Polimorfizam humanih populacija, Beleške' predlog Humana genetika sa biologijom. Univerzitet u Nišu
rucno-tkanje-mira
rucno-tkanje-mira

Polimorfizam humanih populacija, Beleške' predlog Humana genetika sa biologijom. Univerzitet u Nišu

2 str.
2broj preuzimanja
30broj poseta
Opis
Populaciona genetike : Polimorfizam humanih populacija
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled2 str. / 2
preuzmi dokument

Полиморфизми хуманих популација

Фреквенце алела и генотипова популација показују променљивост како у простору, тако и у времену. Генетичке структуре популација исте врсте које насељавају различита станишта могу се значајно разликовати, као и што се значајно разликују структуре популација које насељавају исти простор али у различито време.

Генетички полиморфизам популације представља, дакле, различитост популација у погледу њихове генетичке структуре у односу на простор који насељавају и време у којем постоје.

Генетичка варијабилност основа је за адаптацију и селекцију и као таква неопходна за еволуцију дате врсте. Како се еволуција одвија на основу промена у генетичкој структури популације, то је и популација основна јединица еволуције.

Постоји неколико хипотеза, односно модела који објашњавају постојање и величину генетичког полиморфизма међу популацијама.

1. Класични модел

2. Балансни модел

3. Неутралнo-мутациони модел

Класични модел

Према заступницима класичног модела при посматрању неке особине уочава се да један алел за ту особину „ради“ најбоље. Стога су јединке које поседују тај алел, поседују и већу адаптивну вредност од осталих у тој популацији. Тако, услед секелције, фреквенца тог алела у популацији расте, а већина јединки су хомозиготи за дати генски локус.

С времена на време, мутирани алел се може показати „бољим“ од „дивљег“ те га постепено замењује.

Дакле, са становишта класичног модела, генетичка варијабилност популације није висока, а већина јединки су хомозиготи.

Ова хипотеза се, међутим, показала нетачном, будући да популације у природи поседују значају генетичку варијабилност и да је већина јединки у њима хетерозиготног генотипа.

Балансни модел

Према класичном моделу природна селекција одржава висок ниво генетичке варијабилности у популацију кроз балансну селекцију, којом се предност даје хетерозиготима.

Популације у природи показују висок ново генетичке варијабилности, а већина јединки су хетерозиготи за многе генске локусе.

Неутрално моутациони модел

Генетичка варијабилност популација одржава се кроз случајне промене у генетичкој структури и рекурентне мутације. Другим речима, селекција не утиче на генетички полиморфизам популација.

Одличан пример како интерпопулационог, тако интрапопулационог полиморфизма у оквиру хуманих популација јесте распоред крвних група ABO система у различитим деловима света.Интересантно објашњење за појаву полиморфизма овог генског локуса везује се болести размера епидемија или пандемија које су током историје владале у тим деловима света

О крвна група најраспрострањенија је међу староседеоцима Северне и Јужне Америке. Наиме, висока учесталост крвне групе О повезује се сифилисом који је деловао као селекциони чинилац, будући да особе О крвне крупе имају веће шансе да преживе. Насупрот томе, О крвна крупа врло је мало заступљена у централној Азији и Европи, услед средњовековних и нововековних епидемија куге у овим областима. H-антиген (једини присутан на мембрани еритроцита код носиоца) врло је сличантигену одговорне бактерије.

А крвна група најзаступљенија је у западној Европи и у Аустралији, док учесталост B крвне групе расте гледано од запада ка истоку. За селекционог чиниоца сматра се изазивач великих богиња, јер су носиоци B крвне групе отпорнији на ову болест.

nema postavljenih komentara
preuzmi dokument