organizacija preduzeca-seminarski, Istraživanja' predlog Organizacija proizvodnje. Evropski Univerzitet (EU)
veselin-petrovic
veselin-petrovic

organizacija preduzeca-seminarski, Istraživanja' predlog Organizacija proizvodnje. Evropski Univerzitet (EU)

19 str.
4broj preuzimanja
110broj poseta
Opis
organizacija preduzeca,pristup organizaciji kao sistemu
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 19
ovo je samo pregled
3 prikazano na 19 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 19 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 19 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 19 str.
preuzmi dokument

КРАЉЕВО децембар 2017

САДРЖАЈ

Увод Дефинисање система Структура и динамика система Функционисање система Врсте система

Организациони системи Принцип организационих система Циљеви организационих система Функционисање организационих система Ентропија организационих система Закључак

1

УВОД

Постојећи приступи организације обезбеђују добру основу за разумевање организација, њену природу, начин функционисања, процесе који се у њој одвијају, те факторе од којих зависи њено функционисање. У зависности од времена и услова у којима су функционисале организације, они који су се бавили њима суочавали са одређеним проблемима који су се у датим приликама наметнули као важни за успешно остваривање организационих циљева

ПРИСТУП ОРГАНИЗАЦИЈИ КАО СИСТЕМУ

Приступ организацији као систему (или системски приступ организацији) је новијег датума. Настао је као резултат развоја опште теорије система и њене интензивне примене у организацији. Општа теорија система представља нову методологију у решавању научне проблематике из разних области живота и рада човека. Појави опште теорије система претходила су истраживања везана за проучавање управљања сложеним динамичким системима и истраживања везана за изградњу математичких модела оптимализације. И једна и друга истраживања довела су до нових научних сазнања, па тиме и до нових научних метода и поступака.

Нови начни методи "јављају се после одређених дужих периода, подстакнути мноштвом нагомиланих, током времена прикупљених чињеница и стечених сазнања која, због своје обимности и сложености, не могу да буду задовољавајуће обрадене старим методом"

Један од таквих метода чини и општа теорија система, која, иако у први мах слабо прихваћена, с временом почиње да "врши врло снажан утицај на развој свих научних области, изазивајући у њима велике промене, генерално преиспитивање

2

радних закључака, долажење до нових научних сазнања" и нових концепција и поставки

Данас је општа теорија система прихваћена и призната као адекватан и широко применљив научни метод. Она се сматра базом свих наука, и у исто време, користи за решавање многих, конкретних проблема из праксе.

Овакво признавање и овакву улогу у односу на друге научне дисциплине, ова теорија је стекла захваљујући следећим својим основним карактеристикама

Општа теорија система је довољно општа да може обухватити све главне појединости постојећих теорија. Сем тога, она је у тој мери апстрактна да се употребљени термини и појмови могу применити у свакој појединој науци, стога је она комплетна информација реалног света.

Опста теорија система има научни каракер у том смислу сто су појмови и примењени језик јединствено одређени

Општа теорија система има практичну вредност у истраживању реалног света.

Основни појам о општој теорији система представља систем до ког долазимо применом њене опште, универзалне научне методологије и апаратуре.

У опште теорије система лежи посматрање свих појава у природи и друштву у њиховој међусобној повезаности и у сталном кретању. По њој, конкурентне појаве или објекти из наше реалности не могу се посматрати и проучавати изоловано. Да би се у томе успело, потребно је поћи од свеопште повезаности појава и објеката у реалном свету, те зависно од циља посматрања, користећи се позитивним достигнућима разних наука, формирати одговарајуће критеријуме и принципе проучавања. На основу ових критеријума и принципа приступити издвајању и посматрању разних реалних и апстрактних објеката и појмова, који имају својство релативно заокружених целина, а то, другим речима, знаци систем. Посматрањем и проуцавањем односа између изабраних објеката и појмова и њихових саставних делова (елементима система), као и односа између ових објеката и појмова и осталих елемената наше реалности који нису у систему, могу се добити поуздани закључци о њиховој природи и законитостима које у њима владају.

