Seminarski rad Erik Erikson, Završni rad' predlog Psihologija razvoja ličnosti
VasilijaNikolic
VasilijaNikolic

Seminarski rad Erik Erikson, Završni rad' predlog Psihologija razvoja ličnosti

16 str.
6broj poseta
Opis
Teorija razvoja i krize identiteta
20 poeni
poeni preuzimanja potrebni da se preuzme
ovaj dokument
preuzmi dokument
pregled3 str. / 16
ovo je samo pregled
3 prikazano na 16 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 16 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 16 str.
preuzmi dokument
ovo je samo pregled
3 prikazano na 16 str.
preuzmi dokument

Садржај

Увод..................................................2

Биографија......................................3

...........................................................4

Идентитет........................................4

Метафора лука..............................5

Идентитет и интегритет...............6

Криза идентитета...........................6

Криза као предуслов за развој.....7

Теорија психосоцијалног развоја. ..............7

1. Основно поверење наспрам основног неповерења 8

2. Аутономија наспрам стида и сумње 9

3. Иницијатива наспрам кривице 9

4. Марљивост наспрам осећања мање вредности 10

5. Идентитет наспрам конфузије улога 11

6. Интимност наспрам издвојености 12

7. Плодност наспрам застоја 12

8. Интегритет наспрам очајања 13

Негативни идентитет..................13

Закључак.......................................14

Литература....................................15

Увод

Овај рад посвећен је Ерику Ериксону, његовом животу, а пре свега раду. Стога, првобитно

би ваљало поменути кратку биографију, не би ли послужила као увод у причу о

психосоцијалном развојку и кризи идентитета, појмови за које, без дилеме, Ериксон има

све заслуге. Човек је биће зависно од биолошких и социјалних фактора с којима се родио

или га окружују. Оба утицаја делују узајамно, чинећи човека јединственим бићем,

различитим од свих нижих организама, па чак и наших блиских предака, човеколиких

мајмуна. Овај рад неће настојати да прикаже целокупан рад и дело Ерика Ериксона, већ ће

настојати да истакне светле тачке његове психоаналитичке каријере, као и појмове за које

захвалност дугујемо управо Ериксону – идентитет, криза идентитета и теорија

психосоцијалног развоја.

Слика 2. Стадијуми психосоциланог развоја и њима одговарајући узраст и добра

Слика 1. Илустрација Ериксонове теорије психосоцијалног развоја

Биографија

Ерик Хомбургер Ериксон (1902-1994)

рођен у Немачкој, у Франкфурту, син је

родитеља који су били дански грађани.

