Pravne norme - vrste pravnih normi, Beleške' predlog Opšta sociologija. Shkolla e Lartë Universitare Private "Logos"
mihajlo-vasic
mihajlo-vasic

Pravne norme - vrste pravnih normi, Beleške' predlog Opšta sociologija. Shkolla e Lartë Universitare Private "Logos"

21 str.
1broj preuzimanja
101broj poseta
Opis
Vrste pravnih normi - pravne norme i običaji
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 21
ovo je samo pregled
3 prikazano na 21 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 21 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 21 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 21 str.
preuzmi dokument

O pravnim normama – pojam, elementi, vrste

1. O normama uopšte

Norme su svuda oko nas. Ljudsko društvo, kakvo poznajemo, bez normi ne bi postojalo.

Zapravo, norme jesu suština društva. One uspostavljaju i regulišu skoro sve društvene odnose. I

kada se u jednom društvu raspadnu najvažniji normativni sistemi (moral, pravo) raspada se i

društo sâmo. Zato čak i u najprimitivnijim ljudskim zajednicama postoji niz normi koji uređuje

njihov život: od svakodnevnih poslova, do najvažnijih međuljudskih odnosa, od verskih rituala

do odnosa muškaraca i žena, od raznoraznih zabrana do raznih dozvola i najzad od gramatičkih

pravila do pravila mnogih igara. I samo letimičan pogled na nekoliko primera, potvrdjuje ovu

tezu: „Ne čini drugom ono što ne želiš da se tebi čini“, „zabranjeno je u restoran uvoditi pse“,

„brak između onih koji su osuđeni zbog toga što su suprugu o glavi radili, poništava se kao da

nije ni bio”, “u crkvu se ulazi gologlav”, “pre početka zvanične fudbalske utakmice intonira se

nacionalna himna”, “rečenica uvek započinje velikim slovom”, itd. Dakle, norme ili pravila su svuda oko nas. Međutim, sveprisutnost normi govori samo o

njihovom značaju za ljudsko društvo, ali ne i o tome šta norme zapravo predstavljaju i koje sve

vrste normi postoje. Ipak, i samo površan pogled na navedene primere može da nam ukaže na

dve stvari. Prvo, norma predstavlja iskaz o nečemu što treba da se dogadja. Ona je propis,

uputstvo o poželjnom ljudskom ponašanju, bilo tako što nam nalaže bilo tako što nam zabranjuje

da nešto činimo. I drugo, raznolikost normi je velika. Naime, postoji bitna razlika između,

recimo, prvopomenute norme „ne čini drugom ono što ne želiš da se tebi čini“ i poslednje

“rečenica uvek započinje velikim slovom”. Tu razliku svak intuitivno oseća, čak i ako ne može

da objasni u čemu je njena suština. Međutim, pre nego što objasnimo koje sve vrste normi

postoje i po kojim se to osobinama pravne norme razlikuju od svih drugih, neophodno je da se

detaljnije objasni prvo pitanje, to jest šta je to zapravo društvena norma.

1.1. Norma i normalnost

Termin „norma“ je latinskog porekla i izvorno označava tesarski ili stolarski uglomer. I već u

ovom prvobitnom značenju vidi se da norma ukazuje na alat za merenje, na merilo, na prav ugao.

Zato je ona bila zgodan termin da kasnije označi i merilo ili standard kojim se mere ljudske

radnje. Slično se može reći i za latinsku reč regula, koju kod nas prevodimo kao pravilo, a koja

se katkad smatra kao sinonim za reč norma.Regula je označavala „lenjir“, često i „libelu“ i

takođe služila za merenje, premeravanje i odmeravanje, prvo kod zanatlija, a kasnije se njeno

značenje širi i na merenje i odmeravanje ljudskih ponašanja (iz reči regula dolaze i druge poznate

latinske izvedenice, poput reči rex, regere, itd). Prema tome, već u svom izvornom značenju

„norma“ i „pravilo“ predstavljaju srodne termine. To su ostali i do danas, a što se lako uviđa ako

se pogledaju značenja ta dva izraza u drugim jezicima, engleskom i francuskom na primer.

Engleska reč rule(pravilo) označava (1) “princip u skladu s kojim se ponašamo ili se zahteva da

se ponašamo”, a zatim (2) “preovlađujući običaj ili standard; normalno stanje stvari. Slično je i s

izrazom norm, koji može da znači standard ili obrazac prema kojem se ponašamo ali i uobičajeno

ponašanje. Francuska reč règle (pravilo) takođe označava moralna, tehnička, konvencionalna

pravila ali i naučne zakone i socijalne pravilnosti. Isto značenje ima i francuska reč norme, jer označava (1) pravilo, princip prema kojem se treba ravnati kada se deluje ili kada se rasudjuje i (2) uobičajeno

stanje, koje je prisutno u većini slučajeva.

Ako se pažljivo analizira današnje značenje reči norma (a i reči pravilo) u pomenutim jezicima,

vidi se da je ostalo u njemu dosta od onog izvornog, autentičnog značenja. Norma nije samo

zahtev da učinimo „to i to“; ona je i preovlađujući standard, obrazac da se uporedi i izmeri da li

nešto odstupa od uobičajenog, normalnog, kao što uglomer, metaforično rečeno, meri odstupanja

od onog izvornog „pravog ugla“. I u engleskom i u francuskom jeziku obe reči, dakle, imaju dva

osnovna značenja; prvo, prema kojem norma (pravilo) propisuje nešto što treba da bude; i drugo,

koje ukazuje da je nešto uobičajeno, normalno, standardno. I zato, da bi se razumeo pojam norme

uopšte, treba skrenuti pažnju na razliku između ta dva značenja: na razliku između (1) onoga što

je normalno i (2) onoga što je normativno. Ili drugim rečima, na razliku između normalnosti i

norme.1 Radi se o razlici između stvarne, realne, empirijske regularnosti (ponavljanja) nekog

ponašanja i normativne regulisanosti koja ide za tim da neko ponašanje postane regularno (da se

1 Ili, što dodje na isto, između pravilnosti i pravila.

upražnjava, ponavlja).

Normalnost je statistička kategorija. Ono što se događa u proseku jeste normalno, a suprotno od

toga, ono što je retko ili izvan proseka bilo bi nenormalno. Tako je normalno da većina ljudi ne

može da se kupa u izrazito hladnoj vodi, dok jedan manji broj to može. Ili je normalno da kad

pada kiša ljudi nose kišobrane, ali uvek bude i onih koji ih iz nekog razloga ne nose. Međutim,

iskaz “kada pada kiša, ljudi po pravilu nose kišobrane” nije istinska norma, jer on samo opisuje

jednu uobičajenu činjenicu. Norma, međutim, postoji ako se kaže: “kada pada kiša ljudi su dužni

da nose kišobrane.” Taj drugi iskaz ništa ne opisuje, ne govori o činjenicama, o stvarnom stanju

stvari. On propisuje, govori o onome što treba da bude, o jednom poželjnom stanju stvari do

kojeg će doći ako se norma poštuje, ako se obaveza koju ona nameće, izvršava. Istina, takva

norma nam već na prvi pogled deluje bizarno, da ne kažemo besmisleno, jer zbog čega bi neko

propisivao ponašanje koje je inače uobičajeno i koje se normom ne nameće racionalnom čoveku?

