Reakcija na kriminalitet, Ispiti' predlog Kriminologija
danijel-savic-1
danijel-savic-1

Reakcija na kriminalitet, Ispiti' predlog Kriminologija

103 str.
63broj poseta
Opis
Drustvena reakcija na kriminalitet
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 103
ovo je samo pregled
3 prikazano na 103 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 103 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 103 str.
ovo je samo pregled
3 prikazano na 103 str.
Microsoft Word - ISTORIJSKI RAZVOJ DRUŠTVENE REAKCIJE NA KRIMINALNO PONAŠANJE.doc

UNIVERZITET U NIŠU

PRAVNI FAKULTET NIŠ

M A S T E R R A D

TEMA: ISTORIJSKI RAZVOJ DRUŠTVENE REAKCIJE NA KRIMINALNO PONAŠANJE

Mentor: prof. dr Miomira Kostić Student: Anita Ilić

Niš, 2013

2

Demokratija proizvodi demokratske zakone, tirani proizvode autokratske zakone i tako dalje. Sa formiranjem zakona određuje se, šta je dobro za subjekte i šta služi njihovim interesima. Ko krši zakone,

označavaju ga kao grešnika i kažnjavaju ga. “ Platon “Država”

3

S A D R Ž A J

UVOD .......................................................................................................... 4 1.PERIOD PRIMITIVNE REAKCIJE ....................................................11 2. Period države-javne reakcije na kriminalitet..............16

3.Kažnjavanje u starom veku ......................................... 21

4.Kažnjavanje i pravni izvori kazni u srednjem veku... 36

5.Kažnjavanje u novom veku .......................................... 57

6.Istorijski razvoj krivičnih sankcija u Srbiji................ 68 6.1 Izvršenje krivičnih sankcija do 1918. Godine................. 68

6.2Izvršenje krivičnih sankcija u Kraljevini Jugoslaviji...... 76

6.3Izvršenje krivičnih sankcija od 1945. do 2000. godine......81

6.4 Izvršenje krivičnih sankcija od 2000. godine do danas... 87

7.Zaključak.........................................................................97

8.Literatura.......................................................................106

4

UVOD

Krivične sankcije su krivičnopravne mere koje se s ciljem suzbijanja kriminaliteta

primenjuju prema učiniocu protivpravnog dela koje je u zakonu predviđeno kao krivično

delo na osnovu odluke suda donete u sprovedenom krivičnom postupku. 1

Iz ove definicije krivičnih sankcija proizilazi njihova osnovna obeležja i to: a) cilj

krivičnih sankcija je suzbijanje kriminaliteta, b) one su po svojoj prirodi pre svega

represivnog, ali i preventivnog karaktera, v) primenjuje se prema učiniocu protivpravnog i

u zakonu određenog krivičnog dela, g) moraju biti predviđene zakonom, d) konkretizuju se

u krivičnom postupku.2

U najranijem periodu sankcije su imale jedan jedini cilj – retribuciju. Zastrašiti i

kazniti tako da se niko ne usudi da ponovo izvrši nedozvoljeno delo. „Ako je krivično delo

zlo koje je učinilac svojom slobodnom voljom naneo drugom licu, ili društvu, imperativ

apsolutno pravde je da se i njemu zbog učinjenog krivičnog dela nanese zlo.“3 Međutim,

vršenje zločina nije umanjeno na ovakav način. Uočava se potreba i neophodnost da se

zaustavi vršenje zločina. Kazna dobija jedan novi cilj „kažnjava se da se ne bi grešilo, a ne

zbog toga što se zgrešilo.“4 Iako, je potreba za prevencijom uočena dosta rano, početkom

XVIII veka, retribucija nije iščezla ni kasnije. Sa njom se društvo suočava i u XX veku, što

opravdava postojanje smrtne kazne. Međutim, društvu se javlja jedan problem koji nije

zanemarljiv. Šta učiniti sa bivšim osuđenicima, kako ih ponovo vratiti društvu i prilagoditi

društvenoj zajednici uz obavezu poštovanja društvenih normi? Tada se javlja novi cilj

sankcije, javila se rehabilitacija (resocijalizacija). Teorija rehabilitacije zasniva se na

verovanju da može da se predvidi kada su zaista prestupnici rehabilitovani i spremni da

izađu iz zatvora, ili da prekinu s programom tretmana.5 Naime, to nije jedini problem koji

se javlja nakon izvršenog krivičnog dela. Adoptirati i odvratiti izvršioca krivičnog dela s

1 Ignjatović, A., „Krivično pravo“, opšti deo, Alfa-graf NS, Novi Sad, 2007. godine, str. 116. 2 ibidem 3 Konstantinović Vilić, S., Kostić, M., „Penologija“, SVEN, Niš, 2011. godine, str. 59. 4 ibidem 5 Konstantinović Vilić, S., Kostić, M., op. cit., str. 68.

5

puta kriminaliteta bio je veoma važan zadatak, ali se s druge strane zanemarivala narušena

ravnoteža. Bilo je potrebno izvršiti reparaciju i uspostaviti bolji odnos između prestupnika i

žrtve. Osim ovog cilja, restorativna pravda je želela da izbegne osvetu koja se i nakon

izvršene kazne vrlo često javljala.

Vrsta sankcije, kao društvene reakcije, zavisila je od lestivice razvoja ljudskog društva. Napredovanje u razvoju ljudskog društva nije bio nimalo lak i jednostavan proces.

Ljudsko društvo otpočinje svoj razvoj sa postankom prvobitnih ljudskih zajednica. Ono što

je važilo za te zajednice je jak osećaj solidarnosti, jednakosti, nepostojanje klasa, dok

članovi imaju iste interese.6 Sa razvojem proizvodnje i ovako uspostavljeni odnosi počinju

da se menjaju. Sa pojavom svojine „strast nad svim strastima“7 počinje nova epoha u

ljudskom društvu – civilizacija. Sve dok interesi međusobno ne budu suprostavljeni,

prvobitna zajednica uspeva da se održi. „Onda kada klasne suprotnosti ne mogu biti

izmirene, nastaje država.“8 Međutim zajednica je uspela da očuva svoje postojanje, time što

je čuvala svoje običaje. U duboku svest plemena usađeno je verovanje o njihovoj

ispravnosti, tako da su se javile i prvobitne reakcije protiv onih koji ih nisu poštovali.

Čuvarima običaja smatraju se sveštenici, koji su izricali sankcije religijskog karaktera, ali

se prema prekršiocu mogu izreći i svetovna kazna, što je najčešće bilo progonstvo.9 Naime,

zajednica je često bila na meti napada od strane drugih plemena. Sama suština opstanka

predstavlja večnu borbu u kojoj jači organizam uništava slabiji. Kao potvrda

ekvivalentnosti, javila se krvna osveta. Učinjeno zlo mora biti jednako reakciji koja će

uslediti. O tome se odlučivalo na sastancima, kojima su prisustvovali predstavnici plemena.

Ukoliko su postojale olakšavajuće okolnosti onda su se mogli dogovoriti i u materijalnom

izmirenju. U početku su vrednost materijalne nadoknade određivale „zavađene strane“.

Kasnije, sa nastankom prvih država u njenom utvrđivanju učestvuje i sama država, jer se

deo vrednosti sliva u njenu kasu. Stalno prisutan strah od prezira i ignorisanja ostalih

6 Slavnić, Lj., „Istorija pravnih institucija“, Alfa-Graf NS, Novi Sad, 2008. godine, str. 48. 7 Konstantinović Vilić, S., Kostić, M., op. cit., str. 74. 8 Citat prema: Engelsu, F., „Poreklo porodice, privatne svojine i države“, Kultura, Beograd, 1967. godine, str. 110. 9 Slavnić, Lj., op. cit., str. 62.

