OSNOVI MAKROEKONOMIJE, Beleške' predlog Osnovi makroekonomije. Drzavni Univerzitet u Novom Pazaru
seminarski-radovi
seminarski-radovi

OSNOVI MAKROEKONOMIJE, Beleške' predlog Osnovi makroekonomije. Drzavni Univerzitet u Novom Pazaru

PDF (6 MB)
193 str.
81broj poseta
Opis
Макроекономија је теоријска наука. Она се бави уопштавањем економске области друштвеног живота. Ставови и закључци које утврђује изрази су законитости у тој области, тј. објективних нужности које се испо- љавају у вез...
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 193
ovo je samo pregled
3 prikazano na 193 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 193 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 193 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 193 str.
preuzmi dokument
Microsoft Word - OSNOVI MAKROEKONOMIJE 2010 EL IZD.doc

О С Н О В И МАКРОЕКОНОМИЈЕ

Владимир Серјевић • Часлав Петровић

II

Владимир Серјевић, Часлав Петровић ОСНОВИ МАКРОЕКОНОМИЈЕ (MACROECONOMICS – GENERAL CONCEPTS) Прво електронско издање, 2010. Рецензенти: Проф. др Драгослав Китановић Проф. др Слободан Цветановић Издавач: Студентски културни ценатар – Ниш, Шуматовачка бб,

телефон 018 / 523-364, 523-120 Уредник издавачке делатности: Александар Благојевић За издавача: Мирослав Јовић, директор Компјутерска обрада текста: Владимир Серјевић Штампа: „PUNTA“ – Ниш, Кеј Мике Палигорића бр. 8 телефон 018 / 512-454, 512-455 Тираж: 80 примерака

© Сва права задржана. Ни један део ове књиге не може бити присва- јан, као и репродукован и коришћен у комерцијалне сврхе.

ISBN 978-86-7757-182-5

III

П Р Е Д Г О В О Р

Ово издање базира се на делу Основи макроекономије, које су ауто- ри презентирали јавности у штампаном облику током 2010. године. Намење- но је пре свега за презентацију научног сазнања (те, аутора и издавача) нај- широј јавности. По жељи аутора, књига ће у целини бити доступна на сајто- вима изабраних организација и библиотека. Код учења, може се користити само за индивидуалне потребе. Нема сагласности и дозволе за њено умножа- вање и употребу у комерцијалне сврхе.

Наслов књиге и садржај наведени су и на енглеском језику, у циљу њене глобалне презентације. Један део текста написали су заједно, професор др Владимир Серје- вић са Правног факултета Универзитета у Нишу и професор др Часлав Пе- тровић са Филозофског факултета Универзитета у Нишу (у пензији). Реч је овде о следећим питањима: 2.1. Сектори и токови размене једне земље и 2.2. Примарна расподела учинка робне производње (у галви III); делу питања 4. Својина и развој производних односа (у глави VI, делу овог питања који се односи на привредно-правне промене и развој производних односа); као и 2. Недостаци тржишта и потреба његове регулације, 3. Економске функције државе и 4. Конципирање и остваривање економске улоге државе (у глави VII). Остали део текста написао је професор др Владимир Серјевић. Допри- нос у писању књиге дала је и Вања Серјевић, судијски помоћник Привред- ног суда у Нишу. Она је – на основу текста у оквиру појединих група пита- ња и поглавља – написала већи део Питања за обнављање градива и диску- сију и Задатака за вежбање и проверу знања. Помоћ у припреми овог издања пружили су рецензенти својим при- медбама и сугестијама, редовни професори – др Драгослав Китановић и др Слободан Ж. Цветановић. На томе им се најлепше захваљујемо. Исто тако, захваљујемо се и издавачу – Студентском културном центру у Нишу. Укљу- чивањем наслова ове књиге у свој издавачки план омогућио нам је да ино- вирани текст презентирамо јавности.

У Нишу, 1. децембра 2010. године.

Аутори: В. Серјевић, Ч. Петровић

IV

C O N T E N T S

Chapter I: INTRODUCTION INTO MACROECONOMICS (1) 1. Subject and the Agents of Macroeconomics (1) 2. Macroeconomic Resources (4) 3. Macroeconomic Outputs (9) 4. Indices of Development and Efficiency of National Production (12) 5. Macroeconomic Objectives (15) SUMMARY (17) GLOSSARY (18) OVERVIEW QUESTIONS AND DISCUSSION TOPICS (18) EXERCISES AND UNDERSTANDING TESTS (20)

Chapter II: PRODUCTION AND EMPLOYMENT (21) 1. Production (21) 1. 1. Economic Structure (21) 1. 2. Definition, Determinants and Significance

of Economic Growth (23) 1. 3. Projection of the Economy’s Growth Rate (25) 1. 4. Economic Cycles (29) 1. 5. Causes of Economic Cycles (32) 2. Employment (36) 2. 1. Definition, Assessment and Forms of Employment (36) 2. 2. Labour Market (37) 2. 3. Assessment and Forms of the Labour Force Unemployment (40)

2. 4. Alleviation of the Unemployment Problem (42) SUMMARY (46) GLOSSARY (47) OVERVIEW QUESTIONS AND DISCUSSION TOPICS (47) EXERCISES AND UNDERSTANDING TESTS (49)

Chapter III: MONEY AND EXCHANGE (51) 1. Money (51)

1. 1. Money and its Main Functions (51) 1. 2. Money’s Buying Power and its Changes (54) 1. 3. Assessment and the Quantitative Increase

of the Money Supply (60)

V

1. 4. Methods of Control over Money Supply (62) 1. 5. Interest Rate (64) 2. Exchange (67) 2. 1. Sectors and the Exchange Flows in a Country (67) 2. 2. Primary Distribution of the Production Output (70) 2. 3. Basic Causalities of the Domestic Production Value Realization – Gross Domestic Product (73) 2. 4. Aggregate Supply and Demand – Definitions, Matching

and Expansion (76) SUMMARY (79) GLOSSARY (80) OVERVIEW QUESTIONS AND DISCUSSION TOPICS (81)

Chapter IV: DISTRIBUTION AND CONSUMPTION (83)

1. Definition and the Content of Distribution (83) 2. Labour Force, Working Hours and Worker’s Wages (84) 3. Definition, Forms and the Problematic Issues of Consumption (88) 4. Social or Public Consumption – Definition and Forms, Available Resources and Quantity (91) 5. Budgetary Deficit and Public Debt (94) SUMMARY (97) GLOSSARY (99) OVERVIEW QUESTIONS AND DISCUSSION TOPICS (99) EXERCISES AND UNDERSTANDING TESTS (100)

Chapter V: FOREIGN ECONOMIC RELATIONS (101)

1. Foundations of International Economic Relations (101) 1. 1. World Market and the International Labour Division (101) 1. 2. International Economic Organizations and Integrations (104)

1. 3. Internationalization of the Capital and Production, Multinational Enterprises (110)