По општој теорији система све сто је човек својом свесном активношћу досад створио представља, у ствари, системе. То такође, представљају и сви материјални објекти у природи, сав биљни и животињски свет, па, сходно томе, и сам човек, с тим сто је окупљање и повезивање њихових елемената дело природе, а не човека као свесног бића. До тога је досло током времена, тј. еволуцијом и углавном под дејством природних закона.

Ово становиште, као и овај приступ у посматрању и проучавању како природних тако и свесном људском делатношћу створених феномена и објеката који нас

3

окружују, утицали су да се општа теорија система свесрдно прихвати и искористи за разрешавање разних проблема и у оквиру организације. Њено прихватање и коришћење у организацији нарочито је дошло до изражаја у последњих неколико деценија. Оно је у њима било тако масовно и интензивно да је убрзо довело до стварања једног новог, квалитативно друкчијег приступа организацији, познатог под називом "модерни" или "системски приступ организацији''

ПОЈАМ СИСТЕМА

Систем, као што смо видели преставља основни појам опште теорије система. Под њим "подразумевамо скуп елемената (делова) чији међусобни односи почивају на одређеним законима или принципима, из ове дефиниције јасно произлази следеће: (1) да сви системи представљају композицију одређених елемената, и (2) да је та композиција код свих настала у складу са одређеним природним законима или унапред постављеним принципима.

Међутим, и поред дивергентности, готово све дефиниције система указују на оно што је заједничко свима њима, а то је да сви системи имају своје порекло, односно да су сви композиција (скуп) елемената и да сви имају своју сврху - циљ (а нарочито они које је човек створио), тако да постојање било кога од њих има смисла само док оствараје своју сврху, односно свој циљ као система.

Сваки систем, дакле, чини групу елемената. Његови елементи или компоненте могу да буду разни објекти и појмови, реални или апстрактни, као сто су: звезде, планете, атоми, машине, апарати, бројеви, алгебарски симболи, време, идеје, људи или, још боље, сва жива бића, итд. Поред тога елементи система могу да буду и разне особине материјалних објеката (маса, густина, температура, еластићност, електрична проводљивост, итд.).

Сваки систем има своје окружење, тј. своју средину у којој делује и која на њега врши одређен утицај.

Окружењем система обухвата све елементе који се налазе ван система. Од ових елемената посебан значај се придаје оним који утичу на систем или, пак, оним на које систем утиче.

Поред наведеног, треба истаћи и то да елементи датог система, посматрани појединачно, представљају, такође, системе. Они, такође, имају своје делове, односно компоненте, као и своје сопствено окружење, своју средину коју чини дати систем. Као што дати систем чини њихово окружење, тако и они чине окружење за своје компоненте. Исто правило важи и за дати систем, који се у односу на своје елементе јавља у својству система, па тиме и њиховог окружења, а у односу на своју средину, односно окружење, у својству елемената — саставног,

4

компонирајућег дела. Због ове особине елементе система називамо јос и подсистемима

СТРУКТУРА И ДИНАМИКА СИСТЕМА

Структура има темељно значење за систем и његове особине, што је и разумљиво, с обзиром на околност да систем не чини просту, већ сложену композицију елемената који се налазе у међусобној интеракцији и да он, стога, не мора да има особине које имају његови саставни делови - елементи. Особине система првенствено зависе од начина повезивања његових елемената, а то знаци од његове структуре. Отуд и појава да две различите композиције једних те истих елемената чине две различите структуре, па, према томе, и два различита система с различитим особинама.Са схватањем структуре система и његових особина, уско је везано и схватање динамике система.

Сав реални свет у коме живимо је материјалне природе, и као такав, налази се у сталном кретању, услед чега долази до узајамних деловања материјалних објеката једних на друге. То узајамно деловање (интеракција) може да буде механичко, хемијско, електрично, па и друштвено и економско. Оно поред тога, може да буде различито концентрисано у времену и у простору. Због овог деловања, статика као стално стање не постоји, о њој можемо говорити само у релативним оквирима.

