OPSTA ISTORIJA RANOG SREDNJEG VEKA, Beleške' predlog Istorija evrope
jana_paunovic
jana_paunovic

OPSTA ISTORIJA RANOG SREDNJEG VEKA, Beleške' predlog Istorija evrope

26 str.
51broj poseta
Opis
OPSTA ISTORIJA RANOG SREDNJEG VEKA/beleske
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 26
ovo je samo pregled
3 prikazano na 26 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 26 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 26 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 26 str.

ОПШТА

1) Покрштавање Енглеске:

Најстарије становиништво Енглеске Иберијци, сменили су их и помешали се са њима Келти који су око 600. дошли са континента и заузели Ирску и Шкотску. Крајем 5. века долазе Бретонци у Енглеску. Келтски дошљаци се тетовирали па су их звали Бретон или Прајтон што на келтском значи тетовирани човек а римљани су их звали обојеним људима – Пиктима.

Од 1. п.н.е. до 5. н.е. Римљани их освајају и касније формирају трајну окупаторску власт (дижу Хадријанов зид).

Хришћанство је продирало споро и после 330. У Ирској се добро примило због анонимних мисионара који у 4. веку тамо одлазе иако Ирска није била у саставу царства. Хришћанство је јачало и сузбијало друидизам, стару веру Келта, али крајем 4. и почетком 5. века није било правоверно него пелагијанско.

Прекретница када је у 5. веку западноримски заповедник Силихон повукао војску из Британије како би Италију одбранио од варвара. Одлази војска, одлази становништво, престаје употреба латинског, римске институције пропадају, јужна Енглеска је опет келтска и та еопха се зове келтски препород.

Убрзо крећу напади Германа са копна као и напади Пикта и Шкота и након првобитног успеха Брита у одбијању нападача 441. је обновљен напад и југ Енглеске освојен. Нападају Англи (Источна Англија, Нортумбрија, Источна Марција), Саси (Есекс, Весекс, Сасекс) и Јути (Кент). При нападима део становништва насељава копно тј. Бретању. Келтски препород и германска инвазија бришу трагове Рима. Након борби за превласт учвршћава се Весекс од почетка 9. века па до краја англосаксонског раздобља. Келти иду у брда, Брити се држе периферије, нису могли да се уједине и ојачају.

Хришћанство је уношено из два правца, Ирске и Рима. Келтска Ирска је примила мисионаре крајем 4. века али залет добија половином 5. века у време британског свештеника Светог Патрика којег су пре напада Германа при упаду у Британију заробили и одвели у Ирску. Проповеда од 432. а 444. оснива бискупију у Армагу – Улстеру. Ширећи се у родовском друштву није изградило хијерархију нити се претворило у ослонац државне власти. Центри су били манастири, пустињска и аскетска насеља од колиба и шибља опкољених зидом. Ту су се читали латински и грчки писци и преписивале књиге. Мисе су се служиле на келтском, а не на латинском.

Средином 6. века хришћанство из Ирске у Шкотску преноси Свети Колумбо. Када је одатле кренуо ка југу где су живели Англи, сусрео се са римским проповедањем. Папа Гргур 1. је 596. послао групу на челу са Августином да покрсти Англе. Први успеси су постигнути у Кенту где је краљица била франачка принцеза и хришћанка. Пошто је то било време хегемоније Кента, хри. се ширило и у Есекс и Ист. Англију. Када је хегемонија прешла са Кента и краља Етелберта 616. на Источну Англију, краљ се противио хришћанству. То је трајало до 627. када је хегемонију преузела Нортумбрија, склона хришћанству. Краљ је омогућио новој групи под Паулинусом да покрсте Нортумбрију. Као што је Августин основао бискупију у Кентерберију у Кенту тако је Паулинус постао бискуп у Јорку 627.

Ширење хриш. из хегемоне земље осећало се као притисак на слабије краљевине, па се често јављао отпор. До ликвидације хришћанства дошло је када је Мeрција преотела део Весекса у време краља Пенде па се пенда тако ојачан одупро хриш. и хег. Нортумбрије. У савезу са краљем Велса победио је 633. Нортумбрију и преузео јужне области и подврго Источну Англију. То је био крај Нортумбрије. Када је Пенда остао без подршке изван своје краљевине Марције, 655. је у рату са краљем северне Нортумбрије претрпео пораз и изгубио живот. Пендини наследници увиђали су значај хришћанства због превласти над осталим краљевствима, омогућили су нова покрштавања и основали низ бискупија подређених Кентерберију и чинило се да ће римски тип хришћанства постати ослонац краљевске политике.

Предности хришћанства схватили и у северној Нортумбрији где је 644. скрајнут утицај ирских свештеника. Мерција је знатно ојачала и све англосаксонске краљевине биле су јој подређене а краљ Оф је уклонио са власти све краљеве сем Кeнта и Весекса и потиснуо Келте на запад. За време Офе Мерција је досегла врхунац, благостање, златни новац, збика закона, одлични односи са црквом, годишњи трибут папи као један златник дневно.

Село - сеоски старешина - бира га скупштина свих слободних људи - више села чини стотину - стотника бира њихова скупштина слободних људи која се састаје једном месечно – више стотинских округа чине грофовију којој је на челу општа народна скупштина са представником ерлдорманом.

Након уједињења које је спровела Мерција, краљевска власт је неприкосновена и он влада без скупштине народа, уз помоћ већа мудраца, на темељу економске моћи племенских првака. Крај Мерције као хегемона почетак 9. века. После смрти краља Коенвулфа против Мерциеје се дижу све англосаксонске државе, на челу са Весексом и Егбертом. Док су стајали Мерција и Весекс једно наспрам другог на Темзи, нападају из Скандинавије.

2) Алфред Велики:

У 9. веку нападју Германи из Скандинавије западну и источну Европу, то су Норвежани, Данци и Швеђани. Швеђани преко Балтика ка истоку, Данци и Норвежани према западу све до Шпаније, дошли и до Северне Америке. Нормани = људи са севера.

Године 787. 200 пљачкаша у 3 дугачке лађе са црвеном заставом нпада обале Весекса. После тога пљачкају Нортумбрију и напади су све чешћи. Ти појединачни напади показали Скандинавцима прилике у Европи као и то да ни англосаксонска краљевста ни Франачка држава немају морнарицу, а да имају драгоцености и земљу за насељавање. Креће масовна инвазија. Иду ка западној Европи у 2 смера: 1) спољашњим из Норвешке (насељавају Исланд и Гренланд, иду до Северне Америке, нападају Шкотску, Ирску, Велс, Француску, Шпанију) 2) унутрашњим углауном нападали Данци (Нортумбрија, Источна Англија, Весекс)

Од 876. креће освајање унутрашњости Енглеске и исте године приморавају Мерцију да им плаћа данак. У Источној Англији су уклонили тамошљу власт и успоставили своју, одакле су потискивали Весекс према југу и југоистоку. Тек крајем 9. века краљ Весекса постаје Алфред Велики (871-899) и он је успешан у одбрани од данске инвазије. У победи код Едингтона (близу Бристола) приморао данског краља Гутрума да склопи Ведморски мир (између 880-885) који је одредио границу између подручија под данскм (Данелав) и весекском влашћу. Граница од Темзе низводно до Лондона, па до Бедфорда и Честера, римским путем. Весекс је добио 1/3 данашње Енглеске а све остало добили су Данци. Дански краљ пристао на хришћанство.

Ведморски мир нарушен, 890. умире Гутрум а наследници обновили непријатељство. На континенту је немачки краљ Арнулф 891. победио Данце и преусмерио њихове тежње за освајањем ка мору. Алфред успева да једна одбрани границе из 880/885. а Данце је сузбио и због флоте коју је изградио која је бранила јужне обале. Завладало раздобље као мира. Врше се управне, економске и политичке реформе. Земља подељена на војне округе и са сваких 5 морао је стизати један потпуно наоружани војник. Раније повремени порез плаћан Данцима тзв. дански новац постао је редовна дажбина. Око 890. објављен је Зборник закона Алфреда Великог који је сјединио законе Кента, Мерције и Весекса прилагодивши их тадашњем времену. Алфред оснива манастире где се преписују и објављују црквене књиге, а на двору отвара школу латинског и саског језика. Сам Алфред преводи Пасторал папе Гргура Великог, Утеху филозофије Боеција. делове Божије државе Августина као и његове Солилоквије, Орозијеву Светску историју...