1. 4. Globalization and the Major Controversies of the Socio-economic World Development at the Begining of the 21st Century (114)

2. General Issues of the Open Economy (116) 2. 1. Domains and Forms of Establishing the International

Economic Relations (116) 2. 2. Balance-of-payment (118) 2. 3. Courrency Parity and its Changes (119) 2. 4. Convertibility (123) 2. 5. Protection of Domestic Industry – How and why? (125) SUMMARY (129)

VI

GLOSSARY (131) OVERVIEW QUESTIONS AND DISCUSSION TOPICS (131)

Chapter VI: SOCIO-ECONOMIC DEVELOPMENT (133)

1. Definition, Areas and Forms of the Socio-economic Development (133) 2. Concept, Factors and Forms of Technical and Technological Progress (135) 3. Definition, Factors and Importance of the Labour Productivity (137) 4. Property and Productive Relations Development (142) 5. Territorial Division of Labour and Regional Policies (150) 5. 1. Definition, Characteristics and the Problems of the Territorial Division of Labour (150) 5. 2. Regional Policies (152) SUMMARY (157) GLOSSARY (159) OVERVIEW QUESTIONS AND DISCUSSION TOPICS (159) EXERCISES AND UNDERSTANDING TESTS (162)

Chapter VII: MARKET AND ECONOMIC FUNCTION OF STATE (164)

1. General Market Functions (164) 2. Market Failure and the Need for its Regulation (165) 3. Economic Functions of State (166) 4. Policy-Making and Maintenance of the State’s Economic Function (170) SUMMARY (175) GLOSSARY (176) OVERVIEW QUESTIONS AND DISCUSSION TOPICS (176)

BIBLIOGRAPHY EXCERT (178)

VII

С А Д Р Ж А Ј

Глава I УВОД У МАКРОЕКОНОМИЈУ (1)

1. Предмет и субјекти макроекономије (1) 2. Макроекономски ресурси (4) 3. Учинци макроекономије (9) 4. Показатељи развијености и ефикасности друштвене производње (12) 5. Макроекономски циљеви (15) РЕЗИМЕ (17) КЉУЧНИ ПОЈМОВИ (18) ПИТАЊА ЗА ОБНАВЉАЊЕ ГДРАДИВА И ДИСКУСИЈУ (18) ЗАДАЦИ ЗА ВЕЖБАЊЕ И ПРОВЕРУ ЗНАЊА (20)

Глава II ПРОИЗВОДЊА И ЗАПОСЛЕНОСТ (21)

1. Производња (21) 1. 1. Привредна структура (21) 1. 2. Појам, детерминанте и значај привредног раста (23) 1. 3. Пројекција (стопе) привредног раста (25) 1. 4. Привредни циклуси (29) 1. 5. Узроци привредних циклуса (32) 2. Запосленост (36) 2. 1. Појам, утврђивање и облици запослености (36) 2. 2. Тржиште радне снаге (37) 2. 3. Утврђивање и облици незапослености радне снаге (40)

2. 4. Решавање проблема незапослености радне снаге (42) РЕЗИМЕ (46) КЉУЧНИ ПОЈМОВИ (47) ПИТАЊА ЗА ОБНАВЉАЊЕ ГРАДИВА И ДИСКУСИЈУ (47) ЗАДАЦИ ЗА ВЕЖБАЊЕ И ПРОВЕРУ ЗНАЊА (49)

Глава III

НОВАЦ И РАЗМЕНА (51) 1. Новац (51)

1. 1. Новац и његове основне функције (51) 1. 2. Куповна моћ новца и њене промене (54)

VIII

1. 3. Утврђивање и повећање количине новца у оптицају (60) 1. 4. Методи регулације количине новца у оптицају (62) 1. 5. Каматна стопа (64) 2. Размена (67) 2. 1. Сектори и токови размене једне земље (67) 2. 2. Примарна расподела учинка робне производње (70) 2. 3. Основне законитости реализације вредности друштвене производње – домаћег бруто производа (73) 2. 4. Агрегатна понуда и тражња – појам, усклађивање

и ширење (76) РЕЗИМЕ (79) КЉУЧНИ ПОЈМОВИ (80) ПИТАЊА ЗА ОБНАВЉАЊЕ ГРАДИВА И ДИСКУСИЈУ (81)

Глава IV

РАСПОДЕЛА И ПОТРОШЊА (83) 1. Појам и садржај расподеле (83) 3. Радна снага, радно време и зараде радника (84) 2. Појам, облици и проблеми потрошње (88) 4. Друштвена или јавна потрошња – појам и облици, обезбеђивање средстава и обим (91) 5. Буџетски дефицит и јавни дуг (94) РЕЗИМЕ (97)

КЉУЧНИ ПОЈМОВИ (99) ПИТАЊА ЗА ОБНАВЉАЊЕ ГРАДИВА И ДИСКУСИЈУ (99) ЗАДАЦИ ЗА ВЕЖБАЊЕ И ПРОВЕРУ ЗНАЊА (100)

Глава V ЕКОНОМСКИ ОДНОСИ СА ИНОСТРАНСТВОМ (101)

1. Основи међународних економских односа (101) 1. 1. Светско тржиште и међународна подела рада (101) 1. 2. Међународне економске организације и интеграције (104) 1. 3. Интернационализација капитала и производње

и мултинационалне корпорације (110) 1. 4. Глобализација и основне противуречности друштвено-

-економског развоја света на почетку 21. века (114) 2. Основна питања отворене привреде (116) 2. 1. Области и облици успостављања међународних економских односа (116) 2. 2. Платни биланс (118) 2. 3. Валутни паритет и његове промене (119)

IX

2. 4. Валутна конвертибилност (123) 2. 5. Заштита домаће привреде – зашто и како? (125) РЕЗИМЕ (129) КЉУЧНИ ПОЈМОВИ (131) ПИТАЊА ЗА ОБНАВЉАЊЕ ГРАДИВА И ДИСКУСИЈУ (131)

Глава VI

ДРУШТВЕНО-ЕКОНОМСКИ РАЗВОЈ (133) 1. Појам, области и облици друштвено-економског развоја (133) 2. Садржај, фактори и облици техничко-технолошког прогреса (135) 3. Појам, фактори и значај продуктивности рада (137) 4. Својина и развој производних односа (142) 5. Територијална подела рада и убрзавање развоја неразвијених подручја (150) 5. 1. Појам, карактеристике и проблеми територијалне

поделе рада (150) 5. 2. Убрзавање развоја неразвијених подручја (152) РЕЗИМЕ (157) КЉУЧНИ ПОЈМОВИ (159) ПИТАЊА ЗА ОБНАВЉАЊЕ ГДРАДИВА И ДИСКУСИЈУ (159) ЗАДАЦИ ЗА ВЕЖБАЊЕ И ПРОВЕРУ ЗНАЊА (162)

