Priručnik za roditelje dece sa smetnjama u razvoju, Vodiči, Projekti, Istraživanja' predlog Psihologija porodice
marija.malobabic
marija.malobabic

Priručnik za roditelje dece sa smetnjama u razvoju, Vodiči, Projekti, Istraživanja' predlog Psihologija porodice

58 str.
2broj preuzimanja
239broj poseta
Opis
smetnje - dete - porodica - društvo
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 58
ovo je samo pregled
3 prikazano na 58 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 58 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 58 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 58 str.

Urednici: Marija Ranđić Vlade Satarić

PRIRUČNIK ZA RODITELJE DECE SA SMETNJAMA U RAZVOJU

Izdavač: Udruženje građana „Snaga prijateljstva“ – Amity Beograd, ulica Španskih boraca 4, 11 070 Novi Beograd Tel/fax 011/21-31-261 e-mail: amity1@eunet.rs www.amity-yu.org

Dizajn i priprema za štampu: Ivan Halupka

Štampa: Štamparija INPRESS, Beograd

Tiraž: 400 primeraka

ISBN 978-86-909805-7-4

Beograd, avgust 2011. godine

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд

376.1-056.26/.36-053.2(035)

PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU / [urednici Marija Ranđić, Vlade Satarić]. - Beograd : Udruženje građana “Snaga prijateljstva” - Amity, 2011 (Beograd : Inpress). - 56 str. : graf. prikazi ; 21 x 21 cm

Tiraž 400. - Str. 3: Uvod / urednici. - Napomene uz tekst.

ISBN 978-86-909805-7-4 1. Ранђић, Марија, 1982- [уредник] 2. Сатарић, Владе, 1979- [уредник] a) Деца са посебним потребама - Приручници CoBISS.SR-Id 185825292

PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU - 01

Sadržaj:

UVOD...................................................................................................................................................................................................................3 KAdA SE U PoRodICI RodI dETE SA SMETNjAMA U RAzVojU, N.H.Vanyan..............................................................................4

1. DEO - ULOGA I ZNAČAJ PORODICE ZA DETE SA SA SMETNJAMA U RAZVOJU...............................................................4 1.1 Šta znači postati roditelj?................................................................................................................................................4 1.2 Šta znači postati roditelj deteta sa smetnjama u razvoju?.................................................................................4 1.3 Moguće poteškoće roditelja koje dolaze sa rođenjem deteta sa smetnjama u razvoju..........................7 1.4 Stav roditelja prema detetu sa smetnjama u razvoju.........................................................................................8 1.5 Kratak opis nekih razvojnih teškoća...........................................................................................................................9

2. DEO - PRAKTIČNE PREPORUKE O TOME KAKO PRIHVATITI SITUACIJU..............................................................13 2.1 lične potrebe roditelja..................................................................................................................................................14 2.2 druga deca u porodici..................................................................................................................................................15 2.3 odnosi između supružnika..........................................................................................................................................15 2.4 Ponašanje i stavovi okoline prema vašem detetu............................................................................................16 2.5 Formiranje i razvoj odnosa između roditelja i deteta....................................................................................17 2.6 Šta je važno upamtiti u ophođenju sa detetom sa smetnjama u razvoju............................................17 2.7 osetite svoje dete..........................................................................................................................................................20 2.8 Preporuke roditeljima o tome kako da razgovaraju i odnose se prema detetu sa smetnjama u razvoju...........................................................................................................................................................21

RAZVOJ IGROVNIH AKTIVNOSTI KOD DECE SA SMETNJAMA U RAZVOJU U PREDŠKOLSKOJ DOBI, K.H.Mirzoyan...................................................................................................................................22

3. DEO - KRATAK UVOD U TRENING IGROVNIH AKTIVNOSTI......................................................................................22

4. DEO - PRVI NIVO IGARA..............................................................................................................................................................28 4.1 Igre uloga...........................................................................................................................................................................30 4.2 didaktičke igre.................................................................................................................................................................33 4.3 Igre Akcije..........................................................................................................................................................................36 5. DEO - DRUGI NIVO IGARA...........................................................................................................................................................39 5.1 Igre sa scenarijima........................................................................................................................................................39 5.2 didaktičke igre................................................................................................................................................................41 5.3 Igre akcije..........................................................................................................................................................................44 6. DEO - TREĆI NIVO IGARA.............................................................................................................................................................47 6.1 Igre uloga..........................................................................................................................................................................47 6.2 didaktičke igre................................................................................................................................................................48 6.3 Igre akcije..........................................................................................................................................................................51 6.4 Pozorišne igre..................................................................................................................................................................55

7. UMESTO ZAKLJUČKA.....................................................................................................................................................................56

02 - PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU

UVOD

Porodice koje dobiju dete sa smetnjama u razvoju suočavaju se sa nizom emotivnih, psiholoških i praktičnih poteškoća, koje prete da dugoročno naruše porodični sklad i povećavaju verovatnoću smeštaja deteta u instituciju.

ovaj Vodič ima za cilj da doprinese boljem razumevanju osobenosti dece sa različitim smetnjama u razvoju, sticanju praktičnih znanja i veština koje će olakšati brigu o njima i stvaranju uslova da se ona na najbolji način razvijaju i uče o svetu oko sebe.

Vodič je sastavljen iz dva dela. Prvi deo je posvećen prikazu porodične dinamike i odnosa sa okolinom porodica ove dece, kao i praktičnim preporukama za prevazilaženje najčešćih teškoća i izazova sa kojima se one suočavaju.

Kako sva deca, što naravno važi i za decu sa razvojnim smetnjama, kroz igru lakše uočavaju svet oko sebe i uče o njemu, u drugom delu prikazane su igrovne aktivnosti u tri nivoa složenosti (od najlakših do najtežih). one, pored doprinosa usvajanju veština i znanja i razvoju sposobnosti deteta, mogu predstavljati i moćan alat za roditelje/nastavnike/vaspitače da uključe decu sa smetnjama u razvoju u grupe „tipične dece“ i tako stvore atmosferu za njihovo upoznavanje, razumevanje različitosti i razbijanje predrasuda.

Namenjen je prvenstveno roditeljima/starateljima dece sa smetnjama u razvoju, ali i stručnjacima iz organizacija/institucija koji rade sa njima/za njih, kao i svim ostalim ljudima koji su zainteresovani da bolje razumeju potrebe za podrškom kod ove dece i njihovih porodica i pomognu da se oni ravnopravno uključe u sve tokove života lokalne zajednice.

original nazivi brošura su: „When a Special Need Child is Born in Family”, Autor: N. H. Vanyan i “development of Gaming Activities of the Preschool Age Children with Special Needs”, Autor: K.H.Mirzoyan. Autori originalnih tekstova su stručnjaci iz jermenije, a pisali su ih pod pokroviteljstvom organizacije World Vision. Prevod tekstova sa engleskog na srpski jezik uradila je Verica Rečević. Prilagođavanje tekstova našem kulturološkom kontekstu, dopunu istih i štampanje ovog Vodiča finansijski su omogućili: World Vision, Agroinvest i Austrijska agencija za razvoj (AdA), a u okviru projekata „Angažovanje Vlade u ime ruralnih porodica sa decom sa smetnjama u razvoju i „zadržimo ih kod kuće“, koje realizuje Amity. Krajnji cilj projekata je prevencija i smanjenje institucionalizacije dece sa smetnjama u razvoju iz ruralnih područja.