Умире 899. и његови наследници покрећу велке ослободилачке подухвате против Данаца. До смрти најстаријег сина Едварда Старијег (925) преотети су од Данаца Марција, Есекс и Источна Англија. Његов син Етхелстан (925-940) осваја Нортумбрију и постаје владар целе данашње Енглеске. До коначне консолидације освојених подручја дошло је за време његовор унука Едгара (959-975).

Пошто су ратови са Данском трајали више од једног века много тога је било порушено а ни црквене установе нису делале са начелима хришћанства. Биле су потребне реформе.

Подручја под управом Данаца била другачије организована без грофовија а са савезом градских општина које су имале своју војску, обичајно право. Ови делови укључени су у англосаксонски систем. Сређивање црквених прилика вршило се под утицајем клинијевске реформе, а главни поборник био је Дунстан, надбискуп Кентерберија. Јачање цркве и сузбијање паганства које су ширили Данци допринело је приближавању становнипштва.

3) Арнулф Карантински:

Након Верденског уговора 843. постоје 3 краљевства – Западнофраначко Карла Ћелавог, Источнофраначко Лудвига Немачког и Италија Лотарова. Када је у Италији умро Лотарев син Лудвиг 2 добија царску титулу и Италију а Лотар 2 млађи син добија Лотарингију. Умиру и Лотар 2 и Лудвиг 2 а папству је требао јак заштитник. Нису били у добрим односима са Лудвигом 2 Немачким позвали су његовог брата Карла Дебелог и 881. је крунисан за цара. Умире Лудвиг 2 Нем. и Карло Дебели влада Италијом и Немачком а једино у Карантанији засебно влада Арнулф Карантински. У Франачкој умире Карломан, син Луја 2 Муцавог и великаши заобилазе Карла Безазленог који је био дете и бирају Карла Дебелог 885. тако да је он постао господар целог некадашњег Карловог царства. Незадовољни владавином Карла Дебелог немачки великаши 887. на сабору у Франкфурту за краља Немачке бирају Арнулфа Карантинског.

После смрти Карла Дебелог 888. каролиншка држава се поделила на 5 краљевства (Француска - Еудес, Немачка - Арнулф, Италија - Вид, Бургундија, Арела - Босон) и два самостална војводства (Аквинтанија, Британија) а од свих тих једино је у Немачкој владао потомак Каролинга Арнулф Карантински. Он је био ванбрачни син Карломана, баварског војводе и чукунунук Карла Великог (Карло Велики-Лудвиг Побожни, Лудвиг Немачки- Карломан). Он је изабран за краља Источне Франачке тј. Немачке 887. на сабору великаша у Мајни.

У првим годинама сукобљава е са Великоморавском кнежевином Свјатоплука и 890. морао је да јој призн а независност. Окреће се Италији.

У Италији супарници војвода од Сполета Вид 2, по мајци унук старијег сина Карла Великог, Пипина и фурлански маркгроф Беренгар 1 по мајци унук Лудвига Побожног. Побеђује 889. Вид и папа Стефан 5 га крунише за краља и цара 891. а 892. нови папа Формоз крунише и његовог сина Ламберта. Вид умире и Арнулф Карантински проваљује преко Алпа и 896. одФормоза добија титулу цара. Сада их је двојица, Ламберт и Арнулф. Арнулф креће ка југу ка Сполету али га је стрефила срчка и враћа се у Немачку где је умро крајем 899. а немачки краљ је постао његов шестогодишњи син Лудвиг Дете (900-911).

4) Хајрих Птичар:

Након смрти Лудвига Детета, сина Арнулфа Карантинског, 911. великаши за краља изабрали војводу Франконије Конрада 1, сина једне од ванбрачних ћерки Арнулфа Карантинског. После његове смрти 919. по његовој препоруци владар је постао саксонски војвода Хнрик Птичар (919-936).

По доласку на власт Хенрик се помирио са великашима како би пружио организован оптоп Мађарима. Зато и признаје војводску част свим Конрадовим противницима. Овим је смањен утицај цркве. Узима Француској Лотарингију 925.

Од 326. крећу масовне првале Мађара. Продиру у Немачку, Италију до Рима, Баварску, Швапску, Лотарингију, Шампању а повлачење постигнуто је договором о плаћању данка. Наредних 7 год. ови нису упадали јер су ови плаћали данак. Мађарски коњаници нису могли ништа против јако утврђених градова па Хенрик за тих 7 година врши изградњу и обнову и утврђује додатно градове. Након истека од 7 година Хенрик одбија да плати данак и Мађари нападају. У бици код Торингије 933. Хенрик побеђује.

Мир са Мађарима 926. искористио је и да учврсти власт код Полапских Словена којима је још Карло Велики наметнуо порез али који су нередовно плаћали. Саксонске војводе ратовали су против Полапских Словена а Хенриков отац им је наметао данак, Хенрик као саксонски војвода ратовао са њиховим комшијама Гломачима а кад је постао краљ 928. покорава целу лужичко-српску област и на Лаби подиже утврђење Меисен.

На северу напада Љутиће и заузима утрврђење Бранибор. После битке код Лензена и Бодрићи су плаћали порез.

Акције против Данаца резултирале су тиме да се 934. формира маркгрофовија Шлезвиг. Тиме су Данци били одвојени од Полапских Словена.

Пред крај живота спремао се за поход на Италију, али 936. ударила га је срчка и по његовој препоруци краљ је постао његов син Отон.

5) Отон 1

После смрти Хенрика Птичара долази Отон 1 (936-973). Прича се да је у свему био налик на Карла Великог, и нарављу и изгледом. Напустио је политику оца тј. савез са војводама и вратион се политици Конрада 1 тј. ослонцу на цркву што је било и у политици Карла Великог. Сукобљавао се са Чесима и Мађарима.

Са Чесима и Словенима: Након доласка на чешки кнежевски престо Болеслава 1 Отон је наступио као заштитник убијеног Вацлава 1 и 936. апао Чешку са 2 војске али без успеха. Шаље војску под Херманом против словенских племена на доњој Лаби али ни то није довело до њиховог подвргавања.

Од 937. нови упади Мађара у Баварску, Франконију и Швапску а одатле на Француску. Уз ово иде и борба са нем. војводствима. После смрти баварског војводе Арнулфа Отон ратује са његовим сином, побеђује га и на његово место поставља његовог млађег брата Бертолда.

Опет ратује протв Пол. Слов. али тада избија општа побуна немачких војвода коју је водио његов млађи брат Хенрик. Након гушења побуне Лотарингију је предао Конраду Риђем, франконском феудалцу и тако је Франконија потпала под круну. Баварску је после Бертолдове смрти препустио брату Хенрку, а након смрти саксонског војводе 949. ту земљу добија Отонов најстарију син Лиудолф. Тако је Немачка од 939. до 949. остала без независних војводстава, подвргавши их својојвласти.

Ослањао се на цркву рачунајући на њен антагонизам према самовољи војвода, постављао је бискупе њему одане, често чланове његове породице као и пријатеље. Бискуп би прво примио бискупски штап ко симбол свештеничке службе и тек после је следио црквени обред.

Са Италијом: Јачао однос са црквом и укинуо војводства, хтео да освоји Италију. Повод за то је био пребег Аделаиде, удовице Луја од Провансе који је имао право на царски назив. Освојио је Италију без тешкоћа. Кад је заузео Павију није сматрао потребним да се званично крунише, већ се смо почео називати краљем Италије. Исте године 951. оженио је Аделаиду и себи прикључио и њена наследна права. Није могао за цара да се крунише због побуне у Немачкој између Лиудолфа и Хенрика, сина и брата. Грађански рат трајао око год. дана и Отон победио. Лотарингију је одузео Конраду Риђем и дао брату Бруну, Баварску оставио брату Хенрику а Швапску његовом зету Буркхарду. Надбискуп Мајнца је постао Отонов ванбрачни син Вилим.