Глава VII

ТРЖИШТЕ И ЕКОНОМСКА УЛОГА ДРЖАВЕ (164) 1. Основне функције тржишта (164) 2. Недостаци тржишта и потреба његове регулације (165) 3. Економске функције државе (166) 4. Конципирање и остваривање економске улоге државе (170) РЕЗИМЕ (175) КЉУЧНИ ПОЈМОВИ (176) ПИТАЊА ЗА ОБНАВЉАЊЕ ГДРАДИВА И ДИСКУСИЈУ (176)

ИЗВОД ИЗ ЛИТЕРАТУРЕ (178)

В. Серјевић, Ч. Петровић: ОСНОВИ МАКРОЕКОНОМИЈЕ /

Глава I: Увод у макроекономију

1

Глава I УВОД У МАКРОЕКОНОМИЈУ

1. Предмет и субјекти макроекономије

(1) Макроекономија је теоријска наука. Она се бави уопштавањем економске области друштвеног живота. Ставови и закључци које утврђује изрази су законитости у тој области, тј. објективних нужности које се испо- љавају у вези са остваривањем и регулисањем економског живота на нивоу једне земље уопште. Насупрот макроекономији, економска политика једне земље јесте примењена наука. Она изучава и оцењује критички економску област друш- твеног живота у одређеној (конкретној) земљи током извесног периода. На- рочито, изучава концепт економије (у виду основа привредног система) и садржај економске политике, те врши оцену остварења економских резулта- та и макроекономских циљева. Конкретније, макроекономија изучава основне законитости и карак- теристике друштвене производње (репродукције) и друштвено-економског развоја. Друштвена производња резултира у домаћем бруто производу. Док, друштвено-економски развој резултира у развоју производних снага и про- изводних односа, тј. у трансформацији друштва у једној земљи у ново и раз- вијеније друштво које доноси бољи живот за све. Производња у једном друштву, тј. у једној земљи, назива се друшт- веном производњом. Она се разликује од индивидуалне производње (у окви- ру предузећа) по много чему: субјектима, предмету, ресурсима, циљевима, проблемима, итд. Због сталног обнављања и одвијања назива се и друштве- ном репродукцијом. Обнављање производње значи и обнављање односа љу- ди у њој. У друштву где доминира један облик својина (на пример, приватна својина), са обнављањем капитала и производње врши се и обнављање већ успостављених односно доминантних економских односа. Међутим, у плу- ралистичком друштву то не мора бити случај. Ако је репродукција у поједи- ним секторима власништва неједнаког интензитета, она може довести до из- весне промене производних односа у земљи. Процес репродукције има четири фазе: производњу, размену, распо- делу и потрошњу. У првој фази применом различитих процеса врши се ства- рање робне масе, односно производа који су намењени производној (прив-

В. Серјевић, Ч. Петровић: ОСНОВИ МАКРОЕКОНОМИЈЕ /

Глава I: Увод у макроекономију

2

редној) или коначној (личној и друштвеној) потрошњи. Затим, у другој фази, оно што је произведено износи се на тржиште да би се извршила размена. Из оствареног прихода, тј. новчане суме од продаје, издвајају се средства за различите намене: надокнаду утрошеног капитала, исплате зарада радника, друштвену потрошњу, акумулацију и друго. Ово издвајање назива се распо- делом. Најзад, долази до потрошње. Све што је расподељено наменски се користи. Често се истиче да је потрошња општа и крајња сврха производње. Да би се обновила производња, морају бити испуњени извесни усло- ви. Прво, робни произвођачи морају да реализују произведену робну масу. С тим, они ослобађају (финансијска) средства садржана у тој маси. Друго, јед- ним делом оствареног прихода неопходно је да надокнаде вредност утроше- них елемената производње. То јест, да их у тој вредности поново набаве. И треће, ако желе да произведу више – морају део прихода издвојити и за ту намену (за куповину додајних елемената производње). Поред ових, значајан је још један услов. На домаћем тржишту треба да буде понуђено све оно што је потребно за поновну производњу. Ако тога нема, јавља се проблем репро- дукције. Али овај проблем се лако може решити – набавком дефицитарних производа на другом, иностраном тржишту. (2) Предузећа су носиоци друштвене производње. Међутим, она је појединачно не регулишу, нити воде рачуна о друштвено-економском разво- ју. Ову улогу имају углавном држава, привредне (трговинске) коморе и син- дикати. То су основни субјекти макроекономије. Држава утиче на привредни живот тиме што утврђује привредни си- стем, доноси програм друштвено-економског развоја и спроводи одговарају- ћу економску политику. Привредни систем је скуп позитивних законских прописа, тј. скуп општих правних аката, којима се утврђују основи привре- ђивања у једној земљи. Он показује суштину друштвено-економског уређе- ња на дужи рок (најчешће на рок у коме важи један устав). Програм дру- штвено-економског развоја је акт са снагом закона којим се утврђују циљеви и задаци друштва у одређеном периоду. А уједно, и одређени субјекти, као и услови његовог остваривања. Док, економску политику чине инструменти, мере и акције државе којима она настоји да оствари одређене задатке и ци- љеве из програма друштвено-економског развоја. Привредне коморе су удружења послодаваца. То су непрофитабилне организације са својством правног лица које приходе обезбеђују на основу чланарина. Оне имају своје управне, извршне и стручне органе. Чланарине плаћају предузећа удружена у комору. Организују се на регионалном, као и на националном нивоу. Регионална привредна комора настаје удруживањем предузећа са од- ређеног региона. Она је место окупљања предузећа ради утврђивања развој- них регионалних програма, као и програма решавања одређених привредних