U Beogradu, avgust 2011. godine Urednici

PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU - 03

KADA SE U PORODICI RODI DETE SA SMETNJAMA U RAZVOJU Autor: N. H. Vanyan

1. DEO Uloga i značaj porodice za dete sa sa smetnjama u razvoju

Šta znači postati roditelj?

Kada neko postane roditelj, pre svega je neophodno da se prilagodi na novo, ranije nepoznato stanje. Čovek u ovoj situaciji odmah počne da oseća odgovornost i brigu prema drugom biću. Uloge roditelja i njihovi međusobni odnosi se menjaju. dakle, rođenje deteta predstavlja stanje, koje sa sobom donosi niz izazova, ali sa njima i veliku sreću i zadovoljstvo. Ponos mladih roditelja, koji su „autori” ove magije, pomaže im da prevaziđu mnoge teškoće, kao što su neprospavane noći ili dnevni problemi, koji su vezani za negu deteta. Po pravilu, mlade roditelje još više zbližava osećaj da imaju važnu ulogu u jednom značajnom događaju. odnos između deteta i roditelja se neprestano razvija. U početku, kada roditelji nisu u potpunosti navikli na novu situaciju, mogu se zbuniti i trpeti stres, pošto taj „mali čovek” oduzima previše vremena i energije. U nekim trenucima ove nove odgovornosti mogu izgledati kao preveliko breme. Međutim, bespomoćnost i zavisnost deteta kod roditelja razvija zaštitnička osećanja i nežnost. Njihov odnos neprestano jača i, konačno, roditelj nauči da ispunjava potrebe deteta, a uzajamna ljubav i osećanja preovlađuju među njima.

1.2 Šta znači postati roditelj deteta sa smetnjama u razvoju?

Kada se u porodici rodi dete sa smetnjama u razvoju, to je neočekivan događaj koji zahteva da roditelji promene uobičajeni tok života i mobilišu sve svoje materijalne i psihološke resurse. Kako oni željno očekuju rođenje deteta i porodičnu sreću, uglavnom nisu spremni za poteškoće i probleme koji dolaze sa rođenjem „drugačijeg“ deteta. Njihovi se životi tada drastično promene, zauvek. Mnogi od njih dugo ne mogu da se izbore sa „nepravdom sudbine”. Mnogima je teško da zavole bebu koja ne može da ispuni njihova očekivanja.

04 - PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU

Postoji dugačka lista psiholoških poteškoća koje se javljaju u svakoj porodici, a tiču se rođenja deteta sa smetnjama u razvoju. U ovoj situaciji, najvažnije je da porodica prihvati dete, zato što to ima odlučujuću ulogu u njegovom budućem razvoju. oni roditelji koji prihvataju dete, onakvim kakvo ono jeste, i srećni su sa svakim njegovim napretkom, po pravilu, puno postižu. Roditeljska osećanja, koja im omogućavaju da prepoznaju makar i veoma male želje deteta, čineći da one postaju ostvarive, imaju najveći i nezamenljivi efekat u razvoju deteta.

„...Kada mi je doktor prvi put saopštio dijagnozu mog deteta, osetila sam se potpuno izgubljenom, bespomoćnom, i nespremnom za to što mi je sudbina pripremila. Bila sam obuzeta mišlju da je moja greška to što je dete rođeno sa smetnjama u razvoju, ili da sam kažnjena za neki greh... Tada nisam znala šta da radim, kako da nastavim sa životom, šta će biti sa mnom i suprugom i da li ćemo se ikada odlučiti da imamo još dece. Osećala sam se veoma usamljenom i bespomoćnom. U duši sam osećala strašnu bol i tugu.

Bolno je sećanje na dan kada mi je doktor prvi put saopštio dijagnozu deteta. Bila sam izgubljena i nisam znala kome da se obratim, kako da se ophodim i razgovaram sa svojim detetom. Pokušala sam da pročitam neku literaturu o detetovoj bolesti, ali je ona bila na stranim jezicima i prepuna stručnih termina. Prošla sam kroz veoma težak period sa svojim detetom. Zato, kada vidim roditelje poput mene, imam veliku želju da sa njima podelim svoje iskustvo i pružim im dva vrlo važna saveta:

Najpre, bez obzira koliko je to bolno i teško, biće bolje da nakon nekog vremena prihvatite činjenicu da vaše dete ima neke probleme. Što pre prihvatite ovu činjenicu, to ćete brže pomoći svom detetu da prevaziđe probleme.

Mislim da mi je jedna stvar najviše pomogla da živim i nosim se sa svim poteškoćama koje su mi se našle na putu - to je ljubav koju osećam prema svom detetu. Shvatila sam da je, bez obzira koliko mi je teško, ispred mene samo jedno nedužno i malo stvorenje koje je bespomoćno, kome je potrebna moja pomoć, koje bezgranično volim i za koje snosim veliku odgovornost. Moje dete nema nikog prečeg na ovom svetu, i nikoga ko ga voli tako iskreno kao ja... ”

„...Čekala sam predugo rođenje svog deteta… Ali, kada se moja ćerka rodila, zagrlila sam je čvrsto po prvi put i shvatila da nešto nije u redu. Moj život je tu stao, da bih tada započela neki drugi život, beznadežnu budućnost i beskonačna lečenja. Ljudi oko mene su me neprekidno ubeđivali da neću moći ništa da promenim, da su svi moji napori beskorisni, da se bolest ne može izlečiti i da je jedini način da se odreknem deteta... Ali, kada bih gledala u to nedužno i bespomoćno stvorenje, shvatila bih da nemam dovoljno snage da donesem tu odluku, da tom malom detetu treba pomoć i nega i da niko drugi ne može to uraditi bolje od mene...

PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU - 05

Danas mogu ponosno reći da nisam pogrešila. Imam divnog i bliskog prijatelja – svoju ćerku, koja je uvek kraj mene i unosi svetlost u moj život. Uprkos svim mišljenjima da ona neće moći da hoda, priča i piše – ona to može! Sada ume čak i da napiše svoje ime. Mi zajedno šetamo i pričamo o različitim stvarima. Ona je moj nezamenljivi prijatelj. Zahvalna sam svim onim stručnjacima koji su me podržavali u ovim teškim vremenima i koji su mi svojim praktičnim savetima pomogli da prevaziđem sve poteškoće. Dragi roditelji, molim vas, nikad ne odustajte i ne pomišljajte da su vam sva „vrata” zatvorena. Mi, majke, imamo moćno oružje u rukama, na koje često zaboravimo - to je naša LJUBAV prema detetu... Ovo oružje može otvoriti mnoga vrata i osvojiti mnoge bitke... Danas se mogu u potpunosti smatrati srećnom majkom zato što bezgranično volim svoje dete i od prvih trenutaka njenog života, ja primam brižnu, zahvalnu i iskrenu ljubav od nje. Nikada neću odustati od svog deteta!”1

Kada se detetu dijagnostikuju vidljivi poremećaji (na primer, telesni invaliditet), ili se utvrde znaci funkcionalnog poremećaja (na primer, daunov sindrom), roditelji nisu spremni na vest da ništa neće biti onako kako su očekivali. ova vest je veoma iscrpljujuća, samim tim što je neočekivana. Stanje šoka se kod roditelja pojačava umorom i stresom koji je postojao još za vreme trudnoće. Neki roditelji opisuju tu situaciju kao preokret od srećnih očekivanja do dubokog razočaranja. drugima je potrebno mnogo napora kako bi prevazišli stres. Stanje šoka može potrajati čak danima, nedeljama, mesecima ili godinama nakon toga. Ipak, duboko u svom srcu, oni ne prestaju da se nadaju da će sve biti u redu.

