Seminarski rad diplomatsko i konzularno pravo
MaryA22
MaryA2228 June 2015

Seminarski rad diplomatsko i konzularno pravo

DOC (79 KB)
12 strane
16broj preuzimanja
1000+broj poseta
100%on 3 votesbroj ocena
Opis
seminarski rad
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 strane / 12

ovo je samo pregled

3 shown on 12 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 12 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 12 pages

preuzmi dokument

ovo je samo pregled

3 shown on 12 pages

preuzmi dokument

FAKULTET ZA POSLOVNE STUDIJE I PRAVO BEOGRAD

SEMINARSKI RAD

PREDMET:DIPLOMATSKO I KONZULARNO PRAVO

TEMA:AGREMAN

Student:Azemina Muratovic Mentor: Prof. dr Radoje Zečević Br.Indexa: I0296-12

Jun, 2015. god. , Novi Pazar

SADRŽAJ

Uvod..................................................................................................3-4

Razlog za odbijanje agremena......................................................................5-6

PAGE \* MERGEFORMAT 2

Akreditovanje agremana...............................................................7-11

Zaključak.......................................................................................11-12

Literatura...........................................................................................13

UVOD

Svaka država koja akredituje odlučuje o izboru ličnosti koja će biti šef misije

(osim ako su pitanju politiki zavisne države kojih, nažalost, još uvek, lpko,a se

često od strane ,,patrona“ diktiraju čak i imena šefova misije). Međutim, takav

izbor mora da dobije i saglasnot države prijema, države kod koje se akredituje.

Ta saglasnost zove se agreman i ona se traži pre obavljanja u javnosti imena

kandidata. Imenovanje šefa misije saopštava se javno tek dovijenjem agremana

koji se traži diplomatskim putem, verbalnom notom, neoformalnim pismenim

podneskom ili usmeno, uz obavezno davanje biografskih podataka za kandidata.

PAGE \* MERGEFORMAT 2

Država prijema nije dužna da saopšti razloge odbijanja agremana, a veoma često

se to čini i izostankom odgovara na zahtev države koja akredituje ( računa se

da ,,ćutanje“ države prijema više od dva-tri meseca znači prećutno odbijanje

agremana). Za vreme Bečke konferecije o diplomatskim odnosima, nekoliko

delegacija predložilo je da se u budućoj konvenciji odredi period u kome bi

država kod koje se akredituje dala agreman, odnosno posle koga bi se smatralo

da agreman neće biti dobijen. Amandman nije dobio potrebnu većinu, a pojedini

autori smatraju da bi njegovo usvajanje takođe stvorilo teškoće u praksi, jer

odgovor države kod koje se akredituje može da kasni iz raznih političkih ili

birokratskih razloga, i u slučajevima kada postoji volja da se određena ličnost

prihvati, odnosno da joj se da agreman.

Različiti mogu da budu razlozi za odbijanje agremana, ali najvažnije je ipak

stanje političkih odnosa između država, koje može često da deluje na to da i

kandidat protiv koga lično nema nikakvih primedaba ostane bez agremana.