Пренесемо ли ово опште схватање динамике у реалном свету на систем, запазићемо да стално долази до промене међусобних деловања његових елемената, па тиме и до промене њихових односа и веза, а преко њих и структуре система. Промена структуре има за последицу промену, односно настанак новог система, из чега, логично произлази да су сви системи посматрани у времену динамички, да се сви током времена мењају тако да у два узастопна периода имамо, уместо једног, у ствари, два различита система.

Деловање динамичких система једних на друге, те међусобно деловање елемената датог система и деловање датог система на његово окрузење, врши се преко материјалних, енергетских и информационих токова. Поменути токови омогућени су постојањем канала који, у ствари, представљају везе између елемената система. У односу на то сваки систем мора имати канале преко којих се преноси дејство окрузења на систем и канале преко којих систем делује на своје окружење. Према томе сваки систем мора имати бар један улаз и бар један излаз.

5

Улази система представљају канале преко којих се преноси дејство окружења на систем. Слично томе, излази система представљају канале преко којих систем делује на своје окружење.

Утицаје окружења који се преносе преко улаза система на систем, зовемо улазним величинама (променљивим). Обратно, утицаје система на окружење, које се преносе преко његових излаза, зовемо излазним величинама (променљивим).

Сваки систем, а то значи има бар један улаз и излаз, називамо активним системом, односно елементом.Према томе, сваки систем можемо схватити као део простора који се налази у активном односу и графички га приказати шемом

Са Е је означен посматрани систем, са Х улазна величина, са са Y излазна величина. Активност система (елемента) огледа се у сталној трансформацији његовог улаза X у излаз Y

Шема 1.

С обзиром на то да су могући случајеви да систем има више од једног улаза, односно излаза, при чему број улаза и број излаза система зависи од степена његове активности, и не морају бити међусобно једнаки.

Шема 2.

Систем је активнији уколико има већи број улаза или већи број излаза, или пак, већи број улаза и излаза заједно.

Све што је речено о систему вреди и за његове елементе (јер су и они системи), који су, такође, медусобно повезани преко својих улаза и излаза и који тако везани образују структуру система.

Структура сваког система, ма колико да је комплексна, може се расчланити на четири основна типа веза: серијска веза (A), паралелна веза (B), непосредна повратна веза (C), посредна повратна веза (D)

6

Шема 3.

Посебан случај представљају елементи система који у датом систему имају или само улаз или само излаз. Такве елементе зовемо граничним елементима система.У првом случају, улаз елемената се налази у окружењу датог система и преко њега се врши утицај окружења на систем. У другом случају, излаз елемента се налази у окружењу и преко њега се врши деловање система на окружење.

Поменути улази, односно излази ограничених елемената (који су ван система) представљају улазе, односно излазе система као целине.

ФУНКЦИОНИСАЊЕ СИСТЕМА Сваки динамички систем представља истовремено и спој структуре и

његове функције. Функција система је уско повезана с његовим циљем. Циљ система кога је човек створио, одредио је сам човек. С друге стране, циљ природних система утврђен је током времена, тј. еволуцијом.

Динамика система, као сто смо видели, представља сталну интеракцију између његових елемената, као и између целине система и његовог окружења. До ње долази због промене степена активности његових елемената и система као целине.

Посматрамо у једном тренутку временски распоред елемената система и интензитет њихових међусобних деловања, као и интензитет међусобног деловања система и његовог окруђења, дефинисе једно одређено стање система. У следећем временском тренутку, због промене степена активности елемента, систем ће преци у неко друго стање. При прелазу из једног у друго стање, систем

7

је способан да изврши рад. Зато стање система можемо схватити као његову потенцијалну способност да изврши рад, да обави неку функцију.

Функција система, дакле, представља радњу коју он може да обави при прелазу из једног стања у друго, тј. из постојећег у следеће, ново стање.

Непрекидне промене стања система у времену представљају својеврстан процес који називамо функционисање система. Функционисање система представља, заправо извршење његове функције као акције низа медусобно повезаних елемената.