Rađena su brojna istraživanja o porodicama koje imaju decu sa smetnjama u razvoju, a neka od njih2 pokazuju da one imaju sledeće osobenosti:

društveni kontakti porodica su narušeni (sa rođacima, prijateljima, lekarima, nastavnicima i ostalim stručnim licima). U takvim slučajevima, porodica pokušava da se izoluje od društva, što nije primerena reakcija. ovi roditelji izbegavaju i saradnju sa vrtićima, a u budućnosti, i sa školama. Često su i odnosi unutar porodice narušeni, i to naročito odnosi između supružnika. Po „pravilu”, položaj očeva se drastično menja. oni su isuviše osetljivi na činjenicu da njihovo dete ima probleme, i imaju osećaj da su oni i ostatak „zdravih” članova porodice „napušteni”. U najtežim slučajevima, dolazi i do razvoda. Proširenje porodice može, takođe, biti ugroženo. Par može odlučiti da nema više dece čak i u slučaju veoma malog rizika, ili mogu poželeti da ponovo dobiju dete iako znaju da postoji veliki rizik.

06 - PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU

1 Reči majke deteta sa smetnjama u razvoju 2 Semag

dosta roditelja ne prihvata odmah procenu o razvojnim smetnjama svog deteta. oni ulažu puno truda i troše značajna sredstva na preglede stručnjaka i ne prestaju da se nadaju da će ova procena biti osporena. Često postoji i nerazumevanje u vezi sa lečenjem i brigom o detetu.

1.3 Moguće poteškoće roditelja koje dolaze sa rođenjem deteta sa smetnjama u razvoju

U ovom delu Priručnika, želeli bismo da vas upoznamo sa fazama sa kojima se suočavaju porodice u kojima su rođena deca sa smetnjama u razvoju. U svom istraživanju, psiholozi su izdvojili četiri glavne faze:

1. stanje šoka, bezizlaznosti, ponekad i straha 2. odbijanje, neprihvatanje da dete ima smetnje 3. prihvatanje detetovih smetnji i depresija 4. roditelji se samostalno i svojevoljno obraćaju stručnjacima, priznajući potrebu

Posledice dugotrajnog stresa naročito utiču na roditelje. Smetnje u razvoju deteta često dovode do dubokog psihološkog zamora. Većina roditelja oseća krivicu i stid. oni imaju manje samopoštovanja i pouzdanja u sopstvene snage. Često će od okoline sakriti probleme svog deteta. Kako bi prevazišli nastalu situaciju, neki roditelji pokušavaju da izbegnu realnost. oni negiraju realnost; „... ovo nije stvarno; to je neki ludi san, nije moguće da se ovo meni dešava...” ili, je u potpunosti odbacuju; „... doktor je sigurno pogrešio; to nije dijagnoza našeg deteta...” Scenu, kada se roditeljima po prvi put saopšti da dete ima smetnje u razvoju, oni pamte veoma uverljivo, sa svim zastrašujućim detaljima. Nakon toga, suočavaju se sa periodom kada osećaju da kao da je život stao ili se okončao. ovaj period šoka nekako prolazi, a aktiviraju se i najteža osećanja. Roditelji osećaju tugu zbog gubitka deteta koje su očekivali, ali su ga, nesrećno, „izgubili“. oni se žale i postaju cinični prema životu i nepoštenoj sudbini koja im je donela ove muke. osećaju se beskorisnim, jer nisu bili sposobni da dobiju zdravo dete kao „drugi roditelji”. oni na neki način shvataju da nisu krivi za probleme svog deteta, ali jednim delom, ipak, osećaju krivicu i njihova svest nije u mogućnosti da se nosi sa ovim osećanjem.

PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU - 07

Sve izgleda veoma beznadežno. Roditelji dosta vremena provode razmišljajući o svom detetu. ono je sada razlog za njihovu patnju. I, iako samo u mislima, i samo na trenutak, oni ipak pomisle i na napuštanje deteta. Upravo pod uticajem ovih misli, povećava se osećanje krivice kod roditelja. U nastaloj situaciji, neophodan je rad psihologa sa roditeljima. Tokom tog rada, važno je da:

ponovo osete i prihvate „gubitak“ deteta i života koje su očekivali, a koje nisu dobili, pojedinačno i zajedno sa bračnim drugom; pričaju o osećanjima koja doživljavaju (ljutini, žaljenju, osećanjima krivice i stida). ova osećanja su normalna, prirodna i tipična za takve situacije; čuju da oni doživljavaju istovetna osećanja kao i drugi roditelji dece sa smetnjama u razvoju znaju da nisu loši ili okrutni, ako imaju teškoća da u prvi mah prihvate razvojne smetnje svog deteta.

1.4 Stav roditelja prema detetu sa smetnjama u razvoju

jedna grupa psihologa je istraživala i potvrdila da u onim porodicama u kojima je rođeno dete sa smetnjama u razvoju, roditelji imaju različite stavove:

Emocije: roditelji koji imaju dete sa smetnjama u razvoju su više od roditelja „tipične“ dece skloni emocionalnom odbijanju deteta. ovo dete može biti prihvaćeno i shvaćeno jedino ukoliko roditelji žele da razumeju njegove osobenosti i ukoliko imaju pozitivan stav prema njegovim potrebama za dodatnom podrškom. Mišljenje: često razmišljaju na način koji ne odgovara stvarnosti u potpunosti (previše pozitivno ili previše negativno). Veoma često, saznanja koja oni imaju o detetu, ne odgovaraju pravom stanju njegovih razvojnih teškoća. Ponašanje: nekada su, češće nego drugi ljudi, skloni da se odnose prema detetu kao prema „nesrećnom”, koje, po njihovom mišljenju, nije sposobno i nezrelo je u svemu što radi. oni ponekad čak i ograničavaju detetovu komunikaciju van porodice. Roditelji često smatraju da je budućnost njihovog deteta veoma ograničena. Sporije napredovanje i razvoj njegovih sposobnosti izazivaju negativna osećanja kod njih. zato, oni počinju da „pišu” scenario „nesposobnog” deteta i automatski stvaraju „neuspešan”, „slab” razvojni plan za dete. odbacujući neželjena osećanja kroz odbrambene mehanizme, roditelji često žive samo za tekući dan i retko razmišljaju o

08 - PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU

sutrašnjici. Nasuprot tome, trebalo bi da razvijaju „ispravan stav“ prema detetu. Kada kažemo „ispravan” mislimo na prihvatanje deteta sa njegovim teškoćama. Tada roditelji najpre vide „malog čoveka” sa osobinama tipičnim za drugu decu, a istovremeno primećuju i osobine koje su karakteristične za razvojne teškoće, što je neophodan preduslov za pravilan razvoj deteta.

1.5 Kratak opis nekih razvojnih teškoća

U Priručniku često koristimo pojam „smetnje u razvoju”. U nastavku se nalaze kratki opisi nekih karakteristika „smetnji u razvoju” koji će vam pomoći da dobijete kratku informaciju o svakoj od njih.