Са Мађарима: Од 954. опет крећу а 955. опустошили Баварску и део Швапске. Феудалци притекли у помоћ краљу. Битка на Лешком пољу 15.8.955. јужно од Аугзбурга Отон уз војску чешког кнеза Болеслава 1 побеђује. Након овога мађарске инвазије јењавају и првобитно номадско сточарски народ прелази на седелачки аграрни живот у равницама Подунавља.

После Мађара задаје ударац и Пол. Слов. а на њиховој земљи на стратешки важним местима подижу се немачки замкови са немачким посадама а становништво плаћало порез. За време мађарских провала 954. и 955. Мађари дижу устанак али су Немци то угушили крваво и онемогућили побуне Словена у наредних 25 година тамо.

У Италији опет: Тамо је 951. власт препустио Беренгару 2 некадашњем супарнику али он је увео насилни режим. У исто време папа Иван 12 син сполетанског војводе 954. придружује Сполето папској држави и тако је проширује а хтео је да влада и Беневентом и Капуом. Дакле Отон имао 2 потивника. Покушава да обнови власт шаље Лиундолфа али он се разболео и умро 957. Пошто је Иван 12 био угрожен заверама зове Отона у помо и 961. Отон се одазвао и без тешкоћа дошао у Рим положио заклетву да неће радити против папе и да му се неће мешати у послове а папа да неће помагати његове непријатеље. Отон и Аделаида су 962. у цркви Светог Петра у Риму крунисани царском круном. Истог месеца, 13. 2. 962. Отон издаје Отонове привилегије које потврђују донације Пипина Малог и Карла Великог папству и дефинишу царко право надзора над папском управом а пре бирања папе према црквеним прописима морао је положити заклетву верности цару. Овим је Отон поништио оне заклетве пре крунисања, ослањајући се на пример Карла Великог, сматрао се заштитником папства и обезбедио је подвргавање цркве држави. Овај систем супермације одржао се око 100 година.

6) Отон 2

Умро Отон 1 973 и сви признали Отона 2 за владара али сл. године тј. 974. завера његовог братића баварског војводе Хенрика Свађалице, чешког кнеза Болеслава 2 и пољског кнеза Мешка 1 али побуна сузбијена а Хенрик бежи у Баварску.

Да се Баварска не би осамосталила цепка је на: 1) Карантско војводство 2) Источну марку 3) марку Нордгау

Са Данцима: важни успеси против данског краља Харалда Плавозубог којег је потиснуо а који је хтео да упадне у Саксонију.

Са Французима: спречио француског краља Лотара 3 да отме Лотарингију.

У Италији: на северу војни успеси, за папу свог лика, ипак у јужној Италији није покорио Лангобарде ни Сарацене. Неуспеси подстакли устанак у Италији, Немачкој и код Полапских Словена и у припремама против њих разболео се и умро 983.

7) Отон 3

Постао наследник са 3 године (983-1002). Регенство мајка Теофано. Кратко време мира у Нем. и Итал. Након њене смрти 991. и смрти Отонове бабе Аделаиде 996. престаје регенство и он са 16 год. постаје владар. Одгајан византијск, хтео је царски назив и успостављање владавине као у Риму и Цариграду.

У Италији: Након смрти Ивана 15 папа братић Бруно Карантански – Гргур 5, водио борбу против симоније и порока. Незадовољна аристократија га је сменила и довела другог папу и то је повод да Отон 3 дође у Рим. Побио је побуњенике и 998. вратио Гргура. Године 999. умире Гргур и нови папа Отонов учитељ надбискуп Ремса Герберт тј. Силвестер 2 (као по „Даровница“ Силвестеру). Он је хтео јаку власт али не проширену ратовима већ покрштавањем. Дакле, туђе земље придобити за хришћанство остављајући политичку аутономију, верујући да ће заједничка вера ујединити једну заједницу са хришћанском влашћу.

Суседи: Трудио се да изгради добре односе са Мађарима, Пољацима и Чесима.

Све до 999. столовао у Риму, са византијским церемонијалом, а и државну управу је по том узору организовао, али не одвојено за Нем. и Итал. већ заједно. Велико фаворизовање цркве и строгост Гргура 5 незадовољство и Отон 3 бежи на север кришом. Припремајући поход на Рим умро је 1002. без потомака.

8) Хенрик 2

Након смрти Отона 3 1002. великаши изабрали Хенрика Баварског (1001-1024), унука Отоновог (1) брата. Био је веома религиозан и желео је да влада у миру. Ништа од тога.

Пољска: Најдуготрајније борбе са Пољацима. Власт кнеза преузео Мешков син Болеслав Храбри 995-1025. који је 1001. окончао сваку зависност Пољске од Немачке. Од новог нем. краља добио је Лужицу као посед а освојио Месенску марку, припојио је и неке пољске земље које су биле у чешкој власти. После интервенције 1003. припојио Чешкој и Моравсу и Чешку. Од Балтка до средњег Дунава велика словенска држава.

Хенрик заузет незадовољством немачких великаша, узурпацијом маркгрофа од Ивреје који се крунисао за краља и великашким смењивањем папа по својој вољи. Покушао да среди Италију али безуспешно и 1004. се повлачи у Немачку и супротставља Пољацима. Прави коалицију са прогнаним чешким кнежевима (синовима Болеслава 2 Јаромиром и Олдржихом), Мађарима и Љутићима угрпженим словенском експнзијом. Борбе завршене миром 1005. дакле Чешка није више под Пољском владар је Јарослав као вазал, Лужица Немцима, Пољска задржала Моравску и Словачку.

Болеслав интервенише на истоку па Хенрик може да среди Италију. Приморао је папу да га 1014. круниђе за цара, повлачи се у Ломбардију и папству оставља папску државу.

Феудалци угрожавали његовог ујака Рудолфа 3 у Арелату и Немачка штити Арелат и Рудолф се обавезује да ће то оставити њему након своје смрти.

Болеслав је на крају заузео Кијев 1018. а при повратку узео Черновску земљу.

До краја владавине 1024. Хенрик је хтео да ојача у Италији. Опет није постигао успех. Тамо су потпуно владали феудалци, а на југу је ојачала Византија.

Помагао је клинијевску и лотарингијску реформу а искључиво је сам бирао бискупе. Свој утицај наметао је и по питањима догме. Папу је приликом крунисања 1014. третирао као угледног световњака, подложног њему. Хенрик је цркву у Нем. подвргао а у Итал. препустио феудалцима јер није фактички владао тамо.

9) Конрад 2

Хенрик 2 није имао потомства па су се великаши определили за Отновог 1 чукунунука Конрада 2 (1024-1039). Његова баштина била је у Франконији па се он сматра оснивачем нове, франкнске династије.

Пољска и Италија: мањи притисци. Болеслав Храбри 1025. крунисао за краља али одмах умире. Син Мешко се такође крунисао али без дозвле нем. цара. Мешко склапа савез са Мађарима и препушта им Словачку. До рата долази 3 год. касније 1028. јер је у Пољској био спор око прстола са Мешковим млађим братом а Конрад је 1026. морао у Италију због побуне против нем. превласти. Након тога у Риму се 1027. крунисао за цара и на југу уврстио подложност Беневента и Капуе.

Враћа се у Нем. због завере нећака Ернеста Швапског којем су сметале Конрадове претензије на Арелат након смрти Рудолфа 3. Борбе са побуњеницима трајале 3 го. и 1030. Ернест је убијен. Тада Мешко 2 напада Саксонију али Конрад проваљује у Лужицу а и Пољакеса истока угрожава Кијев па је рат неуспешан. Пољска вазал а убрзо и Чешка.

Умро Рудолф из Арелата 1032. Конрад излази као победник против феудалаца 1034. и влада Арелатом.

