Pojam deviznog trzista  Berze ispitna pitanja-Skripta-Berza-Ekonomija-7, Skripte' predlog Ekonomija. University of Belgrade
45kifli.protic
45kifli.protic

Pojam deviznog trzista Berze ispitna pitanja-Skripta-Berza-Ekonomija-7, Skripte' predlog Ekonomija. University of Belgrade

PDF (222 KB)
11 str.
2broj preuzimanja
1000+broj poseta
100%od1broj ocena
Opis
Pojam deviznog trzista Berze ispitna pitanja,Skripta,Berza,Ekonomija,specijalizovani deo,finansijska trzista,likvidnost,devizno trziste,institucionalni smisao,devize,novac,depoziti,aranzmani,rizik,nacionalana valuta,kom...
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 11
ovo je samo pregled
3 prikazano na 11 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 11 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 11 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 11 str.
preuzmi dokument
Berze DOBRA SKRIPTA

60

4. Imaju  neregistrovanu  formu.       5. Relativno  su  stabilne.   6. Niske  kamatne  stope.  

    79.  POJAM  DEVIZNOG  TRŽIŠTA  

Devizno  tržište  (def.)  predstavljaja  specijalizovani  deo  finansijskih  tržišta  na   kome  se  kupuju  i  prodaju  strana  sredstva  plaćanja,  usklađuju  ponuda  i  tražnja,  utvrđuje   devizni  kurs  i  upravlja  deviznim  nacionalnim  rezervama.  Cilj  ovog  tržišta  je  održavanje   optimalnog  nivoa  likvidnosti  subjekata  u  njihovim  poslovnim  transakcijama  sa   inostranstvom.  

Osnovu  za  postojanje  savremenog  deviznog  trzista  predstavlja  medjunarodni   platni  promet.  Funkcija  ucesnika  na  deviznom  trzistu  je  da  od  nosilaca  deviznih   sredstava  kupe  raspoloziva  sredstva  i  da  ih  prodaju  zainteresovanim  kupcima  radi   placanja  njihovih  obaveza  u  inostranstvu.  

Funkcionisanje  deviznog  trzista  doprinosi,  u  institucionalnom  smislu,   medjusobnoj  povezanosti  nacionalnih  finansijskih  trzista.  Ova  povezanost  izraz  je  realnih   ekonomskih  tokova:  medjunarodne  trgovine,  medjunarodnih  usluga  i  kretanja   stanovnistva,  koji  dovode  do  ekonomske  aktivnosti  vezane  za  inostranstvo,  odnosno   aktivnosti  izrazene  u  novcu  razlicitom  od  domaceg,  kao  i  kretanje  kapitala  izmedju   razlicitih  zemalja.  Devizno  tržište  je  mehanizam  koji  izražava  ponudu  i  tražnju  za   inostranim  novčanim  jedinicama,  neophodnim  za  obavljanje  poslovanja  ekonomskih   subjekata  sa  inostranstvom  i  obezbeđuje  pretvaranje  nacinalne  valute    u  valutu  stranih   zemalja.    

Globalno  devizno  tržište,  kao  skup  nacionalnih  tržišta,  po  obimu  transakcija   predstavlja  najrazvijeniji  segment  finansijskih  tržišta.   Specifičnosti  deviznog  tržišta  sastoje  se  u  sledecem:      

1. Finansijski  instrumenti  kojima  se  trguje  na  ovom  tržištu  su  same  po  sebi   specifične  –  devize.  To  je  novac  koji  služi  kao  sredstvo  plaćanja  u  drugoj  zemlji.  

2. Na  delatnost  ovog  tržišta  vrše  uticaj  makroekonomski  faktori.   3. Devizno  tržište  je  osetljivo  na  političke  uticaje  i  poremećaje.   4. Na  ovom  tržištu  vladaju  stroga  pravila  poslovanja.   5. Ovo  tržište  predstavlja  vezu  između  finansijskih  tržišta  različitih  zemalja.  

Na  deviznim  tržištima  obavljaju  se  sledeći  poslovi:     1. Kupovina  i  prodaja  deviza,   2. Davanje  i  uzimanje  međubankarskih  deviznih  depozita,   3. Poslovi  smanjenja  deviznog  rizika.  Rec  je  o  finansijskim  inovacijama  na  svetskim  

trzistima,  kao  sto  su:  stop  aranžmani,  devizne  opcije,  forvord  i  fjučers  ugovori.    

Devizno  trziste  VS  Internacionalno  trziste  deviza    Devizno  trziste  obuhvata  samo  onr  transakcije  kojima  se  ostvaruje  kupoprodaja  

valuta  i  deviza,  utvrdjuje  kurs  –  cena  kostanja  nacionalne  valute  i  obavlja   primarna  i  sekundarna  trgovina  sa  deviznim  HoV.  

61

 Internacionalno  trziste  deviza    obuhvata  trgovinu  izmedju  dva  ili  vise  nacionalnih   deviznih  trzista  pa,  prema  tome,  ima  sire  znacenje  od  pojma  deviznog  trzista.  

  80.  FUNKCIJE  DEVIZNOG  TRŽIŠTA  

Devizno  tržište  predstavlja  vezu  nacionalne  privrede  sa  međunarodnim   okruženjem.  Osnovna  svrha  je  omogućavanje  nesmetanog  obavljanja  medjunarodnog   platnog  prometa  i  održavanje  međunarodne  likvidnosti  zemlje.  Na  njemu  se,  preko  cene   domaće  valute  –  deviznog  kursa,  najbolje  vidi  efikasnost  jedne    nacionalne    ekonomije.  