Autizam – opšti poremećaj razvoja

Autizam je vrlo složen poremećaj u razvoju mozga, koji karakteriše slaba ili nikakva komunikacija sa okolinom, i ponašanja koja se često ponavljaju. Kod autizma nema smanjenja ili povratka na početno stanje i on se ravnomerno razvija. dok su kod neke dece uočljiva teža oštećenja poput mentalne nerazvijenosti, izraženog ćutanja, ponavljajućih radnji (kao što je lupkanje rukama ili ljuljanje); kod drugih s blažim oštećenjima može postojati neobično ponašanje u društvenim situacijama i komunikaciji sa drugima.

Faktori rizika za pojavu autizma su: genetski poremećaji, poodmakla dob za materinstvo, trajanje trudnoće i neka oštećenja koja nastaju za vreme porođaja.

Roditelji su najčešće ti koji prvi uoče poremećaje u razvoju deteta i to u prvoj ili drugoj godini života. otprilike polovina roditelja dece s autizmomom neobično ponašanje svoje dece primeti do starosti od 18 meseci, a oko četiri petine do 24 meseca. ove bebe najpre izdvaja oštećenje pažnje, odnosno, ako roditelj uperi prstom i kaže “Gledaj!”, dete neće reagovati ili će gledati u prst.

Rano otkrivanje autizma je veoma bitno za dalji tok života, jer detetu daje mogućnost da stekne određene socijalne veštine i samostalnost.

PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU - 09

Glavni problem kod autistične dece je odsustvo društvenih veština, koji se uočava još u ranom detinjstvu. Autistične bebe slabije reaguju na stimulaciju (reči, dodire, osmehe, gestikulaciju...) osoba iz okruženja, manja je reakcija gestovima, osmehom i pogledom i slabije odgovaraju na oslovljavanje imenom. Kod mlađe dece s autizmom često nedostataje kontakta očima, govora tela i sklona su korišćenju tuđe ruke ili tela kao pomagala. Takođe, učestalo slaganje objekata može ukazivati na autizam.

deca sa autizmom, stara tri do pet godina, neće spontano prilaziti drugima, odgovarati na emocije i oponašati druge ljude. Međutim, ona mogu razviti privrženost prema negovateljima (obično jedan ili oba roditelja). ova deca ne vole da budu sama, ali imaju problem kod sklapanja i održavanja prijateljstava. za njih je merilo prijateljstva kvalitet, a ne broj prijateljstava. Manji deo dece s autizmom je sklon agresiji nad drugima i samim sobom (u oko 30 % slučajeva, deca mogu ispoljiti agresivno ponašanjeu u kraćim intervalima).

Neki od uobičajenih znakova kod dece, koji ako se uoče zahtevaju stručnu pomoć:

Nema “brbljanja” do 12 meseci Nema gestikulacije (upiranje prstom, mahanje rukom pozdravnih poruka i sl) do 12 meseci Ne progovara ni jednu reč do 16 meseci Bez spontanih fraza od dve reči do 24 meseca Gubitak bilo koje jezičke ili socijalne veštine u bilo kom uzrastu.

Cerebralna dečja paraliza (CDP)

ovo je grupa motornih poremećaja, koja je praćena slabim ili nikakvim upravljanjem nervnog sistema i mozga. To je poremećaj položaja i pokreta tela, tonusa mišića, koordinacije i osećaja ravnoteže, nastao oboljenjem ili oštećenjem delova mozga. Uz to su mogući problemi sa gutanjem, govorom, vidom, sluhom, lučenjem pljuvačke. Intelektualne sposobnosti mogu da budu umanjene, a nekada se javljaju i epileptični napadi. To je hronično stanje koje se ne pogoršava, ali nije promenjivo. Kako nije bolest u uobičajenom smislu, već stanje, nije izlečiva već se samo mogu smanjiti njene posledice.

10 - PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU

Cerebralna dečija paraliza nije nasledno oboljenje. Mogu ga prouzrokovati zarazne bolesti, upala nerva i teški udarci u glavu. Uz poremećaje govora i pokreta, CdP se može javiti i u obliku mentalnih poremećaja u razvoju. Uzroci nastanka ovog poremećaja su nasledni faktori, infekcije majke tokom trudnoće, prevremeno rođenje deteta - posebno sa malom telesnom težinom, porođajne povrede i nedostatak kiseonika kod teških porođaja, neka oboljenja mozga deteta u ranom detinjstvu dok rast i razvoj mozga nisu završeni... U prvim mesecima nema jasnih znakova, pa nije moguće odmah utvrditi postojanje poremećaja. Ako dete: ne podiže glavu; ne okreće se; ne pokazuje interesovanje za igračku ili ne može da je uhvati; ne održava sedeći položaj kada većina dece istog uzrasta to može; ne reaguje na okolinu, čak ni na majku; mišići su mu mlitavi ili u stalnom grču; teško guta hranu; preosetljivo je na spoljne nadražaje; ima nevoljne ili neusklađene pokrete, posumnjaćemo da ima cerebralnu paralizu. Na bilo koji od ovih simptoma odmah treba reagovati, odnosno odvesti dete na pregled kod lekara sa posebnom specijalizacijom iz ove oblasti koji će nakon detaljnih pregleda i dodatnih dijagnostičkih procedura utvrditi da li postoji CdP. Blagovremena dijagnostika je važna kako bi se započelo sa ranim tretmanom, jer su tada velike šanse da se stanje znatno popravi.

Daunov sindrom

javlja se usled genetskog poremećaja (poremećaja hromozoma). Iz različitih bioloških razloga ponekad se 21. par hromozoma ne razdvaja i oplođena ćelija dobija jedan hromozom više (47 umesto 46 hromozoma). U slučaju daunovog sindroma, pogođeni su skoro svi organi, tkiva i pokreti. Manifestuje se smanjenim mentalnim sposobnostima i karakterističnim izgledom: koso postavljeni prorezi očnih kapaka, mala glava, široke šake, kratak peti prst, male ušne školjke, stalno otvorena usta, crveni obrazi, nepravilan raspored zuba... Ipak, kao i svi ljudi, osobe sa daunovim sindromom se veoma razlikuju po izgledu, ličnosti i sposobnostima. Kod beba je teško odrediti u kojoj će meri imati različite vrste oštećenja koje karakterišu ovaj sindrom. U mentalnom razvoju, ova deca maksimalno dostižu nivo deteta od 8 godina. Sa daunovim sindromom su povezani i brojni zdravstveni problemi (najčešće srčani problemi i oštećenja sluha i vida), iako neke od ovih osoba imaju dobro zdravstveno stanje. Pojedine osobe sa daunovim sindromom su u stanju da se zaposle i vode relativno nezavistan život, ali većini njih je potrebna pomoć i podrška na duge staze. U većini slučajeva osobe sa daunovim sindromom žive do 50. godine, medutim neke od njih žive i preko 70 godina.

PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU - 11

Mentalna nerazvijenost, oligrofrenija

Mentalna nerazvijenost je termin za splet simptoma koju uključuju usporenost u učenju osnovnih jezičkih veština i veština koje uklučuju pokrete za vreme detinjstva, i kod odraslih za koeficijent inteligencije (IQ) značajno niži od proseka. ovaj poremećaj može nastati uz druge razvojne poremećaja ili može postojati bez njih. Nastaje usled nekih oboljenja (sifilis, rubeola majke...), porođajnih trauma ili oboljevanja u prvim godinama života, može biti nasledan.... Nivo mentalne nerazvijenosti može se odrediti na osnovu svih dostupnih informacija o detetu, uključujući kliničke podatke, prilagodljivost ponašanja i rezultate nekih testova.