6

članova plemena, „uvrede Bogova“ i uprljane časti, doprinosila je da ovako uspostavljen

sistem sankcionisanja funkcioniše dosta dugo.

Period prvih država je period društvenih slojeva, ali i prvih zakona i prvih

krivičnih sankcija. Vlast predstavlja pojedinac, dok su mu ostali potčinjeni i izvršavaju

njegova naređenja. "Druga osobina je - uspostavljanje javne vlasti, koja se ne poklapa više

neposredno sa stanovništvom koje se samo organizuje kao oružana snaga. Ta posebna javna

vlast nužna je zato što je spontana oružana organizacija stanovništva postala nemoguća

otkako se društvo pocepalo na klase. Ta javna vlast postoji u svakoj državi. Ona se sastoji

ne samo iz oružanih ljudi nego i iz materijalnih dodataka: tamnica i prinudnih ustanova

svake vrste, koje nije poznavalo rodovsko društvo."10 „U početnoj fazi period državne

kazne, u njenoj teokratskoj fazi (fazi božanske pravde) smatralo se da je jedini cilj kazne

ispaštanje izvršioca krivičnih dela. Država je zabranila privatnu osvetu, ali zato sada tu

osvetu vrši vladar preko svojih organa.“11 Vrlo često se postavlja pitanje: da li je prelazak

iz gentilnog društva u državno uređenje robovlasničkog tipa predstavljao napredak? Među

istoričarima se može pronaći odgovor da je bilo neke primitivne logike,da zarobljeni

neprijatelj umesto da bude ubijen, bude pretvoren u roba, ili da dužnik kome zajam spašava

život, zalažući slobodu jer ništa drugo nema, postaje rob. Osnovno obeležje i glavna

karakteristika Starog veka je je robovlasničko društveno uređenje. U mnogim državama

Starog veka zadržali su se ostaci prvobitne zajednice i rodovskog uređenja.

Kao jedno od osnovnih obeležja pravnih zbornika predstavlja pravnu nejednakost,

što znači da se na različite društvene grupe primenjuju različita pravna pravila. Zakonici su

pod velikim uticajem religije, dok je tehnika kojom su se koristili dosta primitivna. U ovim

Zakonicima nedostaju konkretni pojmovi, dok vrlo često u njima se unose sudske odluke

(Hamurabijev Zakon). Pravo u starom veku je prožeto formalizmom, tako pravni poslovi

neće biti važeći ako nije zaključen u određenoj formi. U tesnoj vezi sa formalizmom je i

primena simbola (rukovanje prilikom zaklučenja ugovora, stavljanje burme prilikom

zaključenja braka održale su se do danas).

10 ibidem 11 Konstantinović Vilić, S., Kostić, M., op. cit., str. 80.

7

Srednji vek se prema istoričaru E. Gibonu naziva „duga noć nepismenosti i

nasilja.“ Karakteristična crta srednjeg veka je feudalno državno uređenje. Kodifikovano

krivično pravu u feudalizmu nije postojalo. Pravni izvori su nepotpuni, a vrlo često i

protivurečni. Ovakvo stanje je doprinosilo pojavi arbitrarnosti i samovolje. Ideje

zastrašivanja svakodnevnim prizorima najstrašnih pogubljenja, nalazile su opravdanja u

uticaju na druge da ne vrše krivična dela. Dakle, kazna treba da uplaši i zastraši kriminalce i

da na taj način ohrabri društvo. Za izvršenje telesnih i smrtnih kazni korišćeni su trgovi, a

postupak njihovog izvršenja je zavisio od vrste krvičnog dela i od toga ko je žrtva. Tako,

na primer, ukoliko je ubijen neko od plemićke porodice, telo je komadano i visilo okačeno

na gradske kapije kako bi uplašilo i prolaznike. Međutim, vrlo često tortura i mučenje nije

započinjala prilikom izvršenja krivičnih sankicja, već i u samom postupku. Načela

inkvizitornog postupka počinju da prodiru u sudove još u XIV veku. Osnovni cilj ovog

postupka je dobijanje priznanja okrivljenog. U članu 63. Opštenemačkog KZ (Karolina)

odluku o načinu, stepenu, surovosti i dužini ispitivanja pod torturom, prepuštena je proceni

„blagonamernog sudije“. Međutim, ni englesko srednjovekovno zakonodavstvo nije bilo

manje surovije od nemačkom. Početkom XIV veka smrtna kazna je bila predviđena za čak

220 krivičnih dela. U Rusiji se ne koristi smrtna kazna čak ni za najteža krivična dela. Knez

Vladimir je uveo smrtnu kaznu za ubistvo negde pred kraj X veka, ali ju je vrlo brzo

ukinuo, jer se „plašio greha“. Iako, se u Rusiji ne izvršava smrtna kazna u srednjem veku,

oni dosta primenjuju iracionalna dokazna sredstva.

Srednjovekovne kazne nisu uspele da smanje stopu kriminaliteta, ali zato raste

nezadovoljstvo zbog načina njihovog izvršenja i nesrazmernosti kazne i krivičnog dela.

Najpre se nezadovoljstvo javlja u radovima nekih pravnika i istoričara, a onda se plamen

nezadovoljstva proširio gotovo u svim zemljama. Političke afere, verski sukobi i protesti,

siromaštvo i kršenje osnovnih ljudskih prava dovešće do izbijanja Francuske buržoaske

revolucije. U mnogim zemljama se javljaju isti problemi, stopa kriminaliteta ne opada. Šire

se ideje popravljanja delinkvenata putem rada i humanog postupanja, najpre u radovima

Tomas Mora, a onda i Huga Grociusa, Tomasa Hobsa i ostalih. Menja se svrha kazne, koja

je umesto retribucije, odmazde i zastrašivanja, trebala da obezbedi prevenciju od

kriminaliteta. Feri je prvi ukazao da zločince treba lečiti a ne kažnjavati, dok Garofalo

8

uvodi pojam temibiliteta. Garofalo smatra da treba ispitivati mogućnost prilagođavanja

prestupnika, i istražiti uslove sredine za koju se veruje da će prestati da bude opasan.12

Krivični zakonici zadržavaju kaznu, kao instrument klasične škole, ali uvode i mere

bezbednosti za delinkvente s opasnim stanjem. Ovako uspostavljen dualistički sistem je

vremenom počeo da pokazuje svoje nedostatke. Upravo iz tog razloga, posle Drugog

svetskog rata, javile su se nove doktrine. Njihova suština je učešće zajednice u borbi protiv

kriminaliteta i upravljenost na resocijalizaciju i povratak prestupnika u društvo.

Razvoj krivičnih sankcija u Srbiji se može posmatrati na sledeći način: u periodu

do 1918. godine, za vreme Kraljevine Jugoslavije, u periodu od 1945. godine do 2000.

godine, i primena krivičnih sankcija danas. Sve do nastanka države Nemanjića, u Srbiji je

bila poznata privatna reakcija. Tada, pod uticajem vizantijskog prava, sankcije dobijaju

javnopravni karakter. Kao prvi sačuvani pravni akt, u istoriji se spominje Zakonopravilo

Svetog Save. Zakonopravilo predstavlja prevod vizantijskog Prohirona, pa su i kazne

identične njemu. Najvažniji pravni spomenik srednjovekovne Srbije je Dušanov zakonik,

koji detaljno reguliše sistem kazni i način njihovog izvršenja. Vrlo često se postavlja pitanje

da li je on bio ustav srednovekovne Srbije? Postoje različita mišljenja o tome, ali svakako je

sigurno da se u periodu ranog feudalizma u Srbiji ne može govoriti o ustavu i ustavnosti.

