.год 3. Цар Остројило I. Свевладовић или Самовладовић II. Од 540 – 552.год

б)Срби у Италији и пропаст зап. Римске Империје 1. Краљ Татило Свевладовић III. Од 541 – 576.год. 2. Краљ Теја Реја (Хтеомир) Татилов Свевладовић IV. 552 – 563. 3. Остатци Срба у Италији и данашње њихове песме 4. (6.) Цар Свевлад или Смовлад II. син Стројимиров, Самовладовић III.(V.)

од 552 – 564. 5. (7.) Цар Селимир I. Свевладов или Самов син Свевладовић или Самовић IV. (VI.)

564.–585. 6. (8.) Цар срп. Владан I. Селимиров син Свевладовић V. (VII.) од 585.– 610. 7. (9.) Цар Радомир I. Владанов син Свевладовић VI. (VIII.) од 610.–620.

в) Авари, Бугари и Маџари 2. Друго државно и народно преселење српске власти у ове земље под Дрвановим или Дрвенаровим сином

1. Цар Звонимир I. Дрванов, (Дрвенаров) од 632.–675. 2. (12.) Краљ Будимир I. Звонимиров Дрванић II.675.–680.

4. Краљ Будимир и админ: деоба Србије 1) Бела Хрватска или Долња Далмација 2) Црвена Хрватска или Горња Далмација 3) Србија 4) Банство Босна 5) Велико Жупанство Рашка 6) Сјеверно велико Жупанство Рашка 7) Велико јужно Жупанство Рашка

3. Краљ Светолик I.Будимиров Дрванић (Дрвенаровић) III. 680.–692. 4. Краљ Владислав I.Светоликов Дрванић (Дрвенаровић) IV. 692.–709. 5. Краљ Томислав I.Владислављев Дрвановић V. 709.–722. 6. Краљ Себислав (или Збислав) I. Дрвановић VI. 722.–749. 7. Краљ Разбивој I.Себислављев Дрвановић VII. 746.–753. 8. Краљ Владимир I.Себислављев Дрвановић VIII. 753.–773. 9. Краљ Хранимир I.Владимиров Дрвановић IX. 773.–782. 10. Краљ Тврдослав I.Хранимиров Дрвановић X. 782.–787. 11. Краљ Остројило (или Стројило)II. Владимиров Дрвановић XI. 787.–791. 12. Краљ Толимир I.Остројилов Дрвановић XII. 791.–799. 13. Краљ Предислав I.Толимиров Дрвановић XIII. 799.–805. 14. Краљ Крепимир I.Предислављев Дрвановић XIV. 805.–830.

5. Краљ Крепимир и доцнија адм. деоба Србије 1) Поганија или Нерента 2) Захумија или Захлмија 3) Каналис или Диоклеција 4) Краљевац (Дукља – данас део његов Дукађин) а и Прехвала (или Прахвалитанија)

15. Краљ Светозар Крепимиров Дрвановић XV. 830.–835 16. Краљ Радослав I.Светозарев Дрвановић XVI. 835.–850.

3

17. Краљ Чеслав или Честислав I. Радослављев Дрвановић XVII. 850.–862. пропаст Србије и појав Бугара

г) Маџари у српским (Славенским) земљама 18. Краљ Петрислав I. Радослављев Дрвановић XVIII. 864.–879. 19. Краљ Павлимир или Бела I. Петрислављев Дрвановић XIX. 879.–910. 20. Жена Белина (Павлимирова) Дрвановић XX. 910.–930. 21. Краљ Тресимир I.Белин или Павлимиров Дрвановић XXI. 930.–960. 22. Краљ Прелимир I.Тресимиров Дрвановић XXII. 960.–982. 23. Краљ Хвалимир I.Прелимиров Дрвановић XXIII. 982.–986. 24. Краљ Легет I.Крешимиров Дрвановић XXIV. 986.–989. 25. Краљ Силвестер I.Болеслављев Дрвановић XXV. 989.–993. 26. Краљ Тугомир Силвестров Дрвановић ХXVI. 993.–997. 27. Краљ Хвалимир II.Тугомиров Дрвановић ХXVII. 997.–1003. 28. Краљ Петрислав II.Хвалимиров Дрвановић ХXVIII. 1003.–1010. 29. Краљ Владимир Свети II.Петрислављев Дрвановић ХXIX. 1010.–1015. 30. Краљ Драгомир I. Хвалимиров Дрвановић ХXX. 1015.–1019. 31. Краљ Доброслав или Воислав I.Драгомиров Дрвановић ХXXI. 1036.–1055. 32. Краљица Неда I. и најстарији јој син Гојислав Дрвановић ХXXII.1055.–1057. 33. Краљ Михајил I.Војислављев Дрвановић ХXXIII. 1057.–1073. 34. Краљ Радослав II.Војислављев Дрвановић ХXXIV. 1073.–1089. 35. Краљ Бодин I.Михајилов Дрвановић ХXXV.1089.–1100. 36. Краљ Доброслав II.Бранислављев Дрвановић ХXXVI. 1100.–1102. 37. Краљ Владимир III.Михајилов Дрвановић ХXXVII. 1102.–1114. 38. Краљ Ђурађ I.Бодинов Дрвановић ХXXVIII. 1114.–1117. 39. Краљ Грубеша I.Бранислављев Дрвановић ХXXIХ. 1117.–1124. 40. Краљ Ђурађ Бодинов Дрвановић ХL. 1124.–1143 41. Краљ Грдиња (или Градиња) I.Бранислављев Дрвановић ХLI. 1143.–1154. 42. Краљ Радослав III.Градињин Дрвановић ХLII. 1154.– 1160. и уништење cpп. Краљевства

Глава VIII. 6. Срби под Неманићима и другим, стање њихово под Немц: Маџар; и т.д.

43. Цар Немања Стефан I. XLIII. 1160,–1195, 44. Цар Стефан I.Стефанов Неманић I. (Свевладовић XIVIII) 1195.–1222. 45. Цар Радослав IV.Стефанов Неманић II. 1228.–1234. 46. Цар Владислав II.Стефанов Неманић III. 123.–1240. 47. Цар Урош I.Стефанов Неманић IV. 1240.–1272. 48. Цар Драгутин I.Стефанов Неманић V. 1272.–1275. 49. Цар Милутин I. Стефанов Неманић VI. 1275.–1321. 50. Цар Стефан II. Милутинов Дечански Неманић VII. 1320.–1333. 51. Цар Силни Стефан III. Душан I. Стефанов Неманић VIII. 1333.–1356. 52. Цар Урош II. Душанов Неманић IX. 1356.–1367. 53. Краљ Bукашин I. Мрњачевић I. 1367.–1371. 54. Цар Лазар I. Грбљановић I.1376.–1389. 55. Царица Милица I. Југ-Богданова Грбљановић II. 1389.–1405. 56. Деспот Стефан III. Високи Лазарев Грбљановић III. 1405.–1427. 57. Деспот Ђурађ II. Вуков Бранковић I. 1427.–1457. 58. Деспот Лазар II. Ђурђев Бранковић II. 1457.–1558.

а. Стање Срба у Typcкoj и Аустрији б. Jе ли Душан узрок cрп. пропасти ? ц. Политика (и стање Срба, Аустро-Маџарска

4

Глава IX. 7. Статистичко, етнoграфски преглед Срба и српских (југославенских) земаља 8. Дела употребљена за овај састав 9. Поговор 10.Милош С. Милојевић

Milo{ S. Milojevi} ПРЕДГОВОР ОБНОВЉЕНОМ ИЗДАЊУ

Велика је одговорност, чак и храброст, издати најзабрањенију књигу у историји писане речи. Књигу, која је требало да постане српска Библија, а ево тек сада после 124 године она је поново угледала светло дана, и то намерно у фототипском издању из пијетета према аутору, са свим штампарским грешкама које су још тада 1872. учињене. Како се догодила та забрана и зашто, ко је забрањивао, ко је тако страшно мрзео да је чак и друге Милојевићеве радове, такође драгоцене, изопштио из српске духовне баштине? На ово мучно питање одговор ће једног дана свакако бити дат.

Мењале су се династије супротних политичких оријентација и непријатељске једна према другој, мењали друштвени системи, мењале чак и државе, а забрана је остајала. Данас књига није забрањена, али, у страха су остале велике очи. Мењале су се и институције, мењала Академија наука и академици, али су листом остајали непријатељи свог некадашњег колеге. Мењали су се патријарси и односи у Цркви, али не и став против Милојевића, смењивала су се поколења али ни у једноме није било довољно смелог издавача. Зашто, побогу?! Како то да баш сви, иако међусобно сукобљени, нађу заједнички језик и заједнички интерес када је Милојевић у питању? Каква их је то политика могла водити, или боље речено порив, током дванаест и по деценија? И шта је то толико "страшно" што је пронашао и написао Милош Милојевић? Да ли је то, ипак, зато, што истина никоме на овом свету не одговара? Најбољи одговор, драги читаоче, налази се у самој књизи.

Милојевић је, дакле, трагао за српском историјом по архивима Пекинга, Москве и Рима и већ то му је био довољан грех, јер се није ослањао на једину званичну Бечко-берлинску историографску

5

школу, која иначе, одише србомржњом и фалсификаторством. А на тој школи почивају научни радови и титуле домаћих историчара и академика. Шта с њима и куд ће онда они, када је Милојевић доказима оборио све силне лажи те школе о Србима. Или, шта ће, на пример, наши фанариоти са својим Грцима који нас научише свему што знамо - писању, сликању, зидању, певању, веровању... пре њих бејасмо крдо - и све то у десетом веку после Христа, шта ће ако Милојевић доказује да су Срби вајали, зидали и писали ћирилицом на свом језику, осам стотина година пре Христа. Разлика је у неких хиљаду осам стотина година, зар не?

Даље, Милојевић је родоначелник лингвистичке теорије у историографији која после толико времена тек данас добија пуни значај и постаје једно од поузданих историјских мерила. На пример, он налази српски језик у именима планина, река, језера и градова на просторима од Балтика до Сицилије и од Пекинга до Броднице (Стразбура), називе који своје значење имају само на српском; налази надгробне споменике исписане српским језиком по читавом Евроазијском копну; даје животописе педесет три српска краља и цара пре Стефана Немање (г) и описује две династије - Свевладовиће и Дрваниће - успешније и дуговечније од Немањића итд, и т.д. Како тешко је то морало пасти онима који слове за истраживаче а немају смисла за то?

Многе поставке из ове књиге већ су доказане савременим научним радовима и књигама више домаћих и страних научника, а последњи је управо стигао од италијанског професора Радивоја Пешића, који не само лингвистички него и антрополошки и археолошки потврђује Милојевићеве тезе.

Анатемисање заборавом и изопштавањем свих његових дела донело је српској култури очекиване и тешке последице. Рукописи необјављених а драгоцених књига из историје и народне баштине највероватније су намерно уништени. Само нам је остало да предпостављамо какво се благо у њима крило и заувек пропало. Колика је нетрпељивост била према овом делу и аутору показује чињеница да никад нико није ни покушао да истражи само наведену библиографију, а некмоли шта друго. Само један историчар истраживао је наводе из ове књиге и то у само једном делу Европе и није нашао ниједну једину нетачност.