Његова мајка Карла била је Јеврејка,

ожењена за такође Јевреја. Међутим,

Ерик је рођен након њене ванбрачне

афере с једним Данцем. Није прошло

пуно времена и Карла се удала за другог

Јевреја, Теодора Хомбургера, након чега

је Ерик променио своје првобитно

презиме у Хомбургер. За вријеме

Ериковог детињства и ране младости,

родитељи су од њега крили околности

његовог порекла и рођења. Био је то

високи, плавокоси и плавооки дјечак

одгајан у јеврејској заједници и религији,

за коју је то био нетипичан физички

склоп. Деца су га у школи због тога

задиркивала. Као што видимо, Ериков

живот је од самих почетака био обележен

кризом идентитета, те је управо он сковао

тај термин, по чему је и најпознатији

широј јавности. То је била највећа брига

и најзначајнија тема у у његовом особном

животу, а потом и у његовој теорији. Док

ју је поучавао у једној бечкој приватној

школи, сусрео се с Фројдовом кћери

Аном и подвргао психоанализи. То

искуство га је навело да и сам постане

психоаналитичар, па је студирао то

подручје на Психоаналитичком

институту у Бечу. Након што је завршио

студије психоанализе, 1933. се због

успона нацизма са својом супругом сели

у Данску, а потом у САД. Тамо мења

своје презиме у Ериксон, ради жеље

његовог сина да настави скандинавску

традицију добивања презимена по очевом

имену. Иако је психоаналитичар, његова

теорија се од класичне Фројдове грубо

разликује у следећим питањима: пре

свега, развој личности траје читав живот,

практично до смрти, а не завршава се ни

у 5-ој, ни у 35-ој, а ни касније. Нагласак

је на психосоцијалном развоју, а на

психосексуалном. Развој личности није

усмераван само односима у породици,

већ и збивањима у широј друштвеној и

културној средини. Заправо, у сваком

стадијуму развоја, према Ериксону,

постоји карактеристичан однос између

личности и његове социо-културне

средине што доводи до својеврсне

психосоцијалне кризе чији начин

решавања одређује даљи развој личности.

Идентитет

У психолошком контексту, он представља доживљај континуитета и истоветносити

сопственог ја током дужег временског периода, без обзира на промене које су последице

различитих околности у разним периодима живота. Представља свеукупну организацију

емоционалних и когнитивних карактеристика које представљају перцепцију индивидуе о

себи самом као различитом бићу, у складу са собом, а одвојеном од других, које показује

релативну доследност у понашању и доживљају себе. Свесно осећање да поседујемо

идентитет заснива се, у исто време, на непосредном опажању сопствене константности и

доследности, а с друге стране, на уочавању наше истоветности од стране других људи.

Дакле, идентитет представља, у одраслом добу, релативно непромењив ентитет који

сачињавају наше особине, афекти, мотиви, потребе, ставови, понашање, и као такви нас

издвајају од осталих.

Слика 3. Ерик Ериксон

Метафора лука

Када се говори о аспектима идентитета, често се наводи чувена метафора лука – идентитет

се, као и лук, састоји од слојева. Споља су „мање важни“ слојеви односно својства, која се

најлакше могу вербализовати, и која се наводе као прве асоцијације на сопствено

постојање. Како се иде према унутрашњости, приближавамо се средини и човековој

суштини, али, у средини лука нема ничега. Ту се онда поставља питање - је ли човекова

„права“ суштина фикција, и да ли она заиста постоји? Да ли постоји једна дефинишућа

карактеристика човека која га кроз цео живот конституише и привлачи остале елементе

идентитета као магнет? Или је непоновљивост једне особе управо у аутентичној

повезаности и динамици функционисања свих слојева? У сваком тренутку живота

нормална одрасла osoba oсећаће се константно и релативно стално. Уколико се фокус

идентитета и помера, он не мења људску суштину. Он само наглашава одређени слој.

Слика 4. Слојеви лука као метафора за аспекте идентитета

Идентитет и интегритет

Не само што су фонолошки сличне речи, па се неретко помешају, ова два појма су у

великој мери испреплетана. Идентитету је неопходан интегритет да би га одржавао

константним. При разумевању појма интегритета важно је нагласити гешталт принцип

целине – целина претходи деловима, и представља више од простог скупа делова који је

чине. Она по себи има нови квалитет, и не може се свести на скуп својих елемената.

Интегритет има најважнију функцију управо у обједињавању развојем формираних

тенденција у јединствену целину и целовит систем. Као што организам функционише као

систем органа који су међусобно функционално складно повезани, тако и интегритет на

окупу држи све дефинишуће карактеристике идентитета и чини особу јединственом и

непоновљивом јединком.