В. Серјевић, Ч. Петровић: ОСНОВИ МАКРОЕКОНОМИЈЕ /

Глава I: Увод у макроекономију

3

и других проблема. Њена улога је да мобилише ове субјекте у циљу што бр- жег, свестранијег и ефикаснијег развоја тог региона. То јест, у циљу повећа- ња степена његове развијености. Привредна комора на нивоу државе обједињује сва предузећа у јед- ној земљи. Уопште, њена функција је да доприноси повећању ефикасности привређивања, да штити интересе послодаваца и да их усклађује са друшт- веним интересима и интересима радника. Конкретније, она има следећу уло- гу: да разматра програм друштвено-економског развоја, као и да у вези с њим даје примедбе и сугестије; да, исто тако, разматра концепт економске политике; да иницира одређена решења у привредном систему ради повећа- ња ефикасности привређивања; да усклађује обављање и развој свих грана и делатности (путем одређених препорука и закључака); да, на исти начин, ус- клађује привредни развој свих региона; да арбитрира у споровима између различитих делатности и региона; да развија добре пословне обичаје, итд. Такође, она је место где се окупљају предузећа која обављају поједине де- латности да би усклађивала и унапређивала своје пословне активности. На- рочито, да би програмирала обим и асортиман производње и промета; ујед- начавала услове и стандарде производње; утврђивала заједничку политику цена и услова продаје; утврђивала заједничке потребе и наступ у вези увоза и извоза; као и заједнички обезбеђивала потребне ресурсе (кадрове, сред- ства за одређене пројекте итд.). Синдикати су удружења радника. Јављају се још у првој половини 19. века, док свој пуни развој достижу након Другог светског рата. Без њих радници не би могли успешно да штите своје интересе и да утичу на друшт- вена кретања. У стварности имамо струковне синдикате (у оквиру појединих делатности) и њихову унију (као општи или генерални синдикат). У већим привредним и другим организацијама струковни синдикат има своје синди- калне одборе. Основне одлике синдиката су углавном следеће: чланство рад- ника у њима је добровољно, морају бити независни у односу на послодавце и државу и морају се борити за права и интересе радничке класе као равно- правног друштвеног субјекта. Данас синдикат има већи број функција. Он пре свега: врши колективно уговарање зарада радника и других општих ус- лова рада и запошљавања (са представницима државе и представницима по- слодаваца); организује протест радника, ако се договорено на остварује; вр- ши контролу и управљање здравственим, пензионим и другим фондовима (заједно са другим субјектима); обједињује гласове радника, ситних акцио- нара, на скупштинама у акционарским друштвима; даје примедбе и сугести- је на концепт програма друштвено-економског развоја и годишње концепте економске политике; те, може иницирати промене појединих закона. Супарнички однос синдиката и послодаваца требало би у будућнос- ти да буде превазиђен. Приликом утврђивања циљева друштвено-економ-

В. Серјевић, Ч. Петровић: ОСНОВИ МАКРОЕКОНОМИЈЕ /

Глава I: Увод у макроекономију

4

ског развоја, интереси различитих субјеката морају се подједнако уважавати и међусобно усклађивати. У мери повећања продуктивности рада у друшт- веној производњи, радници имају право на повећање зарада и скраћивање радног времена. То је њихов основни интерес. Остваривање тог њиховог права не иде на штету власника капитала, већ је и у њиховом интересу (јер делује на ширење тражње и тржишта). Друштвеној производњи постављају се многи захтеви и стандарди мимо државе, привредних комора и синдиката. Међу ове субјекте истичемо: организације потрошача, организације за заштиту природне средине (еко- лошке организације), организације великих градова и разне иностране суб- јекте. То су, може се рећи, остали субјекти макроекономије. Организације потрошача углавном врше оцену производа намење- них личној потрошњи. У вези с тим истичу своје захтеве који се мање-више уважавају, тј. уграђују у законе и друга општа нормативна акта. Као пример, могу се навести захтеви за забраном увоза или производње генетски моди- фикованих производа за људску исхрану. Еколошке организације воде бригу о заштити природне средине. Оне уочавају проблеме и постављају одређене захтеве који се, као и захтеви ор- ганизација потрошача, мање-више уважавају. Као пример, може се навести захтев за забраном изградње нуклеарних електрана; такође, и захтев за одр- живим развојем. Ове организације дале су значајан допринос уочавању и ут- врђивању многих тзв. екстерних трошкова производње. Организације (конференције) великих градова брину о уређењу и ре- шавању различитих проблема насељених места са више стотина хиљада (па и милиона) становника. То су велики потрошачки, али и производни центри који дају импулс економији. Њихове одлуке одражавају се у значајној мери на друштвену производњу. Значајни инострани субјекти јесу, пре свега: инострани повериоци, међународне организације и стране државе. Инострани повериоци често земљи дужнику намећу мере и садржај економске политике и правно-еко- номске регулативе. Међународним конвенцијама иза којих стоје међународ- не организације намећу се, рецимо, обавезе појединим земљама у вези са екологијом, квалитетом производа, заштитом интелектуалне својине и дру- ге. Важећи прописи страних држава морају се поштовати приликом извоза и увоза, као и производне кооперације.

2. Макроекономски ресурси

Основни макроекономски ресурси у једној земљи јесу: становниш- тво (1), природно богатство (2), друштвено богатство (3), друштвено-еко- номско уређење и степен развоја производних снага (4) и тржиште (5). Они

В. Серјевић, Ч. Петровић: ОСНОВИ МАКРОЕКОНОМИЈЕ /

Глава I: Увод у макроекономију

5

морају бити у функцији њеног друштвено-економског развоја. При томе, по- стоји нужност њиховог рационалног коришћења, тако да омогућавају тзв. одрживи развој. (1) Човек је носилац и корисник производње. Због тога је станов- ништво њен први и основни ресурс. Оно утиче на: фонд и структуру текућег рада, обим и структуру потреба људи, обим и структуру производње, дина- мику производње, као и на њену ефикасност. Нарочиту пажњу заслужује утицај становништва на динамику и ефи- касност производње. Посебан значај овде имају: природни прираштај ста- новништва (а), промене и неједнакости у његовој динамици (б), као и разна миграциона кретања (в). (а) Разматрајући прираштај становништва у вези са производњом и потрошњом, Т. Р. Малтус је почетком 19. века тврдио „ ... да се становниш- тво, кад се не ограничује, удвостручује сваких двадесет и пет година или да расте геометријском прогресијом.“ И да „ ... средства за издржавање, у усло- вима који су најповољнији за људску радиност, вероватно не могу расти бр- же од аритметичке прогресије“. 1) У стварности нове ере, становништво у свету повећавало се убрзано. Постало је јасно да његово рапидно увећање отежава и онемогућава повећа- ње ефикасности производње и друштвено-економски развој. О томе, у јед- ној студији Националне академије наука САД из 1963. године пише: „Да се оцени брзина пораста становништва, морамо подсетити да се светско ста- новништво удвостручило у 1.700 година – од Христових времена до средине 17. столећа; поново се удвостручило у 200 даљних година; затим, поново у наредних 100 година. ... Све нације желе постићи виши животни стандард свог становништва – примерену храну, добро здравље, писменост, образова- ње и запослење уз добру зараду. То су циљеви милиона оних који данас жи- ве у беди. Велика је препрека остварењу тих циљева садашња стопа пораста становништва (од 2% годишње, примедба В. С.). Данашње становништво света вероватно ће се удвостручити у наредних 35 година и достићи 6 мили- јарди у години 2.000. Ако би остала једнака стопа раста, било би 12 милијар- ди људи за 70 година и више од 25. милијарди у години 2.070. Тако брз по- раст становништва ... тежак је терет у свим настојањима да се побољша људ- ско благостање. ... Такви рачуни показују недвојбено не само да ће садашње непрестано повећање стопе раста становништва морати престати, него дају и ову дугорочну прогнозу: Или ће стопа родности у свету морати пасти, или ће стопа смртности морати поново расти.“ 2) У наведеној студији истиче се да је природни прираштај становниш- _______________ 1) Paul A. Samuelson: Економска читанка, НЗМХ, Загреб, 1975, стр. 19. 2) Исто, стр. 23. и 24.