Međutim, po svemu sudeći ovaj dokument predstavlja klice ustavnosti u savremenom

smislu.Od kazni Zakonik poznaje smrtnu kaznu (najčešće izricanu za ubistvo), telesne

kazne kao i imovinske kazne koje su se kretale u širokom rasponu. Državni i politički

razvitak je prekinut viševekovnom turskom vladavinom. Posle Prvog i Drugog srpskog

ustanka doneti su Krivični zakonik prote Matije Nenadovića i Karađorđev Kriminalni

zakonik. Za oba ova Zakonika se može reći da su predviđala stroge telesne kazne. Prvi

potpuniji KZ u Srbiji je donet 29. marta 1860. godine, koji je predviđao sedam vrsta

glavnih kazni i četiri sporedne. Ovaj Zakonik je menjan i dopunjivan 1863. i 1868. godine

kojim su sankcije poštene jer je došlo do porasta stope kriminaliteta. Kao najznačajnija

izmena u Zakoniku je bila potpuno ukidanje telesne kazne 1873. godine. U Kraljevini Srba,

Hrvata i Slovenaca započeta je unifikacija krivičnog zakonodavsta, tako da je 27. januara

12 ibidem

9

1929. godine donet Krivični zakonik. Kao glavne kazne bile su predviđene smrtna kazna,

robija, strogi zatvor, zatvor i novčana kazna, dok kao sporedne kazne mogu se izreći

gubitak časnih prava i gubitak službe. Ovim Zakonikom su predviđene i mere bezbednosti,

a prilikom izvršenja kazne lišenja slobode bio je usvojen irski progresivni sistem. U toku

Drugog Svetskog rata na oslobođenim teritorijama doneto je više propisa kojima je

otpočelo stvaranje novog pravnog poretka. Fočanski propisi iz 1942. godine i „Krajinski

dokument“, ali njime nije bila predviđena kazna lišenja slobode. Zakon o vrstama kazni je

donet 5. jula 1945. godine je predviđao dvanaest kazni, dok su Zakonom o potvrdi i

izmenama Zakona o vrstama kazni pridodate i tri vaspitno-popravne mere. U opštem delu

Krivičnog zakonika koji je donet 4. decembra 1947. godine su bile predviđene 12 vrste

kazni, a Zakon o izvršenju kazni iz 1948. godine je usvojio model irskog progresivnog

sistema. Broj kazni je sveden na sedam Krivičnim zakonikom FNRJ iz 1951. godine, dok

su Zakonom o izvršenju kazni mere bezbednosti i vaspitno-popravnih mera po prvi put

unete odredbe o postpenalnoj pomoći. Kazne, mere bezbednosti i vapitno-popravne mere

izvršavane su po ovom Zakonu sve do 1961. godine. Ovim Zakonikom broj kazni je sveden

na pet, registar mere mere bezbednosti i vaspitno-popravnih mera je proširen, a takođe su

uvede sudska opomena i kazna maloletničkog zatvora. S druge strane, izvršenje krivičnih

sankcija u potpunosti je preneto iz nadležnosti federacije u nadležnost federalnih jedinica,

pa je u skladu s tim, SR Srbija 28. juna 1977. godine donela svoj Zakon o izvršenju

krivičnih sankcija. Novi Zakon o izvršenju krivičnih sankcija u Republici Srbiji je donet

tek 1997. godine, a razlog za njegovo donošenje je usaglašavanje pravnog sistema

Republike sa međunarodnim dokumentima univerzalnog i regionalnog karaktera. Reforma

krivičnog zakonodavstva i sistema izvršenja krivičnih sankcija u Srbiji dogodila se na

razmeđi II i III milenijuma. U skladu s tim, narodna skupština Republike Srbije je donela

Krivični zakonik 29. septembra 2005. godine, Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih

dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica, i Zakon o izvršenju krivičnih sankcija, koji su

stupili na snagu 1. januara 2006. godine. Krivični zakonik predviđa četiri vrste krivičnih

sankcija: kazne (zatvor, novčana kazna, rad u javnom interesu, oduzimanje vozačke

dozvole), mere upozorenja (uslovna osuda i sudska opomena) mere bezbednosti (obavezno

psihijatrijsko lečenje i čuvanje u zdravstvenoj ustanovi; obavezno psihijatrijsko lečenje na

10

slobodi; obavezno lečenje alkoholičara; zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti;

zabrana upravljanja motornim vozilom; oduzimanje predmeta; proterivanje stranca iz

zemlje; javno objavljivanje presude; zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenim;

zabrana prisustvovanja određenim sportskim priredbama) i vaspitne mere. Republika Srbija

se pridružila većini evropskih zemalja, koje su krivičnopravni položaj maloletnika

regulisale posebnim Zakonom. Ovim Zakonikom prema maloletnom učiniocu krivičnog

dela mogu se izreći vaspitne mere, kazne maloletničkog zatvora i mere bezbednosti

predviđene članom 79. KZ, osim zabrane vršenja poziva, delatnosti i dužnosti. Vaspitne

mere, kao najvažnije krivične sankcije namenjene ovoj kategoriji učinilaca utvrđene su

članom 11. stav 1 Zakona o maloletnim učiniocima krivičnog dela i krivičnopravnoj zaštiti

maloletnih lica. S ciljem jačanja lične odgovornosti maloletnika, ovim Zakonikom se

predviđa mogućnost primene vaspitnih naloga. Ovako uspostavljen sistem krivičnih

sankcija, još uvek pokazuje niz nedostataka u penitencijarnoj praksi. Ti problemi nisu

zanemarljivi, pa je potrebno uskoro pronaći najadekvatnije rešenje.

11

1. PERIOD PRIMITIVNE REAKCIJE

Oblici reakcije smenjivali su se po istorijskim etapama, od kojih je svaka imala

sopstvene osobine i dinamiku razvoja, čija generalizacija skoro da je nemoguća.

Čovečanstvo je otpočelo svoje napredovanje s dna lestvice, krećući se od perioda divljaštva

i varvarstva, ka periodu civilizacije.13 Morgan je ova tri etnička razdoblja podelio na tri

stadijuma (niži srednji i viši). Razdoblje divljaštva je počeo pre 60.000 godina. U nižoj fazi

divljaštva čovek se izdvojio u tropskim predelima, u srednjoj fazi čovek razvija ribolov,

pronalazi vatru i naseljava obalu, dok u višim stadijumima čovek koristi luk i strelu.

Razdoblje varvarstva je počelo pre 35.000 godina. U nižoj fazi varvarstva čovek se bavio

vrtlarstvom, u srednjoj uzgaja životinje, a na višem stupnju počinje da uzgaja bilje i

životinje. Period civilizacije počinje pre 5.000 godina. Na nižim stupnjevima razvoja

civilizacije period odgovara antičkoj civilizaciji, na srednjem stupnju period odgovara

srednjem veku, a na višem stupnju modernom dobu.

Crkveno izučavanje prava smatra da su i svet i čovek delo Božje, stoga i država i

pravo14 moraju biti zasnovani u Bogu. Još je Blaženi Avgustin govorio o dvema državama

– jednoj „božanskoj“ i drugoj „đavoljoj“ odnosno zemaljskoj državi. Njihovo poreklo

objašnjava time da su „ove dve države stvorene iz dve vrste ljubavi“. Zemaljsko carstvo

stvorila je čovekova ljubav prema samom sebi, koja je dospela do preziranja Boga.

Nebesko carstvo je stvorila ljubav prema Bogu, koja je došla do prezira prema samom

sebi. Kao prvi oblik društvenog uređenja, javljaju se prvobitne ljudske zajednice. One se

osnivaju pod uticajem dva principa: krvosrodnički princip i princip jednakosti ljudi.

13 Morgan, L., „Drevno društvo”, Prosveta , Beograd, 1981. godina, str. 28. 14 Svetovni zakoni treba da imaju za osnovu istinu i volju Božju. Ovo načelo poslužiće Tomi Akvinskom za oživljavanje učenja o prirodnom pravu i njegovom izjednačavanju sa božanskim pravom. Videti: Nikolić, D., Istorija prava stari i srednji vek“, SVEN, Niš, 2011. godine, str. 27.