Криза идентитета

Своју теорију идентитета Ериксон базира на два извора: на истраживањима рађеним на

америчким војним ветеранима (губитак идентитета, „људи не знају више ко су“,

„промењен доживљај себе самог“, „осећај несигурности“) и истраживањима конфузије

идентитета код омладине (нарочито делинквената који су имали проблем са одређењем

„ко су и куда иду“). Ериксон је до открића нормалне кризе у развоју личности дошао

преко проучавања абнормалних појава. Нормална развојна криза је пролазна, мада може

стварати озбиљне потешкоће у формирању идентитета особе. Трагање за личним

идентитетом је често тежак и неизвестан пут, испуњен лутањима и експериментисањима

са различитим улогама. Криза, сама по себи, не мора бити нездрава већ напротив, може

представљати плодно тле за успешно одрастање или развој личности. Она често доводи и

до вишег ступња сазревања. Нови стадијум у развоју је увек изазов, па тако и

потенцијална криза, услед нових могућности за променом перспективе погледа на живот.

Тада се ове кризе називају здравим кризама. Нездрава криза, поред

узалудног трошења времена и енергије, доводи до социјалне изолације или до трајних

негативних промена у понашању.

Криза као предуслов за развој за разв за развојој

Има ли човека који никад није био у некој врсти психолошке кризе? За оне који верују да

се никад нису нашли у таквој врсти кризе можемо рећи да живе у заблуди. Према чувеном

психоаналитичару Ерику Ериксону, криза претходи развоју, тако да без кризе заправо

нема ни развоја.

Теорија психосоцијалног развоја

Иако је уочио разлике између различитих друштава, ипак је препознао и универзалности

које одликују све становнике ове планете, те је тако успио развити универзалну развојну

психологију. Тврдио је како је мало онога што не може бити накнадно излијечено, а много

онога што се може спречити. Идентификовао је осам развојних фаза (за разлику од

Фројдових пет) које су универзалне за сваког човека на планету и пут до сазревања. Ако

човек сваку ту фазу уредно прође и реши припадајућу кризу, развија пуни потенцијал и

зрелост.. Тих осам фаза Ериксон је назвао стадијима психосоцијалног развоја.

Слика 5. Криза идентитета

1. Основно поверење наспрам основног неповерења

Овај ступањ одговара оралном ступњу у Фројдовој теорији психосексуалног развоја и

карактеристичан је за прву годину живота. На овом ступњу одојче пре свега учи да прима.

базични задатак ове фазе је изградња поверења у сопствену мајку. Основно поверење је

елементарно и у већини несвесно осећање сигурности и вере у друге (одрасле). Дете које

га је изградило добро спава, оптимистично је и има добар однос са родитељима. Поверење

које се стиче нежном бригом родитеља

представља темељ идентитета личности.

Уверење које би одговарало овом

стадијуму било би: „ја сам оно што ми је

дато“, каже Ериксон. Ово је, као што је

већ речено, у сагласности са Фројдовом

оралном фазом, а још битније са

резултатима истраживања Харија

Харлова и Џона Болбија о важности

формирања адекватне емоционалне

везаности детета са мајком у првој

години живота, а што има утицаја на

касније социјално и афективно понашање

особе.

Слика 6. Осам стадијума развоја - од новорођенчета , до старачког доба

Слика 7. Поверење

2. Аутономија наспрам стида и сумње

Следећи аналогију са Фројдом, овај стадијум би одговарао аналном стадијуму у

психосексуалној теорији развоја који је карактеристичан за децу од 2. до 3. године. Овај

стадијум значајан је по конфликту између „држати“ и „пустити“, као и великом вредности

коју дете придаје слободној вољи. Родитељи дете охрабрују да развије активно и аутномно

понашање, али га исто такоуче забранама и ограничењима. Када дете успе у покушају

самоконтроле, родитељи га награђују похвалама. На тај начин дете развија осећај поноса.

Позитивно разрешење кризе води самоконтроли детета, успостављању слободне воље уз

ослањање на сопствене снаге, развој самопоуздања. Неуспех у решавању ове развојне

кризе доводи до развоја несигурности, сумње у себе, зависности од других, стида,

беспомоћности.