В. Серјевић, Ч. Петровић: ОСНОВИ МАКРОЕКОНОМИЈЕ /

Глава I: Увод у макроекономију

6

тва глобално (тј. планетарно) питање од приоритетног значаја. Оно захтева утврђивање дугорочног програма популације. „Уз осигурање трајног мира, ни један други проблем није хитнији.“ 3) Препоручује се смањивање стопе природног прираштаја становништва. И то, углавном, регулисањем ферти- литета 4) и спровођењем програма добровољног планирања породице. Под утицајем економских фактора и промена у начину живота, у зад- њој трећини 20. века дошло је у многим економски развијеним земљама до опадања стопе природног прираштаја становништва. У мањем броју земаља дошло је, чак, до стагнације и опадања броја становника. Ова појава карак- теристична је и за нашу земљу. (б) Промене и неједнакости у динамици становништва доводе пре свега до његовог старења и до промена националне и верске структуре. Старење становништва условљено је у највећој мери тенденцијом опадања стопе природног прираштаја. Оно се огледа у расту учешћа стари- јих од 65 година у укупном броју становника. Последица ове појаве је пове- ћање средстава за издржавање наведене категорије становништва. Додајна средства обезбеђују се преко пореза што умањује ефикасност производње. Неједнакости стопа природног прираштаја становништва појединих нација и етничких група резултирају у промени националне и верске структуре. То може довести до појаве национализма и сепаратизма. Ова појава најчешће се негативно одражава на ефикасност производње и дру- штвено-економски развој у једној земљи. (в) Како миграциона кретања утичу на динамику и ефикасност про- изводње – можемо видети на примеру наше земље. Ова кретања су се после Другог светског рата одвијала углавном на релацији село – град. Резултира- ла су у појави концентрације становништва у градовима, као и повећања по- нуде радне снаге. Такође, и у појави старачких домаћинстава, изумирања се- ла и демографског пражњења једног дела територије Републике Србије. Напуштањем села пољопривредно становништво постало је раднич- ко. Оно је дало свој допринос индустријализацији наше земље. Али се да- нас, због дуготрајне кризе и високе незапослености, као и неефикасне тран- зиције – налази у тешком положају. Миграциона кретања одликовало је следеће. У градове су ишли мла- ђи, а стари су остајали на своји поседима. Временом, просечна старост сео- ског становништва била је све већа. Села су почела да изумиру, тако што су – под утицајем морталитета и одсуства наталитета – остајала без становниш- тва. Дошло је до тзв. демографског пражњења појединих територија. Однос- _______________ 3) Исто, стр. 24. 4) Фертилитет значи плодност. Као статистички израз, значи број рођених на 1.000 жена у једном друштву.

В. Серјевић, Ч. Петровић: ОСНОВИ МАКРОЕКОНОМИЈЕ /

Глава I: Увод у макроекономију

7

но, градови су с тим почели на известан начин да остају без дела свог демо- графско-територијалног окружења. Све то има негативно дејство на динами- ку и ефикасност привреде, као и на друштвено-економски развој. (2) Природно богатство је скуп природних услова који се користе у производњи и потрошњи. Односно, ако је реч само о производњи, скуп при- родних услова који у значајној мери утичу на њен обим и на њену структу- ру. Основни елементи природног богатства јесу: земљина површина, биљно богатство и животињски свет, водни потенцијал, енергетски извори, рудно или минерално богатство, климатски услови и географски положај. Према томе да ли се репродукује и обнавља, природно богатство мо- жемо поделити на биолошко и минерално. Биолошко има моћ репродукције. Да се његов фонд не би умањивао, треба га експлоатисати највише у мери обнављања. На пример, годишњу сечу шума треба вршити до износа годиш- њег прираста дрвне масе. Затим, не треба мењати намену и вршити деграда- цију појединих врста земљишта. Минерално богатство, пошто се не обнав- ља, треба штедети да би чинило основу развоја и будућих генерација. Највећи део природног богатства још увек се користи нерационално. Реч је пре свега о следећем. Прво, насеља се граде на најплоднијем земљиш- ту – чиме се стално смањује његова површина. Друго, врши се сеча дрвета преко његовог прираста и претварање шума у оранице – што смањује повр- шину шумског земљишта, доводи до ерозије тла и стварања голети, те до умањења водног потенцијала и капацитета тзв. плућа планете. Треће, сиро- вине и енергенти се пребрзо исцрпљују – што је последица замене произво- да у потрошњи пре истека њиховог века трајања, под утицајем рекламе и моде. Четврто, текуће воде (као и стајаће и подземне) се све више загађују, па вода – још, уз смањење водног потенцијала, климатских промена и пове- ћања потреба – постаје све оскуднија. Пето, све више се, исто тако, загађују земљиште и ваздух – што умањује могућност производње здраве хране, као и квалитет живота људи. И шесто, многи елементи природног богатства се недовољно користе (многе оранице се не обрађују, пашњаци углавном не користе, не користе се значајно ни могућности наводњавања итд.). Природно богатство постаје све оскудније, па према томе и све зна- чајније као ресурс друштвене производње. Оно није равномерно распоређе- но међу појединим земљама. Из тих разлога, економски најразвијеније зем- ље теже глобалној контроли (као и регулативни) производње и размене нај- важнијих сировина и енергената. (3) Друштвено богатство чине економска добра, расположива у јед- ној земљи, која се користе или се могу користити у производњи и потрош- њи. Створено је радом садашњих и минулих генерација. Можемо га подели- ти на: производне и прометне фондове, потрошне фондове, као и резервне и потенцијалне фондове.

В. Серјевић, Ч. Петровић: ОСНОВИ МАКРОЕКОНОМИЈЕ /

Глава I: Увод у макроекономију

8

Производне и прометне фондове чине елементи производног, трго- вачког и банкарског капитала. (Могу се назвати и привредно-капиталним фондовима). А потрошне фондове, расположива средства намењена личној и друштвеној потрошњи. Ови фондови налазе се у сталној употреби. То није случај са резервним и потенцијалним фондовима. Резервни фондови, у материјалном и новчаном облику, користе се често – за обезбеђивање континуитета и стабилности производње и потрош- ње. Они су у репродукцији неопходни. Морају се не само обнављати, него и увећавати (у мери раста домаћег бруто производа). У потенцијалне фондове можемо сврстати пре свега златно-девизне резерве и патентне фондове. Они се користе стално. Али, сврстали смо их у потенцијалне зато што се изразито не користе често, него само у време изу- зетних криза и поремећаја у друштвено-економском развоју. Штедни улози становништва имају карактер резервних, али и потенцијалних фондова. Чи- ни се, више карактер потенцијалних фондова. Једну врсту потенцијалних фондова чине и тзв. секундарне сирови- не. Реч је о отпаду. То су искоришћена и одбачена материјална привредна добра. Све више, она се намећу као значајан извор сировина, које се могу добити у поступку рециклаже. У репродукцији једне земље посебан значај имају производни фон- дови. Они одређују – како обим, тако и структуру производње и потрошње. Увећање производних фондова резултира у повећању домаћег производа и домаћег бруто производа. С тим, долази до увећања и осталих елемената друштвеног богатства. (4) Друштвено-економско уређење у једној земљи чине пре свега њен политички и привредни систем. Реч је овде о важећим законским про- писима којима је одређен друштвени и привредни живот. Објективна је нуж- ност да тај систем обезбеђује ефикасност и развој. Током 20. века развијају се два међусобно супротстављена система: систем заснован на монополу политичке власти и облика својине, и систем заснован на њиховом плурализму. Показало се да је једино овај други сис- тем, заснован на плурализму, био добра основа за развој производних снага и за друштвено-економски развој. И то, због тога што су у њему нуђене ал- тернативе, што је постојала могућност избора између више решења и што су развијани конкуренција и одговорност. У условима све веће интернационализације капитала и производње, као и појаве многих заједничких проблема у развоју, постаје нужно да поли- тички и привредни систем у једној земљи буде компатибилан са политичким и привредним системима других земаља. То јест, неопходно да садржи мно- ге заједничке, универзалне, елементе и вредности. Непризнавање те нужнос- ти води земљу у (само) изолацију.