Зато је циљ овог обновљеног издања „Одломака" да се од уништења спасе то мало истине, сачуване у свега неколико преосталих примерака књига које су веома оштећене. Такође, „Одломци" су већ на компакт диску, биће умножени, и тако сачувани за будућа поколења.

Неке мање нетачности које ово дело садржи нису од пресудног значаја, управо зато што највећи његов део стоји стамено на необоривим доказима.

У сваком случају, захваљујући добротворима и ентузијастима, ово драгоцено дело српске културе, надамо се, отргнуто је од потпуног заборава и спасено од уништења на које је било осуђено.

П. Милошевић

П Р И С Т У П.

Паметарница — историја — народа каквог, као и у опште целог света, није ништа друго до: храм у ком нас остављају све страсти, све свезе са садашим животом и свима одношајима себе самих спрам појединих чланови, и свију народа, на овом божијем свету. Као таква, и као одвојена од свега везујућег нас, она нас једино везује са правдом и истином, са узвишеном силом, у којој се сви појави људски, а односно народних радња и бића, појављују у својој првобитној и истинитој чистоти и наготи. У њој немају места одношаји наши, који зависе и од наше собствене воље и воље околине у којој се налазимо. У њој све што је придевено и што има свезу са неистином одпада, тако исто, као лед од угрејаног гвожђа, или другог чега; па ма колико се старали, да их сљубимо, споимо, накаламимо: они се једно од другог двоје и једно од другог одпадају. Вечна правда и истина никада се неможе накаламити, па било на вечну, или времену садању, и прошлу, неистину. Оне увек иду разним правцима, па што даље, то се све више и више разлике и накаламци једне на другу, разпознају.

6

Паметарница народа каквог, као храм у ком нема ништа садањег, показује нам прошлост народа у његовој првобитној и правој истини, без дометака и долепака. У њој видимо јасну и чисту прошлост, која је узрок садањости, по којој се ова и познаје, а из ове се обе верно и истинито изводи будућност, или другим речима: паметарница народа каквог није ништа друго но: чисто и најсавршеније огледало, у ком се виде наше првобитне цртице чисте и јасне, одвојене и одељене од свију данашњих и времених додатака и налепина. Такав храм, таква божаствена и надземна сила вечне правде и истине, паметарница народа каквог, показује народ у његовом првобитном и правом суштаственом виду, без да се овај може мењати и по вољи не само појединог лица и појединих народа, него и свију скупа појединих лица и народа дотеривати и превијати куд који хоће и може. Но као год што вечну правду и истину немогу, или неће, поједини занешени страшћу и опутани у разне опуте млогостручних појава садањих одношаја људских, да разуму и одма схвате, тако исто и праву и истину паметарницу народа каквог, немогу одма да схвате и сазнају ове овакве, и овим подобне гомиле биле оне своје или туђе.

С тога је често, а нарочито, код оних народа, који стоје на ниском ступњу изображења, да се више заносе за садањим питањама, и у овима, подобно животињи, налазе хране за своје душевне, а више материалне силе и потребе. С тога се они, као и животиња, брину само о садањости, неодносећи ову будућности и невезујући обе ове са прошлошћу, као да ове и нема. Тако чине сви дивљаци, а тако подобно овима и све животиње, којих се умна снага, моћ, као и степен савршенства, мери по животним силама. Тако је мрав, као и пчела, најсавршенији, међу свом својом браћом; па често и крупније животиње својом умном снагом надмашује и тим је постао дуготрајнији и вечнији и од ових. Готово би се могло праведно закључити, да ће он остати вечнији од лава и да ће порода мрава дуже трајати на земљу и од ових и других огромнијих, но у сразмери величине мозга млого мање имајућих душевних животних сила. Опстанак ових у односу према човеку неможе се мерити ни по каквим условима; јер су према њему, као вечног непријатеља и једног и другог, једнаки и исти. У колико напредује човек, у толико се условљава назадак и утамањивање и мрава и лава.

Са глупог и непаметног схватања стања ствари паметаристу историку—је тим теже и жалостније у народу коме у колико је овај заузет за садањим тако знаним, по његовом мишлењу, суштаственнм и јединим питањама, која имају разне узроке, међу коима се потпуно правдају само они, коима се обусловљава одржање народа и народности. Што је народ неизображенији, и што се ближе приближава животињи, тим га се мање тиче прошлост, о којој не ће ни да чује, а за будућност неће ни да зна. Писати дакле о оно нешто по мишлењу садањости, не само да нема важности, но које изазива и разне страсти, одрицања и т. д. било је и остаје увек најузвишенијим и племенитијим својством човека, којим га је вечни творац и наградио, као сувишношћу над осталим својим створовима. Што је глупљији и неразвијенији народ, тим мање мари, а још је мање марио за своју прошлост, па као такови: или нам је врло мало, или готово ни мало, оставио дата о својој прошлости, коју неуважаваше, па и рачуна о њој невођаше.

Писање прошлости таквог народа у толико је теже, у колико он не само није ништа радио на овој, него уколико је, неразумевајући и непознавајући своје собствено и себе самога: своје уписивао у туђе, или га сасвим од себе одтуривао, па и ненаговештавао као такво, а напротив, туђе, натурено вештијим, или по својој сопственој глупости сам без ближег и удаљенијег садејства других, примао и усвојао; те тако направио, од оно мало свог заоставшег од старине и прошлог жпвота, неку сбрку, коју размрсити и разсветлити треба јаких дата, строге науке и јасне и праве критике, особитог дара и погдеда, као и схваћања и правог појимања стања ствари.

Овом сбрком, овим непознавањем самог себе и собственог прошлог, овом нељубављу спрам свога и себе, овом немарношћу ни за прошлим ни будућим, а само животињском грабљивошћу за садањим, ваља придодати још ужасне и страшне преврате, у разним вековима, временима и народима, које кад се све скупа узме, онда, као да изгледа: да се и ваља опростити са прошлошћу и рећи јој своје последње: с богом и вечна памет; па се заузети за садањост и на овај усасредоточити све своје умне и телесне силе. Али у самој ствари није тако, нити може бити, јер није у самој човечијој природи без узрока постало: ,Што више идеш даље видиш. Што више живиш више знаш. ''Што више учиш више ћеш знати'' ит.д.Оно је постало из саме потребе људске, те се и мора вршити по самим природним

7

нагонима н наравима људским. А што је се мало, или скоро ни мало, урадило на овој струци, узрок је низак ступањ народног изображења, и претерана себичност окружавајућих га народа о самоодржању себе и своих.

Тако док беаху народи на ниском ступњу изображења, вечно се бојаху, да ће им, за ону њихову садањост, бити мало срестава за живот; вечно се бојаху од умложености, те с тога: један другог убијаху, војштише један на другог не само, него и на своје собствене, бојећи се умложења и, у сразмери овог, умалења дневиних животних срестава. Тако чињаху не само у стара и у најдивљија доба, него и у најновија времена то исто проповедаху и научене економисте. Памет и дар човечанске силе и ума човечијег показа сасвим друге резултате, те изађе: што више људи и народа, више среће и добра на земљи, више благостања и срестава за живот, као и дата за будући и прошли живот.

Тако би данас Малтус и друге економисте вапијале кад би доживиле и видиле: да је у Инглиској уместо 13, 30 милиуна душа, дакле још једном онолико колико је било. Оне би се бојале, да овај вишак не помре од глади. Тако би сада биле пренеражене неке лекарске главе, кад би сазнале: да од извесних, у њихово доба бивших болести, сада умире само 10. људи на 100 у место 90. на 100 и т.д. То исто бива и за паметарницу прошлу сваког народа, који је још на оном ступњу изображења, које се врзе око дневних животних питања. Таквом народу указати праву његову паметарницу и казати коју више, од неколико збрканих и сплетених разних дата своих и туђих, разуме се по себи: био би узрок презрења и одвратности ит. д. Под именом своје прошлости, дало би се особитих дата за будућу праведну оцену његовог ниског, и блиског животињи, ступња изображења.

Није довољно да какав народ има државу, власти , известан ред и поредак — који је код изображенијих често непоредак — извесне установе, извесне рамове свог кретања и своих радња, свог правца, мишлења, обхођења, појава своих укупних и појединих обоих, т. ј. душевних и телесних, способности — и т.д. што видимо и у неких животињица и малих и великих, што видимо и код мрави и пчела; — јер му све то неслужи у незнам бог зна какве похвале и преимућства, не само над осталим народима него и над неком извесном животињом, — њему још треба млогог и млогог, па да се може дичити и поносити својим собственим. Треба му пре свега познање себе самога и свога. Ово познавање себе самога и свога несастои се у томе, да зна: колико има зуба, какве су му очи, нос, колико има ушију, прстију и т. д. но ваља да зна нарочити то: своју прошлост и садањост, као узрок и следство ове, па са једном и другом да управља својом, и својих будућих нараштаја, будућношћу, и да ову појми и сазна како ваља и треба. Паметарници је у њена 3. дела задатак:

1. Да нам престави нашу прошлост онаквом каква је била па прошла, као и зашто је таквом а не другчиом била и зашто је тако, а не другчије прошла и т.д.

2. Садањости је задатак: да нам ову покаже као непроменљиво сљедство прошлости; да нам у овој покаже све сљедствености излазеће из прошлости, као узрока, па и оне, које су јој као накаламак и налепак, узроком прошлости и садањости, придодате.

3. Будућности је задатак: да нам још за раније определи, одреди и покаже прави и истинити пут, који као ствар прошлости управљан овом и садањошћу, мора да буде, и мора онај правац да држи, којим га ове две силе гоне и терају.

Разуме се, да није могуће за нас, бар за сада, да говоримо о садањости и будућности, кад још немамо ни појма, а камо ли јасног и чистог знања о нашој прошлости. Млоге тегобе стоје на путу да човек зна како ваља и треба прошлост народа из кога је. Међу највећијим стоје још и ове:.

1.Неписменост, или бар ова несачувена, народом из кога смо као и нерадо описивање туђих народа, туђинима, и то из два узрока:

а) своје личне сујете и славе, ако су били узвишенији и изображенији од тог народа о коме тражимо писмених дати,

8

б); зависти и злобе, ако су били неразвијенији и неизображенији.

2.Пресељавања и прогањана разних народа, као што видимо да се то још и дан данашњи чини. Примера имамо у Инглиској као најизображенијој држави европској, па шта да кажемо за остале. Међу млогим и ужасним примерима, да наведемо само ове: 1803. год. прве насеобине инглијске, састојеће се из преступника и војника, појаве се у Тасманији, у којој је за 27 год: сав острв од њих заузет, а староседиоци готово сви изтребљени и утамањени. И ово је мало било за изображене Инглизе. Да би што пре постигли своју цел, т:ј: да би нестало староседиоца, они објаве обсадно стање несретног острва, и сваки седми Инглиз пође да утамани несрећне народе острва. Није дуго трајало, житељи, староседиоци, били су скоро сви утамањени и побијени, а заробљене најпре превезу на остров Great Island, потом на Ireanders. Од овог несретног народа 1835 год: било је свега 210. душа, 1838. 52, а 1844 само 44. душе.