Devizno  trziste  predstavlja  mehanizam  preko  koga  se  uspostavljaju  relativne   vrednosti  razlicitih  nacionalnih  novcanih  jedinica  –  valuta.  Ono  obezbedjuje  pretvaranje   domace  u  stranu  valutu,  kroz  promet  platnih  instrumenata  koji  glase  na  stranu  valutu.   Svojim  delovanjem  devizno  trziste  ostvaruje  sledece  osnovne  zadatke  i  funkcije  :   1. Omogućava  vlasnicima  deviza  da  ih  pretvore  u  nacionalnu  valutu,  a  drugim  licima  

da  nabave  odgovarajuća  sredstva  za  plaćanje  u  inostranstvu.   2. Usklađuje  zahteve  za  prodaju  sa  zahtevima  za  kupovinu  deviza.   3. Usklađuje  ponudu  i  tražnju  posredstvom  deviznog  prometa  u  zemlji  i  deviznog  

prometa  sa  inostranstvom.   4. Omogućava  obavljanje  deviznog  prometa  sa  inostranstvom.   Na  ovaj  nacin,  posredstvom  deviznog  kursa  koji  se  formira  na  deviznom  trzistu,  domaca   privreda  se  povezuje  sa  inostranstvom.   Normalno  funkcionisanje  deviznog  trzista  u  velikoj  meri  je  uslovljeno  odgovarajucom   intervencijom  centralne  banke.      

Osnovna  funkcija  deviznog  trzista  sastoji  se  u  formiranju  deviznog  kursa,   odnosno  u  utvrđivanju  odnosa  vrednosti  jedne  nacionalne  valute  sa  valutama  drugih   zemalja.  Drugim  recima,  devizni  kurs  predstavlja  cenu  novcane  jedinice  zemlje  izrazene   u  novcanoj  jedinici  druge  zemlje.  On  se  formira  medjuodnosom  ponude  i  traznje  za   devizama.   Izražavanje  deviznog  kursa  naziva  se  notacija  i  ona  može  biti  dvojaka  :    

1) Direktno  notiranje  –  jedinica  domace  valute  iskazuje  se  u  protivvrednosti  strane   valute.  Kupovni  kurs  je  manji  od  prodajnog.  

2) Indirektno  notiranje  –  jedinica  strane  valute  iskazuje  se  u  protivvrednosti   domaćeg  novca.  Kupovni  kurs  je  veci  od  prodajnog.  

Na  deviznim  tržištima  formiraju  se  kupovni  i  prodajni  kurs.  Razlika  između  njih  je  marža,   i  izražava  se  u  poenima.    Devizno  tržište  smanjuje  transakcione  troškove  učesnika.      Devizno  tržište  obezbeđuje  informativnu  funkciju    Država  koristi  mehanizam  deviznog  tržišta  za  vođenje  ekonomske  politike.      

     

81.  PONUDA  I  TRAŽNJA  ZA  DEVIZAMA   Na  deviznom  trzistu  koncentrisu  se  ponuda  i  traznja  deviza.  Motivi  ponude  i  tražnje   mogu  biti  :                                    

62

1. Komercijalni  motiv    –    ponude  i  tražnje  za  devizama  proističu  iz  prometa  roba  i   usluga,  investicija…  

2. Kamatne  arbitraže    –    kretanje  sredstava  zavisi  od  razlika  u  kamatnim  stopama  u     različitim  zemljama  uz  osiguranje  od  deviznog  rizika.  

3. Spekulativni  motiv  –  postoji  kada  je  prisutna  težnja  za  višim  prinosom  uz  rizik   deviznog  gubitka  

4. Oficijelni    motiv  –  vezan  je  za  intervenciju  centralne  banke  na  deviznom  tržištu,   radi  odrzavanja  kurseva  u  predvidjenom  rasponu.  

Vrste  deviznih  kurseva:      Ravnotežni    devizni    kurs  –  kada  funkcioniše  slobodno  devizno  tržište,  rezultat  

međusobnog  odnosa  ponude  i  tražnje,  koji  izražava  vrednost  inostrane  valute  u   domaćoj  valuti.    

 Nominalni    kurs  –  ravnotezni  devizni  kurs  formiran  na  deviznom  tržištu  i  on  je   rezultat  spontanih  tržišnih  kretanja.    

 Oficijelni    kurs  –  nominalni  kurs  koji  se  primenjuje  na  sve  transakcije  sa   inostranstvom.    

 Administrativni    kurs  –  država  u  nekim  slučajevima  može  da  odredi  kurs  koji  je   nezavisan  od  tržišnih  kretanja    i  onda  je  oficijelni  kurs  administrativni  kurs.    

 Crni  kurs  –  kada  je  zvanični  kurs  niži  od  ravnotežnog.   -­‐    Nominalni  kurs  može  biti  na  režimu  :  

1) Fiksnog  kursa  -­‐  izražava  odnos  dveju  nacionalnih  valuta  koji  odgovara  njihovom   zlatnom  paritetu  

2) Fluktuirajućeg  kursa  -­‐  izražava  odnos  ponude  i  tražnje  za  devizama,  nezavisno  od   zlatnog  pariteta    ili    međuvalutnih  odnosa.  

3) Korigovanog  plivajućeg  kursa  -­‐  postoji  kada  država  u  režimu  fluktuirajućeg  kursa   utiče  na  odnos  ponude    i    tražnje  za  devize  radi  formiranja  kursa  koji  odgovara   interesima  ekonomske  politike  koju  vodi  

4) Vezanog  kursa  -­‐  postoji    kad  se  varijacije  kursa  domaće  valute  drže  u  fiksiranim   razmerama  u  odnosu  na  vrednost  druge  valute.  

