Osnovi sociologije rada-Beleska-Sociologija 1.deo, Beleške' predlog Sociologija rada. University of Belgrade
hippe72
hippe727 June 2012

Osnovi sociologije rada-Beleska-Sociologija 1.deo, Beleške' predlog Sociologija rada. University of Belgrade

PDF (873 KB)
31 strane
6broj preuzimanja
1000+broj poseta
Opis
Pregled razlicitih stanovista; Glavne tradicije; Metodoloske karakteristike; Osnovna obelezja ljudskog rada; Vrste rada; Vrste i bitna svojstva predindustrijskog rada; Karakteristike cehovskog i manufakturnog rada; Bitne...
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 strane / 31

ovo je samo pregled

3 shown on 31 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 31 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 31 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 31 pages

preuzmi dokument

1. PREDMET SOCIOLOGIJE RADA, PREGLED RAZLIĆITIH STANOVIŠTA Ima mnogo kontroverzi u vezi sa predmetom sociologije rada. Ipak, ona ima prepoznadjivo

u naučnoj zajednici zahvaljujući osobenoj istraživačkoj praksi kojom dolazi do saznanja u wtv ljudskim radom. Iz različitih određivanja predmeta i teorijsko-metodoloških stanovišta u soc.rada uočavanje više istraživačkih smerova u konstituisanju moderne soc.rada. Iz početne faze uobličsv0^ soc.rada kao industrijskp sociologije proizilazio je naglasak na sociološkim proučavaniima industri^jvu^ rada kao dominantne forme rada u modernim društvima.

Skot (britancki soc.) - prvi definisao industrijsku soc. kao specijalnu sociološku disciplinu proučava industriju, njene tvgorevine i odnos prema širem društvu; kao nauku koja pnrnčava s o c ^ m ^ ponašanje pojedinaca, grupa i organizam koji su nastali, žive i razvijaju se pod specijalnim uslooAKs koje proižvoHI industrija i ind.rad "

"Suc.rada sa isticanjem industrijskog, ograničava na izučavanje jednog vida rada u mode^ ^ ^ društvima. Za izučavanje drugih vidova rada prividno bi valjalo razvijati nove sociološke disciplin€.

Parker, Braun, Cajld i Smit - sociologija industrije u vezi sa prirodom i značenjem ro>cfc, \ profesionalnog_života. Kontekst industrije nije jedini gde se dešava rad^ Soc.industrije je u veti sc\ sociologijom organizacije, stavovima i ideologijama nosilaca moći na svim nivoima organizao>*g strukture i u vezi sa onim što ljudi čine u organizacijskom kontekstu. Industrijska sociologija s£ botu društvom u kome postoje i rad i organizacija.

Francuska i engleska soc. - sociološka disciplina usmerena na svaku ljudsku skupinu ^ kristalizuje u veti sa radom, makar pokazivala minimum stabilizacije i unutrašnjeg konstituisanja. ^ ^ T r i d m a n i Navil - predmet soc.rada je izučavanje ljudskih kolektiva različitih po veUtfio funKcijama, koje se konstituišu tokom rada. Predmet je svaki radni kolektiv, grupa, ono što na njik i na koji način međusobno utiču na rad. ^ ^

" Miler i Form - industrijska sociologija primenjuje metode i pojmove opšte sociologjf fl^ područj^jodnosajiradu; njeno podrucje videkao proučavanje: a) radnih grupa i odnosa na radu, H) uloga koju radnik igra u radnim grupama, c) socijalne organizacije pogonskog društva.

Šnajder (kasniji udžbenici) - industrijska sociologija se bavi industrijom kao produktivnim sisteiwH ima za cilj analizu socijalne strukture industrije pomoću socioloških teorija i tehnika. SocioLcsu^ striuktura industrije je matrica socijalnih ponašanja čiji su elementi uloge, vrednosti, komunikžu'ie \ status. Saznanje industrijske sociologije možemo izložiti u okviru celina: a) organizaciona analiza industrije, birokratski model industrijske organizacije, 7 b) socijalna struktura sindikalizma, c) industrija i društvo.

aplov - sociologiju rada vidi kao naučnu disciplinu usmerenu na proučavanje društvenih uloggj ur^ astaju kalasifikacijama ljudi na osnovu rada koji obavljaju, Tematiku grupiše u područja:

a) podela rada u predindustrijskim i industrijskim društvima, b) profesije i njihov položaj u društvu i mobilnost u društvenom sistemu, c) profesionalne ustanove, udruženja i ideologija, d) sociologija tržišta. U velikoj meri je sveo na sociologiju zanimanja. koiu smatra poddisciplinom u okviru šire konci^ ^ P sociologije rada.

Votson - uočava problemska područja: RAD (radno iskustvo, vrednosti, orijentacije, rad i ne-rad), ZANIMANJE (strukture po zanimanju, tipovi, klase i rad, profesionalizazija, podela rada, ulafw. u zanimanje i radne karijere),

1

O^TU^lZ^ ,/oMC^ „ pOr . j ^ c A /A-^S / n ^ j o ^ c / ^ ' ^ o

ORGANIZACIJE (birokratija, struktura i tehnologija, moć i vlast, organizacija, politika organi^ao]^ kultura), ODNOSI U ZAPOSLENJU (konflikti i saradnja, individualno i grupno prilagođavanje, strate^P i suprotstavljanja, sindikati) i INDUSTRIJSKO-KAPITALISTIČKO DRUŠTVO (strukture i procesi).

Šćepanski (poljski sociolog) - soc.rada proučava rad kao društveni proces i analizira uticaje druš1\^^ uslova na motive, tok, intezitet i rezultate rada.

Sarapata (poljski soc.) - predmet soc.rada je društveni karakter rada i proučava: a) odnos radnika prema radu, preduzeću b) društvene odnose u preduzeću, formalne odnose i društvenu atmosferu, c)dezorganizaciju društv^o^ sistema u preduzeću, osposobljavanje za rad i prilagođavanje zahtevima radnih mesta, d) društvene posledice rada na makro i mikro nivou, e) tipove zanimanja i profesionalnih orijentacija, probleme s upravljanjem i društveni model predvteć^ Primaran mu je rad u preduzeću.

Stalberg - (Istočna Nemačka) - društveno-ekonomski uslovi rada bitno utiču na priordu rada. RcJ u socijalizmu po tome human i ne treba ga humanizovati, nepotrebna su saznanja savremene sociols^f rada u vezi sa tom problematikom.

Staiiojfić - (uticaj britanske i francuske škole) - ovu sociologiju treba usmeriti na proučavanje: a) nastankajj*azvojaindustrij^ b) osnovnihj)rganizacjj&Js^ c) promene u društvenim strukturama koie izaziva industrijska proizvodnja, d) odnosa industrijskih institucija i organizacija, e) posledica rada u industriii i u društvenom životu, f) socijalnih posledica automatizacije.

Županov - sociolngiji^ viHi Van <;nrinlr>gijii rgdnih orgflnizacija. On je isticao važnost proučsvo^ zanimanja i profesija i problematike tržišta rada. Rašković - isticanje osobgenosti marksističke sociologije rada, koja bi proučavala društvene koje uspostavljaju ljudi u procesu rada, sa ciljem da ustanovi osnovne zakonitosti razvitka druš1u^uX\ odnosa u procesu rada. Marković - predmet proučavanja sociologije rada je rad kao društvena kategorija sa obeležjima po kojima se razlikuje od ostalih društvenih kategorija, i društveni odnosi u koje stupaju učesnici u radbmoM procesu. Osobene društvene prilike u sferi rada u pojedinim zemljama utiču na stanovišta o predmetu socioLo^^ rada, i izbor tematskih celima.

Eterli (nemac) - konstatuje da se radovi mogu razvrstati u 10 tematskih područja, bar kada su u p i te^i SAD, Francuska i Nemačka: 1. radna situacija (izvođenje rada, radni odnosi i zahtevi, uslovi i motivacija), 2. radne grupe (neformalnr, poslovođe), 3. društveni uticaj tehničkih napredaka, 4. preduzeća kao kompleksna socijalna organizacija, 5. stanje među ljudima, 6. problem upravljanja, 7. službenici kao društvena grupa, 8. radnici kao družtvene grupa, 9. problem saodlučivanja,

2

10. radnički sindikati i pokreti radnika.

Primećujemo izrazitu usmerenost američkih proučvanje rada na probleme preduzeća i upravlpu^\ a zaokupljanost francuskih istraživača društvanim uticajima tehničkih napredaka, problemima racU^^ saodlučivanja i radničkih pokreta. U Zapadnoj Nemačkoj naglasak je na izučavanju radne situčo 1

izučavanje radnika i službenika u radnim organizacijama, na probleme saodlučivanja zaposlenih. Ucte se reći da soc.rada za problem proučavanja ima kompleksno proučavanja rada kao društvane po^auP. Društvena strana ljudskog rada iskazuje se u međuzavisnosti oblika rada, organizacije i odnosa m procesu rada i unutar radnih celina i osnovnih društvenih aranžmana u globalnim društvima. SoC soj^ proučava čoveka u radnim ulogama, društvene grupe koje su radne grupe, kompleksne soc^oiUf organizacije nastale radi ostvarivanja radne delatnosti, međuorganizacijske tvorevine, institucije nasl^f u vezi sa radom proučavanje uključuje uočavanje međuuticaja globalnog društvenog sistema, sMtu-ce * kulture društva i društvenih tvorevina u sferi rada i u vezi sa radom). Cilj proučavanja je da ustervo^ objasni trajnije tendencije i pravilnosti u oblikovanju, funkcionisanju i menjanju društvene strane fod>o , pojedinih vidova i oblika rada i karakteristika sfere rada u globalnom društvu u celini, i Iju^<^om društvu uopšte.

2. GLAVNE TRADICIJE U SOCIOLOGIJI RADA U početnoj fazi uobličavanja soc.rada proizilazio je naglasak na sociološkom prouča^0-1^

industrijskog rada kao dominantne forme rada u modernom društvu. Ta početna tradicija je sačuva^a JU> danas.

Pored ove, možemo govoriti o tradiciji šireg sociološkog proučavanja ljudskog eda. O'c* ^ sociološka disciplina usmerava na svaku ljudsku skupinu koja se kristalizuje u vezi sa radom.

U duhu tradicije industrijske sociologije nastali su i kasniji udžbenici, uglavnom o industn^u^ sociologiji. Pojedini udžbenici sadrže gradivo koje se u nekim drugim sredinama izlaže kao sadržaj druge naučne discipline. ^ f o u ^ o ^ ^ r^cJc

p.s. poklapa se saprvim pitaniem!!! . ' ^ c r«^ 0 ^^^ / iucš^p /

3. OSOBENOSTI ERGOLOŠKOG. BIHEVIORALNOG I STRUKTURALNOG PRISTUpV U SOCIOLOGIJIRADA 7 e o f f i * ^ P ° s

Nastavljajući početnu istrživačku orijentaciju u izučavanju i usavršavanju ljudskog rada nastcde ^ ambicije da se konstruiše sveobuhvatna opšta nauka o radu - ergologiji - gde se rad poim» svrsishodno delovanje i gre je zadatak ergologije da istrazi sve činioce koji doprinose uspežnosti taujjc^ delanja.