В. Серјевић, Ч. Петровић: ОСНОВИ МАКРОЕКОНОМИЈЕ /

Глава I: Увод у макроекономију

9

Значајан ресурс друштвене производње јесте и степен развоја произ- водних снага. Овај степен показује нам пре света однос домаћег бруто про- извода и броја запослених радника или броја утрошених радних сати. Реч је о продуктивности рада. Ако је она у једној земљи већа, биће већи и обим њене производње. Поред тога, биће садржајнија и њена производна структу- ра; она има могућност освајања нових технологија и производње роба висо- ког степена обраде тј. финализације. (5) Тржиште једне земље јесте укупност агрегатне понуде и тражње на њеном подручју. Агрегатна понуда (АП) је количина роба које се у извес- ном периоду нуде на продају по одређеним ценама. А агрегатна тражња, ко- ја се назива ефективном, то је количина роба које су купљене у том периоду по текућим ценама (АЕТ). Вредност агрегатне ефективне тражње чини, по свом садржају, дома- ћи бруто производ (ДБП): н

ДБП = вредност АЕТ = ∑ рј × цј. ј = 1

Он је израз могућности друштвене производње, тј. њеног резултата или учинка. Такође, представља и величину која одређује оквир или могућ- ност потрошње. Према томе, тржиште чини значајан макроекономски ре- сурс који једна земља треба да користи за сопствени развој. У отвореној привреди (која је укључена у међународну поделу рада), домаћи бруто производ одређен је још и салдом вредности извоза и увоза: ДБП = вредност АЕТ + (И – У). Већи извоз од увоза увећава домаћи бруто производ. У овом случају једна земља користи за сопствени развој и тржишта других земаља. Док, ако је увоз већи од извоза, имамо супротно. Тада једна земља препушта делом своје тржиште као макроекономски ресурс другим земљама. Дугорочно, свака земља мора рачунати са равнотежом извоза и уво- за. Неравнотежа је неодржива, не само мултилатерално него и билатерално (у односу са сваком земљом посебно). То значи, да она може убрзавати свој развој само путем ширења сопственог тржишта.

3. Учинци макроекономије

Учинак или резултат друштвене производње има два појавна облика – с једне стране, облик произведене робне масе и, с друге стране, облик вредности реализације те масе на тржишту. Произведену робну масу назива- мо домаћим производом, а вредност њене реализације домаћим бруто произ-

В. Серјевић, Ч. Петровић: ОСНОВИ МАКРОЕКОНОМИЈЕ /

Глава I: Увод у макроекономију

10

водом. Домаћи бруто производ има два основна суб-елемента: домаћи нето производ и национални доходак. Домаћи производ (ДП) чине количине и врсте производа (роба) који су створени у једној земљи у извесном периоду, најчешће за годину дана. Те количине и врсте производа намењене су: производној, личној и друштвеној потрошњи; штедњи; као и извозу (да би се обезбедио увоз онога што недос- таје или се не производи у земљи). Оне морају бити прилагођене обиму и структури друштвених потреба, односно захтевима националног и светског тржишта, како би се реализовале. Домаћи бруто производ (ДБП) је реализована вредност домаћег про- извода. 5) Може се приказати у облику израза: ДБП = р1 × ц1 + р2 × ц2 + ... + рн × цн. Где су: р, ц – количина и цена робе. Вредности индекса (1 до н) озна- чавају одређену или конкретну врсту робе. Он се може израчунавати у номиналном и у реалном износу. Номи- нални износ је онај који се утврђује по текућим ценама, а реални који се ут- врђује по сталним (базним) ценама. До реалног износа домаћег бруто произ- вода може се доћи још поделом његовог номиналног износа са коефицијен- том инфлације (тј. коефицијентом пораста општег нивоа цена). Износ домаћег бруто производа састоји се из пренете и реализоване новостворене вредности. Пренета вредност јесте вредност утрошеног опред- мећеног рада. Реализована новостворена вредност је, пак, вредност коју ствара радна снага. Пренету вредност чине амортизација и трошкови пред- мета рада. Док, новостворена вредност јесте збир зарада радника и реализо- ваног вишка вредности. Дакле, математичким језиком, имамо да је: ДБП = ПВ + НВ = (АМ + ТПР) + (З + ВВ). Домаћи нето производ (ДНП) јесте разлика између домаћег бруто производа и трошкова предмета рада: 6) ДНП = ДБП – ТПР. Искључивање трошкова предмета рада врши се ради утврђивања су- ме додатне вредности. Исто тако, врши се и ради избегавања њиховог више- _______________ 5) Њој треба додати и обрачунату вредност натуралне производње. 6) Карактер трошкова предмета рада имају и вредности туђих услуга, као и вред- ности утрошених сопствених производа (на пример, семе у пољопривреди).

В. Серјевић, Ч. Петровић: ОСНОВИ МАКРОЕКОНОМИЈЕ /

Глава I: Увод у макроекономију

11

струког обрачунавања. Мултипликацију вредности у случају обрачуна и ових трошкова видимо овде на хипотетичком примеру у следећој табели.