Тако је свуда и на сваком месту било и бива још и данас. Тако на Отаји-тими, при доласку европеаца , било је преко 100.000 душа, а сада нема ни 7000 пуних. Тако се, у седници дољњег дома, држаној 13. Марта 1862 год. у Инглиској поведе реч о Новој Зеландији, у којој је тада било 50.000 настањених Инглизи и 70.000. староседиоца, које је 7000. војника морало, по налогу правитељства, да брани, да их дошљаци Инглизи не утамане. На војнике ове држава троши преко 700.000 Фун. штер: или наших новаца око 1.400.000 дук. цес. Тада је Фортеска, министров помоћник, бранио то питање: да и даље војска тамо остане, да је то нуждно, сљедователно и тај издатак на војску, не с тога: да ова заштити насељене ту Инглизе од староседиоца; него староседиоце од уљеза Инглиза, да их ови неби све до последњег човека утаманили'.'' Робак Инглиз одговара овоме: ''Што пре Инглизи изкорене Маоре — староседиоце — то је боље?!!''', Ево ти хришћанске љубави и човечности у најизображенијег народа! — види С. Ешевскаго Етногр: Етјуди СП: 1862 год. стр. 5а. 55. и т. д.

3. Додир и сношај са разним јогунастим и нечовечним народима, као и глупим да разуму и науче туђе језике и т.д. Тако имамо примера у неразвијеним и неспособним Елинима, Римљанима и немачким народима, да су ови Славене, елинили, римљанили, немчили и.т.д. једни немајући способности да изуче и изговарају слав: језике а други имајући разне начине за претапање туђих народа у своје, у чему се особито одликују. Кинези, Елини и опет Римљани и Немци са Инглизима и другим своим ђерманским и романским рођацима.

4. Христијанство и писменост. Христијанство у колико је учинило добра народима, озарившији га лучом истине божаствене науке и човекољубља, у толико је његово свештинство оназадило и унесрећило народе са њиховим паметарским споменицима. Тако знамо, да благодарећи христианској нашој браћи Пољацима и дан: Немцима, пропаде за славенство, а нарочито за србство, сва дан: Ђерманија и прели се у Немце и т. д. Проповедници ове свете, најчистије и праве божанствене, вере, оставише благе и праве проповеди, заборавише на речи спаситеља: ''љубите један другог, као саме себе'' па узевшији у једну руку мач, огањ, муке свакојаке, пакао и јад, у другу сплетке, интриге, себичностиости и т. д. утаманише и сатреше толике народе и земље, само да би своје народности и своје стомаке обогатили и разширили.

Једини, на свету, Срби примише ову свету и праву веру добровољно; те с тога и имају славе као успомене ове светиње и блага, којима се отликују од свију народа на свету као и трпељивошћу других и туђих вера. Како је се разпростирала подлост, гад, јад, чемер, себичност и друге гадости и паклене утве и авети свуда и на сваком месту, под именом вере, имамо милиунима примера, више као зала, него као добра на овој јадној и чемерној земљи божијој.

Докле се сада и у ово време са тим долази имамо примера свуда и на сваком месту па да и ненапоменемо жестоку и нечовеч: расу ђерманску у виду Инглиза, која од 8,175 124. душе у 1841. Ирландеза, за 20. год: или до 1861 год, учини само 5.792 055 душа, а у Инђија у Орису

9

1866 год. сатари за 1. годину дана својом шпекулациом преко 2,000.000 душа, као што тврде: Керије, Текареј и друге социалисте ингл. амер. и осталих народа.

Кад се то тако ради данас у 19. веку по Христу, и то од најизображенијег и просвећенијег народа, па још са собственом и рођеном браћом, а да шта је било на једно 3 до 4 тисуће година пре Христа и после овога до средњих векова, и са својима, а нарочито туђима, — то само један Бог, и вечна правда, знају? Ово је дакле у времену врха нашег садањег савршенства; ово је после тисућу осам стотина и неколико година после благог нашег Спаситеља ?! o tempora, o fratribus nationis Christianibus!!! Има ли би још млого и млого тегоба и сметња да излажемо за нашу ствар, као и општу нашој сродној ; но све то остављамо до другог пута и времена, не с тога што немамо грађе за ово, но с тога: што немамо права, да обтерећавамо наше дело овим и оваквим стварима.

Имајући дакле у виду све те тегобе и сметње, које потпуно и најопширније царују у прошлости србског, — сад. укуп. славенског,— народа, ми морамо прегледати прошлост нашег народа и то у храму њене паметарнице, без свезе са садањошћу и са садањим разним околностима и разностручним појавима садањег нашег живота и положаја. А да би ова била што истинитија и да нам се неби могло ништа приметити, довесће се преглед прошлости нашег народа само до времена владе Неманића, или до тог доба: кад је он нешто мало боље и јасније обележен.

ГЛАВА I.

I. О СРБИМА.

Прошлост србског народа, којег Народопис — историско-етнографску карту — подносимо, тако је замршена и заплетена: да се скоро неможе и незна одабрати права и народна истина и ствар од сумешина и уплета туђих. Српски народ нема обрађене своје паметарнице, те да би се могло што из ове узети, а нарочито оно, што се односи на његову прошлу и садању етнографију. Збрка разних паметарских дата, неразумевање ових, недостатци паметарских свеза и филолођијских закључака и истина, чине прошлост народа србског огромним и ужасним хаосом. Овај и овакав ступањ његова развића, по раду његових досадањих писаца, довољан је доказ и његове будућности, која неможе превазићи ни садањост, а камо ли још већи скок и блесак добити у будућности: ако се неодпочне ићи правим и истинитим путом.

Досадањи вајни радови на овом пољу такви су, да више заплећу и замршују ствар, но што је објасњавају и на прави пут изводе. Сбрка паметарских дата, без филолођијског и правог најстаријег знања за народност какву, чини његов прошли, и садањи живот, само вечном муком, сплетњом, врзењем у једном и истом и помрчавање и убијање једне и исте ствари, са којег и сама ствар мора а пре, а после, или сама од себе и собом пропасти, или натерана другим околностима у свом замршају размрсити се, но као сасвим туђа и друга и са туђом се народношћу споити и у ову се прелити.

Већина паметариста србског народа узимали су, по странцима унеколико познатим, а боље непознатим и замршеним, политички живот српски за основ њихових паметарних списа и према овоме зидали своје зграде, подтурујући под исте ривотине и разсипине филолошког незнања, са чега су им се увек пре рушиле, но што су биле довршиване. Заборављало је се: да о народности каквој говорити, без кореног и правог знања, ове значи толико исто — и још горе — колико и неодговорити. Заборављало се: да је први основни камен паметарници сваког народа, његов језик и народност, његови умни појави оличени речју, песмом, причом, загонетком и т.д. којима он и ствара засебну паметарницу. Од првог рала — пара — људи, од коих постаје цео народ и народност, па до његове државне зграде пролази, можда, стотинама тисућа година, које обично паметаристе све гураше и тураше у поноре вечних мракова и провалија, као да то небеше клица, основ, заметак и развијање паметарнице тога народа, о коме се пише и говори; па тако исто чинише и наше паметаристе. Такав погрешан правац, који

10

зависаше не од њих колико од ступња народног развитка, учини: да ми готово знамо више и о Хотентотима, но о нама самим.Млогога у нас има, можда, и хотентотског што држимо за своје, а напротив свога што држимо за тунгуско, финскомонголско и т.д.

Ето у таквим тешким неприликама и у таквом времену налазимо се, у ком морамо, са наше Народописне мапе српских земаља, да коју проговоримо и о прошлости нашег народа. Нека нам се не замери за недостатке, непотпуности и остало што буде непотпуно и строго неиспитано, једно са наших малих сила, слабог знања — а јаче и није могуће кад се и сам народ налази па овом ступњу изображења у коме смо — а друго са немања до сада ничега урађеног на овом пољу, па и не покушаваног да се уради. Ствар наша неће ни издалека тачно и јасно бити објасњена и протумачена; али ће јој се барем бољији правац дати и пут промерити, по ком промеру, ваља градити најсавршенију жељезницу. Довољно је за нашу одбрану, да наведамо само ово: што се у нас непокреташе мисао, а камо ли покушаваше рад, да се барем ово протумачи и објасни: од куда Срба, шта значи та реч , како се јављају они као честица чињенице у општем људском раду, коју и како одигравају улогу у овом опште светском појаву разних народних појава и радова и т.д ?

За, нас је увек било, а и још ће доста времена бити само то: тако и тако каже Порфирођенит, Тунман, Енгел и т.д. па и каква Нешредија и ко други, а како ми и наш народ кажемо и држимо, то се никога и нетиче, баш као да тих питања и није створила вечна и свемогућа сила. Тако, покрај свег свог, тако да рекнемо, описаног политичног живота Срба и појава ових у заједници опште радње људске и разних народа, ми још незнамо: шта су и колико су ти Срби допринели роду људском одиграном, или неодиграном, својом улогом, као и сами себи и т.д ? Ми још незнамо, ни колико су се и како они јављали у општој паметарници и т.д., а о свему овоме није наш задатак сад овде да говоримо. Наше је прво, колико нам наше мале силе и мајушно знање допушта, да кажемо шта значи име: Срб, Србин, Серб, Сербин, Сирб, Сирбин, Сјарб, Сјарбин, Сорб, Сорбин, Серс, Серсин, Сораб, Сорабин, Сербер Сереб, Себр, Себрин, Серберин, Сурб, Сурбин Сарбин и т.д.

Значај имена Срб у разних народа и писаоца

1. О самом имену Срб, Србин и т. д. наше млоге као и туђе, паметаристе говориле су по нешто нагађајући и довијајући се; но сво то нагађање, без зреле и ваљане критике, основане на филолођији, као темељу паметарнице и свега што се на какви народ и његову народност односи, — невреди баш тако млого.

Тако нам млогоуважни мученик, на пољу паметарских наука, Архим: Јован Раичъ наводи — у II том стр. 145. 160. Истор. раз. нар. Беч 1794 год. — једне писце, кои доводе Србе од Хуна Сабира, као једнога народа; друге од Сармата; треће од реке Сербице, која лежи између Тигра и Ефрата; четврте од Скита; пете од Серва, слугу; шесте чак и од римских опанака; па седме чак и од копилади; осме од Тулија Сервија; девете од Српа; десете и од Свраба, као тобож да су били сврабљиви за ратом и т.д.; а он их сам доводи и од сјевера и Сибира дан: и сбора, скупа и т.д. јер су вели тамо становали, а Сибир је од сјеверне стране и т.д. као што се то види из ових његових речи — вид. Ист. Хор. Сер. и т.д. стр. 154 и 155.

''Ест ли пожелајет читатељ мојего в произведенији Серб имена мјенија и т. д. тако и Серби, Саберов, или Сабиров, приобрјели имја или от собранија или от сјевера, обоја бо мјесто имјет могут и на послетку: что древњејшеје отечество Сербов Сиберија, от које и назвалисја'' и т.д.

Разуме се по себи: да сва ова тумачења имена Срб, Србин и немогу се назвати таквим, нити их треба опровргати, кад никаквих навода и доказа несадрже, ради одржања сваки свог закључка. Међу толиким писаоцима и тумачима имена Срб, које је наш неумрли Рајић навео на своим горепоменутим страницама, за дивно је чудо како је се један доцнији, иначе доста разборит и научан славен: паметарист, Г. Јан Колар, повео за Анонимом, ког тумачење Рајић на стр. 148. у преводу ставља овако:

11

''Прочее первообразно Сирб од котораго Сирбал, Сирбланин, сирбско и проч: Сверботу знаменујет, јако да не отмјеннено прочих себје сонародних возимут и Сирбли пронаименованије. Зане ашче вси обшче Слави, сијест Славни, или благонарочити називајусја, ини обаче Ервати от ервања или боренији, ини Верли — изрјадни —њеци же Вандали – даљше поступајушчи , — њеци же Пази — на се — обозрителније'' — и т.д.