Tako zapravo dolazimo do pitanja o tome kakav je odnos norme (normativnosti) i normalnosti. Može se reći da taj odnos može da se razvija u dva pravca. Naime, moguće je da je jedno

ponašanje i inače normalno, da je jedan obrazac ponašanja već raširen, a da se onda norma

pridodaje samo da bi sprečila promenu tog obrasca, da bi ga dodatno ojačala. Na primer, većina

studenata i nastavnika na univerzitetu na fakultete dolazi pristojno obučena i to je normalno

ponašanje. Uvođenjem eventualnog kodeksa oblačenja koji bi sadržao norme o tome šta se

smatra pristojnim (to jest dozvoljenim) a šta ne, samo se obeshrabruju eventualna pojedinačna

odstupanja od uobičajenog, normalnog načina oblačenja. Jasno je da bi u našem primeru s

kišobranom norma koja bi nametala obavezu da po kiši nosimo kišobrane bila iz više razloga

suvišna. Međutim, ponekad je korisno i neophodno „ojačati“ ustaljeni način ponašanja. Tako na

primer, veliki broj značajnih društvenih i pravnih normi (one koje se odnose na zaštitu

najvažnijih dobara: života, zdravlja, svojine) samo učvršćuju uobičajena ponašanja, jer nije

normalno da ljudi na primer ubijaju, pljačkaju ili fizički nasrću jedni na druge. Ove norme, dakle,

idu za tim da spreče devijantna, nenormalna, neuobičajena društvena ponašanja, ali koja su

potencijalno opasna i koja, i kad su sporadična, ugrožavaju društvo i pojedince. S druge strane,

norme mogu da dejstvuju i u pravcu koji je suprotan od ustaljenog ponašanja. Tako na primer,

nekada je bilo normalno da žene ne budu jednake u pravima s muškarcima, kako u porodici, tako

i u javnom životu. Bilo je potrebno da se usvoji i prihvati čitav niz normi (kako pravnih, tako i

moralnih) koje su izjednačavale prava žena (pravo na sticanje imovine, na staranje o deci,

politička prava, itd) kako bi se takvo do tada „normalno“ stanje stvari promenilo u poželjnije

stanje. U ovom slučaju norma služi da izvrši pritisak na ustaljeno ponašanje ljudi, da ga učini što

manje poželjnim i da ga na taj način promeni.

Dakle, kako god bilo, o kojem god pravcu delovanja normi na stvarnost da govorimo, jasno je da

norma propisuje način ponašanja koji „donosilac“ norme smatra poželjnim i vrednim. U

postizanju tog cilja, norma često nameće obavezu da se ljudi na taj poželjan način ponašaju, a

ukoliko su u iskušenju da normu ne poštuju u izgled im se stavljaju i nepovoljne posledice

prekršaja te norme u vidu kazne.

1.2.Vrste normi

Norme uopšte se uglavnom razlikuju u nekoliko bitnih tačaka. Prvo, one mogu da se razlikuju

po svom sadržaju, to jest po vrsti aktivnosti koju uređuju. Tako na primer, postoje norme

gramatike, pravila mode, saobraćajni propisi itd. I svaka od ovih grupa normi uređuje određenu

vrstu aktivnosti - jedne se bave time kako treba pravilno da pišemo i govorimo, druge se odnose

na aktuelne uzuse u odevanju a treće uređuju naše ponašanje kao učesnika u saobraćaju. Drugo,

norme mogu da se razlikuju po stepenu obaveznosti odnosno po načinu na koji obavezuju.

Recimo, norme „ne čini drugom ono što ne želiš da se tebi čini“ i “rečenica uvek započinje

velikim slovom”, nisu na isti način obavezujuće, niti su posledice njihovog prekršaja po

prekršioca identične. Prva se norma smatra temeljnom moralnom normom, „zlatnim pravilom“

koja je u osnovi hrišćanske civilizacije i kao takva služi kao osnova za mnoge druge norme, a

njeno se kršenje smatra ozbiljnim moralnim prekršajem, dok prekršaj druge norme, osim eventualne slabe ocene na pismenom zadatku ili podsmeha zbog elementarnog nepoznavanja

gramatike ne može da izazove ozbiljnije posledice po prekršioca. I najzad treće, norme se

razlikuju po načinu na koji su nastale. Ova razlika predstavlja osnov za razdvajanje moralnih od

verskih normi, pravnih od običajnih normi. Jedne norme stvaraju institucije (država, crkva,

sportske asocijacije, udruženja građanja) dok druge (moralne i običajne recimo) nastaju u

društvu, difuzno, dakle, ne stvara ih neka određena institucija. Prve se stvaraju trenutno, svesno i

promišljeno, kroz proces racionalnog odlučivanja, dok druge na svet dolaze spontano i

postepeno.

Klasifikacija normi na koju ćemo se osloniti, kako bi dospeli do pojma koji je ovde u centru

pažnje – do pojma pravne norme – ne počiva samo na jednom od ovih kriterijuma. Istina je da se

na primer pravne norme razlikuju od religioznih po načinu nastanku. Prve uglavnom donosi i

primenjuje država, dok su druge sadržane u svetim knjigama ili ih donose crkvena tela. Ali

razlika između njih je i u stepenu obaveznosti, a delimično i u sadržini, pogotovo što se u

modernoj državi, pravo više ne bavi odnosom čoveka i Boga ili pojedinca i crkve, a to je

specifičan sadržaj većine religioznih normi. Ili ako na drugoj strani posmatramo na primer

moralne i pravne norme, njihova sadržina najčešće se podudara. Štaviše ako se podsetimo onoga

što je rečeno o najvažnijim odlikama prava, shvatamo da pravne norme za razliku od moralnih i

nemaju specifičnu sadržinu već one potencijalno mogu da regulišu bilo koji društveni odnos.

Stoga se svaka korisna klasifikacija ne oslanja samo na jedan kriterijum, već može da se zasniva

na više različitih kriterijuma za razlikovanje normi. U daljem tekstu pažnja će se posvetiti opisu

pravnih normi i njenih svojstava, dok će o osobinama nekih drugih važnih vrsta društvenih normi

(običajne i moralne norme) više biti reči u poglavlju o izvorima prava.

2. Pravne norme

Pravne norme se definišu uobičajenim logičkim postupkom per genus et differentiam. Viši rod, kojem pravne norme pripadaju, jesu društvene norme. U najširem značenju, kako je pokazano,

društvene norme su pravila (zahtevi) o ponašanju (ljudi) u društvu.

Tako će se kao vrsna razlika između pravnih i drugih društvenih normi pokazati činjenica da

njihovo izvršenje nadzire i obezbeđuje država monopolom sile kojim raspolaže.

Pravna norma, dakle, jeste obavezno pravilo (imperativ, zapovest) o ponašanju (držanju, delanju,

aktivnosti) u društvu garantovano državnim autoritetom.

Da bi pravna norma bila delotvorna, zapovest koju sadrži mora biti obezbeđena sredstvom

podesnim da prinudi na poslušnost. To sredstvo je sankcija. Otuda se pravna norma još određuje

kao sankcionisano pravilo, naredba pod pretnjom ili iznudljiva zapovest.

Uspeh u usmeravanju ponašanja prema željenom cilju postiže se već pretnjom primene sankcije,

ali ako se pretnja ne pokaže delotvornom, država će je ostvariti svojom nadmoćnom silom i tako

iznuditi poslušnost, a ako ni to nije moguće, kazniće krivca zbog neposlušnosti.