Hilf je tvrdio da ergološka sistematizacija znanja o radu počinju sa biologijom, potom preležn rc, tehnologiju rada i na kraju se dodaju društveni aspekti rada.

U centru ergoloških proučavanja je sam proces rada, činioci koji utiču na proces; sledi i erge>U£w> pristup proučavanja rada. Najpre se istraznje rad pojp.r|jpcfl _a^potom užih grupa u vezi sa efikasiA^^ I2d2L_Ovde opisujemo mere, putanje rada, vreme rada, utrošak energije, ostvarene učinke i činiocf o j ^ najdirektnije utiču na radne učinke. Prevagu imaju metodi koji omogućuju tehnička snimania i m&re^ rada; kvantitativne analize i eksperimentalne analize. Polazi se od stava da su\ tehnički momenH ocJ )rimamog značaja za efikasnost_rad^Zahvaljujući ergonomiji, disciplini koja izučava~fizičke ociuo^

izrti^u mašine i čoveka sa ciljem da se umanji napor, nelagoda, zamor radnika, razvijeni su i dizajv\J (Cua, alati, pomagala.

Jednostavnost i granice ergološkog pristupa: masovan i rutinizovani manuelni rad pojedinecc« ^ manjih grupa, rad kakav je dominirao u ranoj industijskoj eri, uz nedovoljno uvažavanja celc^k><J družtvenog okvira u kome se rad obavlja. Učinkovitost se poimala kao primarni cilj, pa su druge potrebe ostale zanemarene.

Kada soc.rada preuzme ponašanje kao svoj analitički koncept, zapada u psihologističku reduxvO"(u stvarnosti rada, u biheviorizam, pretpostavljajući da su u osnovi isti deterministički sklpf^iu

3

Ij.

b- pO^KjJ^

^ o / l e ^ S i

o

3

1- ' npr.motivi, motivacione prakse, koji oblikuju delanje ljudi kao pojedinaca i delanja radnih organizcu^c,

Nastojg se otkriti činioci od kojih zavisi ponašanje aktera^rada. Ali ono što jemotiv za rad pojedinocq, 'or^ ne mora biti faktor delanja radne organizacije. Delovanje radne organizacije je uslovljeno njihoooM

^ stukturom i njihovim strukturalnim vezama sa relevantnom okolinom. Iz uočavanja osobenosti socijalnih sistema i struktura koje nastaju u prostoru rada i speci/|aW--i

procesa menjanja struktura je nastalo savremeno sociološko proučavanje rada i organizacija .uruHGur kojih se rad obavlja. Socijalnostrukturni (društveno-sistemski) pristupjejdominantna u savrer^q>usi sociologiji rada. Istraživačka pažnja je na izučavanju socijalBa=ste^turalnih okvira koji uobličo^1^^ individualna ponašanja ljudi u radu. Ti okviri povremeno nameću ustaljene~~obrasce ponesc^ (pojedmačno i radnim organizacijama). Sociologija rada se sada bavi pitanjima organiza^s^P stabilnosti, vitalnosti i globalne organizacijske efikasnosti. Strukturalistička izučavanja vode zabo/clou individue i šireg društveno-istorijskog konteksta, unutar kojeg deluju radne organizacije. Izuča^cu^ otkrivaju kulturne i globalno-sistemske specifičnosti organizacija koje koriste iste osnovne t e h n o l ^ ] ^ koje su iste veličine i kompleksnosti.

Važna su i saznanja o istorijskim procesima u oblikovanju različitih konkretnih aktera rada. (X° što se uspostavlja kao svakodnevica radnih organizacija u sferi rada ne rezultira samo iz težnji rada da budu radno efikasni, već i iz težnji ljudi da rade ljudski, da im rad bude smislen, usaglat&u ŝ bićem, neotuđen. Mora se imati uvidu humana dimenzija rada.

4. METODOLOŠKE KARAKTERISTIKE SOCIOLOGIJE RADA Ova sociološka disciplinafnema osobeni metodJier se svi njeni metodi mogu svrstati u nekL> s^ o

grupa. Teško je bar donekle uocitrSfto sto je osobeno u vezi sa metodom soc.rada, a to je odra i^c ^straživačka prakša^ koja se učestalije oslanja na pojedine metode prikupljanja i analize releva^V^ U činjenica u vezi sa specifičnim problemima istraživanja.

Postoji izvesna uslovljenost izbora metoda istraživanja osnovnim teorijskim pristupom obeležava konkretna izučavanja u soc.rada. Tako će u njenim teorjjskim pristupima ^ l a m a j e j ^ c ^ analize biti_ j)ojedinac, a u nekim kolektiv, Pribegavaće se^tipološkim klasifikacijamal utvr modejjTza~^ialižir¥vojstava i funkcionisanja organizacjjar-a poseban značaj dobiće T^^mpar^ j^vc^ istraživa^ja organizacija Djmetod slučajaj[~ ""

Sociolog^a~r^alusmerena na analizu trajnijih istorijskih procesa koji uslovljavaju i karakten^H^ dominantnih tipova radnih organizacija, i na izučavanja osobina dominantnih društvenih odnosa v h ljudima u sferi rada, koristiće istorijsku građu i metode razvijene za potbebe istorijskog proučavgua^ (. druge metode kvalitativne analize - analize institucija...

Zbog složenosti__predmeta proučavanja potrebno je kombinovati upotrebe više_^netc>^v^ postupaka ^Ewnti tatbmihl za aspekte rada kvantitativnih_jiimenzija, gde su merenja nonnsU\o- > neophodna; i^kvalitativnihJ za razumevanje uloga i položaja koje ljudi imaju u prostoru rada, za of^V? svakodnevlce i sten rada.

Mnogi problemi u sferi rada imaiu duže trajanje i osobenu logiku menjanja u vremenu.VW<^ potreba zajlongitudalnim proucavanjima| Ode su procesi sezonskog ili cikličnog tipa dešavanjanu^ w postupci prikupljanja i analize koji će uvažavati vremensku stranu zbivanja. Složenost društvane<shf°-^p

^ rada treži i neposrednije uvide u stvarnost rada. Zato su mnogu značajni nalazi u soc.rada zasnove^ metodama posmatranja. posebno p^^cipativnim, bilo da istraživač povremeno ulazi u radne srfck v\e koje proučava, bilo da duže vreme živi i radi u datoj sredini.

Primena ekspgnmentalne metode jp, retka. ali soc.rada je jedna od disciplina gde se do ^tP saznanja i ocena došlo primenom eksgerimenata u radnoj sredini. Značajniji su eksperime^h' u demokratizaciji radnih odnosa,"^posebnou~vidu uvođenja autonomnih grupa. Neki od eksperimene^ ^ imali karakter laboratorijskih istraživanja, a ne samo radnih eksperimanata.

Metodologija soc.rada je omogućila konstituisanje sociologije rada kao posebne naučne discipkfve. No knjiško poznavanje opštih metoda istraživanja nije osnova za razumevanje osobenog pristupa, ^ iS razvoj soc.rada.

(£) tUCush _ G u ^ l S f c v o p ^ f c fyeu^p ; fU^oj^ 4

raj, prto,u,^xUs< , rad ^oL^ foo> fr ^nnč^e

{ fhrjCu^ 5. OSNOVNA OBELEŽJA LJUflSKOG RADA

Rad je delovanje živih aktera, kao i neživih stvari. Označava neki proizvod, napor. Stoga je ^eoco odrediti ljudski rad kao osnovni predmet soc.rada.

Marks u Kapitalu ljudski rad određuje kao proces između čoveka i prirode, u kome sopstvenom aktivnošću omogućuje, reguliše i nadzire svoju razmenu materije sa prirodom. F f^c , prirodnoj materiji on istupa kao prirodna sila, pokreće prirodne snage tela, ruke i noge, glavu i šake prirodnu materiju približio sebi u obliku upotrebljivom za njegov život. Možemo izdvojiti zapažanja

a) reč je o svesnoj i svrsishodnoj delatnosti, b) i u najjednostavnijem obliku rad je stvaralačka delatnost, jer znači stvaranje nečega što u Jofon

obliku ne postoji u prirodi, i to po meri čoveka, c) rad je društvena delatnost.

Rad treba razlikovati od čovekovih aktivnosti koje nisu rad, ne-rad. To su mnoge duKxxJoe aktivnosti, psiho-fiziološke, one su izraz čovekovog bivstvovanja, ne rezultiraju proizvodima. Mc«Ja i rad je način iskazivanja i izraz biti čoveka kao čoveka. Osobena instrumenalnost je bitna o^aoa^, čovekovog rada, jer čovek radom dolazi do neophodnih stvari zaegzistencjju. Prisutna je skLo^^t ^ poistoveći vanj a rada i proizvodnje i svođenje rada naHproizvoimrad.Rad je kao takav kg^ce^t novovekovnog društva. Ovde je uočljiv naglasak na ishodima rada kao korisne stvari i na elemeu^n^ prinudnosti, i naglasak je na izvesnoj neslobodi za onoga ko radi. Rad se razlikuje od igre.

Treba uoćiti pomeranje u značenju rada koja govore o promenljivom kulturno-vredncsvuoM tretmanu rada u pojedinim epohama i pojedinim društvima. Dugo je vladao stav izbegavanja prepuštanja rada nekim drugim članovima društva. Novovekovno građansko društvo je vredno9xo preinačilo pojam rada tako da rad može biti univerzalno obeležje čoveka. Rad je sada način dostttcu^ najviših Ijudskih stremljenja i spiritualnog približavanja Bogu. Pozitivnim konceptom rada dolazirvio cio moderno masovne proizvodnje.

U1Sk. f^do aj- 6.VRSTE RADA KOJIMA SE BAVI SOCIOLOGIJA RADA

Sociologija rada se prevashodno bavila oblicima rada u modernom društvu čija se instrumenfeUv)sf iskazivala i tako što je rad nejčešće bivao rad za druge, za određenu nadoknadu, koji je svrsishe^&uost iskazivao u korisnim ishodima za one koji su organizovali rad i njime upravljali i u zaradi za one ke^ v-4

radili. Mnoge pojave kojima se soc.rada bavila nastale su unutar novovekovnog oblika rada, posebo c u ^

koji određujemo kao industrijski. Izvorni domen sociologije bio je određen kao izučavanje socioU^f strane rada u industriji.

U npjširLdomen soc.rada morali su ući. i raniji oblici predindustriiskog_rada. Razumevai^ KU formi rada korisno je za celovitu istorijsku rekonstrukciju promena u sferi rada i zbog današnjih os^-^u^ ranijih oblika rada i zbog mogućih obnova ranijih formi rada u savremenim društvima.