12

Krvnosrodnički princip15 znači da su najvažniji osnov okupljanja ljudi

krvnosrodničke veze (stvarne ili izmišljene). Jednakost ljudi u prvobitnoj zajednici

proizilazila je iz jako izraženog osećanja solidarnosti, pojedinac je snažno uklopljen u

grupu i njene interese oseća kao svoje. U ovako ustanovljenim zajednicama, međusobni

odnosi bili su uređeni običajima, koji su bili u religijskom ruhu, a neki autori značaj pridaju

i moralu. Tako ustanovljeno pravilo ponašanja, koje je bilo obavezno za pripadnike tih

rodovskih grupa, nazivalo se primitivno pravo. Pravila koja tvore primitivno pravo su na

jednom stepenu razvoja društvene organizacije dobila i odgovarajuće mere, kao reakcije na

ponašanje kojim se ta pravila ugrožavaju. Tim merama, prebacivalo se često da su bile

sporadične, a vrlo često i magijske i religijske. Međutim, to ne umanjuje njihovu efikasnost.

Broj pojedinaca koji su kršili te običaje, a koji se danas savremenim rečnikom nazivaju

prestupnicima bio je neuporedivo manji, u poređenju sa bilo kojim danas modernijim

pravnim sistemom.

Najstarija ustanova koja se sreće u odnosima unutar jedne grupe je zabranjeno

vršenje određenih radnji ili dodirivanja određenih predmeta - tabua.16 Suština tabua je bila

uzdržavanje od činjenja onoga što se smatralo da će naškoditi. Skup svih tabua jednog

plemena, zapravo je bio zbir svih zabrana prisutnih u njemu. Sve ostalo, sve što je ostalo

neobuhvaćeno tabuom, bilo je dozvoljeno. Kršenje tabua je privlačilo za sobom reagovanje

zajednice, čije izvršenje je bilo povereno natprirodnim silama. U svetu animizma

(verovanja u duhove) i animatizma (verovanja da svaki predmet ima svoju silu, „manu“,

koju valja umilostiviti), ovakve mere su bile i više nego delotvorne. Prema Frajzeru, razlozi

za propisivanje ovih zabrana mogu se otkriti saznavanjem principa. Prema prvom principu,

tzv. zakon sličnosti razvilo se razmišljanje da uzrok liči na svoju posledicu. Prema drugom

principu, tzv. zakonu dodira, razvija se verovanje da stvari koje su bile u dodiru sa drugim

stvarima jednom, imaće uticaja čak i na razdaljini. Kako su tabui uticali na život u

15 Sjedinjavanjem dve etničke grupe najčešće je bilo putem proglašenja tih ljudi za bratstva u jednom od postojećih plemena - što znači veštačkim inkorporisanjem. Slavnić, Lj., op. cit., str. 46. 16 Ova reč je prihvaćena iz jezika polinežanskih domorodaca, a u Evropu je doneo engleski moreplovac Dzems Kuk krajem XVIII veka. Na primer, bilo je zabranjeno dodirivati telo mrtvaca, kročiti u neku šumu, izgovarati određene reči. Te zabrane su se odnosile na najraznovrsnije aspekte plemenskog života. Avramović, S., Stanimirović, V., „Uporedna pravna tradicija“, Službeni glasnik, Beograd, 2009. godine, str. 48.

13

prvobitnim ljudskim zajednicama možemo sagledati i kroz neke primere. „Kod plemena na

ušću reke Vanigele, na Novoj Gvineji, čovek koji ubije nekog smatra se nečistim sve dok

ne prođe izvesne obrede čišćenja. A kada ih prođe, on stavlja na sebe svoj najbolji nakit i

onoliko značaka koliko je ljudi pogubio; potom naoružan izađe napolje i šepuri se po selu.

Sutradan meštani kengurovom džigericom premazuju njegova leđa. Zatim on odlazi do

najbliže rečice, ugazi u nju, raširi noge i dok se pere svi mladi i neiskusni ratnici plivaju

između njegovih nogu pribavljajući tako hrabrost i snagu. Sledećeg jutra on izjuri iz kuće

potpuno naoružan i glasno uzvikuje ime svoje žrtve. Tek pošto stekne uverenje da je

potpuno zastrašio duha ubijenog, on se vraćao kući.“17

„Na Vapu, jednom iz grupe Karolinških ostrva, svaki ribar nalazi se pod najstrožim tabuom

tokom čitave sezone ribolova koja traje šest do osam nedelja. Kod Eskima Beringovog

moreuza lovac mora vrlo pažljivo da postupa sa telima mrtvih životinja, da se njihove sene

ne bi uvredile nanele kakvo zlo njemu ili članovima njegove porodice.“18

Kao čuvari ovih prvobitnih pravila javljaju se poglavice i sveštenici, koji su

izricali sankcije religijskog karatera, ali se prema prekršiocima mogla izreći i svetovna

kazna, a to je najčešće bilo progonstvo. U svom delu „Vlast u primitivnom društvu“ Piere

Clastres objašnjava ulogu poglavice u primitivnom društvu koja je bila odvojena od

institucije vlasti. Međutim, to što poglavica nema vlasti njega ne čini beskorisnim. Naime,

poglavica treba da se stara o tome da očuva društvo kao celinu, kao jedinstven totalitet, da

afirmiše njegovu posebnost, njegovu autonomiju i nezavisnost u odnosu na druge

zajednice. Drugim rečima primitivni vođa je, pre svega, čovek koji govori u ime društva

kada ga okolnosti i događaji dovedu u kontakt sa drugim grupama. Za primitivno društvo ti

drugi su uvek podeljeni u dve grupe: na prijatelje i neprijatelje. Sa prijateljima se sklapa i

učvršćuje savezništvo, a sa neprijateljima se, ako nema druge ili se donese takva odluka,

ratuje.19 To znači da konkretna uloga poglavice pre svega dolazi do izražaja u odnosima

društva sa spoljnim svetom. Takva uloga zahteva da poglavica pokaže određene

sposobnosti: veštinu i diplomatski talenat neophodne u cilju konsolidacije savezničkih

17 Videti: ibidem. 18 Diamond, A., S., “Primitive Law, Past and Present”, Routledge, London 1971., p. 32. 19 Avramović, S., Stanimirović, V., loc. cit., str. 48.

14

odnosa, od kojih zavisi bezbednost plemena; hrabrost i ratničku prirodu neophodne sa

ciljem efikasne odbrane od neprijateljskih napada, ili radi preduzimanja (ako je moguće)

pobedničkih ofanzivnih pohoda.20 Ako bi došlo do sukoba između pojedinaca, koji su

pripadali različitim društvenim grupama koje nisu bile u ratu, sukob se rešavao putem

krvne osvete. Krvna osveta21se primenjivala tako što se grupa kojoj je pripadala žrtva,

svetila se grupi kojoj je pripadao učinilac krivičnog dela (povreda ili ubistvo). Vremenom u

prvobitnoj zajednici se sužava krug lica prema kojima se primenjuje krvna osveta, tako da

dolazi do uvođenja principa taliona, koji znači da je osveta adekvatna učinjeno povredi, a

koji slikoviti izražava biblijska izreka – oko za oko, zub za zub. Na kraju se javila i

kompozicija,22 materijalna nadoknada oštećenoj strani, dobrovoljna ili obavezna, ili

otkup.23 Ravnoteža koje prestaje izvršenjem krivičnog dela, tj. sukob koji nastaje i koji

predstavlja viševekovnu zavađenost porodica, nije mogao biti rešen krvnom osvetom ili

primenom taliona. Taj sukob je bilo potrebno rešiti izmirenjem, koje je trebalo biti trajno.