3. Elementi pravne norme

Ono na šta treba skrenuti pažnju je to da norma nije isto što i član zakona ili nekog drugog pravnog akta. Ona najčešće i nije sadržana u jednom članu, odnosno paragrafu zakona ili nekog drugog pravnog akta, i relativno retko se u tom obliku nalazi, mada je i to moguće.

Pravne norme se izdvajaju iz takozvanog pravnog materijala (zakona, uredaba i drugih pravnih

akata u kojima se sadrže pojedini njihovi elementi). Ovo izdvajanje vrši pravna nauka, kao i

pravna praksa. Pravna nauka i praksa povezuju pojedine elemente pravnih normi iz raznih

članova jednog istog pravnog akta, a često i iz različitih pravnih akata. Jedan deo pravne norme

može, na primer, da se nalazi u jednom zakonu, a drugi u nekom sasvim drugom.

U domaćoj (i bivšoj jugoslovenskoj) teoriji prava relativno dosta pažnje posvećeno je pitanju strukture pravne norme, što je rezultiralo u širokom, mada ne i u opštem prihvatanju

četvorodelnog modela pravne norme. Za ovakvu konstrukciju pravne norme posebno je zaslužan

profesor Radomir Lukić. Prema Lukiću, pravna norma se sastoji od dispozicije, odnosno

primarnog pravila ponašanja, i od sankcije kao sekundarnog pravila ponašanja koje sledi u slučaju kršenja pravila sadržanog u dispoziciji. Prekršaj dispozicije predstavlja hipotezu (pretpostavku) sankcije, dok uslovne norme sadrže i hipotezu dispozicije, odnosno opis okolnosti

koje treba da se ostvare da bi nastupila obaveza predviđena u dispoziciji. Praktično gledano, prema ovoj konstrukciji jedna potpuna četvorodelna norma izgledala bi, na primer, ovako:

(1) ko ima godišnji prihod od određene delatnosti (hipoteza dispozicije),

(2) dužan je da plati porez u odgovarajućem procentu u odnosu na visinu prihoda (dispozicija); (3) ako poreski obveznik ne plati porez u odgovarajućem procentu u odnosu na visinu prihoda (pretpostavka sankcije ili delikt),

(4) nadležni organ je obavezan i ovlašćen da izvršiocu delikta izrekne kaznu propisanu zakonom (sankcija).

3.1. Uslovi (okolnosti) primene pravne norme

(pretpostavka dispozicije)

Uslov primene pravne norme znači da subjekt pravne norme ima obavezu, može ili sme da se

ponaša u skladu sa normom u određenim okolnostima, odnosno uslovima. Uslov pravne norme

predstavlja onaj deo norme koji određuje okolnosti ili činjenice koje moraju da se dogode da bi se dotična norma odnosila na subjekta koji se u takvim okolnostima našao. Dakle, ovaj deo

norme nema normativan, preskriptivni karakter, on ništa ne propisuje već predstavlja jedan činjenični, deskriptivni iskaz. Pošto se u uslovu primene norme (pretpostavci dispozicije) opisuju

to jest navode činjenice, za čije postojanje ili nastupanje pravo vezuje izvesne normativne

posledice (nastanak konkretnih prava i obaveza) takve činjenice nazivamo još i pravnim

činjenicama.

Pravne činjenice su događaji ili ljudski postupci za čije nastupanje neki pravni propis pravni akt

vezuje nastanak prava ili obaveze određenog subjekta. Dakle nisu svi događaji, radnje ili

činjenice pravne činjenice, već samo one za čije postojanje neki važeći pravni akt vezuje

određene normativne posledice.

Svako pravo ili obaveza nastaju na osnovu prava, to jest na osnovu neke pravne norme. Pravne

norme mogu da nas obavežu, da nam nametnu neku dužnost („svako ko poseduje kuću ili stan

dužan je da plati porez na tu nekretninu“; „učenici su dužni da dolaze na vreme na časove“; „zabranjeno je voditi ljubav u hladnjači za meso“) ili da nas ovlaste, da nam daju neko pravo

(„biračko pravo stiče se punoletstvom“, „svako ko napuni 65 godina života i 40 godina radno

staža ima pravo na penziju“). Kao što se može primetiti, u svim ovim propisima, nastanak

obaveze ili prava konkretnog subjekta vezan je za postojanje izvesne činjenice. Primera radi, da

bi postojala obaveza plaćanja poreza, lice mora prvo da bude vlasnik kuće ili stana – onaj ko nije

vlasnik nema tu obavezu. Ili dolazak na čas u određeno vreme dužnost je učenika (znači neko

mora da je učenik škole i dok je učenik ta obaveza za njega važi) ali ne i recimo direktora škole

ili psihologa. Ako se u Vajomingu zateknete s onim koga volite zatvoreni u hladnjači, onda ne

smete da vodite ljubav s njim. Isto to važi i za sticanje prava. Činjenica da smo navršili 18

godina (i da smo duševno zdravi) daje nam pravo da biramo i budemo birani, itd.

3.2. Normativna radnja (dispozicija)

Normativna radnja ili, kako se još kaže, dispozicija, predstavlja osnovni element pravne norme. Ona izražava ono što treba, ne treba, može ili sme da bude učinjeno. Ovo ponašanje bitan je

element pravne norme, budući da bez njega norme i nema. Gledano u okviru strukture potpune

pravne norme, ovo je primarno, prvobitno pravilo ponašanja koje se zahteva od subjekata norme

i čije poštovanje ispunjava svrhu koju pred sobom ima tvorac norme.

Ovo primarno pravilo (dispozicija) upućeno je licu ili licima koja predstavljaju subjekte pravne

norme. Subjekti pravne norme su lica od kojih se zahteva da se ponašaju na određen način,

kojima se daje ovlašćenje ili dopuštenje da se ponašaju na određen način.. To mogu biti ljudi,

pojedinci kao privatna lica, ili kao službena lica koja deluju u ime različitih ustanova i za njihov

račun. Isto tako, to mogu biti grupe ljudi koje su organizovane u cilju obavljanja različitih

delatnosti (ekonomskih, političkih, naučnih, kulturnih), takozvana pravna lica. To može biti i

sama država.

S obzirom na svoju sadržinu, odnosno na prirodu onoga što prema dispozicija izražava kao

ponašanje koje treba ili ne treba, sme ili ne sme da se desi, dispozcije mogu biti zabranjujuće

(koje nameću obavezu nekog nečinjenja, uzdržavanja od činjenja), naređujuće (koje nameću

obavezu nekog aktivnog činjenja) i ovkašćujuće (koje ne nameću obaveze, već daju prava i

ovlašćenja subjektima da nešto čine ili ne čine u zavisnosti od svojih interesa i želja).

3.3. Pretpostavka za primenu sankcije

Pretpostavka (hipoteza) sankcije sadrži opis činjenica ili okolnosti koje predstavljaju uslov za

primenu pravila sadržanog u sankciji. Uslov za primenu sankcije je ponašanje suprotno onom

koje se dispozicijom zahteva. Takvo ponašanje je štetno za društvenu zajednicu, pa se zato ahteva

njegovo izbegavanje. Tako se u hipotezi sankcije navodi povreda ili prekršaj dispozicije kao

uslov za koji pravni poredak vezuje izricanje i primenu sankcije kao posledicu.