Razumevanje domena sociologije rada traži uvid u različite vrste ljudskog rada u savreme>oM družtvima, s obzirom na određena svojstva procesa rada, svojstva ljudi u radu, ciljeva i efekata tog ^ojc; Možemo početi sa podelom na:

1.jednostavan - reč je o aktivnosti koja se ili da razlagati na jednostavnije poslove ili je r a z l c i ^ ^ poslova tokom rada malo,

2.složen rad - aktivnosti u stopljeno mnogo jednostavnijih, ali povezanih poslova, tako da je i procp^ trajanja rada duži nego kod prostog. Naravno, drugačija su i osposibljavanja za ove dve vrste rada.

Mnogi uvažavaju podelu na 1. fizički (manuelni) - ovde se naglašava pretežni vid čovekovog delanja sa pretežnim radom rotu \

ukupno trošenje čovekove fizičke energije, i na 2. umni (nemaunuelni) - prevagu ima rad mozga, naprezanje čovekovih intelektualnih moći. Rec -o

pretežnom vidu čovekovog delanja, jer i najprostiji fizički rada traži angažovanje čovekovog intele]^^ . 5

Razlikovanje (na osnovu dominantnih sredstava u radu) 1. zanatskog - dominiraju alati, tako da omogućuju iskazivanje umešnosti zanatlije i davanje Kruj^

pečata radu i rezultatu, i 2. industrijskog - dominiraju mešine koje su naročiti alati, sastavljeni od pogonske m^mf

ismisione mašine i mašine-alatljike.

Fostoji nekoliko vrsta industrijskog rada: 1. klasični mašinski - zasnovan na bazi mehaničkih sklopova za čiji je rad bitno ono štocVe

rukovaoci mašina, 2. automatizovani - gde postoji sistem neposredno povezanih mašina, za čije mnoge vidovi

predviđen stalni operativni radljudi, ' ^^rlaBernatizovani -^iz kojeg je neposredan čovekov rad iskJjučen, mašine rade gotovo sve ^

radio čovek neposredno. " ~

Razlikovanje rada s obzirom na osobine učesnika u radu koje daju pečat radu, pa s obziro^ obučenost ljudi razlikujemo:

1. nekvalifikovani rad - nepotrebno posebno obučavanje, i 2. kvalifikovani rad - za obavljanje potrebno steći radne veštine.

Imamo i prelazna stanja, kao što je polukvalifikovani rad - priučeni, i više modaliteta kvalifikovcu^g rada: specijalizovani, visoko kvalifikovani, vrhunski kvalifikovani rad. S obzirom na osobine učesnika u radu, beležimo podelu na:

1. stalni rad - učesnici u radu svakodnevno učestvuju u radu, sa stalnom radnom ulogom, i 2. povremeni rad - učesnici u radu su povremeno uključeni u rad za određeni broj časova u daiv, ip\

određen broj dana, u određenoj sezoni, za specifičan posao...

Imamo podelu rada na 1. plaćeni - rad gde je naknada za rad unapred i sistematično utvrđenja, normirana, i gde je st*ca>^

plate razlog da se učestvuje u radu. Postoji više formi ovog rada, kao što su rad na satnicu, nadnic^ , po komadu, ugovoru, sa stalnom ili promenljivom nagradom..., i

2. neplaćeni.

Bitno je spomenuti najamni rad koji jejstorijski bio rezervisan za obične radne ljude, bez zanimau^jL^ zanimanjem niskog kvaliteta. U savremenim uslovima u najamnom statusu su ljudi v r h i ^ ^ U zanimania. Ta vrsta rad podrazumeva da u društvu postoje vlasniči sredstava~za rad i vlasnici i^ci^P snage (koji mogu raditi kad ih za rad unajme vlasnici sredstava za rad). Postoje ljudi koji su i vlasnici sredstava za rad i koji i sami rade tim sredstvima. To su oni koji se t ^ f samostalnim radom.

Na osnovu uloge u ukupnom procesu rada može se razlikovati 1. izvršilački - u smilsu rada po tuđoj zamisli i volji, i u domenu stručnog, pa i vrhurvSu-o^

upravljačkog rada), i 2. upravljački rad.

Budući da se rad javlja kao proizvođenje korisnih stvari, može se govoriti o 1. privrednom radu - kada stvar ima karakter ekonomskog dobra, i o 2. neprivrednom radu - kada su stvari koje ishode iz rada u vidu kulturnog, humanitarnog i sltcU^

opštedruštvenog dobra.

6

- ^ Učbu^L Jcu^tutc Cfrp*^ laMčan^ puj^ , ^ ' y JVV-A^O 1/ ^jfULLt ^J&iJCLJ^I

* ecj i^uo'-f^) } ! -t^ V'oc, ^cJcuo^ i^U

- - pr^e&cvoA^ pocJd^ poJ^ u c^ ;. J / ^ U M J / • / - 7 .

7 j ^ v — obheujp 7-<?cLujt*ć> f , ntu^C^ clOjuuoO^ oyj£Apcuj cdc> pP ^ t J b ^ U f ] ^ ! ;

v f o u r o o 1

f(jLCUO rQcJ J-

J p r o ^ C ^ liuteju-triJef pu^OL^or //vo^o r^ f io teju^R ocJ cjo\J> JJof®^

F&to^J^, tr^ J'V , oJ^ re jl^Uz Kjpr^UGP ^/^TjdAco

j^ofr^o^j §vPcJ^ f eu j ^ 6lkA* /if p o ^ o o i o

5 C&feVb-Mj j&LsL^j, D^V^ "/^cdb /ukre^ JQ juscur^UJo^ mLC^LO^JJ^ j UAJJ^ AMJJ^P f f a d u P tfo^pvcJckJ <\ ujH^h- f^cbo^, tfiAt? rĆ/^LX^cCLUaJQ cio SCUJJU SOb^fiu <s/Q ^ p

'J / O ^ / ^ H t ^ i d (Jj jIaj^LL^ p r m f t v ^ o l ^ l J l j & e ^ p e / ^ J - a J J j f ^

-f ptfu^ b-sCJ^L, r^K;cVKU CV^fc^ p ^ ^ i a ^ j e

!Gob>xj>cPf m p t ^ f uotJz %KčM ^e cM£ ^ O^u

Stvar se može javljati kao proizvod i kao usluga, i tada govorimo o 1. proizvođačkom radu i 2. uslužnom - koga ima sve više, što je znak nastajanja servisne perivrede i postindustrijskog dru'sKJ=s

7. VRSTE I BITNA SVOJSTVA PREDINDUSTRIJSKOG RADA " p ^ u S J ^ ^ v*" Informacije dobijamo iz generalizacija za mnoga predindustrijska društva i oskudnih istoi^vaAA

. opisa. Ljudi su oduvek radili; uvek je postojalo radno vreme; postojale su specifične radne ulo££ ' "f određene organizacije rada.

Iz studija Egebrehta i drugih moguće je uočiti neke važnije osobenosti robovskog ili kmetou<*u^ rada zaposlenih u srednjovekovnim cehovima i rada u sistemima predindustrijske kućne radinosti u

manufakturama. staroegipatskom društvu postoje 2 bitna elementa u privrednom organizmu tog društva:

1 Jmnoštvo pojedinačnih ekonomjja - u radu učestvuju svi članovi porodice, u sklack^ polnim, genefacijskim, fiziološkim osobinama. Takođe učestvuju i osobe u statusu roba. Realno, tu Ssu ^

^ javljali u osnovi ista svojstva robovskog rada koji se kasnije pojavljuje u rimskom društvu. \ 9 ( 2 ) veliki sistemi javnjh rcukrva - prvi oblici masovnog rada i prve forme u organizovanju f \

Postojr e forme društveno-profesionalne podele rada i odgovarajuća društvena hijerarhija učesrv^ u

^ procesu rada. Postoje i organizacije rada u vidu „desetina" sa predradnicima koji raspoređ^« < nadgledaju rada običnih radnika. Ugledne su uloge pisara, skladištara, vratara i osoba od naroći ^ poverenja. Podređenost osigurana hijerarhijskim organizacijama rada i osobenom duhoo.vot^ podređenošću tih ljudi vladaru.

Činjenice o radu u rimskom društvu omogućuju sagledavanje osobenosti robovskog rada. i rod^ u ^ ^ kome učestvi^obespravljeni, neslohodni IjnHi Vojim? je nduz^tn ngnmmn IjnrlsVn pravn KobovtTočJf

sve poslov6 za svog gospodara. Vremenska__granica i intezitet rada roha zavise od volje gospci?^ ' prirodnih uslova kao i fizičke izdržijivostTroba. Očekuie se velika p r o d u k t i v n o s L m d a robovskogg, ot) t §uprotno,~žbog nezainetesovanosti roba za rad.robovi nisu imali interese da usavršavaju tehnolognu ^ čestaTsključenost~gospodara iz neposrednog obavljanja radom nije omogućila gospodarima da dctlu cU saznanja o mogućnostima poboljšanja tehnologije, čto opet dovodi do malog napretka u t e h n c l o ^ Antike.

U robovskoj organizaciji se poslovi dele po fizičkim sposobnostima i već iskazanim veštiiw^Q Preovladava sistem neposrednog fizičkog nadzora i održavanja discipline u radu. Imamo neracionaUvovt i neefikasnost sistema fizičkog nadzora i stroge discipline.

Postojali su nepovoljni efekti narad nasilne iskorenjenosti ljudi iz vlastitog okvira. ZbogjezićuA ;

kulturnihjbarijera Ijudima je onemogućenanormalng^komunikacija tokom rada. U uslovima robouv^ rada javljala-^prikriv^naprotrvlj^ prema gospodarjma/nadglednicima, koja je mogla daJraje_jjj^o , čije bi posledice bile razorne, koje su bile permanentne i kulminirajuće. Robovski rada oduzima šanse.zajiapredovanje,. Dobrog rada nema ako radnicima ne pripada ništa lična

jt^Š? U vreme kolonata u JRimu robovi ktičuvišejjčnih prava, neki ulaze u novi odnos sa v las te l i^^ Tu je stvorenprelazubudućejeudalno društvo.

f ^ Osobenost položaja. kmeta^-jč-kila--1praktičnoj slobodi u_ organizoyanii] vlastitog ra&, U I slučaievimajnasovnii^g-ljzdruženog radajkmgtovajijje dolazilo do složenije organizacije rada. |f " Kulišer - vlastelinstvo je bilo konglomerat brojnih sitnih preduzeća. Rast proizvodnje u tauoJoM

sistemu je zavisio od rasta veličine vlastelinstva krčenjem šuma, pripajanjem zemlje drugih vlasleL«^ osvajanjem, dobijanjem prava nad zemljištem od kralja...pošto se vlastelin pretvarao u nosioca ren(oJUv.U prava, obaveze kmetova su sve više bile u novcu. Zamena radne u novčanu daću se javlja kao kaiv^ ic, nedolazak kmetova na rad za potrebe vlastelina. Vremenom je uspostavljena transferna skala za novčco^ naknadu rada kmetova. Svima je više odgovaralo da se duži rok plati po volji. Menjao se i zavisnosti kmeta od gospodara. - „ •

7

rotu^) j ce^

fouciu foj-? snoU'to^ . ^cImooL^ / c s / o c / C

Cci-osA^ ^ J fc&frofc / - * 8. KARAKTERISTIKE CEHOVSKOG I MANUFAKTURNOG RADA

Vanjske okolnosti su doprinele prevazilaženju kmetovskog rada. A gde su zahtevi gospodaf:, rigidno nametani i preteran. zavisnim seljacirnH, n n i hezali sa imanja, u gradove, često pod za&a-h^u kralja. Tu nastaju proizvodne zajednice novog tipa - gradski esnafi (cehovi, gilde..), u kojirhu autoritet majstora opstaje sloboda u načinu rada ostalih. To je dovelo do bržeg tehnološkog napretkć\.