Врста и карактер производње

Вредност предмета рада, ТПР

Створена вредност

(АМ + НВ)

Укупна вредност

2 + 3 1 2 3 4

Дрво –сировина 1 10 11 Даске – полуфабрикат 11 5 16 Столица – готов производ 16 7 23 Свега: 28 22 50

Национални доходак једне земље (НД) се израчунава тако што се од домаћег бруто производа одбије пренета вредност, односно тако што се од домаћег нето производа одузме амортизација: 7) НД = ДБП – ПВ = ДБП – (АМ + ТПР); НД = ДНП – АМ. То је величина коју ствара живи рад. Она представља основу, тј. ок- вир – личне, друштвене и инвестиционе потрошње. Акумулација једног дела националног дохотка резултира у повећању друштвеног богатства. Међу- тим, ако су лична и друштвена потрошња веће од оствареног националног дохотка, ово богатство се смањује. Промену стања друштвеног богатства по- казује нам следећа разлика: национални доходак – (лична потрошња + дру- штвена потрошња). Треба разликовати реализовани и расположиви национални доходак. Између њих постоји једнакост само код уравнотеженог платног биланса. Расположиви национални доходак је већи у време задуживања у иностран- ству, а мањи у периоду када се врши раздуживање. Садржај домаћег бруто производа приказали смо овде под претпос- тавком да робни произвођачи остварују приход само на основу екстерне ре- ализације производа и услуга. Такође, и под претпоставком да они сами вр- ше робни и новчани промет. Међутим, у стварности домаћи бруто производ требало би утврђивати као збир: укупног прихода производних предузећа (наплаћене екстерне реализације), марже и рабата (разлике у цени) у тргови- ни, као и укупног прихода банкарских предузећа умањеног за износ плаће- _______________ 7) Овако утврђеном националном дохотку додаје се обрачуната вредност производа из натуралне производње који се користе за инвестициону, личну и друштвену потрошњу.

В. Серјевић, Ч. Петровић: ОСНОВИ МАКРОЕКОНОМИЈЕ /

Глава I: Увод у макроекономију

12

них камата и трошкова платног промета од стране производних и трговин- ских предузећа (због тога што произвођачи и трговци ове издатке рачунају као своје трошкове пословања). Затим, садржај домаћег бруто производа приказали смо под још јед- ном претпоставком – претпоставком затворене привреде. У отвореној прив- реди, где има извоза и увоза, треба разликовати укупни и домаћи бруто про- извод. Укупни бруто производ (УБП) утврђује се на основу остварене реали- зације не само на домаћем него и на иностраном тржишту у датом периоду. Док, домаћи бруто производ (ДБП) представља разлику између укупног бру- то производа и вредности увоза (У): ДБП = УБП – У.

4. Показатељи развијености и ефикасности друштвене производње

(1) Стање друштвене производње и њена развијеност могу се утврди-

ти помоћу пет група показатеља: капиталне опремљености рада; производне могућности и могућности потрошње; економске уравнотежености; укључе- ности производње у међународну поделу рада; као и задужености земље. (а) Основни показатељ капиталне опремљености рада јесте однос предујмљеног капитала и броја запослених радника у области производње (К / Р). Величина капиталне опремљености рада одређује производну спо- собност. То јест, одређује ниво продуктивности рада у једној земљи. (б) Најважнији показатељи производне могућности су: домаћи бруто производ по раднику (ДБП / Р) и по становнику (ДБП / С). Први показатељ (ДБП / Р) познат је као продуктивност рада. Реч је о продуктивности утрошеног рада. Међутим, пошто се часови ефективног ра- да често не публикују, утврђује се као продуктивност ангажованог текућег односно живог рада (тј. по запосленом раднику). Продуктивност рада има тенденцију раста. Током људске историје, она се повећавала углавном стихијно, све до данас. Нарочито, расла је са повећањем техничке опремљености рада. Већа продуктивност рада значи да се јединица робе остварује са ма- њим утрошком текућег рада, што доводи у крајњем случају и до њеног ост- варивања са мањим утрошком укупног рада (текућег и опредмећеног). То јест, значи да се друштвено-потребно радно време за производњу појединих роба смањује. И супротно, значи да се по јединици утрошеног живог рада остварује већа количина производа. Са повећањем продуктивности рада иде и повећање друштвене про- изодње, тј. домаћег бруто производа, по становнику (ДБП / С). Већа производна могућност значи и већу могућност потрошње. Као најважнији показатељи могућности потрошње могу се навести: национални

В. Серјевић, Ч. Петровић: ОСНОВИ МАКРОЕКОНОМИЈЕ /

Глава I: Увод у макроекономију

13

доходак по становнику (НД / С) и нето зарада по раднику (З / Р). Први пока- зује могућност сва три облика потрошње чији оквир одређује износ остваре- ног дохотка: личне, друштвене и инвестиционе. Други, пак, показује само могућност личне потрошње. (в) Основни показатељи економске уравнотежености јесу: стопа ин- флације, стопа незапослености, однос извоза и увоза (У / И) и однос буџет- ских прихода и буџетских расхода (БП / БР). Стопа инфлације до 5% годишње указује на паритет робних цена, што је одлика сразмерне расподеле друштвеног фонда рада. Висока стопа инфлације значи супротно. Она је и манифестација економске нестабилнос- ти и економске неравнотеже. Ниска стопа незапослености знак је привредне стабилности и равно- теже у њеној динамици. У време рецесије или кризе стопа незапослености је висока. А линија привредног раста, испод је линије његовог тренда. Велики дефицит у трговинском билансу, и у буџету – значајни су по- казатељи економске неравнотеже. По њиховом присуству у дужем периоду оцењује се да је друштвена производња у лошем стању. (г) Као показатељ укључености једне земље у међународну поделу рада користи се однос њеног извоза и домаћег бруто производа (И / ДБП). Реч је овде о томе који део ДБП једна земља остварује путем извоза. Произ- водња која није укључена у међународну поделу рада, односно која у томе знатно заостаје – сматра се мање развијеном. (д) Показатељи задужености једне земље јесу, пре свега: однос дуга и домаћег бруто производа (Д / ДБП), као и однос дуга и броја становника (Д / С). Може се говорити о екстерном и интерном дугу, те о екстерној и ин- терној задужености. Екстерни дуг је негативни салдо потраживања и дугова- ња према иностранству. А интерни дуг, то је износ доспелих а ненаплаћених потраживања у земљи. Значајна екстерна и интерна задуженост одлика је лошег стања друштвене производње. У многим од наведених показатеља садржане су величине у њихо- вом номиналном износу. Међутим, неопходно је те величине изразити у ре- алном износу. Деобом номиналних износа коефицијентом инфлације добија- ју се реални износи. Затим, да би се поједини показатељи у једној земљи могли упоређивати са истим у другим земљама, неопходно је величине изра- жене вредносно (новчано) прерачунати у јединице светског новца (€, $). (2) О ефикасности друштвене производње може се говорити – у квантитативном и у квалитативном смислу. (а) У квантитативном смислу, степен ефикасности друштвене произ- водње сагледава се помоћу две групе показатеља. Прву групу чине показатељи динамике улагања елемената производ- ње. То су, пре свега: стопа раста броја запослених и стопа повећања предуј-