Zavisno od ponašanja koje se dispozicijom zahteva, delikt se može izvršiti radnjom činjenja ili nečinjenja. Uz to, valja pomenuti da delikt, osim određenog načina ponašanja, konstituiše još i

posledica ili dejstvo tog ponašanja. Uz radnju i posledicu, materijalni sastojak delikta mogu da

određuju i psihičke činjenice koje izražavaju odnos subjekta prava prema učinjenom prekršaju,

kao što su, na primer, motivi i namera. Radnja i posle dica takođe mogu biti kvalifikovane

načinom i sredstvom izvršenja, vremenom, mestom, težinom. Uz delikt, kao uslov za primenu

sankcije mogu biti predviđene i neke druge činjenice, kao, na primer, neizvršenje kog drugog

delikta, rok i slično.

Krivičnopravni delikti su krivična dela. Norme krivičnog prava, rečeno je, imaju specifičnu

strukturu koju u jedinstvo povezuju samo dva elementa: pretpostavka sankcije i sankcija.

Dispoziciju, čiji prekršaj predstavlja uslov sankcije, određuje ili neki drugi pravni propis ili se

ona logičkim postupkom izvodi iz sadržaja hipoteze krivične sankcije kao suprotno ponašanje.

Krivično delo obuhvata radnju, posledicu te radnje i druge okolnosti koje bliže određuju radnju

kao ugrožavanje vrednosti zaštićenih pravnim poretkom. Važno je istaći da biće krivičnog dela

mora biti predviđeno zakonom. Dakle, samo ono ponašanje koje zakon odredi kao krivično delo,

koje je proti vpravno i koje je skrivljeno predstavlja krivičnopravni delikt.

„Ko se neovlašćeno useli u tuđu zgradu, stan, poslovne ili druge prostorije, kazniće se novčanom

kaznom ili zatvorom do dve godine“ (Krivični zakonik Republike Srbije, član 219. stav 1).

Građanskopravni delikt je delatnost kojom se drugome nanosi šteta. Ne smatra se deliktom

ponašanje koje predstavlja povredu neke valjano ustanovljene konkretne obligacije (ugovorna

odgovornost). Radnja činjenja ili propuštanja može biti protivpravna aktivnost, koja predstavlja

nepoštovanje zahteva sadržanih u dispozicijama propisa administrativnog, krivičnog ili kog

drugog prava, a može biti i delatnost saglasna sa pravom.

„Svako je dužan da se uzdrži od postupaka kojim se može drugom naneti šteta“ (Zakon o obligacionim odnosima RS, član 16). „Ugovorna strana koja je dužna da obavesti drugu stranu o

činjenicama koje su od uticaja na njihov međusobni odnos, odgovara za štetu koju pretrpi druga

strana zbog toga što nije bila na vreme obaveštena“ (Zakon o obligacionim odnosima Republike

Srbije, član 268).

Prekršaji u užem smislu jesu posebna vrsta delikata koji se označavaju kao administrativni.

Njihovo biće određuje povreda javnog poretka, u najširem značenju, i predviđenost zakonom ili

drugim propisima. Prekršaji nalikuju krivičnim delima, pa se u nauci često označavaju kao

izuzetno laka krivična dela, ali se od njih, ipak, razlikuju prema brojnim osobinama: zaštićenom

dobru, mogućem subjektu izvršenja, odgovornosti, vrsti sankcija, svrsi kažnjavanja i drugim.

.3.3.1. Pojam pravne odgovornosti

Prekršaj dispozicije, odnosno neizvršenje obaveze ili dužnosti koju dispozicije predviđa, zahteva

odgovornost. Otuda je pojam odgovornosti blisko vezan za pojam obaveze. Pravna odgovornost

se na najopštiji način definiše kao podložnost prekršioca dispozicije sankciji. U problemskoj

oblasti pravne odgovornosti postavljaju se kao osnovna pitanja ko i pod kojim uslovima (treba da)

odgovara za ponašanje kojim se ne ostvaruje primarna pravna obaveza. Na pitanje ko u pravu odgovara, ustanovljavaju se dva odgovora: (1) subjekat koji je svojom

sopstvenom radnjom prekršio dispoziciju i izazvao zabranjenu posledicu (individualna, lična

odgovornost) i (2) kolektiv kome izvršilac nedozvoljene radnje po nekom svom svojstvu pri pada

(kolektivna odgovornost). Na drugo pitanje, pod kojim uslovima se u pravu odgovara, moguće je,

opet, razlikovati dva tipična odgovora: (3) ako je prekršilac dispozicije kriv (subjektivna

odgovornost, odgovornost za vinost, „kulpozna“) ili (4) ako postoji uzročna veza između radnje i

štetne posledice, bez obzira na krivicu (objektivna odgovornost, odgovornost za posledicu,

„kauzalna“).

Vinost (krivica, krivnja ili culpa u širem značenju) predstavlja psihički odnos učinioca prema

deliktu određenog kvaliteta i utoliko se razlikuje od protivpravnosti. Vinost je normativan pojam

jer pozitivno pravo predviđa i zahteva (propisuje) sasvim određeno stanje svesti i volje kao osnov

odgovornosti uopšte ili za pojedina nedopuštena dela. Psihički odnos izvršioca prema delu

razdvaja se, po prirodi stvari, u vinost u pogledu radnje (delatnosna vinost) i vinost u pogledu

posledice (posledična vinost). Dva redovna oblika vinosti jesu umišljaj (dolus) i nehat (culpa). Umišljaj je vrsta i stepen vinosti koji zahteva svesno i voljno preduzimanje radnje i ostvarivanje

posledice, što znači da je jedno lice odgovorno ako je (a) predvidelo i htelo štetnu posledicu ili je

(b) nije htelo, ali je posledicu stvarno predvidelo i svojom radnjom izazvalo. Nehat je oblik i

stepen vinosti kojim se izražava svesno i voljno preduzimanje radnje i nemar u pogledu

posledice. Lice će u ovom slučaju biti odgovorno iako nije želelo posledicu, ako je (a) bilo

svesno mogućnosti njenog nastupanja, olako se nadajući da neće nastupiti ili da će je moći

sprečiti, ili ako (b) nije bilo svesno mogućnosti nastupanja posledice, ali je moglo i zato moralo

biti brižljivo u predviđanju i izbegavanju njenog nastupanja.

Nehat je lakši oblik vinosti jer izražava nemar, nebrigu, nesmotrenost, nepažnju u pogledu

posledice, za razliku od umišljaja koji izražava htenje ili pristajanje, i zato se u krivičnom pravu

za nehat odgovara samo kada je to zakonom predviđeno, a za umišljaj uvek. Uračunljivost je

podobnost za uračunavanje krivice i pretpostavka je vinosti. Naime, da bi jedno lice moglo da

bude podložno sankciji zbog prekršaja prava, njegova psihička svojstva moraju biti zrela

(duševna i intelektualna zrelost), odnosno svest i volja dovoljno razvijeni (tzv. razboritost). Otuda

je uračunljivost kao podobnost za psihički odnos sa svojom radnjom i njenom posledicom,

odnosno kao sposobnost rasuđivanja i odlučivanja, logička pretpostavka vinosti i lični osnov

odgovornosti. Uračunljivost ima dva elementa – intelektualni i voljni. Prvi se odnosi na

mogućnost shvatanja stvarne prirode i pravnog značaja dela, a drugi na moć htenja radnje ili

odlučivanja o preduzimanju radnje prema shvaćenoj prirodi i značaju dela.