Ranije je bilo mnogo više razloga za nedavanje saglasnoti države prijema, koji

su vremenom prevaziđeni i izostavljeni (socijalno poreklo, pol, vera, bračno

stanje, krivična dela i sl.) Vatikan je, na primer, 1970. godine odbio da primi

jednu ženu kao člana diplomatskog osoblja ambasade Savezne Republike

Nemačke, uz motivaciju da je ,, tradicija da diplomatski predstavnici

akreditovani u Vatikanu budu muškarci“ i da predložena članica diplomatskog

osoblja može privremeno da postane i otpravnik poslova, što uključuje ,,

neposredne odnose sa prelatima Državnog sekretarijata“. Samo tri decenije

kasnije Vatikan je izmenio svoje načelo stav i 1991. godine dao agreman prvoj

ženi- ambasadoru (Ugande). Vatikan je takođe, pre dve decenije, odbio davanje

agremana za neimenovanog jugoslovenoskog ambasadora, zbog navodno

jedinog razloga-što je bio razveden. Švajcarska je 1961. godine odbila davanje

PAGE \* MERGEFORMAT 2

agremana američkom ambasadoru bio istaknuti protivnik nove kubanske vlade,

a Švajcarska je u to vreme već prihvatila funkciju zaštite američkih interesa na

Kubi, smatralaje protivno i interesima SAD i svojoj ulozi zaštitnice američkih

interesa da takav jedan čovek, čije akreditovanje u Bernu može samo da pokvari

odnose sa Kubom, bude američki ambasador u Švajcarskoj.1

Razlog za odbijanje agremena

Ponekad je razlog za odbijanje agremana bilo nacionalsnot ili verska

pripadnost neimenovanog šefa misije. Bugraska je pre nekoliko decenija odbijala

da se saglasi sa da jugoslovenski ambasador u Sofiji bude jedan Makedonac.

Međutim, u Vladi SFRJ insistirali su, upravo zbog politike nepriznavanja

makednoske manjine od strane Bugarske ,, popustili“ , dali agreman, ali su

ambasadoru za vreme čitavog mandata bila zatvorena vrata svih važnijih

bugraskih organa i institucija. Sličan slučaj je bio i u Grčkoj, čija vlada nije

pravila toliko teškoća oko davanja agremana, koliko je teškoća imao

jugoslovenski ambasador ,, na licu mesta“. Zbog toga je pravilo da se u pogledu

PAGE \* MERGEFORMAT 2

1 Zeitschrift fuer Auslaendisches Oeffentlcher Recht and Voelkerrecht, Band 54, 1994, str 357.

davanja agremana nikada ne interveniše, a posebno ne insistira kod države

prijema, jer je njeno suvereno pravo da se složi ili ne složi s tim da jedna ličnost

budu na njenoj teritoriji bude šef inostrane diplomatske misije. Iznuđena rešenja,

ako ih je i moguće postići, kako smo videli, ne mogu da daju nikakve dobre

rezultate.

Saudijska Arabija je 1958. godine zbog nacionalne, odnosno verske

pripadnosti odbila davanje agremana za novoimenovanog britanskog

ambasadora. Takvih slučajeva bilo je još više u ranijoj diplomatskoj istoriji. Tako

se navodi da su protestantske države Evrope čak i u devetnaestom veku odbijale

da za diplomatske predstavnike prihvate katolike, posebno ako predstavljaju ,,

nekatoličke države (1847. godine kralj Hanovera odbio je da primi Vestgalena

kao turskog poslanika zato što je bio katolik). Austrougarska je odbila davanje

agremana američkom ambasadoru Keliju izgleda samo zato što se mislilo da je

njegova supruga Jevrejka i da nisu venčani u crkvi. Pre toga, Kelija je odbila i

Italija, jer je kandidat za američkog ambasadora prilikom ujedinjenja Italije

govorio protiv aneksije papske države. Kina je krajem prošlog veka odbila da

prihvati američkog političara Henrija Belera kao šefa diplomatske misije, jer je

u američkom Senatu više puta istupao protiv useljenja Kineza u SAD. Ponekad

se davanje agremana odbija i zbog toga što je novopostavljeni šef diplomatske

misije proglašen kao persona non grata u nekoj drugoj državi. Tako je vlada

Brazila odbila davanje agremana 1926. godine kardinalu M. Badi, koji je bio

postavljen za papskog nuncija, jer je zboh spora sa nadbiskupom Buenos Airesa

u Argentini prethodno proglašen za peronu non greta. Vatikan je tim povodom

zapretio prekidom diplomatskih odnosa, ali se spor konačno rešio postavljanjem

drugog kandidata na nuncija u Brazilu, koji je odmah dobio agreman.