Naime, hvalila je nadoknada koja se sastojala u materijalnom dobru i koja je mogla

poslužiti za razmenu. U početku, tu vrstu nadoknade su određivale zavađene strane. Strane

su se sporazumno dogovarala, a porodica onoga ko se nedozvoljeno ponašao je davala

nadoknadu porodici oštećenog. Kada visinu te nadoknade počinje da utvrđuje država, ona

počinje da gubi dotašanja obeležja i poprima obeležje današnje novčane kazne. U ovom

slučaju, država počinje da ima i poseban interes da se sukobi rešavaju na ovaj način. Deo

novca koji je utvrđivala država odlazio je u državnu kasu.24

20 Videti: http://anarhisticka-biblioteka.net/library/pierre-clastres-vlast-u-primitivnom-drustvu, pristup: 28.09.2013. god. 21 Pre formiranja država javlja se krvna osveta, a sa nastankom države počinje rat, borba između porodica se postepeno pretvara u borbu između saveza plemena, zatim između gradova državica, a kasnije između naroda ili nacija. Slavnić, Lj., op. cit., str. 50. 22 “U asirskom pravu kompozicija, to jest materijalna nadoknada koja otklanja krvnu osvetu ili primenu taliona, mogla je da usledi čak i u s lučajevima kada je za izvršeno krivično delo predviđeno sakaćenje, ili čak smrtna kazna.“ Nikolić, D., „Opšta istorija prava“ , SVEN, Niš, 2007. godine, str. 37. 23 U zajednici gde su muški odrasli članovi izuzetno funkcionalni, kao npr. kod Eskima i nekih vrsta Indijanaca, ubica je morao zameniti ubijenog u njegovoj porodici, ali su se posledice osećale u porodici ubice. Reakcija na povredu norme imala je osnovnu funkciju vraćanje zajednice u ravnotežu i tu je već uvedena ustanova kompenzacije koja postiže ravnotežu putem naknade materijalne štete oštećenoj zajednici u vidu simbola da je zajednica opet u ravnoteži, iako naknada materijalne štete igra sekundarnu ulogu. Avramović, S., Stanimirović, V., op. cit., str. 38. 24 Konstantinović Vilić, S., Kostić, M., op. cit., str. 78.

15

Ono što važi za preddržavno uređenje je to što se konflikti rešavaju bez uticaja

vladajuće strukture, a preddržavne norme sačinjavaju uređenje satkano ili skoro

neraskidivog jedinstva običaja i religije.25 Običaji nastaju dugotrajnim ponavljanjem, sve

dok ne postanu deo svesti pripadnika plemena, odnosno sve dok se ne stvori obaveza

njihovog poštovanja. Međutim, kasnije kako su se odnosi u primitivnom društvu

usložnjavali, menjali su se i običaji kojim su oni regulisani. Tako, ponavljanjem kroz neki

duži vremenski period i oni bi postajali deo tradicije tog naroda.

2. Period države-javne reakcije na kriminalitet

Evolucija ljudske vrste je ujedno i evoluija društvene organizacije. Pravnik i

etnolog Luis Morgan je u svom delu „ Drevno Društvo“ podelio ljudsku organizaciju, koja

će prethoditi nastanku države, na sledeći način: 26

 Prvi oblik ljudske organizacije predstavljao je rod. Ova grupa ljudi bila je povezana

srodstvom od strane istog, stvarnog ili izmišljenog pretka, čiji simbol predstavlja

totem roda. Kasnije se u svakom rodu izdvoji rodovski starešina, čija je uloga bila

da zastupa rod u odnosu prema ostalim rodovima, i nema neku veću stvarnu vlast.

 Zajednica dva ili više roda, stvorena radi zajedničkih ciljeva, naziva se bratstvo.

Postoje dva shvatanja o nastanku bratstva. Prema jednom od njih rodovi se u

bratstvo udružuju razmenom žena, dok prema drugom onda kada se rod pocepa na

dva dela.

 Kao viši oblik društvene organizacije formiralo se pleme. Ovaj složeni oblik

društvene organizacije dovodi i do složenije organizacije vlasti. Na čelu svakog

plemena se nalazi vrhovni poglavar koje je najčešće i vrhovni vojskovođa, a

ponekad i vrhovni sudija. Za plemensku religiju bio je zadužen vrač, koji često

25 ibidem 26 Avramović, S., Stanimirović, V., op. cit., str. 39.

16

preuzima ulogu šamana, vidara i vrhovnog maga, ali i čuvara plemenske tradicije.

Pitanja koja su se odnosila na rešavanje konflikta u okviru plemena rešavana su od

strane veća rodovskih starešina. Plemenskoj skupštini u rešavanju problema mogli

su prisustvovati jedino odrasli muški pripadnici plemena. Oni su mogli rešavati

jedino manje važne probleme, dok su one značajnije preuzimane od strane vojne

aristokratije.

 Poslednji oblik društvene organizacije, koji prethodi nastanku države prema

Morganu, je konfederacija plemena. Ova najšira društvena organizacija, nastaje

radi ostvarivanja kratkoročnih ili dugoročnih ciljeva.27

Onda kada su se robovlasnička država i njeno pravo tek izgrađivali, zapažaju se

pokušaji sistematizovanja i zapisivanja pravnih normi. Suviše bi bilo pojednostavljeno, ako

bi se pomislilo da je reč o pukom zapisivanju običajnih pravila. Negde je upravo bivalo

suprotno. Svojim normama sa prinudnom snagom, država je, ne samo pribavljala novi

autoritet postojećim običajnim pravilima, već je mnoga od njih ili ukidala, ili suštinski

menjala, prilagođavajući ih novonastalim okolnostima i interesima vladajućeg društvenog

sloja. Možda i zbog toga, najstariji zbornici prava nemaju jasno određenu sistematiku.

Dakle, kada je počelo da se zapisuje, najstarije pravo je regulisalo samo pojedine društvene

odnose, uglavnom one koji su novi lli drugačiji od onih iz ranijih perioda, ili pak one

odnose koji izazivaju nedoumice, otpore i sukobe.28

Nastanak prvih država29 označava kraj prvobitne zajednice, ali nakon toga postoje

pojedina društva koja zadržavaju odnose karakteristične za preddržavno uređenje. Te prve

države30 bile su zasnovane na religiji, tj. svoj autoritet izvodile iz volje bogova.31 Tako se

27 ibidem 28 Kada su Englezi osvojili 1759. godine indijsku državu Mazulipatan, nije se moglo otkriti da li je u njoj bilo pisanog prava i zakona. Nikolić, D., „Istorija prava stari i srednji vek“, SVEN, Niš, 2011. godine, op. cit., str. 32. 29 Država se javlja tek onda kada je onaj koji proizvod mogao stvoriti dovoljno proizvoda za sebe i svoju porodicu, ali i jedan višak koji drugi može da prisvoji. Kada opšte ekonomsko siromaštvo zamenjuje ojačana proizvodnja, povećava se zbir raspoloživih dobara, ali i njihovo nejednako prisvajanje. Dolazi do raslojavanja stanovništva i nastanka hijerahiskih raspoređenih društvenih klasa – viših i nižih.Videti: Slavnić, Lj., op. cit., str. 52. 30 Fridrih Engels u svom delu „Poreklo porodice privatne svojine i države“ opisujući homerovsko doba kod Grka ,opisuje začetke imovinske nejednakosti, propast stare plemenske organizacije, otvaranje perpektive porobljavanja i sopstvenih saplemenika, i zaključuje:

17

vladari smatraju božanstvima ili njihovim izaslanicima, a na pravo se gleda kao na volju

bogova. Sveštenici su svuda bili najstariji pravnici, čuvari, tumači, a neretko i stvaraoci

prava. Zaključivanje pravnih poslova i suđenje često su obavljani u samim hramovima, dok

su široko primenjivana iracionalna dokazna sredstva. Kao primer širokog uticaja religije u

uređenju međuljudskih odnosa i prava, navodi se Manuov zakon.32 U ovom Zakonu,

religiozne, etičke i pravne norme su delovi jedne nedeljive celine koja uređuje celokupan

život i pojedinca i zajednice.33

Prelaz od nivoa privatne reakcije ili rodovske reakcije ka onome što predstavlja

sprovođenje javne pravde, nije u toj merio bio izražen kao volja jedne grupe za primenom

nečega, već kao nametanje volje dominantne manjine nad većinom stanovništva.