3.4. Sankcija

3.4.1. Pojam

Kao upozorenje da će se naneti zlo oduzimanjem materijalnog ili duhovnog dobra, sankcija,

unapred propisana ili iskustvom potvrđena kao društvena reakcija za nepoštovanje pravila

određene društvene zajednice, predstavlja sredstvo uticaja ili dodatni motiv za poštovanje norme.

Pravna pravila su vrsta društvenih normi koja je od drugih odeljena posebnošću sankcije.

Sankcije pravnih normi, kako je već rečeno, izvršava država svojom neotklonjivom prinudom

(monopol fizičke sile). Pod silom se razume „upotrebu izvesnih podesnih sredstava, koja znače

direktnu ili indirektnu prinudu da nešto učinimo. Ne mislimo samo na bajonete i stvarnu upotrebu

sile ili silu koja stoji gotova da navali na nas, već na sva ona sredstva koja će biti podesna da

slome naš otpor i naterati nas da učinimo što ne bismo učinili dobre volje“

U normativnom smislu, sankcija je zapovest o ponašanju (a) prekršioca dispozicije i zapovest (b)

državnom organu da izrekne i primeni sankciju. U normativnom smislu, sankcija je zapovest o

ponašanju (a) prekršioca dispozicije i zapovest (b) državnom organu da izrekne i primeni sankciju.

Materijalni smisao sankcije pokazuje se u izricanju apstraktno predviđene sankcije za konkretan

slučaj prekršaja dispozicije i u samoj primeni izrečene mere – konkretne radnje ili držanja –

subjekta prekršioca (voljno izvršenje) ili ovlašćenog državnog organa (prinudno izvršenje).

Tako, na primer, u Krivičnom zakoniku Republike Srbije (član 113) krivično delo ubistva ovako

je formulisano: „ko drugoga liši života, kazniće se zatvorom od pet do petnaest godina“. Prvi

iskaz, „ko drugoga liši života“, čini pretpostavku sankcije koja implicitno sadrži dispoziciju o

zabrani ubistva. Drugi, „kazniće se zatvorom od pet do petnaest godina“, jeste normativan

sastojak sekundarne zapovesti sadržane u sankciji. Kada se u legalnom postupku dokažu

postojanje dela i krivica učinioca i pojedinačnim aktom izrekne sankcija, sledi izvršenje sankcije.

Oba ta elementa – izricanje i primena – predstavljaju materijalno biće sankcije U građanskom

pravu, u kojem se obaveze, a neretko i sankcije, ustanovljavaju voljom stranaka, sankcija se,

pokazano je, sastoji u naknadi štete pričinjene neispunjenjem obaveze, kao i u drugim

slučajevima u kojima je odgovornost predviđena. Zato se sankcija kao normativno pravilo

neposredno obraća subjektu koji je štetu prouzrokovao da štetu poravna, a tek ako dobra volja

izneveri, obraća se državnom organu od kojeg zahteva da na predlog oštećenoga ovome pruži

zaštitu njegovih prava. U tom slučaju, materijalni smisao sankcije sastoji se u plaćanju odštete

dobrovoljno, bez posredovanja ili uz posredovanje suda, ili prisilno, sudskim izvršenjem.

Postupak izricanja i primene sankcija pravni poredak ograničava načelom zakonitosti. Drugim

rečima, sankcija, njena priroda, visina i uslovi primene, moraju biti predviđeni zakonom, a kada

se strankama dopušta samostalno ugovaranje njene sadržine, onda za to mora postojati izričito

zakonsko ovlašćenje koje se može uživati samo u granicama koje zakon postavlja autonomiji

volje. S obzirom na težinu sankcija, naročito kazni, u krivičnom pravu je uspostavljeno načelo

nullum crimen, nulla poena sine lege, koje širom formulacijom osnovnog značenja dobija izgled

zapovesti: „Nikome ne može biti izrečena kazna ili druga krivična sankcija za delo koje pre nego što je učinjeno zakonom nije bilo određeno kao krivično delo, niti mu se može izreći kazna ili

druga krivična sankcija koja zakonom nije bila propisana pre nego što je krivično delo

učinjeno“ (član 1. Krivičnog zakonika).

2.4.2. Vrste sankcija

Sankcije kao materijalne mere razvrstavaju se najpre prema licima, saobrazno vrstama delikata.

Krivičnopravne sankcije izriču se i primenjuju za izvršenje krivičnopravnih delikata. Prema

prirodi i težini delikata, sankcije mogu biti različitog intenziteta i na najopštiji način mogu se

podeliti na lakše i teže. U našem krivičnom zakonodavstvu, primera radi, sankcije su razvrstane

u tri grupe: kazne, mere upozorenja i mere bezbednosti. Vrste kazni su kazna zatvora, novčana

kazna, rad u javnom interesu i oduzimanje vozačke dozvole. Mere upozorenja su uslovna osuda,

kao pretnja kaznom, i sudska opomena, a izriču se za lakša krivična dela. U slučajevima

neuračunljivosti ili smanjene uračunljivosti ili u slučajevima utvrđene zavisnosti prekršioca

dispozicije od alkohola ili opojnih droga, kada je takvo stanje svesti u uzročnoj vezi sa učinjenim

krivičnim delom, sa ciljem specijalne prevencije, kao sankcije mogu biti izrečene mere bezbednosti (čl. 78. i 79. Zakonika). Mere bezbednosti obuhvataju: obavezno psihijatrijsko

lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi, obavezno psihijatrijsko lečenje na slobodi, obavezno

lečenje narkomana, obavezno lečenje alkoholičara, zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti,

zabrana upravljanja motornim vozilom, oduzimanje predmeta, proterivanje stranca iz zemlje i

javno objavljivanje presude. U građanskom pravu, rečeno je, kazna se sastoji u naknadi

prouzrokovane štete, koja, zavisno od stepena krivice učinioca kada je odgovornost zasnovana na

krivici, obuhvata stvarnu štetu, emotivnu (ličnu) vrednost koju je stvar imala za oštećenog

(pretium affectionis) i izgubljenu dobit.

Sve navedene sankcije obraćaju se neposredno licu koje je odgovorno. Ovde se misli na fizička

lica, ljude. Kao subjekti prava postoje još i tzv. pravna lica, za koja važe nešto drugačija pravila s

obzirom na njihovu prirodu i mogućnosti da čine delikte, odnosno „podnesu“ određene tipove

sankcija, ali o tome će biti reči u odeljku o subjektima prava. Osim sankcija prema licima,

postoje i sankcije koje se neposredno odnose na pravne akte, za koje smo, zasad, samo

napomenuli da su psihički ili materijalizovani psihički akti kojima se stvaraju ili koji sadrže pravne norme. Akti podložni sankciji jesu neispravni, protivpravni, odnosno nezakoniti akti.

Sankcije prema aktima sastoje se u njihovom poništavanju.

Postoje dve vrste tih sankcija: rušljivost i ništavost. Rušljivi pravni akti, relativno ništavi ili

oborivi, jesu pravni akti koji inače proizvode pravne posledice, ali koji se zbog nekih

nedostataka, u predviđenom roku i na predlog zainteresovanih subjekata, mogu poništiti.