  U  teoriji  je  konstruisan  pojam  efektivnog  kursa.  Ovaj  kurs  se  racuna  kao  ponderisani   geometrijski  prosek  deviznihkurseva  domace  balute  u  odnosu  na  niz  stranih  valuta.   Realni  efektivni  kurs  je  nominalni  efektivni  kurs  korigovan  relativnim  odnosima  cena  na   veliko  u  respektivnim  zemljama.  Nominalni  devizni  kurs  ne  mora  biti  i  realni  kurs.  Realni   kurs  izrazava  odnos  vrednosti  domace  valute  prema  stranoj,  koji  zadovoljava  uslov   dugorocne  ekonomske  ravnoteze  izmedju  dve  nacionalne  privrede.     82.  VRSTE  DEVIZNIH  TRŽIŠTA   Postoje  4  vrste  specijalizovanih  deviznih  tržišta:  

1. Devizno  kreditno-­‐zajmovno  i  depozitno  tržište  –  susreću  se  ponuda  i  tražnja  za   deviznim  kreditima,  odnosno  zajmovima,  i  za  deviznim  depozitima  nastalim  kao   izraz  uvoza  ili  izvoza  deviza  u  okviru  jedne  nacionalne  ekonomije,  sto  predstavlja  i   cilj  ovog  trzista.  

63

2. Valutno  tržište  –  susreću  se  ponuda  i  tražnja  za  važećim  novčanicama  izdanja   stranih  centralnih  banaka.  Ovo  tržište  naziva  se  i  komercijalno  ili  kasa-­‐valutno   tržište,  a  cena  tržišnog  materijala  kojim  se  na  njemu  trguje  komercijalni  ili  kasa  –   kurs  strane  valute  

3. Devizno  tržište  –  susreću  se  ponuda  i  tražnja  za  devizama,  odnosno  potrazivanja   jedne  nacionalne  ekonomije  od  drugih,  iskazanih  u  stranim  sredstvima  placanja,  a   koja  se  nalaze  na  racunima  nacionalnih  subjekata  u  inostranstvu.  Ovo  trziste   predstavlja  skup  operacija  sa  depozitima  domacih  kod  inostranih  banaka.  

4. Primarno  i  sekundarno  tržiše  deviznih  HoV  –  emituju  se  i  primarno  prodaju  HoV   koje  glase  na  strana  sredstva  plaćanja  i    sekundarno  trguje  već  emitovanim    i     primarno  prodatim  hartijama  od  vrednosti,  koje  glase  na  strana  sredstva  plaćanja.  

  83.  ORGANIZACIJA  DEVIZNIH  TRŽIŠTA;  INSTRUMENTI  DEVIZNOG  TRZISTA          Devizna  trzista  su  najcesce  u  sastavu  trzista  novca,  kada  se  govori  o   tzv.medjubankarskom  deviznom  trzistu.    

Institucionalno  tržište  je  međubankarsko  devizno  tržište.  Ova  tržišta  se  mogu   formirati    i    kao  samostalne  institucije  i  tada  se  nazivaju  devizne  berze.  Kod   institucionalnih  deviznih  tržišta  definisana  su  pravila  poslovanja,  učesnici,  vreme,  način   plaćanja...  

Neinstitucionalno  tržište  ili  �crna  tržišta�  ili  �crne  berze�  na  kojima  se  obavljaju   poslovi  kupovine  i    prodaje  deviza  između  učesnika  privrednog  i  društvenog  života.  Takvi   poslovi  obavljaju  se  na  trgovima,  ulicama,  prodavnicama....                      Deviznom  tržištu  pripadaju  sve  transakcije  u  vezi  sa  stranim  sredstvima  plaćanja   bez  obzira  da  li  su  obavljane  na  institucionalnom  ili  neinstitucionalnom    tržištu.  

Nacionalna  devizna  trzista  povezana  su  savremenim  komunikacionim  sredstvima   u  svetsko  trziste.  Trgovina  devizama  na  ovim  trzistima  obavlja  se  neprekidno  –  24  casa   dnevno.     Postoje  2  modela  organizovanja  deviznog  tržišta  :   1. Centralizovan  model  –  su  devizne  berze  na  kojoj  banke  razmenjuju  salda  deviza  iz  

svoje  dnevne  pozicije    i  na  kojoj  se  na  osnovu  ponude  i  tražnje  formira  jedinstveni   kurs.  Kada  berza  utvrdi  početni  kurs  strane  valute  otvara  se  dnevni  sastanak.  

2. Decentralizovan  model  deviznog  tržišta  obuhvata  :     1) Neposrednu  trgovinu  preko  banaka,  kao  osnovnih  učesnika  -­‐  banke  igraju  ulogu  

market-­‐mejkera.  Na  početku  dnevne  trgovine  banka  utvrđuje  kurseve  valuta   kojima  trguje  i  to  kao  kupovnu  cenu,  po  kojoj  je  spremna  da  proda  određenu   valutu.  Raspon  između  kupovnog  i  prodajnog  kursa  zove  se  spred.  On  izrazava   procenu  banke  o  rizicima  koji  su  ukljuceni  u  trgovinu.  Ako  je  rizik  veci,  i  spred  ce   biti  veci.  

2) Trgovinu  preko  brokerskog  tržišta  –  podrazumeva  uključivanje  u  trgovinu   deviznih  brokera  i  oni  su  posrednici.  

 

64

Instrumenti  deviznog  tržišta  su  platni  instrumenti  koji  sadrže  potraživanje  u   stranoj  valuti.  Pored  stranih  novcanih  jedinica  (papirni  i  kovani  novac),  medjunarodni   platni  instrumenti  su:  transferi,  menice,  cekovi  i  dr.    