Poremećaji vida

Poremećaje vida kod deteta karakterišu odsustvo vida, ograničenja vizuelnog prepoznavanja, mentalno-psihološki poremećaji. Svi ovi faktori utiču na procese formiranja i razvoja ličnosti. deca sa poremećajima vida imaju veoma razvijeno čulo sluha, čula ukusa i mirisa. Postoje dve vrste ovih smetnji: slepilo i slabovidost.

Poremećaji sluha

deca sa ovim poremećajem imaju ili veoma slabo razvijen sluh ili se radi o potpunom odsustvu sluha, što otežava razvoj govornih sposobnosti deteta. Međutim, potpuno odsustvo sluha se javlja vrlo retko. Uglavnom preovlađuje pojava „preostalog sluha” koji omogućava prepoznavanje veoma glasnih i oštrih zvukova. Ali, ovo još uvek nije dovoljno za prepoznavanje govora. Gubitak sluha kod deteta, koji nije ispravljen posebnim tretmanima, a do koga je došlo pre razvoja govora, može dovesti do gluvonemosti.

12 - PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU

2. DEO Praktične preporuke o tome kako prihvatiti situaciju

U ovom delu predstavićemo neke preporuke za koje se nadamo da će biti od koristi roditeljima/ starateljima dece sa smetnjama u razvoju. Prvi put kada roditelj shvati da se njegovo dete razlikuje od drugih i da nije isto kao ostala deca, on oseća neizrecivu tugu, koja se vremenom ne ublažava i ne povlači. ona ostaje uz roditelja i duboko utiče na svakodnevni život i porodične odnose. Baš u ovom periodu, roditeljima je potrebna pomoć i podrška stručnjaka. Verujemo da je pomoć upravo onih roditelja koji su već doživeli takvo iskustvo i našli snage da prevaziđu takve poteškoće veoma korisna. U ovom slučaju je važno razumeti da situacija nije nimalo posebna i različita - decu sa istim ili sličnim smetnjama neguju i odgajaju i druge porodice. odgovarajuća informacija koju u pravo vreme pružaju stručnjaci može dosta pomoći roditeljima da poboljšaju svoje mentalno stanje, kao i stanje celokupne porodice. Posvećenost i ljubav roditelja prema detetu su neophodni uslovi za uspešan korektivni i rehabilitacioni rad sa njim. Nemoguće je ostvariti uspeh u obrazovanju deteta bez aktivnog i zainteresovanog učešća roditelja. Sledeće preporuke bi trebalo da pomognu roditeljima da se snađu u neočekivanim situacijama i izaberu najpovoljnije rešenje.

Dragi roditelji, setite se koliko istinski volite svoje dete, koliko ste važni za njega i koliko je ono važno za vas. Budite srećni zbog toga! Nemojte misliti da je vaše dete neko ko ima probleme, već mislite na to kako se vi i vaše dete istinski volite.

Živite u sadašnjosti i ne gledajte u daleku budućnost. Prihvatite svoje dete onakvo kakvo jeste i kakvo će biti u narednim danima i nedeljama.

Uvek idite napred! Čak i ako je napredovanje previše naporno i teško, koncentrišite se na uspeh deteta. Nemojte porediti svoje dete sa drugom decom.

Budite realni! Ne tovarite sve na svoja pleća. Uvek se setite da niko ne razume vaše dete i njegove potrebe bolje od vas. Ali nemojte se odricati pomoći koju bi vam mogli pružiti rođaci, prijatelji ili stručnjaci.

PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU - 13

Ponekad se roditelji ne obraćaju stručnim službama zato što im ne veruju i smatraju da je neumesno pričati o problemima deteta. Ali upamtite da stečeno novo iskustvo može biti od velike koristi za razvoj vašeg deteta.

Ostvarite kontakt sa roditeljima čija deca imaju slične probleme. To možete ostvariti putem dnevnih sastanaka sa roditeljima ili u grupama za podršku roditeljima u kojima oni dele svoja životna iskustva, ili pak, u toku seminara i treninga ustanova/organizacija koje rade i sa/za decu sa smetnjama u razvoju.

Ne osećajte se krivim ako se ponekad ne odazovete zahtevima svog deteta. Ne možete uvek uraditi ono što dete želi. To je vaše pravo i izbor. Dete mora razumeti da svi njegovi zahtevi nisu uvek i prihvatljivi. Time će ono naučiti da poštuje i uzima u obzir želje i potrebe drugih.

Dragi roditelji! Ne sumnjajte u svoje roditeljske sposobnosti. Nemojte se plašiti ako vas ponekad povedu roditeljski instinkti. Vaša je uloga nezamenljiva u životu deteta. Stručnjaci ne mogu razumeti vaše dete bolje nego što vi možete. Samo zdrava saradnja između vas i stručnjaka (iz razvojnog savetovališta, centra za socijalni rad, škole...) može dovesti do pozitivnih rezultata.

2.1 Lične potrebe roditelja

Mnogi mladi roditelji, naročito majke, smatraju da deca oduzimaju gotovo sve njihovo vreme. Kada deca porastu, oni pokušavaju da pronađu vreme za svoja interesovanja i zabavu. Na primer, bave se sportom, idu u salon lepote, nađu vreme za čitanje i slične aktivnosti. Roditelji dece sa smetnjama u razvoju često čak i ne pokušavaju da pronađu vreme za svoje lične potrebe, jer se osećaju krivim kada se udalje od dnevnih potreba svog deteta i provode vreme u razonodi. Po njihovom mišljenju, takvo ponašanje je neprihvatljivo, egoistično i neuviđavno.

Dragi roditelji! Ne zaboravite na sebe. Vaše lične potrebe mogu izgledati bezvrednim u poređenju sa potrebama vašeg deteta, ali budite sigurni da će, ukoliko s vremena na vreme možete da se odmorite i obnovite svoje snage, to biti od koristi vašem detetu. Imaćete više samopouzdanja, bićete osveženi i borbeniji, pa ćete i svom detetu moći da pružite više.

14 - PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU

2.2 Druga deca u porodici

oni roditelji koji imaju još dece u porodici, često ne postupaju jednako prema svima. očigledno, dete sa smetnjama u razvoju traži više pažnje i vremena. Ponekad roditelji provedu sve svoje vreme sa ovim i ne poklanjaju pažnju njegovoj braći i sestrama. ova druga deca se mogu osećati uvređeno, napušteno i mogu imati odbojan stav prema roditeljima, što može narušavati njihove odnose duže vremena, pa čak i čitav život. Važno je pronaći vreme i način i za druge članove porodice, pokazati im da ne prestajete da ih volite i brinete o njima. Nije dobro rešavati probleme jednog deteta zanemarujući potrebe drugog.

Dragi roditelji! Uvek upamtite da dete ne živi u izolaciji, već u okviru porodice (sa ocem, majkom, braćom, sestrama, dedom, babom...). Sve strane osećaju i učestvuju u porodičnim odnosima. Dobri odnosi između članova u porodici mogu pozitivno uticati na razvoj deteta.