В. Серјевић, Ч. Петровић: ОСНОВИ МАКРОЕКОНОМИЈЕ /

Глава I: Увод у макроекономију

14

мљеног капитала. Утврђују се у односу на стање у претходном периоду. Ако су ове стопе веће, биће већи и остварени учинак производње. Раст броја запослених радника и фонда њиховог радног времена није само један од услова повећања друштвене производње. Висока запосленост је и један од друштвених циљева. Стопа раста броја запослених радника по- себно је важна у случају високе незапослености. Однос између капитала и производње јесте константа. Према томе, дугорочно, стопа раста предујмљеног капитала у једној земљи указује на ме- ру повећања друштвене производње. Другу групу показатеља сачињавају показатељи динамике или раста производних учинака. Наводимо овде стопе раста: домаћег бруто производа, извоза и националног дохотка. Реч је о стопама раста ових величина у пос- матраном периоду (години) у односу на претходни период. О стопи раста домаћег бруто производа, односно о стопи привредног раста, биће више речи касније (у оквиру посебног поглавља). Она је рела- тивни показатељ квантитативног развоја производних снага. Мора обезбеђи- вати земљи одговарајући развој. Извоз је израз вредности реализације друштвене производње на ино- страном тржишту. Он чини део укупне вредности њене реализације. Стопа раста извоза мора бити бар једнака стопи раста домаћег бруто производа. Ако је учешће производње једне земље у међународној подели рада нераз- вијено, и ако је та земља презадужена према иностранству – ова стопа у дужем року мора бити значајно већа. Национални доходак требало би да расте у истој мери као и домаћи бруто производ. Стопа његовог пораста јесте такође показатељ ефикасности друштвене производње у квантитативном смислу. Значајан је због тога што је национални доходак учинак који одређује могућности потрошње. Ефикасност друштвене производње у квантитативном смислу јесте претпоставка њене ефикасности у квалитативном смислу. (б) У квалитативном смислу, основни показатељи ефикасности дру- штвене производње су: стопа бруто добитка (тј. профитна стопа) и стопа раста продуктивности рада. Само позитиван финансијски резултат и повећа- ње продуктивности рада омогућавају повећање степена развијености. Добитак је основни мотив робних произвођача (тј. предузећа) и ос- нова развоја. За његово максимирање треба да буду подједнако заинтересо- вани власници капитала, радници, као и држава. Ако је профитна стопа већа, он се остварује у већој мери. Негативни финансијски резултат (губитак) јес- те неуспех производње; он значи смањење предујмљеног капитала. Стопа раста продуктивности рада одређује меру друштвено-економ- ског развоја. Она мора бити бар једнака стопи раста продуктивности рада у светској привреди, како земља не би заостајала у развоју. У једној економ-

В. Серјевић, Ч. Петровић: ОСНОВИ МАКРОЕКОНОМИЈЕ /

Глава I: Увод у макроекономију

15

ски неразвијеној земљи, ако ова жели да заузме више место на лествици зе- маља по степену развијености, поменута стопа мора бити значајно већа.

5. Макроекономски циљеви Тежње у области друштвене производње које се остварују организо- вано у дужем року називамо макроекономским циљевима. Дефинишу се и као пожељна стања макроекономије. „Макроекономски циљеви (Objectives of macroeconomics), најкраће речено, су пожељна стања макроекономског система.“ 8) Они се у стварности утврђју у програмима политичких снага. 9) Као основни или најважнији циљеви макроекономије истичу се: - висока запосленост (1), - равнотежа платног биланса и буџета (2), - стабилност цена (3), - привредни раст (4), - бржи привредни раст економски најмање развијених општина (5) и - повећање ефикасности производње (6). (1) Запосленост у привреди се оцењује на основу степена коришћења производних капацитета и стопе незапослености радне снаге. Висока запос- леност је пожељно стање или објективна нужност макроекономије. С друге стране, значајна незапосленост је израз рецесије и кризе. Пуна запосленост (од 100%) се не може остварити из два разлога: због вишкова производних капацитета у предузећима и због тзв вољне незапослености радне снаге. (2) Равнотежу платног биланса одликује једнакост прихода и расхо- да у односу са иностранством. Основу платног биланса чини трговински би- ланс, односно биланс извоза и увоза роба. Свака земља мора уједначавати свој увоз са извозом – и то, не само са свим земљама у целини, него и са сва- ком земљом појединачно. Равнотежа буџета јесте једнакост буџетских прихода и буџетских ра- схода. Не може се дугорочно трошити више за друштвену потрошњу од оног што је за ову намену издвојено у процесу расподеле. Такође, овај облик потрошње не може бити предимензиониран. То јест, не може бити супсти- тут производне и личне портошње. _______________ 8) М. Секуловић, Д. Китановић и С. Цветановић: Макроекономија, Завод за уџбе- нике и наставна средства, Београд, 1997, стр. 65. 9) „Све британске владе од 1945. до данас (негде до 1975, примедба В. С.) постав- љале су себи четири темељна циља – постизање и одржавање пуне запослености, остварива- ње привредног раста, остваривање равнотеже или чак суфицита у међународној платној би- ланци, постизање стабилности цена. Но, готово у свакој години тог раздобља није био оства- рен барем један од та четири циља, а последњих година не остварује се ни један једини.“ Andrew Gamble – Paul Walton: Капитализам у кризи, Стварност, Загреб, 1986, стр. 14. (Књига је први пут изашла из штампе 1976. године.)

В. Серјевић, Ч. Петровић: ОСНОВИ МАКРОЕКОНОМИЈЕ /

Глава I: Увод у макроекономију

16

(3) Стабилност цена на тржишту значи да је између њих успостав- љен паритет. Она представља основу економије рада и повећања ефикаснос- ти производње. У случају инфлације робни произвођачи губе интерес за еко- номију рада, што резултира у стагнацији и опадању њихове производње. (4) Привредни раст се огледа у расту домаћег производа и домаћег бруто производа. Он омогућава потрошњу додајног становништва (у случају када је наталитет већи од морталитета). Такође, омогућава већу потрошњу по становнику у једној земљи. (5) Неједнаку економску развијеност појединих подручја у једној земљи одликује појава бројних друштвених проблема који воде дезинтегра- цији. Интереси развијених и неразвијених се приближавају путем смањења разлике у економској развијености. Смањивање ове разлике врши се на ос- нову економске помоћи и инвестиција које најмање развијеним општинама обезбеђују привредни раст по вишој стопи од оне у привреди. (6) Повећање ефикасности друштвене производње, тј. повећање про- дуктивности рада, омогућава развој новог друштва (које одликују: већа по- трошња и већи степен задовољавања потреба, краће радно време, бољи ус- лови рада, већи друштвени стандард и др.). Због тога је то крајњи циљ ма- кроекономије, из кога произилазе претходно наведени. Између приказаних циљева нема противуречности. Међутим, они су тешко остварљиви. С једне стране, због нагомиланих проблема у прошлости који се не могу решити брзо и лако. Док, с друге стране, због унутрашњих политичких околности и проблема, као и неадекватних метода њиховог ос- тваривања. Затим, томе често доприносе и разни економски и други пореме- ћаји на глобалном нивоу. Управо због тога што се приказани циљеви скоро никад у потпунос- ти не остварују, у пракси се утврђују стандарди њиховог остваривања. Реч је овде о мерама или оквирима одступања, за које се извршне власти обавезују да ће их достизати и одржавати краткорочно, у току године.

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 193 str.
preuzmi dokument