Članovi ceha teže ravnopravnosti. solidaniQStiuiPJiLQSJjn&^ Podela rada ^ ^ bazi stručnosti. Majstor je centralna figura u socijalnom sistemu u kome su uobličene uloge kii-je v šegrta. Majstor ima upravljačku ulogu, on je vlasnik radnje, ali ne i alata (njega poseduju šegrti), on fccU sa ostalima u radnji. AutoiTtefm^štora počiva na majstorstvu, osposobljenosti. Radje~uređen soeijaJ^H i tehničkim pravjlima. Pravilima ceha su propisani broj pomoćnika, šegrta, solidno se dele raspoMu^ sirovine za rad, cene se 4rivr4uu dogovorom. Postoje pravila za majstorski status i otvaranje radlo^CQ Preduzimane su mere protiv-konkurencija. Ceh ima zemaljskog zaštitnika, kralja, gradski sav^K- i nebeskog zaštitnika, sveca.

Cehovi su imali inegatiyne--josx>bine^kaQ_što su: stroga cehovska pravila o radu ie sputcujoJ^ inovativnost članova ceha i usporavala tehnološko uavršavanje rada.

Vrenienom su pravila rada više štitila interese maisora. Uolazilo je do sukoba unutar radiO^U^ ̂ cehova, između gradova i okruženja, između cehova. Proizvodnju za poznatog klijenta je proizvodnja na tržištu. Zbog toga nastaju pred~kraj~epohe industrijskih društava društveni okviri za tQc! kućni_rad za tržište i manufakture.

Inicijatori kućne ratjiTmstkii trpovački kapitalisti, kojima je smetao monopol cehova. Za kućju foc) se angažuju majstori koji su izašli iz cehova kao priučeni majstori. kn j i g" živpji van gradova i bav»U zanatom. Od majstora je unajmljivan samonjihov rad. Takav sistem rada može imati samo sporecl<W ulogu u zadovoljavanju restućih potreba ljudi. Sistrm kućnog rada se činio dobrim za trgouoe t unajmljeng_radnike. Tako se održavaLo jedinstvo prostora rada i onog u kome teku~ostale poroc^cK^ aktivnosti. Rad okuplja članove porodice i nemalpoli asnjeg nadzora.

Vreme koje dolazi (Nizbet) je u znaku-širenia kućnog rada. Sa pojavom manufakturenast^kL-D^r1

masovni oblicijiajamnog rada. I manufakture uspostavjjg^u trgovačkiJcapitalisti. Rilo je onih ko/v povezale ljude^raznih struka potirebnih za proizvodnju jednog proizvoda, gde je podela f^A prilagođavala potrebama udruženog rada u proizvodnji većih serija istog proizvoda.dolazi do svočtb^ ranijih majstora na delimične majstore, a zatim do dekvalifikacije, jer se posao delio u operacije.

Marks - u manufakturi nastaju viHnvi tpVmičVg iH pojedinačne podele rada. dolazi_do •Uivf hijearhijski j)blikovang_organizaci je rada. novi tip radnika. Manufaktura prelazi u modernui n d u ^ ^ kada unutar manufakture nastane potreba za proizvodnju novih alata za proizvodnju.

Vlasnici, stvaranjem upravnog aparata, rukovode radom planski raspoređujući radne zadatkc ^ ^ da štiti njihov interes.

j^jeiuuo v ^ e ( i r ^ f u

9. BITNE OSOBINE INDUSTRIJSKOG RADA Dolazi do premeštanja o^nov^ Zfl rpprnHnlrrijn m a t^rij^|pihjaslova života iz primarnog sektOv"q u

sekundarni sektor^- proizvodi nastaju preradom. Sekundarne delatnosti se javljaju u vidu~zana£wp~T moderne industrije. Menja se karakter rada. Pojedina moderna društva centriraju reprodukc^ ^ tercijalni sektor - sektor usluga, koji sedeli na sektor tradicionalnih i sektor modernih usluga.. Di/c svedoči o smanjivanju neposredne zavisnosti čovekove egzistencije od prirodnih uslova i o razv.-p-^H čovekovih potreba, koje traže nove prostore i oblike rada.

Moderni indrustrijski rada proizilazi iz procesa usavršavanja Ijndgkng rarla pntem podele rada Indus^j j skL-md^^vaki^md koji je oblikovan_Jndustrij skom podelom rada. Bitna o b ^ f i ^

(justrijskog rada: 1 J vrsta podelejgda (tehnička) - pojedinačni radovi onih koji učestvuju u radu se svode na delirvMĆ f̂ radne operacije, na unapred predvidene i propisane i međuzavisne radne zadatke. " 2. standardizacija svih elemeitata_rada - u masovnimjazmemma se-obezbeđuie da i proizvod, budu standardizovanih osobina.

r

(_ prcvlast tehničke komponente - čovek sve više radi po meri proizvodnog sistema. ( A.) izrazita^d^u^iost'^Tada ljudi i organizovanost rada - onih koji rade, putem racion^Ue 1

hijerarhijski obilkovane radne organizacije.

Turen - razlika zanatskog i industrijskog rada u tome što industrijski rada stavlja akifiucrt specifične radne kvalifikacije. ~~ "

Tofler - ističe zakonik industrijske civilizacije, koji sadrži sledeća pravila uređivanja sfera i^ofc Ijudi: 1. standardizacija - reč je o standardizaciji opreme, inputa, postupaka rada, autputa. 2. specijalizacija - podrazumeva do kraja razložene poslove u posebne operacije. Reč P diferenciranosti radnog organizma i diferenciranosti delatnosti u širim, društvenim razm&^c^c, izdvajanjem elemenata ranijie j edinstvenih. 3. sinhronizacija - njome osiguravamo vremensko slaganje međuzavisnih aktivnosti. Nastc^e ^ uskladiti vreme obavljanja svih operacija u radnom procesu. 4. koncentracija - misli se na prostorno sabijanje aktivnosti i činilaca od kojih te aktivnosti ztuo^ Ona j e bila uslov određenih racionalizacija rada. 5. maksimizacija - posledica uverenja da je efikasno ono što je veliko. Međutim, nakon 60-ih gecU^c, 20. veka proizilazi da veliko nije uvek efikasno. Javlja se stav da je pravo ono što je malo. 6. centralizacija - striktno upravljani rad, gde upravljanje postaje zasebno, kao i centralizov'cu^ funkcija unutar procesa rada. Gigantizacija proizvodnje trazila je centralizaciju upravljačkih aktivno^K u izdvojene upravne aparate.

Kraj 20. veka je u znaku bitnih promena zakonika civilizacije drugog talasa - demastifiM^o]t proizvodnje sa učestalijom proizvodnjom koja će biti po volji pojedinačnog kupca. k V « ^ specijalizovani radnici ne mogu efikasno raditi za potrebe tržišta, a dovodi se u pitanje i kl&vićU^ standardizacija. Nova tehnologija traži rad sa ličnim pečatom. Sada je bolje raditi u malim firrrp^o, Nova tehnologija je nova po stvarima, i po sve širem broju ljudi. I taj se rad u društvima 3. talasa nazvati industriskim, ali se ipak menja tip rada.

^P^^d^f h/^ci / MJ. r^J 10. SVOJSTVA RADA U POST-INDUSTRIJSKOM DRUŠTVU

Krajem 60-ih godina 20. veka u najrazvijenijim društvima imaće sve više (60%)(uslužnog ruJU/^ sve mahje proizvođačkog. To je znak nastajanja novog tipa privrede, servisne, i novoglfpa druvfrA^ postindustrijskog. '

^rzensekTpostindustrijsko društvo je komplleks mogućnosti koje će se realizovati pod odreefc^^ uslovima, ali iblokirane preprekama.

Faunce - pojam postindustrijskog društva, služi za daljodređivanje razvoja indusfcpj1*^ tehnologije. Razvoj tehnologije je određen sve većom automatizacijom. Automatizacija je l̂ OpZcû nastava]T^md^sffiiske_tehnologije, zbog nje će doći do globalnih društvenih promena i do neindustrijske organizacije celokupnog društva.

Najneposrednija i najnepouzdanijaposledica automatizacjj£_ćg^iti: { a) smanj enaj3odgla_rada, ( 6 ) kompl^sn i j i j ^LL

(c)manja profesionalna specijalizacija, koja će smanjiti alijenaciju pri radu i povećati privrženost . Povećaće se odgovornost za rad, smislenost rada i ubrzano će se razvijati grupni rad. Postaće nepotr^&nc^ intezivna birokratska kontrola radnog procesa.

Odumiranje birokratske organizacije dovodi do kvalifikovanije, obrazovanije i p r o f e s i o n o i ^ radne snage, kojuneće biti moguće koordinirati tradicionalnim birokratskim načinom račupo-rw^ thnologije, koje će omogućivati efikasniju koordinaciju rada.

9

' ~ " " tp ;

lUtomatizacija ostvaruje radnu snagu u kojoj ć^prgivladavati stručnjaci, tehničari i kvalifikaio^ ^ radnicL\ Ubrzano će se povećavati broj učitelja, . proTesora, lekara^ naučnika i drugih stmčv\^u^~j žaiposfenih u društgvenim službama.

Doći će i do smanjivaiija broja porođ^a. kriminala^razvada^ duševnih bo 1 esti. Automatizacij^ će biti samnjena srtukturna duferencijacijaa povećana socijalna integracija.

Kratkoročni ekonomski ciljevi ć.e bitj nadomeštenLdugoročnim socijalnim ciljevima. S a ^ eć centardruštvenekontrole biti u m b n m a profesionalnih organizacija. "

Alijenirani rad doodi do veće usmerenosti ljudi prema slobodnom vremenu, privatnom Povećava se apatičnost i konformizam, smnajuje se potreba za ličnim razvojem i samostalnošću. -

Tofler - za prelaz u postindsutrijsko društvo je karakteristično superindustrijsko društvo,ge)p najviše teškoća uzrokuju akceleracija tehnoloških promena. Brži porast tehnoloških promena ê posledica razvijenih komunikacijskih i informacijskih tehnika. Količina promena će dovesti do organizacjja na vrstu permanentne revolucije organizacijskog života. Organizacija će uvoditi p ro j^Ne timove i projektne organizacije. Nastaju stabilne organizacije okoline kao i poslovi, pa se o r g a n i t ^ o ) e susreću sa većom količinom kreativnih zadataka, koji se rešavaju aktivnim sudelovanjem svih ^ ^ organizacije. Sve češće se pojavljuju adhokratske organizacije, za koju je karakteristična fleksi organizacijska struktura, informacijska zasićenost, visoka prilagodljivost napromene i vivo^s pokretljivost radnih snaga.