2.3 Odnosi između supružnika

U porodici koja ima dete sa smetnjama u razvoju otac se često oseća manje neophodnim, jer jaki emocionalni i fizički odnosi između majke i deteta postaju dominantni. S druge strane, majka više brine i doživljava veći stres, jer je ona ta koja nosi najveću odgovornost za dete. Majke često osećaju da su sva „vrata” („vrata srećnog materinstva”, „vrata profesionalne aktivnosti”), koja vode prema budućnosti zatvorena. očevi, po pravilu, nastavljaju da rade kao što su to činili i pre rođenja deteta, i zato i nisu zabrinuti da će dete uticati na njihove profesionalne aktivnosti. Žene su osetljivije od muškaraca i češće pričaju o emocijama. društveno je prihvatljivo da žene mogu da pričaju o osećanjima, da protestuju, plaču, negoduju, a da muškarci to ređe čine. Svako od roditelja prevazilazi stresne situacije na svoj način i ta činjenica može poremetiti njihove odnose. I majci i ocu je potreban neko ko ih razume. Ponekad detetove smetnje mogu dovesti do tenzije između njih. Vrlo često, roditelji i nesvesno krive svoje dete zato što misle da je ono prouzrokovalo sve poteškoće sa kojima se suočavaju u braku. ova tenzija utiče na njihove odnose, unosi razdor, nerazumevanje i porodične nesuglasice koje bi se u drugim okolnostima lakše mogle rešiti. Većina ljudi smatra da se ne treba svađati sa nekim ko je povređen. zato se i roditelji često osećaju krivim što se često svađaju. Mnogi parovi čak i ne znaju i ne razumeju da je ljutnja neophodan i nedeljiv sastojak tuge. ona je usmerena ne samo prema partneru, već i prema Bogu, veri, sudbini, lekarima, okruženju i drugima. Međutim, roditelji u dosta slučajeva nemaju priliku da ovo osećanje na neki način i izraze.

PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU - 15

Roditelji treba da znaju da je njihova ljutnja „normalna i prirodna” u svakodnevnim situacijama. oni treba i da: pokušaju da razgovaraju jedno sa drugim o svojim osećanjima i uveriće se da nisu sami; nikada ne prihvataju nešto previše lično, jer će posle nekog vremena razumeti da je ljutnja upućena prema neočekivanoj situaciji, a ne prema partneru i opraštaju jedno drugom. Njima će verovatno biti potrebna podrška da bi jedno drugom pokazali i negativna i pozitivna osećanja.

Dragi roditelji! Poštujte stavove i osećanja svog supružnika. Majke često misle da niko ne razume njihovo dete bolje od nih samih. Drage majke, upamtite da je i uloga oca veoma velika i važna u podizanju deteta.

Drage majke! Takođe, imajte na umu i činjencu da svaka osoba prevazilazi teškoće na svoj način. Možda vaš suprug uglavnom ne ume da izrazi svoja osećanja ili ih izražava na različit način. Ali, to ne znači da on pati manje od vas.

Dragi roditelji! Pokušajte da pomognete jedno drugom i podelite porodične odgovornosti. Budite spremni na drastične promene u vašem načinu života. Budite spremni da objektivno procenite nastalu situaciju i da iznova postavite prioritete u životu.

Pokušajte da pronađete vreme da razgovarate bez prisustva dece. Setite se da pored roditeljske uloge, imate i supružničke uloge. Brinite jedno o drugom. Više nego ikad, sada će vam biti potrebna nega i pažnja. Nastavite da se volite i usrećujete jedno drugo.

2.4 Ponašanje i stavovi okoline prema vašem detetu

Roditelji su vrlo često izolovani od okoline, naročito u početku, kada niko ne zna za razvojne smetnje njihovog deteta, a oni sami se još uvek nisu prilagodili na njihovo postojanje. Neke majke ne žele da idu u šetnju sa svojim detetom, jer ne znaju kako da se ponašaju kada se sretnu sa rođacima i poznanicima. Neki roditelji više vole da budu izolovani, jer smatraju da ih drugi neće razumeti, da su usamljeni i da ljudi koji ih okružuju ne treba da znaju za njihovu tragediju.

Dragi roditelji! Ne izbegavajte komunikaciju sa okolinom. Uvek se setite nepisanog pravila: „Ako je teško promeniti stav ljudi prema vama, promenite vi svoj stav prema njima”. Ponekad je potrebno puno vremena da ljudi prihvate vaše dete onakim kakvo ono jeste.

16 - PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU

Nemojte donositi preuranjene zaključke o stavovima okoline. Ne dešava se obavezno da oni komentarišu ili misle da je vaše dete neobrazovano ili nevaspitano ukoliko ono pokaže „drugačije“ ponašanje od uobičajenog. Kada ljudi uporno gledaju „u zaprepašćenju“, može biti da je to samo interesovanje. Ili možda saosećaju sa vama ili žele da vam nekako pomognu.

2.5 Formiranje i razvoj odnosa između roditelja i deteta

Kao što je već rečeno, roditelji deteta sa smetnjama u razvoju obično u početku nisu u mogućnosti da pronađu način da se izbore sa tom situacijom. Ali, postepeno počinju da provode više vremena sa svojim detetom. Pozitivna osećanja prema detetu se neprekidno produbljuju, naročito kada dete počne da reaguje na svoje roditelje. Kada dete pogleda majku ili oca, primeti ih, odreaguje na njih i osmehne im se, roditelji se razneže i požele da ga zaštite. oni shvataju da, iako nisu želeli takvo dete, ono se rodilo i potrebna mu je roditeljska briga. U redovnoj komunikaciji sa svojim detetom, mnogi roditelji shvataju da je najteži period završen i da je deo prošlosti. oni primećuju da dete postiže i prve uspehe: ono drži glavu, smeši se, posmatra neki predmet. Sve ovo im daje nadu u budućnost, a ovi mali i nesigurni napori da komuniciraju sa detetom mogu biti osnova za duboku ljubav i uzajamnu privrženost. Ali, ipak, još uvek je dug i izazovan put koji predstoji. Tuga i ljutnja ne nestaju, a nova osećanja se javljaju: istinska ljubav prema detetu i prihvatanje njegovih potreba za dodatnom podrškom. Kada se to desi, roditelji deteta sa smetnjama u razvoju, više nego ostali roditelji, pokušavaju da upoznaju sebe. oni pokušavaju da razviju nove osobine ličnosti: odlučnost, flekisibilnost, istrajnost, zrelost, inicijativu, strpljenje, odgovornost, kreativan pristup prema životu, itd. Kako dete raste, osećanje privrženosti se povećava i kod deteta i kod roditelja. Roditelji su spremni da ulože mnogo napora i žrtvuju sve za sreću svog deteta.

2.6 Šta je važno upamtiti u ophođenju sa detetom sa smetnjama u razvoju?

PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU - 17

Dajte svom detetu više vremena da odgovori ili odreaguje na uputstvo.

Kada se igrate ili razgovarate sa svojim detetom, dajte mu vremena da odgovori. Često se roditelji okrenu i nastave da rade nešto drugo, ne čekajući neko vreme da dobiju odgovor deteta. U poređenju sa drugom decom, detetu sa smetnjama u razvoju treba više vremena da nešto uradi ili da odgovori na pitanje. Na primer, dete sa cerebralnom dečjom paralizom ima poteškoće u kontrolisanju pokreta lica ili očiju, što je veoma uočljivo kada dete želi da se nasmeje – treba mu dosta vremena. Kada se igrate sa detetom i čekate na njegov odgovor, sačekajte onoliko koliko vas vaš instinkt navodi. Budite strpljivi koliko god je to moguće.