Savremeno  devizno  tržište  predstavlja  tržište  bankarskih  depozita.  Depoziti  su   aktiva  u  stranoj  valuti  koju  banka  drži  u  domicilnoj  zemlji  te  valute.  Nalozima  za  transfer   prenose  se  sredstva  sa  računa  na  račun  ali  valuta  ne  napušta  zemlju  porekla,  već  se   samo  vrši  prenošenje  vlasništva    nad  valutom.  

  84.  UČESNICI  NA  DEVIZNOM  TRŽIŠTU  

Ucesnici  na  deviznom  trzistu  su  vlasnici  valuta,  deviznih  sredstava  i  deviznih  HoV   u  jednoj  nacionalnoj  ekonomiji.  Učesnici  na  deviznom  tržištu  smatraju  se  samo  oni   subjekti  koji  devizna  potraživanja  kao  svoju  imovinu  drže  u  skladu  sa  propisima  na   svojim  računima  koje  imaju  van  granica  nacionalne  ekonomije.  

Ucesnici  na  ovom  trzistu  su  i  banke  i  druge  berzansko-­‐finansijske  institucije  koje   je  centralna  banka  za  to  posebno  ovlastila,  i  one  treba  da  poseduju  sopstveni  racun  u   inostranstvu,  kao  i  da  se  bave  deviznim  transakcijama  jednim  delom  nacionalne  imovine   dislocirane  van  granica  nacionalne  ekonomije.  Ovo  znaci  da  su  osnov  obavljanja  trzisnih   operacija  na  deviznom  trzistu  finansijski  odnosi  izmedju  dve  ili  vise  zemalja,  koji  se   obavljaju  izmedju  finansijskih  institucija  tih  zemalja.   Ucesnici  na  deviznom  trzistu  mogu  se  podeliti  na  :          

1. Neposredne    učesnike   2. Posredne    učesnike  

  • Neposredni  učesnici  –  poslovne  banke  i  druge  berzansko-­‐finansijske  institucije    koje  

je  za  to  posebno  ovlastila  centralna  banka,  koja  i  sama  spada  u  ovu  kategoriju.   Imovina  se  drži  na  računima  u  inostranstvu  i  ona  mora  biti  slobodna  i  transferbilna.   Banke  mobilišu  ponudu    i    tražnju  za  devizama  u  zemlji,  obezbedjuju  na  svojim   racunima  kod  inostranih  banaka  valutu  kojom  se  moze  placati  po  instrukcijama   korisnika.     Brokeri  utiču  na  uravnoteženje  ponude  i  tražnje  aktivnoscu  u  medjubankarskoj   trgovini  ili  na  berzi.   Centralna  banka  ima  obavezu  da  :     1) Obezbedi  optimalnu  likvidnost  nacionalne  ekonomije  u  međ.plaćanjima  ;   2) Održava  stabilan  i  optimalan  kurs  nacionalne  valute  ;   3) Formira  i  održava  devizne  rezerve  u  optimalnoj  strukturi  i  obimu  ;   4) Reguliše  i  kontroliše  rad  na  deviznom  tržištu  i  u  poslovanju  sa  inostranstvom.  

Da  bi  centralna  banka  izvrsila  ove  svoje  obaveze,  sluzi  se  instrumentima  kojima   utvrdjuje  pravila  ponasanja  ucesnika  na  deviznom  trzistu  i  nacin  funkcionisanja  devizne   berze.  

Centralna  banka  se  na  deviznom  trzistu  pojavljuje  kao  direktan  regulator  i   kontrolor,  na  kome  svojim  autoritetom  i  deviznim  rezervama,  stranom  efektivom  i   deviznim  HoV,  u  potpunosti  ostvaruje  optimalnu  deviznu  aktivnost  i  stabilan  kurs   nacionalne  valute.  

65

• Posredni  učesnici  –  su  svi  ostali  vlasnici  strane  efektive,  deviznih  HoV,  deviznih   sredstava  koji  za  svoje  potrebe  deviznih  transakcija  na  deviznom  tržištu  koriste   neposredne  učesnike.     85.  HIPOTEKARNI  KREDIT  

Hipoteka  predstavlja  obezbeđenje  duga  realnom  imovinom.  Kredit  obezbeđen   prenošenjem  svojine  nad  zemljištem,  zgradama,  stanovima  i  sl.  na  poverioca,  u  slučaju   da  se  kredit  ne  vrati,  je  hipotekarni  kredit.  Obveznica  cija  je  otplata  osigurana  imovinom   je  hipotekarna  obveznica.  Hipotekom  se  pojacava  kreditna  sposobnost  duznika,  odnosno   hipotekom  se  poverilac  obezbedjuje  od  kreditnog  rizika.  

Amortizacioni  kredit  je  tradicionalni  tip  hipotekarnog  kredita.  Ovaj  kredit  ima   fiksnu  kamatnu  stopu  i    otplaćuje  se  u  jednakim  mesečnim  ratama  koje  sadrže  kamatu  i   deo  glavnice.Hipotekarni  krediti  imaju  najduzi  rok  dospeca  na  finansijskim  trzistima,   izmedju  15  i  30  godina.  U  slucaju  da  duznik  nije  u  stanju  da  otplacuje  hipotekarni  kredit,   poverilac  postaje  vlasnik  zalozene  imovine  i  moze  je  prodati  u  cilju  namirenja  ostatka   duga.  