Kahn - postindustrijsko društvo se gradilo na razvoiu tehnologiie U postindustrijskom društvu neće preovladati masovna proizvodnja5. niti masovna potrPS^V

Industrija igra sv£ manu ulogu. znač^jjj_ su_tržišrii regulativi. Manje naglašeni su profit i efika^^st rzoće se širiti uvod^jeračunaiilč^ehnike. i pojavljuje se etika čulnog zadovoljstva.

Svi trendovi se neće pouzdano i jednako ostvariti na svim područjima društvene aktiviU^K Razlike unutar iste populacije mogu dovesti do razlika u odnosu prema radu, ali će rad i dalje biti m a ^ jedini izvor sticanja dobara i izvor ličnog razvoja.

Druga grupa futurologa postavlja u prvi plan odlučujuću ulogu znanja i znanosti - e k o n o ^ ^ znanja. Znanje postalo primarna industrija koja pokriva sve ostale privredne grane osnovu^M proizvodnim sirovinama. Ono je sada na sistemski način uključeno u industriju, tako je i povkJba produktivno. Glavne primene su u sistemskom sabiranju, selektovanju, distribuisanju i primenji ̂ cu^u informacija.

Nova svojstva unutar socijalne strukture u postindustrijskom društvu su: 1. privredni sektor, prelazsa ekonomije dobarajia eknomiju usluga 2. stratifikacijski sistem - prevlast slojeva profesionalaca i tehničara 3. temeljni princip draštvajigstaje zpanje 4. većadruštevnakontrolatehnologije 5. uprocesimaodlučivanjaoBlikuje se novaintelektualnatehnoligija.

Brzo će se razvijati delatnost koja nudi uslige drugim uslužnim delatnostima. Doćiće do ekspoM^f inteligencije i do prevladavanja klase stručnjaka i tehničara. Ve to zato što znanje nosi središnju ulo^u ..

Način proizvodnje - automatizovan Značajne soc.strukture - srednja strukturna diferencijacija; srednja socijalna integracija Količina sociološki promena - srednja Tipični oblici organizacije - profesionalna S o cij alna kontrola - unutrašnj a Odnosi između pojedinaca i društva - poverljiva

10

i f UZROCII POSLEDICE PODELE RADA

11. OBLICI PODELE RADA Podela rada primarno govori o različitim resursima i njihovoj količini koja stoji na raspolafjeu^

datim akterima rada u razmerama globalnog društva, tako da podela rada može nastati stihijski, spopv^eu^ ili po planu.

Rad se može poinati kao radna delatnost relativno samostalnih jedinica rada, pa se podela f&cta iskazuje kao posebna delatnost tih jedinica rada, kao posebna vrsta rada koje date jedinice obavljaju.

Nastaje društveno-profesionalna podela rada, kao posledica toga što su neke vrste rada p^h&g posebanzadatak date jedinice rada koja je za takav rad osposobljena, pa imamo (žanat) s ^ ^ C ^ nrfjfesiju/^Rad sa izvesnim materijalima je tražio posebne vičnosti, umeća, znanja i sposobnosti^ tp vezi sa obradom materijala nastajali posebni zanati. Najveći deo istorije ljudskog rada je u društveno-profesionalne podele rada.

U modernim, industrijskim i postindustrijskim društvima došlo je do umnožavanja broja posJUA zanimanja i profesija i do novih odnosa među društveno-profesionalnim grupama.

Industrijsko društvo je u znaku tehničke podele rada, pored pomenutih, do kog dolazi osnovnih jedinica rada, gde se deli konkretan proces rada, pa se podeljeni radovi svode na jednogteu;^ radne operacije. Tehničnost podele je u logici deljenja i povezivanja podeljenih radnih operacija.

thufrM c J b t u ^ f J ^ Dosadašnje poimanje podele rada možemo poimati kao rezultantu procesa dru^tv^Mč

diferencijacije, čime se osigurava rast društvenog organizma, to podrazumeva da se razvija^ \ diferenciranje potrebe ljudi zadovoljavaju preko specijalizovanih organa u društvu čija to pc^-fc^ specifična funkcija.

Uočavaju se različiti razlozi deljenja rada, i interesi. Prirodnemzlike među ljudima - oduvek dovodile do izvesnih vidova trajnije podele radsi;

određenih vidova društvene deferencijacije. Platon je sve vidove podele rada obj asnio^priralu. h svojstvima Ijudi. Smit razloge nalazio u težnji za uvećavaniem efiikasnosti ljudskog rada. Rebidž suok^ podela radajvodi i pojeftjnienjii radne sna^p, p.utem skraćivanja vremena za osposobljavanje, p o v ^ / ^ ^ njenejgonude. Ali je govorio da podela rada pomaže i u očuvanju retkih veština koie se ponavlj&^u učvršćuju. " MarRs - specifične društvene potrebe za određenim vidovima podele rada u cilju

vladanja Ijudima u uslovima klasne podele rada. Podelom rada se ljudima koji rade oduzima nad celinom porcesa rada, povećava sezavisnost od onih koji upravljaju radom i uspostavlja kouW>o(c, ponašanja u toku rada. Sa drugima je uočavao društvene posledice te podele. Dmštveno-profesionoW\_ podela_yodi rastu individualne autonomije Ijudi n radu. drugi, naročito tehnička podela, u m ^ j ^ autonomiju i jpojačavaju zavisnost radnika od onih koji rukovode radom. Uspostavljanje dru^^U€np hijerarhije u razmerama globalnog društva prenose se sistemom podele rada u sferi rada, i hijero^u^ koje na osnovu podele rada nastaju u toj sferi, mogu se prenositi u druge sfere društvenog životst/Pocl dejstvom podele rada stvarajii se jptprpgj i ygyphnp vvpsti pnj^i^ih aktera, podeljeni pogledi na stvatf^cst rada i na ukupne životne prilike ljudi, dolazi do tepkoća u saradnji Ijudi u sveri rada, i u drugim s f e * ^ ^ , društva.

Nužna je određena integracija podeljenog rada, duhovna ili materijalna u vidu organizacije racK. Komplementarnu ulogu u ublažavanju negativnih posleidca podeljenog rada u industri^M

društvima imali su politehničko obrazovanje, reorganizacija dokolice, i nastajanja da se masoju>M političkomparticipacijom u globalnom društvu osigura izbor ciljeva rada kojim postoje smislen roj u uslovima tehničke podele rada.

Šaf - probleme savremenih društava bi trebalo rešiti trajnijim obrazovanjem kao jedniM najvažnijih vidova zanimanja ljudi u budućnosti.

Gorc - razmišljao o dualizaciji savremenih društava gde bi ljudi radili u sferi nužnosH, industrijski i kapitalistički način, s tim da bi ljudi imali deo realnog životnog vremena za živcrt j®

^^AocUu? J p ^ c s t Ouub^Luje u f o d s 1 1

načelima slobode, autonomije. Verovao je da je moguće raditi manje a živeti bolje. Ali, izgleda ck ^ obrnuto.

SOCIJALNI AKTERI KOJIMA SE BAVI SOCIOLOGIJA RADA Socijalni akteri i dominantne društvene figure se razlikuju u raznim društvima. U prvo^hju«^

Ijudskim zajednicama to su: lovci, ratari i uzgajivači, ratnici, trgovci i industrijalci. Uočavanje matrice socijalnih aktera je važan saznajni korak u razumevanju bitnih društveju-A

dešavanja. Savremena društvena nauka koristi koncept društvenog aktera kao bitan analitički k o n c g ^ ^

opisivanje realne društvene morfologije, i za osvetljenje bitnih društvenih dešavanja. Ta dešavanja moguća bez društvenih aktera i interakcije među akterima.

Ako se prati istorija aktera pod dejstvom društvenih okolnosti, moguće je društveno dešsv^v- opisivati i razumevati i po njihovoj aktuelno-prolaznoj strani čemu pečat daju određeni akteri, al, t po trajnijoj strani koja se javlja kao društvena tendencija, trend i megatrend.

Obeležavanje sfere rada moguće je postići preciziranjem socijalnih aktera koji delovanjem Jo^u osoben pečat toj sferi društvenog života. Znamo da smo ušli u sferu rada ako su glavni akteri nalazimo u tim prostorima ljudi koji rade.

Socijalni akter, koji može biti pojedinac ili kolektiv, obeležava prostor uočljivim delova^^uu Akter ima određenu moć, i onje uklopljen u izvesnu socijalnu mrežu. Osobenošću i delovanjem eu^feri ostavljaju tragove u prostoru i čine ga prepoznatljivom sferom života.

Ižrazom radnizi najčešće se označava skupina ljudi koji rade, koju karakteriše obavljanje pr^jbefkD manuelnih, rutinskihi zvršilačkih poslova. Ta se grupau praksi modernih društava često i z d v ^ \ načinom nagrađivanja rada.

U pravnoj regulativi i koncepcijama o uređivanju sfere rada govorilo se o radnicima u znat&ulk svih ljudi koji učestvuju u radu, pa su i prava i obaveze takvih radnika bila izjednačena. Tamo gde način rada, organizacijom i tehnologijom, generiše nejednakosti između pojedinih skupina radnik\,c^ deluju kao više, povremeno suprotsavljenih socijalnih aktera.

U modernim društvima radnici su realan i važan socijalni akter u prostoru rada, s tim što ^ uključeni oni sa osobenim radničkim kvalifikacijama, angažovani za jednostavnije, pretežno m b u s ^ poslove, gde §e više koriste fizičke energije čoveka.

Kada govorimo o sferi rada, važno je uočavanje radnog stanovništva kao socijalnog agne^Kj radno sposobnog stanovništva i aktivnog stanovništa koji uključuje zaposlene kod svih kate^oUp poslodavaca, samozaposlene, privremeno van posla, tražioce posla prijavljene za rad, zva^CU-^ nezaposlene.

Ljudi se u prostoru rada javljaju kao različiti radni kolektivi. Uočavanjem raznolike radne s k ^ p n ^ i radne grupe, tj.manja ili većarelativno povezana mnoštva Ijudi angažovanih na istim ili pove&uv<H poslovima koji deluju po određenim opštim pravilima rada. To mogu biti radne ekipe, timovi, irccb^ jedinice, pogonske brigade...U prosturu rada je moguće uočiti i manje strukturisane radne cdJu^. Uočljiva i grupacija ljudi određenih zanimanja i profesija - društveno-profesionalne grupe. Upeč&tf^vf su radne organizacije kao kolektivni akteri rada kao celovite, trajnije i kompleksnije socijalne tvoveMČ uspostavljene radi proizvođenja odgovarajućih dobara koje imaju relativno prepoznatljive gravue^ i osoben socijalni sistem čime se obezbeđuje identitet, i njihovo delanje kao jednog od najznač£^>u^L socijalnih aktera u prostoru rada. / ^ ^ a ^ . T f u i ^ ^ afe, J pA^&l

OSNOVNO ODREĐENJE I VRSTE ZANIMANJA Većina ljudi u prostoru rada koji rade u modernim društvima čine ljudi određenih zanim&>^

Zanimanje omogućuje pojedincu da uđe u sferu rada i ono što on čini u toj sferi. Zanimanja su re t>jidqt relativno stabilizovane podele rada i iskazuje se kao relativno idžbenički skup aktivnosti, aktivnc, b st obavljaju na poznat, naučen, ustaljen i predvidljiv način. Zbog podele rada na sektore, oblasti, .