Да би само потрьо право, јасно и истинито тумачење пок. г. П. Шафарика, и да би доказао: да Срб долази од свраб, шуга, болест, слабост и т. д. ватао је се за све окружавајуће га, — баш као утопљеник — неразбирајући млого о односности, или не, самом предмету; па у тој свој претераној брзини, готово изван дејствителности, прихвати се и таквих ствари, које су му, са свим тако названим филолођијским закључцима у место утврдиле, срушиле и утаманиле и саму ствар. У својој сувишној заузетости иде од Словака и осталих Слав: племена час Римљанима и у њиховим речницима тражи корена Србу од свраб! Из Рима лети, као на Пегазу, у Атину и другим Елинима, па кад и ту попабирчи огромне филоложске недосљедности, лети на сили налик на Бураха Арабима, Парсима и другим народима, који се сада клањају пророку Мухамеду, а негда Зороастру; те и тамо сабира оно, што баш и говори противу његових жеља и намера.

Пошто и ту скупи све, што се неодноси суштини ствари и што овој неприпада, пружа се халдејским Серафимима, да га на крилима својим пренесу у Халдеју, — Вавилон — и Јерусалим, па пошто му ови својом силом и огњем уништише све недосљедности, а да би загладио болест свраб и шугу на имену Срба допушта: да су Срби огњени и светли, као Серафими и т.д. Ето тако занешен у својој претераној ревности, да би своје закључке узнео у коло науке, и да би Србе само од свраба произвео, као ваљда угледине — идеале — свију садањих укупних, тако званих, Словена, налази да: Срб значи корено, свраб; јер је свраб у Словака, и наша свраб, или шуга, у свију садањих такозваних сл. племена, свраб, шуга.

Даље наводи како у Словака значи та реч и палити као: ''ruka mne pali'' т.ј. сврби, а палити значи немачки brennen, као да Немци другчије говоре и као да палити значи нешто друго од жеђи, горети сагорети и т.д. али свакојако незначи сврбити. Даље наводи у ческом, руском, срб: и т.д. да је сврбити то исто што и: сврбити! ? Од особитог су му куриозитета филолошки закључци: Срака — сврака — хитам, хвитам, и хватам, скерни, скверни, паскверни, хорети у неким племена, као у Руса, хворост, а то је све зато: јер се мора уметнути писме в у речима: sur, surim, sura те да изађе од surab ''svrab'' дакле чиста наша шуга.

Даље још гони тај славни славен; филолођист па наводи, да: сраб, или свраб, у Босни зову сербес, стрибеш, сарбеш, рус: сверб, свербеж, свербити, сврбети. Ето тако постаје Србин од свраба, а да је то баш тако наш славни славенски научењак, и то нек се незаборави из 19. век по Христу, и после дивног мученика за науку славенску пок. Шафарика, и других, наводи и речник Линде, у коме се вели, свраб назива и горја, горје т.ј. горе, горети палити, што опет у Латина значи: pruritus - prurio, per - urio, per - uritus или од buro, burere, као bru — ritus.

Даље наша научена глава иде, па доказује: да се у ст. Елина наш свраб, или шуга, зове на њиховом језику ψωρα. Зато наводи и речник одакле је узео ту реч, као да је говор о сврабу, а не о Србима. Пошто је се тако исцрпео, и пошто је прибрао и Немце и Парсе и Римљане, Елине , Арабе и Халдеје па и све Славене и т. д. напослетку умна глава закључује, да свраб значи: немоћ, болест, слаботињу и т. д. Ето, дакле ово начисто излази, упамтите и чујте сви! Кад свраб значи немоћ, болест, шугу, слабост и т. д. онда су и сви Срби: сврабљиви, слаби, немоћни; јер реч Срб то значи!? Упамтите и од сад зовите Србе шугом.

Овака наука, оваква научна закључења,овака тумачења, не човека из прошлих векова, у којима владаше тама и мрак и не туђина, као Анонима, који само нагађаше; него Славенина па још чувеног књижевника, наученог мужа, који живљаше тако рећи под носом Срба, па још у 19. веку,— упропастила би сваког, не само африканског Хотентота него и дивљака Полинезије, који још људе једе. Узмите ову ствар: човек смешао, у својој претераној ревности за науком, две сасвим разне и корено једна од друге разликујуће се по значају речи, па изводи оно што непостоји и неможе постојати. Изводи

12

име Србина од шуге и т.д. које кад би се допустило, изашло би: да има више права изводити га од друге наличитије речи... Има ли игде у свету, да се народи зову по болестима, има ли игде и да се зову по радовима и т.д? Колико нам је паметарница свију народа и времена позната, до сада се нигде не чита, нити ће се по свој прилици игда и читати: народ великокашљавци, горскоболестници, згранилници, ектичавци, грозничавци, ћелавци. рањавоножници, увоболници, зубоболници, трбоболници, жмигавци, мутавоболници, зриковци, тепавци и. т.д. као и: орачи, шивачи, ризничари, столари и т.д.

Да се неби коме учинили наши наводи сувишни, ево ћемо укратко и у главном навести у преводу и саме његове наводе, стављајући им на супрот праве и истините значаје. Прво долази еврејска реч ''сара и шара'' која значи лат: arsit и rusit,. Да је се у томе преварио и да никакве свезе нема свраб са еврејском речју сара и шара доказ нам је тај: што та реч није сара као што наводи г. Колар; него је саро, шаро, зара, а она значи то што у нас реч зора — види Ис. Рус. Слав. Шенир: сср: 77. Мос. 1859 год. — наш жар, руменило, светлост, и што Евреји никад немешају зору са шугом, а и латинска реч ardere значи горети, светлити, блистати и т.д. преко мере, волети кога, желити што и т.д. као: ardere aliquem, као што вели Вир. значи искати, желити што, а Цицерон опет: ardere amore волети љубити и т.д. Даље латинска реч rusit од куд је rursus, -а, -um жућкасти или беложућкасти, дакле не шуга и шугав; но само јасни црвеникасти и т.д.

б. Навод халдејских речи, serav, serapha, sarab, sarah, serah, незначе баш ни једна шугу и свраб, као што хоће г. Колар да им натури; него прва реч значи: жар, страст, љубав, силу, моћ снагу и т.д. која се може лат речју flagrantija, -ае изјаснити. Друга реч serapha значи опет: жар, пожар, топлоту, разгор, или то што лат. реч incendium у добром смислу а не хрђавом, дакле опет: светлост, јасност, жар, силу и т.д. Даље реч sarab значи опет: жар, силу бујност, светлост, или то што латини зову aestus torridus жарки, горећи. Даље реч serah значи: узвишени светли сјајни, дивни независни црвенорујни и т.д. лат: luxuriavit, splendebat; а даље surah значи: првенствујући, блистајући преузвишени, одкуда је и ser круна и sar, а код Евреја zar; цар, или прво лице на земљи. Од тог истог корена постале су и ове речи: sara кнегиња, госпођа, царица sarebit гвожђе, јакоћа и т.д. А од свију тих халдејских и еврејских речи постали су и Херувима и Серафима, као вршак светлости, силе, храбрости и т.д. Дакле све те и халдејске и еврејске речи неозначавају свраб и шугу; но: силу, славу, господство, власт снагу, светлост, независност, красоту, цара, господара, и т.д. која се својства подпуно и односе на праве Србе.

в. Грчки наводи Г. Колара такође неслуже му за подкрепљење и утврђај казаног, но шта више, као и халдејски и еврејски сами му побијају његове наводе и изобличавају га у његовој занешености. Тако σειρωозначава: жар, силу, красоту, светлост, а не шугу, од туда је и реч σειροςпалећи, светлећи сагоравајући, а од ове је и σειριος и αστηρ, сунце, — красота и дивота — палеће и сагоревајуће.

Даље реч αςτηρ означава силу, храброст, мужаство, слободу и т. д. као у лат. amor acer силна љубав, homo acer силни, слободни човек и т.д. а реч ζνρος (вероватно треба ζηρος)означава: сурови, силни, жарки, а и сунце у хрђавим својствима као кад спаљује и т. д. Даљи, наводи Г. Колара као: ραβσοςпрут, фиргас, розга, држка од копља и чаробни прутић меркуријев и других елинских идолопоклоничких богова, као и наводи ψωραшуга, свраб, αγρια — срп криви нож — αρεαςсилни, храбри κρνφη врх , савршенство — и т.д. невреде ништа; јер и корен други имају и сасвим друге ствари означавају, а не Срб, Срба. Тако дакле не беше срећан наш г. Колар ни у елинском језику.

Даље му 2. иду наводи, латински: surio која реч долази од ardor а и опет значи светлост, силу, топлоту, (tarreo, toror, horros ужас, несрећа serius, seriasus, severus ватрени, горећи, журни, servia венац sertum круна certus јасно светли и т.д. Немачки наводи у речима: sehr, sehre — спалити ferrehren — Sorge, schüren ватра и т.д. једном речју наведио је само све оне речи, које или значе саме по себи, или се односе на топлоту и видело, али све неозначавају шугу и свраб.

Наводи из славенског језика састоје се из свију речи, које или показују светлост и топлоту, или се бар наове односе, а тако исто и инглиске и неких других народа речи, но све оне које је наводио повезују само, силу, јачину, јунашство, слободу оштроћу и т. д а никако пишчеву: шугу, слабост, свраб, немоћ, красте, гној и. т.д. Наводити све разлоге његове и доказе из слав. језика било би толико, колико побројати све речи односеће се и показујуће горња својства, па шта више односеће се чак и зависти,

13

злоби подмуклости, тами, помрчини и т.д. — види Rozpra: о gmenah Slavskeho b Budine 1830 roku од 107—148.

Г. А. Вељтман у свом спису: Аттила и Русь у IV и V веку Москва 1858 год. стр: 122. говори:

''Г. Шафарик замјечајет, что названије Серби, било в древњејшија времена именем всего славјанскаго племени. Ми же полагајем, что оно издревле атносилос собствено к војсковому, ратному сословију к Росији'' и т.д.

А на другом опет месту говори, да срб значи: војника, храбра човека, сиромаха, који се бори вечно и од кога су и постали дан: сви Козаци у Русији и т.д. Г. Морошкин у свом делу ''Историко — критическија изсљедованија о Русах и Славјанах Сп 1842 год'' доводи име Срб од дрва високих и од сечења ових, дакле од високе шуме и т.д.; а тако исто и име Славенин и т.д. он налази да је такође од дрвосека, дрводеља и т.д. па је и елинско и римско Склавин правилно итд. — вид. стр. 90. — Но да ту ненаводи за правдање свог навода ниједну језгровиту мисао, ниједан филолошски прави и истинити факт, само се по себи разуме, и с тога га остављамо и не претрешена. Напослетку можемо рећи да су Г. П. ШаФарик, овај неумрли слависта, и Г. К. Николајевић ову ствар најбоље објаснили и протумачили; но је ипак нису најбоље, потпуније и јасније представили и објаснили.