Osnovni  nedostatak  tradicionalnog  hipotekarnog  kredita  je  u  tome  što  on  ima   fiksnu  kamatnu  stopu  u  periodu  do  dospeća.  Tako  da  je  ovo  prouzrokovalo  pojavu   netradicionalnih  hipotekarnih  kredita.  To  su  :      

1. Hipotekarni  krediti  sa  promenljivom  kamatnom  stopom    →  kamatna  stopa  je   vezana  za  drugu  kamatnu  stopu,  koja  je  osetljiva  na  tekuće  uslove  ponude  i   tražnje  na  finansijskim  tržištima.    

2. Hipotekarni  krediti  sa  prilagodljivom  kamatnom  stopom  →  promene  u   ugovorenoj  kamatnoj  stopi  prenose  se  kroz  promenu  glavnice,  roka  dospeća  ili   ukupne  mesečne  otplate.    

3. Hipotekarni  krediti  sa  rastućom  otplatom  →  iznosi  mesečnih  otplata  rastu  u   skladu  sa  rastom  inflacije,  dohotka  dužnika  ili  u  skladu  sa  nekim  drugim  indeksom.    

4. Hipotekarni  krediti  sa  obnovljivom  kamatnom  stopom  →  kamatna  stopa  se   periodično  ugovara.    

5. Hipotekarni  krediti  sa  odloženim  plaćanjem  kamate  →  dužnik  mora  rambursirati   kreditora  do  roka  dospeća  kredita  za  iznos  akumulisanih  kamata,  koje  nisu   plaćene.    

6. Hipotekarni  krediti  sa  fleksibilnim  plaćanjem  →  dužnik  plaća  prvih  6  meseci   samo  kamatu  a  dalja  plaćanja  sadrže  i  plaćanje  glavnice.  

  7. Hipotekarni  krediti  sa  obrnutom  otplatom  →  podiže  se  zalaganjem  postojeće  

imovine,  a  dužnik  prima  fiksne  -­‐  mesečne  rate  zasnovane  na  vrednosti  založene   imovine  koja,  po  završetku  otplate  postaje  vlasništvo  kreditora.  

66

  8. Konvertibilni  hipotekarni  krediti  →  ima  promenljivu  kamatnu  stopu    i  sadrži  

pravo  dužnika  da  konvertuje  kredit  u  kredit  sa  fiksnom  kamatnom  stopom  u   slučaju  da  tržišne  kamatne  stope  budu  povoljnije  za  dužnika.  

  9. Revolvirajući  hipotekarni  krediti  →  od  dužnika  se  zahteva  da  ponovo  ugovori    ili    

refinansira  kredit  na  određeni  datum  po  novim  uslovima.      86.  PRIMARNE    HIPOTEKARNE    OBVEZNICE  

Hipotekarne  obveznice  su  dugoročne  obveznice  čija  je  otplata  osigurana   imovinom.  One  se  koriste  za  finansiranje  privrednih  drustava,  kao  i  za  finansiranje   izgradnnje  komercijalnih  objekata,  kao  sto  su  hoteli,  kancelarijski  prostor,  trgovacki   centri  i  dr.    

Hipotekarne  obveznice  si  obicno  osigurane  pravom  raspolaganja  zemljistem  i   nepokretnom  imovinom  koja  se  na  njemu  nalazi.  Trzisna  vrednost  tako  odabrane   hipoteke  po  pravilu  je  uvek  veca  od  iznosa  emitovanih  hipotekarnih  obveznica.  Podela:  

1. Prema  pravu  na  zalozena  sredstva  u  slucaju  likvidacije  privrednog  drustva,   hip.obv.dele  se  na:      

1) Seniorske    obveznice  –  obezbeđuju  svojim  držaocima  prioritetnije   pravo  na  naknadu  potraživanja  iz  likvidacione  vrednosti  založenih   sredstava  

2) Juniorske    obveznice  –  obezbedjuju  ostatak  vrednosti  iz  likvdacione   vrednosti.  

2. Sa  stanovista  prava  na  emisiju  dugorocnog  duga,  razlikuju  se:   1) Zatvorene    obveznice  -­‐  preduzeće  ne  može  da  prodaje  dugoročne  

obveznice  na  bazi  zalaganja  iste  imovine   2) Otvorene    obveznice  -­‐  emisija  dugoročnih  obveznica  je  moguća  

  U  primarne  hipotekarne  obveznice  spadaju  :   1. Opšte  hipotekarne  obveznice  –  osigurane  su  hipotekom  prvog  ili  drugog  reda  na  

ukupnoj  imovini  preduzeća   2. Specifične  hipotekarne  obveznice  –  su  osigurane  vlasništvom  nad  jednim  objektom   3. Grupne  hipotekarne  obveznice  –  imaju  za  podlogu  hipoteku  nad  više  objekata  iste  

vrste.   4. Certifikati  založene  opreme  –  su  osigurane  zalogom  opreme,  posebno  

transportnih  sredstava    

87.  SEKUNDARNO  TRŽIŠTE  HIPOTEKARNIH  FIN.  INSTRUMENATA      Sekundarno  tržište  hipotekarnih  finansijskih  instrumenata  obuhvata  kreiranje  i  promet   dugoročnih  finansijskih  instrumenata  koji  su  obezbeđeni  otplatom  hipotekarnih  kredita.     Ovo  tržište  ima  2  osnovna  oblika  :  

1. Tržište  za  privatni  plasman  sekundarnih  hip.  finans.  instr.   2. Tržište  za  javnu  emisiju  sekundarnih  hip.  finans.  instr.  