To je naročito slučaj u građanskom pravu sa pravnim poslovima. Nedostaci koji uslovljavaju

rušljivost pravnog akta odnose se na manjkavost volje, koju kvalifikuju pretnja, prinuda, zabluda

i prevara. Uz to, postoje i drugi razlozi rušljivosti koji se na opšti način mogu izraziti kao

nepoštovanje zakonom propisanih uslova potrebnih za validnost pravnog akta. Kada ovlašćeno

lice pokrene postupak za poništavanje manjkavog akta i dokaže njegovu neispravnost, akt se

poništava, odnosno proglašava nevažećim. Pravne posledice koje je rušljiv akt proizveo

poništavaju se od početka (ex tunc), što znači da poništenje pravnog akta ima retroaktivno

dejstvo, odnosno smatra se da takav akt i nije bio donet. Izuzetno, u predviđenim slučajevima, ili

načelno, kada su zainteresovana lica sa tim saglasna, akt se poništava za budućnost (ex nunc), što

znači da se sprečava buduće dejstvo protivpravnog akta, dok posledice koje su proistekle do

donošenja akta ostaju na snazi.

Ništavost (apsolutna) pravnog akta predviđena je kao posledica nezakonitosti u svim oblastima

prava. U svakoj grani prava, pojedinačno, zakonom se bliže određuju uzroci te, teže vrste

neispravnosti pravnih akata. Osim kategoričkih zakonskih propisa, u utvrđivanju apsolutne

ništavosti akta uvažavaju se još ustavna načela i aktuelna moralna shvatanja sredine.

Nevažeći pravni akti poništavaju se od početka, što znači da se dejstva koja je proizveo uklanjaju

kao da akt nikad i nije bio donet. U teoriji građanskog prava postoji spor o tome da li sudska

odluka ima deklarativan ili konstitutivni karakter. Prema prvom shvatanju, protivpravni akt je

ništav po sebi (ipso iure), pa ako se akt u slučaju spora i poništi sudskom odlukom, ta presuda

samo konstatuje i objavljuje postojanje ništavosti. Prema drugom mišljenju, sudska presuda je

nužna, što znači da u pravnom smislu ništavost postoji tek ako je utvrđena odlukom suda.

Između rušljivosti i ništavosti, kao sankcija neposredno usmerenih prema aktima, postoje bitne

razlike. Pošto se rušljivim aktom vređa interes onih koji su akt sačinili, važenje ili poništavanje

protivpravnog akta zavisi od volje subjekata čiji je interes povređen. Njihovo ovlašćenje na

pokretanje postupka ograničeno jerušljivosti) i objektivnim rokom od tri godine (računa se od

momenta nastanka protivpravnosti). Ništavim aktima povređuje se javni interes i zato postupak

za utvrđivanje njegove protivpravnosti može pokrenuti svako zainteresovano lice, dok su državni organi po službenoj dužnosti obavezni da uočavaju, ispituju i utvrđuju razloge ništavosti.

Pokretanje postupka za utvrđivanje apsolutne ništavosti pravnog akta nije vezano za rok.

4. Vrste pravnih normi

4.1. Vrste normi s obzirom na njihovu opštost - opšte i pojedinačne norme

Podela pravnih normi na opšte i pojedinačne pravne norme je jedna od najznačajnijih i najčešće

zastupljenih podela pravnih normi. Ona se vrši prema broju subjekata, kao i prema broju

slučajeva na koje se norma odnosi. Dakle, kao merilo prvenstveno se uzimaju (1) subjekti kojima

je norma upućena ili (2) ponašanja koja norma reguliše, odnosno broj slučajeva (situacija) na

koje se norma odnosi. Nekada se koristi jedno od ova dva merila, ali se vrlo često ona i kombinuju.

I to shvatanje o kombinovanju svakako je najprihvatljivije. To se najbolje vidi ako se, primera

radi, kao merilo uzme samo neodređen broj ponašanja, ali ne i broj subjekata, to jest njihova

odredivost. Tako je, na primer smatrao engleski pravnik Ostin, koji je propis koji nalaže

neodređen broj ponašanja pojedinačnom, konkretnom subjektu smatrao kao opštu normu. Po

takvoj klasifikaciji, zapovest gazde svom slugi Džonu Smitu da do kraja službovanja počinje sa

radom svako jutro u isto vreme bio bi opšta norma. Ali koliko je takva klasifikacija neprikladna

vidi se po tome što bi onda, po analogiji, i sudska presuda koja propisuje da neki konkretan

pojedinac trajno izvršava određenu obavezu u određenom trenutku (na primer, obavezu plaćanja

alimentacije za neodređen vremenski period) bio opšta norma (opšti akt). A to bi protivrečilo

opšteusvojenom shvatanju da je sudska presuda pojedinačan akt, to jest da sadrži pojedinačne

norme.

Prema tome, kriterijum za razlikovanje opštih od pojedinačnih normi jeste dvojak: prvo, broj

slučajeva koji norma reguliše (jedan konkretan slučaj ili čitava vrsta sličnih slučajeva, to jest

unapred neodređen broj slučajeva). I drugo, broj odnosno karakter subjekata (jedan ili više

konkretno određenih ili odredivih subjekata odnosno unapred neodređen broj subjekata). Tako bi

norma koja predviđa da se pravo na penziju stiče sa navršenih 65 godina života i 40 godina

radnog staža bila opšta norma, jer se ne odnosi na jednog nego na čitavu vrstu potencijalnih

subjekata i jer se odnose na okolnosti koje nisu konkretne okolnosti jednog slučaja nego su

apstraktno zamišljene okolnosti koje se mogu nebrojeno puta dogoditi i ponoviti u stvarnom životu. Na drugoj strani, rešenje o penzionisanju Petra Nikolića, i visini njegove penzije bila bi

pojedinačna norma, jer se odnosi na pojedinačnu situaciju pojedinačnog lica i na njegovo

konkretno pravo u tim okolnostima. Da bismo ove kriterijume klasifikovanja dodatno pojasnili,

prikazaćemo sledeću tabelu, u kojoj se na primeru normi koju gazda upućuje svojim slugama,

razmatraju moguće kombinacije različitih situacija u pogledu (ne)određenosti i broja subjekata,

odnosno (ne)određenosti ponašanja koje se normom zahteva to jest broja situacija koje norma

uređuje:

PONAŠANJE

SUBJEKTI

Svako jutro, osim nedelje, radno

vreme počinje od 7.00

U ponedeljak, 21.9.2015 radno

vreme počinje u 6.00

Sve sluge koje su u službi Lorda

Grantama

opšta norma pojedinačna norma

Sluga

Džon Smit

pojedinačna norma pojedinačna norma

Za dva slučaja koji su podvučeni, jasno je da su to po oba kriterijuma opšta, odnosno pojedinačna

norma. Ali šta je sa slučajevima koji su, da tako kažemo, “mešavina” kriterijuma? Kao što smo

naveli već na početku, situacija u kojoj se jednom licu nalaže da izvesnu radnju ponavlja

neodređen broj puta (konkretno, Džon Smit ima obavezu da svakog jutra, osim nedelje, počinje s

radom u 7.00) takođe u praksi svrstavamo u pojedinačne norme. Slično je i sa situacijom koje ja

jedna i jedinstvena (naredba da tačno određenog dana, u ponedeljak 21.9.2015., radno vreme za

sve sluge počinje u 6.00). Iako je ova norma upućena većem broju subjekata ona se odnosi na lica

koja su u tom trenutku jasno određena ili odrediva i ono što se njome naređuje je neponovljiva i

konkretna radnja takvih (jasno odredivih) subjekata. Stoga je i smatramo pojedinačnom a ne

opštom normom.