Функционисање система повезано је, као и његова функција, с циљем система. Оно се мора одвијати тако да омогућава остваривање постављеног циља. Систем, зависно од постављеног циља, обићно има једну општу функцију која се анализом мозе расчланити на низ делова, односно елементарних функција. На тај начин се постиже да сваки елемент у структури датог система има своју функцију. При том функција елемената се може разликовати од функције система у целини. Међутим, функционисање елемента, које је у складу са његовом функцијом и његовим специфичним циљем, мора се уклопити у функционисање система као целине.

Функционисањем система трансформису се његове улазне величине у излазне величине. Улазне величине могу бити предвидене и непредвидене. Предвидене величине су оне на које је систем припремљен. Њих систем функционисањем трансформисе у излазне величине. Разумљиво је да се ово односи и на елементе — подсистеме датог система.

Међутим, у току функционисања система често долази до нежељених улаза, како у систем као целину тако и у поједине његове подсистеме, па тиме и до нарушавања склада функционисања система, односно до појаве нежељених излаза из система, што, са своје стране, негативно утице на остваривање циља система. Да би се ово избегло, потребно је непрекидно деловати на улазе система (и његових подсистема) како би функционисање система било што више у складу с његовим циљем.

Тај процес, тј. то деловање на улазе система на основи информација о излазима система (резултатима функционисања), зовемо регулацијом функционисања система. Регулација функционисања система представља један од његових подсистема, познат као подсистем regulacije.

8

ВРСТЕ СИСТЕМА

Системи се могу поделити

Тако се могу поделити:

према начину настајања

према начину компоновања

елемената,према облику постојања

према степену сложености,према понашању

према повезаности с окружењем

Према начину настајања, системе делимо на природне и вештачке. Природни системи су настали под дејством природних закона без учешћа човека и могу бити:физички, биолошки и друштвени. Човек као јединка представља биолошки систем

Вештачке системе је човек створио. Они су резултат његове свесне активности и могу бити технички и организациони.

Систем који су настали компоновањем у складу са одређеним природним законима могу бити природни системи и технички системи. Природни системи носе квалитативна обележја при родних закона на основу којих су настали. Технички системи представљају композицију елемената у складу с једним природним законима, да би се пружио отпор другим природним законима.

Систем који представљају композицију елемената у складу са унапред постављеним принципима су искљушиво дело човека и могу бити технички и организациони

Према облику постојања, системи се деле на реалне и апстрактне

9

Реални системи су они чији су елементи делови насе реалности. Они су материјалне природе и могу се чулима идентификовати

Апстрактни системи су системи чији су елементи апстрактни. Они не постоје у нашој реалности, њих је човек створио својом мисаоном активношћу.

Према степену сложености, системи могу бити прости и сложени, с тим што сложеност система можемо посматрати са становишта његове структуре и са становишта његовог функционисања.

Са становишта структуре, сложенији су системи који имају већи број елемената који функционишу као његови подсистеми. Више или мање сложени, са овог гледања, могу да буду како природни тако и технички и организациони системи.

Са аспекта функционисања сложенији су системи за чије функционисање треба већи број управљачких импулса. При овом, треба истаћи да системи који су сложени по једном обележју, могу да буду прости по другом, и обратно.

Према начину понашања системи могу да буду детерминисани и недетерминисани.

Детерминисане системе чине они чије понашање можемо, на основу познавање њихове структуре, закона или, пак, принципа њиховог функционисања, као и улазних величина, предвидети у времену

Недетерминисане системе чине они чије понашање под наведеним условима не можемо предвидети у времену

У прве спадају сви технички, а у друге сви организациони системи

Према повезаности са окружењем, системи могу да буду отворени и затворени

Отворени системи врше размену материје, енергије и информације са својим окружењем, док то затворени не чине.

Понашање отворених система у времену није регулисано природним законима. Насупрот њима, понашање затворених система је унапред одређено. Затворени системи су сви технички системи, док су отворени системи сви биолошки и организациони.

Организациони системи

Организациони систем представља скуп елемената међусобно повезаних на основу одређених природних закона и унапред постављених принципа.