 

67

• Tržište  za  privatni  plasman  sekundarnih  hip.  finans.  instr.    →  obuhvata  neposrednu   prodaju  institucionalnim  investitorima  hipotekarnih  instrumenata  kreiranih  na   primarnom  tržištu.  Krediti  kreiraju  velike  blokove  hipotekarnih  kredita  istih   karakteristika  (iznos,  rok  dospeca,  kamata),  poznatih  kao  pulovi,  i  prodaju  ucesce  u   njima  u  celini  ili  delimicno  investitorima.  

• Tržište    za  javnu  emisiju  sekundarnih  hip.  finans.  instr.  →    podrazumeva  izdavanje   posebnih  dugoročnih  hartija  od  vrednosti  zasnovanih  na  pulu  primarnih  hipot.  inst.  i     njihovoj  prodaji  investitorima.  

  Osnovni  sek.  hip.  finans.  instr.  formirani  javnom  emisijom  su  :  

1. Hipotekarne  založnice  –  su  vrsta  HoV  pod  kojima  se  podrazumevaju  razlicite   vrste  obveznica  osiguranih  zalogom  (odobrenih  hipotekarnih  kredita).   Investicioni  kvalitet  im  je  veoma  visok,  odmah  do  drzavnih  obveznica.  U  njih   ulazu  penzioni  fondovi,  osiguravajuca  drustva  i  investicioni  fondovi.    

2. Hipotekarne  uputnice  –  su  sekundarne  HoV,  koje  se  zasnivaju  na  pulu  osiguranih   ili  neosiguranih  hipotekarnih  kredita  i  daju  pravo  na  prinos  pula  (kamata,  otplata   redovnog  dela  glavnice,  prevremena  otplata  glavnice).  Prinos  zavisi  od  priliva   organizatoru  pula  po  osnovu  hipotekarnih  kredita  koji  predstavljaju  osnovu  za   emitovanje  hipotekarnih  uputnica.  Njih  mogu  izdavati  finansijske  institucije  i  bez   garancije  drzave.  

3. Derivatne  hipotekarne  obveznice  –  nastale  su  iz  hipotekarnih  uputnica  da  bi  se   za  investitora  smanjio  rizik  prevremene  otplate  hipotekarnih  kredita.   Najrazvijeniji  oblici  su:  

1) Kolateralna  hipotekarna  obveznica  –  je  finansijski  instrument  izdat  na  bazi   pula  hipotekarnih  uputnica  ili  hipotekarni    kredit.  Sadrže  nejednaku   otplatu  kamate  i  glavnice  zasnovane  na  pulu  hipotekarnih  uputnica.      

2) Segmentirana  hipotekarna  obveznica  –  takođe    sadrži  nejednaku  otplatu   kamate  i  glavnice  zasnovane  na  pulu  hipotekarnih  uputnica.  

  88.  POJAM  TERMINSKOG  TRŽIŠTA;INSTRUMENTI  TERMINSKOG  TRZISTA                  Terminsko  tržište  (def.)  predstavlja  deo  finansijskih  tržišta  na  kome  se  trguje  na   termin  finanansijskim  derivatima.  Specifičnost  ovog  tržišta  je  u  tome  što  se  ugovorene   obaveze  prodavaca  i  kupaca  izvršavaju  na  određeni  (odloženi)  termin.  Zarada  na  ovom   tržištu  ostvaruje  se  na  razlici  između  postojeće  promptne  i  buduće  terminske  cene.  U   ovome  se  sastoji  razlika  izmedju  terminskog  i  ostalih  fin,trzista,  na  kojima  kupac  i   prodavac  svoje  obaveze  izvrsavaju  promptno.  

Na  terminskom  trzistu  obavljaju  se  operacije  koje  ukljucuju  odlozeno  izvrsavanje   obaveza  prodavaca  ili  kupaca.  Ucesnici  u  trgovini  na  ovom  trzistu  se  obavezuju  na   odredjeno  postupanje  u  buducnosti,  imajuci  u  vidu  pretpostavljeni  odnos  ponude  i   traznje  za  finansijskim  instrumentima  kojima  se  trguje.  

Nasuprot  terminskom  tržištu  je  tekuće  tržište  na  kome  se  formiraju  tekuće  cene   finansijskih  instrumenata  i  vrsi  se  neposredno  saldiranje  operacija  po  zavrsenoj  trgovini.    

Na  terminskom  tržištu  se  formira  terminska  cena  i  ona  odgovara   pretpostavljenom  odnosu  ponude  i  tražnje.  Terminski  poslovi  nazivaju  se  diferencijalni  

68

poslovi,  dobit  –  diferencijalna  dobit,  a  gubitak  –  diferencijalni  gubitak.  I  na  robnoj  berzi   se  obavljaju  terminske  operacije  i  to  posebno  sa  poljoprivrednim  proizvodima  i   sirovinama.                              Instrumenti    terminskog    tržišta    

Na  terminskom  tržištu  trguje  se  izvedenim  hartijama  od  vrednosti  tj.  finansijskim   derivatima,  pa  se  razvoj  ovog  trzista  odvija  paralelno  sa  razvojem  terminskih  finansijskih   poslova.  Dobili  su  naziv  po  tome  što  se  njihova  vrednost  izvodi  iz  vrednosti  neke  druge   osnovne  aktive  koja  se  nalazi  u  njihovoj  osnovi.  Standardizovani  finansijski  derivati  su   finansijski  instrumenti  koji  predstavljaju  standardizovani  ugovorni  odnos  dve  ili  vise   strana,  kod  koga  realizacija  standardizovane  ugovorne  obaveze  zavisi  od  ispunjenja   prethodno  ugovorenih  uslova.  Predmet  ugovora  mogu  biti:akcije,  kamatne  stope,  strane   valute,  odredjena  vrsta  robe…  

Izvedene  hartije  od  vrednosti,  za  razliku  od  osnovnih  hartija  od  vrednosti,  ne   odražavaju  ni  dužnički  ni  vlasnički  odnos    vec  su  one  vrsta  kontingentnih  prava  na  druge   oblike  finansijske  aktive  –  akcije,  obveznice,  kamatnu  stopu,  devizni  kurs  itd.    