Davanje agremana često je odbijano i zbog učešća pojedinih ličnosti u

političkim događajima koji su negativno ocenjeni od države prijema. Tako je

PAGE \* MERGEFORMAT 2

Nemačka 1906. godine odbila davanje agremana za predloženog poslanika

Kraljevine Srbije Jašu Nenadovića, s motivacijom da je bio umešan u zaveru

koja je dovela do ubistva Aleksandra Obrenovića. Mnoge države ne dopuštaju da

njihovi državljani budu imenovani kao šefovi misije stranih država, te je iluzorno

u takvim slučajevima i pokušavati da se dobije agreman ( SAD, Ruska

Federacija, Francuska, Švajcarska i dr.). Za vreme sankcija koje su Ujedinjene

nacije uvele devedesetih godina Saveznoj Republici Jugoslavije, izvestan broj

država odbio je davanje agremana za nove jugoslovenske ambasadore u tim

državama. 2

Akreditovanje agremana

Dešava se da i država koja akredituje, posle dobijanja agreman, odustane, u

međuvremenu, od kandidata za šefa misije, i to zbog različitih okolnosti: bolesti

kandidata, odustajanje, nastupanje nekog događaha koji ga čini

kompromitovanim ili nedoličnim za takvu funkciju. Tako je, na primer, britanska

valda obavestila 1947. godine da ambasador V. Kavendiš- Bentink, koji je već

dobio agreman, neće preuzeti dužnost. Razlog je bio naknadni zahtev Kavendiša

za razvod koji se po njega nepovoljno završio na sudu. Država prijema nije

vezana već datim agremanom, jer u svakom momentu može da ga, bez ikakvog

obrazloženja,povuče,razumljivo, rizikujući pogoršanje odnosa sa državom koja

akredituje. U vezi davanja agremana postoji u diplomatskim pravu, doduše retko,

jedna ružna i neprihvatljiva ponuda- da pojedine države sugerišu ili insistiraju

kod država koje akredituju koga će postaviti za šefa diplomatske misije na

PAGE \* MERGEFORMAT 2

2 M. Bartoš, Međunarodno javno pravo, II knjiga, Beograd, 1956, str. 372-373.

njihovoj teritoriji. Tako je Napoleon tražio od Italijanske vlade da postavi kneza

Nigra, a od turskog sultana da postavi Mehmed Džemil Pašu za ambasadora u

Parizu. Takve pojave bile su povod da 1919. godine Sejt department Sad javno

istakne ,, da je protivno običajima nacija u međunarodnim odnosima da jedna

vlada na bilo koji način sugeriše drugoj vladi da bi postavljanje određenih

ličnosti za ambasadora ili poslanika bilo prihvatljivo za nju“. S obzirom na

pojedine slučajeve iz novije američke prakse, teško je očekivati da bi Stejt

department ponovo javno obznanio ovu svoju osudu inače neprihvatljive ponude.

Prilikom izrade nacrta Bečke konvencije o diplomatskim odnosima, kao i za

vreme Bečke konferencije koja je razmatrala tekst nacrta, bilo je više rasprava o

tome da li treba uneti obavezu države kod koje se akredituje da iznese razloge

odvijanja agremana. Konačno je preovladao stav da država nije dužna da

obrazloži odbijanja davanja agramana, što je izričito ušlo i u odredbu stava 2.

člana 4. Bečke konvencije o diplomatskim odnosima. To ne znači da država kod

koje se akredituje ne može, ukoliko želi, da objasni razlog odbijanja, što se,

doduše, veoma rekto i čini u pojedinim slučajevima, obično kada je reč o nekom

ličnom nedostatku ili krivici imenovanog kandidata. Međutim država koja

akredituje nema pravo da zahteva obrazloženje, niti se to, po pravilu, činim s

obzirom na nepostanje obaveze države, kod koje se akredituje da objašnjava

razlog svog odbijanja. Treba naglasiti da i šefovi stalnih misija pri međunarodne

organizacije mogu istovremeno da budu akreditovani u državi sedišta

međunarodne organizacije, odnosno istovremeno obavljati i funkciju šefa stalne

misije pri međunarodnoj organizaciji i funkcije šefa diplomatske misije u državi

sedišta. Dok za svoje postavlje u svojstvu šefa stalne misije pri međunarodnoj

organizaciji ne treba da traže saglasnost države sedišta, saglasnost te države,

odnosno agreman u svakom slučaju potreban je ukoliko treba da budu

akreditovani i kod te države.