Postanak sudstva povezan je s nastankom prvih oblika političke vlasti, koja uvodi i

obavlja funkciju pravosuđa. U dokazivanju krivice i kažnjavanju krivaca primenjivana je

okrutnost. Pokušaj da se ostvari srazmernost između izvršenog krivičnog dela i sankcije

koja bi pogađala izvršioca dela, stvorila je kaznu.

„Ukratko, bogatstvo se slavi i poštuje kao najviše dobro, a stara genitilna uređenja zloupotrebljavaju se da bi se opravdalo nasilno otimanje bogatstva. Nedostajalo je još samo jedno: ustanova koja bi obezbeđivala novostečena bogatstva pojedinaca ne samo protiv komunističkih tradicija gentilnog uređenja, koja ne samo da bi proglasila svetu, ranije tako malo cenjenu privatnu svojinu, i koja bi ovo posvećenje istakla za najviši cilj svake ljudske zajednice, već koja bi udarila žig opšteg društvenog priznanja i na nove oblike sticanja svojine, koji se razvijaju jedan za drugim, dakle, na sve ubrzanije povećanje bogatstva; ustanova koja bi ovekovečila ne samo sve veće cepanje društva na klase, već i pravo imućne klase na eksloataciju siromašne klase i vladavinu prve nad drugom. I ta ustanova se pojavila. Pronađena je država.“ Engels, F., loc.cit str. 110. 31 Govoreći o odnosu države, prava i religije ne možemo prenebregnuti izvanrednu misao Monteskjea da „osnovna snaga religije potiče iz toga što se u nju veruje, a snaga ljudskih zakona izvire iz toga što ih se ljudi boje. U prirodi je ljudskih zakona da podležu svim slučajnosti koje se zbivaju i da se menjaju u skladu s promenama ljudske volje; u prirodi je religijskih zakona, naprotiv, da se ne menjaju nikad. Ljudski zakoni određuju šta je dobro, religija-šta je najbolje. Dobro može imati i neki drugi cilj, pošto postoje više vrsta dobra; ali najbolje je samo jedno, da se prema tome ne može menjati. Zakone možemo da menjamo jer se samo smatra da su dobri, dok se verske ustanove uvek smatraju najboljim. Citat prema: Monteskje, Š., L., „ U duhu zakona“, Demetra, Zagreb, 2003. godine, II tom, str. 171. 32 Manuov zakon je donet u periodu od II veka p.n.e do II veka. Predstavlja zbirku drevnih indijskih zakona. Iako, religija ima veoma veliki uticaj u trenutku njegovog nastanka, tekst ovog Zakona je više puta kopiran i kasnije u srednjem veku. Videti: http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%D0%B0%D0%BD%D1%83%D0%BE%D0%B2_%D0%B7%D0%B 0%D0%BA%D0%BE%D0%BD%D0%B8%D0%BA, pristup: 24.01.2014. godine. 33 Nikolić, D., „Istorija prava starog i srednjeg veka“, SVEN, Niš, 2011. godine, op. cit., str. 34.

18

Senat je organ poreklom iz rodovskog društva, koji se čak do danas zadržao.

Takođe je iznenađujuće da su se neki običaji iz prvobitne zajednice zadržali do danas (na

primer, krvna osveta).

19

Telesno kažnjavanje u starom veku

20

3.Kažnjavanje u starom veku

Kažnjavanje u periodu starog veka može se sagledati kroz sačuvane pravne

spomenike prvih država, sve do 476. godine. Pravo u najstarijim državama nije nastalo

isključivo preobražajem postojećih običaja. Kao važan izvor prava služile su sudske

odluke, koje su dobile značaj opšte norma. Njih je donosio vladar, ali i svestenik, čije uloga

u stvaranju, tumačenju i primeni prava bila znatna. Iako se na prve pravne kodifikacije

gleda kao na nešto jako primitivno, može se reći, da su one predstavljale prvi, ujedno

najvažniji korak u razvoju prava. Onda kada je sazrela svest, da ono što je predstavljalo

dotadašnju moralnu obavezu poštovanja običaja, bude sistematizovano i zapisano,

formiralo se plodno tlo za nastanak prvih pravnih kodifikacija. Ti prvi pokušaji bili su

nevešti, sa dosta praznina i kauzistični, ali ujedno formirani tako da se znalo koji postupak

će doprineti primeni koje sankcije. Samovolja i okrutnost plemenskih starešina i poglavica

je izbegnuta. Javila se preteča današnjih pravnih sistema. Naravno, bilo je potrebno još

dosta vremena, ali i isto toliko rada, da bi ono poprimilo današnja obeležja.

Kolevka civilizacije, kako se Mesopotamija obično naziva, privlači pažnju, ne

samo zbog osobenih formi državne organizacije, ili zbog pronalaska prvog pisma, već zato

što su ovde nastali prvi pravni spomenici koje poznaje istorija sveta. U Sumeru i Akadu je

pronađeno na hiljade glinenih pločica sa najraznovrsnijim pravnim tekstovima, i nekoliko

onih najdragocenih sa zakonskim odredbama vladara gradova-države. Arheolozi su u

poslednjih stotinak godina ovde otkrili nekoliko zakonskih tekstova od neprocenjive

vrednosti za svetsku pravnoistorijsku baštinu.

Prema naučnim saznanjima, koja sada preovlađuju, redosled nastanka klinopisnih

zakonskih tekstova iz Mesopotamije izgleda ovako:

 Ur- Namu zakonik je donet oko 2100. godine pre nove ere;

 Zakonik Lipit – Ištar je nastao oko 1720. (ili oko 1770.) godine pre nove ere;

 Ešnunski zakonik potiče iz vremena oko 1720. ( ili oko 1770.) godine pre nove ere;

 Hamurabijev zakonik je donet oko 1680 . ( ili oko 1750.) godine pre nove ere.

21

Zakonik vladara Ur- Namu pisan je sumerskim jezikom, potiče iz grada Ur u

južnoj Mesopotamiji. Ovaj pravni tekst je sačuvan samo u fragmentima i to prilično

oštećenim. Umnogome je obavijen velom tajne, zbog tih oštećenja, ali se ipak mogu

razaznati namere koje je zakonopisac imao prilikom donošenja ovog Zakonika. U uvodnom

delu nazire se cilj donosioca koji želi ovim Zakonikom da očisti državu od otimača,

varalica i podmitljivaca. On želi da spreči da „sirotinja postane žrtva bogatih“, i „da

udovica ne padne u ruke moćniku“.34 Od sačuvanih propisa najčešće se sreće nekoliko

normi o polnom moralu (preljuba, silovanje). Evo jedne karakteristične norme o

„zavođenju“. „Ako žena slobodnog čoveka, služeći se čarolijom, saleće drugog čoveka i on

s njom legne, ta žena da se ubije, a muškarac je slobodan.“ Odredbama ovog Zakonika

uređen je i „božji sud“, koji se sprovodi nad okrivljenim. Okrivljeni se uranja u reku u

slučaju lažne optužbe. Takođe se, ovim Zakonikom, uređuje odnos između odbeglog roba i

njegovog vlasnika, ali i kažnjavanje u slučaju nanetih telesnih povreda (npr. u slučaju

otkinute noge, smrskane kosti i odsečenog nosa). U ovim slučajevima biće izrečena

novčana kazna – kompozicija, a ne neka od primitivnijih poput taliona. U poređenju sa