Terminskim  ugovorom  regulišu  se  poslovi  koji  se  zaključuju  sada,  a  ostvaruju  u   budućnosti.  Ovim  ugovorom  kupac  i  prodavac  se  sporazumevaju  o  buducem  datumu   isporuke,  ceni  koja  ce  biti  placena  tog  datuma  i  kolicini  i  kvalitetu  robe.  

Pri  zaključenju  ugovora  i  kupac  i  prodavac  polažu  depozit  koji  najčešće  iznosi  10   %    od  zaključenog  posla.Ugovorna  strana  koja  istupi  iz  ovog  ugovora  gubi  svoj  depozit.   Kupac  i  prodavac  mogu  svoje  mesto  iz  ugovora  da  prodaju  drugom  licu.  Ovim  ugovorima   najčešće  se  trguje  poljoprivrednim  proizvodima.     Najpoznatiji  finansijski  derivati  su  :         1. Forvord   2. Fjučers  ugovori   3. Opcije   4. Svopovi   5. Sporazumi  o  kamatnim  stopama   6. Varanti  

  Počeci  razvoja  u  XVII  veku  (Holand.    i    Japan  –  prodaja  pirinča).  U  XIX  veku  na  

Londonskoj  berzi  metala  i  u    SAD  –  poljop.  proizv.  U    drugoj  polovini  XX  veka  snažan   razvoj.     89.  POJAM  FORVORD  I  FJUČERS  UGOVORA  

Forvord  i  Fjučers  ugovori  spadaju  u  red  najznačajnijih  izvedenih  hartija  od   vrednosti.  To  su  terminski  ugovori  o  kupoprodaji  određene  aktive.    Forvord  ugovori  (terminski  ugovor)  –  je  ugovor  između  2  subjekata,  kupca  i  

prodavca,  o  kupoprodaji  određene  aktive  –  robe,  kojim  se  postiže  dogovor  da  će  se   isporuka  te  aktive  –  robe  i  njeno  konacno  placanje  izvršiti  u  budućnosti.  Kod  ovog   ugovora  izmedju  ugovorenih  strana  postoji  saglasnost  volja  u  pogledu  aktive  koja  je   predmet  kupoprodaje,  cene  –  koja  je  fiksna,  kao  i  u  pogledu  placanja  koje  ce  se  

69

obaviti  odredjenog  dana  u  buducnosti.  Primer  ovih  ugovora  je  kupovina  robe   pouzećem.  

   Fjučers  ugovori  (likvidni  terminski  ugovor)  –  je  ugovor  o  kupoprodaji  robe  po  

unapred  određenoj  ceni  i  rokom  isporuke.  Ne  vrši  se  plaćanje  do  momenta  dok  se   roba  ne  isporuči  u  budućnosti.  

  Razlike  između  forvord  i  fjučers  ugovora  :      

1. Standardizacija  -­‐  fjučersi  su  visoko  standardizovani  ugovori,  dok  forvord  nisu.   2. Likvidnost  -­‐  fjučersi  imaju  veći  stepen  likvidnosti(mogu  se  njima  trgovati  na  

berzi),  dok  forvardi  ne.   3. Plaćanje  –  kod    fjučersa  je  specifičan  način  plaćanja.  Isporuka  se  ne  vezuje  za  

fiksni  datum,  kao  kod  forvorda,  već  za  mesec  u  kome  se  mora  obaviti,  pa  je   prodavac  u  obavezi  da  preko  klirinške  kuće  obavesti  kupca  o  tome  kad  će   isporuku  izvršiti.  Kod  forvord  ugovora  ne  vrši  se  plaćanje  pre  roka  dospeća,  pa  se   na  dan  dospeća  vrši  isporuka  i  plaćanje.  

4. Sigurnost  –  kod  fjučers  ugovora  mnogo  je  veća  sigurnost  nego  kod  forvord   ugovora.  Kod  fjučers  ugovora  prodavac  i  kupac  radi  sigurnosti  plaćanja  i  isporuke   obavezni  su  da  polože  određeni  depozit  u  klirinšku  kuću  od    5-­‐15  %  od  vrednosti   ugovora   Forvord  i  fjučers    ugovori  se  razlikuju  od  opcija.  Kod  opcionog  sporazuma  

obaveza  postoji  samo  na  strani  prodavca.  Kupac  odluku  donosi  u  zavisnosti  od  okolnosti   tj.  visine  tržišne  cene  osnovne  aktive.  Kod  forvord    i    fjučers    ugovora  postoji    obaveza  za   obe  ugovorene  strane  i  te  obaveze  se  moraju  izvršiti.  

  90.  POJAM  I  VRSTE  OPCIJA   1)  Opcija    (def.)  predstavlja  izvedenu  hartiju  od  vrednosti  koja  po  svojoj  suštini   predstavlja  određeno  pravo.  Ona  svome  vlasniku  daje  pravo  da  kupi  ili  proda  određenu   finansijsku  aktivu  po  unapred  utvrđenoj  fiksnoj  ceni  u  određenom  vremenskom  periodu.   Odnosi  između  kupca  i  prodavca  opcije  regulišu  se  opcionim  ugovorom,    koji  se  sačinjava   prilikom  emisije  opcije.  Prodavac  opcije,  odnosno  njen  emitent,  ima  obavezu  da  uradi   ono  sto  vlasnik  opcije,  odnosno  njen  kupac,  trazi.  Opcioni  ugovor  je  vrsta  nepotpunog   ugovora,  jer  kupac  opcije  ima  određeno  pravo  –  da  kupi  ili  proda  određenu  aktivu  ali  ne  i   obavezu  da  to  učini.  Ovo  je  i  osnovna  razlika  između  opcije  i  fjučersa.  