На северу: ојачао положај због женидбе Конрадовог сина Хенрика и ћерке данског краља Кнута Великог, Данска добила Шлезвиг.

Након првог похода у Италију тамо вођена германизација окрутна. Нем. власт на Апенинском пол. јача него икад.

Године 1035. побуна у Милану јер је надбискуп присвојио посед и Конрад 1037. озакоњује наследност малих као и великих поседа. Наљутио је овим моћнике, крећу борбе, избија епидемија, умире Конрад 2 1039. године.

10) Хенрик 3

Када је Хенрик 3 наследио Конрада 2 прилике на истоку промењене. Чешки кнез Бржетислав освојио Шлеску, Малу Пољску с Краковом и Велику Пољску с Гњезном, одкале је у Праг однео мошти бискупа Војтеха тј. Св. Адалберта. Спајањем чешких и пољских земаља опет опасност од словенског блока као и за време Болеслава Храброг. Хенрик креће против тога и ратовало се 1040-1041. и Бржетислав тражи примирје. Задржао Чешшку а пољске земље дао Казимиру + Чешка и Пољска постали вазали.

На западу покушај одвајања Арелата + узео за жжену ћерку аквинтанског војводе тако да је припојио поред Бургундије и Аквитанију.

После сређивања истока и запада посветио се Италији. Јака контрола над црквом, поборник реформе али уз јаку власт која би све то контролисала. Тада је папа постао Бенедикт 9 блиски рођак дотадашњих папа, живео распусно као мало који папа пре њега, пиће, блуд, коцка, пљачка римског становништва и ходочасника и 1044. побуна, збачен је али је успео да се врати ипак како би после годину дана престо продао неком свом рођаку за паре. Хенрик 1046. креће у Италију и постиже сва три циља – збацио супарничке папе, изабрао свог пријатеља Клемента 2 и крунисао се за цара на Божић. Подвргавши папство хоће да среди југ. Ту је ланго. војводство Беневент, византијски Апулија и Калабрија и нешто независно попут Напуља а званично као виз. тер. + напади Сарацена на цео југ + нормански освајачи. Поход ка југу без успеха.

Вратио се у Нем. а Бенедикт 9 покушава да се врати на столицу и царевог кандидата је отровао па је протеран у изгнанство а папа је опет царевом одлуком постао његов рођак Бруно тј. Лав 9 а његов помагач био је Хилдебранд тј. Гргур 7. За време Лава 9 сарадња папе и цара досегла врхунац.

Немири на западу јер у Саској јак положај породице Билунга а у Лотарингији побуна противњега коју гуши. Ово користе Мађари и збацују Петра Орсеола, Хенриковог штићеника, и доводе Андрију 1. Воде се 3 војна похода али безуспешно, Нем. поражени и Мађарска се скроз осамосталила.

Почела да слаби превласт у Италији. Тосканска Беатриче за горњолотариншког Готфрида, непријатеља Хенрика 3 а на југу јачају Нормани, велике успехе Роберт Гвискард, један од синова грофа Танкреда од Хаутевила. Брат Рикард гроф од Аверсе. Њихов заповедник, војвода од Салерна, противник папских интереса на југу, Лав 9 преко Беневента напада Нормане у Апулији али је изгубио и заробљен је. Пустили су га кад је признао њихову власт на југу Италији. Од раскола 1054. папама против нем. притиска са севера боља власт Нормана него Византије. Од тада је папство подржавало даље аквије Нормана и Роберт Гвискард ускоро Виз. оставио само приобална места. Најмлађи брат Роџер протерао Арапе са Сицилије и загосподарио ту.

Хенрик веома забринут због овога и хоће опет да иде у Италију али у Немачкој поново побуна великаша, тек што ју је угушио, разболео се и умро, а престо остаје његовом шестогодишњем сину Хенрику 4.

11) Хенрик 4, Dictatus papae, Борба за инвеституру

Био дете кад је дошао на власт, регенткиња мајка Агнеза и великаши се тада ослобађају притиска краљевске власти. Да би створила ослонац прерасподељује војводства али је баварки војвода Отон приморао да оде у манастир и регент је постао Ано, али њега потискује надбискуп Бремена, Адалберт. Регенствовање се завршило 1065. али је Адалберт остао саветник и упућивао га је на разуздан живот како би задржао власт у својим рукама. То доводи до његовог пада 1066. и великаши приморали краља да измени живот и ожени Бертом и позабави владарским дужностима. Када је Хенрик хтео да поништи брак није му дозволио папски легат Петар Дамиани 1069. и тада креће његова мржња према папству.

Изгледало да ће кренути рат са Мађарима јер јер Геза 1 син Беле 1 протерао нем. штићеника Саломона. Тада је Херик придобио већину великаша и предупредио рат са Мађарима али и да сломи отпор у Саској. Деловало је да је краљевска власт учвршћена.

У Немачкој такав однос са црквом да је сукоб са папством био неизбежан. Конрад 2 обуставио помоћ реформама па 10 год. регенства Хенрика 4 па 10 год. ратовања унутра и ван, па мржња краља према цркви. Папство тражи начин да ојача, проучавање канонског права. Формира се теза о независности чак и првенству цркве у односу на државу. Настаје Збирка од 74 поглавља међу којима и оно О првенству цркве, где се однос цркве и државе пореди са односом душе и тела. На сабору у Латерану 1059. пропис о избору папае (7 кардинала бискупа, сви кардинали, сви римски свештеници и народ. Очекивали отпор цара па се учврстио папа Никола 2 са тосканским маркгрофом Готфридом Брадатим, фарнц. краљем Филипом 1 и Норманима. Након Николе папа је Александар 2 али 1073. за папу је изабран Гргур 7. Краљевски положај угроћжен због побуне у Саксонији. Краљ се у писму извинио папи за отимање имања и симонију и помагање противника у Милану и изјавио покорност.

Dictatus papae је Гргур саставио како би оправдао тежњу цркве за световном превлашћу тако што је нагласио непогрешивост цркве и духовну власт над хришћанима као и право да свима суди а да њему не буде суђено. Због овога долази до сукоба са Хенриком који сазива сабор у Вормсу 1076. који пролашава долазак Гргура на власт нелегалним а власт над свим хришћанима приписује Хенрику. Ово су подржали присутни бискупи и свештеници а сабор у Пјаћенци потврдио је збацивање Гргура. Он прети одузимањем владарског права и изопштавањем из цркве уколико се не покају и не одрекну својих одлука за 6 месеци. Великаши незадовољни, швапски, баварски и каранански војвода сазвали сабор у Трибуру 1077. где су рекли да неће подржати краља уколико се не измири са папом. Предложен сабор у Аугзбургу где би папа одредио положај краља. Хајрих креће у Италију да тражи опрост али папа бежи у Каносу код грофице Матилде. Хајнрих се каје и овај му прашта и тако задобија поново војводе. Али сазван је сабор у Форнхајму где је збачен Хенрик а као на престо доведен Рудолф Швапски.

Хајнрих окупља великаше и чешког кнеза Братислава 2 који је добио од њега земљу одузету од Баварске. Папа је у почетку био уздржан али је онда на сабору у Риму подржао Рудлофа и Хајнриха изопштио. Хајнрих 1081. стиже до Рима али није успео да га освоји. Наредне године организује устанак у Апулији и Рим слаби, 1804. је освојен а папа се склаља у Анђеоску тврђаву. Тада је написана Одбрана краља Хајнриха, Гргур је вргнут и постављен Климент 3 који Хајнриха крунише за цара. Гвискард одреде против Византије упућује на Рим. Хајнрих се повлачи а Гргур севраћа, побуна у Риму, Гргур умире а Климент се враћа. У Мајнцу 1085. пропис о Божјем примирју, сукоби стишавају, великаши уз Хенрика.

Креће на Италију али је поражен код Каносе и повлачи се, син Конрад краљ Италије против њега, обнавља се учење Гргура у Пјаћенци 1095. и опет је изопштен. Након

крсташког рата 1097. се враћа у Немачку. Конрад је оженио ћерку Гвискарда, непријатеља његовог оца. Иако је Хенрик имао подршку Чешке и Венеције, није је имао у Немачкој.