Значај имена Срб у Шафарика и Николајевића

Тако Г. Шафарик, као најјезгровитији и најученији до сада слависта за име Срб. за које је доказао да су се сва словенска дан: племена тако звала, објасњава овако: ''Име тако старо, домаће и дубоко укорењено међу — свим — Словенима, а у странаца редко употребљавано, могло је само у својој домовини добити свој почетак и јестаствени значај. Тако у слов: језицима, као Велико и Мало — руском, и старо пољском, налазимо речицу, која тој речи одговара, а та је у Вел. и Мал. руском пасерб — puer, privignus — пољ: pasierb, са још неким другим произведеним речима од исте н. пр у Вел. и Мал. Рус: пасербок, пасербка, пасербица—privigna—пољск. pasierrbica—privigna— pasierbi, pasierbiczy, pasirbovy, pasierbny— све, пригев : и тд.''

Добро разгледана та реч показује: а), да је сложена, б), да је једна и иста са речицом пасторек — privignus — и в) да произилази од корени сир — sir orbus — Сложена је из предлога па и корене речи серб, које се саме по себи разуму за зналце словенског језика, без икаквог тумачења, тако исто као за Русе реч пасинок — privignus — подчерица — privigna — срб. посинак, пољ. pasynek — pronepos — словач. parobak — juvenis, privignus— од корена rob, и т.д. а тако исто и у туђина, као н. п.р. у Литоваца pasunis — privignus — podukra — privigna и т.д. — но особито сведоче источни језици, који су сродни с нама, у којих се као што ћемо видети, налазе обе изгледине, проста и сложена.

И ако је једна и иста реч пасерб и пасторак доста тамна и нејасна; но ипак је она јасна кад саберемо све речи односеће се том истом значају. Тако хорут: pasterz - privignus — pasterka — privigna — понекад и pastorik, pastorka, хорват; pasztorek, pasztorkinyа срб. пасторак, пасторка, чес. pastorek, pastorkyne, словач. раstorok, pastorka i pastorkynya, из чега излази: да овде писме о замењује писме е као и. пр. топл, у место тепл, срав. латин. tepidus, попео у место пепео, бобер у место бебер, Волин у место Велин и т.д. Писме к није ништа друго до завршетак н. п. посинак од син, паробак од роб и т. д. а писме т. је добавак као н, пр. у речи разптилити од пил корена, од туда је и стин у место сјен, стрибро, стреда и т.д. у место сребро, среда и т.д.

Тако дакле одовуд произилази пастерк или кад се раздели на саставне честице па — се — рк. које је савршено равно рус: и пољ. па — сер — б, ван завршетка, који овде саставља засебни завршујући слог, и ако се налази у санскр. речи paser — puer — персид. puser— filius, puer — пељвскиј poser, — puer — курдиски — suar — puer — и афганистан; suari и suai што све значе: син и дете. Тако дакле нема никакве сумње, да је у свима овим речима, — пасерб, посерб, пасторак и т.д. сер — ser — корена и засебна непроизводна реч, а све остало пред и после корена само су предметци и завршетци. Од овог је корена и стар. срб. или тако звано црк. слов. реч сир — orbus — рус: сири, сирота — sirota —

14

ческ. sirotek sirube, siroba, Дољно лужич. sirota Горњо лужич. serota, serotstvo, пољск. sierota, sieroce, sieroci, и т.д. Taj исти корен налазимо ми у санскр. језику su — generare, producere т.ј. родити, производити срав. prasuti, progenies — у лат. sevi, satum од se, sere y место se — sere — sese reduplicatio — у Гот. saian, скандинав. soa — serere — слав. сејати и т. д. а све те речи значе: родити, порађати, производити и т.д. и по томе у обе речи син и сир — sir — ota sir — и obe — serb — прво и најглавније означавају: порађај, рођење, или то исто што и лат. satus, natus, елин Τεκνον и т д. Отуда је јасно што су Руси своје прастаро пасерб и пасербица заменули са новим обичнијим и разумљивијим пасинок и падчерица. Тако је дакле сада јасан и истинит значај речи срб, серб и т.д. да она означава само: порођај, рођај, рођака род, народ, као и лат, gens, natio као и инђијско и од њега поставше serim што опет значи народ од једне крви и једног племена и т.д. — види Славен. Древ. соч П. Ј. Шафарика прев. Ј. Бођан: Москва 1857 т. I. стр. 313 314 315 и 316.

Г. К. Николајевић у свом делу: „Србска беседа у лат. писму Беч 1860 год. стр: 23 и 23." вели: „Ми се подпуно слажемо са г. Шафариком и можемо га назвати ђенеалогиом срб. имена по очинству, но мислимо да нас неће порећи, ако тој додамо и едну по матерству. Стабло ове налазимо у најближој речи утроба — γαστηρ, venter — преимућствено идеју материнства напомињујућој и у прораслима од куда кирилов: отрок — сигурно скраћеном од от—роб—ак, као по изјасњењу Г. Шафарика и pa-stor-ak, pa- ster-k, од pa-serb. — Такође и раб и срб. роб, рус: ребја, реб-јата, реб-енак, ст. чес. па-роб, лат. orb—us грч. ορφ-οςарбанаш: рапби, немач: Erb—e које све такође значе Τεκονpuer, paser, puser, чедо или у доцнијем и у преносном смислу: наследник — Erbe — чељаде — ропби — сироче — ορφοςorbus и пароб у смислу Славоја говорећег — сад иде комад песме из краљевдворског рукописа — овај матерински корен морао је долазити у најстаријем словенском са — @-ú-ü-ое — у почетку, или у среди и са носовим я-e на крају и тако гласити: @ðá", oerbe или ръбя, рьбя, roebe, које су се форме доцније по просодији различних наречија у раб, ребја, роб, претвориле. А као год што су се слагале са частицом па-п роб-ек, па-роб-ок, да добију значење пасторка, или момка, ђетића, тако су се равно слагале и са частицом сајузном cъ, ca, со с@, су — ςνν, соn — да означе обштинство рода и племена између деце, унука, праунука, потомака, као по примеру: спрежник, сродник, суродица, сапутник сажитељ и т. д. — СърбяSoerbe, συντεκνον, conpuer, consobr — inus млош: — сърьбятаsoerbad, serbadia i Saerbi, за разлику од туђина иноплеменика, чŷда, и т. д." Ова разлагања г. Николајевића и ако им има места, ипак држимо, нису била тако неопходна, да се онима горњим г. Шафариковим, додају, тим пре: што доказивати сродство и по материнству, код доказаног по очинству иако је ствар сама за се врло добра, пак држимо, није одвећ нужна и неопходна.

Прави значај имена Срб

Што се нac самих тиче, и покрај неумрле славе и непобитне и скоро једине вредности г.Шафарика у оној ствари, скромно наводимо: да нам се чини да су његови разлози доста једнострани, да као такви и не потпуни и ако су му сва тумачења основана на истини и правој и темељњој науци, — ипак нису подпуна потпуно исцрпљена и свестрано објасњена. Ово нарочито излази у речи Срб, Серб, без да је се имало погледа и на друге произношаје код садањих славен. разних, а некада бивших чистих и само србских племена и Срба, као укупног и једног братског срп: народа. Тако ни су узалудни изговори једног и истог имена народњег: Срб, Србин, Серб Сербин, Србљин, Сербљин, Сарб, Сарбин, Сирб, Сирбин, Серс, Серсин, Сораб, Сорб, Сјабр, Сјабрин, Сибр, Сибрин, Себр, Себрин, Сурб, Сурбин и т.д.

Свако то име једног и истог некада само србског, а сада свију славен. племена, народа, има и своје узроке зашто се тако произноси и изговара. Ниједна једина речица, ни један једини звук и глас у сваког народа, није постао без узрока, који је само њему својствен, а не ком другом и којој другој речици. Што је који народ у језику богатији, то он и има више, чинећих, се једнаких речи, које се чине да једно и исто означавају, а кад се добро проучи, онда излази сасвим другчије. Тако греше они који држе: да је онај језик богатији, који једном речју означава више предмета. Тиме се показује само слабост и неподпуност тог језика, као и слаба и нејачка, управо недоносна, створна сила тога народа, из

15

ког су такове речи. У нас се н. пр. држи да су такви језици богатији и т.д. Наш је језик и у оном првом погледу, т.ј. да по мишљењу неких, млого речи, које су у самој ствари и по склопу и значају различне, готово једно и исто означавају, најбогатији од свију дан. језика.

Осим овог, богатство се србског језика показује и у писменима његовим и у изражајима свију чистих звукова или гласова не полуживотних, носових, шуштећих и пиштећих, као у осталих неких народа. Он надмаша и све славенске дан: језике имајући више звукова, који се оличавају у писменима ћ, ђ и џ која налазимо још у 10. и 11. веку да суштаствују, а не као што неки наши наводе: да су пре неколико десетина година створена, и да су по нека од њих, као џ, туђа и да само служе за изражај туђих звукова и у туђим речима. На основу тога избацују га и у страним кореним речима, у коима одиста постои, као што чине писајући реч Мађар у место Маџар, које je и правилније и право име дан: наших Маџара, — или Манџур , — а не Мађар која је реч постала од шкипске речи Мађар, којом се означава име животиње тако зване магарац, или галокелтски роб.

Богатством нашег језика, којим превазилази све језике дан: европске и сва слав: наречија, неидемо да се похвалимо, чему би имало и места, да је наш народ тај прекрасан дар, којим је од вишње силе обдарен, употребљавао и употребљава на добро — напротив, баш овом богатству свију звукова, речи, лепоти и т.д. нашег језика, имамо да благодаримо: што изучавамо остале језике најлакше од свију народа на свету; што овим лаким изучавањем шкодимо сами себи и вечно се преливамо у све друге народности.

Ово је зло тим веће, у колико смо у додиру били са таквим народима, као што су: Китајци, Немци, разна турко-финска племена, Елини, Римљани, Гали и т.д. који решително немогаху да изуче и изговарају туђе, а нарочито слав: језике; те се у њих и преливасмо. Тако дакле свима оним, готово једним и истим именима Срба, узрок је само богатство нашег собственог језика, и значај разних ступња друшствених, просветних, државних и т.д. једног и истог братског народа, а не крива и хрђава изговарања једног и истог корена у језику једног и истог народа. Сваки онај произношај, иако се чини да означава једно и исто, од једног и истог народа, ипак у истом значају једног и истог показује и неку различицу.

Коме није познато: да се Срби Сережани — која е реч постала од Серс, Серси, Серби— зову зато:

1. што су вечни војници, 2. што су особите храбрости и 3. што су граничари или Крајинари, Краишници.

Тако налазимо негда ове Серсе или Сербе, у дан: Ђерманији, од којих најмањи мањак показује се у дав: Дољнолужничким Србима. Налазимо их у дан: Маћедонији, око дан. Сереса, који је и био њихова и од њих основана паланка и град, као гранични и међарски. Налазимо их и дан данашњи у Аустрији где као војници под именом од једних Краишници а од других Сережани, — Сережанин — и т.д. и дан данашњи чувају аустроугарске међе и покраине.