10

Организациони систем, чини свака композиција природних и од њих преобличених техничких система и човека као биолошког система. Таква композиција не постоји у природи, јер је за њен настанак потребна свесна активност човека усмерена на организовање природних и стварање техничких система. Отуд су организациони системи својим карактером вештачки системи. ''Све материјалне умне и моралне тековине, које је људски мозак створио од тренутка кад се човек попео на задње ноге, па до тренутка његовог спустања на Месечеву површину, представљају организационе системе. Све од првог лука и камене стреле, од крампа и ћускије, преко ритуала и молитве којима се задобија милост бога, преко првог писма, преко свог научног, уметничког и филозофског блага сачуваног за потоње генерације помоћу тог писма, до атомске и хидрогенске бомбе, до космичких бродова, све је то човек створио и стварао са одређеним циљем и одређеним редом".

Постојање циља, дакле, представља основно обележје свих организационих система. Према томе ста им је циљ организациони системи се деле на: моралне, инструменталне и материјалне организационе системе.

Морални организациони системи су они системи чији су циљеви моралне природе. Остваривањем њихових циљева обезбеђују се одредени односи међу људима. Ове системе чине: брачна заједница, политичка партија, верска заједница, итд.

Инструментални организациони системи су они системи чији је циљ да као целина корисно послуже у било којој људској активности, изузимајући инструменте као техничке системе.

У инструменталне системе спадају филозофска, научна и стручна дела, разни пројекти и елаборати, математички модели, учила, карте, итд.

Материјални организациони системи су они системи чији је основни циљ трансформација улазних величина у излазне величине, при цему бар једна од њих мора да буде материјалне природе. У ове системе спадају сви економски системи. Њихове улазне и излазне величине представљају економску вредност. Производна радна организација представља материјални организациони систем са потпуним материјалним улазом и излазом.

Организациони системи су, изузев инструменталних, динамички системи и то функционални, јер у процесу свог функционисања остварују своје циљеве. Структуру организационог система чине његови елементи и њихови међусобни односи и везе. Елементе организационог система представљају технички,

11

биолошки и организациони подсистеми. У структури сваког организационог система мора да буде заступљен бар један организациони подсистем. Ово стога што је човек једини у стању да одреди циљеве система и да га покрене на функционисање ка остварењу постављених циљева. Кад у структури организационог система не би било ни једног организационог подсистема, он не би имао то својство, већ би представљао природни или технички систем.

Поред изнесеног, организациони системи су карактером своје структуре и функционисања веома сложени системи, према понашању, недетерминисани, а према карактеру повезаности са окружењем, они су отворени системи.

Принципи организационих система

Елементи организационог система могу да буду на различите начине структурирани, односно међусобно компоновани. Свака од тих композиција може да утиче на функционисање система ка остваривању његовог циља. Погодност, односно адекватност композиције елемената система са становишта остваривања њиховог циља назива се функционалност система. Што је функционалност система већа, то је и степен остварења његовог циља већи, па су тиме и резултати његовог функционисања бољи.

Због елемената организационог система и њихово међусобно компоновање није, нити пак, може да буде произвољно. Оно је детерминисано одређеним, унапред постављеним принципима, као сто су принцип циља и принцип конституције.Постојање циља представља, као сто је већ истакнуто, основно обележје сваког организационог система. Циљеве организационог система могу да постављају човек као појединац, група људи или друштво. Међутим, без обзира ко их постављао, битно је да се помоћу организационог система жели осигурати њихово остваривање. Да би се то осигурало, неопходно је да се структура и функционисање овог система поставе у складу са његовим циљевима или, још боље, принципима који из њих произлазе, пре свега, принципом максимума који је иманентан свим организационим системима, а који се у основи своди на тежњу да се оствари максимални излаз из система, па тиме и максимално остваривање постављених циљева.

Код материјалних организационих система излази из система су везани за улазе који су материјалне природе и најчешће ограничени, тако да се принцип максимума код њих задовољава налажењем оптималног излаза под објективно ограниченим улазима. При томе се тежи да тај оптимум буде што близе зељеном максимуму.

Принцип максимума је уско везан с принципима конституције.

12

На овим принципима базира се изградња свих организационих система. Они су исти за све, с тим сто се код свих не примењују на исти начин.