Hamurabijevim zakonikom, koji je donet nekoliko stotina godina kasnije, može se reći da

su sankcije bile dosta primitivnije u odnosu na ovaj Zakonik. To potvrđuje da se radi o

jednom obliku visokorazvijene sumerske kulture.35

Zakonik vladara Lipit – Ištara potiče iz amoritskog grada Isine u južnoj

Mesopotamiji. Njegovo donošenje se pripisuje volji bogova, a njegov tekst je napisan,

takođe, sumerskim jezikom. Sačuvano je skoro četrdeset njegovih članova. Kasnije

vavilonsko pravo je vrlo slično sa nekim odredbama ovog Zakonika. U ovom Zakoniku

žene nisu potpuno obespravljene, rob može da povede spor o svojoj slobodi, tužilac ako ne

uspe u postupku kažnjava se kaznom kojoj bi bio osuđen njegov protivnik da je izgubio, u

34 Finkelstein, J., „The Laws of Ur-Nammu“, Journal of Cuneiform Studies 22/1969, p. 7. 35 Visok stepen pravne tehnike otkriva i način formulisanja dispozicije pravne norme, u kondicionalnom obliku, npr: „Ako čovek čoveku otkine njegovu nogu, platiće deset sekela srebra“. Avramović, S., Stanimirović, V., op. cit., str. 62.

22

napuštenu kuću se svako može useliti, ukoliko plaća porez tri godine, itd.36 Od krivičnih

dela ovim Zakonikom se dosta uređuje krađu.37

Zakonik grada Ešnune ponekad se naziva i Bilamin, prema imenu vladara koji ga

je verovatno doneo. Pisan je akadskim jezikom i sažetim stilom koji je omogućavao lako

memorisanje odredbi. Predstavlja kompilaciju ranije donetih propisa i sudskih odluka.

Krivična dela nisu sistematizovana na jednom mestu, već su razbacana po celom Zakoniku.

Kazne za ta krivična dela su bile većinom imovinskog karaktera (plaćanje u određenoj

količini srebra), smrtna kazna se predviđa u svega nekoliko slučajeva, a taliona gotovo da

nema. Sadrži podelu na iste društvene slojeve kao i Hamurabijev zakonik, čak su i po

sadržini norme veoma slične.38 Iako po svom akadskom poreklu i po mnogim sličnostima,

predstavlja preteču čuvenog Hamurabijevog zakonika, nema dokaza da je reč o

pozajmicama iz susedstva, već rezultat slične običajne osnove.

Hetitski zbornik zakona iz 14. veka p.n.e. pronađen je u ruševinama Bogazkeje,

nekadašnjeg Hatušaša. Podeljen je u dva dela koja su sastavljena u različito vreme. Zakonik

sadrži 35 clanova kojim se reguliše pravo svojine, a niz članova zakonski štiti ekspoataciju

šuma. Ovim Zakonikom se štite krupni vlasnici stada i stoke, koja predstavljaju najvažniji

oblik bogatstva.39 Tu su i članovi koji regulišu prava navodnjavanja, zakonsku zaštitu

voćnjaka i povrtnjaka. Članovi regulišu i zanatsku proizvodnju, a Zakonik uvodi trgovački

sistem mera koji se zasniva na asirsko-vavilonskom sistemu. Zakonik štiti interese

robovlasnika i prema robovima se odnosi svirepije od Hamurbijevog, čime se objašnjavaju

ustanci robova posle smrti Hatušiliša I u 17. veku p.n.e.40

36 Roth, M., T., „Law Collections from Mesopotamia and Asia Minor“, Atlanta, 1995., p. 36. 37 Avramović, S., Stanimirović, V., op. cit., str. 61. 38 Na primer, skoro istim rečima kao i član 160. Hamurabijevog zakonika, Ešnunski predviđa da ukoliko mladoženja preda tastu veridbeni poklon, a otac uda ćerku za drugog, ovaj mora mladoženji vratiti dvostruki iznos. Hamurabi u članu 136. Skoro doslovno preuzima iz Ešnunskog; ako neko napusti rodno mesto i svoju ženu, te ona ode drugom, a potom se on predomisli i dođe natrag, ne može tražiti da mu se žena vrati. Avramović, S., Stanimirović, V., op. cit., str. 63. 39 Macqueen, J., G., „The Hittites“, Miler, London, 1986., p. 23. 40 Nejednakost je bila naročito vidljiva prilikom izricanja kazni, pa tako ako neko uništi plod slobodne žene u devetom mesecu trudnoće platiće deset sekela srebra, a ukoliko se radilo o robinji onda će platiti pet sekela srebra. Huseinspahić A., „Tutela mulierum i pravni položaj žene”, Anali pravnog fakulteta Univerziteta u Zenici, naučni rad, str. 210.

23

Ovaj Zakonik je sadržao najviše odredbi iz oblasti krivičnog materijalnog prava.

Za većinu krivičnih dela bila je predviđena imovinskom kazna, a tek mali broj njih

kažnjavao se smrtnom kaznom. Do danas su pronađene dve ploče sa oko 100 članaka

Zakona. Ploče potiču od kralja Šupiluliume, te na ovaj način doznajemo njihove zakone za

vreme njihove najveće moći. Većina norme uređuje kazneno pravo, mali broj njih se odnosi

na porodično, ekonomsko i sl. Pravna terminologija je mnogo nerazvijenija, dok propisi u

potpunosti odražavaju neuporedivo niži stepen pravnog razvoja nego kod Hamurabija.

Najčešća kazna bila je novčana odšteta, dakle imamo odsustvo pravila „oko za oko, zub za

zub“, a smrtna kazna se predviđa u slučajevima nasilja u porodici 41 ili ubistva kao i

sodomija.

Iz Hetitskog zakona: „Ako neko izvrši abortus, taj mora platiti novčanu kaznu prema

mesecu trudnoće.“

„Ko je nasilan prema svojim roditeljima, kazna je smrt.“42

„Osveta je dozvoljena, samo ako muškarac zatekne svoju ženu u preljubu, tada ih može

ubiti oboje.“

„Ako slobodnom čoveku neko rastrga uho, daje 12 šekela srebra, jamči kućom.“

„Ako neko rastrga uho služavki ili slugi, plaća 3 šekela, jamči kućom.“43

U red klinopisnih kodifikacija spada i Asirski zakonik. O njemu se malo zna, jer je

delimično sačuvan.Asirski zakonik potiče iz XIII veka pre nove ere koji se još naziva

Komentar o pravima i dužnostima žena“.44 Pisan je akadskim jezikom, a potiče iz grada

Asura u severnoj Mesopotamiji. U poređenju sa Hetitskim i Hamurabijevim zakonikom bio

je dosta nerazvijeniji. Kod njega se sačuvalo talionsko kažnjavanje za razna krivična dela, a

naročito je zanimljivo da se talionom kažnjava čak i krivično delo silovanja.45

41Zanimljiva je pravna situacija u kojoj se čoveku koji zatekne ženu sa preljubnikom stavljaju na raspolaganje dve mogućnosti. Tako se njemu daje, zapravo ono staro ius vitae ac necis, koje je imao pater familias rimske porodice, ili se u određenim situacijama to pravo prenosi na kralja. Videti opširnije: Huseinspahić A., op. cit., str. 211. 42 Hrozny, F., „Code Hittites“, Cran Rusak, London, 1986., p. 58. 43 Videti: http://povijestokultnog.blogspot.com/2011/06/hetiti.html, pristup 10.09.2013. godine. 44 Cardascia, G., „Les lois assyriennes“, ED. Du Cerf, Paris 1969., p. 42. 45 Avramović, S., Stanimirović, V., loc. cit., str. 63.