Nakon što smo objasnili na osnovu čega neku normu klasifikujemo kao opštu odnosno kao

pojedinačnu, potrebno je odgovoriti i na sledeće pitanje: koje su to važne posledice koje proizvodi podela pravnih normi na opšte i pojedinačne? Na samom početku, naime, pomenuto je

da je ova podela jedna od najznačajnijih podela pravnih normi. Zbog čega je to tako?

Prva važna posledica ovog razlikovanja normi je da pojedinačna norma (naročito u savremenoj

pravnoj državi) nastaje, u procesu primene opšte norme na konkretan slučaj – na pojedinačan

tačno određen slučaj koji je na apstraktan način regulisan opštom normom. To, naravno, nije

uvek nužno. Pojedine opšte norme mogu da se primenjuju na subjekte direktno, čim su stupile na

snagu i bez posredovanja pojedinačnih normi. Takva je, recimo, opšta norma koja propisuje „da

se poslovna sposobnost stiče punoletstvom“. Jasno je da svaki građanin koji napuni 18 godina, a

duševno je zdrav, neposredno i automatski stiče sposobnost da zaključuje sve vrste ugovora, da

bira i da bude biran, da osnuje preduzeće, da sačini testament itd. Za ostvarivanje svih ovih prava

nije potrebno da bilo ko donese pojedinačnu normu, kojom bi se ta prava njemu izričito potvrdila.

Dovoljno je što postoji važeća opšta norma koja uopšteno (dakle, za sve subjekte i u svim

mogućim situacijama) ali precizno utvrđuje starosnu dob potrebnu za sticanje poslovne

sposobnosti.

Međutim, mnogo je češći slučaj da je opštu normu nemoguće primeniti na konkretan slučaj, bez

donošenja neke pojedinačne norme, kojom se ta opšta norma konkretizuje, i pretvara u

delotvoran propis u konkretnom slučaju. U tome i jeste suština primene opštih normi odnosno

primene prava od strane pravnika – ona se često svodi na donošenje pojednačne norme koja će

propisati konkretno pravo ili obavezu konkretnog pojedinca u konkretnoj, životnoj situaciji. I

kada se u takvoj situaciji donese pojedinačna norma, ona svojim ispunjenjem, ostvarivanjem

iscrpljuje svoju svrhu i „umire“, nestaje iz pravnog poretka. Onog trenutka kada je proizvela

svoje dejstvo ona prestaje da postoji, upravo kao „Tiski cvet“, insekt koji ugine čim ostvari svoju

ulogu i produži vrstu. Sve ovo će se najbolje videti na sledećem primeru:

Izvod iz Zakona o porezu na imovinu RS (2001)

Čl. 14. St.1

Porez na nasleđe plaća se na pravo svojine i druga prava na nepokretnosti..., koje

naslednici...nasleđuju.

Čl. 15. St 1.

Obveznik poreza na nasleđe je stanovnik Republike koji nasledi pravo iz člana 14. stav 1. ovog

zakona na nepokretnosti koja se nalazi na teritoriji Republike.

Čl. 16. St.1 Osnovica poreza na nasleđe je tržišna vrednost nasleđene imovine.

Čl. 17. St.1

Poreska obaveza u odnosu na nasleđe nastaje danom pravosnažnosti rešenja o nasleđivanju.

Član 19. St. 2.

Obveznici koji se, u odnosu na ostavioca... nalaze u trećem i daljem naslednom redu, odnosno

obveznici koji sa ostaviocem nisu u srodstvu, porez na nasleđe plaćaju po stopi od 5%.

Činjenice konkretnog slučaja:

Miloš Nikolić, rođen 1.1.2015. s prebivalištem u Kragujevcu, Karađorđeva 5, rešenjem o

nasleđivanju donetim dana 31.10.2015 stekao je pravo svojine na kući u ulici Karađorševa 7, u

Kragujevcu (list nepokretnosti br. 18654 KO Kragujevac I) svog pok. pradede Tomislava, kao

ostavioca. Kuća je površine 100m2 s okućnicom od 500m2. Procenjena tržišna vrednost

nepokretnosti je 10 miliona dinara.

Pojedinačna norma (rešenje poreskog organa)

Na osnovu napred navedenih i utvrđenih činjenica a na osnovu Zakona o porezu na imovinu (čl.

14, st 1; čl. 15, st.1, čl. 16, st. 1; čl. 17, st. 1 i čl. 19, st. 2) nadležni poreski organ rešenjem

utvrđuje da je Miloš Nikolić na ime poreske obaveze po osnovu poreza na nasleđe dužan da plati

500.000 dinara.

Tako dolazimo do druge važne posledice podele pravnih normi na opšte i pojedinačne. Naime,

ona se nadovezuje na ono što je upravo rečeno pre nego što je citiran gornji primer. Spomenuto je

da se pojedinačna norma svojom primenom na neki način „gasi“, da nestaje iz pravnog života.

Ispunila je svoju ulogu, propisala kakvo je pravo ili obaveza konkretnog lica u konkretnoj

situaciji, tako da ostvarivanjem tog prava ili izvršenjem te obaveze nema više potrebe za njom.

Petar Nikolić je, primera radi, postao penzioner, i njegovo rešenje o penzionisanju time je

proizvelo potrebno dejstvo i više nema potrebe a ni načina da opet bude primenjeno – jer se ne

odnosi više na bilo koga drugog, već samo na tog konkretnog čoveka u toj konkretnoj situaciji. A

čak, kada kao u primeru Džona Smita, ona proizvodi trajnije dejstvo, i zahteva ponavljano

izvršenje neke radnje, pojedinačna norma gotovo nikada ne služi kao osnov za donošenje neke

druge norme. Iza nje obično samo (treba da) sledi dotična materijalna radnja izvršenja norme,

postupanja po njoj, a ne druga pojedinačna norma. Međutim, sasvim je suprotna situacija s opštim normama. Gore navedena norma o uslovima za

penzionisanje (koja propisuje odgovarajuće potrebne godine života i staža) sve dok je na snazi

biće primenjivana mnogo puta i u svim onim situacijama i na sve one subjekte na koje se odnosi.

I iz nje će neprestano, iz dana u dan, „izvirati“ nove i nove pojedinačne norme2 kojima će

pojedinačni, konkretni ljudi sticati na osnovu nje svoje pravo na penziju. Zato se u pravnoj teoriji

kaže da su (samo) pravni akti koji sadrže opšte norme IZVORI prava. Ali o toj važnoj temi, o

tome šta su izvori prava, koje su njihove najvažnije vrste i kakav je njihov značaj uopšte, biće

više reči kod opštih pravnih akata kao izvora prava.

4.2. Vrste pravnih normi s obzirom na stepen određenosti

S obzirom na to da se većina normi (posebno opštih) donosi unapred, za neodređen broj slučajeva

njihova formulacija je uvek, u manjoj ili većoj meri, apstraktna, uopštena, odnosno neodređena.