Даље коме није позната реч Серб, а односно наречија или изговарања у једних Срба је као а н. пр. Сарб а у некадашњих опет Срба а дан: Бјело Руса је, као ја, дакле Сјабр да означава: силу, мложину, масу, народа од једног и истог рода и колена? Ово је свакоме познато, ко и јоле мало познаје, не само слав: језике, него дан. србски и старо-српски, или сада такозвани црк:славенски.

Но било је, и има људи, који занешени раз: политич. назорима, а немајући правог погледа на ствари, ово име у свим његовим изговорима, производе од санскр.речи savara, која значи: низки, подли, хрђави, неваљали, грешни, црни и т.д. човек, као што то доказује г.Гиљфердинг у својој књизи: ''О срод. слав. јез. са сан. Сп, 1853 год. стр. 243.'' Разуме се по себи: да људи без строге критике и дубоког и правог знања, о ономе на чему раде и пишу, изводе и хрђаве и погрешне закључке.

Тако код чистих и јасних корених речи у санскр. језику, које означавају име Срб, они овом имену натоваравају име Аварина или сан. савара, којом су речју старе санскрите означавале црне људе дошавше са острова Негре - Етиопе, а не своје сопствене Србе и себе саме. Тако узима г. Гиљфердинг, као и још неке Славенофилисте: да Серб значи проста, груба, управо смрдљива човека, па још и нешто

16

ниже од овога. Овоме се нетреба никад чудити и дивити, кад се узме у обзир цел и намера писања. Свака наука, која се меша са политичним назорима, није наука но је изопачавање ове. Зар, ако мислимо да слијемо у се какав народ, треба да га изопачавамо? Не, с науком неваља и нетреба мешати, силу и политику. Сила власт, моћ , политика и т.д. може, што но реч, и од блата правити питу, и ако захте и начиниће је; но зато, да се постигну себичне и политичне намере неваља питу правити блатом, па тек као по милости божијој из овог подигнути је на степен пите .... Серб, Сарб, Сјабр, Сирб, Серс, Сораб, Сурб и т.д. осим родства и братства једног и истог народа означава још и: мложину, силу, и укупност од једног и истог целог, а не црне људе, подле и т.д.

За ово имамо довољно доказа, како у нашим тако и у туђим споменицима. Тако н. пр. у нашем Душановом законику — види Истор. Раич. о Слав нар. Хор. Бол. и т.д. Беч 1795 год. т. 4. д. стр. 248. — чл.35.

''Сбора Себрова да нhст тко ли се обрјашчет у сабору Серброву, да му се уши обрјежут и да му се осмудит образ.''

Иако се под том речју Себр — односно Серб — разуме само народ, а не властела, господа, опет се он неназива црном гадошћу; него србски народ , који врши друге послове, а не државне, које опет врше чиновници, властела , и т.д. Дакле је Серб сила, маса, мложина српског народа, а не неколико десетина властеле, — спахија — господе, која је владала и т.д. на некодико десетина. милијуна Себра или народа. Од господе и спахија нигде и нема народа, но она од народа постају, па би, као најлепшији цвет и савршенство овога, по тумачењу г. Гилфердинга и других, морала срп. властела, спахије, господа и т.д. бити и најцрња и најгаднија и т.д.

Да никада Серби нису означавали црне и гадне, подле и најгадније људе, сведочи и чл. 20. истог Душановог Законика у коме се вели:

''Ашче кои властелин обезчастит и осрамит властелина, да платит 100 перпера и властеличић, ако обезчастит властелина, да платит 100 перпера, и да се бијет, и ако властелин, или властеличић, опсујет Себра да платит 100 перпера, и ако ли Себар обезчестит властелина, или властеличића, да плати 100 перпера и да се осмудит.''

Дакле шта је овде? Овде излази то: да је и Себар човек и то од белих и чистих људи, који скоро више стои и од самог властеличића, или од ситне господе и спахија, кад он плаћа само 100 перпера и да му се брада осмуди за увреду и властелину и властеличићу. Напротив властеличић, или ситна спахија и господа, кад увреди већу и плаћа толико и још се бије. Ово је знатан правни појав у нашем прошлом слободном и тако рећи краљевском и царском животу. Тако исто, ако они њега опсују, плаћају 100 перпера, док у њих и међусобна увреда и псовка плаћа се опет толико.

Да Серб, Серби, Сарб, Сарби, Сјабр и т.д. означава мложину, или укупан збор једнородне браће, сведочи нам и наша реч Семберија или Серберија, која такође и у санскритском, као што ћемо ниже навести, то исто значи. Осим овог у свима руским старим правдама под именом Сјабра, Сјабриче т.ј. Срба означава се задруга у покретном и непокретном имању рођака, браће и т.д. којима се недопушта да сви излазе на судске двобоје, него по један и т.д. А то се исто види и из руске речи: "Себро", која се говори око Волге, а значи: породицу, род, и т.д.

Примера ради наводимо само из лекција, професора Рус. Прав. 1864 год. на Мос. универ г. Бјељајева о Сјабрима, из Псковске или Пљесковске судске грамоте која је 1337 год. састављена из осталих ранијих законика разних бив: великих кнежева псковских и т.д. којој се у главноме каже: Сјабрска су имања покретна и непокретна. Покретним имањима у скупу су могли владати и по даскама — записима — и без ових није им на судовима признавано. Сјабр, за доказ свог права по даскама, могао је се или клети, или заклетву допуштати противној страни, или изаћи са овим на двобој. — Тада је се двобојем право доказивало, у ком су се често били и сведоци за своје парничаре, а нередко и

17

судије упуштале су се у бој да батином и мачем докажу и у делу правду праве стране ?!! У непокретним имањама Сјабри су сви морали имати тапије, које су — сваки за се — на суду, морали показивати и т.д."

Даље реч: Срб, Србин, Сирб, Сирбин, Сарб и Сурб и т.д. није ништа друго осим брат, род, народ од једног и истог рода и племена: слободан, независан човек, господин, или човек занимајући се у собственом свом рођеном народу Серба, Сјабра, Семберија, Сербадија, Сарба, Серса и т.д. државним пословима.

Осим доказа из санскритског језика, које ћемо ниже навести, имамо их и у нашем народу. Тако реч Србин, у Мало Руса, Сирбин а у Гор: Луж: Сораб, Сорб значи: паметног, најпаметнијег, најразборитијег, најодабранијег, најузвишенијег, најслободнијег, најлепшег, најунаучнијег, највишег и т.д. човека, или једном речју човека: који је у свом народу Серба, Сјабра и т.д. са свима најбољим човечијим својствама обдарен. Овај значај још и дан данашњи траје у нашем народу. Он се редко коме за живота даје, и ако се да коме, тај је од највеће важности и поште и готово и најсретнији човек. Бива обично после смрти кога, кад му све добре и хрђаве стране хладнокрвно оцене, да му кажу :

''Е брате, тај и тај пок. био је прави Србин и србски се понашао и живео.''

Осим овога имамо и песму из Мало Руског народа, у коме реч Србин или Сирбин, Сирбовати и т.д: значи господовати, или радити државне, обштинске, или обштенародне, послове, а не своје приватне засебне и домаће као:

Ој Сирбине Сирбињенку, Покин Сирбу Сирбовати Ми друг дорогењки! Визми Сирп пиди в стип,

Пшениченку жати и т.д.

Дакле остави се тог твог посла; но узми срп па хајд у степ да жањеш пшеницу, а зато ће прекрасна нева Серба, да пође за њега као Срба, иначе неће.

Тако имамо тисућама примера при изборима људи из народа који ради земљу за опште државне послове као и у прва времена по ослобођењу за чиновнике и т.д. где се сваки измиче, неће да га изберу изговарајући се: да је, или љут, или претерано благ, или да није умешан, да је мали човек, да има бољијих и паметнијих, разборитијих, старијих и умешнијих људи и т.д. и напослетку: да за тај посао треба човек да је обдарен са свима најодабранијим врлинама људским, једном речју: да је прави Србин, а он је, или премрсио и огрешио се, или има друге које недостатке и т.д. Једном речју Србин, као што смо рекли, означава човека: најслободнијег, паметнијег, одабранијег, храбријег, праведнијег и т.д. Тако свим тим именима Срб, Србин, са разним произношењама, означавало је се, не само народ од једног и истог корена, рода и порода; него и народ који је био на високом ступњу изображења и који је живио, и живи, државним животом, у ком су обухваћени сви појави народног, државног живота.

Ето какав значај садржа у себи име Србин и т.д. којим се зваху некада сви народи славенски, а сада раздељени на имена: Чеха, Руса, Словака, Пољака, Мораваца, Бугара, Лужичана и т.д.

Ова имена добили су онда кад су их туђини прегазили и покорили, кад су им утаманили њихов слободан народни — државни — живот, па их направили робљем; јер и дан данашњи србски народ покорене Србе незове Србима с тога, што Србин, као што смо рекли: значи слободног човека, слободан независан народ и т.д. Одтуда, су постала разна имена, којима зовемо нашу браћу под Турцима и Немцима, а не што их презиремо и што хоћемо да их зовемо: Бугарима Гогама, Рекалиама, Швабама, и т.д.

Прве личности, које ослобођаху и ослободише поједине делове покореног народа србског, натурише им и имена своја као: Лех, или Љах, Пољацима или Љацима, Чех, Чесима, Хрват, Хрватима, Рурик Русима, насилници Бугари-Татари данашњим Бугарима, а бившим Србима и т.д. а најмањији део оставших вечно непокорених Срба, задржа своје име Срб и до данашњега дана, као од Косова

18

Црногорци, од ослобођења кнежевине Србије, у овој и т.д. Док владаше Авари, Хуни и други, увек бејаше србског народа слободног, који носаше свое име, и који уступајући у борби своје земље јачој сили, тражаше нове згодније, ма и хрђавије, из које би се могао боље и згодније борити са туђинима.

Тако постаде Србија Сибирска, тако у Хитају, тако у Ђерманији, тако у Данији, тако на Карпатима, тако данашња, тако у Црној Гори. С тога се пресели у Аустрији већији део властеле српске, а не маса народа, под патриархом Арсенијем III. па кад их и овде хтедоше направити робљем, а са овим и не Србима но Рацима и другим, одоше у Русију, тамо пропадоше и прелише се у своју браћу Русе; али као Срби, а не Раци и т.д.

Да Срб означава, и слободу и да се овим именом само онај зове из србског народа. који је слободан, то сваки Србин зна. Тако Црногорац Србина из дан: Србије кад није разположен зове: "Шумадинац" зато што даје данак Турчину, а остале Србе још под туђином за жива бога неће назвати Србином. Они су или Лацмани, или Швабе, или раја и т.д. а Србин римокатоличке вере, као слободан у својој римо-католичкој држави аустријској, није ништа друго, до ђаурин, а не Србин с тога, што и ако је једне вере са царем своим, опет му овај није из његова народа и т.д.