3. Иницијатива наспрам кривице

Протеже се од четврте до шесте године, што у теминима Фројдове теорије одговара

фалусном стадијуму.. Овај стадијум карактерише доба игре, пораст дететових моћи над

околином, али и пораст одговорности. Око пете године дете се подвргава предшколском

систему, што га на неки начин уводи и упознаје са будућим одговорностима које га чекају

када крене у први разред. Дете све успешније планира, остварује циљеве и овладава

својом средином. Осећање идентитета се може илустровати на следећи начин: „Ја сам оно

што могу да замислим да ћу да будем“. На овом стадијуму настаје чувени Едипов

Слика 8. Аутономија

комплекс. Неспособност решавања Епидалне кризе доводи до осећаја кривице, решности,

резигнацији, малодушности, на основу чема закључујемо да Ериксон на Едипалну кризу

не гледа на исти начин као Фројд – она је више социјалне него сексуалне природе.

4. Марљивост наспрам осећања мање вредности

Ова фаза доминира у школском добу. Ни у једно друго време дете није спремније да учи

брзо и заинтересовано, да одрасте у смислу дељења дужности, дисциплине, рада.

Појављује се учитељ с којим дете мора да се идентификује да би успешно превазишло ову

развојну фазу. Упоредо се мења однос и према родитељима и према себи. Невешти и

незаинтересовани учитељи, невешти и сувише заштитнички настројени родитељи неће

помагати развоју дететове самосталности и неће га учити да се сопственим трудом може

доћи до резултата. Претерана заштита и поређење са резултатима друге деце могу довести

Слика 9. Иницијатива

до несамосталности или осећања немоћи и инфериорности. Последица овога је неусвајање

одговорности, али и развијања осећања мање вредности. Овај стадијум одговара

Фројдовом стадијуму латенције. Карактеристична врлина на овом ступњу развоја, према

Ериксоновом мишљењу, је компетентност.

5. Идентитет наспрам конфузије улога

Адолесценција је најбурнији период у

животном циклусу јер се у њему

преламају сви проблеми и сви нерешени

конфликти и кризе из ранијих развојних

фаза. Описује оно чему је Ериксон

посветио највише пажње у свом животу и

раду – кризи идентитета. Млади се

суочавају с измењеним телесним

изгледом, са снажним сексуалним

потребама и с измењеним ставом

околине. Постепено укључивање

временске димензије будућности у

схватање времена омогућава адолесценту

да планира своју будућност. Развој

апстрактног мишљења помаже му да и

етичке категорије разуме саме по себи.

Сукоби са ранијим идентификационим

узорима (родитељима) постају све

неминовнији. Ове промене имају за циљ

синтезу свега што се догодило у ранијим

развојним фазама и изграђивање

поузданог и стабилног осећања

идентитета.

Слика 10. Идентитет

Уместо идентитета који омогућава адолесценту да себе доживи као јединствено и

непоновљиво биће и донесе одлуке за даљи живот, могу настати конфузија идентита,

изолованост, стрепња, неодлучност и сумња у погледу сопствене будућности. Главно

питање на које тинејџери покушавају да добију одговор јесте: Ко сам ја и куда идем?

Која је сврха мог живота? Док пролазе кроз ту кризу, адолесценти покушавају да развију

властити идентитет, при чему развијају блиске односе с вршњацима који им уједно

пружају и прилику да се у њима и огледају. Пролазе телесно и емоционално сазревање,

развијају властити самосвест. То укључује и свест о властитим снагама, слабостима,

циљевима, преокупацијама, полној улози, итд. Утрагања за идентитетом понашање

адолесцената је често (не и увек) колебљиво, непостојано, недоследно, склоно екстремима

и експериментисањима са собом.

6. Интимност наспрам издвојености

Одиграва се по завршетку или пред крај

фазе адолесценције. Задатак ове фазе

представља развој способности за

блискост, љубав и прихваћање ризика

рањавања. Неуспех води усамљивању,

страху од интимности и развоју

нарцистичке заокупљености собом.