„Moja ćerka je imala 4 godine kada je utvrđeno da pati od autizma. Mislila sam da je budućnost moje porodice izgubljena. Mislila sam da nikada neće progovoriti, da neće razumeti ni mene ni okolinu. Ali, pridružile smo se jednom od dečjih centara, gde su, zahvaljujući radu stručnjaka, moje strpljenje, upornost i komunikacija sa ćerkom postali mnogo lakši. U početku sam joj često ponavljala iste jednostavne zahteve i obično sam mislila da je to uzaludan posao. Ali, vremenom, videla sam rezultate svog napornog rada. Sada sa sigurnošću mogu da tvrdim da moja devojčica razume šta govorim, prepoznaje moja uputstva i reaguje na njih. dragi roditelji, deleći svoja iskustva sa vama, ja želim da vas ohrabrim da nikada ne očajavate ponavljajući iste zadatke i uputstva, jer samo svojim strpljenjem, upornošću i posvećenošću, možete postići neke rezultate.”3

18 - PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU

Da bi vaše dete reagovalo na neke signale ili da bi moglo da ih razume, biće potrebno da ponovite neku reč ili radnju nekoliko puta.

Aktiviranje svih čulnih organa naročito je važno za dete sa smetnjama u razvoju

3 Iskaz majke devojčice sa autizmom

Na primer, ako razgovarate o voću, pokažite ga detetu, pružite ga, dozvolite mu da ga dodirne, pomiriše, igra se sa njim i pojede ga. Na taj način, dete lakše prepoznaje pravi objekat nego onda kada je on samo prikazan na slici. Mnogo je lakše zapamtiti ono što vidimo, dodirnemo ili sami pokušamo da uradimo.

Ako vaše dete ima poremećaj mišljenja ili nedovoljno razvijene veštine komunikacije, ono će imati poteškoće da razume i prepozna šta se dešava oko njega. dnevne aktivnosti ove dece treba da budu planirane prema jasnom i nepromenjenom rasporedu i ne treba praviti velike promene u njemu. Na primer, preporučuje se da se dete budi, jede ili ide na spavanje u isto vreme. Ukoliko dete ima problema sa vidom, ne treba pomerati nameštaj u sobi. Pre ili kasnije, biće potrebno da ono uđe u tzv. „veliki svet”, i zbog toga je važno da se u početku života smesti i prilagodi u svojoj kući, u kojoj postoji poredak i stabilnost, koji mu daju samopouzdanje i osećanje sigurnosti. Pored toga, treba mu pojasniti pravila ponašanja, na primer: ono može jesti samo za stolom.

Ponekad roditelji zastanu kada dete stekne neke nove veštine i pogrešno pretpostave da je to njemu dovoljno za život zanemarujući razvijanje novih veština i sposobnosti. Sa druge strane, dete je ličnost koja mora da se razvija prema svojim individualnim sposobnostima. Sticanje većeg broja veština pozitivno će uticati na održavanje postojećih i spontani razvoj novih veština, iako između njih ne mora biti neke očigledne povezanosti. Na primer, razvoj komunikacionih sposobnosti pomoći će detetu da bolje razume emocije ili reakcije drugih.

PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU - 19

Dragi roditelji! Nemojte prestati sa podučavanjem deteta novim veštinama, već krenite dalje prema novim postignućima.

Uradite sa svojim detetom sve planirane zadatke i vežbe.

Deca sa smetnjama u razvoju vole stabilnost u svom okruženju i jasno uređen dnevni raspored koji im uliva poverenje i pruža osećanje sigurnosti.

Dragi roditelji! Ako zatražite od deteta da uradi neku vežbu ili zadatak, a ono ne želi to da uradi, onda, najpre vi to možete uraditi umesto njega i zainteresovati ga da vas prati: „U redu, onda će majka to uraditi.” Dete mora da shvati šta želite da ono uradi. Ako slegnete ramenima, okrenete se i odete, dete će shvatiti da to i nije tako važno ili da njegov trud nije neophodan bilo kome i da niko nije ni zainteresovan.

Ali, morate razumeti da ne treba uvek da radite sve umesto svog deteta!!!

2.7 Osetite svoje dete

Roditelji često počinju da porede dete sa drugom decom istog uzrasta i zaboravljaju na ličnost deteta. Nasuprot tome, trebalo bi da se trude da ga što bolje upoznaju: igrajući se sa njim njegove omiljene igre; ponavljajući detetove pokrete i radnje; ulaskom u njegov unutrašnji svet - razumevanjem, prihvatanjem i poštovanjem njegovih osećanja, raspoloženja i želja. Roditelji ne bi trebalo da pokušavaju da dete odmah „uklope“ u svoja očekivanja već da pokušaju da posmatraju svet njegovim očima. Poželjno je i da oni gaje nade i da veruju u pozitivna i optimistična predviđanja. Iako nešto ne krene dobro, treba da nastave da podržavaju svoje dete. Ako klonu i veruju da ništa ne može uspeti, u tom slučaju ni dete neće imati motivacije da napreduje. Na roditeljima je i da, u skladu sa preporukom stručnjaka, prave i sa detetom realizuju individualni plan: fizičkih aktivnosti, učenja, igara... Pri tom, treba da budu koncentrisani na svaki mali ostvareni rezultat i ne očekuju velike rezultate na početku.

20 - PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU

Dragi roditelji! Uvek upamtite da niste nastavnik u školi koji je odgovoran za neprekidno učenje. Vaša nezamenljiva roditeljska ljubav je

najvažnija za vaše dete. Bez obzira kakvo je vaše dete, vi ga volite onakvo kakvo jeste i često ponovljajte:

„Učini koliko možeš i to će biti dovoljno”

2.8 Neke preporuke roditeljima o tome kako da razgovaraju i da se ophode prema detetu sa smetnjama u razvoju

dragi roditelji, razgovarajte sa detetom jasno i razumljivo. Nemojte koristiti složene rečenice; pričajte na način na koji ono može lako da vas razume. Na primer: umesto da kažete: „Želela bih da prestaneš da udaraš po stolu tim nožem” možete reći: „Ne udaraj.” Ili drugi primer: umesto „zašto ne želiš da staviš kocke u ovu korpu” možete samo reći: „Stavi kocke ovde.”

deca prepoznaju visoke zvuke mnogo lakše neko niske. zato roditelji koji imaju malu decu instinktivno pričaju sa njima glasno. Govorite glasno svom detetu, iako su već odrasla.

Razgovarajte sa svojim detetom melodičnim i pevajućim glasom. Koristite različitu visinu i boju glasa, kako biste privukli njegovu pažnju.

obratite pažnju na ton vašeg glasa i na izraz lica, koji treba da bude u skladu sa rečima koje izgovarate. Na primer, ako majka kaže svom detetu „Ne”, ali se u isto vreme smeši, dete se zbuni i ne zna šta da misli.

Koristite jednostavne pokrete dok pričate. To će pomoći detetu da vas bolje razume.

Kada dete sa vama komunicira govorom ili pokretima, odmah mu odgovorite govorom, pokretom ili osmehom. dete mora biti sigurno da ga razumete i da ono može lako da komunicira sa vama na svoj način.