Тако исто у дав: Срба из кнежевине Срби из Аустрије нису Срби него Швабе т.ј. робље швабско, из Турске опет Бошњаци, Шопови и т.д. што значи: робље турско и т.д. Пошто смо наведено казали имамо још да кажемо да реч Србин у Бјело Руса, под именом Сјабрин, означава братучеда, рођака, род, задругара, брата, из једног дома и т.д. у Вел: Руса Серби, здрави и јуначни силни људи; у рјазан: губ, шереб сусјед, комшија, добар пријатељ, рођак и т.д. у тверској разумног, хитрог, окретног човека, а и подсебренит смаћи; шабарша у волог: јуначан, страшан, хрђав, човек; псков. шабаршит безпослицу, или господски, говорити; рјазан: шабољ, човек, који нерадо ради и т.д. вјат. губ. шебаља, љубезничити, ласкати; влг, хабалка, љубазни, драги; черниг: шибаљ, страшни, хитри, окретни, јуначни, а и варалица; у орловској и тулској Серб јунак слободан, храбар, човек и т.д., а у Мало Руса сирбити, седити, нерадити, но само војевати и господовати. Нека се никоме не учини чудноватим производна имена од корена Срб или Серб, Сарб што у неких значи и хрђаво.

Тако су наше некадашње најсветлије и најлепше и божанственије ствари преобрнуте другим временима и правцима, — који су противни првим—у најгоре и најгадније ствари. Тако вештице некада су означавале најсветије и најбоље ствари, а сада најгоре и црне. Тако се често и господин узме у двојаком значају добром и неваљаном и т.д.

Сад нам ваља навести шта та реч Србин значи у осталих народа. У Турака реч Серф, Сирф, Сирфиче, Сирб значи народ од једног и истог рода и колена, и то народ: слободан, храбар, убоит, непокоран, ратоборан, дин душмански, или ''асиј'' одкуда је и Сефер или Сербер рат, војна и т. д. Одтуда је Видински пашалук од Турака прозвâн ''Сирфиче, или Сарб хази'' т.ј. права земља србска, а односно народа, народ србски. Ово је остало још од оног доба, кад су Тур: под Сулејманом великим своим султаном 200.000 душа Срба изселили и населили нешто око дан. Цариграда, где се налазе два Београда од дан: Београда у Србији и Белградчика у Ст. Србији, а нешто опет населили у Мал. Азији и т.д. Сербез реч зчачи слободан, рахат и т.д. напротив Срб значи дин душманин или човек ког ваља и треба убити, као душманина турског, и вере мухамедове, који се бије, бори и непокоран је власти султановој.

С тога се у Турској још и дан данашњи нико несме звати Србином, и коме, од раје турске, рекне какав Турчин ''Србин'', значи: да xoћe да га убије, и за то дело не само да неодговара никоме, него се још и награђује са 30 дук. ц. за сваку главу, док је за рајетина, или Бугарина колико толико одговоран.

Осим овог сами фанариоти грчки — и бугарски, — прождревши српску патриаршију, као и народ им, из мржње према Србима, што су им били отели земље пре Турака, свуда су гонили и уништавали име Срба, а подизали Бугара, као слабих, и то све по својој прастарој ''византиској политици''. Да та реч ''Бугарин'' незначи Бугарина као засебна човека и народ, сведочи нам још и то: што Грци све славенско зову ''волгарика'' па чак и књиге црквене па и све народе славенске и чак и Србе у кнежевини, Русе и остале све Славене зову: ''Бугари, или Болгари''. Ово је узрок што се толики србски народ тамо данас незове Србином.

19

Осим овога било је и налога царских: да се Србином нико несме звати, но сви се морају звати Бугарином, ако хоће да избегну реч раја, и бугарски језик мора се по школама предавати, што се још и данас чини; и све што је српско, а нарочито књига и школа гони се и утамањује.

У семитечиских народа, као: Араба, Халдеја и Евреја реч Србин значи слободна човека, цара, господара, јунака, дива а у неких и разбојника. Тако у арапском Сарб или Срб значи јуначину, силу, разбојника, непокорна човека, који друге покорава под своју власт, одрастла, џина или дива. У еврејском, Сар, Сарб, значи: господина, цара, независна човека светлог — види Шев. ист: Рус. Слов.Мос. 1859 год. стр. 77. - у Халдејском Сар, Сарб: цар, господин, независан човек, човек јасан, светао, одкуда је: Сер круна, Саребит, храброст јунашство у пренос: гвожђе копље; Сараб светли, јасни Сураб, Сурах господар, владалац кнез Серафим и т.д. Једном речју у сва три та језика, као и у старом Елинском, не само тај корен, но и од њега све произведене речи казују: да Срб, Серб и т.д. значи слободу, јасност, храброст, светлост, одважност, независвост и т.д.

Напротив у старих Парса, или дан. Перса, Сар значи главу, првенство, старешинство, независност и т.д. као и у нас, а тако исто и највише место, највишу моћ, савршенство и т.д. а бар, или баре значи: чест, одсечак, одрезотину, комад одсечен и т.д. дакле: главосек, или човека, који оно, што је највише и најузвишеније, и управо врх све моћи и савршенства, сече. Јасно и чисто Сарб или Срб, код ових, опет значи главосека, или човека, кои у рату убијеном непријатељу сече главу. Овај обичај још и дан данашњи траје у Срба, са којега често и бивају страшно побијени. Тако је један владика црногорски забрањивао то, но није му помогло.

Осим овог ова иста реч у парсијском старом значи, као што смо горе побројали, још и силу, храброст највећу моћ и т.д.— Види ист. Арменији Мојсеја Хорен: прев. Н.Ј. Емина Мос: 1858 год. стр. 349.

Ми би могли још млого и млого наводити доказа, о значењу речи Срб, но почем смо ствар јасно и чисто доказали, остаје нам још да наведемо доказе из оца сад србског и индо-европских — језика, као и осталих слав. племена, из језика сада уопште и од свију тако званог санскритског.

I. У санскритском језику, или праоцу свију садањих такозваних индоевропских језика, хрдь или

срдhrd —значи језгру, почетак, основ, средину, живот, срч, срце и т.д. а тако исто и првобитну створну силу, без које се неоживљава и неживи. Другим речима сан. поменуте речи значе и у правом и преносном смислу то исто што и наше: срце. Од овог је нашег, и горњих санскр: постала: среда, срч, срчаност, и т.д. а у преносном, сила моћ.

II. Санскр: реч ñq — su — звачи: прекрасни, јасносветли, блистајући се, руменобели, дивни, свети, преузвишени и т.д. рођај т.ј. она сама радња, којом се врши и свршава акт, по ком се дете раздваја од мајке. А та је реч ñq од корене речи хрдь или срдь срца, т.ј. начела, почетка, или оног из чега се ствара и оживљава што и т.д.

III. Такође санскритска реч сôуниsuni —јасно, светло, блистајуће се, руменобело, дивно, јасно, преузвишено, прекрасно свето, оно што је рођено т.ј. син у смислу оба рода. Ова је такође реч од оне прве и значи то исто што и наше: син, сунце, синути, сунути, блистати се, светлити се, величанственост, светост божанственост и т.д. Толики је значај у сан: сôуни — suni — а нашој дан: речи син за оба рода. Као син значи одвојак, одељеност, растављеност и т.д. од првобитног узрока и начела срца — у нашем народу трбуха — и преставља за се једну већ независну, одвојену, дивну и преузвишену целину, која је постала од узрока или начела срца, свршеним делом ñq — su — т.ј. јасно светлим прекрасним и т.д. рођајем. Ова иста реч, кад означава не suni сина нашег, него и сунце, опет значи одвојеност, засебну целину, сасмосталност и т.д. јер се и сунце рађа, и оно се, за време рођаја, одваја, а по рођају већ je се одвоило од небесних препона, или окружавајућих га тела из коих, као син из срца или утробе, јавља се на овај божији бели и светли свет. Тако исто и све речи , које су од овог корена, значе такође светлећу се и блистајућу се одвојеност, одвајање, засебност и.т.д. као сунути,

20

синути, синати и т.д. Накратко: син и сунце једно исто значе у старих сан: или прастарих Срба, као и дан данашњи и сва својства сунчева придају се и сину у прастарих Срба, то јест: светлост, односно белоћу, руменило, односно бело-црвене власи, силу, топлоту, живот, моћ јачину снагу, преузвишеност и т.д.

IV. Од ових је речи постала старо синскритска: ñåðü — ser—која значи: прво породицу, или наше семја, колено, у вел: Руса при Волги Сербо породица, бело Руса Сјабри рођаци задругари, Луж Срба Сорби, браћа, рођаци, Сурба такође браћа рођаци, Сирбо браћа рођаци т.ј. људи или разни чланови од једног и истог оца, родитеља, прародитеља и т.д. Од ове је речи санскритска са — бва, sa — bva — која значи: трајање, становање, живљење и т.д. укупног једнонародног на једном месту и у једној околини, којег се простор преставља у нас од скраћене санскр. речи сабва која је исто са наше ''соба''. Друго у удаљенијем разпрострањенијем појму од ове је исте сан. речи: ser постала стара ђерманска: sipjasibja — племе род, код Славена: Семја, Симја, племе род и одтуда је и семениште задружан живот, или живот, наших римокатоличких калуђера, треће иде појам од горње речи још даље и значи то исто што и дан. инђијска реч сермь,serm—т.ј. нацију, народ, огроман и велики од једног и истог корена, рода и т.д. кои већ, као огромна маса једног народа живи у своим општинским склоповима. Овој речи Серм одговара наша Семберија, Серберија, Сарбадија и т.д. која значе, силу мложину, огромноћу и т.д. разплођеног једног и истог народа, од једног оца и матере, од једних родитеља: дакле браћу, poђаке који су постали од једних родитеља односно оца и мајке и који састављају братску укупну и једноставну народност ит.д.

V. Од горње је речи постала санскритска:ñàðüìèü— sarmкоја значи удаљавање, показивање, престављање неког савршенијег напретка од обичне само гомиле и мложине једнородног братског народа, дакле: савршенији општински живот од живота серм — ског т.ј. мањег општинског и неразвијенијег слабијег по сили мложини и развијености. Од ове је постала реч.

VI. Сарьдаsardha — и сарьба — sarbha — која значи силу, мложину, узвишеност једног и истог народа од једног и истог прародитеља братски народ са јачијим друшственим свезама, који већ долази и у борбе и сукобе са другим, народима над коима се и показује њихна сила, мложина и т.д. Овој речи одговара наша: Сарба, Сјарби, Серби, Сорби, Сурби, Сербадија, Сорбадија, Сурбадија, Сјарбадија, Сирбадија и т.д. јер сан: а претовари се у нас:

1. у е као од бали — бели — наше бели, 2. у и као били,. 3. у ја као бјали, у је као звјезда у место звезда и т.д:

Све је ово до сада казано у односу према другим народима да реч Серб, Сјабр, Сирб, Сораб, и т.д. значе, у односу према туђинама: народ састављен од саме браће, рођака, суродица и т.д. и да све те речи у односу чланова тога народа једног према другом опет значе, ништа друго до: Брат. Дакле Сербин, Сјарбин, (нечитак ред набрајања), Сирбин, Серс, Сораб, Сурб и т.д. није ништа друго до чисти: и овејани само Брат и ништа друго.

VII. Санскрт: реч: срьsr — наше срнути, насрнути и т.д. значи: излазити, показивати се сијати. светлити и т.д. једном речју: бити најугледнијим, највиђенијим, независнијим и т.д. међу свом својом једнородном и једнокрвном народношћу и браћом. Од ове је речи и постао срм или у односу на земљиште значи земљу која се са неколико страна, показује, види светли и т.д. као што је дан. Срем, међу неколико река, стари срп. Срем у бив: Мљетачкој републици и т.д. У другом смислу значи: брзи, хитри и јаки и т.д. као: сара — sara — стрела, cpь — sr — срна, срнути, оданост, сијати светлости, блистати и т.д.