Нови папа Паскал 2 опет га изопштио. Да би га придобио говори да иде у нови крсташки рат. Избија побуна у Немачкој коју води син Хенрик 5 који је после тога крунисан у Мајнцу 1106. за краља. Хајнрик 4 је заробљен, побегао је али ускоро умире. Борба за инвеституру се наставила и завршена је Вормским конкордатом 1122. којим је уведена двострука инвеститура – духовна (црква поставља бискупе и свештенике) и световна (цар бискупе и свештенике уводи у посед).

12) Клинијевска реформа:

Покрет који је омогућио опоравак средњовековног папинства је Клинијевски. Настао у манастиру Клини у бургундском војводству. Почело је пре тога када је 894. бенедиктански свештеник Бренон основао узоран манастир у Горњој Бургундији – Жињи. Управник Клинија војвода Вилим 9 Побожни хтео је такав манастир и позвао је Бренона у Клини где је 910. основан манастир, ван световне чак и краљевске власти. У верском смислу подређен једино папи. Закони Клинија заснивали су се на законима Бенедикта Нурсијског, оснивача бенедиктанског реда и манастира Монте Касино 529. и налагали су да монаси морају живети у изолацији и аскетизму. Женама је био забрањен приступ у манастир а монаси нису смели боравити у женсим кућама. Постом, бдењем и физичким напорима чак бичевањем кротиле су се страсти као. Какве будалетине. Пример Клинија се брзо ширио и Ебон 917. оснива у Делосу манастир и зове Бренона да и њега реформише. До смрти је реформисао око 10ак манастира. Наследник у Клинију био је Одон који је ширио реформу у Бургундији и Аквитанији али и шире. Шири се и за време његових наследника Аимара, Мајола и Одилона.

Поред Клинијевског постоје други покрети. Оснивач једног од њих био је феудалац Герард који је на свом поседу у Доњој Лотарингији у Броњу основао манастир са бенедиктанским законом и аскетским животом. Герард је реформисао више манастира у Лотарингији и Фландрији.

Сличне реформе извршио је Иван од Горзе који је посетио Монте Касино и у повратку обновио мнастир у Горзу где је постао опат и до смрти реформисао је многе манастире.

Разлика између Клинијевске и Лотарингијске реформе је та штосу лотарингијски манастири били независни један од другога и били су подвргнути локалном бискупу.

50) Карло Мартел:

Јачају мајордоми, након свргавања моћног мајордома Еброина, за краља је проглашен Хилдерик 2 а сва три дела краљевства су поново обједињена. То је последњи владар из куће Меровинга који је покушао сам да влада – убијен је у лову. До доласка Каролинга , Франачка је у рукама мајордома.

После Хилдерикове смрти господар Нуестрије и Бургундије опет Еброин који се вратио из прогонства, а у Аустразији је владар био Карло Мартел, син Пипина Херисталског. По Карлу Мартелу кућа носи назив Каролинга.

Еброин и пипин Херисталски супарници и ратују Неустрија и Аустразија, Неустрија побеђује.

Еброинова моћ расте и великаши одлучују да га смакну, а то омогућава Аустразији да обнови рат и да га добије овај пут. Мајордом Пипин признаје за краља Аустразије Теодорика 3 и формално поставља мајордоме у Неустрији и Бургундији, али они су њему одговорни.

Пипин Херисталски умро а након побуне у Неустрији и рата са Аквитанијом, мајордом је његов ванбрачни син Карло Мартел. Мартел за краља поставља јединог живог Меровинга – Теодорика 4.

Што се освајања тиче, Мартел је покушао да одузме независност Акбитанији, али је војвода Еудес то спречио.

Након што су Арапи почели да заузимају Шпанију 711. и након што су освојили Септиманију, Арапи покушавају да освоје и Аквитанију, а Еудес зове Мартела у помоћ.

Долази до битке код Поатјеа 732. где је Мартел поразио Арапе и протерао их. Аквитанија признаје врховну власт Франачке.

Војводе од Провансе хтеле да се одвоје уз помоћ Арапа, кренули уз ток Роне, Мартел био заузет ратовао са Сасима па позива лангов+бардског краља Лиутпранда у помоћ који туче Арапе и Прованса је покорена 739.

Мартел хтео јаку, коњаничку војску, вршио многе конфискације како би исплатио феудалце, државом управљао као монарх, објављивао законе... а када је умро Теодорик 4. владао је сам, није ни покренуо питање избора новог краља.

Папа Гргур 3 тражи помоћ од Мартела против Лангобарда, али он остаје на страни својих савезника.

Уочи смрти старијем сину Карломану оставља Аустразију, а млађем Пипину Неустрију, Бургундију и Провансу. Аквитанија и Баварска одржале аутономију. Постављање новог краља није било на дневном реду.

Кад су браћа преузимала власт дошло је до разних побуна (управо независне Аквитанија, Баварска и Аламанија). Устаници се правдали непостојањем краља, браћа као крунисала неко дете из владарске куће и назвали га Хилдерик 3 и гуше побуне.

У ослонцу на цркву стајале на путу многе конфискација Мартелове па јој се нешто враћа уз порез који власници земље морају да јој плаћају.

Карломан се повлачи у манастир а Пипин преузима сву власт.

Пипин шаље папи писмо јер му се противе присталице Карломановог сина Дрогона, папа му одговара да он тј. Пипин треба да влада, Пипин за узврат њега штити од Лангобарада.

+) Пипин Мали:

Пао Равенски егзархат 751. и папа Стефан 2 одлази код Пипина да тражи помоћ због Лангобарда, а Пипин се заклиње да ће му као вратити Егзархат и изгубљене територије римске републике (иако су оне заправо припадале Византији, а не папи).

У 2 похода 755. и 756. Пипин је поразио Лангобарде и краља Аистулфа, склопио 2 уговора у Павији, предао папи Егзархат, а папа је признао врховну власт Франачке. Аистулф први уговор прекршио након чега Пипин издаје посебан уговор папи и потврђује му територије.

Иако је папска држава била као ослобођена Пипиновим војним походима, она је правно припадала Византији и то је био удар на њу.

Царство тражи од Пипина да му врати територије, а то Пипин одбија.

Осим у Италији, ратује и у Шпаније где осваја Септиманију и покорава Аквитанију. Избила је буна и у Баварској али она је задржала своју независност.

Државу поделио на 2 сина, старијем Карлу Аустразију и Неустрију, млађем Карломану Бургундију, Прованску и Септиманију. Аквитанија иде на пола.

51) Карло Велики:

После смрти Пипина Малог синови Карло и Карломан нису били сложни а свађали су се око политиек према Лангобардима. Карло је хтео попут Карла Мартела да им буде савезник и оженио је ћерку лангобардског краља Дезидерија, Дезидерију. Карломан је хтео да управља и Италијом и иступао је као папин заштитник. Карло је схватио да му то

доноси предност код франачких великаша и преоријентисао се, раскинуо је савез и отерао жену, почевши преговоре са папом. Карломан је убрзо умро а Карло је присвојио његове земље, не обазирући се на права Карломанових синова. Карломанова ђена и два сина беже у Италију.

Нови папа Хадријан 1 прогони Лангобардеф и изазива интервенцију Дезидера а то изазива интервенцију Карла. Карло долази у Рим 774. и обнавља папину повељу из 754. а даје му и Венецију и Истру. Дезидер је послат као заробљеник у Франачку а Карло је постао краљ Ланговарда и назива се од тад „краљ Франака и Лангобарда и римски патрициј“. После тога папа је хтео да прошири подручја којим управља али Карло то није дао и спојио је та подручја у Краљевину Италију којом је краљевао његов млађи син Пипин.

Након овога поготово Венеције и Истре Царство се противи и Ирена хоће да прекине све контакте и веридбу Карлове ћерке и сина Константина 6.