Ne pokušavajte odmah da ispravite detetov govor ako ono nepravilno izgovara glas ili neku reč. Takav pristup ili česte primedbe mogu stvoriti tenziju, zbunjenost i strah zbog neispravnog govora. Možete samo reći „da” i ponoviti ono što dete želi da kaže. Na primer, ako dete kaže „vo-vo”, samo mu odgovorite: „da, voda”.

Pevajte često svom detetu. Neka deca se suočavaju sa poteškoćama u razumevanju uobičajenog govora, ali na pevanje reaguju mnogo lakše...

PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU - 21

RAZVOJ IGROVNIH AKTIVNOSTI KOD DECE SA SMETNJAMA U RAZVOJU PREDŠKOLSKOG UZRASTA K.H.Mirzoyan

3. DEO

Kratak uvod u trening igrovnih aktivnosti

Igra je jedna od najlepših aktivnosti dece, i ona ima neprocenjivu ulogu u njihovom mentalnom, fizičkom, estetskom, emocionalnom i etičkom razvoju, kao i u razvoju njihovog identiteta. Igra je i jedan od puteva ka osamostaljivanju, te samim tim ima jedinstveno mesto u životu svakog deteta. To je prirodan proces u kome prirodni uslovi omogućavaju detetu da lako reaguje i pokaže svoje emocije, raspoloženja i želje. Tada je ono ravnopravno sa drugom decom i može da sarađuje sa njima.

Interesantne i dobro organizovane igre i zanimljive igračke su važan deo u obrazovanju i vaspitanju dece. Kao takva, igra:

je sredstvo organizacije učenja (igranje proširuje, unapređuje i jača znanje dece); doprinosi stvaranju tima i razvoju timskog rada; pospešuje razvoj individualnih osobina i kreativnosti dece; pomaže u rešavaju osnovnih problema u komunikaciji sa drugima, sticanju novih veština, saznanja i formiranju mišljenja o različitim stvarima i pojavama; neguje prijateljstvo, brigu prema drugima, samokontrolu i poštovanje mišljenja drugih; doprinisi fizičkom razvoju deteta.

obogaćivanjem igara sa epizodama iz stvarnog života, dete doživljava stvarni život i formira svoj stav prema okolnom svetu. opažanja stvarnog sveta se učvršćuju, pojašnjavaju i iznova se dešavaju u igri. Igre prikazane u Priručniku organizuje i vodi odrasla osoba (roditelj, vaspitač, nastavnik, obučeni volonter...), koja će u daljem tekstu biti označena kao Voditelj. Igre su koncipirane tako da, uz veštinu voditelja, mogu biti prilagođene ravnopravnom učešću dece sa smetnjama u razvoju, što će doprineti njihovom uklapanju u zajednicu i stvaranju klime međusobne tolerancije i solidarnosti.

22 - PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU

Kada organizuje igru, voditelj treba da je prilagodi tako da poštuje individualnost svakog deteta, tako što će da vodi računa da:

zadovolji interesovanja svakog deteta; svako dete može da izrazi svoje veštine i sposobnosti; sva deca mogu da komuniciraju (rečima, dodirom, pogledom, pokretom) sa svojim vršnjacima; treba lepo da ukrasi okruženje koristeći svetle i izražajne boje, odgovarajuću odeću i igračke; njegov glas i pokreti treba da odgovaraju temi date igre. Sve će to ohrabriti decu da učestvuju u igri i u potpunosti se izraze; uzimajući u obzir dobre osobine deteta, otkriva njegove slabosti i pomaže da se one umanje. Na primer, ukoliko dete voli da slika, ali ima poteškoća u prepoznavanju boja, ne ume da broji ili da razlikuje velike i male stvari, onda je moguće da ono uz pomoć svojih slika nauči da raspoznaje boje, stekne veštine brojanja, sposobnost razlikovanja velikih i malih stvari, i tako redom; što češće menja igračke, kako bi igre učinio interesantnijim pri čemu treba podsticati decu da u tome učestvuju.

Igre su prikazane u tri nivoa, od jednostavnijih ka složenijima. Svaki nivo igara ima svoje tri podgrupe (didaktičke, igre uloga i igre akcije), s tim što se na poslednjem nivou javlja i posebna podgrupa igara, slična igrama uloga – pozorišne igre (Slika 1.)

PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU - 23

Slika 1: Vrste igara

Kreativne, Igre uloga

Igre sa pravilima

Mobilne igre

Zabavne igre

Didaktičke, Konstruktivne

Igre Igre uloga Pozorišne Igre

IGRE

Opšta uputstva o igrama:

Pre planiranja igre, voditelj treba u potpunosti da je razume. Bitno je da on shvati koja je njena svrha i koje veštine i sposobnosti treba da razvija kod dece. Igre imaju različite ciljeve, na primer, jedna pomaže deci da upravljaju svojim ponašanjem, druga razvija govor, pamćenje i mišljenje, treća pospešuje fleksibilnost i uzdržanost, samokontrolu. Rad sa decom treba da počne od jednostavnih igara postepeno ih pretvarajući u složenije. Voditelj treba da nastoji da uključi u igru svu decu podjednako, izražavajući brižan stav prema svakom od njih, što daje dobar primer deci. Voditelj treba da stvori pozitivnu atmosferu, i da organizuje igre uzimajući u obzir specifičnosti: uzrasta dece, njihovih interesovanja, sposobnosti i motivacije. Kako bi deca u potpunosti razumela igru, neophodno je jasno im objasniti njena pravila i sadržaj. objašnjenja treba da budu kratka, jasna, lako razumljiva i ispunjena emocijama. Ukoliko je neophodno, treba ih često ponavljati i objašnjavati, prateći objašnjenja pokazivanjem i primerima. Stalna podsećanja i objašnjenja, korak po korak razvijaju sposobnost kod dece da pravila treba poštovati i izvršavati, a u tome ih dodatno ohrabruje i to što uočavaju da dete koje ih najviše poštuje pobeđuje u igri, a samu igru čini zanimljivijom. Pravila igre treba da budu takva da omogućavaju deci da budu fleksibilna, aktivna i da ispoljavaju emocije. Ako je igra komplikovana, objašnjenje treba pružiti i kroz dodatne primere. Voditeljev glas u toku objašnjenja igre veoma je važan i treba da bude prirodan, veseo i prijatan. Važno je da voditelj nauči decu da se slušaju međusobno i da na neko pitanje, iako je ono upućeno svima, odgovor daje samo jedno dete izgovarajući jasne i razumljive rečenice. Kada bira igračku, voditelj treba da vodi računa o njenoj neškodljivosti, za decu, kao i o estetskom izgledu predmeta. dAKlE, PREdMETI KojI SE KoRISTE U IGRI, MoRAjU BITI BEzBEdNI Po dECU!!! Poželjno je da deca u toku igre angažuju što više čula. Voditelj treba da uočava slabosti deteta i igru (ili njene delove) organizuje tako da doprinosi njihovom ublažavanju, oslanjajući se na njegove snage. Na primer, u toku igre u kojoj učestvuje dete sa poremećajem sluha, preporučljivo je da se koriste velike, obojene i svetle igračke (lopte, krugovi i kocke).

24 - PRIRUČNIK zA RodITEljE dECE SA SMETNjAMA U RAzVojU

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 58 str.