12

unutar organizacije i druge podele, zanimanja je mnogo. Možemo govoriti o u osnovi istim osnoj^M klasama zanimanja koje nalazimo u današnjim društvima.

Američka statistika govori o sledećim klasam zanimanja: stručnjaci, menadžeri, administm^v^ službenici, zanatlije, operativci, transportno osoblje, fizički radnici, zemljoradnici, uslužno osoU^ radnici angažovani za rad u domaćinstvu.

Podaci u vezi sa zanimanjem mogu biti dati po polu, starosti. Mstu stanovanja, eti^ć^ur) idr.pripadnosti, granama delatnosti, sektoru svojine...

Zanimanja nastaju i nestaju. U modernim društvima sve je više prelaznih stanja. Mai^r^e tehnologije i moderni vidovi organizacije rada češće traže ljude sposobne da kombinuju obavu^/^ različitih poslova. Zato su nastale jasne granice među nekim zanimanjima.

Načelno treba razlikovati 3 tipa zanimanja: 1. zanatska 2. obična, ne-zanatska 3. profesionalna.

Zanat - osobeno zanimanje, nastalo usled ržruštvene podele^ rada gde se strukturišu jvJv f̂ aktivnosti u složene celine poslova iz čega rezultira određeni gotov, zaokmženijproizvo4 gde te pc to / f u celini obavlja_jpojedinac. sa razvijenim individtialnom umešnoš^_i^a^reIativno^4ndividuaIiziirouu^ M sredstvima_za rad. Podrazumeva_sg^duze sticanje zanatskih znanja i veština i ulaženje u tajne ~ oslanjanje na praktična znanja i da omogućuje i veliku autonomiju u radu.

4-zanat - nastao -razlaganjem zanatskih zanimanja, i sa strukturisanjem poslova u CU^ f ̂ ličke podele rada koja je obeležila eru indistrijalizma. Nastaju strukturisanjem manjeg broja rocL^A

operacij aizdvojenih iz složenog posla. Te aktivnostise obavljaju uz poštovanje određenih procenlu^ i pravila-j^da, podrazumevaju rad sa standardizovanim sredstvima za rad. a rezultat tog zanima:^ delimičan radnTrezutat. Ospoiobljavanje je relativnp kraće. sa naglaskom na rutinizacije ograiu<3Li>^ radne veštine i mTpoznavanju konkretnih tehničkih pravila rada. Čovek nema prostor za i n d i v i d u a l n ^ t , radnu autonomjju.

^TJ istoj delatnosti možemo naići na ljude sa zanatskim, ne-zanatskim zanimanjem. Profesije - karakterišu rad^oanjegjroja autora u prostoru rada. Reč je o zanimanjima naroO ^

značaja za sferu rada i društvo u celini.

^ - B I T N A OBELEŽJA PROFESIJE Istorijski gledano pojam profesija razvio se tek u 16. veku, pod okriljem protestatizma, koji g izjednačavao saprofesijom. Osnovnaosobinaprofesije je da je to(racionalana^ nametodamauterrtč^u^ delatnost. Profesija je proizvod pnmenjene naučne teorije. Profesinalna~čIelatnost je antitradicioro^^c, i inovatiVnar Ugled stručnjaka izvire isključivo iz njegove tehničke kompetentnostiT^ Pl^ol^igmfettC, delatnost je kombinacija univerzalnihjiormi i specjfičnih funkcija.

Definicije profesije obično slede Parsonsovu po kome je profesija: normativno univerzdUc, ) funkcionalno specifična delatnost. Istu sledi i Grinvud po kome je profesionalna aktivnost izvancech^z kompleksan fenomen u društvu, koji sadrži sledeće idealno - tipske elemente:

(J))sistemski zaokruženu teoriju Osnovni i najbitniii elemenat profesionalne aktivnosti. Sistemski zaokružena teorija stvara (̂ -Haso drugačiji radniproces, koji se razlikuje i od najsavršenijeg majstorskog iskustva. Razlika počiua rA tome što majstor zasniva svoju radnu aktivnost na iskustvenim stereotipima i tradiciji, dok profesi<y\qj g t polazi od apstraktne teorije, koja nudi metodološke upute za rad, kao i izvorna rešenja pri p r imeni jg j^? u praksi. Na ovaj način profesionalna aktivnost postaje inovativna, kritički usmerena i stv'ara^ ^ Profesionalnj rad u osnovi mora biti antitradicionalan: svaka rutina znači i početak degradacije proj^V^f a time i početak deprofesionalizacij e. JProfesionalni rad se održava na stalnoj kritici i inovaciji.

13

P ̂ j - j s M C l u (tčOr 7

O S V v u ' c k j V 3 o a ^ c ^

l ) S j ^ c i J V ^ t

2) stručni autoritet Rešavanje bilo kog praktičnog problema mora sejzasnivati najioslednoj^rimeni teorije. To nazijou^ ekspertjzog^ ekspertiza nije ništa drugo do metodološki dosledno primenjena teorija ria koniurek^ prStičm problem. Monopol nad ekspertizom znači samo monopol na veoma usku, specijalizc\jOM^ stručnu deleatnost, koja omogućava potpunu odgovornost stručnjaka. Svako onemogućavanje mono^lc, na ekspertizu znači deprofesionalizaciju i rušenje načela potpune i isključive odgovornosti ^ ^ stručnjak ima za svoj rad.

3) društvene sankcije Profesionalna aktivnost ne može se uvažavati u društvu ako nema u društvu institucionalno osvf^o^ status^ Javni društveni regulativi sadrže ograničenja i privilegije, koji ^ji_osnova za legitimi^po^ društvenog statusa profesije. Ograničenja se pre svega odnose na mere kojima~še~^opušta~p^^ f određenofdelatnosti (dipToma, praksa), a privilegije se najčešće odnose na pravo, na profesionalnu i na imunitet pred javnom kritikom. Ograničenjima se osigurava kvalitet usluga i sprečava šarlatanskjo. Privilegijama se štiti autoritet tj. autonomija profesionalne aktivnosti u odnosu na laičke krugove.

4) etički kodeks Samokontrolu profesije regulišu norme profesionalne etike. Profesionalna samokontrola se po prouĵ M vrši preko konsultacija između kolega, stručnim ispitima, izveštajima, a ne ukorima ili isključiv^u^M pojedinih članova iz profesionalne zajednice. Oblici kolegijalne kontrole su pozitivni i preventivni.

Norme profesionalne etike obično su udružene u etičkom kodeksu i barem u osnovnim crtama kte sve profesije. Dele se na dve osnovne grupe: 1) na one koje regulišu odnose između kolega po zvanju, i ne smeju se zasnivati na takmičenju vec uo saradnji 2) na one koje regulišu odnose između eksperata i klijenata, eksperti moraju imati neutralan edi-uD̂ prema klijentima: pol, rasa, starost, pripadnost ne smeju imati uticaj na odnos između klijenta i eks]*w^

5) specifična subkultura Osobeni živptn[_sti1 je prirodna~posledica uvo^E^a-^tiokog k o d e l ^ . Ako je etički kodeks zajef^Ou vrlo je verovatno da će i stil života bitisIicanTuticaj profesionalne aktivnosti na slobodno vreme j? 'jiIo značajan zbog toga što je jedna od bitnih osobina profesionalnog života to što radna i vanradna aktij\M^l nisu strogo podeljene već se prepliću.

Barber smatra da je profesionalna aktivnost moguća kada su prisutna sledeća četiri segmenta 1) visok stupanj naučnog i sistematskog znanja 2) pretežna usmerenostprofesionalca na ostvarivanje zajedničkih interesa 3) visok_stupanj samokontrole koja se temelji na zajedničkom etičkom~kodeksu 4) sištem statusnih i fmansijskihnapaHaTkojrstm^^

c<s Proces profesionalziacije ima sledeće faze (kako zanimanje postaje profesija):

1) povećanje broja onih koji se bave odrečfenom "profesionalnom" aktivnošću 2) stvaranje posebnih škola za određeno profesionalno obrazovanje 3) stvaranje profesionalnihudruženja / ~~ o ^ v i & f - ^ m ^ 4) profesionalno udruženje nastoji da ostvari zakonsku zaštitu sopstvene profesije ^ f ^ ^ / T d 5) uspostavljanje profesionalnog etičkog kodeksa

14

2 p u f o o ^ - ^ f ^ ' ^ m ) 3 /crfvcT)^ - ohj<5iixe

16) Osnovno određenie radne organizaciie Suštinsko (nepravno) je ono određenje po kome su radne organizacije institucionalno organizovane

celine unutar kojih se ostvaruje bilo koji vid primarne i trajne radne delatnosti. Radna organizacija može da se definiše i kao institucionalno uredeno mnoštvo Ijudi i sredstava čije

je delanje koncentrisano_na proizvodenje društveno korisnih dobaraXsredstava. resursa, usluga) i gdeje radni pogon ključnielement (podsistem organizacije). Sistemoimadoih uloga mnostvo ljudi pretyara se u organizovanu^linu^čjjgje delanje prevashodno ciljno racionalno.

Po Parsonsu postojanje (radnih) organizacija je posledica podele rada u društvu.

Radne organizacije mogu generalno biti označene i kao "ekonomske" ili "poslovne" organizacije koje je moguće razlikovati od drugih (političkih, kulturnih, duhovnih) organizacija. U užem smislu ekonomskim organizacijama možemo smatrati one organizacije koje posluju po načelima ekonomskog računa. Primarni organizacijski cilj istih je da reprodukuju i uvećavaju ekonomske vrednosti i sredstva uloženih u organizaciju. r - — "

Neekonomske organizacije npr. zdravstvene. obrazovne i socijalne takode nastoje "ekonomisati" raspoloživim sredstvima, ali njiTiov primarm organizacijski ciljevi nisu definisaygi kao sticanje ekonornskog dobitka, već kao zadovoljavanje odredgne ljudske i društvene potrebe.

U nastojanjima da istakne ono što označava bit^organizacije, pojedini autori stavljali su naglasak na ciljno oblikovanoj^ajedničko delanje ndredene gmpe Ijndi. Drugi su isticali izvesne organizacijske procesgAojima^e-aspostavl^ celovitost i svojstvo aktera odredene grupe Ijudi.

Veber shvata organizacijujcao grupu sa upravnim aparatom koja trajno dela sa nekim ciljem. Bauman organizacije vidi kao povezivanje izvesnih specijalizovanih uloga radi ostvarivanja

izvesnih ciljeva.