24

Jedan od najznačajnijih klinopisnih pravnih spomenika svakako je Hamurabijev

zakonik. Doneo ga je Hamurabi za vreme svoje vladavine, po kome je i dobio ime. Iako

predstavlja najrazvijeniji pravni tekst tog perioda, uticaj sumerskog prava i prethodnih

pravnih zbornika je veliki. Ovaj Zakonik svakako spada u svetovni tekst, međutim

Hamurabi se samo na početku i na kraju obraća bogovima. Izostaju i religijski sankcije,

koje su u svim prethodnim Zakonicima tog perioda njihov sastavni deo. Hamurabijev

zakonik,46 je donet prema starijoj hronologiji 1793-1750.p.n.e. Na prvi pogled, Zakonik

više podseća na nekakvu zbirku sudskih presuda, nego na zbornik opštih pravnih propisa.

Jedna od bitnih osobina Zakonika je njegova kauzističnost. Pravne norme se odnose na

pojedinačne situacije, slučajeve koji su više ili manje opisani u samoj dispoziciji. U

Hamurabijevom zakoniku granica između privatnog i javnopravnog karaktera nije jasna, jer

Hamurabijevo pravo ne razlikuje imovinsku od krivičnopravne odgovornosti. Za niz

delikata država još uvek prepušta kažnjavanje oštećenoj strani, tretirajući te delikte kao

privatne. Dobar primer za to pruža član 25 „ Ako se u čijoj kući pojavi vatra i neko, koji

dođe da gasi, baci oko na svojinu gospodara kuće, svojinu gospodara kuće uzme, da se baci

u istu vatru“.47 Iako vavilonsko pravo ne poznaje podelu na pojedine grane prava, niti opšte

pojmove kojima bi se označavali pojedini pravni instituti, Zakonik se ipak drži jednog

redosleda materije koju uređuje: na početku su odredbe o suđenju i sudskom postupku (član

1-5), zatim propisi o imovinskim odnosima (6-126), o braku i porodici (127- 195), o

krivičnim delima protiv ličnosti (196-220) i najzad o raznovrsnim poslovima i uslugama, o

korišćenju, oštećenju ili krađi tuđih sredstava za rad (221-282).48 Obuhvata stvarno,

obligaciono, bračno, porodicno, nasledno, krivično i procesno pravo.

Za različito krivično delo različito su se kažnjavali pripadnici različitih društvenih

slojeva, a kazna je zavisila i od toga ko je žrtva. Od krivičnih dela Zakon je predviđao

46 Krivično pravo Hamurabijevog zakonika ustanovljava princip objektivne odgovornosti, osim u članovima 206., koji glasi: „Ako je neko u svađi udario drugog i naneo mu povredu, zakleće se: „To nisam svesno učinio“, i platiće lekara.“ i 207., koji glasi: “Ako drugi umre od ovih udaraca, on će se još zakleti, a ako se radi o sinu slobodnog čoveka, platiće pola mine srebra“ u kojima je uveden princip subjektivne odgovornosti. Jasić, S., „Zakoni starog i srednjeg vijeka”, GIP Bona Fides, Beograd, 1968. godina, str. 49. 47 Marković, Č., „Zakonik Hamurabia“, Gece Kona, Beograd, 1925. godine, str. 34. 48 Finet, A., „Le Code de Hammurapi“, Les Editions du Cerf, Pariz, 1973., p. 14.

25

krivična dela protiv države,49 protiv ličnosti i ličnog integriteta, umišljajno ubistvo,

silovanje50 (regulisano samo na jednom mestu) i krađa. Ostala krivična dela mogu se

grupisati kao delikti protiv braka i porodice (incest,51 preljuba žene, otmica deteta) i protiv

imovine (najraznovrsnije krađe koje su se kažnjavale novčanim kaznama, a izuzetno i

smrtnom kaznom ako su ukradene dvorske ili hramovske stvari). Zanimljiva je različitost u

kažnjavanje kod izvršioca incesta. Za incest između sina i majke bila je predviđena smrtna

kazna. Međutim, ukoliko bi se incest desio između ćerke i oca, otac bi bio kažnjavan samo

progonstvom iz mesta gde se incest dogodio. Ovakva pojava se povezuje sa običajem koji

je bilo teško iskoreniti, da otac oduzima nevinost svojoj kćeri pre stupanja u brak. Uz

pomenute grupe krivičnih dela, Zakonik poznaje još i neke pojedinačne delikte koji se zbog

svoje osobenosti ne mogu striktno klasifikovati.52 Krivične sankcije nisu jednako pogađale

njihove izvršioce. Pravna nejednakosti aviluma i muškena53 ogleda se kako u različitoj

visini propisane kazne za ugrožavanje imovine jednakih ili drugih, tako i u primeni

nejednakih aršina kod kažnjavanja učinilaca krivičnog dela, zavisno od njihovog

društvenog statusa. Kada je, na primer, telesnu povredu pretrpeo jedan avilum, primeniće se

49 Zakonik malo prostora poklanja deliktima protiv države, što je danas jedan od najvažnijih segmenata krivičnog prava, tako da se smatra da je ta oblast bila pokrivena običajnim pravom. Predviđena su samo dva važna slučaja delikta protiv države: kada krčmarica ne prijavi zaverenike i za dezertera koji izbegne odlazak u rat, oba sa smrtnom kaznom kao ishodom. Slavnić, Lj. op. cit., str. 91. 50 Silovanje je regulisano samo na jednom mestu (sa smrtnom kaznom kao ishodom), a najčešći oblici silovanja nisu obuhvaćeni, tako da se zaključuje da i tu Hamurabi ostavlja mnogo prostora običajnom pravu. 51 U jednom slučaju (čl.26) reč je o povredi osnovne obaveze ilku borca da se lično odazove na vladarev vojni poziv; ukoliko tada ne pođe u rat, već „najmi plaćenika“ koji će ga zameniti, kazniće se smrću. U drugom slučaju ( čl. 109) Zakonik propisuje smrtnu kaznu za krčmaricu ako dvoru ne prijavi zaverenike koji su se kod nje okupili („ne uhvati i ne preda dvoru“) Dva krivična dela bi se mogla označiti kao delikti protiv službene dužnosti, i za oba je propisana smrtna kazna. Marković, Č., op. cit., str. 34-41. 52 Ono što je karakteristično za vavilonsko društvo jeste podela slobodnih ljudi na dve kategorije, privilegovanije avilume i muškene, koji su pripadali nižim i najnižim slojevima slobodnih. U literaturi postoje nesuglasice oko njihovih istorijskih korena, pa se tako u nekim od njih mogu naći podaci da su muškeni potomci starosedelačkog sumerskog stanovništva, a avilumi potomci semitskih osvajača. Međutim, postoje takođe izvori koji svedoče da su muškeni oslobođeni robovi. Ono što je neosporno je da ove dve kategorije stanovništva ne uživaju jednaku pravnu zaštitu u domenu krivičnog prava. Nikolić, D., „Uporedna pravna istorija“, SVEN, Niš, 2005. godine, str. 54. 53 Ono što je karakteristično za vavilonsko društvo jeste podela slobodnih ljudi na dve kategorije, privilegovanije avilume i muškene, koji su pripadali nižim i najnižim slojevima slobodnih. U literaturi postoje nesuglasice oko njihovih istorijskih korena, pa se tako u nekim od njih mogu naći podaci da su muškeni potomci starosedelačkog sumerskog stanovništva, a avilumi potomci semitskih osvajača. Međutim, postoje takođe izvori koji svedoče da su muškeni oslobođeni robovi. Ono što je neosporno je da ove dve kategorije stanovništva ne uživaju jednaku pravnu zaštitu u domenu krivičnog prava. Videti: ibidem

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 103 str.