Телесни контакти често тада служе као

замена за осећање потпуног припадања, а

заробљавање друге особе и спутавање

њене слободе као данак немогућности да

се партнер прихвати без страха за

сопствени идентитет – сексуални живот

постаје потрага за самим собом.

Слика 11. Интимност

7. Плодност наспрам застоја

Обухвата средње одрасло доба (од 30-их, или средине 30-их година до старости или 65.

године). Овде су развојни задаци усмерени на управљање домаћинством, браком,

каријером, породицом, подизањем и васпитањем деце. На потомство се преносе обичаји,

културне норме, знања. Главна врлина овог стадијума је нега која по Ериксону представља

старање за оно што је створено са љубављу или пак случајно, али чиме се превазилази

амбиваленција због неизменљивости обавезе. Ове обавезе су неопходне за континуитет и

напредовање једног друштва и културе. Неуспех у овој фази води усамљености и осећању

дубоке ускраћености и незадовољства.

8. Интегритет наспрам очајања

Карактерсистична је за старост (после 65. године живота). Развојни задатак је суочавање

са старошћу, налазећи јој сврху, као и усмеравање на нове ствари, хобије или улоге с

обзиром да је професионална каријера завршена. Она представља прихватање човековог

јединог животног циклуса – прихватање чињенице да је свако одговоран за сопствени

живот. Своде се рачуни и процењује се властити ток живота. Важно је да живот има

смисао. Такође је доживљај контроле сопственог живота битан (прочитајте наш текст:

Имате ли контролу над својим животом). Основна врлина овог стадијума је мудрост, а

уколико су раније развојне кризе неадекватно разрешене онда се овде тешко може доћи до

интегритета, мудрости и смисла живота. Резултат неадекватно разрешене кризе јесте

доживљај промашености живота, безнађа и очајања пред наступајућом смрћу.

Слика 11. Интегритет

Негативни идентитет

У извесним неповољним ситуацијама, исход развоја идентитета може бити формирање

негативног идентитета. Често уместо губитка идентитета, адолесцент бира негативни

идентитета, као последица својеврсног револта, освете, очаја. То је изопачени идентитет

заснован на понашању које је у критичним фазама развоја представљено као непожељно

или изопачено, али ипак најреалније. Објашњење разлога одабира управо оваквог

разрешења конфузије идентитета је да је то својеврсни спас по особу која сопствену

личност није изградила на адекватан начин, онда када је требало. Негативни идентитет

означава доживљај својих суштинстик карактеристика личности као рђавих и безвредних,

а себе као опасног, злог, неморалног створења. То је честа појава под посебним друштвено

неповољним околностима, као нпр. код прогоњеника расе, нације, вере, итд.

Закључак

Ерик Ериксон је, уз Жана Пијажеа, пружио вероватно највећи допринос развојној

психологији. Направио је велики помак у односу на Фројда који је целокупни развој

човека темељио на сексуалности. Ериксонова велика заслуга је што је у психологију увео

и разрадио појам идентитета, изградивши врло утицајну имногоструко практично

применљиву психосоцијалну теорију развоја идентитета. Његов значајан допринос је што

је его и човеков идентитет, као и његове кризе, сместио у друштвени и историјски миље,

повезујући чврсто оно што је интимно, крајње субјективно, са оним што је објективно

дато, друштвено и културно.

Литература

 Требјешанин, Ж. (2008). Идентитет и животни циклус (стр. 1-98). Београд: Завод за

уџбенике.

 Friedman, L. (2000). Identity Architect (1st ed.). Cambridge: Harvard University Press.

 https://www.psihoverzum.com/kriza-kao-preduslov-za-razvoj/

 https://www.simplypsychology.org/Erik-Erikson.html

 http://www.artnit.net/dru%C5%A1tvo/item/2714-erik-erikson-kriza-identiteta.html

nema postavljenih komentara
ovo je samo pregled
3 prikazano na 16 str.
preuzmi dokument