Mincberg uočava da radne organizacije kao socijalni sistemi imaju pet osnovnih komponenti: 1) strategijski vrh - gde se oblikuju i osiguravaju bitni ciljevi 2) operativnu upravu (ili srednju upravnu liniju) koja osigurava "dnevno" upravljanje organizacije 3) operativno jezgro (pogon) gde se ostvaruje specifična delatnost organizacije 4) tehnostrukturu gde se osigurava delovanje organizacije kao tehničkog sistema 5) službe organizacijske podrške tj. usluge zaposlenima tokom rada, za suočavanje organizacije sa njenom okolinom.

17. Savremena poimanja radne organizaciie U jednom slučaju radne organizacije se vide kao racionalne tvorevine, kao sredstvo dizajnirano

radi dostizanja određenHr(poslovnih) ciljeva od strane osnivača organizacije. U fokusu analitičara koji organizaciju poimaju kao racionalnu tvorevinu jeste: formalizovani poredak organizacije, upravna tela organizacije, funkcionalni delovi organizacije, hijerarhije, racionalne osnove efikasnosti u dostizanju ciljeva organizacije. Problemi u organizaciji rešavaju se po logici racionalizacije, tj. valja znati ili izabrati ciljeve, izabrati primerena sredstva i uspostaviti pravila po kojima se dostižu željeni ciljevi organizacije.

Iako su radne organizacije u velikoj meri racionalne društvene tvorevine, one su po mišljenju mnogih analjtičara i "prirodno" društvonc tvorovifle-Crealne društvene grupe) proizašle iz interakcija ljudi u_okviru odredene_dHfltnr><^ gvnstva pisn samo u vezi sa racioanlninn Hplnvanj^m v ^ i m vf*7,i sa njihovim opstajanjem kao društveiie grupe.

Znacajne sličnosti u poimanjuFadnih organizacija po dimenziji racionalno - prirodno ima i poimanje oraganziacija po modelu mehanizam - organizam.

U poimanju organizacije kao mehanizgia jTolazi seod_stava da organizacije počivajn od nprav* (vodstva) od koje se mehanizam organizacije stavlja u pokret. Postoje specijalizovani i diferencirani zadaci (p"osloviX~~zadaci siT uređeni mnogim pravilima i kontrolom, a komunikacije su hijerarhijski određene. ^ U ^ ^ M j - 07 C .p^U^^cJ ofCfU,f

Q)7'fiU^H-fetMJ _ tyLClj' 7 /M (JjiJL^ fCckcJ\ '

U poimanju organizacije pojnodelu^organizma, naglasak se stavljajia ljude u organizaciji (radni kolektiv). Zadaci su_individualizovani TpoHložni ćestim redet'inicijama, a nadležnosti, kontrola i komunikacije oblikovani su ujru^žaste^strukture.

U savremenim teorijskim i istraživačkim pristupima organizaciji, posebno su značajne dileme u poimanju organizacija kao "zatvorenih" odnosno "otvorenih" sistema.

"Zatviirene" organizaciie. naglašene su granice organizacije kao obeležje koje organizacuju izrazito izdvaja iz njene okoline. Deša^anja u organizaciji su rezultanta onoga što je "unutra" u_ organizacUiTPrimeri: komandna (socijalistička privreda), predmoderna društva sa autarkičnim lokalnim zajednicama.

Granice "otvorenih" organizacija su porozne. One su mesto interakcije organizacije i njene sredine, pa i "relavantnu okolinu" treba videti kao jednu dimenziju organizacije. Posledica uticaja okoline na organizaciju je da nemamo uspostavljanje čvrstog organizacijskog poretka i pune kontrole nad onim što je u organizaciji. Umesto ovoga imamo dinamičnu ravnotežu i promenljivi poredak koji proizilaze iz promenljivih dešavanja u organizacijskoj okolini. U modernim tržišnim privredama većinu organizacijajbi trebalo smatrati "otvorenim" socijalnim sistemima.

Početak 20. veka bio je u ztržku poimanja radne organzacije kao "zatvorenog sistema, koji je bio strogo racionalno uspostavljen po modelu mehanizma. Pobornici ovakvog shvatanja: Tejlor i Veber.

Škola međuljudskih odnosa koriguje tejlorovski sistem, ističući oslonjenost organizacije na čovekovu prirodu, ali i zadržava poimanje organizacije kao zatvorenog sistema.

Od početka 60 - tih među teoretičarima organizacije uticajniji postaju zagovornici poimanja organizacije kao "otvorenog" sistema.

Poimanje organizacije kao otvorenog sistema, ali i kao tvorevina sa ograničenom racionalnošću, sistema koji je oblikovan ljudskom interakcijom, interesima i odnosima moći javljaju se s krajem 70 - tih iz radova Fefera.

Preovladava uverenie dajsrumoderne-radne organizacije strukturisane kao hijerarhizovane grupe i da je princip hijerarhije osnovni i neizbe/ni pri^ncip. Tpak moguće je pojmovno raznolike strukture radnih organrzacija švestl na dva osnovna oblika: organizaciie U-forme i M - forme.

Organizacije U - forme (unified) su jedinstvene organizacije sastavljene od vertikalno povezanih delova, sa funkciolialno~cvrsto govezanim delovima za osnovne funkcije: proizvodnju, planiranje, inpute, prodaju, finansiranje, kontrolu.

Organizacije M - forme (multidivisional) su s1n7.p!np. n r g a n i 7 a H j p sa višp. m1aHypr> samostalnih filijala koje poseduju funkcije za strateško objedinjavanje.

Osnovni tipovi radnih organizacija - Mincbergovo stanovište. Mincberg ima u vidu 4 bitna elementa u svojoj tipološkoj analizi savremenih radnih organizacija: 1) dominantan obrazac "primarne koordinacije" pomoću koje se uspostavlja radna organizacija 2) ključni element "pentagonalne " strukture organizacije 3) način internog strukturisanja organizacije 4) svojstva relevantne organizacijske okoline

Po Mincbergu 5 osnovnih tipova radne organizacije su: 1) jednostavne organizacije 2) mašinske birokratije 3) profesionalne birokratije 4) multidivizione (segmentarne) organizacije 5) ad hok - kratije

Jednostavna organizacija ima primarnu koordinaciju po obrascu direktnog nadzora i po toj osnovi dolazi do njenog strukturisanja.

Strategijski vrh je ključni element organizacije. Organizacija se strukturiše centralizacijom, po modelu organizma.

2

Ovaj tip organizacije se javlja kada je organizacija mala, u slučajevima nekomplikovanih tehnoligija, gde je okolina vrlo promenljiva ili neprijateljska prema organizaciji, ali i kada je vođstvo organizacije izrazito sklono moći i koncentarciji moći. Ovaj tip organizacije se uočava kod preduzetničkih organizacija, ali i u sredinama sa jakim harizmatskim i autoritarnim usmerenjima. Ovaj tip organizacije nije u modi.

Mašinska birokratija je čest tip radnih organizacija savremenih društava. Karakteristične organizacije ovog tipa su organizacije masovne proizvodnje ali i organizacije javne uprave.

Primarna koordinacija se vrši standardizacijom radnog procesa. Tehnostruktura je ključni deo organizacije. Strukturisanje se vrši formalizacijom uloga i obrazaca ponašanja, vertikalnom i horizontalnom

specijalizacijom poslova. Ovakav tip organizacije nalazimo kod organizacija dužeg trajanja, gde je okolina relativno stabilna

i jednostavna. Ovaj tip organizacije nije u modi i njeno vreme je prošlo.

Profesionalnu birokratiju karakteriše primarna koordinacija putem standardizacije radnih kvalifikacija (skills).

Ključni značaj ima tzv. operativno jezgro u strukturi organizacije. Strukturisanje se vrši horizontalnom specijalizacijom poslova, obučavanjem za date

specijalizovane uloge i vertikalnom koordinacijom. Ovakve organizacije odgovaraju kompleksnom, ali relativno stabilnom okruženju i

nekomplikovanim tehnologijama. Ovakav tip organizacije srećemo kod uslužnih, zanatskih i stručnih organizacija. Ovaj tip organziacije je u modi, naročito usled razvoja servisne ekonomije.

Multidivizone organizacije su izrazito u modi i karakteriše ih primarna koordinacija putem standardizacije rezultata (output-a).

Ključni značaj ima operativno rukovodstvo ili tzv. upravna srednja linija. Ovaj tip organizacije nalazimo kod starih, većih organizacija koje su usmerena na razuđena tržišta, a javljaju se i tamo gde je jaka sklonost ka moći srednje upravne linije. Multinacionalne kompanije i konglomerati su pojavni oblici ovog tipa organizacija.

Adhok - kratija se javlja kao način prilagođavanja organizacija kompleksnom i dinamičnom okruženju. Gde postoje složene tehnologije sa velikom ulogom znanja. Tom tipu organizacije teže istraživačke organizacije, organizacije komandno - vanserijske i unikatne proizvodnje, ali i neke "mamutske" organiacije.

Primarna koordinacija se ostvaruje uzajamnim prilagođavanjem i organizacijskom socijalizacijom. Strukturisanje se bazira na selektivnoj specijalizaciji poslova, funkcionalnom i tržišnom

grupisanju, na projektnom vezivanju ljudi za organizaciju i na adhok - krackom timskom odlučivanju. Ovaj tip organizacije po Mincbergu tek dolazi.

Mincberg pominje i tip misionarske organizacije, gde se primarna koordinacija vrši putem socijalizacije i standardizacije normi ukupnog ponašanja. Ulogu ključnog elementa ima ideološki aparat koji definiše misiju organizacije. Organizacija se oblikuje indoktrinacijom i čvrstom duhovnom disciplinom. Ipak to nije tip organizacije koji normalno odgovara sferi rada, pored ostalog što traži neinstrumentalno pripadanje ljudi organizaciji. Japanske firme imaju određena svojstva misionarskih organizacija.

19. Različitost organizaciia koie ustare i organizaciia koje Urastu,? Ova tipologija organizacija spada u one koje analiziraju "životni ciklus" organizacije i posmatra radne organizacije po modelu "organizma".

3

Reč je o tipologiji Adižesa koji razlikuje: 1) organizacije u povoju 2) organizacije u zaletu 3) organizacije u odrastanju 4) organizacije u vrhunskoj formi 5) stabilizovane organizacije 6) aristokratske organizacije 7) birokratske organizacije 8) organizacije koje nestaju

Iz Adižesove tipologije moguće je izvesti dihotomnu koncepciju organizacija i to na: organizacije koje stare i na organizacije koje rastu. Sistematski prikazana svojstva ova dva tipa organizacije bila bi sledeća. 1) Strukturalna svojstva Kod organizacija koje rastu, funkcije kao realno delanje su važnije od od forme. Kod organizacija koje stare forme su važnije od funkcija. Kod organizacija koje rastu u strategijskom odlučivanju, moćni su prodajni i marketing sektor. Kod organizacija koje stare u strategijskom odlučivanju moćni su finansijski i pravni sektor. Kod organacija koje rastu u operativnom delanjy ključni je proizvodni sektor, dok je kod organizacija koje stare u operativnom delanju ključni upravni aparat. Kod organizacija koje rastu odgovornosti su veće od nadležnosti, a kod organizacija koje stare nadležnosti su veće od odgovornosti. Kod organizacija koje rastu organizacija funkcioniše po meri rukovodstva, dok u organizacijama koje stare rukovodstvo funkcioniše po meri organizacije.