Kod  fjučersa  subjekti  moraju  bezuslovno  da  izvrše  svoje  obaveze,  dok  kod  opcije   kupac  ne  mora  da  kupi  ili  proda  aktivu.  To  će  uraditi  ako  odgovara  njegovim  interesima.   Jedina  obaveza  kupca  je  da  kupi  opciju,  tj.  da  plati  opcionu  premiju  što  je  cena  opcije.   Prodavac  opcije  dobija  premiju  i  za  to  je  obavezan  da  izvrsi  ono  sto  od  njega  zahteva   kupac.  

Kada  kupac  kupi  opcioni  ugovor,  placa  premiju  –  cenu  opcije,  kao  i  proviziju  za   transakciju.  Za  trgovinu  opcijama  ucesnici  moraju  razumevati  strategiju  opcija  ili  imati   kvalifikovane  agente  za  ovu  vrstu  poslova,  posto  su  svi  poslovi  izuzetno  rizicni.  

  2)    Opcioni  ugovor    je  visokostandardizovani  dokument  koji  sadrži  sledece  elemente:  

70

1. Tip  aktive  –  na    koju  se  opcija  odnosi  može  biti  različit.  Najčešće  se  radi  o  HoV  a   naročito  o  akcijama.  

2. Količinu  aktive  –  npr.  broj  akcija  koje  se  mogu  kupiti  ili  prodati.   3. Cenu  izvršenja  –  je  cena  po  kojoj  kupac  može  da  kupi  ili  proda  određenu  

finansijsku  aktivu.   4. Rok  dospeća  opcije  –  je    datum  do  kada  opcija  važi  

  3)    Kupac  (vlasnik)  može  da  bira  između  3  mogućnosti  :            

1. Da  iskoristi  opciju  –  što  će  učiniti  kupovinom  ili  prodajom  osnovne  aktive  ;   2. Da  proda  opciju  drugom  subjektu  ;   3. Ne  mora  da  iskoristi  opciju.    

  4)    Opcija  ima  snagu  čekanja  što  znači  da  ukoliko  se  promptna  cena  predmetne   finansijske  aktive  kreće  na  štetu  imaoca  opcije,  on  može  da  čeka  do  datuma  isteka   opcije,  da  se  to  kretanje  promeni  u  njegovu  korist    i    obrnuto.                    Vrste    opcija      

Mogu  se  podeliti  prema  više  kriterijuma:   1. Prema  prirodi  prava  ;   2. Prema  vremenskoj  mogućnosti  iskorišćavanja  opcionog  prava  ;   3. Prema  tipu  aktive  na  koju  se  odnosi  opcija.  

   1.  Prema  prirodi  prava  koje  je  sadrzano  u  opcionom  ugovoru,  razlikuju  se  2  osnovna  

tipa:   1) Kupovne  (call)  opcije  –  daju  pravo  svom  vlasniku  da  kupi  određenu  aktivu  u  

određenom  roku,  po  unapred  ugovorenoj  ceni.  Kupac  kupuje  ovu  opciju  jer   očekuje  porast  tržišne  cene  osnovne  aktive  u  odnosu  na  ugovorenu  cenu.  Ako   rastu  cene  osnovne  aktive,  kupac  može  da  kupi  aktivu  po  ugovorenoj  ceni  koja   je  niža  od  tržišne.  Tada  opcija  za  njega  ima  vrednost.    

Prodavac  je  u  suprotnoj  poziciji.  On  očekuje  pad  tržišne  cene  osnovne   aktive  u  odnosu  na  ugovorenu  cenu.  Ako  se  ovo  desi,  kupac  neće  iskoristiti   opciju  a  prodavcu  će  ostati  premija.  Ako  cena  aktive  poraste,  kupac  će   iskoristiti  opciju  i  u  tom  slučaju  prodavac  je  obavezan  da  proda  aktivu  po  ceni   nižoj  od  tekuće  tržišne,  i  on  je  tada  na  gubitku  

2) Prodajne  (put)  opcije  –  po  prirodi  prava  je  suprotna  kupovnoj  opciji.  Ona   svom  vlasniku  daje  pravo  da  proda  osnovnu  aktivu  po  ugovorenoj  ceni.   Kupovinom  ove  opcije  kupac  se  štiti  od  pada  cene  osnovne  aktive  jer  ako   tržišna  cena  padne  ispod  ugovorene,  tad  će  on  prodati  osnovnu  aktivu  po  višoj   ugovorenoj  ceni.  Ako  dođe  do  rasta  cena  aktive  on  nema  razloga  da  iskoristi   opciju.  Kod  prodajne  opcije  vlasnik  očekuje  pad  cene.    

Prodavac  očekuje  rast  cene  osnovne  aktive.  Ako  do  ovog  dođe  kupac   neće  iskoristiti  opciju  a  prodavcu  će  ostati  opciona  premija  kao  zarada.  Ako   dođe  do  pada  tržišne  cene  osnovne  aktive  kupac  će  iskoristiti  opciju  a   prodavac  će  imati  gubitak  zbog  visine  razlike  u  ceni.  

komentari (0)
nema postavljenih komentara
budi prvi koji ce napisati!
ovo je samo pregled
3 prikazano na 11 str.
preuzmi dokument