Принципи конституције утичу, с једне стране, на избор елемената који ће ући у састав организационог система, а с друге, на одређивање функционалности система. Због овог свог својства делимо их на принципе структуралне конституције и принципе функционалне конституције.

Принципе структуралне конституције чине следећи принципи: принцип потпуности, принцип свеобухватности, принцип заједничког циља и принцип оптималног развоја.

Принцип потпуности своди се на то да сваки организациони система мора да буде комплетиран, тј. опремљен свим елементима неопходним за остварење постављених му циљева.

Принцип свеобухватности манифестује се у потреби претходног одређивања улоге сваког подсистема у оквиру организационог система, као и начин уклапања функционисања сваког од њих у функционисање система као целине.

Принцип заједничког циља односи се на избор елемената који улазе у састав система. Према њему, у састав организационог система могу ући само они елементи чији специфични циљеви имају несто заједничко с циљем система као целине.

Принцип оптималног развоја произлази из принципа максимума, тј. из тежње да се он функционисањем система што више задовољи. У тој тежњи, поједини подсистеми организационог система настоје да превасходно остваре свој оптимални развој, што, са своје стране, доводи до сукоба њихових развојних политика и развојне политике система као целине. Да би се тај сукоб избегао, примењује се принцип оптималног развоја. Примена овог принципа треба да обезбеди складност, односно подударност развоја политике система и развојних политика његових делова, подсистема. Та подударност редовно почива на компромисима, и то: на компромису развојног оптимума измеду система као целине и његових појединих подсистема, с једне стране, и система и његовог окрузења с друге стране.

Принцип функционалне конституције одређују функционалност система. Њих углавном чине: принцип оптималне функционалности структуре и принцип оптималног ефекта структуре.

13

Принцип оптималне функционалности структуре односи се на постизање оптималне функционалности система како би се обезбедио оптималан однос између елемената излаза и елемената улаза система. Овај принцип се примењује у фази пројектовања система.

Принцип оптималног ефекта структуре долази до изражаја у току функционисања система. Услед нежељених улаза у систем или поједине његове подсистеме, временом долази до нарушавања утврђених оптималних веза и односа између његових елемената, па тиме и до одступања резултата његовог функционисања од оних који су били одређени у фази његовог пројектовања. Да би се ово одступање елиминисало, неопходно је пронаћи и успоставити нову композицију његових елемената, која ће у измењеним условима осигурати његову оптималну функционалност.

Циљеви организационих система

Организациони системи су системи циља. Циљеви организационих система су бројни и разноврсни. Они се деле на опште и посебне. Општи су они који су заједнички свим системима и у којима су у извесном смислу, садржани и остали њихови циљеви. Ове циљеве чине следећи:

Континуитет функционисања, као настојања да се не повећа ентропија, односно дасе осигура опстанак.

Повећање ефикасности функционисања с циљем олакшања обезбеђења опстанка, каонастојања да се смањује ентропија.

Континуитет повећања ефикасности функционисања, сто представља прогрес.

Значај појединих од наведених циљева и њихово остваривање различито се манифестује код различитих врста система. Најоштрије захтеве у погледу остварења поставља први циљ, јер се он односи на обезбеђење опстанка. Сваки систем мора континуелно (непрекидно) да функционише да би обезбедио свој опстанак. Прекид функционисања знашио би нестанак система. То се, нароцито, односи на биолошке и техничке системе. Међутим, код организације запажамо једну специфицну појаву, које нема код других система, а то је да у слушају застоја у континуитету функционисања система, опстанак може бити обезбеђиван од вишег система, коме је посматрани систем компонента. Разне дотације и помоци омогућавају појаву да систем има и таквих компоненти које не функционису и не

14

само да не доприносе постизању циља целине него умањују успех тог постизања трошењем резултата функционисања осталих компонената за обезбедење свог опстанка. Ово се толерише зато сто улази у састав првог циља, постизања обезбедења опстанка висег система. Због тога се овим одступањима одређују временске границе толерисања.