PAGE \* MERGEFORMAT 2

Bečka konvencija o diplomatskim odnosima predviđa u mogućnost (koja se za

sada veoma retko koristi) od više država mogu da akredituju isto lice u svojstvu

šefa diplomatske misije u nekoj državi, osim ako se tome neprotivi država kod

koje se akredituje. U stvari, šef takve diplomatske misije treba da ima poseban

agreman za svoje akreditovanje u pogledu svake države koju zastupa, kao što,

gledano teoretski može da budu proglašen personom non grata i lišen svojstva

šefa misije jedne od tih država, a da i dalje ostane u državi kod koje je

akreditovan, ali u svojstvu šefa misije ostalih koje su ga akreditovale. Već smo

pomenuli mogućnost da jedno lice može da bude akreditovano u više država koje

akredituju (,,leteći ambasador“). I u ovom slučaju, za svaku od tih država mora

se predhodno dobiti agreman, odnosno saglasnost da će njegova akreditovano

pismo u toj državi biti primljena, pa prema tome i prizna njegovo akreditovanje.

Države veoma često traže agreman usmeno intervencijom redovnim

diplomatskim kanalo, uz prenošenje podataka o naimenovanom šefu misije

(datum i mesto rođenja, porodično stanje, obrazovanje i kretanje u službi,

odnosno karijeri, zavanje, odlikovanja i sl.), mada nije neuobičajen ni formalni

zahtev, upućen verbalnom notom. Nezgoda ovog drugog načina jeste u tome što

u slučaju odbijanja davanja agremana, odnosno takođe pismenog odgovora

države kod koje se akredituje, ostaje pisani trag o tome neprijatnom događaju ne

samo za ličnost u pitanju, nego i za političke odnose između odnosnih država.

Ostale članove diplomatske misije, uključujući i članove diplomatskog osoblja,

država koja akredituje postavlja bez saglasnosti države kod koje se akredituje,

pod uslovom da se pridržava sledećih uslova, propisanih u odredbama članova

8,9. ili 11. Bečke konvencije o diplomatskim odnosima:

PAGE \* MERGEFORMAT 2

a) članovi diplomatskog osoblja misije moraju imati, u načelu,

državljanstvo države koja akredituje;

b) članovi diplomatskog osoblja misije mogu se birati muđu državljanima

države kod koje se akredituje samo uz saglasnost te države koja može u svako

doba da povuče tu saglasnost;

c) država kod koje se akredituje može sebi pridržati isto pravo i u pogledu

državljana neke treće države koji nisu i državljani države koja akredrituje;

d) država kod koje se akredituje može u svako doba i bez obaveza da

obrazloži svoju odluku, da obavesti državu koja akredituje da je šef ili ma koji

član diplomatskog osoblja misije persona non grata ili da ma koji član osoblja

misije nije prihvatljiv. Država koja akredituje tada će opozvati lice u pitanju ili

će okončati njegove funkcije u toj misiji. Neko lice može biti oglašeno kao

persona non grata ili kao neprihvatljivo pre nego što dođe na teritoriju države

kod koje se akredituje;

e) ako država koja akredituje odbije da izvrši ili ne izvrši u razumnom roku

obavete koje je preuzela na osnovu prethodnog stava, država kod koje se

akredituje može odbiti da licu u pitanju prizna svojstvo člana misije;

f) ako ne postoji izričiti sporazum o broju osoblja misije, država kod koje se

akredituje može da zahteva da se taj broj kreće u granicama onoga što ona

smatra razumnim i normalnim s obzirom na okolnosti i uslove koji vladaju u toj

državi i na potrebe misije u pitanju;

g) država kod koje se akredituje može takođe, u istim granicama i bez

diskriminacije, odbiti da primi službenike pojedine kategorije.