Најтежи поход био против Саса. Нападе против њих водили и Меровинзи, Карло Мартел и Пипин Мали. Рат је трајао у више етапа а завршио се коначним покоравањем најудаљенијег етничког саског подручја и њиховом депортацијом широм краљевства.

Након борби са Словенима и Аварима, Карло је поделио простор од средњег Дунава до Јадрана на две марке, Фурланију и као Хрватску.

Напади и у Шпанији, безуспеђна опсада Сарагосе, Франци се повлаче, нападају их Баски, уништавају им цео одред, гине и франачки вођа Роланд – Еп о Роланду.

Последњи ратни поход био против Британаца и он се завршио тако што је Британија признала врховну власт Франачке, али је фактички била независна.

Царство Карла Великог

Идеју за царство подстицао и Карлов пријатељ, свештеник Алкуин.

Од свргавања Константина 6 у Цариграду влада Ирена а она је жена па то као не важи , папинство је у Карловојмилости а он управља огромним пространствима (од Паноније до Шпаније) па је и ок та мисао о царству.

Папа Лав 3 живи разуздано, Карло га писмом упозорава, он не слуша, скована завера, напали га и пребили, војвода од Сполета га спасао. Карло га зове у Саску да му суди а два надбискупа одлазе у Италију да те оптужбе провере. Закључили су да су оптужбе о непримерености папе Лава 3 неосноване и одбацили су их, завереници ухапшени. Карло 800. долази у Рим и папа се заклиње да није крив и то је као довољно и ок.ж

На Божић 800. Карло одлази у сркву св. Петра да се помоли и кад је завршио са молитвом као одједном папа га крунисао за цара. Сви присутрни га позрадили као августа.

Византија је ово сматрала узурпациом. Ирена креће да преговара са Карлом а он јој предлаже брак. Пре него што су то успели да спроведу, Ирена је збачена (802).

Нови цар Нићифор 1 не признаје Карла за цара а како Византију тада притискају Авари и Бугари, Карло такође напада. Креће рат и завршава се миром у Ахену 812. који преписује да Франачкој остане Истра, а Византији Венеција. Византија је такође признала Карлу царски назив.

Карло умире и наслеђује га једини преостали син, Лудвиг Побожни. Сви други су умрли.

+ Лудвиг Побожни:

Наслеђује Карла Великог. Одмах по ступању покушава да изведе морализацију, мења чиновнички апарата, сестре шаље у самостан. За разликиу од Карла Великог који је држао папу у покорности, овај је био завистан од цркве, а папа Леон 3 није му чак положио ни вазалску заклетву. Папа Паскал 1 добио је од Лудвига потпуно изузеће цркве из послаовања царства.

Папству је ипак требао јак владар и 817. сазива сабор где је донет указ: избацује се назив „краљ Франака и Лангобарда“ и назива се императором августом али пре свега донесена је одлука да царска власт не може бити подељена међу синовима већ се преноси на најстаријег, у овом случају Лотара. Пипин би добио Аквитаније а Лудвиг Баварску.

Послат је Лотар да среди прилике у Италији, извршио промене, обновио царску власт над Римом и због тих успеха великаши приморали Лудвига да га призна за савладара.

Из другог брака Лудвиг је имао сина Карла Ћелавог. Издвојио је поседе изЛотарове земље и дао Карлу. Старији синови се противили, извршили удар, поништили одлуку, Лотар је владар, Лудвиг заробљеник.

Пипин и Лудвиг се предомислили и ослободили Лудвига, проширили су тако своје поседе, Карло је добио обећано а Лотар само Италију.

Пипин и Лудвиг се опет предомислили и прешли на Лотарову страну, Лудвиг је опет збаче, Лотар је цар, Карло нема поседа.

Лотар приморао Лудвига на јавно покајање. То је изазвало незадовољство у Немачкој, Лотар потиснут у Италију, а Лудвиг ослобођен и поново проглашен за цара.

Лудвиг мислио како само Лотар може да заштити права Карла и договара се са њим да целу државу подели на два дела, Лотару и Карлу, Карло би добио запад а Лотар исток.

Лудвиг умро, Лотар занемарион овај договор и вратио се на одредбу из 817.

Долази до велике битке између Лотара и противника код Оксета, Лотар поражен, враћа се у Италију.

Лудвиг Немачки и Карло Ћелави састали се у Стразбуру и положили заклетву на супротним језицима да ће се борити до краја против Лотара. Ово преноси Нитард у својој Историји.

Напади Нормана, долази до Верденског споразума 843. где је одлучено да Лотар добије Италију и Лотарингију, Карло запад, Лудвиг исток. Верденски договор значио је напуштање идеје о јединственом царству на западу.

Распад царства:

Царство се распало на 3 краљевства. Лотар је власт у Италији и царски назив пренео на свог најстаријег сина Лудвика 2 а млађем сину Лотару 2 припала је Лотарингија. Кад је умро Лудвиг 2 право наслеђа имао је његов стриц Лудвиг Немачки, али Карло Ћелави га је претекао и отишао је у Рим где се крунисао 875.

Умро је Карло Ћелави и његов син Луј 2 Муцави и великаши су позвали на престо З.Ф. сина Лудвига Немачког – Лудвига 2 Немачког. Он је после неких сукоба склопио мир са синовима Луја 2 Муцавог и они су задржали З.Ф. а он је добио Лотарингију.

Кад је Луј 2 Муцави умро гроф од Беча, Босон је издвојио Бугргундију и Провансу и формирао краљевство Арелат.

Папство је било у тешком полажају и треба јаког владара. нису били добри са Лудвигом 2 Немачким па су изабрали његовог млађег брата Карла Дебелог за краља а после и за цара. Кад је умро Лудвиг 2 Немачки, Карло Дебели је присвојио целу Немачку и Италију, једино је у Карантанији независно владао Арнулф Карантински.

Услед борби са Норманима умире Карломан, син Луја 2 Муцавог и великаши су мимоишли Карла Безазленог (који је тад био дете) и на положај франачког краља позвали Карла Дебелог. Тако је он уједнио скоро цело подручје царства Карла Великог.

Немачки великаши били су незадовољни владавином Карла Дебелог у Франачкој па су на сабору у Франкфурту на Мајни изабрали за краља Немачке Арнулфа Карантинског, ванбрачног сина Карломана, трећег сина Лудвига 1 Немачког.

Кад је умро Карло Дебели у Франачкој су за краља изабрадли Еудеса, грофа од Париза и војводу Франције. Он је бранио Париз успешно 10 месеци при опсади Нормана.

У Италији су се за власт борили војвода Вид од Сполета и фурлански маркгроф Беренгар.

Тако се каролиншко царство распало на 5 краљевства (Француска, Италија, Немачка, Бургундија, Арелат) и два засебна војводства (Аквитанија и Бретања). Од владара, једино је у Немачкој Арнулф Карантински био потомак по женској линији Каролинга.

49) Рад две краљице:

Након смрти Клотара, државу деле његова 4 сина: 1) Хариберт – Неустрија 2) Сигисберт – Аустразија 3) Бургундија 4) Земља Салијских Франака

Краљ Аустразије Сигисберт оженио је Брунхилду (ћерку визиготског краља Атанагилда).

Хилперик, краљ северних области, имао је љубавницу Фредегунду али се бојао да му Сигисберт не преузме имања па је и он тражио за себе једну од ћерки визиготског краља Атанагилда. Љубавница Фредегунда ју је убила да би постала краљица. Тако је кренуо грађански рат 573. јер је Брунхилда, аустразијска краљица, хтела да освети смрт своје сестре.

Брунхилда је хтела да осигура сигурну и наследну власт за своје потомке и хтела је да краљ Аустразије буде њен праунук Сигисберт 2, коме би она била регенткиња. Завера аустразијских великаша, пре свега Арнулфа бискупа Меца и мајордома Пипина Ланденског довела је до тога да Брунхилда буде ухваћена и убијена након три дана мучења, тамошњи претенденти су поубијани а на власт ј едошао Клотар 2.