Кад компонента престане да буде потребна за опстанак система, систем престаје да толерише и помаже њен застој у функционисању

Циљеви организационог система представљају у исто време и циљеве његових подсистема. Но, они не морају да представљају у исто време и циљеве његових подсистема. Подсистеми обично имају и своје посебне, индивидуалне циљеве. Ово стога сто они не чине делове само датог, већ у исто време и других организационих система и што отуд имају одредене обавезе и према тим системима а са њима и одредене, специфичне интересе и циљеве.

Окружење организационог система представља шири друштвени систем у оквиру којег организациони систем егзистира и функционисе као подсистем. Сигурно је због тога да садрзина организационог система обухвата, у већој или мањој мери, циљеве друштва као система.

Циљеви друштва као вишег система, који обухватају циљеве организационог система, јесу фрагменти друштвене економије који су захваћени структуром посматраног организационог система. То су, између осталог, фрагменти тржиста оних средстава за производњу који улазе у састав посматраног организационог система, фрагменти тржиста организационог система, фрагменти финансијског и кредитног тржиста и новчаних токова који тангирају организациони систем, подсистема, независно од понашања организационог система, оријентисе се према извесним друственим циљевима који се налазе ван њега.

Функционисање организационих система

Функционисање организационог система представља трансформацију његових улазних величина у излазне велишине, при чему, кад су у питању материјални организациони системи, улазне величине или улазне елементе чине утрошци радне снаге, средства за рад и предмети рада, а излазне количине производа, вредност производње, доходак итд.

Функционисање, у ствари, представља процес извршења функције система као акције низа међусобно повезаних елемената - подсистема. Сходно томе сваки подсистем организационог система, било да је биолошки, технички или организациони, има своју функцију. Скуп свих елемената организационог система, који у процесу његовог функционисања имају активну улогу, представља подсистем функција организационог система.

15

Подсистем функција организационог система представља сложен систем који има следеће компоненте: систем улазних функција, систем излазних функција, систем технолошких функција.

У систему улазних функција организују се активности везане за сваки улаз у организациони систем као целину и поједине његове подсистеме. У овом систему функција постоје следећи подсистеми који фунгирају као његови елементи. То су: подсистем набавке, подсистем финансијског улаза, подсистем материјалног улаза, подсистем укључивања радне снаге и подсистем транспортних услуга.

Систем излазних функција је материјалне и финансијске природе. У њему се одржавају резултати функционисања система као целине. Његове компоненте чине следећи подсистеми: подсистем излаза производа и подсистем финансијског излаза. Други подсистем представља различите облике плаћања, као сто су: плаћање средстава за производњу, затим уговорних, законских и других обавеза из доходка, итд.

Подсистем технолошких функција представља композицију радњи којима се материјални улази у систем и поједине његове подсистеме трансформису у материјалне излазе. Без овог система организациони систем (материјални) ни у ком случају не би могао функционисати, а самим тим и остварити своје циљеве. Елементе овог система представљају поједини технолошки поступци, предмети рада, технички системи и одговарајући организациони подсистеми.

Сви поменути подсистеми могли би се појединачно, даље, расчлањавати док се не дође до најнижег организационог подсистема - подсистема радног места. Они су медусобно тесно повезани одређеним везама, односно каналима, по одређеној концепцији, и то прво у оквиру свог ужег организационог подсистема, а затим у оквиру система улазних, излазних и технолошких функција које су, такоде, медусобно повезане одреденим везама, односно каналима.

У процесу функционисања система долази до сталне промене структуре система, сто је последица непрекидних промена његовог стања. До непрекидних промена стања система долази само ако постоји непрекидна циркулација материје, енергије и информација.

Постојање одговарајуцих потенцијалних разлика у организационом систему и на тој основи сталне циркулације материје, енергије и информација, омогуцено је постојањем одредених токова у њему. Те токове, углавном, цине: токови рада, токови ангазовања средстава и токови тросења средстава. Поменути токови не одвијају се по природним законима, вец они настају под дејством функције управљања организационим системом.

Токови рада представљају трошење радне снаге у времену од њеног улаза у систем до њеног излаза из система. Смер токова рада је истоветан са смером технолошког процеса. Почетак овог тока поклапа се са почетком прве операције у процесу рада, а завшсава се са изласком производа из система.