VIII. Санскр, реч бpьbr — значи: бити, војевати, убијати, тући непријатеље свог рода и земље, и са овом кад се спои горње Ср излази Србр што значи: браниоц, управљач, вођ и т.д.

21

једнокрвног и једнородног укупног народа. Одтуда су Сјабри, Сибри, Сербри, Собри, Субри, а нарочито и најчистије Срерси и т.д. Племе је на крају отпало по законима језика, као и у речи: братр па остало брат и т.д.

IX. Напослетку сапскритска реч: srmbhсрмбх — која значи: блистати, светлити, показивати се, бити јаснији, светлији и т.д. међу свом силом и мложином своје једнородне и једнокрвне браће и рођака у једном и истом огромном од једног оца и матере, народу, којој одговара: Срб, Србин, Србство, Србија, Србадија и т.д.

Све су ове речи постале од првобитне наведене прве речи — односно друге и треће — наведене и све скупа означавају:

I. Прекрасни, светао, руменобели, јасни сијајући се, свети и т.д. рођај, рађај кои се и неразликује од прекрасног црвено-рујног и светлог дивног и прекрасног светог животворећег небесног јарког дажијег најдивнијег створа сунашца.

II. Од овог и оваквог рођаја и порода: значи породицу, симју, — фамилију, — колено, појас, нараштај.

III. Од таквог и истог рођаја: једнородни, од једног оца и матере, и од браће састављен народ братски, српски.

IV. Народ који већ живи друшственим, општинским животом и задругама, у којима је развијена политична, независна свест, која се огледа у општинским и друшственим склоповима једног целог једнородног и братског српског народа.

V. Народ кои је са јаким братским свезама, сила, мложина, јачина снага и т.д. према осталим небратским народима, над којима се и огледа његова моћ, сила, јачина преимућство и снага.

VI. Народ бео, јасан, светао, свети, најбољи, праведнији и т.д. кои има савршене државне установе, кои је светао, знатан, чувен, слободан, у којег је подела власти занимања редова, који је на највишем ступњу изображења и т.д. и

VII. Међу самом том браћом, узвишенију светлију независнију, слободнију и т.д. браћу, или браћу која одправљају државне послове и т.д. једном речју Србин значи:

''Брата, узвишеног, светлог, јасног, независног, изображеног, владајућег, човека и народ, кои стои на највишем ступњу изображења, морално умног државног и т. д.''

народ, независне, слободне беле, јасне, сунчане, дивне, преузвишене, управо божанствене, силне, храбре, надмоћне, никад неробујуће моћи и силе браће, рођака и т.д. међу којом је: државни и просветни ред поредак, правда, љубав, преузвишеност и т.д.

ГЛАВА II. О СРОДСТВУ СРБА СА СТАРИМ САНСКРИТАМА.

Пре него што проговарамо о животу народа србског, као већ политичном телу, и пре него што покажемо прво место на земљи овом политичном телу као народа, да би обистинили последујуће, као закључак, навешћемо његово језично сродство са прастарим Санскритама.

22

Да се покаже и докаже, да је какав народ био местан и из оног места, из ког га изводимо, ваља навести и сравнити језик његов са оставшим једнокрвним народом, на првобитном његовом месту.

Осим овога ваља сравнити, обичаје, начин живота и т.д. као једине и првобитне сродствене свезе, које везују народе, па ма један био на једном крају света, а други на другом.

Сродство језика је првобитна рођена веза, а сродство обичаја и разних других погледа, и одношаја друга већа већ, као народа, са политичним животом, или бар општинским и друшственим у најмању руку. Све оно што будемо говорили и о сродству, и становању Срба са старим такозваним Санскритама, у њиховом земљишту односи се на целу сада тако звану: „Индоевропску расу" у коју спадају скоро сви европски народи са прилично знатним делом азијских и т.д.

Ми истичемо само име Срба, под који обимамо сва садања млога и разно звана слав. племена као једну целину, која се односи укупној индоевропској раси , као један део њен. Тако се дакле ми недвојимо индо-европске расе и све оно што будемо говорили о Србима, односи се и на ову укупну расу, а узели смо самоовај један делић већ с тога: што би се онда говорило о целој тој огромној раси; па би ваљало и из свију њених чланова наводити доказе, а ми не говоримо о укупној тој раси, но само о њеном једном делићу. Шта више ми ненаводимо у потврдама сродства и дан. поднаречија некадашњег огромног срп. језика, сада такозваних језика: руског, ческог, пољског и т.д. што све подразумевамо под дан. српским и т.д. Ово се једино с тога чини: што би нам дело било огромно и ужасно велико и што немамо срестава да и ово издамо у целој својој подпуности, а не што ти наводи неби вредили и што су мање важности од наводећих се.

Почињемо од првог. Тако сан.

абитас значи скоро, брзо н: атбије ср. овај час; агхна неприкосновено, што неваља убијати н. агнец; адри дрво, наш грм а идрашко и адрашко; адхара где се се меће што, наше јадро, место среда; амбара н. амбар; анта н. граница, насип; асала гвожђе н. ашов; бха сијати, видити, н. гледати базити; брану господин н. Бан, војвода; бхата војник наш бата; бхатара поштовани, наше бата, старешина војена и батрити бити силним; бхил сећи дрва, н. биља дрво одсечено; биру коза н. бирка овца; бран дерати се, викати н. бранити се, псовати и бити се; бхугири из бху земља и гири гори н. бугор и гира; бхујас велики н. бујни велики; бхурни брзи н. брзи; олујностни: буса, мекиње слама в. бусен; комад земље обрастао меком травом; бут ударати н. бутати: вад звати н. вадити и вабити; вала војска, н. старо валка војна, обалити убити; вардх поштовати н. ванити и вардати чувати се;

ватра н. ватра, ви с предвам одвијати, н. вити; вирани н. вирити, вирани дубоко место н. вир; витх просити н. вити, извијати у говору; гад гатати; гадх узбуђивати н. гајде; габ н. гамбати тешко ићи; драгх драг драги; дхран, н. дран или дренчати издавати звук,од куд је дрангулије; кач качити се, пачати се; качати змија у старој Србији качанија љута камењача змија од куд је Качаник; куд смутити смутњу правити н. кудити; купи н. кубок; купац; кубчик, кутх окружавати н. кут угао заграђен; куч претеривати се н. кучати, скунотарити, старати се; лал лалати; лата суварак стабљика, лата дреја н. комад на кошуљи: латица; ленх: кретати се н. лахати трчати; лила игра н. лила, луп лупити, резати: мала хрђав н. мали; малина чбун н. малина; ман искати в. мамити; ман лењовати н. мангуб; мах н. махати:

23

мил н. мила; мрд терет н. мрдати; мрса сујетно н. мрзити; мрл терет н. мрљав; муц говорити н. муцати: ништја човек непринадлежећи на једној инђ: касти. н. ништ, ништави, сиромашни; паз и. пазити; палита жар н. палити; пхал огоревати н. палисад огорено па ударено у земљу дрвеће; па, пати господин н. чувати; патака род птице н. патка пил чувати н. пилити,тестерисати; правајама управљам н. упраљати; ра давати н. ралац поклон; рати рат, војна; ри јурнути н. ринути се; ру брзо покретати се н. рупити; руп безпокојити н:.рупити; сан склизати н.саонице сањкати сап гонити н. сипати осипљивати; сара, сарка н: сврака; сила н. сила; скхал н. скакати; су изливати н. сунути; сул н. сулити; сур блистати н. сури, бледи; тај н. тајати; тата отац; тумра дивљи н. тумарати; труп н. трупати; туп н. тупати; ума блесак, слава, спокојство н. ум; цап терет н. цапати; чик задиркавати н. чикати; чилл н. чилити; чубра лице н. ћуба; саи кретати се н. шајка; сура шара, шарен; шибхам шибати; цубх украшавати н. шуба; сурја н. шурњаја; цур глупи, сурови; стхирк јаки н. штири; јуван јуни, млади н. јуванија, лудост; јакс поштовати н. дружити се; јакас н. јасни; бадава н. бедевија; бал безпокоити н.белај; бан н. бенетати, банити се;

зван звонити; мач н. мач; набхас небо; пач пећи; рапа војна, одкуд је раб, роб, рана; тану танки; тета уважајени н. тетка; чхата гомила н. чета; видра јасни н. ведро; див мучити се н. девати се; тик тећи; титирида н. тетерев; бхага Бог; бхас видити н. бошити: гај горети, наш гај; ган гонетати; гхас гост; грам згромотати се; дама дом; кача власи н. кучине; мору н. мора; нава нови; ара орао; арван коњ; прајас проја; ран ронити; сабха соба; кутара котор; спхара спора; стхаг покривати, стог; твар творити; тап топити; кхат хотјети; кхаккх хохотати; куч кочити, васпитати; руг савијати, вити н: рог; субха срећни сијајући у Прав.Срб; стопан, господар а и Бог; васи жилиште н. вес — село лагхи лаки; паси пас; тамас тама; дина дан; чит думати, мислити и почитовати; дагх ударати давати задах; лагна од лаг црвенити лагати; парама први; рас разити; сачи сочиво; тала тље, под;

24

кумбха кабо; куч куцати; стуч стакло; чукк чукати вап вапити, вапијати; тик тикнути, ударати; бала борина, а и бора; валга вођица; вор воља; гара — болест — галидба; гур гудити; гула гура; дхр држати; каруна калина; кхара калити —гвожђе. Овде је р у место л, као и у нашем прастаром: изкливити, уместо изкривити и т.д. кала црни, кари; клад красти; радха; радх лади, ладни, прекрасни; рич раздељавати, или наше лучити, бројати; руч, рузи, луч светлост; лас ресити; срана слана, иње: сара со; тарага таљиге; таранга талас; бхр брати; врдх врдати; врка вук курjaк; вр, врх; гр грло, грдх горди; гр грмити; др драти, бити — одадрети дхр држати; дхрс дрзнути; крнами и кр клети; крца кржљави; крт крт; рж — иса лажица, ложица, лижица — кашика мрс мршав; пр прети се; пpc прзница; прс прст — земља пртх пртити; трп трпити; чрт цртати; свр шваља—за дете гр-гр гргртати — кад се испира грло

ер ерити се; кр карати; крсна кобац — гавран свр свалити; ср срнути — насрнути тарала тор; зјала заова; карпата крпа; мармара мрмљати; парсва прси; чару црвени, прекрасни; врдх владати; гхр гранути; др дробити; крс-на грозд клас; крв клеветати; крш красити н. кршан, красан; крс кресати; карапа крпити; рдтх ледина; мрадијас млади; мрса мразити прс пљескати; шрп; шљапати — ићи драд дерати; драм дрмати; дхран дранкати, дрнкати; кравја крв; пхрат пртити; сратх сретати; бхарга благ; вал ваљати; грдх глад; карна клен; радх редити; бхргу брег; врдх врдати, избегавати; дхр држати; крпх крепки; стр строити; трс трезвен; шрек ширнути; гарх, гархја грех; дхарана дрен; рис резати; парсва присни, близки; гхурн гурнути; друн дрндати; сурја сунце; пур прнути;

25

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 251 str.
preuzmi dokument