50) Бургунди:

Живели између средње Лабе и Нисе и половином 3. века селе се на Мајну. Одатле су ратовали са јужним суседима Аламанима и тиме стекли савезништво с Римом. Почетком 5. века придружују се Аланма, Вандалима и Свевима при преласку Рајне али се заустављају на левој обали, код Вормса. Изгледа да је тада код њих почело да продире хришћанство.

435. краљ Гундахар хтео да се пошири према западу у Галију али је спречен. Сл. год. хунска чета под командом Рима продрла у Бургундију и поразила Гундахарову војску и он сам тад гине. Многи великаши погинули, настаје Еп о Нибелунзима.

Као савезници Рима против Хуна кад Атила упада у Галију и за то им Аеције даје да се преселе у Савоју.

Уочи пропасти ЗРЦ Бургунди у договору са Визиготима освајају Лион и околину и постепено иду ка југу до реке Дуранце и на север до реке Доубс, држећи долину Роне до Авињона.

480. краљ лионске краљевине Бургунда је Гундобад, једно време заповедник војске у Италији, као пре њега Свев Рицимер. Био је аријанац али је увиђао користи правоверја. За његово време састављени закони Lex Burgundionum и Lex Romana Burgundionum.

Крајем 5. века највећа опасност Франачка која допире до Лоаре. Постала је северозападни сусед и хтела је да освоји Бургундију. Године 492. франачки краљ Хлодовех се оженио Клотилдом бургундском принцезом хришћанком па је имао велепоседнике тамошње на својој страни. Око 500. Франци проваљују у Бургундију и помаже им и брат тадашњем бургундског краља. Бургунди уз помоћ Визигота сузбијају Франке. Када је дошло до коначне битке Франака и Визигота 507. Бургунди остали уздржани, бојали се Франака и хтели виз. територије. Међутим, дошло до рата Бургунда и Острогота из Италије који су притекли у помоћ Визиготима. Бургунди се једа спасили.

Након пораза Визигота Бургунди схватили да је ослонац дотадашњи непријатељи Остроготи па чак и Византија. Али, тада почињу спорови Острогота и Царства и Остроготи на савез Лиона и Цариграда не готиве. Запретио напад Остр. на Бург. па се Фран. умешала како Остр. не би превише ојачали и зато Фран. први нападају. Прво су их Бур. одбили. Умро Теодорик Велики у Италији и промена пол. према Царству па Бург. рачунају и на Остр. али то све пропада када убијају Амаласвинту и Франци 532. нападају Бургунде и до 534. они су уништени.

1234) Остроготи

Населили се у Панонији после слома Хуна на реци Недао 454. и тада први пут долазе у унутрашњост царства. Населили у дог. са Марцијаном и постали су федерати. Ни један остр. вођа није постао тако славан као Ерманарик у 4. веку. За разлику од Визигота, није се развила монархија. Владало је више краљева. Истицала се 3 брата из породице Амала један је био Тиудемир који је као добио сина кад је била и победао код Надауа. Име сина је било „владар народа“ Тиуда-реикс које се касније искварило у Теодорик. Детињство провео у Константинопољу где је научио да поштује римску цивилизацију, али није напустио аријанску веру. Враио се кући 470. а 471. изабран је за краља. То је сигурно јер је 500. прославио 30 год. владања. Ни он ни његов отац нису били владари целог народа већ су били тзв. мали краљеви и поред њих постојало их је још.

Теодорик и отац крећу на југ и примораи цара Лава да их пусти да се населе у приморској Македонији. Пела, Пидна и Метона њихове. Теодорик владао сам сукобио се са другим краљем Теодориком Страбоном и царем Зеноном. После смрти Страбона постаје магистер милитум презенталис и почасно звање конзула (као Аларик пре њега).

487. посвађао са Зеноном и дошао до Цариграда и тада пошто је њихово присуство тако близу извор сталних немира и опасности цар га шаље у Италију да збаци Одоакра.

488. креће у Италију и год. дана касније код реке Соче креће прва борба за Италију. Одоакар добро утврђен, много војске, савезници вбв. Бургунди и 28.8. 489. битка, Одоакар поражен.

Сл. линија одбране река Адиђе, утврдио се недалеко од Вероне. Битка 20. 9. 489. Одоакар губи и повлачи се у Равену а већина војске под Туфом предало се Теодорику који наставља ка Милану. Готи држе северну Италију остаје само Равена али Теодорик шаље Туфу и код Фавенције Туфа поново на Одоакровој страни.

Током зиме Теодорик у Павији а Одоакар заузео Милано и кренуо у Павију и окружио Теа. Визиготи притекли Остроготима у помоћ и опсада је подигнута. Одлучујућа битка 490. 11. августа на реци Ади где Одоакар губи и бежи опет у Равену. После овога Сенат уз Теа.

Царство уз Теа јер је Одоакар крунисао свог сина Телу за цезара.

Још није готово, Туфа на слободи, Бургунди и Гундобад пљачкају север а и Вандали нападају Сицилију али не освајају је. Тео се одлучује да уништи преостале гарнизоне који су подржавали Одоакра. План чуван као тајна и успешно спроведен, попут победе у бици. Једино остала Равена.

Опсада Равене 2,5 година трајала. Блокирали успешно, скаче жито. Одоакар покушава да је разбије 10. јула 491. нападом из града али не успева. Бране се унутра још годину дана, Тео набавља флоту и 492. блокира луке. Траје још 6 месеци. Преговори 493. и договор 25. фебруара да заједно владају. Датума 5. марта Тео улази у град. Датума 15. марта убија Одоакра тврдећи да је он њега хтео да убије.

За 3,5 год. постигао је циљ, а највећа грешка што је веровао Туфи. Учврстио се и хтео да лиши грађанских права све који нису били на његовој страни али епископ Епифан га убеђује да то не ради.

Владао 36 год. и то је продужетак Одоакровог режима, насељава своје у Итал. као Одоакар. Зенона је 491. наследио Атанасије и није га у почетку признавао али дошло до споразума после 6 год. и одређен је Теов положај законски. Ни он ни Одоакар нису датовали по себи. После је Тео смео да именује конзуле али не Готе као што није могао ни Одакар. Ковао новац као потчињени, није смео законе да издаје али смео уредбе дакле не легес него едикта. Скупљене су у зборнику Едиктум Теодерици. Једино он имао рим. грађ. право и основао је војне судове. Либерије радио као и Касиодор и код једног и код другог. Верски толерантан. Циљ суживот, одржавао цивилитас.

Ћерке удао за визиготског и бургундског краља. Сестру са аланског. Нећаку за тирижанског. Сам оженио Хлоовехову ћерку.

Умро је 30. 8. 526. наследио га унук Аталарик, регент мајка Амаласвинта, умире унук а Амаласвинта се удаје за Теодата који је свргао и убио 535. То користи Јустинијан који му

шаље ултиматум где тражи да абдицира, он то неће, креће рат који 555. доводи до уништења Острогота.

1242) Хуни:

Долазак Хуна доводи до уједињења Остргота и Визигота који се бране. Појављују се током Валенсове владавине.

Монголска грана етничке групе са Турцима, Мађарима и Финцима тј, уралско-алтајска група. Врв. насељавали пашњаке крај Каспијског и Аралског језера а узрок доласка брб. догађаји у северној и централној Азији које сазнајемо из кинеских анала. Моћ Сјен-пија срушили су Жужу и основали царство од Кореје до граница Европе, унели немир међу Хуне и они се селе. Име врв. значи обични робови како су Кинези звали све номадске народе Азије. Крећу у сеобу под каганом који их је организовао у војску. Током 4. века упадају у Европу и насељавају Дакију, између Тисе и Дунава и загосподарили Остроготима, Аланима и Херулима. Упадали код Рима и понекад им уступали одреде.

Прво побеђују Алане 372. и они беже и утапају се у Германе. Онда покорени Остроготи, Ерманариково царство се срушило а он као извршио самоубиство. Онда иду Визиготи, под Атанариком кренули на Дњестар али поражени и траже уточиште у царству. Валенс дозвољава Германима да се населе на Балкану. Сместили се у Доњој Мезији тј. Бугарској и после пар година избио је рат који је трајао 2 год. и 378. битка код Хадријанопоља. Дакле, Теутобуршка шума 9. год. смрт Деција 251. и сад Хадријанопољ 378.