2) Obeležja organizacijske kulture Kod organizacija koje rastu ohrabruje se preuzimanje rizika, dok je kod organizacija koje stare obrnuto. Kod organizacija koje rastu problemi se vide kao mogućnosti koje treba iskoristiti, kod organizacija koje stare mogućnosti se vide kao problemi. Kod organizacija koje rastu dozvoljeno je sve što nije izričito zabranjeno. Kod organizacija koje stare zabranjeno je sve što nije izričito dozvoljeno. Kod organizacija koje rastu promovišu se kadrovi koji omogućuju uspon organizacije. Kod organizacija koje stare promovišu su se kadrovi koji omogućuju stabilnost organizacije. Kod organizacija koje rastu primarni su poslovni ciljevi, dok su kod organizacija koje stare primarni politički ciljevi.

3) Globalni društveni kontekst Organizacije koje rastu se javljaju u otvorenom društvu, društvu sa podsticajnim svetskim okruženjem, društvu koje ima umerene konflikte i zdravo okruženje. Organizacije koje stare se javljaju u zatvorenom društvu, koje ima ugrožavajuće svetsko okruženje i društvom gde su prisutni jaki sukobi i razorna konkurencija.

Po Adižesu svaka radna organizacija ima zadatu sudbinu, tj. životne faze kroz koje prolazi: nastanak, rast, razvoj, zrelost, opadanje i smrt.

20. Osobenosti "autoritarnih" i "participativnih" organizacija - Likertovo stanovište Tipologija Likerta suštinski je oslonjena na obrasce rukovodenja, gde se ralikuju "autoritarna"

organizacija na jednom kraju i "participativna" organizacija na drugom kraju. Između njih se nalaze dva prelazna tipa: autoritativno - voljni i konsultativni tip organizacije.

4

Dimenzije tipologije: 1) Potrebe o kojima se vode računa - Kod autoritativnih je to fizička sigurnost, ekonomska sigurnost i statusni red. Kod participativnih su to ekonomske potrebe, ego i druge ljudske potrebe.

2) Stav članstva prema ciljevima organizacije - Kod autoritativnih, članstvo gaji neprijateljstvo i otpor prema ciljevima organizacije. Kod participativnih članstvo je uključeno i identifikuje sa ciljevima organizacije.

3) Osnove motivacije - Kod autoritativnih osnova motivacije je strah, strepnja i kažnjavanje, dok je kod participativnih osnova motivacije ekonomske naggrade i drugi dobici.

4) Nivo organizacije gde se donose odluke - Kod autoritativnih organizacija je to vrh iste. Kod participativne je to na svim ostalim nivoima.

5) Ko se oseća odgovornim za ispunjenje cilja organizacije - Kod autoritativnih - rukovodstvo, manje ostali rukovodioci, članovi nikako. Kod participativnih svi članovi radne organizacije i to veoma intezivno.

6) Pravac komunikacije - Kod autoritativnih od vrha na dole. Kod participativnih vertikalno, horizontalno, dijagonalno.

7) Performanse organizacije - Kod autoritativnih organizacija produktivnost je mala, postoji veliki apsentizam i veliki škartovi. Kod participativnih imamo visoku produktivnost, retki apsentizam i male škartove.

21. Bitne osobine "birokratiie" kao tipa organizaciie Veber je_početkom 20. veka pixicefli43L_d^_Qejtirend birokratizacije, kao izraz opšteg trenda

racionalizacije, obeležiti privredniživot modernih društava. Birokratskim tiponi_j3rgaiiiz_acije treba smatrati organizaciiujLLkojoj^jeosnovni organizacjjski

poredak zasnovan na birokratjjijyj_birokratskoj vlasti. ^"""Pravilo je da^eja^emenej^dneLijjcganizacije kao celine uspostavljaju po modelu birnkratije^ tako

(ja su nonnatmiflL^vLgMl10^^ organizacije (i oni na vrhu, kao i svi ostali) u istom osnovnnm statnsLL- statusu službenika organizacije, kao službenici koji su dužni da postupaju po pravilima organizacije.

Kao bitne osobine modela birokratske organizacije najčešće se ističu: sA/op, /p^cJoJ^ m c P ^ l k 1) \^ravn^lastjji organizaciji se konstituiše kao činovnička vlast, putem cinovničkog upravnog

aparata, gćle postoji stroga podela nadležnosti. Uz svakog činovnika idu odgovarajuceTTađtežnostT i odgovarajucaTTITizberTa'sredstva (u kojjTspaefaju i sredstva prinude). Ovim sredstvima se obezbeđuju moći koje poseduje određeni službenik. Sva moć i ovlašćenja u okviru organizacije temelje se na službeno priznatom znanju, formalnoj i proverenoj kompetenciji. Priznato zvanje i kompetnecija su ozvaničeni diplomom ili interno priznatom kvalifikacijom.

2) birokratska organizacija je uređena po naČjdijJiiierarhije. Ovo znači da svi koji su uključeni u organizaciju nalaze se u medusobnom odnosu podređenosti i nadredenosti i da sve aktivnosti prolaze kroz odgovarajuće instance. Viša instanca ne može preuzeti neposredno vršenje poslova niže instance ili obrnuto. Zbog ovakvoh hijerarhijskog reda ne može biti nepopunjenih radnih mesta i prekida u hijerarhijskom poretku.

3) poslovi (aktivnosti) u birokratskim organizacijama počivaju na pisanim, opšte važ.ećim pravijdma. Privatno i službeno strogo su razdvojeni. Poznavanje i strogost prilikom primenjivanja pravila su bitan uslov efikasnosti birokratske organizacije. Zbog ovoga bitan uslov je da tražena radna

5

Th rouucus • f s s ^ ^ ^ U j ^ Ć ^ pohe&vuo & • f ) t^ch^ mooos r c t ^ ^ l f ^ Ap rcLLA ^hKL^*

- O č r ^ / poicreJ^ ^ fruuu r^Jk . r^dJo '

s ) ut/fr^Le*S^e šUjoLoUou^? </ o^ck^i p r ^ p .

čb- Ocujo / (JjuS cSlj } ULoc^oJ pGfjOO 5

- p k f r ^ J f r ^ vje ^hojcUjo^h' /Lcuuusč t^cLujj^

^ ^ ^ ^ s / o / ^ o c L '

v "

snaga ima potrebnu stručnost. Birokratska organizacija deluje kao bezlična tvorevina, tvorevina koja nije podložna emocijama, iracionalnostima i hirovima.

4) SVfhfa* k" rini hij&krfrtsku rarfnu nronnbar jjii imn nsnhpn društvvni stntus. Posao je shvaćen kao služba za koju slede određene^privilegjje - plata, penzija i td. Službenik je lojalan organizaciji i njenim pravtlimaTSlužbenik takođeposeduje određen organizacijski status tj. rang koji može da se ogleda u radnoj odeći, kancelariji, parking mestu itd.. Služba u organizaciji se zasniva na neodređeno vreme, s težnjom da se radna karijera u potpunosti ostvari u istoj. Plate i naknade se daju se po statusu, rangu i godinama službe, a ne nužno po učinku. Moguća su službena unapređenja i karijera u okviru birokratske organizacije.

Veber smatra da jp bir^krntfikn ^rganiVn^ijn-^Hpfri^rnijfi od svih dmgih forma organziacija jer omogućava: pouzdanost^ preciznost,_brzinu^ doslednu^primenu^propisa,~diskrec iju, jedinstvenost, stfogost u radu. Takode"smanjuje sukoETe unutar organizacije i sukobe sa korisnicima rada organizacTj^. Takode štedi materijalne i ljudske troškove.

22. Problemi u funkcionisaniu birokratskih organizaciia Model opisan u prethodnom pitanju je saiiioidealm^JipskaJconstmkcija birokratske organizacije. U stvarnosti je mnogo znakova neefikasnosti ili disfunkcionalnosti birokratskih radnih

organizacija. Kritičari birokratskog tipa organizacije ističu sledeće probleme: 1) formalizacija rada, pisanim pravilima često vodi u rigidnost i nespospbnost prilagodavanja ovakvih organizacjja^promenljivim zahtevima sredine. Usled ovoga često se umesto preciznosti i pouzdanosti dobija isuviše papirnatog rada (papernjork) adminstracije. Umesto stvarne kvalifikovanosti i stručnosti nastaju formalna kvalifikovanost i stručnost.

2) hijerarhijsko ustrojstvo—usporava—pcilagndavanjp organizacije promenama jer usporava komunikaciju unutar organizacije. Hijerarhijskim ustrojstvom se usporavaju procesi odlučivanja, indvidualne akcije i Inovacije. Jednom rečju smanjuju se kreativni potencijali organizacije.

3) impersonalnost odnosa u organizaciji stvara bezosećajnost u ljudskim interakcijama. Neosetljivost organizacije na potrebe članova utiče na to da se gubi privrženosTTTojalnost članova istoj - ljudi ne mogu delovati kao mašine.

4) naglasak na disciplim, poštovanju reda i pravila jača konformističke crte ličnosti _Oviin se sputavaju kreativni_potencijali i inicijativa članova organizacije. Naglaskom na disciplini izvlači se samo minimum energije za opstajanje organizacije, aii ne i maksimalno moguća energija za rast organizacije.

5) formalizovana kompetentnost - gde navodno oni sa viših nivoa treba da znaju realno više od onih sa n iž jh^ je t^h i j skjji_ njv^ sukoba stručnjaka i opštih rukovodilaca (biroJkrata). Stručnjaci vide bitne probleme svog rada j z p e r s j ^ ^ organizacije. Stmčnjacrmi¥re du^oročnije "dčTbTFokrata, koji misle po pravilima i shodno sa trenutnim čiljevirrTa organizacije. Za stmčnjake je važno da svojim Tađo'm'ošTguFa^ i uvažavanje sopstvene profesije, a ne samo da zauzmu više mesto u organizacijskoj hijerarhiji. Iz ovoga proističe da stručnjaci nisu dovoljno lojalni organizaciji u kojoj rade, za njih je bitnija profesionalna identifikacija i lojalnost zahtevima profesije.

Adižes smatra da su birokratske organizacije organizovani sistemi sa opadajućim rezultatima. Gde iza formalne stroge organizovanosti u realnosti često vlada organizacijski haos. Po Adižesu birokratske organizacije opstaju ako imaju monopol u određenoj oblasti i ako je nekom stalo da opstanu. Ovo sve znači da birokratske organizacije mogu opstajati i bez realnog funkcionisanja i da u stvarnosti opstaju uz

6

komentari (0)

nema postavljenih komentara

budi prvi koji ce napisati!

ovo je samo pregled

3 shown on 31 pages

preuzmi dokument