Norme mogu biti formulisane na različite načine, tako da mogu biti više ili manje određene (neodređene). Vrste i stupnjevi određenosti pravnih normi vrlo su različiti.

Stepen određenosti norme zavisi u izvesnoj meri i od grane prava u pitanju. Najodređenije su norme u krivičnom pravu (zbog strogih primena načela zakonitosti), nešto manje su određene u upravnom pravu, dok najmanja određenost normi postoji u građanskom i trgovačkom pravu.

2 U konkretnom slučaju, u obliku upravnog akta - rešenja.

Idealno bi bilo da norme budu apsolutno određene, ali je to retko moguće. Potpuno određene obično su norme koje koriste kvantitativne pojmove. Pravilo da je maksimalna dozvoljena brzina

na autoputu 120 kilometara na sat primer je takve, potpuno određene norme.

Postoji nekoliko vrsta neodređenih normi. Ovde ćemo opisati tri vrste takvih normi.

Norme s nedovoljno određenim pojmovima. − Potpuno određeni pojmovi jesu često vrlo

poželjan ideal u pravnom normiranju. U tom slučaju, svaka norma se primenjuje bez većih

problema i potrebe za konkretizovanjem u pojedinačnom slučaju. Međutim, ovo je, pogotovu danas, retko moguće zbog složenih okolnosti koje su predmet regulisanja. U primitivnim

društvima, kada su stvari najčešće bile regulisane od slučaja do slučaja, ovo je možda i bilo

moguće. Međutim, danas, kada norme treba da obuhvate neodređen broj slučajeva, i po pravilu

važe neodređeno vreme, ovo je retko moguće. To dovodi do postojanja normi s nedovoljno

određenim pojmovima, normi koje tek treba, u svakom posebnom slučaju, da budu konkretizovane, odnosno precizirane, da bi mogle da budu primenjene. Zbog toga se nekom subjektu ostavlja da ih bliže odredi. Najčešće su ti subjekti sudovi, ali to mogu da budu i drugi

državni organi (na primer, organi uprave).

Na primer, zakon može da predvidi da se imovina bračnih drugova u slučaju razvoda braka deli

srazmerno doprinosu svakog bračnog druga u sticanju zajedničke imovine. Zakon, dakle, ne precizira unapred koliki je taj udeo (recimo da je on jednak i da se imovina treba deliti na dva jednaka dela), već ostavlja sudu koji sprovodi postupak za razvod braka da odredi koliki je

stvarni udeo u zajedničkoj imovini bračnih drugova. Nedovoljno određen pojam je, na primer, i p

ojam bezbedne vožnje. Ovde, dakle, nije propisana određena brzina kojom vozilo sme da se kreće, već je ostavljeno nadležnom organu da proceni da li se vozač koji je prouzrokovao neki udes kretao na bezbedan način u skladu s konkretnim okolnostima.

Posebna vrsta nedovoljno određenih pojmova su takozvani pravni standardi. Pravni standardi, u

stvari, polaze od ponašanja prosečnog, „standardnog“ čoveka u odgovarajućim okolnostima. Ako se nečije ponašanje u određenom slučaju ceni poređenjem sa standardom ponašanja prosečno („standardno“) savesnog čoveka, reč je o pravnom standardu. Polazi se, dakle, od toga kako bi se

u određenoj situaciji ponašao savestan čovek („dobar domaćin“, “savestan lekar” itd), pa se

prema tome procenjuje ponašanje subjekta o kome je reč. Kada se, na primer, procenjuje

postojanje odgovornosti za prouzrokovanu štetu u konkretnom slučaju, uzima se u obzir da li se lice koje je prouzrokovalo štetu ponašalo kao prosečan, savestan čovek, da li je preduzelo sve

mere da spreči nastupanje štete koje bi savestan čovek preduzeo i tako dalje. Pravni standardi se,

inače, široko primenjuju u građanskom i trgovačkom pravu, porodičnom pravu, i, u nešto manjoj

meri, u upravnom pravu.

Alternativne norme. − Norme normalno propisuju jedno, tačno određeno ponašanje. Međutim, moguć je i slučaj da norma predvidi dva ili više različitih ponašanja, s tim što se subjektu ostavlja

da bira između ovih mogućnosti. Ovakve norme zovu se alternativne norme. Na primer, neko ko je pozajmio određenu stvar koja je zamenljiva (na primer, džak brašna) obavezan je da stvar vrati

u naturi (dakle, isto džak brašna) ili da, ako to nije moguće, isplati novčanu vrednost pozajmljene

stvari. Ako nekome oštetimo određenu stvar, možemo platiti njenu popravku ili kupiti takvu istu

stvar ili dati novčani iznos jednak vrednosti te stvari i tako dalje.

Važno je imati na umu da su i alternativne norme obavezna pravila ponašanja, samo što je

subjektu obaveze ostavljeno da bira između dve ili više mogućnosti kako će da se ponaša. On

svoju obavezu ne može da izbegne, ali mu se ostavlja izvesna sloboda da bira način na koji će

svoju obavezu ispuniti.

Dispozitivne norme. − Po redovnom toku stvari, norme sadrže pravila koja su obavezna, što

znači da su to prinudne (imperativne) norme. Međutim, postoje i takozvane dispozitivne norme, odnosno norme koje su zamenljive. Takve norme sadrže jedno pravilo ponašanja subjekta, ali

ovoga istovremeno ovlašćuju da umesto takve norme sam stvori drukčiju normu. Dakle, dispozitivne norme biće primenjene samo u slučaju ako subjekti nisu sami stvorili drugo

odgovarajuće pravilo.

Dispozitivne norme postoje, pre svega u granama prava u kojima postoji takozvana autonomija volje, dakle, u imovinskom (građanskom, trgovačkom) pravu.

Na primer, veliki deo ugovornog prava sadrži dispozitivne norme. Tako, odgovarajući zakonski

propisi sadrže pravila o uslovima za zaključenje ugovora, predmetu ugovora, obavezama ugovornih strana i tako dalje, ali, uz ređe izuzetke, stranke mogu regulisati svoje odnose iz ugovora i na drugi način.

U naslednom pravu karakterističan primer dispozitivnih normi su pravila o zakonskom nasleđivanju. Naime, zakoni o nasleđivanju sadrže pravila na osnovu kojih će zaostavština

ostavioca biti raspodeljena u slučaju njegove smrti. Međutim, ova pravila primeniće se samo ako ostavilac nije sastavio testament. Ako testament postoji, zaostavština se deli (uz neke izuzetke

vezane za takozvani nužni deo) u skladu sa testamentom. Dakle, ovde imamo slučaj pravnih pravila (normi) koje subjekti mogu svojom voljom da

menjaju, odnosno, ostavlja im se mogućnost da normu stvaraju sami. Samo u slučaju da oni to ne

učine, primeniće se dispozitivna norma sadržana u zakonskom (ili nekom drugom) pravnom

propisu. Kako je to jezgrovito formulisano u Srpskom građanskom zakoniku iz 1844. godine: „Volja i naredba čovečija zastupa zakon.“

I ovde treba naglasiti da su dispozitivne norme takođe obavezne, u tom smislu što odnos u pitanju

mora da se reguliše bilo na jedan, bilo na drugi način.

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 21 str.
preuzmi dokument