Битка: 9. 8. 378. Фритигерн в.с. Валенс. Валенс није хтео да сачека помоћ синовца Грацијана који је наследио на западу оца Валентијана 1 и доживео је потпуни пораз и умро је. Нека врста ратне револуције јер су их победили коњаници.

Хунски вођа Ругила био је пријатељ Аеција и они су му пружали помоћ. Учврстио се између Тисе и Дунава. Након што су подржавали узурпатора Јована а он изгубио споразум је налагао да се иселе из панонске провинције где су живели 45 година. По другом споразуму ипак су добили део Паноније на доњој Сави. Аеције то дао због Ругилине подршке. Ругилу наследили цинови његовог брата Мандзука, Блед и Атила.

Врхунац Атиле 445. и 450. и до 448. јачао на рачун истока ти. провинција Теодосија 2 који му је давао данак. Запад избегао у почетку пустошење због Аеција. Сестра Валеријана

владара запада била је Јуста Грата Хонорија која је уздигнута на ранг августе када је њен брат постао цар. Хтела је превласт уместо Валеријанових синова и кује заверу са надзорником одаја и љубавником Евгенијем. Завера откривена и Евгеније убијен, Хонорија отерана и натераа да се уда за неког Херкулана богатог сенатора који је био одан цару. Она се обраћа Атили за помоћ, шаље му прстен и паре да је ослободи и спречи брак. Он то схватио као позив за брак и окреће политику ка западу. Објавио да је Хонорија његова невеста и тражи њен мираз тј. пола Валеријанових поседа. Он тај захтев не шаље Валеријану него Теодосију који препоручује Валентијану да му препусти Хонорију. Хијацинт, евнух који је однео Атили поруку о браку, мучен и убијен како би одао Хонорију.

Теодосије умро, наследник Марцијан 450. одбија да плаћа данак. Можда је ово навело Атилу да се окане пустошења исцрпљених провинција. Такође, краљ Вандала Гизерик подстицао напад на запад и Визиготе јер се плашио освете.

451. Атила креће са војском не само Хуна. Упадају у белгијске провинције, освајају Мец и друге градове. На његовој страни и у војсци Гепиди, Алани, Остроготи, Келти, Салијски Франци, али Визиготи уздржани. Атила иде на Орлеан али Аеције стиже ту пре Хуна и 451. Аеције постигао стратешку победу. Аеције и Визиготи на челу са Теодориком нападају их при повлачењу из Орлеана и долази до битке код Троа, велики покољ, убијен Теодорик. Торисмунд хтео да освети оца али Аеције неда јер му то не одговара, неће јаке Визиготе и потпуно уништене потенцијалне савезнике и Аеције дозвољава Атили да побегне.

452. Атила поново напада Италију. Аквилеја уништена, Верона рушена, Милано плаћа откуп. Нису дошли јужније од реке По, цар из Рима шаље делегацију у којој је епископ Лав који убеђује Атилу да се повуче. Не зна се зашто се Атила повукао из логора код Гарде, врв. јер је избила епидемија, залиха било мало, Марцијанови одреди стизали са истока. Планирао је да се поново врати.

453. умире Атила. Можда пуцање артерија, можда га убили на спавању. После његове смрти, хунско царство се распало. Наслединици поделили царство. То се није свидело германским вазалима па дижу побуну, води је Ардарик – Гепид. У Панонији код реке Надао 454. германски савез Гепида, Острогота, Ругијаца, Херула и других напада хунске господаре и побеђује их.

Хуни се разбежали. Већина је отишла северно од средњег Дунава. Знатан број свих Германа отишао у царство.

Битка на реци Надао битнија од битке код Троа. Успорили распадање царства јер су обуздали многа германска племена са северних граница и слањем трупа од истих дивљака у службу царства.

3536) Лангобарди

Када је Јустинијан био у Италији покављују се Лангобарди. Веома замршено кретали по Европи 4 века пре тога. Од Августовог времена и околине Лабе крећу се дуго и после неког времена су код Дунава. У време Марка Аурелија покушали су да упадну у Панонију али неуспешно. Од тада па до 5 века не помињу се. Origo gentis Langobardorum чува традицију из 7 века је а главни извор је Historia Langobardorum Павла Ђакона из 8 века.

508. се побунили неће Херулима данак да плаћају победили. Разбежали се део се склонио код Гепида и Гепиди и Лангобарди се мрзели и Јустинијан то користи да их свађа. Лангобарди углавном добри федерати, помагали и против Острогота у Италији. Били су и део хунског царства.

У Јустинијаново време Албоин је краљ. У Аварима видео средство за уништење Гепида. Уништени су 567. У бици својеручно убио гепидског краља Кунимунда, узео његову ћерку Розамунду за жену и од лобање њеног ћалта направио пехар из којег се пило на прославама. Одлучује да напусти Панонију и крене у Италију. Обећао је Аварима да могу да узму целу њихову земљу у Панонији уколико они узму Италију, али уколико не узму да се Лангобарди на ту земљу враћају. Након одласка у Италију Авари без дозволе цара узимају Панонију. Крећу у Италију са савезницима Саксонцима. Они се називају њиховим старим пријатељима, одржавали везе током селидби и имали сличне обичаје и законе. После освајања Италије Саксонци хтеи да на освојеној земљи живе по својим законима, Лангобарди то нису допустили. Саксонци се иселили, покушали да се населе у Швапској, где их Франци готово истребљују.

568. кренуло освајање Италије. За разлику од Ост. никад нису владали целом Итал. Рим и Напуљ нису никад држали а Равену тек пред крај њиховог краљевства. Територије царства и лангобардске земље биле су помешане. Албоин упада 568. у Италију и умире 572. за то време заузет је север Италије, узели Тоскану и Сполето, Беневент на југу. Венеција царска.

Мало се шире све до времена Агилулфа (590-616) почетком 7 века. То је друга фаза освајања. Плен углавном градови на северу.

Трећи период освајања је 40 год. касније за време краља Ротарија (636-652). Тридесетак година касније беневентски војвода освојио је Апулију.

Нису успели целу Италију да заузму јер су били малобројни и нису познавали поморство. Зато нису ни покушавали да освоје Сицилију. Након пропасти Вандала царство држи запад Средоземља под контролом.

Дакле, иако су били федерати у Панонији напали су Италију. Нису се правили да желе да се населе у својству федерата већ су хтели освајања. Њихова владавина самостална што доказује и Ротаријевзаконик. Сматра се да су целокупно римско становништво третирали као слуге, постојали су слободни људи, полуслободни и робови. Албоин није предузео неке значајније мере за сређивање покореног становништва и умро је. Наслендник Клеф само их је убијао. После њега иде 10огодишњи интеррегнум када владају војводе.

46745) Авари

100 год. после пропасти Хуна долазе Авари. Образовали јаку државу у дунавским земљама. Према царству слично као Хуни. Најстарији помен из 5 века кад су живели иза Волге. За време Јустинијана крећу ка западу. Покоравају народе северно од Кавказа, стижу до Дунава.

Прво посланство стиже у Цариград крајем Јустинијанове владавине. Вођа је био Бајан. Хтео је да се прошири али на југу Гепиди. Шири се на север ка словенским народима. Гепиди су идаље били препрека, ускоро су уништени, са једне стране Авари, са друге Лангобарди.

389569) Мађари

Крајем 9. века долазе у панонску низију. Угрофинског порекла. Прво боравили око средње Волге, у Башкирији. У 6. и 7. веку једандео између Азовског мора и Кавказа. У 8. и 9. веку између Дњепра и Дона. Ту се формирао племенски савез Мађара. Под притиском Хазара и Печенеза, иду на запад. На челу савеза кнез Арпад. Све чешће упадају у Панонију где су ратовали против Франака. Нападе су усмерили ка Баварској и Италији. Унитили су на том путу Панонску кнежевину.

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 26 str.