16

Токови трошења средстава су последица функционисања система којим се врши трансформација елемената улаза (мисли се на предмет рада) у елементе излаза.Токови трошења су час нижи, час шири, јер се истовремено троше различите врсте средстава различитог квалитета (материјала, алата, машина), па се обим трошења стално мења. Поред тога, на величину токова утицу подсистеми функција и структура система.

До токова трошења долази и када систем не функционише. Ово тросење је последица застаревања средстава за рад, као и одржавања њихове погонске спремности.

Токови ангажовања средстава су претпоставке настанка и одрзавања токова тросења. Они представљају динамику ангажовања финансијских средстава у организационом систему. Токови ангажовања средстава се квантитативно испољавају као промена величине ангажоване суме и као учесталост тих промена. Кад систем функционисе, токови ангажовања прате токове рада и токове тросења и понасају се као они. Токови ангажовања средстава постоје и кад систем не функционише.

Ентропија организационих система

Ентропија организационих система представља природну тежњу система ка стању највеће вероватноће. Стање највеће вероватноће у организационом систему је хаос, његова тотална дезорганизованост. У том случају долази до распада система. Тежња ка дезорганизовању, као организационом хаосу, је природна тежња свих система, а посебно организационих.

Ентропија вуче систем у супротном смеру од његових циљева, тежећи да га уништи. Она га стално, тј. сваког момента угрожава, и то тим више што систем прекида своје функционисање и сто га мање базира на својим циљевима.

Посто се тиме доводи у опасност опстанак система, потребно је да се сваки организациони систем бори против своје ентропије својих компонената.

При овој борби, тј. при настојању да се смањи ентропија и повећа стабилност система треба имати у виду следеце:

да се сваки систем налази у стању извесне нестабилности, извесне дезорганизованости која тежи да се повећа и да је отуд, ради његове стабилности, неопходно функционисање регулисати

да се функционисањем система повећава његова нестабилност и смањује ентропија, што представља борбу за одржавањем релативне изолованости, а то значи опстанак система

да функционисање сваког система треба ради спрецавања пораста ентропије да буде стабилно

да функционисање система ради смањивања ентропије треба да има стабилну динамику развоја

17

да најстабилније функционисање има систем код којег је оно постигло највећи могући степен развоја, који допушта најмању могућу ентропију стања, а то је аутоматско функционисање.

Ово се односи на све, а не само организационе системе. Међутим, проблем пораста и смањења ентропије код организационих система има своју посебну специфицност.

Организациони системи су као целина изградени да обезбеде остварење постављених циљева. То се обезбеђује применом принципа конституције још у фази пројектовања система. Међутим, у састав система улазе поједини организациони подсистеми који имају своје специфичне циљеве. Сви такви подсистеми су међусобно везани на основу одредене концепције повезивања, по којој се они уклапају у целокупно функционисање организационог система како би се задовољио принцип максимума. С друге стране, поједини организациони подсистеми мотивисани својим специфичним циљевима стално нарушавају принципе функциониснња вишег система са жељом оптималног остварења својих циљева. Због тога, ако се не би регулисало њихово понасање, досло би до пораста ентропије организационог система, тј. до одступања његовог функционисања од постављених циљева.

Ентропије организационог система није спонтани ефекат његовог понашања, него је то резултат непрекидног уношења организационог реда у понашање његових подсистема. Наиме, уношењем већег организационог реда у понашање подсистема организационог система повећава се стабилност његовог функционисања и тиме обезбеђује непрекидно остваривање циљева система. То, управо, знаци заустављање пораста ентропије у систему. С друге стране, то је, истовремено, претпоставка за непрекидно побољшавање функционисања система, па тиме и за његов континуелни, убрзани развој.

Закључак

Током рада приказано је кључне ствари око приступа организацији система,како функционише од дефинисања па до ентропије система. Контрола као неизоставна КАРИКА ,уз планирање,вођење,чини ланац процеса.Свака карика је од изузетне важности за успешност сваке организације

18

Литература

Књига-Организација Пословних Система

др.Љубиша Митровић,др.Манојло Бабић,др.Божидар Ставрић

19

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 19 str.
preuzmi dokument