Među navedenim opštim uslovima jedan od najspornih jeste onaj o broju članova

diplomatske misije. I pored različitih stavova i interesa, Bečka konferencija o

diplomatskim odnosima ipak se opredelila da poslednju reč u pogledu broja

članova misije da državi prijema, odnosno državi kod koje se akredituje, jer ona

PAGE \* MERGEFORMAT 2

određuje šta se ,, smatra razumnim i normanim s obzirom na okolnosti i uslove

koji vladaju u toj državi i na potrebe misije o kojj se radi“. Treba naglasiti da,

iako je Bečka konvencija o diplomatskim odnosima poslednju reč u pogledu

obima diplomatskih misija dala državi kod koje se akredituje, mnoge države

savremenog sveta nisu u stanju da se odupru pritiscima, posebno velikih i

moćnih sila, koje veoma često gomilaju svoje misije, uz nevoljno tolerisanje

teritotijalnih država nemoćnih da im se suprostave, odnosno da koriste svoje

pravo i3zričito dato Bečkom konvecijom o diplomatskim odnosima. Ali,

nažalost, nije to jedina oblast međunarodnih odnosa gde moć i uticaj imaju

otvorenu prevagu nad pravom.

Zaključak

Ovaj seminar će vas upoznati sa principima vođenja šefa misije koji saopštava

javno tek dovijenjem agremana koji se traži diplomatskim putem, verbalnom

notom, neoformalnim pismenim podneskom ili usmeno, uz obavezno davanje

biografskih podataka za kandidata. Država prijema nije dužna da saopšti razloge

odbijanja agremana, a veoma često se to čini i izostankom odgovara na zahtev

države koja akredituje ( računa se da ,,ćutanje“ države prijema više od dva-tri

meseca znači prećutno odbijanje. Ponekad je razlog za odbijanje agremana bilo

nacionalsnot ili verska pripadnost neimenovanog šefa misije. Saudijska Arabija

je 1958. godine zbog nacionalne, odnosno verske pripadnosti odbila davanje

agremana za novoimenovanog britanskog ambasadora. Takvih slučajeva bilo je

još više u ranijoj diplomatskoj istoriji. Tako se navodi da su protestantske države

Evrope čak i u devetnaestom veku odbijale da za diplomatske predstavnike

prihvate katolike, posebno ako predstavljaju ,, nekatoličke države (1847. godine

PAGE \* MERGEFORMAT 2

3 I.P. Bliščenko, Diplomatskoe pravo, Moskva, 1960, str.66-67

kralj Hanovera odbio je da primi Vestgalena kao turskog poslanika zato što je bio

katolik). Dešava se da i država koja akredituje, posle dobijanja agreman,

odustane, u međuvremenu, od kandidata za šefa misije, i to zbog različitih

okolnosti: bolesti kandidata, odustajanje, nastupanje nekog događaha koji ga čini

kompromitovanim ili nedoličnim za takvu funkciju. Zbog toga je pravilo da se u

pogledu davanja agremana nikada ne interveniše, a posebno ne insistira kod

države prijema, jer je njeno suvereno pravo da se složi ili ne složi s tim da jedna

ličnost budu na njenoj teritoriji bude šef inostrane diplomatske misije. U vezi

davanja agremana postoji u diplomatskim pravu, doduše retko, jedna ružna i

neprihvatljiva ponuda- da pojedine države sugerišu ili insistiraju kod država koje

akredituju koga će postaviti za šefa diplomatske misije na njihovoj teritoriji.

Treba naglasiti da i šefovi stalnih misija pri međunarodne organizacije mogu

istovremeno da budu akreditovani u državi sedišta međunarodne organizacije,

odnosno istovremeno obavljati i funkciju šefa stalne misije pri međunarodnoj

organizaciji i funkcije šefa diplomatske misije u državi sedišta.

PAGE \* MERGEFORMAT 2

Literatura

prof. dr Miodrag Mitić, prof. dr Stevan Đorđević “DIPLOMATSKO I KONZULARNO PRAVO“ Beograd

2007

PAGE \* MERGEFORMAT 2

komentari (0)

nema postavljenih komentara

budi prvi koji ce napisati!

ovo je samo pregled

3 shown on 12 pages

preuzmi dokument